#Zažmuri

[belog-grada-crna-princeza]

Zažmuri, pa na sopstvenom platnu U glavi pomešaj sivu i zlatnu Lagano, da ne remetiš veče Zažmuri, pusti film da isteče Udahni vazduh lepljiv od krvi

Ne gledaj me kao vučica Nije moja želja presuda Baklje gore, pesma cigana Pročitana s dlana sudbina.

-Zažmuri, Bajaga

[jelenajt]

Zažmuri, možda mislim na tebe

[ju-st-mean]

mogu da zavolim jako,

ostavim te tek tako

i da nastavim dalje

kad znaš da si mi u krvi

ali pucaju prvi oni koji se plaše /

još jednom zagrli

i samo zažmuri,

pa da pobegnem lakše

[alxksmxc]

Sve si znala

Sve si znala unapred

Mogu da zavolim jako, ostavim te tek tako

I da nastavim dalje

Rekla si "Bebo, lagano" i da lako ćeš sa mnom

Pa zašto sad plačeš?

Kad znaš da si mi u krvi ali pucaju prvi

Oni koji se plaše

Još jednom zagrli, pa samo zažmuri i da pobegnem lakše

[y0uh4v3b3ensh3rl0ck3d]

Nepovratna pesma Nikad nemoj da se vraćaš kad već jednom u svet kreneš Nemoj da mi nešto petljaš Nemoj da mi hoćeš-nećeš. I ja bezim bez povratka. Nikad neću unatrag. Šta ti znači staro sunce, stare staze, stari prag? Tu je ono za čim može da se pati Tu je ono čemu možes srce dati. Al' ako se ikad vratiš moraš znati tu ćeš stati I ostati. Očima se u svet trči Glavom rije mlako veče Od reke se dete uči ka morima da poteče. Od zvezda se dete uči da zapara nebo sjajem. I od druma da se muči i vijuga za beskrajem. Opasno je kao zmija opasno je kao metak da u tebi večno klija i ćarlija tvoj početak. Ti za koren nisi stvoren Ceo svet ti je otvoren. Ako ti se nekud žuri, stisni srce i zažmuri. Al' kad pođeš - nemoj stati Mahni rukom. I odjuri. Ko zna kud ćeš. Ko zna zašto. Ko zna šta te tamo čeka. Ove su želje uvek belje kad namignu iz daleka. Opasno je kao munja opasno je kao metak da u tebi večno kunja i muči se tvoj početak. Ti si uvek krilat bio samo si zaboravio. Zato leti. Sanjaj. Trči. Stvaraj zoru kad je veče. Nek' od tebe život uči da se peni i da teče. Budi takvo neko čudo što ne ume ništa malo, pa kad kreneš - kreni ludo, ustreptalo, radoznalo. Ko zna šta te tamo čeka u maglama iz daleka. Al' ako se i pozlatiš, il' sve teško, gorko platiš, uvek idi samo napred. Nemoj nikad da se vratiš.

M. Antić - Zbirka pjesama "Plavi čuperak"

[pesme-mv]

Istina

(30. 09. 2020)

Lažljivi jezik lako izgori.

Istopi mu se reč na temperaturi sobnoj.

U dahu tame, trenutak istine na jastuku

uhvaćen u laži kobnoj.

Spavaj, ne osvrći se!

Zažmuri pred životom,

oćuti stvarnost.

Snoviđenjem možda otkriješ,

sakriješ potom,

sopstvenu kvarnost,

jeziče lažljivi!

Ma ćuti, u muk!

Zaveži! Idi! Nosi se...

Da ne čujem ti reči zvuk.

[nekakosproljeca]

Predugo te farbaju,

Mažu ti oči lažnim osmesima,

Teraju te da veruješ u to Kako uvek moraš biti srećan,

Pa i ne znaš da je u redu

Da ponekad zapnes,

Padnes,

Ustaneš, pa opet padneš, Da se zateturas.

U redu je da zaplačeš,

Da zastaneš

Da se izgubiš

I ne znaš kuda dalje.

U redu je da se osećaš loše

Jer nisi dobio

Sve što si želeo

Ili nisi dobio ništa, uopšte

. Možda si izgubio

Čak i ono što si imao.

U redu je da klones,

Da si umoran,

Da ne možeš više.

Zažmuri.

Predahni.

Oduši.

Ne trči kada je vreme padanja,

Izlomices se.

Sreća se ne juri,

Ne hvata se kao nekakva stvar,

Za njom se ne trči. :)

[velpecula]

Zadrži svoj dah

Zažmuri u mrak

Nemoj snagu svoju

Bacati uz put.

Zadrži svoj dah

Bez nade i straha

Nema pobeda.

[blackkmoonlight]

// dezintegracija //

Pitaš se ko sam zapravo ja

Ne možeš do kraja da me shvatiš

Ne možeš da me uhvatiš u mojim lutanjima

Priznajem: ima nečeg protejskog u meni

Menjam oblike i nikada nisam do kraja tu

I oči mi promene boju

Iz plave u zelenu

Pa opet iz zelene u plavu

Bez ikakvog objašnjenja

Imaju te promene neke svoje zakonitosti

Samo ih ni ja još nisam do kraja shvatila

Mogu samo da nagađam

Možda odslikavaju sva treperenja u meni

Onaj dug put od sreće do tuge

Sa svim onim tananim nijansama između

A možda me zapravo razotkrivaju

Baš kad pomislim da sam bezbedna

Da sam sakrila sve tragove

I da se iz mene ništa ne može pročitati

I kosa mi promeni boju

Ali ta promena bar nije misterija

Iza nje stojim ja i neki moji razlozi

Crvena je bolja ljubavi, pomislim

Pa menjam iz smeđe u crvenu

Nek bude što crvenije

Crveno je boja plamena

A ja želim da slavim život

Pitaš se ko sam zapravo ja

Ne možeš do kraja da me shvatiš

Ne možeš da me uhvatiš u mojim lutanjima

I neprekidnim promenama boja i oblika

Po čemu ćeš me prepoznati?

Zatvori oči i reći ću ti po čemu

Prepoznaćeš me po duši

Sve drugo menjam samo nju da sačuvam

Samo da ona ostane ista

I da uvek voli istim žarom

I zato kada postanem previše neuhvatljiva

I promenim sve boje vrtoglavom brzinom

Seti se šta sam ti rekla

Zažmuri i potraži me u mraku

Videćeš svetlost

To i moja duša tebe traži.

Autorka: Jelena Jovanović

(∆)

[pisemdaklepostojis]

Koliko ima od Sarajeva do Beograda?

02:25 sati ujutro. Ako biste kojim slučajem prolazili u ta doba Titovom ulicom  i podigli pogled ka gore, vidjeli bi ste kako su sva svjetla pogašena i sve roletne spuštene, ali na tom jednom desetom balkonu vidio se jasno žar cigarete i mršava ruka djevojke koja svakih 40 sekundi sa usana pusti dim zatvorenih očiju. To je bila Milica. Milica se za par sati mora vratiti za Beograd iz Sarajeva. Sve je spakovala, sve svoje crne majice i svoje dvije i njegove tri dukserice i jednu kremu i maskaru što je zvala “šminkom”, spkovala je i dva para starki i jedne sandale, ponijela je čak i dva pakovanja bosanskih kolača što joj je spremila starija komšinica koja je živjela preko puta njegovog stana. U taj mali kofer uspjela je nekako sve složiti. Ali, znala je Milica šta ponijeti ne može. Znala je da on tu ostaje, i on i njegovo prokleto Sarajevo. 

- Što baš ja, što baš u ovaj grad?! Je li mogao neki drugi, pa makar na kraj sveta da bude lakše bi mi bilo nego ovako! Alo, bre, čuješ ti mene?! - jecala je Milica obraćajući se vjerojatno Bogu ili u šta god da je vjerovala da je spojilo njeno srce sa Sarajevom i Mahirom. 

Mahir je sjedio u sobi, u potpunom mraku i tišini, i razmišljao o istim stvarima kao i ona. Samo on to nije smio pokazati pred njom. Oboje su znali od početka šta sve ovo znači i koliki teret će morati skupa nositi. I nije ovo prvi rastanak, bilo je toga i u Beogradu i u Sarajevu, samo, vrijeme je učinilo svoje, učinilo je to da dva stranca koja su igrom slučaja podijelili taksi od Knez Mihailove do kafane “Proljeće”, završe godinu i 7 mjeseci skupa rastajući se ko zna koji put jer nakon izvijesnog vremena, uvijek dođe i rastanak. 

Izašao je na balkon prilazeći joj nečujno i ljubeći  joj prvo rame, pa vrat, pa obraz, da bi na kraju skončao na njenim pamučnim usnama i poželio da taj trenutak traje do beskonačnosti. Onda se odmakao i pogledao joj u oči u kojima su se lomila svijetla grada i mjesečine. 

- Ja ne mogu više Mahire, izluđuje me pomisao da ćemo opet biti razdvojeni, ne znam više šta da radim, boli me i srce i duša. Znaš li ti čoveče koliko je kilometara između Sarajeva i Beograda? 

- Ma de bona nije to ništa, to ti je haman “prepišaj hoda”. - smješkao se Mahir

- Čega bre? Šta ti to beše prvi put čujem?

- Vidiš onaj dole pješački prelaz između banke i onog butika? Eh, to ti je prepišaj hoda. 

- A ja sam pomislila da sam konačno sve vaše fraze čula.... E moj Mahire, da je barem toliko... - reče Milica i stegnu ga rukama oko vrata kao da joj ga neko u tom trenutku otima. 

Dvije sedmice nakon što se vratila u Beograd, Mahiru je stiglo pismo/razglednica od nje. 

“Iako si mi pokušao objasniti, i dalje mi nije bilo jasno šta je to prepišaj hoda. Trebalo mi je malo duže, ali izgleda da sam shvatila. To je mjerna jedinica za udaljenost dva srca koja kucaju, dve duše koje isto dišu, dve glave koje isto razmišljaju. A u našem slučaju, to je malo, to je ništa. Zažmuri i tu sam.” 

I ako i sekunde vjerujete u iskrenu, pravu ljubav, povjerovati ćete mi da se narednog momenta oglasilo zvono na Mahirovim vratima stana, a iza njh je stajala ni manje ni više nego Milica... 

[belog-grada-crna-princeza]

Sve si znala unapred Mogu da zavolim jako, ostavim te tek tako I da nastavim dalje Rekla si "Bebo lagano" i da lako ćeš sa mnom Pa zašto sad plačeš? Kad znaš da si mi u krvi ali pucaju prvi Oni koji se plaše Još jednom zagrli, pa samo zažmuri i da pobegnem lakše

[jelenajt]

Zažmuri da prođe.

[strikeylucks]

⏳⏳

To što kažete Bog sve vidi, jel to mislite da vidi samo druge a da na vaše postupke zažmuri ili kako???

[beskrajna-prica]

Ko Matićima piše pjesme?

1. Ne znam te od jučer da ne vidim luče kako bacaš pogled ka mom stolu.

2. Al' joj ne bih dao oči, isti tad bi bili mi.

3. Nisam ga ni video, a znam da ga mrzim.

4. Zato i ovu ludu noć zažmuri sa mnom zajedno.

5. Kad oči sklopim ja je vidim kako u krilu ljulja anđele.

[brbljivica]

Samo mislim da ako se čovek dovoljno potrudi da zažmuri, može beskonačno dugo da nastavi sa životom u poricanju.

🌇 Sasvim obična porodica - Matijas Edvardson 🌇

[lady-like-wolf]

🐺

U ovoj sobi, našoj,

Misli su sa sazvežđima očiju povezane.

Mirisi ljubavi utkani  u mrežu paučine nad glavom.

Kroz modre prozore , svetlost,

Do duše puteve pravi.

A ova soba, naša,

O vazduh nevidljivim čavlima prikucana,

Steže u sebe uzdahe,

Skriva po telu dodire.

Zatvori vrata,

Pobeže vazduh.

Dah koji nas u sebe pretvara.

Zažmuri,

Zamisli,

Prozora više nema.

Vrata su nepostojećim ključem zaključana,

Nevidljivom rezom okovana.

Zažmuri, I pazi,

Može se desiti da zaboraviš da dišeš.

I ova soba, naša,

Ćelija neprobojna,

Ljubavlju okovana.

U svojoj narandžastoj svetlosti,

Ruke nam otkida,

Meša nam srca,

Tela nam spaja.

Onda na tren, nema me više.

Ponovo deo tvojih grudi postajem.

Kao pre postanka sveta.

EDEN.

A opet ,zatim,

Ti se u moje oči pretvaraš,

I slepa ostajem.

Samo kroz tebe, sebe vidim.

I ova soba, naša,

Njiše se okačena o nevidjlivo nebo,

Kao napola ostvarena želja,

U noći Zvezda padalica.

Razapinje nas o svoje stubove.

Lako nas do tavanice izdiže.

Otpora nema.

Sila gravitacije

Postala je obrnuto srazmerna

Indeksu naše ljubavi.

Tu smo, a nismo svesni

Da smo zauvek zarobljeni u prostoru između dlanova

Zauvek spojenih u očajan stisak.

Zarobljeni,

Svojom voljom proterani u drugi svet.

Podložni ludilu

Koje nas u korak prati

Još od ulaznih vrata ovog našeg

Malog privatnog pakla.

Ova nas soba, naša,

U svoja nedra prima.

Pakao u raj pretvara,

A anđele đavoljim krilima dariva.

I sve što boli, ne boli više.

Sve što je stvarno, prestaje biti.

Po zidu oči šaraju senke.

Lice na srcu,

Ruka u duši,

Telo ko oklop davno je spao.

Samo u mraku

Dve svetlosne školjke,

Jedna drugoj sebe daju.