#MALO MI JE CEO ŽIVOT S TOBOM

[sanjarka]

MALO MI JE NOĆAS OVOG VINA MALO MI JE SVEGA NEK SE IMA NE BRINI ZA MENE PRIJATELJU MOJ JA TONEM SLAVNO NISMO BILI MI ZA KRAJ I ZBOGOM

[lepeboje]

malo mi je ceo život s tobom.

[belmasworld]

Nismo bili mi za kraj i zbogom

Malo mi je ceo život s tobom

Ali eto, ti si, prijatelju moj

Tuđi odavno.

[ultravioletna]

opadanje lišča

Par meseci nije bilo ni poruke ni poziva ali kao da je nešto ostalo nedorečeno među nama.  Na železničkoj stanici na pameti mi je bilo samo: hoću li te naći? Sela sam u voz sa dve povratne karte. Mislila sam da je vreme da odustaneš od tvrdoglavosti i dođeš sa mnom u moj Možda si zato bio i ti. U tom trenutku nisam znala kuda idem, nisam znala hoću li uspeti da ti kažem sve što imam ali sam znala da ja jesam zaljubljena. I da sam mogla da ljubim toliko njih dok te nije bilo i da opet u njima vidim tebe. Negde sam pročitala “Blago onima koji ljube nekog i ne zažele da to bude neko drugi” I sećam se da sam se tada smejala i govorila sebi kako se to meni ne bi desilo, kako sebe u to ne bih dovela. Ljubila sam. 2 puta,3 puta, 5 puta. I uvek sam videla tebe. Nisam ni mislila na poljubac, na način na koji mi ta osoba sklanja kosu, na način na koji me gleda, nisam mislila ni na šta. Mislila sam samo na tebe. Mnogi bi me pitali “Pa zašto? Zašto ako ti se sviđa neko drugi?” Nije na meni da objašnjavam neobjašnjivo. Rekla bih im ja, da čovek mora da nastavi dalje, da mora da, onog trenutka kada shvati da je zaista kraj - ide dalje. Da ne gubi vreme, da ne čeka vozove koji su odavno otišli. Da ne čeka da padne kiša da bi plesao po istoj. Da ću se negde između svih tih poljubaca zaljubiti u nekoga i zaboraviti na činjenicu da nisam uspela ni da dodirnem nekoga koga zaista želim. Zaboraviš ponekad, istina je to. Odeš u neku drugu dimenziju, postaneš doduše malo toksičniji nego što si inače ali ubediš sebe u to da ti ide. Da znaš šta radiš. I da sigurno preboljevaš to 1/1, kao kec na deset, što bi rekli neki koje poznajem. Pa se nakon tih pomešanih parfema vraćaš sam kući jer želiš da se otrezniš pre nego što uđeš pod tuš, slušaš neku muziku koja bi trebalo da ti nagovesti da ti život živiš najjače, da ti je ludnica i da ti niko ništa ne može, da si fatalna žena i da od svakog koga poljubiš napraviš roba, da svi oni trče za tobom.  I onda ti jebeni spotify prebaci pesmu na onu u kojoj se spominje jun i svi oni lepi trenuci zbližavanja pa onda kaže “ A sada je oktobar”. I pogodi te to, iskreno. Pomisliš da u nečijoj jeseni nisi ni list pomakla a u tvojoj je svaki opao sa drveta. I dalje pijem to vino koje sam pila ono veče kada sam ga prvi put videla, samo što je ovih dana baš gorko. Ni uz moju omiljenu pastu mi se više ne slaže. S vremena na vreme naletim na njegov glas po porukama(iako sam, kao i svaka devojka koja pati ikada - obrisala sve njegove slike, poruke pa i broj), ipak uvek postoji taj jedan folder u telefonu za koji svi znamo da postoji samo ne smemo da ga otvorimo. Otvorim ga ja kad sam pijana. Tad mi najviše nedostaje. Valjda me najviše boli to što nikad nismo rekli jedno drugome ništa od onoga što smo mislili. Ponos i inat, ono što najviše mrzim i ono od čega najviše bežim nateralo me je da ne pređem preko njih kada sam rekla “Neću ti se više nikad javiti i trudiću se da ti ne budem u blizini.”  Ja sam želela samo jedan razgovor. A on mi nije pružio priliku za to onda kad smo bili blizu. Moje misli u vozu tumbale su se, povređivale jedna drugu kao da je vreme da svaka od njih utihne, grebale i probadale se međusobno kao da se u njima odvijao rat.  Klikeri su se posložili i moj kenac je nadjačao njegovu džombu i u nekom trenutku me je pogodilo. Nismo se videli kada smo bili 1,2km udaljeni jedno od drugog, pa zašto bismo se videli sada, kada nas 73 kilometara dele?

Izašla sam na prvu stanicu i ceo dan provela tamo dok se nisam vratila kući. Ne bih ja morala da prevrnem ceo svet kako bih ga našla kada bi on prema meni osećao isto što i ja prema njemu. U tom slučaju on bi bio ovde. Sve što je ostalo nedorečeno u jedan šaržer stane. Samo ovaj put ja neću biti ta koja puca. ultravioletna

[vortodox]

  U večerašnjem izdanju ,,Intervjua sa kosplejerima” donosim vam intervju sa jednom damom sa kojom ste se, sigurna sam, slikali barem dvaput na nekoj konvenciji. Verovatno ste je primetili kao Harley Quinn ili kao gothic Princess Peach, ali ste je sigurno uhvatili na ovogodišnjem Japanizmu u ulozi zanosne vampirice. Sada imate priliku da saznate nešto više o Dori Weinreich, sa kojom sam imala prilike da proćaskam o kospleju, šivenju i svim stvarčicama između.

AR: Ti si jedna od naših najzabavnijih kosplejerki, međutim, domaća publika ne zna toliko mnogo o tebi. Da li bi mogla da nam otkriješ neke detalje?

D: Zdravo! Pa, ovako, drago mi je za takvu titulu, jer kosplej i jeste i treba da bude zabava svima, a ja dajem šansu obično svojim kostimima da budu 50-50 –  jednim delom zabavni kroz moje ponašanje i propove koje uradim za njih, a drugim delom da budu baš one ličnosti čije kostime radim. A, detalji o meni, IH! Mali milion, s obzirom da imam 30 ljeta… ja sam domaćica i gejmer, švalja i feSHn dizajner, a nadam se da ću uspeti u nameri da budem i obućar; volim cipelice, šta ću, a ovi bitni za kosplej i šivenje svakako datiraju od momenta kad su me stavili prvi put na šivaću masinu Bagat Slavicu (koju i dan danas koristim). Već u osnovnoj školi sam znala čime ću da se bavim, pored slikanja, samo što sivenje regularne odeće i nije nešto što me baš ispunjava…ali mogu da pogledam! I tako bi šivenje kostima za decu, za maskenbale (Kst), i šivenje i krafting kostima za mene, gde mogu da uspešno oživim sve one likove iz igara, filmova i crtanih koje ceo život voršipujem najstrašnije.

  AR: Kako si ti dospela u magični svet kospleja?

D: Magični, haotični svet kospleja! Od pre par godina smo ja i moja jača polovina (pravi kostime slobodno, ali nemoj mene na binu sa tobom #kobogatemolim) redovno počeli da posećujemo i maskenbale za Halloween u našem najomiljenijem klubu Vrtu (Vrtoglavica), ali meni to nije bilo dovoljno. Jednostavno, htela sam da izvučem više od toga, a ne samo da nosim kostim jednom godišnje u dva kluba i da se završi na tome, pa da čekam opet godinu dana da se uvučem u kostim. Setim se ja, pre nekoliko godina (dešava se :D), da moj stari drug Deda organizuje sa klubom slične događaje, i to više puta godišnje, na koje, nažalost, nisam išla zbog posla i obaveza, pa ga ja iscimam da mi kaže kad je prva radionica u Sakurabani. I tako, odem ja na radionicu, uđem u priču, upoznam divne ljude koji dele ovu magičnu naviku sa mnom, navučem se na Chibicone, Beokone, Japanizme…

  AR: Na ovogodišnjem Japanizmu si očarala publiku nastupom kao Carmilla Elizabeth Bathory iz VHD franšize. Kako su tekle pripreme?

D: Vampyra Missa…kao što rekoh već, radim kostime likova koje sam zavolela kroz igre i filmove. Carmilla je bila jedan od njih, merkala sam je od kad sam igrala igru pre više od 10 godina, a koja je ujedno do ove godine bila baš veliki izazov za mene, jer za većinu kostima može malo da se izmeni šablon, pa da se na kraju dobije realan kostim, ali za njen kostim trebalo je mnogo mozganja – što zbog korseta, što zbog ,,jastuka za ramena i kukove”, ali, bilo je prilično zabavno sedeti u završenom korsetu radi probe da ne pukne dekolte, kao i više od 10 sati ručnog šivenja sve te slatke delove, plus raditi tri narucena kostima. Ma, prelepo su tekle pripreme, jer to beše drugi put da sam kostim radila na vreme, a ne u pet do 12! Ali, opet sam par dana pre nastupa bila toliko hyped, pa sam nadoknadila nervozu koju sam propustila par nedelja pre. Materijale sam birala ranije, prema silnim skrinšotovima uzetim iz filma –  ispostavilo se da će 17 metara crvenog biti pravi pogodak, a skice i potpuno nove šablone sam odradila dva meseca ranije, tako da je šivenje prošlo glatko, mada uz dosta ručnog rada na detaljima. Jedino gde su mi živci otišli jeste perika, ali uspela sam da od kineske iz Bloka napravim helmet i rogove kakve ima Elizabeth. I, da, note za sledeći put, slobodno ko me vidi da ovo radim neka kaže: ,,Dorooo, ne nosi tri mrežice za kosu ispod perike!”.

Složićete se da bez muke nema perike i prekrasnog kostima…

  AR: Da li si radila nešto uzbudljivo nakon Japanizma?

D:,,Život se nastavlja posle Japanizma..”, reče jedan mudrac. Bio je u pravu. Posle Japanizma, prva uzbudljiva stvar koja se desila je sređivanje stana, jer ono što nastane u mom stanu za vreme konvencije je neopisivo! Zatim je počelo kovanje planova za nove kostime, ali i mali upgrade starih, jer uvek tu ima nešto da se popravi, došije, doda bolji materijal… Tako da sam odlučila da totalno rekonstruišem kostim za Pepeljugu i haljinu koja se transformiše – kostim koji je poneo nagradu za najbolji performans na Chibiconu ove godine. Dodala sam još cirkona u žipon i led svetlo koje se vadi, samo neka sija! Žipon sam napravila od creva za baštu, jer za varijantu haljine koja se otvara ne može da se nosi klasičan žipon. Uradila sam novu periku, a trenutno radim na cipelicama. Harley Quinn je dobila neke nove propove, to ostavljam za Beokon i Salon stripa da premijerno iznesem, za Sylvanas iz Warcrafta takođe spremam novo oružje, a možda i uradim celu novu verziju njenog armora koji nosi otkad je postala lider Horde. I, naravno, šijem celu novu Princess Peach (Super Mario), ali ovog puta originalnu i u boji, a prethodnu got’čarku ostaje da nosim prvog dana Chibicona, jer mi je to već postala tradicija.  Malo ću i ja da GoT-ujem, ali ne brinite, neću nikoga spaljivati u čast Gospodara Svetlosti…za sada! I, naravno, uveliko radim na šablonima za nove kostime, za sebe i moje drage kolege i mušterije.

Ovo je bilo tek zagrevanje, spremite se za spektakl!

  AR: Kako se vidi da si pravi majstor sa iglom i koncem (i sa drugim materijalima takođe),  imaš li neke korisne savete za buduće švalje i kraftere?

D: Da pitaju sve sto žele oko pomoći i saveta za šivenje i krafting i da se ne ustručavaju, da redovno isključe glue-gun da im ne eksplodira kao meni (LuminaFF13 i njeni shoulderi, joj, kakav je to hype bio), da istražuju, da nam dođu na radionice koje organizuje Sakurabana, ali pre svega, da zapamte da je kosplej jedan veliki hobi (može biti skup, ali i ne mora, uz savete starijih), i da na prvo mesto stave školu, sport i obaveze.

  AR: More ili planine?

D: Planine!

  AR: Par reči za kraj…?

D: Hvala na intervjuu, bilo je zabavno prozboriti koju o kospleju između kućanskih poslova, šivenja i CS-a. Očekujte još zabavnih kostima i nove fotke od mene, možda neki tutorijal za šivenje, čitajte Geekovachu, dođite na predstojeće eventove i uživajte do sledećeg viđanja!

    Dobro došli u Dorin svet – kosplej intervju U večerašnjem izdanju ,,Intervjua sa kosplejerima'' donosim vam intervju sa jednom damom sa kojom ste se, sigurna sam, slikali barem dvaput na nekoj konvenciji.