#Johann Gottfried Auerbach | Explore Tumblr posts and blogs

gogmstuff · 2 years ago

Photo

Early 1730s dresses (from top to bottom) -

1730 Tea Party at Lord Harrington's by C. Phillips detail (Yale Center for British Art, Yale University - New Haven, Connecticut, USA). Probably from Wikimedia; fixed spots with Pshop 1247X1623. There are many caps and veils, square necklines, and laced bodices with revers. But full-blown panniers are not to be seen.

1730 Marquise de Gueydan as Flora by Nicolas de Largillière (Musée Granee - Aix-en-Provence, Bouches-du-Rhône, Provence-Alpes-Côte d'Azur, France). From cutlermiles.com/portrait-of-marquise-de-gueydan-as-flora-nicolas-de-largilliere/ 1908X2484. She wears a stout Swiss belt and cleft coiffure that harken back to the late Louis XIV era.

ca. 1730 Empress Elisabeth Christine by Johann Gottfried Auerbach (auctioned, probably by Lempertz). From Wikimedia trimmed 1715X2352. She wears a round skirt and a scoop neckline.

ca. 1730 Polyxena of Hesse-Rotenburg, Queen of Sardinia by Maria Giovanna Clementi (location ?). From tumblr.com/blog/view/jeannepompadour; enlarged by half 1053X1385. Her dress has a deep V neckline filled in by a modesty piece.

ca. 1730 Rhoda Apreece, Mrs Francis Blake Delaval attributed to Enoch Seeman the Younger (Seaton Delaval - Seaton Sluice, Northumberland, UK). From artuk.org; enlarged by half 994X1200. The ruff makes this a Van Dyck revival dress. The laced vest and jaunty hat lend a casual air to the portrait.

ca. 1730 Robe volante (Musée de la Mode - Paris, France). From fripperiesandfobs.tumblr.com-post-139802377452-robe-volante-ca-1730-from-the-palais-galliera 1140X1620. Dresses before the 1750s often had cuffs that could be substantial like these.

1731 Die Liebeserklärung by Jean François de Troy (Sanssouci, Stiftung Preußische Schlösser und Gärten Berlin - Brandenburg, Germany). From artsandculture.google.com/asset/die-liebeserklärung-jean-françois-de-troy/XAFpCyLiWrxHZw?h 3074X24.12. Known in the Anglophone world as “The Declaration of Love. The large patterns mark this as early century. The robe à la française is firmly established in the form it would take until the late Louis XVI period.

1731 Infanta Maria Teresa Antonia de Borbón by Jean Ranc (Museo del Prado - Madrid, Spain). From their Web site; removed spots and streaks with Photoshop 2621X3051. Spain was ruled by Borbóns after the last Habsburg was cleared out in the early 1700s.

1731 Julia Calverley, Lady Trevelyan, by Enoch Seeman the Younger (Wallington Hall - Wallington, Northumberland, UK). From nationaltrustcollections.org.uk/object/584399; erased navigation marks in corners & fixed spots w Pshop 1616X1992. Clasps replace lacing to close this bodice.

1731 Lady by John Vanderbank (location ?). From the Philip Mould Historical Portraits Image Library 920X1214. The dress is Van Dyck revival similar to the one worn by Rhoda Apreece.

65 notes · View notes

rasen-rs · 6 years ago

Text

Београд је у својој миленијумској историји упамтио многе битке. Хиљаде безимених ратника оставило је кости по затрављеним пољима тадашњег предграђа и подно тврђаве, на чијим су се бедемима смењивале заставе, војсковође и вере са само једном жељом, да једном занавек загосподаре утврђеним градом на ушћу двеју река, градом белог имена и крваве историје.

Еуген Савојски у бици за Београд 1717. (Johann Gottfried Auerbach)

Ипак, једна битка се по многочему издваја од осталих. Осим што представља вероватно најмасовнију и најкрвавију битку за Београд, у којој је учествовало преко 350 000 војника обеју страна (по неким изворима чак пола милиона), занимљиво је поменути да је победничка страна добила овај сукоб захваљујући крајње необичном савезнику – магли.

Тог 15. августа 1717. године, за заласком сунца гасиле су се и последње наде припадника удружених снага Светог римског царства, да могу живи дочекати јутро. Искрцавање аустријских трупа, које су два месеца раније код Вишњице прешле Дунав и преко Миријева и Врачара започеле са опсадом београдске тврђаве, зашавши непријатељу иза леђа, нису донеле очекиване резултате. Аустријски војни стратези су предвиђали да ће освајање тврђаве, чија посада није бројала више од 30 000 људи, бити рутински посао. Са силом од неких 120 до 150 000 војника, предношћу у виду изненадног напада и војним стратегом какав је био Еуген Савојски, најуспешнији европски војсковођа у том тренутку, предвиђало се да ће тврђава бити освојена већ након неколико недеља. Ипак, бескрајни дани испуњени несносним врућинама, које су смењивали периоди испуњени кишом, отежавали су опсаду која је између осталог подразуме��ала и напорне радове на копању ровова, изградњу грудобрана и редута, као и учествовање у непрестаним чаркама са турским одредима, који су муњевитим излетањима из тврђаве задавали велике губитке најистуренијим редовима Аустријанаца. Поред тога, по војнике Еугена Савојског била је погубна и мијазма, тешка и смртоносна зараза настала испаравањем барске и стајаће воде, са којом су се трупе сусреле већ код панчевачких ритова (Уосталом, и име града Панчева настало је од словенске речи пачина/панчина, што означава стајаћу воду илити рит). Међутим, када су се првих дана августа из правца цариградског друма завиориле турске заставе, одн. када је пред Београд дошао велики везир Халил-паша са 200 000 војника, Аустријанци су изгубили сваку наду. Опседајући зидине и посаду београдске тврђаве, Аустријанци су одједном и сами били под опсадом, стешњени између снага у тврђави и Халил-пашиних трупа које су их опколиле са леђа. Готово нико у редовима Еугена Савојског није веровао у позитиван исход битке. Нико осим самог војсковође. Док су генерали и други нижи официри предлагали предају, што је подразумевало стављање себе на милост и немилост непријатељу, са киме се никада није знало, Савојски је мирно понављао да ће Београд, ускоро, бити у рукама хришћана. Рачунао је на тајанственог савезника уз чију помоћ нешто раније већ победио Турке код Петроварадина.

Карта Београда 1717. године

Аустријска опсада Београда 1717. године

Београд после јула 1717. године

Непуне две године раније суверен хабзбуршке монархије, Цар Карло VI, покренуо је до тада највећу војну кампању, са циљем да из јужних крајева царевине протера Турке. Након неочекиване победе код Петроварадина, где су аустријске снаге потукле готово два пута бројнију војску османлијског везира Дамат Али – Паше (Истог оног који и дан данас почива у једином сачуваном турбету на Калемегдану), пала су и мања утврђења у Темишвару, Панчеву и Новој Паланци. Следећи је био Београд, добро утврђен и одлично брањен град, који су Турци од вајкада називали Дарул Џихад илити – кућа рата. Остало је записано да је на страни Аустријанаца, поред бројних придружених трупа и несумњивог војног генија какав је био принц Савојски, у бици код Петроварадина кључни фактор победе било изненадно невреме. Тачније, у тренуцима када су Турци били готово надомак победе, над ��ојиштем је почела да бесни олуја, која је збунила Турке, а што су војници Еугена Савојског искористили за јак контранапад, изборивши велику победу. Хроничари су забележили да је ова победа извојевана 05. августа 1716. године, а да је непосредно пред почетак битке Савојски наредио да се пред његовим војницима носи икона Богородице. На први поглед ништа чудно. Међу хришћанским војсковођама је постојала читава традиција борбе под знамењем вере којој су припадали. Уосталом, сетимо се победе Константина Великог над Миксенцијем код Милвијског моста, и његове визије крста са натписом – овим побеђуј! Савојски је наредио свештеницима да непосредно пред битку, војницима испричају причу о необичном сновиђењу папе Либерија, из трећег века, захваљујући коме је био излечен од некакаве опаке болести. Наводно, папа је уснио Богородицу која му је руком показивала ка брду Есквилину, једном од седам римских брежуљака, затраживши да изгради светилиште на месту које ће бити обележено снегом. Истог тренутка започела је огромна снежна олуја, након које је остао траг на месту на коме је касније изграђена базилика Свете Марије Велике, познате и као Снежна Госпа. Нема сумње да је ова прича оставила снажан утисак на војнике, највише због тога што се поменути случај папе Либерија, према легенди, догодио баш 05. августа 352. године.

Аустријска опсада Београда 1717. Непознати аутор (Wien, Österreichische Nationalbibliothek)

МАГЛА КАД ЈОЈ ВРЕМЕ НИЈЕ

Ноћ пред битку за Београд, Савојски је изненада окупио своје генерале и наредио брзо постављање у формацију за напад. По сведочењу једног непотписаног учесника битке, чији је текст у целости објављен у Годишњаку града Београда бр. VII из 1960. године, официри су били врло затечени овим наређењем. У тренутку када су Аустријанци заузели позиције за напад, на бојиште се спустила густа магла која је потпуно пореметила Турке. Битка је почела у зору 16. августа и за време од око пет сати, колико је трајала, Аустријанци су у потпуности разбили непријатеља.

Годину дана касније, јула 1718. потписан је Пожаревачки мир, и настаје период Краљевине Србије (Многи и данас не знају да је Србија осим средњовековне и Србије Обреновића и Карађорђевића, имала краљевину и почетком 18. века, која је постојала пуне 22. године) чијим је настанком један репресивни систем замењен другим.

Многи биографи Еугена Савојског, између осталог, наводе и његове склоности ка оностраном, мистичном и тајанственом, што свакако иде у прилог необичним околностима под којима је добијао своје битке. Поред тога, занимљиво је да су готово сви великаши новоосвојене територије Краљевине Србије, умрли у периоду од свега неколико година. Међу првима је умро млетачки дужд Карло Рузини (1735), један од потписника мира у Пожаревцу. Следећи умире Еуген Савојски (1736), затим Карл Александар од Виртемберга (1737), човек који је 13 година владао Краљевином Србијом (Занимљиво је да су сва тројица умрла од гушења) Након њих, због наводне издаје погубљен је обновитељ београдске тврђаве и један од највећих фортификатора прве половине 18. тог века, Никола Доксат де Морет (погубљен 1738), да би на крају умро и сам Цар Карло VI у својој 55 години, наравно од гушења. Записано је да су последње речи хабзбуршког монарха биле – Умирем. Дави ме Београд који ми седи на грудима.

Да ли су све ово само случајности или су сви они били потписници некаквог несветог пакта, уз чију помоћ су успевали да победе непријатеља, господарећи временским неприликама, била је једна од полазних претпоставки потписника ових редова, којима се бавио у свом роману првенцу Кал југа.

Младен Милосављевић – Кал југа

Младен Милосављевић

Извор: Урбане стране

Тајанствени савезник Еугена Савојског Београд је у својој миленијумској историји упамтио многе битке. Хиљаде безимених ратника оставило је кости по затрављеним пољима тадашњег предграђа и подно тврђаве, на чијим су се бедемима смењивале заставе, војсковође и вере са само једном жељом, да једном занавек загосподаре утврђеним градом на ушћу двеју река, градом белог имена и крваве историје.

#Еуген Савојски #Карло VI #Пожаревачки мир

0 notes