#JER SAM JA TAKO REKLA

[zenaa-drugog-sistema]

"Pametan živi gdje mu je bolje, a budala gdje se rodio."

...tako je govorila moja baka.

Da su me kao malo mlađu pitali gdje je moj dom, bez razmišljanja, rekla bih da je tamo gdje sam rođena, napravila prve korake, naučila prve riječi i pala kad sam učila voziti bicikl. Da su me pitali šta je mir, ne bih trepnula, rekla bih da je mir kad dođem u svoju kuću, sve probleme ostavim na pragu i pažljivo zaključam vrata da se slučajno neki ne bi uvukao kroz mravlje puteljke. Danas, ako me pitaš, moj mir i dom su daleko. Daleko od mjesta gdje sam rođena, daleko od grada u kojem osim ulica napamet znam i brojeve kuća i zgrada. Daleko od grada u kojem sam ostavila svoje sve. Sve što je bilo i iz njega pošla praznih kofera. Ponijela sam sve što je moglo stati u džepove. Ljubav, zahvalnost, snalazljivost, drčnost i malo samoživosti. Više od toga mi nije stalo, a da ti kažem iskreno, nije mi ni trebalo. U prvim danima kad nisam znala ko mi glavu čuva snalažljivost i drčnost, koju sam valjda morala imati jer sam uvijek bila "tatin sin", su mi bili dobri suputnici. Ubrzo, su se stvari počele slagati kao Lego kockice. Prva veš mašina, TV, zavjese, set šolja, posao, prva plata, astronomska ako pitaš mene, dijete sa Balkana. Cijeli život sam zamišljala da su četverocifreni brojevi na računu rezervisani samo za božje miljenike. Dani su letjeli, brže nego ikad. Kažu da u ljudskom životu najviše napredujemo dok smo bebe, a da je sve poslije toga zanemarljivo. Tačno, ali sve sposobnosti čovjeka isplivaju onda kada ostanes sam u mjestu koje ne poznaješ bez ikoga svog. Svakim danom, život je postajao lakši a ja sam počela uviđati da me sve vrijeme prati slijepi putnik. Mir. Danas je moj dom u gradu u kojem još uvijek ne znam imena ulica napamet, u gradu koji me i nakon nekoliko godina iznenadi kvartom koji ne znam, među ljudima s kojima razgovaram na nekoliko jezika tokom jednog dana. A moj mir, on je mirniji nego ikad. Tu je, u zgradi gdje žive ljudi sa svih kontinenata, u stanu koji ima najljepšu terasu i u kojem se pije najljepša kafa. Moj mir je sa mnom, u stanu koji je često prazan kad otključavam vrata, ali i u kojem ima mjesta za mnogo ljudi. Sad je tako. A nekad, nekad će biti mjesto gdje će nas biti više. Dvoje, troje, četvero, ko zna. Bitno je da je uvijek tu.

[hodajuciputevimacudesa]

Zemljotres umnih razmjera

Ako te uhvatim čvrsto za ramena

Protresem kao besvjesnog čovjeka

Da li ćeš tada razumjeti šta ti želim reći

Ploviš oblicama

Hvataš sunce golim rukama

Kitiš se zvijezdama

Napajaš se kišom

A ovdje na zemlji

Ovdje se sve svodi na prašinu

Što prolazi kroz prste

Nema tih riječi kojima bih ti blaže

Nježnije mogla opisati

Ti tako krhka

Razumiješ suviše blago tople

I površne riječi

Dok ti govorim kao što si ti mene upućivala

Na isti način

Sličnim šablonom riječi realnosti

Zašto se pitaš odakle mi da tako govorim

Naučila sam od najboljih

Nisam ti rekla

Ništa što bi porekla

Jer ni ne možeš

Negdje u dubini duše znaš da sam u pravu

Ili se bar nadam da znaš

Zagrli sebe ali ne daj da te radi osjetljivosti

Raščarupaju kao čopor vukova

Zaplovi morem

Ali ne potapaj samu sebe valovima

Neće ti niko reći iskreno

Kao što ću ja

Jer ja te i volim najviše

Ja ti i želim najbolje

Nije život leptirići i cvijeće

Ove prolazne godine

Se nalaze između rođenja i smrti

Nauči ih izbalansirati

Ne pretvaraj početak u kraj

Ne sakrivaj se pod strehe

Koje nisu namijenjene za skrivalište

Kad bi progledala kroz moje tamne oči

Možda bi shvatila šta ti govorim

[belog-grada-crna-princeza]

04.05.2024. 00:10 am. "Okej si, mala."

(...)

Da li drvo proizvede zvuk u šumi kad padne, a nema nikog da ga čuje? Da li cela ja, takva kakva jesam, postojim, ako me niko do sad nije stvarno video i doživeo? Evo opet sam se rasplakala. Ubola sam živac, jebeš tu usamljenost koja me prati ceo život. Do sada od svih osećanja, to je bilo uvek najbolnije, to su želje deteta i jedina osoba koja je moja sam ja. Pa čak i to, ako sledimo duhovnost je kao - ko si ti? Da li uopšte postoji sopstvo? Oduzmi sećanja, okruženje, ljude, stvari i šta je još ostalo? Ako izbrišemo sve, počnemo od nule, postoji samo potencijal. Sopstvo, koje, iako je iluzija, takođe je nešto što se stalno menja, stalno teče, stalno evoluira. Možda je moja prednost što nemam nešto čvrsto u šta bih se uobličila.

(...)

Nedostaje mi taj život od pre, nedostaje mi da budem zdrava, da živim. Ali i sad živim, i sad sam živa, zar ne? Evo ovaj tren. Bolest mi je dosta toga i uzela i dala. Zar mi nije uzela toliko iluzija, zar mi nije pomogla da pogledam mnogo dublje u sebe, u život, u stvarnost, zar mi nije dala iskrenost, a oduzela izgovore i obmane, pogotovo sebe? Tačno je da sam drugačija osoba nego pre svega ovoga, vrednujem drugačije stvari i drugačije posmatram mnogo toga iako sam se tako dugo trudila da budem neka koja više nisam. (..) Biće kako mora, kontrola je odavno iluzija koju sam takođe izgubila. Ja kontrolišem evo ovo, jedino ovo, a i ovo je previše kompleksno da bih do kraja sebi davala zasluge. I to je Bog, to je ta, kao, ljubav prema "sebi". Volim to u meni što me prevazilazi. 

(..) sve sam zbrkala u sebi i iz nekog štita povredila sve uključene. A opet bez neke ekstremne megalomanije jer nisam samo ja sjebala, doneli su i oni svoju prošlost, svoje traume, svoje želje, snove, strahove, tripove i sve se lepo zbrčkalo u jednu čorbu gde više ne znaš šta je čije i od koga je počelo uopšte. Vasko Popa je rekao "vrati mi moje krpice", sad razumem tu pesmu na jednom totalno novom nivou. To su puste želje i pozivi, nema na kraju moje, tvoje. Kako ide ona pesma, od Dade Glišića, ček da guglam tekst. "Nema moje i tvoje, kad ljubav prođe, sve je ničije, i samo hrabri se bore al' tvoje srce za moje nije". Jebeni Dado Glišić. 

(..) 

Terapeutkinja je rekla da vizualizujem sebe kao drvo koje je nekako uzemljeno, postojano, stabilno, zajedno smo došle do te vizualizacije. Malo me je trigerovala danas ali ajde, možda ima nešto u tom geštaltu zbog čega vredi istrajati. Dopada mi se što nema predubeđenje o tome ko sam i što sam do sad bila skroz iskrena sa njom. I sa sobom, isto. Dopada mi se što se osećam pozvano na to, kao da mogu da dođem "as I am". Come as you are. Pitam se da li može da me razume, ali definitivno me oseća, i vraća mi, imenuje, to što dobija. To je dobro, možda mi to treba. Ranije je dosta bilo fokusa na to da nisam ja kriva itd, sistemsko viđenje i shvatanje i nekog uzroka i posledica, ovde je kao ok, da, i? Šta ćeš s tim? Pogledaj u sebe. Neka tvoja glava bude samo tvoja briga.. ne daj da joj govore, neka sama otkrije, Kaća.

[uselesseffortsfornothing]

U februaru smo sjedili u kafiću u kom nikad nisam bila. Pričao si mi o sebi, a ja sam slušala i gledala u tvoje oči. Imaš tako lijepe oči. Prije nego sam krenula kući, u tvom autu, poljubila sam te po prvi put. Kući sam se vratila sa leptirićima u stomaku.

U martu smo pričali u kasne sate, do jutra. Pričao si mi o svemu. Kako volim kad mi pričaš. Tako lijepo pričaš. Ali ja ne volim prazne riječi i ne volim laži. Kada si mi rekao šta zapravo od mene želiš, shvatila sam da je to bila prva istina koju si dotad izgovorio. Te noći sam zaspala u suzama.

U aprilu sam našla nekog novog, nije bio kao ti, imao je lijepe oči, a nisu ličile na tvoje, i lijepo je pričao, isto kao ti. Bože, zašto nisam shvatila koliko ti liči.

U maju je bio moj, imali smo sve ono što smo mogli imati ti i ja. Ili sam bar ja tako mislila. Nisam nikome rekla da ponekad zatvorim oči i pravim se da je ti. Ali on nije ti.

U junu si odlučio da se vratiš u moj život, da se praviš da mi nisi slomio srce. Ne znam da li je on znao, i da li se pravio da ne zna da i ja lažem, kao i on, kao i ti.

U julu sam shvatila da ste isti, vas dvojica, istog kroja. Možda sam ga zbog tog i htjela. Možda negdje u dubini, znala sam da je i on kao ti, lažov. A ja ne volim laži. Zbog toga je on ostao u julu.

U augustu smo bili mi, na zadnjem sjedištu tvoga auta, smijala sam se jer smo bili mokri do kože, i prolazila sam ti rukama kroz kosu. Gledaš me, kako imaš lijepe oči. Lažeš me, ali barem si tu.

Tu si, ti si tu. U augustu ti i ja. Samo mi. I tu ćemo i ostati na zadnjem sjedištu tvog auta, držiš me tako čvrsto, po zadnji put. Samo mi.

[intotheabyss4]

1

I vratim se uvek nazad ka tebi, I vratim se i kad to voleo ne bi I uvek tražim one slične sebi, I uvek me niko ne želi, Nadam se ovog puta biće promene ali znam da je to samo do mene, I želim da te ponovo upoznam, i ti da upoznaš mene Možda bi onda bilo nade za nas pa makar na čas Želim da te pokažem mnogima, I da u mojim očima vidiš kako mi se za tren svidiš Želim da znaš koliko puta sam se za tebe sredila, i kako bih se iskezila čim bih se tebe setila, Želim da znam da ćeš mi uveče doći, da sa tobom svežu rosu osetim na umornom licu u po noći, Da nas ulicama Beograda jure ulična svetla I da ne idemo kući tokom leta Da pričamo dok ne svane, dok nam jutarnje sunce ne javi da dan je, S tobom želim da traćim večeri i tako do jeseni. I znam da bi moje reči vredele, kada bih rekla koliko se trudim i koliko za nama žudim. I znam da mogu samo da se nadam i od nas to biti neće, I da ti moram pronaći zamenu u sebi, Jer znam da si ti izvor tudje sreće, I da ja taj lepi prizor neću biti tebi.

[pogledomdosrzi]

Šta da radim s ljubavlju

Nisam nikad nikom rekla

Pa ni sebi samoj

Naglas posebno

Ni u jastuk

Ni u zrak šapatom

Ni u vodu

Ni papiru

Ali uvijek sam htjela da budem voljena

I da povjerujem u tu ljubav

Da živim u toj ljubavi

Nije da je bilo do drugih ljudi

Određeni su bili

I više nego velikodušni u svojoj ljubavi

Pažnji

Ali ja sam imala problema

Sama sa sobom

Ja nisam znala da budem voljena

Nisam bila uvjerena u nju

I ne radi tuđina

Već radi same sebe

Ponekad mi se činilo

Kao da nisam dala pristupa

Možda nesvjesno nisam htjela ljubav

Pa nisam znala šta da radim s njom

Kao da sam na svoje srce

Stavila znak stop

Možda jer sam se grčila u strahu

Da tako voljena urpljam istu tu emociju

Moguće je da sam vjerovala

Kako sam sposobna

Pokvariti sve što mi je na drumu

Ili sam se pribojavala

Da kad jednom čitavim bićem osjetim ljubav

Drugi put osjetim

Kako iščezava

Ne samo iz mene

Već iz čitave moje okoline

Da nešto što sam jednom imala

Sutradan ne budem znala

Ni gdje je mogu pronaći

Makar kod drugih ljudi

Možda sam za samu sebe mislila

Da je ne zaslužujem

Samu sebe sam voljela tek toliko

Da funkcionišem u svojoj glavi

I s drugima u prostoriji

Tek toliko da imam ljude

S uzajamnim poštovanjem i razumijevanjem

Ali ne i da vide kako je i jedna

Zabarakadirana tvrđava

Nekada bila plačljivo more

Ili čak čitava planeta

Možda nisam htjela opet slušati ono

Previše je krhka

Slomit će je svijet

Jesu li u mene stavili sigurnost

Da će se narod na mene obrušiti

Ako pokažem imalo emocije drugima

Pa čak i sebi

S vremena na vrijeme imam osjećaj

Da bih trebala bar na sat

Postati opet ono malo dijete

Osjetljivo i razmaženo najiskrenijim namjerama

Kako bih znala da je sasvim u redu

Bit onaj kome se pomaže

I onaj koga voliš

Onaj ko plače

S kojim plačeš

Onaj koji se ruši

A ne stijena od koju se more sudara

Hoću da budem opet dijete

Koje vjeruje

Da moraš biti voljen

Da si zaslužio biti voljen

Osjetim da je nužno

Ponijeti samu sebe

Iz djetinjstva

I urazumiti je

Nikom nikad nisam rekla

Ali sam uvijek htjela

Da se nekom sklupčam u krilu

I da me zagrli snažno

Kao da ću se svakog momenta

Raspasti na komadiće

Da ne da da se raspadnem

Ili ako se to i desi

Da budem sigurna kako će pokupiti

Sve moje djeliće i ponovo sastaviti u cjelinu

Bez imalo muke

Želim da mi neko napokon poljubi ruke

Lice

Da me stavi na svoja prsa

Kako bih bila smirena tuđim srcem

Da mi kaže da će sve biti okej

Da me voli

I da napokon u to povjerujem

Da osjetim svu ljubav

Onakvu kakva stvarno i jest

Ali kad bih i imala takvu priliku

Ja bih se vjerovatno nekako

Uspjela otrgnuti

A ne znam kako

Da to ne uradim

Ne znam čime da srušim zidove oko sebe

Kako da otključam sve brave

Kad ne mogu naći ključ

Odakle da počnem

Kada prihvatim ljubav

Gdje ću je ostaviti

Mama

Znaš li možda ti

Gdje ću da posložim svu silnu ljubav

Šta se radi s ljubavlju

Kad je dobiješ

I napokon prihvatiš

Mama

Ili bilo ko

Kako ću biti voljena

Kada većinom i zaboravim

Da me ljudi vide

Odakle da krenem

Šta se radi s ljubavlju

[haslamica]

odlaziš?

odlazim.

-zašto?

jer ja nisam ta koja je suđena da osjeti tvoju ljubav. Samo sam bila tu da ti pokažem kako je to kada te neko neizmjerno voli, tu sam bila da ti pokažem sreću i ljubav koju, pa eto, možeš i u sebi pronaći, ali sam se nekako nadala da ćeš je pronaći u meni. Nadala sam se da, ako ti pokažem ko sam, da sam ono što tražiš, da ćeš me i pronaći... ali, nije bilo tako. Nisam ja ta koju ti vidiš. Čekala sam, čekala sam da se probudiš i progledaš, da shvatiš da smo možda suđeni jedno za drugo, ali ti još uvijek spavaš i sanjaš o njoj. - nisam mu to rekla. Umjesto toga, lagala sam njega i svoje srce: Pa eto, vrijeme mi je za neku promjenu valjda.

-a to je život bez mene?

to je navikavanje da živim bez nade za tvojom ljubavi.

Ma ne, to je samo...to je samo promjena da budem sama, znaš da volim samoću.

[ashmp3]

šlag na kraju hihi TEO DAYYYY čitav dan razmišljam o tebi i jedva sam čekala da se vratim s planine samo da ti se javiiiim 😌 memorised it in my mental palace

HAPPY BIRTHDAY LOVE I'm genuinely so proud to call you a mutual you're the hottest most right person about everything on here and i ADORE seeing people tag you in stuff and make gifsets for you bc well. you're a deity that deserves to be worshipped through gifts and trinkets 🙂‍↕️ 26 sounds scary but I'll join you next month so we can be scared together (dvadesete gazimo..🥳) ALSO using this opportunity to ask for plans for the dirty money, which perfumes are you eyeing ? I want to know everything about you 🫶🏻🩷🩷🩷

🥹🥹😭😭😭🥳🥳🥳🥳💖💖💖💖🫶🏻 Well it’s only natural i have to say… ali volim što planinariš i razmišljaš o tumblru that’s that prime blogger mindset 🙂‍↕️🙂‍↕️🙂‍↕️ hvala na tako lepim rečima stvarno čime sam ja ovo zaslužila sad da me pitaš ne bih znala da odgovorim 😭 (btw kad ti je rođendan… now let Me do the memorization) and omfg… Don’t even ask (ask away)…

Htela sam da se bacim na isprobavanje dekanata jer sam jebeni redditor i obožavam r/femfraglab 🙂‍↕️ pa ovako ispisah ti lepo… ali onda sam fazon hmmm možda da odem u sephoru i kupim sebi nešto kao čovek. Htela sam da isprobam i lush parfeme (i sprejeve mada dobijem glavobolju od lusha) anyway sad ću ti reći u mislima mi je devotion intense jer me tako nasmejao kad sam ga isprobavala ali nekako posle par sati nisam bila toliko oduševljena iiii jpg scandal mi je bio baš lep na koži. Inače sam dobila dva parfema za rođendan i kad sam rekla mami šta ću da uzmem sa parama iz kladionice baš se iznervirala alskdjdjskdj anyway……… Hoću da isprobam gucci flora gorgeous orchid i burberry goddess. I hoću da imam muža milionera kako sam krenula pihhh… ali zapravo sam htela da čuvam pare i onda u jednom trenutku da kupim kilian angels share ali mi uvek tako too much da dam 30000rsd jednostavno širim se previše… nadam se da ovaj nenormalni odgovor ima nekog smisla ali ako si isprobala neki parfem i imaš preporuku sve me zanima tvoja sam podeli sa razredom (ashmp3 nation)

[electric0aspirin]

Kako sam do sada bez broj noći sjedila i posmatrala zvijezde uz najtužnije balade Balaševića tako ispade i ove. Stalno mi je on na pameti, bio to neki glupi kontekst ili nešto bitno no opet je on u pitanju. Ne bih mogla podnjeti da ga vidim sa nekom drugom, ali kada bi bio sretan i nasmijan i kada bi mu oči svjetlucale onda bih i to preboljela. Mislim da mi se ipak neko drugi može svidjeti jer na kampu sam vidjela dosta lijepih lica i po koje smeđe oči ali niko nikada kao on. Jedan momak mi je bio dosta gotivan s ibzirom da dijelimo iste hobije i uživamo u istim stvarima ali ni to nije to, svi oni postoje ali niko nije on. Previše sam postala opsesivna sa njime i mnogo griješim sa tim no ne znam kako da prežalim. Ljubav ne prolazi tako lako, ali novi osjećaji jednostavno dolaze zatim odlaze ali taj jedan se mnogo duboku uvukao u mene. Gledajući zvijezde sam ugledala jedu kako pada, suza se želi spustiti ali ne može, ostala mi ideja da zaželim želju a bila bi da smo srerni oboje. Da sam tražila svoju sreću to bi bilo previše sebično jer ne želim da forsiram bilo što. Svjesna sma da me ne voli ali on je moja tiha patnja koja sporo prolazi. Da sam tražila za njega sreću ja bih propatila dosta jer ne znam njegive ciljeve. Sreća za oboje je najlijepša opcija jer možda se na kraju i spojimo. Možda na kraju proabm taj otrov o kojem su me upozorili, možda se pretvori u najslađi med koji će ostati do daljnjeg. Da znam da uzimam otrov opet bih ga uzela, samo kako bih osjetila njegov dodir, njegov pogled, njegive riječi i njegiva dijela. Svako zrno pustinje bih dala samo za jedna pogled mojih najdražih smeđi očiju. Samo kada bih mogla da mu kažem šta osjećam rekla bih mu ali znam da će mu to biti sve smiješno i glupo jer ne vidimo istim očima, ne živimo ispod istog oblka i ne sanjamo iste snove. Različiti smo ali stvar je da bih se ja promjenila za njega, uradila bih apsolutno sve što je u mojoj mogućnosti. Dala bih mu da mi oduzme sve osim obraza jer i nakon njega to mora da ostane pa kako god da se ja osjećala. Jedva čekam da opet srenem najlijepše oči i da se ond amoje ispune nekim suzama koje će proći u roku od treptaja ali do tad momenat traje vijekovima.

-E.

[leaskisses444]

oleksii (ukrajinac, programer) je luzer i idiot, ne mogu ga vise ni gledat (duga priča, posto je tipicni prepotenti seljak)

🎀💕🩷💞💘manueeeel🎀💕🩷💞💘 ... slusaj...

mi smo imali grupni rad iz njemackog i djecaci su bili u ne parnom broju pa je luka rekao "ej manuel idi ti sjedni tamo [kod mene]" kao u onom teasing tonu. imali smo neki workshop (opet u grupama) i fazon je bio da loptice razlicitih boja izlete i koju dobijes to ti je grupa. ja sam dobila plavu lopticu i manuel je stojao kraj mene i gledao koju sam ja dobila samo da bi on uzeo drugu plavu lopticu s poda. ZNACI BOZE. kad smo igrali nesto na engleskom prije uskrsa bio je opet samnom u grupi i morali smo pogadjat, sta god da sam ja rekla on je podrzo iako nije imalo smisla. sjedila sam u busu i prijateljice su me natjerale da mu posaljem snap I POGLEDAO JE U MN KAD MU JE DOSLA OBAVIJEST AL JE PRAVO BULJIO. (nije mi otvorio snap). sjela sam jednom sa njim u busu i cijelo vrijeme dok smo pricali o školi govorio je kako sam prepametna kako mi sve dobro ideeeeee. AAAAAA. danas smo imali nekakav turnir iz odbojke. inc su kod nas djevocice i djecaci odvojeni na tjelesnom ali s tim sto je pola djevojcica otislo na plivanje s drugom profesoricom oni su odlucili da pomijesamo. pravilo je bilo 2 cure u grupu djecaka al smo mi danas ne paran broj pa sam ja bila sama. iz zajebancije kazem prijateljicama "ej zamisli budem s manuelom na timu". TO SE DESI. pobijedili smo svaki set i ne mogu vjerovat da ovo govorim AL JE TAKO HOT KAD SERVIRA. dao mi je par puta pet nakon sto smo pobijedili I RUKE SU MU MEKANE I VELIKE UGHRHHSVFBWB

uglavnom. imam dilemu: jedna druga prijateljica mi je rekla da njena komšinica (osmi razred..) pise sa manuelom.. ja predpostavljam da ta mala samo pretjeruje (kao nije razgovor, on joj samo odg zato sto je ljubazna) AL NE ZNAM NE ZNAM LEA BOGAMI NE ZNAM

AJMEEEEEEEEERRR

OKEJ NACI MANUEL

OKEJ OKEJ, NACI PRVO CUTE ONO SA LOPTICOM OMGGGG!!!!

AAAAAAAAA SJEDILI STE ZAJEDNO I REKO TI JE DA SI PREPAMETNA I DA TI SVE IDE (istina frfr) OMGGG TAKO TREBAAAAAAAA (jebes ukrajinca, manuel je taj zasad )

AAAAAAAAHHHHHH PREPRECUTEEEE OMGGG!!!!! NADAM SE DA BICE TU NESTA

(ma jojjjjjj, ne znaci to nistaaaaa, vjv on to radi iz ljubaznosti jer hello!? ima tebe hahah

omg updejtaj me cim se desi nestaaaaa, ovo me bas zanima hiihihihi

[belog-grada-crna-princeza]

Princip ogledala.

Sve se u stvari fokusira na delove. Odrasli deo/dečji deo. Id/ego/superego. Podsvest/svest. Razum/srce. Logično/osećajno. Delove koje treba pomiriti, pronaći tu meru na vagi koja kaže da su oba tasa u balansu. Ništa nije crno/belo. Zar to onda ne znači da je sve sivo? Opet odlazite u ekstrem. Zar je važno koliko je delova u meni? Zar je važno što ih ne mogu pomiriti? Nešto je uznemirujuće kod napuklih ogledala. Odraz čine fragmenti i svi su ti, a ni jedan nije ti. Ne u potpunosti. Slažem slagalicu svakog dana najbolje što umem. Parčence u kom sam dobra, fina, mirna. Parčence u kom sam tužna, krhka, slaba. Parčence u kom sam velika, veća od svih. Parčence u kom sam tvoja. Ni jedno u kom sam svoja. Isplakala sam more prošle nedelje kad mi je osoba kojoj najviše verujem na ovom svetu rekla: bez ljubavi prema sebi tuđa ljubav nema za šta da se primi. Ali nije da ne volim sebe. Nije tako jednostavno. Kod mene, ništa nije tako jednostavno. Koju sebe da volim? Onu što je živahna, pozitivna, optimistična, jaka, nezaustavljiva? Onu što je daleka, hladna, okrutna, bezobzirna? Onu što je na podu sama i krvava i neutešna jer ne može da nađe ništa što je odvraća od te istine da je ovo.. sve? Ili onu.. onu najgoru, praznu, crnu rupu koja u sebe usisava sve pa i sebe samu? Ja nisam skup svih mojih delova, oni imaju zasebne živote, zasebne ljubavi i zasebne neprijatelje. Voliš one u kojima se pronađeš, ogledaš, u kojima se ogleda najbolje u tebi. Ali ogledala ne lažu i ništa nije crno/belo, sećaš se? Slamaš one delove u kojima vidiš najgore u sebi, ja ih sakupljam i sada su i meni i tebi šake krvave. Teram te da ih slomiš jer to je princip ogledala. Ili ćeš pokušati da ih sastaviš, ja ti neću dati, ne želim da te ranim ali ranjava te moja suština. Tvoja ljubav nema za šta da se primi. Ja nisam želela taj odgovor, želela sam da čujem: nije važno, ja volim sve tvoje delove. Nije važno što nisi cela. Ali život nije film. Ogorčena sam na psihologe, psihijatre, terapeute; oni koji misle da sve znaju i oni koji postavljaju kriterijume, nisam bolesna. Ja sam ogledalo. Bolestan svet u meni vidi sebe i ne dopada im se ono što vide, žele da me sklone, ili pak da me nauče kako da se bolje kamufliram u njima slične. Hah, ma ne treba meni kamuflaža. Vi i onako verujete u selektivne istine. Nisam ja nikoga obmanula, vi kreirate uloge i iluzije, a ja uživam u tome da ih raspršim u komadiće. Sad smo isti. Da li je to istina? Ili ona druga, koja plače sve suze koje vi niste pustili i želi da bude sunđer koji će upiti svu bol sveta tako da nikad nikog ništa ne zaboli? Ali opet sam u ekstremu. Jedan čovek me je jednom znao, bolje nego iko na ovom svetu, bolje nego ja samu sebe. I ne znam da li me je jačim žarom voleo ili mrzeo. Jer, bili smo isti. Posle tolike ljubavi i posle tolike mržnje ostaju samo sive zone. Blede kopije dubina u kojima plivam sa ajkulama jer njihovi zubi su transparentni. Čovek ti se smeje, dok u drugoj ruci drži nož. Psiholozi bi rekli da projektujem ali svi smo mi loši. Ne možeš da vidiš zlo u drugome, zlo kog nema u tebi. Samo su deca još uvek čista. Ja želim da zaštitim to parčence. Možda je ona sidro, možda je ona ono za šta nečija ljubav može da se uhvati. Nekada... Možda je ona početak moje ljubavi prema sebi.

- Katarina

[zodijak]

Draga Saro,

pišem ti nakon koju godinu ponovo

malo sam se ko i promjenio,

ali u biti isto sranje, drugo pakovanje

staklo se ne može popravit kad pukne,

a gdje bi tek mogo insan obični

ovaj put ti se neću ništa izvinjavat

pišem ti jer mi se skupljaju riječi,

a njih nekako treba iz organizma izbacit

dje ću nekome o tebi išta pričat

zajebo sam se da valja sa haverom

a i ti si tu mene iskreno zajebala

a i on me iskreno tu zajebo

a i ja sam sebe tu zajebo

zato prijatelji i ljubav se ne upoznaju

nit se ljubav sa prijateljstvom miješa

još uvijek se plašim vezivanja,

sad još jače nego u naš vakat

imam jednu u životu, podsjeća na tebe

samo što sam tebi sve vjerovo,

njoj ko i pokušavam, al mi nešto ne ide

vazda sam bio prekinut kako bi rekla,

pa se ne sjećam na prvu dosta toga

udjem nam nekad u poruke

ima ih gazilion tamo gdje ih nisam briso

pa se podsjetim i proživim neke emocije opet

olako sam ja tebe shvato jebiga

tretiro sam te ko programski kod

a ti, žena od krvi i mesa

takvu te i upozno, takvu te i zavolio

samo što ljubav moja boli jače od nečije mržnje

malo sam radio na ubijanju ega,

to je eto ko nešto novo u mojoj psihi

van toga, isto sranje, drugo pakovanje

tražim ti dušu u nekom drugom tijelu

ako se još baviš šejtanlucima,

naćeš ti mene il si već našla al ne kontam

srdačne ti pozdrave šaljem iz najskrivenijih dijelova mog uma

reci Benji da ne dolazi u rodni kraj

ne znam šta je glupan zajebo sad

znam samo da je tražena roba

valjda ti cvijeta cvijeće neko

možda si se i porodila do sad

spavaš li u mojoj majici pitam se

još uvijek imam tvojih 6.5 eura na paypalu

nikad ih nisam uspio podići

kažu da ljubav nema cijenu

ja sam tebe prodo za 70 maraka

osjećam se licemjerno kad mislim da volim nekog

ja sam uvijek volio najviše sebe

tebe sam volio jer voliš mene,

a bio sam nefiltriran s tobom

nemam više nikog da mogu tako

vjerovo sam da su svi zamjenjivi,

jesu uglavnom

tebi još nisam našo zamjenu

možda te nisam slago kad sam ti reko da si posebna

a da nisam ni znao da govorim istinu

bila si mi hrana za ego

ti i još milion njih,

ti si jebiga drugačija bila jer si znala za sve ostale

znala si i za sebe i opet si ostajala tu

i kad sam te ostavio u drugom gradu

nakon što si putovala cijeli jebeni dan

kako bih otišao sa znaš već kojom

to si mi oprostila, pa poslije toga još šta

sve vi dijelite jednu zajedničku stavku,

vi što birate da budete dio mog života

jebeno ste mazohistične, koji vam je kurac

nakon tebe gledam da završim odnos na vrijeme

kad osjetim da uzimam previše furseta

trudim se da ne praktikujem ono moje

ima me, nema me, ima me, nema me

kad me smoriš pa ja lažem da sam loše,

nisam nikad bio loše, bolio me kurac da se čujem s tobom

tačno je istina da što si gori to si bolji

sanjo sam da si primila Islam

trajao je san djelić sekunde

i to mi je neko drugi rekao

tebe ni na mapi nije bilo

nema te ni sad, nit će te bit

živi sa ostalim duhovima prošlosti

u prostorijama mog napaćenog mozga

p.s. ti si prva koja mi je pisala

[pogledomdosrzi]

Moja mama, moj ponos

Zar ne znaš da je gledanje u majku ibadet, pa šta reći za dobročinstvo koje joj činiš?

Pročitala sam taj citat danas

I ništa kao to mi u zadnje vrijeme

Nije zaparalo uši

Znaš mama, ja nisam osoba

Koja puno vazi o svojim osjećanjima

Ja nemam običaj pričati kako i koliko

Nekoga volim

Jer ja sam uvijek najviše umjela pričati

O svojim emocijama prema nekome

Do koga mi nije toliko stalo

Za voljene koji su mi se krili najdublje u srcu

Njih sam najrađe voljela u tišini

Četiri zida svojih misli

Pa tako i tebe

Ali najviše mi je uvijek bilo žao

Što nisam često zapravo pričala

O tome koliko tebe volim

I to nikad nije bilo jer nisam htjela

Već jednostavno nisam znala kako

Neke stvari kao i neke emocije

Su toliko jake

Da se teško daju opisati riječima

I ja sam vječito teško pronalazila početke

Od kojih bih kretala kad sam pričala o tebi

Ali mogu u stihovima to lakše dočarati

Ti mama znaš da sam ja dijete velikog srca

I uživam slušati o tuđim uspjesima

Zadovoljstvima i sretnim trenucima

Ali nikada ti nisam rekla

I zato sada govorim

Ali meni bi se srce uvijek na dva

Ogromna dijela prepolovilo

Kada sam slušala kako druge žene uživaju

Bilo to da li u godišnjim odmorima

Poslovnim unapređenjima

Ili jednostavno dolasku kući u miru

Jer je to bila prva stvar koju sam

Oduvijek željela za tebe

Da imaš život kakav zaslužuješ

I znam ja da je za svakog sudbina

Drugačije krojena i da ovo nije kraj

Ali nema te stvari koje ja ne bih dala

A da ti živiš svakodnevnicu

Kakva priliči tvom postojanju

Tvom srcu i duši

Da s rahatom dođeš kući

Bez pretjerane brige

Da me vodiš na ručak kad dobiješ platu

I da idemo na more svakog ljeta

Te kad god bi rekla da ti je krivo

Što uskraćuješ meni ljeto

Za par dana u Hrvatskoj

Ja nisam imala snage da ti kažem

Kako mene ne interesuje ni to more

Nit putovanje

Da je meni jedino krivo

Što ti ne možeš otići sa mojim ocem

Na par dana da se odmoriš od svega

I unatoč svim uskraćenjima tvojim

Ja rijetko kad da sam upoznala osobu

Koja manje misli o sebi a više o drugima

I zaista se iznerviram

Kada kažeš da ne želiš sebi kupiti nešto

A ti si ta koja zapravo to najviše zaslužuje

Ti si mama najnesebičnija osoba

Koju ja znam

I najbrižnija rekla bih

Pa makar mi ta tvoja briga ponekad

Bila pretjerana i bez naročitog razloga

Nikada me nije prestalo fascinirati

Odakle ti snaga i volja

Da se toliko sikiraš oko najbezazlenijih situacija

Odakle je Bog uzeo toliko djelića

Da napravi samo tvoje srce

Od čega je ono građeno

Kada ima toliko ljubavi u sebi

I od čega je to tvoje tijelo sastavljeno

Kada ima jačinu da nakon svakog

Umornog dana dođe do mene

I najsnažnije već što je bilo koje

Ljudsko biće do tada moglo

Zagrli nekog

I to baš mene

Ja nisam ničim zaslužila takvu ljubav

A kamol takav zagrljaj

Ali zato mama moja znaj

Ja možda nisam osoba za zagrljaje

Mada svake noći ću leći

I od svih momenata tog dana

Sjetit ću se prvo tvog dodira

Te možda se tebi ne čini veliko

Ali svakim poljupcem u obraz

Koji nježno spustim

Namjeravam reći

Hvala ti za sve

Ne samo jer si mi se nasmijala pri dolasku

Ne samo jer si mi oprala veš

Niti donijela čašu vode

Hvala ti što postojiš

Što si tu da budeš uzor u svakom aspektu

Mog života

Hvala ti što si žena kakva želim

I ja da budem

Hvala ti što se osjećam ponosno

Kada mi neko kaže da ličim na tebe

Hvala ti što ne odustaješ od bilo čega

Hvala ti što si takva kakva jesi

Za kraj ja ti mogu jedino reći

Kako mi je jako krivo

Što život ne daje šansu

Da se čovjek barem jednom u životu

Ne vrati željene godine unazad

Jer ja znam gdje i kad bih se vratila

Vratila bih se u tvoje djetinjstvo

Gdje bih pokušala da maloj Kiji

Kažem da ne shvata ozbiljno majkinu priču

Da je najljepša djevojčica

Koju je do tada vidjela

I kako će ako je ikako moguće

Odrasti u još divniju ženu

Kojom će se njeno dijete ponositi

I meni nema većeg cilja u životu

Od tog da se za 20 godina

Pogledam u ogledalo

I vidim tvoj osmijeh i tvoje oči

Jer najdraži dijelovi mene

Su mi oni koje sam naslijedila

Isključivo od tebe

Hvala ti na njima

I hvala ti na svemu

Volim te mama najviše

[mali-princ]

Nije taj čovek bio čista književnost; književnost je samo u njemu bila jedna od mnogih, voljenih, podstanara. Mi smo se o njemu naslušali raznih strašnih priča, tog čoveka do tad nismo bili videli, a hodnikom je strujala neka napetost, strah od nečega za šta ni sami ne znamo šta je. Čuju se vrata od kancelarije, vrata desno, nasred hodnika, mi stojimo dvoje po dvoje, u redu, jedni iza drugih, još malo pa ćemo i za ruke da se uhvatimo, kao u zabavištu, svako svoje kucanje srca čuje.

On stiže, oniži i sed čovek, ali uredan, čist, sređen, u farmerkama i belo-crvenoj karo košulji; uvek je dolazio tako obučen. Ulazimo, njegove prve reči, sa čistim nemačkim akcentom, glase: Otvorite, molim vas, onaj gornji levi prozor, i ovaj gornji desni, da možemo da dišemo. U jesen, dok još ne zahladi, kroz te prozore smo disali; u zimu, samo gledaš da ne sediš na toj dijagonali - što bi se u našem narodu reklo, ubiće te promaja.

Kad svi uđemo, on zaključa vrata i počne predavanje. Tri sata, bez pauze, nama glave još pune svakakvih priča o strogom i pomahnitalom čoveku - ne usuđuješ se ni da odeš do toaleta, a više ne možeš ni da pratiš šta priča, jer ti se piški, dok se posle nekoliko predavanja neki junak nije okuražio da okrene ključ u bravi i ode u toalet. Odjednaput, svako malo neko ide. A vremenom ti i žao da odeš do tog toaleta, propustićeš pet minuta predavanja.

Kakav je bio ranije, ne znam, samo mi se pripovedalo, pa ono - ako su lagali mene, i ja lažem vas. Ali nama je bio jedan od onih koje pamtimo zauvek. Na trećoj godini radimo Šilerova filozofska dela - još onako nesigurni u svoje znanje, upleli se u one rečenice, tumačimo, ponekad nešto i lupimo, jer ne razumemo, ali nijedan odgovor nikad nije bio osuđen. Svaki je prihvatio, promislio par sekundi u tišini, nekad ostavio tako da visi u vazduhu, da se o njemu promišlja i dalje, perpetuum mobile.

Pa se onda zagleda kroz prozor, iz te književnosti izniknu priče i o velikanima srpske istorije, arhitekturi beogradskoj, imao si utisak da je o svakoj zgradi imao spremnu priču, da je svaku znao u dušu. Priča se ne sećam više, za moj mozak za koji je svaka istorijska činjenica nova matematička formula sa tri nepoznate nije bilo moguće zapamtiti ih, ali sećam se da ih je bilo i često su prožimale redove Šilerovih filozofskih spisa.

Pričao mi je, jednom, kako svakog dana na posao ide peške. Od Voždovca, do Knez Mihailove, svaki dan nekim drugim putem, na posao, pa sa posla. I u tim šetnjama svašta čovek nauči. O sebi, o svetu, onom u sebi i van sebe, o drugima i onda opet o samome sebi. Pričao mi je o profesorima, koje sam tada znala samo sa svoje strane katedre, one studentske, pričao je mirnim tonom, kao da se njega to ne tiče, ali se u tom tonu krilo jedno upozorenje, koje neću shvatiti ni nekoliko godina kasnije kada sam ga, po njegovom odlasku sa fakulteta, srela na hodniku i rekla da sam (ipak) ostala da radim na fakultetu, a on mi uzvratio - Ne zavidim vam, uopšte. Tad sam još bila puna ushićenja, jer, ostvario se moj san, mogu nekome da prenosim svoje znanje, šta može baciti senku na tu čast? Kao što to uvek biva, shvatiću to tek mnogo kasnije.

Bio je prkosan i kad su drugi odlučili da fakultetu više nije potreban, sećam se kutija od banana na hodniku u koje je izneo knjige koje su, valjda, u tada već bivšoj njegovoj kancelariji bile naslagane od poda do plafona, mogao je ceo fakultet da se nahrani njima. U kancelariji sam bila jedanput samo, ne sećam se zašto, sećam se polica i polica sa knjigama, a tek negde iza njih, mali pisaći sto. Ma koliko knjiga sad stavili u tih par kvadrata, nisu to te knjige, prazan je prostor od poda do plafona.

Jedanput u to vreme videla sam ga na Sajmu knjiga, iza sebe vuče koferčić u koji će posložiti nova književna dela. Bila je gužva, ne javim se. Nekoliko godina kasnije, na poslednjem Sajmu knjiga u Hali 4 pričam mami kako sam tada videla profesora sa koferčićem, i tek tačno u tom trenutku, ugledah ga za jednim slabo posećenim štandom, iza njega isti onaj kofer, i ranac na leđima. Hoće li me se setiti? I mama je tu, šta ako me se ne seti, ili se naljuti što ga uznemiravam? Ipak, odluka je pala da ga pozdravim, tek da zna da ga nisam zaboravila, pa šta bude.

Setio se. Pamti. I kaže mojoj mami: Gospođo, vaša ćerka je jedan od jako retkih studenata koji se nikad ne zaboravljaju.

Ne zaboravljaju ni studenti takve, retke, profesore.

[vrati-mi-se]

povremeno se sjetim naših razgovora. i u tim trenucima počnem se prezirati i žaliti jer sam obrisala taj račun koji je ujedno bio zbirka i dokaz svih naših poruka koje smo razmijenili. pravi razlog zašto sam ga obrisala je kako bih lakše zaboravila i na njih i na tebe, ali istina je da se to vjerojatno nikada neće dogoditi. prevelik si dio mog života da bih te tek tako smetnula s uma.

da imam njih, još uvijek bih imala barem jedan mali dio tebe uza se. dok još nismo bili toliko bliski i opušteni jedno s drugim. dok smo još bili na distanci, skoro neznanci, a posebice ja jer tada još nisam znala u što se upuštam. povremeno se sjetim naših razgovora. tako sam se sjetila pjesme koju si mi poslao kada sam te pitala koja ti je najdraža. sjećam se da si rekao da je odlična za ljetne vožnje u kasne sate sa spuštenim prozorima. još uvijek čekam te vruće noći ne bih li se i ja okusila u tom i otkrila što ti je tako posebno u njoj. i onda si jednom prilikom došao k meni. gledao si i proučavao glazbu koju imam spremljenu na laptopu uz povremeno podbadanje kako je tvoj ukus bolji od moga, iako i sada čvrsto tvrdim da nisi u pravu. još uvijek se sjećam da mi je poskočilo srce kada sam shvatila da ćeš među svim tim pjesmama naići na nju. i jesi. pamtim da si nekoliko sekundi zastao. ne znam zašto; ili si pomislio da sam je spremila kao mali znak da mi je stalo i da obraćam pozornost na stvari koje mi s povjerenjem govoriš u pokušajima da mi se otvoriš ili da sam čudna što je imam tu negdje zakopanu među dvije tisuće ostalih pjesama. potajno se nadam da je istina ova prva. nikada mi nije bio jasan taj tvoj đir glazbe koju slušaš, ali rekla sam dati joj priliku. i jesam. nije nešto što bih inače upalila u pozadini dok režem povrće za ručak ili idem u šetnju, ali zbog tebe mi je postala posebna. povremeno je poslušam. i dok sada ovo tipkam, u podsvjesti mi pluta informacija da si mi rekao, uz neke audio-fizičke dokaze, kako je pjesma snimljena s namjerom da umiri i smanji anksioznost što mi ima smisla jer znam da je, nažalost, tebi to bliska tema. i dok je tako pustim da svira, čitavih me deset minuta hvata tolika panika i adrenalin mi poteče venama jer mi je u primisli da svaki tren možeš vidjeti da je slušam. što je kontradiktorno, znam. osjećam se kao da činim kazneno djelo, kao dijete dok potajice jede slatkiše u ostavi kako ga roditelji ne bi vidjeli - uzbuđeno i izazivajuće. vraća me u lijepe trenutke dok smo se još s distance upoznavali. sve kasne sate koje smo proveli razgovarajući, dopisivajući se, ne htjevši si priznati željeni ishod razgovora. i u tih deset minuta, koliko pjesma traje, svi trenuci s tobom mi se odigraju u glavi. ali nažalost, sve ima svoj kraj. kako pjesma, tako i mi.

[aristotels]

za anona koji se raspituje o strahu o odlasku u split- ja sam bosanka. bila sam nedavno u splitu sa porodicom, i svi imamo veoma prepoznatljiva muslimanska imena. ljudi su bili jako ljubazni, raapituju se o sarajevu sa ocigledno pristojnim konotacijama.

takoder sam bila u beogradu ljetos prosle godine. na ulazu etnoloski muzej kada sam kupovala ulaznicu, covjek me pitao jesam li student. ja sam rekla da jesam ali iz sarajeva, a on je na to odgovorio "ma ti si naša" i dao mi studentsku ulaznicu.

po cijeloj bivsoj jugi ljudi su divni. ali ce se nazalost tu i tamo cuti o nekom incidentu. all in all ne isplati se uvijek previse brinuti o ovome.

točno tako...prema meni su ka splićanki svi okolo bili divni...u beogradu ljudi odma ispitivali o naglasku, i to je baš bilo kad je bio neki skandal u nas sa srpskim vaterpolistima ja se mislila ako će me lopatom polomit nek me polome imaju pravo...ma kakvi...ljudi mi pomagali da nađem ulice i zgrade za ruku me vodili...u ljubljani čim su čuli da sam iz splita odma pristojnost do daske...dali mi besplatne krafne, popuste, jer sam iz eto lipog grada...(moja cura slovenka popizdila da šta ja iman bit tako privilegirana 🤣)...ja sam inače strip autor, a mi smo jako povezani na prostoru juge, stalno surađujemo, svi smo umreženi...mene u beograd zovu na izložbe pa mi njih vamo i tako...pa oni nama intervju mi njima...pa moj prika sarajlija se javi da će proć kroz split, pa kako je njima super kako mi pričamo...

uglavnom svit je normalan a budala ima da do dućana odeš. eto jedino šta mogu zamislit to su registracije na autima...