#Andrea Popov Miletić

[covjek-casopis]

ROMAN ANDREE POPOV MILETIĆ (Novi Sad, 1985.) "PIONIRI MALENI, MI SMO MORSKA TRAVA", Treći trg, 10/2019, ulomak

[covjek-casopis]

književna premijera: ROMAN ANDREE POPOV MILETIĆ "PIONIRI MALENI, MI SMO MORSKA TRAVA", Treći trg, 10/2019, ulomak

Bake se smanjuju dok potpuno ne nestanu. Zagrljaje i poljupce ćeš naći negde drugde, ali neke priče ostaće neispričane. Desilo se nešto što ti ni Morgan Friman ne može objasniti. Umrla je tvoja baka Mica. Negovala je u vašoj porodici matrijarhat, iako ona nije bila ta koja ga je uvela. Jednog dana je uletela u kafanu i prevrnula kartaroški sto i viknula: “Dosta!” i deka više nije na karte trošio platu. I tog dana kad je umrla šetala te je po kiši ovamo-onamo i zadavala zadatke. Kada si birala kovčeg, čula si je: „Iiiju, ne taj!“ Taj je previše tvrd, ovaj je tmurne boje, ovaj je prevelik, glomazan je, ukrasi su previše kitnjasti, ne idem na vašar itd. – Ne taj čvornovati! – Šta ti to uopšte znači? – Da je više za dede. Kada si postavljala stolnjak za daću, čula si je: „Ne taj novi, ima starih, šta stavljaš taj, taj je nov-novcat, ja kupila u Stoteksu, tu će da se puši i da se nešto prospe, stavi neki bilo kakav, ovaj se čuva.“ Kad si se oblačila jutros pred sahranu opet si je čula: „Čupava si ko pevaljka“, pa si stavila neku šnalu. Jedino oko čega ste se u životu slagale je da je pelinkovac baš dobro piće i da s decom treba mnogo i strpljivo razgovarati, a jedino što ste imale zajedničko je nizak krvni pritisak (90 sa 60) i nizak rast (160cm, tvrdoglavost i probirljivost pride). Osuđivala je tvoju sklonost ka sanjarenju i dekadenciji. Tokom raznih operacija koje je preživela (šipke u ruci, bruh, jajnici i materica, „miom veliki ko dečija glava“) odstranili su joj i sve centre za humor, maštu i hedonizam. Ostala je bez ćerke, pa bez muža, pa bez brata. Kad ti je mama umrla, uselila si se kod nje šokirana: tamo se nije smelo doručkovati u pidžami ni psovati, vlast se kritikovala od nula do mestimično umereno, seks je bio tabu i služio je isključivo supružnicima da dobiju decu, razgovaralo se samo o logistici dana. Alkohol, cigarete i trava za nju su bili ravni heroinu, pa si se brže-bolje posvetila svojoj tabletomaniji, osamljivanju i čitanju. "Možeš li nekad da pokucaš mogu li ja ovde imati malo privatnosti to ovde ne možeš imati rekla je mrtva hladna i stišaj te drekavce". Sa 18 si se odatle iselila što je isprva teško podnela, ali ste se kasnije više volele. Da je u nešto ubediš, trebala bi ti državna televizija. Spasila ti je život već prvih dana života. Iako si se rodila zdrava i čupava, rekli su: dobila je infekciju, sva je modra, stanje se pogoršava, umreće. Iznela te iz porodilišta („Dete je aspiriralo, zar Vi kao doktorka ne znate kako to izgleda?“) i istina, u Dečijoj bolnici izvukli su ti iz dušnika pun špric mleka. Na doktorku je bacila strašnu kletvu. Iz Trsta ti je donela lutku što plače koju si nazvala Sonja. Hladnokrvno je prošvercovala veću sumu novca od dozvoljene u džepu džemperića prebačenog preko ruke. Imala je jednog kanarinca, koji je, kao svojevrstan medicinski fenomen, poživeo 16 godina, pa mu je na kraju pipetom davala lekove i vodu („А on otvorio usta, izbečio oči, sva mu se ona njegova kosa slepila“). Vodila te na Zlatibor uvek u isti hotel najmanje osam puta. Jednom je u sobi bio miš, ustanovile ste po izgriženom keksu, pa su vam uz izvinjenje dodelili drugu sobu. Povela te sa sobom i u kamp kod Omiša. Sećaš se: prvi put vidiš narandže po drveću; devojčicu koja ti je otela lutku krvnički grabiš za konjski rep i vrtiš oko kamp prikolice dok je nije pustila. Baka je jednu Nemicu istrajno iz dana u dan učila da pliva. Prosjacima što zvone na vrata uvek bi namazala hleba i paštete i dala punu kesu jabuka. Svi su ljudi na svetu isti. Bila je ćerka stolara, pa su ona i braća imali gradsku odeću, lepu, čak i igračke u ono vreme, a tata joj je pravio mali nameštaj za lutke. Oca su odveli u Jasenovac, pa je majka pokupila decu i napunila jednu torbu. Krili su se najpre po groblju, pa po Fruškoj gori, bežali po šumi. Kad su prepešačili od Sr. Karlovaca do sela Jazak (u Karlovcima su ih maltretirale ustaše, a po obodu Fruške gore, na glavnim putevima, pretnju su predstavljali Nemci) uspeli su da neprimećeno dođu do tetkine kuće. Tetka je imala pekaru koja je krišom distribuirala hleb partizanima. Bakin otac se posle vratio iz logora kao pola čoveka, ali to je neka druga priča. Sa 17 je radila kao negovateljica u sirotištu daleko od kuće, u Aleksincu, brinula o ratnoj siročadi. Časne sestre bi joj dale šolju mleka i kajmaka da nagrebe (o tome je do tada mogla da sanja) ako dobro izriba lonce. Posle je radila u obdaništu u Miletićevoj ulici. Tad su žene iz fabrike na pauzi dolazile u jaslice da doje svoju decu. Vodila je grupe od 30-oro dece na more. Kad zasvira pištaljkom svi bi po komandi morali da izađu iz vode, ali je izvesni debeljko pravio probleme, pa mu je prepustila pištaljku da bi se osećao važnim i od tad se popravio. Do penzije je radila u porodilištu gde je polagala ispite i postala pedrijatrijska sestra. Neka porodilja koja ni sveže porođena nije mogla zanemariti svoj novinarski poziv napisala je tekst pun hvale o baka Micinom predanom radu. Baka je ženama lečila mastitis, bila spretna i ljubazna, a noću samoinicijativno prala, sušila i peglala bebeće benkice da bi bebe ujutru stigle čiste kod svojih mamā na podoj, pa je pohvaljena i častili su je odmorom (kuda drugde nego na Zlatibor). Bake se smanjuju dok potpuno ne nestanu tako da ih više ne možemo naći u njihovim tako poznatim i inače netaknutim stanovima iz kojih su, gle, samo one isparile, otrgnute, iščupane, a mi, ostaci, zbunjeno ih tražimo na fotelji, u krevetu, dozivamo ih na terasi, zavirujemo u kuhinju, vičemo: „Jesi li u špajzu?“, u uobičajenoj staračkoj scenografiji sačinjenoj od tepiha, zavesa, tapeta, miljea, figurica, fotografija, novina, oraha koji se krckaju, rezanaca koji se suše, šljiva koje se cepaju, ručkova i poslastica, smeha i podignutog tona, preglasnih zvukova koji dopiru iz televizora kao da sutra ne postoji. Prirodni tok života se objavljuje u svoj svojoj običnosti i neoriginalnosti, ali “nikad više” lebdi po sobi, “nikad više” vrišti iz zidova, pokućstva, upražnjenog mesta, greškom postavljenog tanjira za koji se ispostavlja da je višak. (zvuk pištaljke)

ANDREA POPOV MILETIĆ (Novi Sad, 1985.)