#филозоф | Explore Tumblr Posts and Blogs

homeoftheraindeer · 5 years

Text

Jean-Luc Nancy (intervju)

"Nema više zapada"

Vodila: Elena Cue

Elena Cué: Što smatrate najvećim izazovima s kojima se danas susreće filozofska misao?

Jean Luc Nancy: U filozofiji ništa nije dano. Nijedno značenje se ne može smatrati očitim. Na primjer, nije uopće moguće govoriti o “čovjeku”, “društvu” ili “znanosti” na način da te riječi određuju neku ili neke čvrsto identificirane realnosti. Izazov je upravo ne osloniti se na neki od već stečenih identiteta. Za filozofa ništa ne smije biti uzeto zdravo za gotovo. Unaprijed zamišljena i uspostavljena značenja moraju se konstantno revalorizirati, a nove mogućnosti otvarati.

Kako filozof može učiti društvo da misli na takav način kada je to samo to društvo anksiozno kao što je naše kada su u pitanju odgovori i istine na koje se ono može osloniti i čvrsto se za njih držati?

Upravo je takva nestrpljivost ono što može biti zamka. U određenom smislu nestrpljivost je u pravu: nema razloga da se čeka i uvjeti za dostojanstven život mogu se zahtijevati bilo kada. S druge strane, postoje opskurna i kompleksna pitanja na koje empatični ili “radikalni” odgovori, kako to volimo reći, mogu biti veoma opasni. Recentni Brexit je dobar primjer: tek je završen referendum, a njegovi pristaše su već postali nervozni i počeli ga propitivati. Ili pak Podemos, koji je počeo veoma snažno, ali je ubrzo izgubio snagu umjesto da je ojačao. Nadalje, trenutna kompleksnost je rezultat sukobljenih “nestrpljivosti”: ona koju osjete oni koji su isključeni te ona nestrpljivost koju osjete oni koji se boje isključenja (srednja klasa); nestrpljivost ljudi koji traže sklonište (izbjeglice) i onih koji se boje da ne budu “pregaženi” od strane izbjeglica; također i nestrpljivost onih kojima nedostaje prijašnji poredak stvari protiv onih koji žele ubrzati dolazak budućnosti.

Danas je mnogo teže iznaći pravac nego što je to bilo u vrijeme radničkih borbi ili u vremenu kraha diktatura. Kako je Francova diktatura trajala toliko dugo kada je ogroman broj ljudi bio protiv nje? Zato što je to vrijeme bilo vrijeme društvenih transformacija i transformacije europskih ekonomija koje su rezultirale i transformacijom uvjeta koji su mogli pripremiti kraj diktature. Zašto su europski komunizam i socijalizam u krizi? Zato što su njihovi “motori” suviše stari. Moramo pronaći nove načine za novo stanje stvari u kojem su se tehnike, snage i očekivanja polako transformirale. I zapravo, ovo je stvar koja se mora raščistiti: strpljivost koja je aktivna nasuprot onoj pasivnoj. Nestrpljiva strpljivost i strpljiva nestrpljivost.

Često ste pisali o terorizmu, pogotovo nakon napada u Francuskoj. Što mislite o svemu tome?

Terorizam je kombinirani efekt dvije sile: one koja se odnosi na promjenu u dominaciji Zapada i one koja se odnosi na tvrdnju/obranu (eng. assertion) Islama, koji je vidio uništavanje svoje ravnoteže kolonizacijom I isto tako koji je doživio propadanje Otomanskog Carstva. Terorizam otkriva ekstremnu situaciju stvorenu velikim kontradikcijama između Zapadnog modela napretka i blagostanja te realnosti egzistencije u zemljama koje osjete svoju marginaliziranost i gdje su više klase ili kaste uspjele održati enormne razlike u bogatstvu i status, tj. moći.

U isto vrijeme, Zapada je slab u svojoj moći. On više ne vjeruje u vlastitu civilizaciju, preokupiran je vlastitom tehnikom te uočava kako kapitalizam napreduje i raste bez da smanjuje razlike u životnim standardima, dok niti jedna socijalistička ekonomija nije uspjela dugo izdržati (Sovjetska ekonomija bila je državni kapitalizam). Ustvari, nema više Zapada, i umjesto njega tu su tehno – ekonomski polovi moći čije su vidljive “glave” Sjedinjene Američke Države i Ne – Sjedinjene Azijske Države i čije se akcije te vlasništva pronalaze gotovo svugdje, a pogotovo kada postoji prilika da se negdje nešto iskoristi, odnosno da bude iskorišteno / eksploatirano. Europa više nema vlastitu konzistentnost i samim time je osuđena / podvrgnuta (eng. subjected) na ovu podjelu svjetskih sila.

A globalizacija…

Stoga globalizacija provocira / izaziva (eng. provokes) eksplozije, tragedije, društvene i kulturalne kolapse svih vrsta. Tijekom pet stoljeća vjerovali smo da su utopije ostvarljive i vjerovali smo u njihovu taštinu / zavodljivost (eng. vanity). Sad nam je zadaća da mislimo drugačije, da reflektiramo na naše mjesto u svijetu. To će dugo potrajati… stoljeća, ukoliko budemo energični… No, društva su oduvijek pokazivala da su sposobna prevazići znatne poteškoće.

Na što referirate kada govorite o “iznenađenju slobode”? Vjerujete li da smo slobodni, ili ne?

Sloboda nije nešto što posjedujemo ili pak neko pravo koje imamo na raspolaganju. Sloboda počiva u činjenici da naša egzistencija nije programirana i da sama (za sebe) mora pronaći svoj put. Međutim, ona to mora napraviti na način egzistencije koja je u svijetu koji ima svoje uvjete / okolnosti i limite. Mi nismo slobodni ukoliko to znači “ raditi što god hoćemo” i “ biti neovisan od svega “ zato što mi ovisimo o mnogo čemu, a ponajprije zato što naša je naša “ volja “ veoma često sačinjena od sklonosti, nada i čežnji koje dolaze odnekud drugdje. Razumjeti što to znači je početak oslobađanja. I zbog toga možemo reći da nas sloboda iznenađuje; zbog toga što tada otkrivamo da “ postoji “ još nešto pored onoga za što smo mislili da je očito.

Na primjer: postanem bolestan i više ne mogu obavljati svoj posao, ali mogu vidjeti / doživjeti svoje stanje kao iskustvo; iskustvo koje mi rasvjetljava poziciju da nisam u stanju kontrole nad svim mojim odlukama ili preferencama. Ponekad, oboljenje daje lekciju onima koji su u dobrome zdravlju.

Možete li objasniti na koji je način patnja prilika za proširenje slobode?

To nije ono što govorim… i iznad svega ja ne govorim da je to ikakva prilika. Patnja nije preferabilna okolnost, to je prilika za pobuniti se, pogotovo za pronaći načine kako se buniti – u najboljem slučaju. Drugim riječima, koja je svrha svega toga? Svakako da je cilj ne više patiti, ali čak i to mora biti definirano. Dugo vremena, cilj je bio temeljen u riječi komunizam ili socijalizam. Ali ti koncepti se nikada nisu istinski ostvarili, osim u svojoj Sovjetskoj formi, no ta forma je propala.

Zašto je propala?

Ta analiza još uvijek nije urađena, ili barem ne dovoljno zadovoljavajuće. Umjesto da pogledaju dublje u problem, komunisti su sretni da samo optužuju prljavi kapitalizam koji je uništio svaku ideju o poštenom društvu zamijenivši je onom potrošačke slobode. Oni se bune protiv nepravde, ali ne znaju gdje se Pravda nalazi. Na primjer, danas često čujemo kako se govori o univerzalnom minimalnom dohotku. Isprva se to čini kao poštena i dobra ideja, ali to je ujedno i veoma opasna ideja s obzirom da doprinosi da mnogi ljudi ostanu na minimumu. Istina je da danas, kako bi stvarali, najprije moramo misliti. I moramo vrištati, također. Brexit je bio plač upomoć onih koji su bili tretirani s prijezirom od strane vladajućih klasa u Europi. Mi moramo slušati taj zov upomoć. Ali što od toga mi moramo razumjeti? To je ono što ostaje da bude promišljeno.

U vašoj knjizi “ Dekonstrukcija Kršćanstva “ govorite o religiji u današnjem svijetu. Možete li mi reći malo više o tome?

Ona nije o razbijanju ili uništavanju, već o rastavljanju ili pak o de – strukturiranju građevine da se pokaže od čega je sačinjena. Bitno za naglasiti je to da Kršćanstvo nije sačinjeno od religije. Ono je stvoreno od “fine” (eng. profound) mutacije mediteranske humanosti kada je trebala da nastane / iznikne iz antičkoga svijeta; koji je bio svijet limita, konačan svijet i ono što bismo mogli nazvati de – finiranim. Posvuda su bili bogovi s preciznim funkcijama, pravilima po kojima se moraju ravnati, modelima koje moraju imitirati i fiksnim horizontima. U jednom trenutku sve se to rasulo. Nedvosmisleno, s dolaskom Rimskog Carstva vidjeli smo prvu “globalizaciju” – u kojoj je došlo do raskida s fiksnim teritorijima te fiksnim pozicijama ( kao što su čovjek – rob). Tada je počela žudnja i obećanje za beskonačnim. To postignuće je prouzrokovalo promjeno u civilizaciji; kultura i društvo su dali maha velikim avanturama modernoga svijeta sa svim svojim rizicima.

S tom dekonstrukcijom Kršćanstva, do kakvih ste specifičnih zaključaka došli?

Prvi zaključak je ujedno I najvažniji: ta “fina / sublimna” transformacija kulture koja je osvanula s pojavom Kršćanstva je bila raskid s religijom kao idolatrijom, kao praznovjerjem; prema jednom kozmološkoj viziji s beskonačnim horizontom. Univerzalno, “totalno” Kršćanskog katoličanstva znači, iznad svega, bez – granično: bez idola, a umjesto toga otvorena beskonačnost. Tu je također i energija za “ nešto poduzeti “: mi možemo i moramo transformirati sebe same; a posljedično s tim transformirati i svijet – beskonačno – (u smislu stalnog pokušavanja, tj. procesa.) kršćanstvo je materijaliziralo sebe kao humanizam, kao kapitalizam i kao tehnološki napredak. To sve postaje problematično i opskurno, ali mi uvijek gledamo prema beskonačnom. ( I ) religija kao kolektivna točka referencije je nestala iz Zapada.

Drugi zaključak je upravo suprotan: ako je Kršćanstvo preuzelo poželjnu (eng. imposing) religijsku formu koju je nosilo stoljećima, to je zato što su izvjesnosti i reference na kojima je temeljena uvijek poželjne i usto veoma poželjne. Onda su tu oni koji prisvajaju te reference da pridaju / stvore značenje kao instrument moći, kao ideal ljepote ili kao zadovoljenje ( eng. gratification) misli; i oni koji ( začudno, oni su nekada isti / istovjetni) traže reprezentacije, slike i legende kojima se mogu izručiti. Ateizam je u nemogućnosti da razriješi mnoge dvojbe. I to je sramota zbog toga što je religija kao uvjerenje nedostatak slobode, izuzev mistika i velikih duhovnih ljudi koji su, s druge strane, pomogli mnogim religijama da se razviju i da evolviraju.

Za kraj, razgovarajmo o umjetnosti. Na koje načine poimate da je značenje suvremene umjetnosti različito od tradicionalne umjetnosti?

Tradicionalna umjetnost je bila povezana s mogućnošću reprezentacije istine – religiozne, političke ili herojske istine; istine percepcije, senzacije ili osjećaja. Moderni svijet vidi istinu kao beskonačan proces potrage. Ne postoje stabilne i pristupljive figure ili forme; čak niti u onome što je umjetnosti bila u stanju proizvesti u pogledu formi koje nazivamo apstraktnima ili bojama bez precizne forme (Rothko, Newman, Pollock). Cjelokupna kultura biva izmišljena tamo gdje značenje umjetnosti biva sve više opskurno, upravo iz razloga što se više ne radi o reprezentiranju danih istina.

Što bi to značilo?

Značenje umjetnosti je, u određenom smislu, nužno enigmatično i nedostižno, zbog toga što ne dozvoljava samome sebi da bude formulirano u tj. pomoću jezika. Pomislite na glazbu: sa dvanaest tonalnom glazbom, serijskom glazbom, elektronikom, jazzom, rockom i miksevima tonalne i atonalne glazbe, naša panorama zvukova se značajno promijenila (kao i naš vizualni pejzaž, ali zvuk ima snažniju senzualnu penetraciju; pomislite na elektrifikaciju, techno, rap, slam, etc.). Mi tražimo nove senzibilitete i to, naravno, nosi svoje rizike. Tražimo one senzibilitete i enigme čula koje postaju / koje imaju mogućnost da postanu naše.

#philosophy #филозофија #филозоф #filozofija #filozof #jean #luc #nancy

23 notes · View notes

megjashi · 2 years

Text

Мариа Доневска: „МЕЃАШИ, цело време е будна на сите неправди кои ги нарушуваат детските права!“

https://www.slideshare.net/DragiZmijanac/ss-251922671 Мариа Доневска: „МЕЃАШИ, цело време е будна на сите неправди кои ги нарушуваат детските права!“ Првата детска амбасада во светот МЕЃАШИ претставува феномен во македонското граѓанско движење. Од самиот почеток, на романтичен порив на македонските граѓани кои се во потрага, како би рекол унгарскиот филозоф Иштван Бибо за „мали сфери на…

View On WordPress

0 notes

embassy-m · 2 years

Photo

Мариа Доневска: „МЕЃАШИ, цело време е будна на сите неправди кои ги нарушуваат детските права!“ Првата детска амбасада во светот МЕЃАШИ претставува феномен во македонското граѓанско движење. Од самиот почеток, на романтичен порив на македонските граѓани кои се во потрага, како би рекол унгарскиот филозоф Иштван Бибо за „мали сфери на слобода“, ја формираат како невладина организација. МЕЃАШИ, цело време е верна на децата, будна на сите неправди кои ги нарушуваат детските права. МЕЃАШИ секогаш има нови идеи и иницијативи. Почнувајќи од спасување и згрижување деца од Босна и Херцеговина, преку организација на спортски, ликовни и образовни активности во кампови за деца за време на косовскиот конфликт, по внатрешниот конфликт во Македонија, згрижува 16 раселени лица од кризните региони. Тој хуманитарен пристап е карактеристичен за организацијата во која како член на Управниот одбор сум присутна многу години. Бев вклучена во доста интересни активности, пред сè како едукатор, а исто така организирав и ги мобилизирав волонтерите − студенти од Институтот за социјална работа и политика при Филозофскиот факултет да се вклучуваат во активностите на МЕЃАШИ... Заедно со Гордана и Драги се преместував од просториите наспроти Руската амбасада во училишните простории на ОУ „Лазо Трповски“, до конечното седиште во зградата наспроти поликлиниката „Јане Сандански“ во Скопје. Во МЕЃАШИ се родија првите идеи, неповторливи и спектакуларни за невладиното движење: детски амбасадори, СОС-телефон, детски работилници, постојан мониторинг на детските права и реагирање во случај на нивно прекршување. Гордана и Драги, од самиот почеток се поврзани со МЕЃАШИ и се препознатливи личности во македонскиот граѓански свет, осетливи, но и арбитрални кога треба да се бораат правата на детето. (Проф. д-р Мариа Доневска, Институт за социјална работа и социјална политика, Филозофски факултет − Скопје) **** Монографијата можете да ја прочитате на следната страна bit.ly/3MuRkxa

0 notes

citynewsmk · 3 years

Text

МОЖЕ ЛИ ПОЛОШО ОД ОВА – еве што предвидел Нострадамус за 2022 година, особено ќе ве полазат морници кога ќе го прочитате овој збор!

Од смртта на еден светски владетел, до катастрофалните земјотреси, познатиот француски филозоф Нострадамус не ја изоставил ниту 2022 година кога се во прашање неговите пророштва, кои, верувале ние во тоа или не, во текот на претходните години се поклопуваа со настаните во реалноста. Нострадамус за 2022 година нема добри предвидувања. Покрај заканите од вселената, од „овоземните“ проблеми,…

View On WordPress

0 notes

webohrid · 3 years

Text

Далимир Хајко - добитник на светската награда за хуманизам за 2022 година

Далимир Хајко – добитник на светската награда за хуманизам за 2022 година

Далимир Хајко, светски познат филозоф, есеист и литертурен критичар и професор на Универзитетот од Жилина, Словачка, е добитникот на Светската награда за хуманизам за 2022 година. Далимир Хајко Со ова исклучително признание, Охридската академија на хуманизмот го слави името на Св. Климент Охридски на сите светски меридијани, додека професорот Хајко е шеснаесетти добитник по ред. Охрид, градот на…

View On WordPress

#награда #општина охрид #охрид #хуманизам

0 notes

schizopunkt · 4 years

Text

Галицијски интелектуалци желе да лише Украјину ћириличког писма

Идеја замене ћириличког писма латиницом у украјинском језику зарад „евроинтеграција“ врло је блиска срцу галицијске интелигенције. Округли сто на ову тему ће бити одржан 9. новембра (2014.) у Лавову.

Пише: Мирослава Бердник Превод на енглески: Stanislavs.org Превод са енглеског: Сабо Таби

9. новембра, у чувеном култном кафеу „Џига“ у Лавову, биће одржана дискусија о томе да ли је могуће пребацити украјински језик са ћирилице на латиницу. Информативни програм „Факти“ украјинског ТВ канала ИЦТВ извештава о томе.

Главни аргумент који износе локални интелектуалци који се залажу за пребацивање на латиницу је питање цивилизација. Украјински народ, или, прецизније, западни Украјинци – су од „памтивека народ Европе. Као такви они се разликују од Руса и Малоруса (трансдњепарских Украјинаца – прим. прев.), који су у суштини Руси“. И латиничко писмо ће бити најподесније да нагласи приврженост западних Украјинаца породици централноевропских нација.

Пре или касније, десиће се такав прелазак са ћирилице на латиницу, претпоставља интелигенција из Лавова. Идеја „латинизације украјинског језика“ појавила се већ 90-их међу галицијским интелектуалцима који су активно заговарали независност Галиције. До 2000, норме за латинички правопис украјинског језика већ су биле направљене. Међу њиховим творцима био је најпознатији уметник и публициста Влодко Костирко. Почетком 2000, он је већ објављивао своје чланке на украјинском језику, писаном на латиници, у издањима културног алманаха „Ї“ из Лавова.

Костирко се одавно пребацио на латиницу у својим текстовима на украјинском. На тај начин он се нада да ће нагласити бескомпромисност па чак и непријатељску настројеност између две културе – „европске“ западно украјинске и „руске“ централно украјинске.

Он је чак насликао слику „Унијат убија Козака“. На тој слици пољски хусар са крилима пробија копљем Козака из Запорожја (називи „Козак“, „Хазар“ и „Хусар“ су истог порекла. Види овде за више информација, прм. прев.). То је подсетник да се у 17. веку десио рат између гркокатоличких Галицијанаца и православних Трансдњепрана, потомака Козака.

Гркокатолици су се, присећа се уметник, борили на страни Пољака католика. Временом је започета Украјинизација Галицијанаца, а посебно узим маха након 19. века, али до данас је прилично заборављена. Данас Влодко Костирко отворено супротставља становнике истока и запада Украјине, тврдећи да до културног и цивилизацијског помирења између њих не може доћи.

Да подсетим да је у марту, привремена специјална комисија за припрему нацрта закона „О развоју и употреби језика у Украјини“ разматрала постепено гашење употребе ћириличког писма на територији Украјине.

Још 2007. сам писала о покушајима за време владавине председника Јушченка да се прогура замена ћириличког писма са „абецадлом“ (изведено од пољске речи за абецеду, „abecadło“, прим. прев.). Тада су ти покушаји пропали.

Питања која су се тицала функционисања језика већ су имала политичку и цивилизацијску обојеност у XX и XXI веку. И недавно, у разним изворима на интернету, појавиле су се неке сензационалистичке информације – да је украјинском министарство спољњих послова, током више месеци, имало комисију која се бавила пребацивањем украјинског језика са ћирилице на латиницу, и да је на њеном челу био министар спољњих послова Врховне Раде Борис Тарасјук.

Судећи по интернет публикацијама, у тој комисији су били чиновници из украјинског министарства спољњих послова, министарства образовања и науке, министарства културе и туризма. Поред државних филолога и лингвиста, у развоју овог пројекта такође су учествовали и депутати Врховне Раде из фракције „Наша Украјина“, а пре свега Вјачеслав Ковал и Николај (Микола) Онишчук.

До идеје за стварања комисије наводно је дошло почетком 2005. и подржао ју је председник Јушченко. Али онда је то процурело у медије на нивоу гласина, и након низа критичких чланака у штампи, пројекат је постао „заборављен“. Ипак, научници су наставили да раде на том пројекту. Идеја комисије се поново појавила након парламентарних избора, на којима је „Наша Украјина“ дож��вела неуспех. И у августу 2006. ипак је креирана комисија. Молдавски националистички сајт Moldovatoday.net известио је да је комисија министарства спољњих послова провела редовне консултације за молдавским колегама, који су били ангажовани на пребацивању молдавског језика на латиницу. Такође је известио да је питање преласка украјинског језика на латиницу разматрано у закулисним разговорима украјинске и молдавске делегације на трећем састанку Парламентарне скупштине ГУАМ (Грузије, Украјине, Азербејџана и Молдавије, прим. прев.) у октобру 2006.

Мислим да се стално експериментисање са украјинским језиком врши не само због жеље неких индивидуалних „свідомих“ (украјински за „свесне елементе“, термин који користе националистички настројени Украјинци) чиновника да пузе и завреде наклоност западних патрона. То се ради да би се срушио заједнички културни и цивилизацијски простор два народа, који су блиски. Словенски народи су прилагодили писмо, зависно од хришћанског обреда који су усвојили – византијски или латински (католички). Ако је то био латински, то је одредило избор писања – Латини су за своја богослужења користили литургијску вулгату – верзију Библије, која готово никада није превођена на националне језике, зато што је то била политика западне цркве. Стога није било потребе да се писмо покатоличених Словена прилагоди потребама њихових језика.

Другачији приступ је имала Византија, па су мисионари Константин Филозоф (Ћирило) и његов брат Методије, који су превели јеванђеље на словенски (тачније, стари бугарски дијалект), креирали посебно писмо. Овај словенски превод је прихваћен од стране свих оних Словена који су исповедали православље. Тако да је наш садашњи систем писања одређен избором који смо некада учинили.

Ипак, напади на ћириличко писмо су настављени – у XIX веку у аустро-угарској Галицији и у XX веку, овог пута од стране … бољшевика.

Алфабет и абецадло

Још 1823, библиотекар бечког двора и филолог, Бартоломео Копитар – Словенац по националности, написао је у писмо чешком лингвисти Јозефу Добровском: „Мој идеал за све Словене – латиничка слова, и неколицина слова словенске ћирилице као додатак“. Он је предложио да се уведе фонетичка транскрипција у језичку праксу, која би довела до индивидуалних система писања за скоро свако село у Галицији. Сем тога, он је намеравао да замени ћириличко писмо латиницом.

Збирка етнографа и писца Вацлава Залеског „Piesni polskie i ruskie ludu galicyjskiego“ („Пољске и руске песме галицијског народа“) објављена је 1833. у Лембергу. Писмо које је користио није руско, већ пољско, што је избор који је објаснио следећим разлогом: „Пред собом сам поставио циљ да, што је могуће више, пишем онако како људи говоре, чак иако би то довело до било каквих граматичких грешака. А што се тиче чињенице да сам за то користио пољска слова, а не ћириличка или глагољична – па, сви ће ме за то касније похвалити. Ја сам сигуран да ће доћи време када ће сви словенски народи напустити та стара слова која највише спутавају увођење словенске књижевности у антологију европске књижевности.“

Њега је подржао колега Август Белевски – историчар, издавач и преводилац „Беседе о Игоровом пуку“. У рецензији збирке, он је написао: „Један од најважнијих момената, којих се дотакао издавач књиге, је [питање] која слова употребити и како изговарати песме руског народа, који још увек нема ни граматику ни речник за свој језик…“

Ипак, ни Залески ни Белевски нису имали никакве политичке циљеве приликом покушаја да уведу латинички алфабет за галицијске Рутенце (Русине). Они су само желели да га „подаре“ обичном народу. Нешто касније су започета дешавања, која су накнадно названа „азбучним ратом“.

Идеју латинизације је покупио млади галицијски свештеник Јозеф Лозински, који је у новинама из Лавова, „Розмаитосци“ (1834, №29) објавио чланак „O wprowadzeniu abecadla polskiego do pismiennictwa ruskiego“ („О увођењу пољске азбуке у руско писмо“), и наредне године објавио свој етнографски рад „Руско венчање“ користећи латиницу.

Процес националног препорода је био у јеку у Галицији 1830-их. Његово срце су били „галицијски следбеници“ – млади са Универзитета у Лавову, на челу са Маркијаном Шашкевичем, Иваном Вахилевичем и Јаковом Головатским, којима је на универзитету наденут надимак „руско тројство“. Они су били ти који су изнели најоштрије примедбе покушају увођења пољског „абецадла“, сматрајући то покушајем отцепљивања Галиције од својих древних историјских и културних корена. „То је егзистенцијално питање: бити или не бити за Русине (Рутенце) у Галицији“ – написао је Головацки пуно касније – „Да су 1830-их Галицијанци прихватили пољски абецадло, руска национална индивидуалност би ишчезла, руски дух би нестао, и Галицијски Рус би се претворио у другог Холмшчина.“ (Головацки Јаков, Белешке и прилози чланцима госн. Пујпина, штампане у „Гласнику Европе“ током 1885. и 1886, Виљна, 1888.). Као одговор, Маркијан Шашкевич је 1836. објавио памфлет „Азбука и абецадло“. У њему, он је јасно и разборито показао да је понуда Лозинског неутемељена, неприхватљива и директно штетна. Он је такође тврдио да одступање од ћириличке азбуке не би приближило Галицијанце европској култури, већ би их само отуђило од других Словена. Неко време је идеја увођења латинице била напуштена.

Следећи покушај бечких власти да пребаце галицијско-русински језик у латиницу је уследио 1859. У Бечу, аустријски политичар и виши чиновник министарства образовања Јозеф Јиречек објавио је брошуру „Ueber den Vorschlag, das Ruthenische mit lateinischen Schriftzeishen zu schreiben“ („О предлогу да Русини пишу латиничким писмом“). Аутор је веома јасно скицирао сврху реформе правописа: „Здрав развој украјинске књижевности ће задобити веома снажну подршку за употребу латиничког писма. Док Русини буду писали и штампали на ћирилици, они ће показивати тенденцију да буду наклоњени црквено-словенизму и стога русизму, и дакле само постојање украјинске књижевности би било доведено у питање. Црквено словенски и руски утицај је толико велики да прети да потпуно истисне локални језик и локалну књижевност.“ И даље: „Осим одбацивања русизма, прелазак на латиницу би касније помогао галицијским Украјинцима приликом изучавања пољског и немачког језика, без којих не би могли да опстану.“

Људи који су веома утицајни у галицијско-русинској заједници, попут владике Литвиновича и филолога Јозефа Лозинског – који су се већ пребацили на русофилну позицију – гласали су против ове реформе у Сеиму. Они су тврдили да је ова реформа „погубна по нацију Руса, зато што ће са латиничким писмом, нестати дух вере украјинског народа“.

Већ током лета, Јиречек је требало да дође у Лемберг и стане на чело Комисије за алфабет, док су од октобра 1859. сва деца у Галицији требало да почну са учењем по новим букварима. Али обим народних демонстрација против реформе је уплашио централне власти. Становништво Галиције је изашло на спонтане митинге, објављивани су чланци у штампи, писали су петиције и слали делегације. И аустријске власти су, сећајући се добро мађарске револуције из 1848, одступиле.

„… књиге писане руским писмом, биће предмет историје“

У мартовском издању „Известје“ из 1919. објављен је чланак „О латиничком писму“ који је потписан неозбиљним псеудонимом „стари ђак“. Било је то писмо уреднику, враголасте форме, али у суштини са озбиљним питањем. У њему се тврдило: „Наша азбука је превише компликована и толико различита од оне у Западној Европи, да је се странци плаше. Ми би требало да пређемо на латиничко писмо, просто и елегантно, баш као што смо прешли са руског календара на паневропски, и на метрички систем са „фунти“ и „аршина“. И он објашњава како се могу пребацити специфични руски гласови у латинички алфабет. Тако је било референци на словенске народе, на пример Пољаке, који су одавно користили латиничко писмо.

Ко се крио иза тог псеудонима – савременици су лако закључили. Био је то или Луначарски, или Бухарин – главни црвени интелектуалци, који су касније постали активни промотери „нове азбуке“. Али какав је то ћеф – пребацити руски на латиницу? Све је, ипак, врло једноставно: ужарени револуционари су сматрали да је заједничко писмо једно од оруђа за изградњу нове трансетничке заједнице. Зашто латиница? Прво, нови лидери су својим духом били, наравно, људи западне цивилизације. И друго, зато што је након руске требало да уследи светска револуција! Ми одбацујемо старо и започињемо све од почетка.

Итако су они 1922. почели од нуле у Азербејџану. Председник азербејџанског Це-ка Самад Агамалиоглу, пошто је претходно причао са Лењином, направио је у Бакуу „Комитет за НТА (Нови туркијски алфабет)“. Лењин је, судећи по Луначарском, снажно одобравао идеју латинизације, премда је мислио да је неопходно то учинити „касније, пошто ојачамо“. Убрзо је латиница постала државно писмо у Азербејџану. Старо писмо је проглашено за „феудално-реакционарно“. Посебно након што је Кемал Ататурк, који је тада сматран за стратешког савезника, био у пуном замаху латинизације Турске. Замисао је била да се постепено латиница претвори у темељно писмо свих несловенских народа у СССР. 1927. креирана је ВЦКНА – Свесавезни Централни комитет за алфабет – под јурисдикцијом Президијума Централног извршног већа Савета народности. Почетком 30-их језици 17 муслиманских народа су пребачени на латиницу, а до 1936. – већ 68 различитих националности. Све ово се десило док се у позадини одвијала индигенизација [делатност или процес преузимања контроле, вршења доминације ули утицаја од стране староседелачког становништва, прим. срп. прев.] (у нашој земљи, украјинизација је спроведена под супервизијом Кагановича).

1930. на иницијативу Луначарског, покренуто је питање латинизације руске азбуке (како у Украјини тако и у Русији). У чланку „Латинизација руског писма“, који је објављен у часопису „Култура и књижевност Истока“, он је написао: „Од сада нас је наш руски алфабет отуђивао не само од Запада, већ и од Истока који се у великој мери пробудио захваљујући нашем труду… Постепено ће књиге, писане руском азбуком, постати предмет историје. Наравно да ће увек бити корисно изучавати руска слова да би нам била приступачна. Од тога ће осетну корист имати они који се баве историјом књижевности, али у сваком случају, биће све мање и мање неопходно за нову генерацију… Користи, представљене увођењем латиничког алфабета, су огромне. То нам даје највише од интернационализације, повезујући нас тако не само са Западом, већ такође и са обновљеним Истоком.“ (опаска преводиоца: Какав диван пример циркуларне логике: Прво латинизујте Исток, онда га употребите као аргумент да и Русија треба да буде латинизована. Такође обратите пажњу на акцент на „новој генерацији“, која треба да буде откинута од својих корена.)

Онда је основан подкомитет у Главнауци Наркомпроса (Главна дирекција за науку под јурисдикцијом Народног комесаријата образовања) за латинизацију руског писма, који је објавио да је руска азбука „облик графема, идеолошки стран социјалистичкој мисли“, „рекликт класних слика руских феудалних земљопоседника и буржоазије XVIII и XIX veka“, „слика аутократског тлачења, мисионарске пропаганде, велокоруског националистичког шовинизма и присилне русификације“.

Средином 1930-их, почело је зауздавање страствених латинизатора. Стаљин је био у стању да порази троцкистичке противнике, тако да идеја светске револуције више није била релевантна. Велики рат се надвијао над земљом, и било је неопходно да народи осећају да се налазе у заједничком културном простору.

1936. строго поверљиви извештај N ОБ-322 је поднет Секретаријату Централног комитета КПСС(б), у ком је, између осталог, наведено: „Непријатељи совјетске власти и КПСС(б) су покушали да употребе латинизацију зарад сегрегације радног народа тих република и области од укупне породице народа Совјетског Савеза. Док су се користили причом о „интернационалном карактеру“ латиничке основе као покрићем, они су бранили курс буржоаске културе Западне Европе, насупрот културе развоја, националне форме и социјалистичког садржаја… Као резултат активне елиминације руске азбуке, ВЦКНА и локални комитети су креирали 10 латинизованих алфабета за народе са руским писмом… Ситуација са терминолошком конструкцијом језика многих народа СССР је неповољна. Посебно је неповољна у овом погледу међу граничним народима и нацијама, где је „латинизација“ просто инструмент великих и малих империјалиста. На пример, током вишегодишњег периода романизација терминологије је отворено спроведена у Совјетској Молдавији, док је Совјетска Карелија (под старим руководством) – била случај најактивније финизације. И све ово се дешава упркос отпору широких народних маса.“

Данас, само нас фраза из књиге „Златно теле“ подсећа на та времена: „‘Херкулијанци‘, одговарајући на нечије интриге, обећали су да ће одговорити масовном латинизацијом званичних докумената.“ Значење вица постаје јасно само ако се сетимо недовршене кампање латинизације. Али ствар ентузијаста за „прибилижавање Западу“ није изгубљена…

Зашто је мобилним оператерима потребна транслитерација?

Када читате програмски чланак за латинизацију украјинског језика „Укролатиница: просто и отмено“ у „Огледалу недеље“ (№28 (453), 26.07-1.08 ’03), стичете утисак да сте се нашли у далеким 30-им. Исти аргумент – „приближавање цивилизованом Западу“. Исти непријатељ – „великоруски шовинизам“ и православно хришћанство. Као и главна циљна група – млађа генерација: „… не у овој генерацији, него у оним које долазе. Зато што још од колевке, не схватајући шта значе те шкработине, беба ће се навићи на латинички алфабет. Исплатиће се када дође време да научи страни језик: мали Украјинци се неће ломити око фонта.“

Као што знамо, дечија уста често говоре истину. Моја ћерка ми је недавно поставила изненађујуће питање: „Мамо, чому оператори мобільного зв’язку надсилають SMS-повідомлення не українською мовою, але латинськими літерами?” („Мама, зашто мобилни оператери не шаљу СМС поруке на украјинском, него на латиници?“) Заиста, зашто? На крају крајева, свака тастатура има не само латиницу, него и ћириличко писмо. Али, као што се зна, већина корисника мобилних оператера су млади људи. И они се постепено навикавају на латинички алфабет.

Као што је претходно споменуто, онлајн издања су известила о консултацијама наших девелопера са молдавским колегама, који су почетком 90-их латинизовали молдавски језик, користећи рад комисије Луначарског као основу.vi Ступила сам у контакт са секретаром за штампу службе министарства спољњих послова Украјине, Наталијом Житарјук. Она је „механички“ оповргла ову информацију, додавши да „якщо газета «2000» прет��ндує на те, щоб бути серйозною газетою, то вона не буде дезінформувати читачів і писати про те, що не відповідає дійсності“ („Ако лист ‚2000‘ претендује да буде озбиљан лист, он неће обмањивати своје читаоце пишући нешто што није истина“).

Премда прес служба министарства спољних послова пориче постојање Комисије за латиничку транслитерацију украјинског језика, забрињава чињеница да су током последњих неколико година, онлајн издања као и респектабилне новине константно „убризгавале“ ову тему у информативни простор. На форумима „��аранџасте“ омладине ова тема је разматрана прилично агресивно. Овде се треба присетити да је увод у рат, којим је подељена бивша Молдавска Совјетска Социјалистичка Република на два непомирљива дела, управо била латинизација језика.

Мирослава Бердник је украјинска новинарка и блогерка. Овај текст је објавила на „Лајвџорналу“ (LiveJournal) 7. новембра 2014.

#ćirilica #latinica #ukrajina #rusija #galicija #poljska

0 notes

comonblancechance · 3 months

Text

03/07/2024Заиста, заиста вам кажем: ко моју ријеч слуша и вјерује ономе који је мене послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот. Јован 5:24 Ово су речи Сина Божијега, који је сам ИСТИНА. То за себе никада и нико није могао рећи: ни један филозоф, нити неки научник, лекар, или оснивач неке нове источњачке религије. Сви су они само били или остали ,,велики’’ људи али и не Божији посланици. Они су сви дошли ,,одоздо’’ из праха. ,,Одозго’’ је само дошао Исус, Божији Син, који је дошао од Оца. Небо је његово вечно пребивалиште. Одатле је сишао на ову земљу. Био је светло света. Дошао је да обзнани оно што је видео, и његово сведочанство је истинито. Зато, веруј у Бога, који је у право време послао свога јединороднога Сина да те спаси од вечне пропасти. Слушај реч онога, кога је Бог послао! Тада нећеш доћи на суд, него ћеш из вечне смрти прећи у вечни живот. ДА! Ти ћеш већ овде уживати вечни живот. И када твоје тело једном буде потпуно разорено, твој дух ће отићи Богу у вечни живот. Немој се играти са својим спасењем, јер би га на крају могао изгубити. Недавно сам био у Бразилу и између осталог сам тамо видео пред сваком црквом крст на коме је писало:,,Пожури, спаси своју душу!’’ Колико само људи у току дана прође поред тога натписа, а да и не погледа на ово упозорење! Када бих у ноћи залутао тако да више не бих знао шта је напред а шта позади, са дубоком захвалношћу бих прихватио онога, ко би те извео на прави пут. Зато прихвати ово наше упозорење у односу на твоју вечност. Без Христа крај твога животнога пута ће бити вечна пропаст. језеро које гори огњем и сумпором. Ако свој животни пут завршиш са Христом, онда за тебе нема краја, јер ћеш га наставити у вечности, са Христом и свим спашенима.

2 notes · View notes

gostivarpress · 3 years

Text

Евгеника – болна потрага по совршениот човек

Прв кој тврдел дека државата мора да го контролира раѓањето, ако сака да создаде посилна раса, е грчкиот филозоф Платон (427-347 п. н. e.), додека за Спартанците се верува дека применувале еден вид на природна селекција (на пример, болежливите деца ги изнесувале од градот и ги оставале да умрат). Терминот “евгеника” се појавил во 1883 година, измислен од страна на британскиот научник Сер Франсис…

View On WordPress

0 notes

novcanice · 3 years

Photo

Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је српски православни владика црногорски и брдски и поглавар Старе Црне Горе и Брда од 1830. до 1851. године. Један је од највећих српских пјесника и филозофа.

Рођен је у селу Његуши, близу Цетиња, као Радоје „Раде” Томов Петровић, а образовао се у неколико манастира у Црној Гори и постао је духовни и световни вођа Црне Горе након смрти свог стрица Петра I. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. Његошева владавина је такође обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте. Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом.

Његош је поштован као пјесник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „Горски вијенац“, која се сматра за ремек-дјело српске и јужнословенске књижевности. Друга његова важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“. Сахрањен је у малој капели на Ловћену, коју су срушили Аустроугари у Првом свјетском рату. Његови остаци су премјештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године. Капела је уз подршку југословенске владе 1974. замењена Мештровићевим маузолејом.

Петар II Петровић Његош је на нивоу Митрополије Црногорско-приморске канонизован, и уведен у ред светитеља као Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог Митрополита Петра Други Ловћенског Тајновидца као светитеља.

0 notes

homeoftheraindeer · 5 years

Text

Malo je onih koji umeju da podnesu sopstvene mane kod drugih ljudi.

Baruch Spinoza

#цитати #филозофија #филозоф #спиноза #spinoza #philosophy #citati

7 notes · View notes

buntovnikmk · 3 years

Text

ЖОРЖ ВАЛОА И ЛЕВИОТ МОНАРХИЗАМ

Алфред-Жорж Гресен (Жорж Валоа) е родум од Париз. Роден е во 1878. година. Почетното негово политичко убедување бил анархо-синдикализмот. Се запознава со Жорж Сорел во почетокот на ХХ век. Откако ја објавил својата прва книга „Човекот кој надоѓа“, се запознава со националистот и монархистот Шарл Морас и ѝ се приклучува на Француска акција. Заради тогашниот амбиент во политичко-културната сфера во Франција, откако ѝ пристапил на Франуцска акција и со тоа ги открил своите монархистички ставови започнал да го користи псевдонимот „Жорж Валоа“ во своите пишувања. Во 1911. година основал синдикалистичка група наречена Кругот на Прудон инспириран од истоимениот филозоф – Пјер-Жозеф Прудон. „Кругот на Прудон“ бил синкретизам од идеи на Сорел, интегрализмот на Шарл Морас, префигурација на италијанскиот фашизам и експлицитно тежнеење кон антисемитизам. Откако во 1925. година го основал својот весник „Нов Век“, Шарл Морас видел во него потенцијален ривал и така, Валоа ја загубил својата работа како публицист во издавачката куќа на Француска акција. Валоа бил учесник на отпорот за време на германската окупација на Франција. Бил уапсен на 18 мај 1944 година и умрел од тифус во концентрациониот логор Берген-Белзен.

ПОЛИТИЧКИ ТЕОРИИ

Идејата на левиот монархизам на Жорж Валоа се состои во тоа што: „Кралот не може да биде покровител на само една социјална класа – тој е суверен и независен арбитар кој им е нужен и неопходен на сите класи за заштита на нивните заеднички интереси.“ За да ја оствари оваа идеја, тој се обидел да создаде врска помеѓу монархистите и работничкото движење. Исто така, во неговите обиди за оставарување на оваа идеја настанало и соединување на ројализмот со анархо-синдикализмот. Овој мисловен експеримент родил уште една нова идеја: „Работниците мораат да имат силна класна свест, со којашто тие ќе можат инстинктивно да се оттргнуваат од сите видови политичари, интелектуалци и истрошени буржоази кои сакаат да се пробијат во нивното опкружување само за да го експлоатираат туѓиот труд“.

Според тоа, класниот дух којшто го замислил Валоа не води кон класна борба во марксистички смисол: прашањето за воспоставување на пролетеријатска диктатура не се поставува, буржоазијата е должна да одигра неопходна улога во општонационалниот друштвен живот, којашто мора делотворно да ја исполни, максимизирајќи ги своите напори за развој на производството.

На работниците им се потребни раководители, дури, како што и самиот Валоа тврди, „строги“ лидери, бидејќи за работничката класа секогаш се потребни вредни и домаќински ориентирани капиталисти, коишто знаат како чесно да го исплатат трудот, а не „газди-филантропи“, чиишто покровителски однос кон работниците е поприлично навредлив за самата работничка класа.

Со други зборови, животниот егоизам на организаторот на производството е далеку попотребен отколку патерналистичката наклонетост, но само под услов, нивниот егоизам да им биде од корист на националните интереси.

Такви биле идеите, коишто Валоа се стремел да ги распространи во работничките кругови. Неколку рецензии на неговите дела („Монархија и работничка класа“) коишто тој им ги пратил на водечките личности на синдикализмот, уште повеќе го убедиле во исправноста на своите идеали. Сите они се согласиле со тезата дека „парламентарниот републикански режим е категорички некомпатибилен со синдикалистичкото организирање на економијата и дека Републиката е всушност непријателски настроена кон интересите на работничката класа“.

Причината за ваквиот анатагонизам Валоа констатирал кај либерализмот којшто ги наследил своите начела од Француската буржоаска револуција, којашто била непријателска кон работничките здруженија, а чиишто дејствување биле забранети со законот „Aix-la-Chapelle“. Меѓутоа, Валоа изјавил дека ниту социјализмот не е лек за болеста либерализам.

Слични убедувања имале и шпанските фалангисти. Еден од лидерите на фалангистите – Мануел Хедиља не ги криел своите побуди. Земајќи ги в предвид интервјуата што ги давал, шпанската Фаланга ја имала следната политичка програма: една јака Шпанија, авторитарна, но и социјална. И баш за социјалниот дел на Фалангата - сметал Мануел Хедиља – дека е најважен. Барал веднаш да се реши прашањето околу аграрната реформа и посебно околу земјоделството коешто во Шпанија, т.е. самиот пролетаријат припаѓа на големите феудални поседи. Според Мануел Хедиља, националниот бунт не би имал никаков смисол, доколку не се решат социјалните прашања. Фалангата била доста остро настроена спрема старите политичари, против поранешните партиски „врхушки“. Меѓутоа, Мануел Хедиља не бил против марксистичките маси. Тој говорел, дека треба да се стрелаат комунистичките шефови, но, дека не треба со цинизам да се одбиваат работничките класи, коишто се нашле во спротивниот табор на националистите. Многу строго говорел за црквата самиот Хедиља, иако и тој самиот бил добар католик и иако во Фалангата се примале исклучиво католици.

0 notes