#лазарево

[genealogyrus]

По следам великого предка. Областной краеведческий музей посетила жительница Благовещенска Антонина Гузовская — потомок известного полярного исследователя и путешественника Георгия Ушакова По профессии Антонина художник, преподает в благовещенской художественной школе. В ��иробиджан приехала буквально на один день — мечтала об этом давно. — Моя девичья фамилия Ушакова, — рассказала Антонина. — Исследуя свою родословную, выяснила, что Георгий Ушаков мой двоюродный прадедушка. Когда была маленькой, родители всегда рассказывали историю нашего знаменитого предка. Став уже взрослой, конечно, начала изучать материалы, посвященные жизни, экспедициям и исследованиям Георгия Алексеевича, с удовольствием читала его книги. В краеведческом музее Благовещенска не удалось отыскать никакой подробной информации о Георгии Ушакове. Во Владивостоке в музее-заповеднике истории Дальнего Востока имени В. К. Арсеньева тоже никаких экспозиций не было представлено — возможно, что-то и есть, но где-нибудь в запасниках. С большим трепетом ехала в Еврейскую автономию, откуда родом Георгий Ушаков, куда приезжала его дочь Маола Ушакова. Научный сотрудник областного краеведческого музея Алексей Карманов рассказал Антонине Гузовской о том, каким образом бережно хранится память о ее предке, Почетном гражданине ЕАО, показал собранные материалы о прославленном земляке: архивные документы, книги, фотографии. В этот же день Антонина поехала в село Лазарево, где родился Георгий Ушаков и откуда родом ее родители. — Там мне удалось пообщаться с папиной сестрой, 75-летней Ларисой Луханиной, к которой отец когда-то в детстве возил меня, — поделилась впечатлениями от поездки Антонина. — Познакомились с ней заново, она меня вспомнила, много чего рассказала о нашей большой семье по линии Ушаковых. Договорились с ней, что приеду еще — немного удалось успеть за один день. Надеюсь, что в следующий раз получится взять с собой детей, они тоже должны помнить свои корни, гордиться своими предками, чтобы передать потом эту память своим детям. https://www.gazetaeao.ru ПРОШЛОЕ - РЯДОМ! 🌳📚🔎 🌳📚🔎 🌳📚🔎 🌳📚🔎 🌳📚🔎 🌳📚🔎 🌳📚🔎 🌳📚🔎 ✅Услуги составления родословной, генеалогического древа. 📖 ЗАКАЗ РОДОСЛОВНОЙ на нашем сайте: www.genealogyrus.ru/zakazat-issledovanie-rodoslovnoj 📖 ЗАКАЗ РОДОСЛОВНОЙ в нашей группе ВК: https://vk.com/app5619682_-66437473 ✉Или напишите нам: arhrodoslov@yandex.ru

[panelki]

Электроснабжение восстановлено уже во многих населенных пунктах региона, пострадавших от непогоды

По данным на 19:00 27 ноября, электроснабжение восстановлено уже во многих населенных пунктах Нижегородской области, пострадавших от последствий ледяного дождя. Погодные условия по-прежнему осложняют восстановительные работы, не исключены новые отключения. В Дальнеконстантиновском округе за сегодняшний день подключили к электроснабжению следующие населенные пункты: д. Сарадон, с. Тепло Троицкое, д. Винный Майдан, с. Борисово-Покровское, д. Кременки, п. Ст. Суроватиха, пос. Камаиха. Без электроэнергии частично остается всего один населенный пункт — д. Наченье (четыре дома, четверо жителей). Во всех домах при этом есть печное отопление, жители от перемещения в ПВР отказались. В Павловском округе возобновлено по резервной схеме энергоснабжение в д. Абабково, пос. Медвежье и пос. Молодежном. В ходе оперативного восстановления постоянной схемы электропередачи также возможны временные отключения. В Пильнинском муниципальном округе по состоянию на 18:30 27 ноября частично нарушено электроснабжение в 11 населенных пунктах. В Богородском округе в восьми населенных пунктах восстановлено постоянное энергоснабжение: в селах Баркино, Вознесенское, Шумилово, Шопово, Снеднево, Солонское, Пантелеево и Савелово. Временная схема подключения — с помощью генераторов — в д. Теряево, д. Ягодное, д. Дубенки, д. Бурцево, д. Лазарево, д. Крутец, д. Доскино. В деревню Кудрешки, где живут 310 человек, сотрудники ПАО «Россети» тоже привезли генератор, работает бригада энергетиков. Направлены специалисты на установку генераторов еще в пяти населенных пунктах: д. Победиха, д. Санниково, д. Шуклино, д. Лом, д. Шониха. «Оказание помощи в такой ситуации очень важно и значимо для людей. Мы выражаем благодарность главе Богородского округа Короткову Алексею Никол��евичу. Сегодня приехал лично на нашу улицу поддержать нас и оказать помощь. Объяснил ситуацию на сегодня в округе, привезли воду и бензин для тех, у кого есть свои генераторы. Спасибо за поддержку, уверены, что обязательно справимся с этой трудной ситуацией, если будем преодолевать вместе», — благодарят в соцсетях жители ул. Сиреневой г. Богородска.

[leilababakulova-blog]

Счастье

Happiness

д. Лазарево, Кировская область

2015 год

p.Lazarevo, Kirov Oblast,2015

[88tonimon88-blog]

Усадьба Шереметевых-Рукавишниковых в Лазарево (Нижегородская область). 5 км от Богородска.

Первым владельцем усадьбы был крупный нижегородский помещик С. В. Шереметев с 1853 года. Последние хозяева, купцы Рукавишниковы, владели имением с 1895 года. Возможно,отсюда и появилось двойное название усадьбы.

Некоторые постройки усадьбы ранее использовались местным совхозом, сейчас же все заброшено и заросло кустарниками и деревьями. Можно осмотреть остатки конюшни с сохранившейся местами напольной плиткой, флигель и скотный двор с силосной башней.

Где-то рядом с усадьбой есть грот-погреб — сооружение пирамидальной формы, возведенное в первой половине XIX века. Внутри грот оформлен сводами, а посередине расположена круглая яма, в которой и был ледник. По конструкции данный погреб напоминает знаменитые тверские пирамиды архитектора Львова.

[domzakaz]

Проект дома 2Д-55 на сайте www.zakaz-dom.ru (или заказ-дом.рф 🏘) Строительной Компании Заказ-Дом: строим на любом этапе под ключ или под усадку. Понравился проект? Сохраняем или ставим лайки))) Еще больше проектов на сайте компании Заказ-Дом. Спрашивайте ☎️ ответим на все вопросы и подберем вам проект дома или бани 👍строим на любом этапе ⚒ без посредников и предоплаты ⛟ -------------------------------- #заказдомрф #заказатьдом #заказдомов #строительстводомаподключ #домизбруса #срубымосква #строительстводомовизбруса #срубизсухогобруса #проектдома #построилидом #брусовыедома #деревянныйдом #домзаказ #домсмансардой #дачныедомаизбруса #построитьдом #домизбруса #домизпрофилированногобруса #домзакадом #домизсухогобруса #строительстводомов #срубыдомов #дачныйдомик #домзамкадом #загородноестроительство #строимдом #заказдом #загородноестроительство #zakazdomru -------------------------------- ✔ Строительство Дачных Домов и Бань из бруса от Строительной Компании Заказ-Дом, все цены и проекты ↪ www.zakaz-dom.ru заказать дом или баню можно в Москве и Санкт-Петербурге 🏠 Хорошие скидки 👪 и подарки 🎁 Подробности по ☎ 😉🖒Строительная Компания Заказ-Дом: производство дачных домов и бань из профилированного бруса. Все подробности на сайте www.zakaz-dom.ru (заказ-дом.рф) ☎️⛟🏘👍 (at Лазарево СНТ) https://www.instagram.com/p/BzGtDzqiYsk/?igshid=6p8h5br01f9w

[valentina77world]

Праздник воскрешения Лазаря - Лазарева суббота! Поздравление с Лазарево...

[rasen-rs]

Данашњу основицу календарског празновања у Срба чине петнаест великих хришћанских празника, у које се броје осам Христових (Божић, Богојављење, Сретење, Цвети, Спасовдан, Тројице, Преображење, Крстовдан), четири Богородичина (Рођење, Ваведење, Благовести, Успење), два Претечина (Ивањдан, Усековање) и један врховних апостола (Петровдан), а над њима је, по учењу Цркве, празник над празницима Петнаест великих хришћанских празника – Ускрс.

Хришћански празници

У цркви се још као велики празници броје Обрезање Христово и Покров Богородичин. Међутим, Обрезање Христово у српском народу није прихваћено, јер му је и ��ам обред обрезања или сунећења туђ. Празновање Покрова је особито развијено у Руса, док је оно код нас постало претежно женска и материнска светковина.

По значају се још издвајају и празници означени у календару црвеним словом – Сабор Јована Крститеља, Свети Сава, Света Три јерарха, Велики петак, Ђурђевдан, Свети Ћирило и Методије, Свети цар Константин и царица Јелена, Видовдан, Свети Илија, Света Петка, Митровдан, Свети арханђел Михаило и Свети Никола. Овом низу припада и Свети Стефан, који је трећег дана Божића.

Укупно је током године важних или тзв. заповедних празника 32.

УВОЂЕЊЕ ХРИШЋАНСКИХ ПРАЗНИКА

Међутим, увођење, утврђивање и устаљивање светковања ових празника је трајало око хиљаду година – од III до XII века, а неких и касније, док је у Српској православној цркви овај посао заокружен крајем XVIII века.

Треба имати у виду да су у првим вековима хришћани били прогоњени, јер је хришћанство, диљем Римског царства, на чијем тлу је поникло, било забрањена вера, те је природно да су своје назоре и обреде држали даље од очију јавности. С почетка је хришћанство било религија робова и сиротиње, па су се проповедници, припадници и следбеници хришћанства склањали као испосници по палестинској голети и синајској пустињи, или се скривали по римским катакомбама. Стога је природно да се у том времену не може говорити ни о устаљеном ни о целовитом хришћанском празновању, а још мање о томе да је оно имало општи народни карактер.

Ћирило и Методије

Кнез Лазар,

Гаврил Стефановић Венцловић, Васкрсење Лазарево

Први Христов празник, Богојављење, слави се од четвртог века

Тек од Миланског едикта (313. године), када је хришћанство признато као дозвољена вера, а поготову када је за цара Константина (306-337) постало званична државна религија, може се говорити о општем црквеном и народном празновању хришћанских празника. Али ни тада не свуда, јер је христијанизација Европе трајала све до XIII века.

Сама повест најве��их хришћанских празника је истовремено и слика примања и прихватања новог религијског учења и, напоредо с тим, развитка хришћанске црквене организације.

Христови празници. Од свих заповедних хришћанских празника само два имају корен и предисторију у Старом завету – Пасха и Педесетница. Пасха је јудејски празник који се славио, и данас слави, у спомен избављења израиљског народа из Египта, а Педесетница или “празник седмица”, јер бива седам седмица или у педесети дан после Пасхе, светкована је као празник почетка жетве пшенице.

Изникао из Пасхе, највећи хришћански празник Ускрс, који Јудеји не признају, утврђен је са датумом и начином светковања од IV до VIII столећа. У том времену је и Педесетница, за разлику од јудејске, издвојена у празник Духова – Силазак Светог Духа на апостоле, чиме је утемељена Христова црква на земљи. Од Педесетнице је крајем IV века издвојено Вазнесење (Спасовдан) у засебан празник.

Остали и велики Христови или Господнји празници су настајали у спомен важних догађаја у животу Исуса Христа. Најраније је почела да се слави његова појава – Богојављење, као празник духовног крштења. Слављење је зачето почетком III века у Египту (215), а у IV веку је пренето у Тракију (304) и Галију (361).

Крстовдан (Воздвиженије Часног и Животворног Крста) је први пут прослављен на Голготи 335. године.

Рођење Христово (Рождество) почиње, по појединим провинцијама да се слави тек у IV и V веку. У Риму, у којем је дотад слављен многобожачки празник бога сунца, први пут је прослављено 25. децембра 354. године, у Цариграду четврт века касније (25. децембра 379. године), у Кападокији 383, у Александрији 432, а у самом Јерусалиму се празновање није усталило до средине VI века. Сретење се први пут празнује крајем IV века у Јерусалиму, у Византији 542, а на Западу ни до краја VII века није свуда уведено. Празновање Цвети је зачето у Јерусалиму у IV веку, одакле је раширено VII-IX века, а празновање Преображења је настало и раширено од VI до VII века, док је црквено усаглашавање празновања Великог петка трајало од V до XII века. Први трагови празника Обрезања Христова потичу из VIII века, а у вези су са потискивањем паганског светковања Нове године у Риму.

Богородичини празници. Празновање спомена Богородице настаје ��елативно касно. Први међу њима је Рождество Пресвете Богородице (Мала Госпојина), уведено у Византији и прихваћено у Риму крајем VI века, а по западној Европи је његово устаљивање провођено до IX века. Благовести и Успење (Велика Госпојина) се уводе и устаљују у VII столећу, како на Истоку тако и Западу. Празник Покрова је настао у XII веку, док се Ваведење, уведено на Истоку у VIII веку, почиње на Западу празновати тек од XIV века.

Остали велики и заповедни празници. Празници Светог Јована Рођење и Усековање се славе од IV века на Истоку, а од V века на Западу, док је светковање Сабора Светог Јована Крститеља установљено у VII веку. Празновање Сабора Светог апостола Петра и Павла (Петровдан) је установљено и раширено у IV и V веку.

У IV веку је настало празновање Светог арханђела Михаила и Светог првомученика Стефана, а у V веку Светог Димитрија (Митровдан) и Светог Георгија (Ђурђевдан). Свети Илија се налази у месецословима тек VIII-IX века. Празновање Светог Константина и Јелене и Светог Николе потиче од IX века, а од XI века Свете Петке и Света Три јерарха (1084).

За Српску православну цркву и народ од нарочитог је значаја светковање Светог Саве, словенских просветитеља Светог Ћирила и Методија и Видовдана. Свети Сава је од своје смрти (1235) слављен као светитељ, празник Светог Ћирила и Методија, као Дан словенске писмености, установљен је 1863. године, а Видовдан је унет у календаре тек 1892. године.

Дакле, устаљивање петнаест највећих хришћанских празника је трајало пуних дванаест векова (III-XIV век), а устаљивање осталих заповедних празника у Српској православној цркви, гледано од времена њеног осамостаљивања (1219), трајало је око седам векова. Саме ове чињенице довољно објашњавају зашто је у обичајном животу народа Европе, а посебно Срба, сачувано мноштво претхришћанских састојака или што је у живљењу и празновању, током минулих столећа, створен видљив слој обредне и религијске симбиозе.

Миле Недељковић

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Како је када установљавано петнаест великих хришћанских празника Данашњу основицу календарског празновања у Срба чине петнаест великих хришћанских празника, у које се броје осам Христових (Божић, Богојављење, Сретење, Цвети, Спасовдан, Тројице, Преображење, Крстовдан), четири Богородичина (Рођење, Ваведење, Благовести, Успење), два Претечина (Ивањдан, Усековање) и један врховних апостола (Петровдан), а над њима је, по учењу Цркве, празник над празницима Петнаест великих хришћанских празника - Ускрс.

[palankaonline]

Мило Ломпар: На путу промене јавне свести Уколико турски султан посегне за обилићевским начелом, оно га не компримитује у очима секуларног свештенства. Да је припадник неке друге војске, можда би и Обилић био боље оцењен. Да је класични песник неке друге, а не косовске традиције, неке друге књижевности, а не српске, и Његош би боље прошао Није редак случај да заточници идеологије секуларног свештенства циљано тривијализују и поједностављују велика и класична књижевна дела. Зашто се то догађа? Зато што је политичка коректност, у свом настојању да потчини не само садашњост него и прошлост, каткад усмерена на велика књижевна дела да би их идејно, практично и, каткад, кривичноправно искључила из свести савременог човека. Таква обезвређивања имају различите видове. Описавши чежњу јунакиња Чеховљеве драме „Три сестре“ за повратком у Москву, као чежњу за нечим што би дало смисао њиховом животу, Јован Христић као узгред додаје да је „један амерички критичар у своме прагматистичком револту написао – па зашто не купе карту за воз и не оду“. Није критичар био тек глуп, већ га је владајући начин мишљења учинио немоћним у суочењу са проблемском структуром велике драме. Таква је банализација трагичке структуре „Ане Карењине“, која се своди на брачни раскид: зашто Ана и Карењин не би могли наставити заједнички живот, или зашто га Ана и Вронски не би могли срећно испунити, кад се нама чини да је то сасвим лако и могуће? Таква је тривијализација Антигоне. Зашто она није одустала од сахране брата, кад би то било избегавање сукоба са законом (Креонтом): није ваљда да је веровала у обичаје и богове који човека обавезују, па га обавезују да сахрани брата, макар и издајника, кад нас – осим повремених и прецизних НАДАХУНУТИ ИСТИМ ЗЛОДУХОМ Послужитељи ове идеологије у нас имају посебан задатак: они настоје да оптуже за историјске сукобе на тлу бивше Југославије класична и велика дела српске књижевности. Зашто они то чине? Зато што – као и председник Србије – непрестано раде на промени јавне свести. У том послу вишеструко предњачи писац једне скорашње књиге о косовском завету. Он је давно стекао свој академски статус изучавањем савремених гробљанских написа. То није дало неки учинак. Но, објавивши крсташки рат српским националним и демократским правима у деведесетим годинама прошлог века, он је одједном постао витез легије части и почасни доктор Варшавског универзитета: можда и витез позива, можда и много тога још. У складу са својом навиком да идеолошки сумњичи неподобне интелектуалце, што представља садржај неких од његових књига, недавно је оптужио учеснике расправе о нашој савременој косовској политици, која је одржана у Матици српској, да измишљају заветну традицију као неопходну компоненту наше националне политике. Јер – вели он – Лазарево опредељење за „царство небеско“, какво нам је оставила народна песма „Пропаст царства српског“, требало би да буде погодно за напуштање сваке политичке борбе за Косово и Метохију. Зашто? „За ове и друге људе који данас говоре о заветним порукама Видовдана, а притом мисле на Лазарев избор небеског царства, на његову духовну победу, не би требало да представља већи проблем актуелна ситуација у којој српска држава нема власт на Косову. Јер ако је духовно важније од материјалног, ако се треба владати по библијским начелима, ако је дух вечан а материја трулежна итд, губитак материјалног Косова не само да је прихватљив, већ је у ствари пожељан. Тај губитак је прихватљива цена онога што се добија, а бенефит је – како би се данас рекло – сам духовни опстанак нације.” У поенти последње реченице – тамо где је одједном нахрупила алузија на опстанак нације – нисте погрешили ако сте препознали дикцију и тон председника Србије: сродни духови се, крај свих својих неспоразума, на крају ипак подударе. А „Пешчаник“ и председник Србије су – када је реч о Косову и Метохији – одавно надахнути истим злодухом. Отуд „Лазарев завет је био и остао неспојив са борбом за независну државу, за ослобођење, одбрану и проширење државне територије, што је последња два века био и остао приоритетан политички циљ Србије“. Сви они који су мислили да је борба за националну слободу била константа европских – нарочито словенских – народа у последња два века били су у заблуди. То је био само политички циљ Србије: услед дејства погрешно схваћеног косовског завета. Колико човек треба да буде неосетљив на истину да овакве идеолошке оптужнице схвати као чињенице? ЊЕГОШЕВА РЕДАКЦИЈА КОСОВСКЕ ТРАДИЦИЈЕ Кривотворење народне традиције само је увод у превасходни циљ идеологије секуларног свештенства, јер је увод у оптужбу да је „Горски вијенац“ крив за кривотворење косовског завета у духу Обилићевог култа: „Насупрот Лазаревом хришћанском небеском царству, Његош је замислио Обилићево ʼвитешко царствоʼ, у коме се место не заслужује одрицањем од победа на земљи, него напротив, жртвовањем за такве победе. Зато ту нема Лазара, који се у Горском вијенцу уопште не помиње.“ Оваква инструментализација књижевности уклања из видног поља пресудне разлике у временима, стиловима, епохама које обликују књижевно искуство. Околност да се Његошева дикција разликује – у распореду смисаоних нагласака – од народне традиције плод је индивидуалног песничког талента у његовом суочавању са традицијом. Јер, Његош је обележио косовску традицију сопственим редакцијом, али је није изневерио ни у једном од њених битних чинилаца. Да ју је изневерио, онда се не би могла схватати – као што је схватана – као косовска традиција. Ако се пренебрегну ова основна сазнања, онда је на делу инструментализација достојна еминентно идеолошких читања књижевности. Шта је нетачно у реченици о Његошу? Да Обилић није аутентични део Лазаревог опредељења. Јер, Лазар иде у битку, иако се опредељује за „царство небеско“. У структури косовског опредељења треба препознати међузависност два момента: извесност земаљског пораза и одлазак у бој упркос тој извесности. Тако је и у народној традицији. Само истовременим постојањем оба елемента добија се „царство небеско“. То је Лазарево опредељење: обезвређивање земаљске победе уколико она нема небески смисао представља Лазарев избор; одлазак у бој представља Лазареву одлуку. Његошева интерпретација косовског опредељења подразумева други моменат Лазаревог опредељења као обилићевски моменат: то је одлазак у битку која доноси подвиг Обилића. Нема, дакле, Лазаревог опредељења мимо обилићевског момента. Када би то било могуће, онда би опредељење за „царство небеско“ било потчињавање судбини, прихватање фатализма, мирење са неизбежним. Ту нема подвига. Али, има издаје, коју народни певач описује, док је витез легије части прећуткује у свом кривотворењу „Пропасти царства српскога“. Подвиг, међутим, настаје – као и Лазарево опредељење – тек у суочењу са неизбежним: у одласку у битку чији печат не даје пораз него подвиг. Да је Његош веома прецизно осетио оба момента Лазаревог опредељења, показују речи владике Данила: „Ох да ми је очима виђети / Црна Гора изгуб да намири: / тад би ми се управо чинило / да ми свијетли круна Лазарева / е слетио Милош међу Србе.“ У часу када Обилић поново слети међу Србе засветлеће Лазарева круна: веза између Обилића, као подвига, и Лазара, као опредељења, није се могла прецизније препознати. Да је мотив сијања Лазареве круне важан мотив Његошевог песништва, показују и почетни стихови Лажног цара Шћепана Малог: „Весели се праху Немањића, / Немањића и Гребљановића, / Јер ће ваше круне засијати.“ То показује да је Његош – у складу са поетиком романтизма – динамизовао Лазарево опредељење, поставивши смисаони нагласак на обилићевски моменат, али је он то могао зато што је управо тај моменат постојао у Лазаревом (косовском) опредељењу. КРИВОТВОРЕЊЕ КАО СПАС Како – из перспективе ових сазнања – изгледа тврђење варшавског почасног доктора да се у „Горском вијенцу“ Лазар ни мање ни више него уопште не помиње? То свакако показује – као и нека места из његове књиге – да он не зна о чему суди. Није реч о томе да он нешто погрешно разуме, већ он као да се није ни довинуо до неког разумевања, пошто не зна ствари на елементарно-семинарском нивоу. Још једном: „да ми светли круна Лазарева“ – „Лазар се уопште не помиње“. Да ли треба још неки пример? „Али не знаш, рђа те не била, / да су оне шћери Лазареве?“ – „Лазар се уопште не помиње.“ У каквом то свету живимо, кад је могуће исписивати овако очигледне неистине? Која је сврха оваквог понављања неистина? Да би исказао свој став, секуларни свештеник мора да прибегне још једном кривотворењу. Он одбија и Лазарев и Обилићев моменат косовског опредељења у корист последње поруке султана Мурата, који позива победничке Турке „да, ако желе да сачувају царство, Србе који су после Косовске битке потпали под њихову власт не оптерећују претераним харачима, да не дирају њихове цркве, обичаје и њихову част: ʼВи немојте рају разгонит / по шумама, да од вас зазире. / Него паз’те рају ко синове, / Тако ће вам дуго бити царствоʼ.“ Симпатија према светлом лику турског султана свакако је похвална ствар, која помало подсећа на топлину данашњих државних односа са председником Турске, али је невоља у томе што и Мурат подразумева обилићевско начело: „Што је мене Милош распорио – / то је срећа војничка донʼјела: / не може се царство задобити / на душеку све дуван пушећи.“ Ове стихове – из исте песме „Почетак буне против дахија“ – варшавски почасни доктор не помиње. Јер, да би се задобило царство – земаљско или небеско, што није исто – неопходан је подвиг: дакле, Обилић. У жељи да обезвреди Обилића, наш витез легије части га је нехотично афирмисао у речима турског султана. Тако видимо да нису – за идеологију секуларног свештенства – важне речи, нити њихов смисао, нити књижевност, већ ко их износи: уколико турски султан посегне за обилићевским начелом, оно га не компримитује у очима секуларног свештенства. Да је припадник неке друге војске, можда би и Обилић био боље оцењен. Да је класични песник неке друге, а не косовске традиције, неке друге књижевности, а не српске, и Његош би боље прошао. Но, све ове несолидности нису – као ни код председника Србије – само последица вишеструког незнања. Оне су и плод хотимичне тежње: секуларно свештенство не обликује своје тврдње у њиховој везаности за истину и чињенице него у њиховој употребљивости у односу на политички налог који следи. Отуд тврђења треба непрестано понављати, без обзира колико су неистинита, па се та��о исти чланак сели из „Времена“ у „Пешчаник“: са њим се сели лаж о Његошу, која се претвара у лаж о косовском завету, да би постала истина о политичкој одлуци коју треба донети о Косову и Метохији. И ко да нам каже како „Пешчаник“ и председник Србије нису на истом путу? Мило Ломпар / „Печат“ Васељенска ТВ

Мило Ломпар: На путу промене јавне свести – Аналитички форум Уколико турски султан посегне за обилићевским начелом, оно га не компримитује у очима секуларног свештенства. Да је припадник неке друге војске, можда би и Обилић био боље оцењен. Да је класични песник неке друге, а не косовске традиције, неке друге књижевности, а не српске, ...

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[prolazimulicomtvojom]

Мајка Кујунџића

Мајка Кујунџића је позната као мајка четничког војводе Лазара Кујунџића који је између два светска рата слављен као јунак. Погибија Лазара Кујунџића Борбу у Великој Хочи, у којој је учествовао Лазар Кујунџић, нико од четника није преживео. Мајку Кујунџића су довели Турци да за њих препозна леш сина, али је она одбила да приђе лешу и уздржала емоције, да би спасла село и породицу. Мајка Кујунџића у књижевности Чврсто држање мајке инспирисало је Србина католика из Дубровника Ива Војновића да напише драму Лазарево васкрсење 1913. Милосав Јелић је у Србијанском венцу посветио једну песму Лазаревој мајци – Кујунџића мајка.

Референце Сакупи се једна чета мала, Приступљено 18.04.2017.

[palankaonline]

Мило Ломпар: На путу промене јавне свести https://ift.tt/2rirFkh, Мило Ломпар: На путу промене јавне свести Уколико турски султан посегне за обилићевским начелом, оно га не компримитује у очима секуларног свештенства. Да је припадник неке друге војске, можда би и Обилић био боље оцењен. Да је класични песник неке друге, а не косовске традиције, неке друге књижевности, а не српске, и Његош би боље прошао Није редак случај да заточници идеологије секуларног свештенства циљано тривијализују и поједностављују велика и класична књижевна дела. Зашто се то догађа? Зато што је политичка коректност, у свом настојању да потчини не само садашњост него и прошлост, каткад усмерена на велика књижевна дела да би их идејно, практично и, каткад, кривичноправно искључила из свести савременог човека. Таква обезвређивања имају различите видове. Описавши чежњу јунакиња Чеховљеве драме „Три сестре“ за повратком у Москву, као чежњу за нечим што би дало смисао њиховом животу, Јован Христић као узгред додаје да је „један амерички критичар у своме прагматистичком револту написао – па зашто не купе карту за воз и не оду“. Није критичар био тек глуп, већ га је владајући начин мишљења учинио немоћним у суочењу са проблемском структуром велике драме. Таква је банализација трагичке структуре „Ане Карењине“, која се своди на брачни раскид: зашто Ана и Карењин не би могли наставити заједнички живот, или зашто га Ана и Вронски не би могли срећно испунити, кад се нама чини да је то сасвим лако и могуће? Таква је тривијализација Антигоне. Зашто она није одустала од сахране брата, кад би то било избегавање сукоба са законом (Креонтом): није ваљда да је веровала у обичаје и богове који човека обавезују, па га обавезују да сахрани брата, макар и издајника, кад нас – осим повремених и прецизних НАДАХУНУТИ ИСТИМ ЗЛОДУХОМ Послужитељи ове идеологије у нас имају посебан задатак: они настоје да оптуже за историјске сукобе на тлу бивше Југославије класична и велика дела српске књижевности. Зашто они то чине? Зато што – као и председник Србије – непрестано раде на промени јавне свести. У том послу вишеструко предњачи писац једне скорашње књиге о косовском завету. Он је давно стекао свој академски статус изучавањем савремених гробљанских написа. То није дало неки учинак. Но, објавивши крсташки рат српским националним и демократским правима у деведесетим годинама прошлог века, он је одједном постао витез легије части и почасни доктор Варшавског универзитета: можда и витез позива, можда и много тога још. У складу са својом навиком да идеолошки сумњичи неподобне интелектуалце, што представља садржај неких од његових књига, недавно је оптужио учеснике расправе о нашој савременој косовској политици, која је одржана у Матици српској, да измишљају заветну традицију као неопходну компоненту наше националне политике. Јер – вели он – Лазарево опредељење за „царство небеско“, какво нам је оставила народна песма „Пропаст царства српског“, требало би да буде погодно за напуштање сваке политичке борбе за Косово и Метохију. Зашто? „За ове и друге људе који данас говоре о заветним порукама Видовдана, а притом мисле на Лазарев избор небеског царства, на његову духовну победу, не би требало да представља већи проблем актуелна ситуација у којој српска држава нема власт на Косову. Јер ако је духовно важније од материјалног, ако се треба владати по библијским начелима, ако је дух вечан а материја трулежна итд, губитак материјалног Косова не само да је прихватљив, већ је у ствари пожељан. Тај губитак је прихватљива цена онога што се добија, а бенефит је – како би се данас рекло – сам духовни опстанак нације.” У поенти последње реченице – тамо где је одједном нахрупила алузија на опстанак нације – нисте погрешили ако сте препознали дикцију и тон председника Србије: сродни духови се, крај свих својих неспоразума, на крају ипак подударе. А „Пешчаник“ и председник Србије су – када је реч о Косову и Метохији – одавно надахнути истим злодухом. Отуд „Лазарев завет је био и остао неспојив са борбом за независну државу, за ослобођење, одбрану и проширење државне територије, што је последња два века био и остао приоритетан политички циљ Србије“. Сви они који су мислили да је борба за националну слободу била константа европских – нарочито словенских – народа у последња два века били су у заблуди. То је био само политички циљ Србије: услед дејства погрешно схваћеног косовског завета. Колико човек треба да буде неосетљив на истину да овакве идеолошке оптужнице схвати као чињенице? ЊЕГОШЕВА РЕДАКЦИЈА КОСОВСКЕ ТРАДИЦИЈЕ Кривотворење народне традиције само је увод у превасходни циљ идеологије секуларног свештенства, јер је увод у оптужбу да је „Горски вијенац“ крив за кривотворење косовског завета у духу Обилићевог култа: „Насупрот Лазаревом хришћанском небеском царству, Његош је замислио Обилићево ʼвитешко царствоʼ, у коме се место не заслужује одрицањем од победа на земљи, него напротив, жртвовањем за такве победе. Зато ту нема Лазара, који се у Горском вијенцу уопште не помиње.“ Оваква инструментализација књижевности уклања из видног поља пресудне разлике у временима, стиловима, епохама које обликују књижевно искуство. Околност да се Његошева дикција разликује – у распореду смисаоних нагласака – од народне традиције плод је индивидуалног песничког талента у његовом суочавању са традицијом. Јер, Његош је обележио косовску традицију сопственим редакцијом, али је није изневерио ни у једном од њених битних чинилаца. Да ју је изневерио, онда се не би могла схватати – као што је схватана – као косовска традиција. Ако се пренебрегну ова основна сазнања, онда је на делу инструментализација достојна еминентно идеолошких читања књижевности. Шта је нетачно у реченици о Његошу? Да Обилић није аутентични део Лазаревог опредељења. Јер, Лазар иде у битку, иако се опредељује за „царство небеско“. У структури косовског опредељења треба препознати међузависност два момента: извесност земаљског пораза и одлазак у бој упркос тој извесности. Тако је и у народној традицији. Само истовременим постојањем оба елемента добија се „царство небеско“. То је Лазарево опредељење: обезвређивање земаљске победе уколико она нема небески смисао представља Лазарев избор; одлазак у бој представља Лазареву одлуку. Његошева интерпретација косовског опредељења подразумева други моменат Лазаревог опредељења као обилићевски моменат: то је одлазак у битку која доноси подвиг Обилића. Нема, дакле, Лазаревог опредељења мимо обилићевског момента. Када би то било могуће, онда би опредељење за „царство небеско“ било потчињавање судбини, прихватање фатализма, мирење са неизбежним. Ту нема подвига. Али, има издаје, коју народни певач описује, док је витез легије части прећуткује у свом кривотворењу „Пропасти царства српскога“. Подвиг, међутим, настаје – као и Лазарево опредељење – тек у суочењу са неизбежним: у одласку у битку чији печат не даје пораз него подвиг. Да је Његош веома прецизно осетио оба момента Лазаревог опредељења, показују речи владике Данила: „Ох да ми је очима виђети / Црна Гора изгуб да намири: / тад би ми се управо чинило / да ми свијетли круна Лазарева / е слетио Милош међу Србе.“ У часу када Обилић поново слети међу Србе засветлеће Лазарева круна: веза између Обилића, као подвига, и Лазара, као опредељења, није се могла прецизније препознати. Да је мотив сијања Лазареве круне важан мотив Његошевог песништва, показују и почетни стихови Лажног цара Шћепана Малог: „Весели се праху Немањића, / Немањића и Гребљановића, / Јер ће ваше круне засијати.“ То показује да је Његош – у складу са поетиком романтизма – динамизовао Лазарево опредељење, поставивши смисаони нагласак на обилићевски моменат, али је он то могао зато што је управо тај моменат постојао у Лазаревом (косовском) опредељењу. КРИВОТВОРЕЊЕ КАО СПАС Како – из перспективе ових сазнања – изгледа тврђење варшавског почасног доктора да се у „Горском вијенцу“ Лазар ни мање ни више него уопште не помиње? То свакако показује – као и нека места из његове књиге – да он не зна о чему суди. Није реч о томе да он нешто погрешно разуме, већ он као да се није ни довинуо до неког разумевања, пошто не зна ствари на елементарно-семинарском нивоу. Још једном: „да ми светли круна Лазарева“ – „Лазар се уопште не помиње“. Да ли треба још неки пример? „Али не знаш, рђа те не била, / да су оне шћери Лазареве?“ – „Лазар се уопште не помиње.“ У каквом то свету живимо, кад је могуће исписивати овако очигледне неистине? Која је сврха оваквог понављања неистина? Да би исказао свој став, секуларни свештеник мора да прибегне још једном кривотворењу. Он одбија и Лазарев и Обилићев моменат косовског опредељења у корист последње поруке султана Мурата, који позива победничке Турке „да, ако желе да сачувају царство, Србе који су после Косовске битке потпали под њихову власт не оптерећују претераним харачима, да не дирају њихове цркве, обичаје и њихову част: ʼВи немојте рају разгонит / по шумама, да од вас зазире. / Него паз’те рају ко синове, / Тако ће вам дуго бити царствоʼ.“ Симпатија према светлом лику турског султана свакако је похвална ствар, која помало подсећа на топлину данашњих државних односа са председником Турске, али је невоља у томе што и Мурат подразумева обилићевско начело: „Што је мене Милош распорио – / то је срећа војничка донʼјела: / не може се царство задобити / на душеку све дуван пушећи.“ Ове стихове – из исте песме „Почетак буне против дахија“ – варшавски почасни доктор не помиње. Јер, да би се задобило царство – земаљско или небеско, што није исто – неопходан је подвиг: дакле, Обилић. У жељи да обезвреди Обилића, наш витез легије части га је нехотично афирмисао у речима турског султана. Тако видимо да нису – за идеологију секуларног свештенства – важне речи, нити њихов смисао, нити књижевност, већ ко их износи: уколико турски султан посегне за обилићевским начелом, оно га не компримитује у очима секуларног свештенства. Да је припадник неке друге војске, можда би и Обилић био боље оцењен. Да је класични песник неке друге, а не косовске традиције, неке друге књижевности, а не српске, и Његош би боље прошао. Но, све ове несолидности нису – као ни код председника Србије – само последица вишеструког незнања. Оне су и плод хотимичне тежње: секуларно свештенство не обликује своје тврдње у њиховој везаности за истину и чињенице него у њиховој употребљивости у односу на политички налог који следи. Отуд тврђења треба непрестано понављати, без обзира колико су неистинита, па се тако исти чланак сели из „Времена“ у „Пешчаник“: са њим се сели лаж о Његошу, која се претвара у лаж о косовском завету, да би постала истина о политичкој одлуци коју треба донети о Косову и Метохији. И ко да нам каже како „Пешчаник“ и председник Србије нису на истом путу? Мило Ломпар / „Печат“ Васељенска ТВ

Мило Ломпар: На путу промене јавне свести – Аналитички форум Уколико турски султан посегне за обилићевским начелом, оно га не компримитује у очима секуларног свештенства. Да је припадник неке друге војске, можда би и Обилић био боље оцењен. Да је класични песник неке друге, а не косовске традиције, неке друге књижевности, а не српске, ...

, https://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

СТАЊЕ У ВОЈСЦИ СРБИЈЕ ИЛИ КО НАМ ЈЕ ОТЕО ТРАДИЦИЈУ? ЖАРКО ПЕЦИЋ Хвалоспеви и само хвалоспеви, од ТВ Пинка до Информера, ређају се видео записи и слике како јачу војну силу, у облику Војске Србије (ВС), од наше државе у региону нико нема. Предњаче сви у хвалама, а свакако је најнапреднији министар војни Вулин, а одмах до њега врховни командант АВ….. На сајту министра Вулина може се погледати уредно сложена маркетиншка презентација о његовим „активностима на војном плану“. Ту се може видети и како министар, поред својих великих обавеза, успева да присуствује почасној артиљеријској паљби на Калемегдану, па да се чак и рукује са сваким војником посаде топа понаособ. Иконографија са министром у центру пажње до перфекције сложена за сваку је похвалу. Види се одмах на први поглед каква је то „војна снага“ – без премца у региону. (1*) Недавно ми је писао мој школски друг из Војне Академије, генерал, прослављени командант у Војсци Републике Српске, родољуб, храбар и честит човек. „…Наиме почетком фебруара ове године у Београду је преминуо мој блиски рођак генерал у пензији – артиљерац. По његовој жељи, сахрањен је на сеоском гробљу у близини Шапца. На сахрани је, поред родбине, пријатеља и мјештана, присуствовало седам пензионисаних генерала и извјестан број пензионисаних официра и подофицира. Сахрану је по православним обичајима водио и обавио локални свјештеник, а комплетну организацију сахране је водио мајор у пензији који живи у том селу. Сахрана је обављена достојанствено и како доликује једном генералу и ратнику, али је недостајао један, по моме мишљењу и схватању, веома важан детаљ, а то је да организатор сахране, у сарадњи са војним властима из Шапца и Београда, није могао обезбиједити почасну ј��диницу, тако да је генерал и ратник сахрањен без војних почасти или са окрњеним војним почастима, јер смо прије уношења ковчега у возило нас шест генерала дали почасну стражу и унијели га у возило. Мајор је од војних власти у Шапцу тражио почасну јединицу. Они су му одговорили да је војска ангажована на неким задацима и да не могу да се сакупе. Звао је и Београд, а ови су му рекли да не шаљу јединицу ван Београда. Министар војни и сви остали, као што и сам знаш, у последње вријеме се не скидају са средстава јавног информисања, хвалећи се да побољшавају стање у војсци, да је војска спремна да заштити интересе Србије и одбрани њену територију од било каквих облика угрожавања (пријетњи, изазова и ризика како то они сада зову). Ја се питам како и са чиме они мисле да се бране када нису у стању да сакупе 50 војника који би одали заслужену почаст једном нашем генералу. Мислим да је ово трагично и да показује какво је заиста стање у војсци, а шта би се тек десило да Шиптари крену ка сјеверу Косова и Метохије. Морам ти рећи да сам се на сахрани осјећао тужно због губитка блиског рођака и још тужније због недостатка војних почасти које је заслужио и које га по војним правилима и прописима следеују. Својим најближима сам дао у аманет: када се мени ово деси, ако не буде почасне војне јединице нека замоле ловачко друштво да изврши почасну паљбу изнад мога одра. Војници и ратници су се увијек и у свим озбиљним државама у свијету сахрањивали, и данас се то чини, уз испаљивање почасних плотуна, па ако плотуни не буду испаљени из војног оружја нека то буде бар из ловачког.“ Није ме изненадило ово писмо од друга, јер сам нешто слично доживео овде у Београду приликом сахране такође једног генарала, мог блиског сарадника у служби. О томе сам писао у једној од својих колумни. (2*) Међутим изненадило ме је то колико грађани Србије и даље верују у демагошке ставове о ВС врховног вође и његовог министра војног. Питам се докле ће да траје фарса о најјачој војној сили у региону коју они пласирају свом народу. Од 2005. године интензивно се урушава ВС уништавањем наоружања и војне опреме, смањењем бројног стања, обуком војске са тежиштем на учешћу у мировним мисијама, а не за одбрану државе, урушавањем моралних вредности, а сада и укидањем традиције која је вековима чувана и негована. Скоро, приликом сусрета са једним од мојих ученика који се још увек налази на служби у ВС, исти ми је потврдно одговорио на моје слутње, као да их је прочитао, „Уништили су нам све, сада ударају на веру и традицију, остало је само још да нам душу узму“ – рече ми овај официр у једном даху и закључи, „Имате среће што сте на време отишли у пензију, мислим да ово не бисте могли да гледате“. Када говоримо о стандарду у ВС, о чему ових дана са пуно епитета говори министар Вулин, можемо закључити да се ништа битно није променило на боље. Поред масовног одласка из службе војника по уговору, нажалост одлазе и официри, и то они са перспективом у напредовању. Последњи пример довољно говори: два официра у чину мајора са 11 година службе у ВС, претходно војни стипендисти, један лекар специјалиста инфектолог докторанд, други специјалиста хирург, напустили су службу на ВМА и отишли са породицама у Норвешку. Дакле, држава их стипендирала у току школовања, омогућила специјализацију и даље после дипломске студије, али им није омогућила пристојан живот (плате). Један од ове двојице ми се јавио из Норвешке и на питање „како је тамо?“ између осталог каже; „… Замислите, овде имају сву дијагностику и све лекове…“ Оно што је нормално, њему је чудно. Можемо само замислити у којим је условима радио и то на ВМА. Питам се како ли је стање здравства у Пироту, Бору или Неготину? Приликом једног од многобројних ТВ наступа, председник АВ је сам поставио питање и дао одговор на ту тему, „Ако ме питате зашто школовани људи у најбољим годинама одлазе у друге државе ЕУ и Запада, рећи ћу вам: они им нуде веће плате од 4-5 хиљада евра, ми то не можемо да им понудимо и зато људи одлазе“. Тако говори председник Србије о најбољим кадровима, а није рекао зашто по тој логици не одлазе политичари и партијски руководећи кадрови запослени у јавним предузећима, измишљеним државним агенцијама и институцијама, који се из дана у дан множе на новим радним местима и функцијама. Овакво стање у ВС, нажалост, подржава генералски кор који ништа не предузима да се стање поправи већ више служи као декор око министра војног док даје немуште изјаве за медије. Колико су ревносни у служењу свом господару показује и чињеница да му се приклањају зарад ситних интереса и након пензионисања. Тако је и бивши министар војни Шутановац, човек који је највише допринео срозавању војне силе, добио свој декор ��ензионисаних генерала, користећи их у предизборној кампањи како би критиковао оно што је и сам чинио за време свог министровања. Када се све детаљно сагледа, стање у ВС не иде у добром правцу. Официр треба да брани Отаџбину, а не странку и министра како се власт мења. То је наопако, јер министри долазе и одлазе – данас Шутановац, сутра Вулин… Нажалост, над припадницима ВС се перманентно врши политичко насиље, најчешће са захтевом да једнопартијски мисле и делају. Најновији случај капетана ВС са Звездаре, који је дошао у вербални сукоб са активистима СНС, говори о томе како се пресуђује једном официру без суда. Не улазећи у детаље сукоба, јер још нема званичног извештаја од полиције или судства, сведоци смо како се свакодневно врши прогон и насиље над овим официром. Тако је и сам „врховни командант“ АВ оквалификовао овај случај (гостујући на ТВ Хепи) у својству истражног судије и донео пресуду пре суда да се ради о „бараби“ а не официру, тако да за евентуални судски прцес не постоји маневарски простор, јер је вођа већ пресудио. На Богојављенском пливању за часни крст ове године био сам сведок догађаја на коме је до крста први допливао кадет Војне академије. По изласку из воде и проглашењу за победника, он се обратио присутним верницима и у првој реченици обраћања захвалио се министру одбране Вулину (био је присутан) на победи, и то три пута изговоривши његово име, а потом је наставио други део говора ког се не сећам, јер сам одмах у тој првој реченици био разочаран. Сваке године долазим на Аду Циганлију ради присуства овој светковини и сваке године слушам победнике како беседе у име тог чина и углавном су се сви најпре захваљивали Богу, а потом делили своју победу са осталим учесницима. Нико се није захваљивао појединцима, а посебно не политичарима, ово је био први пут. Осетио сам у том обраћању да је овај кадет био припремљен да тако говори јер се видело да говор није био спонтан и то је оно што ме је разочарало. Зар је заиста министар војни заслужан за победу овог припадника војске? Ако је неко заслужан онда је пре свега он (кадет), тај који је имао вољу и веру у Бога да скочи у ледену воду и да заплива према крсту, а затим његови другови и професор пливања који су га храбрили. Зашто је ту своју храброст поклонио министру војном, ко га је на то наговорио? Ко је хтео користећи овог храброг младића да се додвори министру? Систем вредности се тотално пореметио, министар војни је само пролаз��и службеник владе и он не сме никако да буде узор будућем, а нити садашњем официру, који има виши циљ од њега. Министар Вулин једино може бити узор партијском војнику, оном који лепи плакате и ботује за партију. Тако осакаћена ВС по свим елементима борбене готовости и морално срозана треба да одговори свим безбедоносним изазовима и брани Космет. Да ли је то могуће? Наравно да није, али ко о томе уопште размишља кад Космет треба да се преда у руке криминалцима и убицама зарад неких личних обећања онима који то чине. Грађани Србије никакву вајду од тога немају – а и не треба им, јер они хоће државу са Косметом. Да би грађани Србије издају Космета лакше поднели, треба их припремити за тај чин тако што ће се они довести у стање безнађа, без војске и полиције, без Цркве и традиције, па када осете да немају никог иза себе и да су беспомоћни, онда ће моћи да кажу: „Шта ће нам Лазарево царство када је Мурат наш пријатељ“. Референце: (1*) http://www.vulin.rs/ (2*) http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/vulinova-letnja-rapsodija/

СТАЊЕ У ВОЈСЦИ СРБИЈЕ ИЛИ КО НАМ ЈЕ ОТЕО ТРАДИЦИЈУ? – Аналитички форум Хвалоспеви и само хвалоспеви, од ТВ Пинка до Информера, ређају се видео записи и слике како јачу војну силу, у облику Војске Србије (ВС), од наше државе у региону нико нема. Предњаче сви у хвалама, а свакако је најнапреднији министар војни Вулин, а одмах до њега врховни ...

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

СТАЊЕ У ВОЈСЦИ СРБИЈЕ ИЛИ КО НАМ ЈЕ ОТЕО ТРАДИЦИЈУ? http://ift.tt/2EWSpPn, СТАЊЕ У ВОЈСЦИ СРБИЈЕ ИЛИ КО НАМ ЈЕ ОТЕО ТРАДИЦИЈУ? ЖАРКО ПЕЦИЋ Хвалоспеви и само хвалоспеви, од ТВ Пинка до Информера, ређају се видео записи и слике како јачу војну силу, у облику Војске Србије (ВС), од наше државе у региону нико нема. Предњаче сви у хвалама, а свакако је најнапреднији министар војни Вулин, а одмах до њега врховни командант АВ….. На сајту министра Вулина може се погледати уредно сложена маркетиншка презентација о његовим „активностима на војном плану“. Ту се може видети и како министар, поред својих великих обавеза, успева да присуствује почасној артиљеријској паљби на Калемегдану, па да се чак и рукује са сваким војником посаде топа понаособ. Иконографија са министром у центру пажње до перфекције сложена за сваку је похвалу. Види се одмах на први поглед каква је то „војна снага“ – без премца у региону. (1*) Недавно ми је писао мој школски друг из Војне Академије, генерал, прослављени командант у Војсци Републике Српске, родољуб, храбар и честит човек. „…Наиме почетком фебруара ове године у Београду је преминуо мој блиски рођак генерал у пензији – артиљерац. По његовој жељи, сахрањен је на сеоском гробљу у близини Шапца. На сахрани је, поред родбине, пријатеља и мјештана, присуствовало седам пензионисаних генерала и извјестан број пензионисаних официра и подофицира. Сахрану је по православним обичајима водио и обавио локални свјештеник, а комплетну организацију сахране је водио мајор у пензији који живи у том селу. Сахрана је обављена достојанствено и како доликује једном генералу и ратнику, али је недостајао један, по моме мишљењу и схватању, веома важан детаљ, а то је да организатор сахране, у сарадњи са војним властима из Шапца и Београда, није могао обезбиједити почасну јединицу, тако да је генерал и ратник сахрањен без војних почасти или са окрњеним војним почастима, јер смо прије уношења ковчега у возило нас шест генерала дали почасну стражу и унијели га у возило. Мајор је од војних власти у Шапцу тражио почасну јединицу. Они су му одговорили да је војска ангажована на неким задацима и да не могу да се сакупе. Звао је и Београд, а ови су му рекли да не шаљу јединицу ван Београда. Министар војни и сви остали, као што и сам знаш, у последње вријеме се не скидају са средстава јавног информисања, хвалећи се да побољшавају стање у војсци, да је војска спремна да заштити интересе Србије и одбрани њену територију од било каквих облика угрожавања (пријетњи, изазова и ризика како то они сада зову). Ја се питам како и са чиме они мисле да се бране када нису у стању да сакупе 50 војника који би одали заслужену почаст једном нашем генералу. Мислим да је ово трагично и да показује какво је заиста стање у војсци, а шта би се тек десило да Шиптари крену ка сјеверу Косова и Метохије. Морам ти рећи да сам се на сахрани осјећао тужно због губитка блиског рођака и још тужније због недостатка војних почасти које је заслужио и које га по војним правилима и прописима следеују. Својим најближима сам дао у аманет: када се мени ово деси, ако не буде почасне војне јединице нека замоле ловачко друштво да изврши почасну паљбу изнад мога одра. Војници и ратници су се увијек и у свим озбиљним државама у свијету сахрањивали, и данас се то чини, уз испаљивање почасних плотуна, па ако плотуни не буду испаљени из војног оружја нека то буде бар из ловачког.“ Није ме изненадило ово писмо од друга, јер сам нешто слично доживео овде у Београду приликом сахране такође једног генарала, мог блиског сарадника у служби. О томе сам писао у једној од својих колумни. (2*) Међутим изненадило ме је то колико грађани Србије и даље верују у демагошке ставове о ВС врховног вође и његовог министра војног. Питам се докле ће да траје фарса о најјачој војној сили у региону коју они пласирају свом народу. Од 2005. године интензивно се урушава ВС уништавањем наоружања и војне опреме, смањењем бројног стања, обуком војске са тежиштем на учешћу у мировним мисијама, а не за одбрану државе, урушавањем моралних вредности, а сада и укидањем традиције која је вековима чувана и негована. Скоро, приликом сусрета са једним од мојих ученика који се још увек налази на служби у ВС, исти ми је потврдно одговорио на моје слутње, као да их је прочитао, „Уништили су нам све, сада ударају на веру и традицију, остало је само још да нам душу узму“ – рече ми овај официр у једном даху и закључи, „Имате среће што сте на време отишли у пензију, мислим да ово не бисте могли да гледате“. Када говоримо о стандарду у ВС, о чему ових дана са пуно епитета говори министар Вулин, можемо закључити да се ништа битно није променило на боље. Поред масовног одласка из службе војника по уговору, нажалост одлазе и официри, и то они са перспективом у напредовању. Последњи пример довољно говори: два официра у чину мајора са 11 година службе у ВС, претходно војни стипендисти, један лекар специјалиста инфектолог докторанд, други специјалиста хирург, напустили су службу на ВМА и отишли са породицама у Норвешку. Дакле, држава их стипендирала у току школовања, омогућила специјализацију и даље после дипломске студије, али им није омогућила пристојан живот (плате). Један од ове двојице ми се јавио из Норвешке и на питање „како је тамо?“ између осталог каже; „… Замислите, овде имају сву дијагностику и све лекове…“ Оно што је нормално, њему је чудно. Можемо само замислити у којим је условима радио и то на ВМА. Питам се како ли је стање здравства у Пироту, Бору или Неготину? Приликом једног од многобројних ТВ наступа, председник АВ је сам поставио питање и дао одговор на ту тему, „Ако ме питате зашто школовани људи у најбољим годинама одлазе у друге државе ЕУ и Запада, рећи ћу вам: они им нуде веће плате од 4-5 хиљада евра, ми то не можемо да им понудимо и зато људи одлазе“. Тако говори председник Србије о најбољим кадровима, а није рекао зашто по тој логици не одлазе политичари и партијски руководећи кадрови запослени у јавним предузећима, измишљеним државним агенцијама и институцијама, који се из дана у дан множе на новим радним местима и функцијама. Овакво стање у ВС, нажалост, подржава генералски кор који ништа не предузима да се стање поправи већ више служи као декор око министра војног док даје немуште изјаве за медије. Колико су ревносни у служењу свом господару показује и чињеница да му се приклањају зарад ситних интереса и након пензионисања. Тако је и бивши министар војни Шутановац, човек који је највише допринео срозавању војне силе, добио свој декор пензионисаних генерала, користећи их у предизборној кампањи како би критиковао оно што је и сам чинио за време свог министровања. Када се све детаљно сагледа, стање у ВС не иде у добром правцу. Официр треба да брани Отаџбину, а не странку и министра како се власт мења. То је наопако, јер министри долазе и одлазе – данас Шутановац, сутра Вулин… Нажалост, над припадницима ВС се перманентно врши политичко насиље, најчешће са захтевом да једнопартијски мисле и делају. Најновији случај капетана ВС са Звездаре, који је дошао у вербални сукоб са активистима СНС, говори о томе како се пресуђује једном официру без суда. Не улазећи у детаље сукоба, јер још нема званичног извештаја од полиције или судства, сведоци смо како се свакодневно врши прогон и насиље над овим официром. Тако је и сам „врховни командант“ АВ оквалификовао овај случај (гостујући на ТВ Хепи) у својству истражног судије и донео пресуду пре суда да се ради о „бараби“ а не официру, тако да за евентуални судски прцес не постоји маневарски простор, јер је вођа већ пресудио. На Богојављенском пливању за часни крст ове године био сам сведок догађаја на коме је до крста први допливао кадет Војне академије. По изласку из воде и проглашењу за победника, он се обратио присутним верницима и у првој реченици обраћања захвалио се министру одбране Вулину (био је присутан) на победи, и то три пута изговоривши његово име, а потом је наставио други део говора ког се не сећам, јер сам одмах у тој првој реченици био разочаран. Сваке године долазим на Аду Циганлију ради присуства овој светковини и сваке године слушам победнике како беседе у име тог чина и углавном су се сви најпре захваљивали Богу, а потом делили своју победу са осталим учесницима. Нико се није захваљивао појединцима, а посебно не политичарима, ово је био први пут. Осетио сам у том обраћању да је овај кадет био припремљен да тако говори јер се видело да говор није био спонтан и то је оно што ме је разочарало. Зар је заиста министар војни заслужан за победу овог припадника војске? Ако је неко заслужан онда је пре свега он (кадет), тај који је имао вољу и веру у Бога да скочи у ледену воду и да заплива према крсту, а затим његови другови и професор пливања који су га храбрили. Зашто је ту своју храброст поклонио министру војном, ко га је на то наговорио? Ко је хтео користећи овог храброг младића да се додвори министру? Систем вредности се тотално пореметио, министар војни је само пролазни службеник владе и он не сме никако да буде узор будућем, а нити садашњем официру, који има виши циљ од њега. Министар Вулин једино може бити узор партијском војнику, оном који лепи плакате и ботује за партију. Тако осакаћена ВС по свим елементима борбене готовости и морално срозана треба да одговори свим безбедоносним изазовима и брани Космет. Да ли је то могуће? Наравно да није, али ко о томе уопште размишља кад Космет треба да се преда у руке криминалцима и убицама зарад неких личних обећања онима који то чине. Грађани Србије никакву вајду од тога немају – а и не треба им, јер они хоће државу са Косметом. Да би грађани Србије издају Космета лакше поднели, треба их припремити за тај чин тако што ће се они довести у стање безнађа, без војске и полиције, без Цркве и традиције, па када осете да немају никог иза себе и да су беспомоћни, онда ће моћи да кажу: „Шта ће нам Лазарево царство када је Мурат наш пријатељ“. Референце: (1*) http://www.vulin.rs/ (2*) http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/vulinova-letnja-rapsodija/

СТАЊЕ У ВОЈСЦИ СРБИЈЕ ИЛИ КО НАМ ЈЕ ОТЕО ТРАДИЦИЈУ? – Аналитички форум Хвалоспеви и само хвалоспеви, од ТВ Пинка до Информера, ређају се видео записи и слике како јачу војну силу, у облику Војске Србије (ВС), од наше државе у региону нико нема. Предњаче сви у хвалама, а свакако је најнапреднији министар војни Вулин, а одмах до њега врховни ...

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Радоје Андрић ЗНАКОВИ ПОРЕД СРПСКОГ ПУТА Лазарево титрање Глумац Лазар Ристовски: ”Гласаћу за Вучића, јер су остали кандидати мрсомуди!” Хоће да каже: ово само Вучић може да размрси! Нова инвестиција Кинези у Палминој Јагодини отворили фабрику папуча и запослили 20 људи. За почетак, производиће папуче за прву смену у Железари, а када се успосле сви капацитети, онда и за другу… С фирмом Крстић Небојша Крстић, бивши председник бившег председника Србије: ”Међу кандидатима за председника су локалне шаљивџије, кловнови, кандидати такозване грађанске елите.” Нема поштен саветник шта да их саветује! Прпа, бато! Дојче веле: ”Зашто Хашим Тачи све више нервира САД и НАТО?” Не сме да удари на Марка Ђурића и Александра Вулина! Под субвенције, бато! Од 7.732 радника запослених уз државне субвенције од 2011.године, по истеку уговореног периода отпуштено 5.674, а на послу остало 2.058 радника … Под субвенције, бато! Сезонска браћа Национална туристичка организација Црне Горе учествовала на Сајму туризма у Москви уз стратегију: Немој да је у Црну Гору неко нешто лоше реко о братској Русији до краја сезоне! Како нам добро иде! Јуче био Светски дан среће! Уз овакве председничке кандидате толико смо срећни да ћемо морати да уведемо Дан несреће! Ками, слобода Албер Ками је рекао да је човек увек слободан на нечији туђ рачун. Ево, ми смо слободни на рачун банака које нас држе у кредитном ропству! Дани комедије У Јагодини почели ”Дани комедије” и трају до 27.марта, а у остатку Србије до 2.априла, па реприза, па… Кад неће Унија… Београдски центар за безбедносну политику спровео опсежно истраживање према којем међу младима има више противника него присталица ЕУ! Они који су ”за”, већ су отишли у ЕУ… Готово гласање У кабинету Томе Николића даноноћно уништавају папире, сечењем на ”фронцле”… Не иде на изборе, па уништава гласове које би добио…

ЗНАКОВИ ПОРЕД СРПСКОГ ПУТА ЗНАКОВИ ПОРЕД СРПСКОГ ПУТА Лазарево титрање Глумац Лазар Ристовски: ”Гласаћу за Вучића, јер су остали кандидати мрсомуди!”...

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Радоје Андрић http://ift.tt/2mRNzql, Радоје Андрић ЗНАКОВИ ПОРЕД СРПСКОГ ПУТА Лазарево титрање Глумац Лазар Ристовски: ”Гласаћу за Вучића, јер су остали кандидати мрсомуди!” Хоће да каже: ово само Вучић може да размрси! Нова инвестиција Кинези у Палминој Јагодини отворили фабрику папуча и запослили 20 људи. За почетак, производиће папуче за прву смену у Железари, а када се успосле сви капацитети, онда и за другу… С фирмом Крстић Небојша Крстић, бивши председник бившег председника Србије: ”Међу кандидатима за председника су локалне шаљивџије, кловнови, кандидати такозване грађанске елите.” Нема поштен саветник шта да их саветује! Прпа, бато! Дојче веле: ”Зашто Хашим Тачи све више нервира САД и НАТО?” Не сме да удари на Марка Ђурића и Александра Вулина! Под субвенције, бато! Од 7.732 радника запослених уз државне субвенције од 2011.године, по истеку уговореног периода отпуштено 5.674, а на послу остало 2.058 радника … Под субвенције, бато! Сезонска браћа Национална туристичка организација Црне Горе учествовала на Сајму туризма у Москви уз стратегију: Немој да је у Црну Гору неко нешто лоше реко о братској Русији до краја сезоне! Како нам добро иде! Јуче био Светски дан среће! Уз овакве председничке кандидате толико смо срећни да ћемо морати да уведемо Дан несреће! Ками, слобода Албер Ками је рекао да је човек увек слободан на нечији туђ рачун. Ево, ми смо слободни на рачун банака које нас држе у кредитном ропству! Дани комедије У Јагодини почели ”Дани комедије” и трају до 27.марта, а у остатку Србије до 2.априла, па реприза, па… Кад неће Унија… Београдски центар за безбедносну политику спровео опсежно истраживање према којем међу младима има више противника него присталица ЕУ! Они који су ”за”, већ су отишли у ЕУ… Готово гласање У кабинету Томе Николића даноноћно уништавају папире, сечењем на ”фронцле”… Не иде на изборе, па уништава гласове које би добио…

ЗНАКОВИ ПОРЕД СРПСКОГ ПУТА ЗНАКОВИ ПОРЕД СРПСКОГ ПУТА Лазарево титрање Глумац Лазар Ристовски: ”Гласаћу за Вучића, јер су остали кандидати мрсомуди!”...

, http://ift.tt/1rMQyM6