#концепт-документ

[kryvopust]

Константин Кривопуст: "Криптовалюта как инструмент привлечения инвестиций для стартапов"

Чтобы претворить в жизнь свои амбициозные идеи, стартапы часто обращаются к привлечению инвестиций со стороны. И если раньше для этого использовали ссуды и венчурный капитал, а чуть ��озже краудфандинг (инструменты с высоким барьером для входа), то с приходом криптовалютных технологий и ICO токенов все изменилось.

О том, как криптовалюта используется стартапами для поиска инвестиций, мы сегодня и поговорим с экспертом в области международного финансового права Константином Кривопустом .

Криптовалюта как новый источник финансирования

В 2009 году анонимный разработчик под именем Сатоши Накамото запустил Bitcoin – децентрализованную сеть для транзакций без посредников. В ее основе лежит технология блокчейна – реестра, записывающая все данные в блоки. Каждая запись требует консенсуса – подтверждение со стороны множества узлов блокчейна.

Для пользователей, бизнеса и стартапов этот инструмент стал панацеей и позволил:

Получить доступ к глобальному рынку, к инвестированию или привлечению инвестиций из любой точки мира, к инструментам для приумножения капитала.

Обнулить количество посредников в операциях – избавиться от участия банковских структур и государства в целом, не зависеть от их лимитов и ограничений.

Снизить точку входа до минимума как для инвесторов, так и для стартапов путём быстрых и дешевых транзакций независимо от объема и расстояний.

Обеспечить безопасные и прозрачные сделки.

Криптовалюты кардинально изменили финансовый ландшафт, предлагая стартапам новые пути для привлечения финансирования – глобальный и доступный каждому способ выйти на международную арену и привлечь инвесторов, минуя любых посредников.

Важным шагом к этому стал запуск Ethereum и последовавший за ним бум ICO.

Что такое ICO: его путь до наших дней

На фондовом рынке наиболее частым способом привлечения инвестиций является IPO. Это первоначальное размещение акций, во время которого инвесторы могут покупать их, таким образом инвестируя в проект и ожидая получения прибыли в будущем. Аналогом IPO в криптообразовании стало  ICO (Initial Coin Offering)  – первоначальное размещение монет.

Как работает ICO:

Стартап разрабатывает проект и публикует документ о технической стороне, своих целях, планах развития и токеномике будущей монеты/токена. На основе этих данных инвесторы принимают решения, оценивая потенциал идеи и команды.

Проект запускает маркетинговую кампанию и создает монету или протокол – с его помощью инвесторы получают актив, который можно продать в будущем.

Инвесторы вкладываются в проект, получая монеты/токены. Проект получает деньги, необходимые для дальнейшей разработки.

2013-2016 годы – первые криптовалютные ICO

В первые годы существования криптовалют ICO использовался редко.

В 2013 году запуск проекта MasterCoin начался с создания фонда. Первый месяц каждый желающий мог купить BTC и отправить его по специальному адресу для получения прибыли после запуска платформы. Проект собрал 5000 BTC или около $500 000, а его монета взлетела в ТОП-7 валют. Сегодня о нем никто не помнит.

В 2014 году Ethereum решил использовать Bitcoin для поиска инвестиций. В течение двух недель ему удалось привлечь до 31 600 BTC или $18 млн. В отличие от MasterCoin, в 2024 году Ethereum (ETH) – вторая крупнейшая криптовалюта в мире. В 2014 году его цена равнялась $0,31, а сегодня >$2 500. Рост: 8064 раз.

Интересно, что Ethereum и стал главной причиной популярности ICO токенов. В 2015 году на Ethereum был реализован концепт смарт-контрактов – автоматизированных протоколов, позволяющих запускать и управлять токенами внутри блокчейна и работающих на основе уже функционирующей блокчейн-сети. Порог входа при создании своего фонда для привлечения инвестиций упал практически до нуля.

Но если в 2015 и 2016 годах было запущено всего несколько десятков ICO на сумму до $120 млн, то следующий 2017 год известен по сей день под названием «бум ICO».

2017 год – многократный рост крипторинки

К этому времени о возможностях ICO узнали все. Сотни проектов хлынули на рынок и заполонили его своими токенами. Не имея готового продукта, они привлекали до сотен миллионов долларов за несколько недель. В течение года еще молодой рынок криптовалют вырос в 47 раз – с $17,7 млрд до $830 млрд в январе следующего года.

По разным  оценкам , в течение этого времени было запущено от 718 до 966 проектов, получивших во время ICO инвестиции на сумму свыше $10 млрд.

EOS – крупнейшее ICO, проводившееся в течение года. Привлек $4,2 млрд.

Tezos – децентрализованная платформа смарт-контрактов на основе уникальной версии алгоритма Proof-of-Stake. Привлекла около $232 миллионов.

Filecoin – $257 млн ​​для создания децентрализованной базы хранения данных.

2018 год – падение популярности

В следующем году ICO стало еще больше, но их эффективность упала. В настоящее время было запущено от 2284 до 2517 проектов на $11,4 млрд – всего на 13% больше, чем в 2017 году.

Рынка также ожидала глубокая коррекция и новые разговоры о «лопающем пузыре». К концу 2018 года капитализация всей индустрии упала до $130 млрд – на 85%. Следует отметить, что даже после этого ее уровень был в 7,3 раза выше, чем в начале 2017 года.

Риски и недостатки ICO

Эйфория от успеха первых проектов спала, обнажив недостатки и проблемы ICO:

Неудачи. Многие проекты не реализовали идеи, а значит, не принесли дохода. В 2017 году количество успешных стартапов оценивается в 57%, а в 2018 уже в 40%.

Мошенничество. Низкий порог и простота ICO привлекли внимание большого количества мошенников. Яркий пример – Pincoin, собравший до $660 млн.

Технические опасности. Ошибки кода и хакерские атаки стали главной проблемой для ICO. Так, например, проект The DAO, успешно собравший $150 млн, был сломлен, он потерял более $60 млн. Из-за этого Ethereum была вынуждена провести самый большой хардфорк – откатить блокчейн к состоянию на момент взлома, что вызвало множество недовольств и появление форки Ethereum Classic.

Главная проблема – отсутствие регулирования. Именно этот фактор привел к ICO множество мошенников и привлек внимание регуляторов. Пострадали от этого, в частности, и чистые проекты, например, первая версия блокчейна и токена от Telegram.

Рынок понял, что отсутствие правил создает большие риски для инвестиций (с любой стороны). Это привело к упадку доверия к ICO и появлению его новых форм.

После ICO: новые формы привлечения инвестиций

Начиная примерно с 2020 года, ICO заменили дру��ие, более регулируемые формы:

STO (Security Token Offering)  – максимально регулируемая форма привлечения инвестиций через криптовалюты. Каждый токен STO представляет собой цифровую версию актива реального мира – акции компаний, ценную бумагу или недвижимость. Плюсы:  защита средств инвесторов, соблюдение законодательства. Минусы:  высокие требования для запуска, схожие с проведением обычного IPO.

IEO (Initial Exchange Offering)  – привлечение через централизованные биржи. Платформа самостоятельно проводит раунды финансирования от имени стартапа. Плюсы : репутация, поддержка большой биржи, доступ к ее аудитории по миру. Минусы : строгий конкурсный отбор, высокие комиссии биржи.

Также получили развитие децентрализованные формы привлечения средств, таких как  DeFi  – финансирование через протоколы смарт-контрактов, предлагающих инвесторам процент от прибыли за инвестиции в проект. Плюсы : все преимущества блокчейна, от отсутствия посредников до автоматизации. Минусы : уже классическая волатильность крипторинка и риски атак хакеров.

Следует также отметить еще два способа получения инвестиций:

Венчурные децентрализованные организации – коллективные инвестиции в стартапы. Все участники DAO голосуют, в какой проект будет решено ввести капитал.

NFT-коллекции – уникальные токены, выступающие в роли «произведений искусства» и способа оказать поддержку интересующему проекту (цифровой мерч).

Будущее криптовалютных инвестиций

Криптовалюты имеют огромный потенциал не только как средство платежей по всему миру, но также как инструмент для эффективного поиска инвестиций. Этому способствует:

И развитие регулирования крипторынка, повышение доверия к технологии со стороны централизованных и традиционных финансовых структур.

И развитие технологии – сферы децентрализованных финансов (DeFi), смарт-контрактов, уже играющих огромную роль в инвестиционных процессах.

И движение в сторону массового принятия криптовалют – как среди обычных людей (уже более 562 млн человек по всему миру), так и среди компаний и стартапов.

ICO возникла как альтернатива традиционным инструментам, а затем нашла новые формы выражения идеи, предоставляя стартапам все больше гибкости и вариантов для взаимодействия с инвесторами по всему миру. И хотя риски есть, особенно в контексте права, стремительное развитие и адаптация регуляторов свидетельствуют о том, что криптовалюты буду�� занимать все более важное место в глобальной экономике.

Гибкость, децентрализация и доступ к глобальным рынкам – лишь часть того, что будет предложено стартапам и инвесторам в «эру цифровых активов».

[blue-koi-studio-ru]

О начале создании игры "Испытание смелости"

Идея создать данную игру пришла еще в августе 2022 года, и тогда же я начала ее делать, но благополучно забросила ее в сентябре того же года...

Было бы, наверное, жалко, если бы она так и осталась незаконченной и забытой, лежащей на старом жестком диске... и теперь когда у меня вновь появилось время я здесь, чтобы довести проект до финала, но перед этим нужно восстановить все этапы того, что было сделано, недоделано и брошено.

Итак составим нечто похожее на концепт-документ... а скорее отчет о проделанной работе.

Платформа: Windows (возможно Android и Web-версии)

Язык: русский, затем английкий

Жанр: визуальная новелла

Движок: renpy

Сюжет

Из-за подростковой забавы "испытание смелости" две подруги Хоши и Мари решают отправится в знаменитый заброшенный отель ночью. Их план заключается всего лишь в том, чтобы добраться до отеля, пройтись немного по нему и вернуться обратно, но так ли оно будет на самом деле?

В игре будет 9 концовок:

1: Столкновение неизбежно. Испытание не пройдено.

2: Один в поле не воин. Испытание не пройдено.

3. Две звезды в воде. Испытание не пройдено.

4. Дружная компания. Испытание пройдено.

5. Усталость обрекает на одиночество. Испытание пройдено?

6. Отпугивание демонов. Испытание пройдено.

7. Узы семьи. Испытание пройдено.

8. Разбитые, но не сломленные. Испытание пройдено.

9. Жертва обстоятельств. Испытание пройдено?

Игра хоть и имеет много концовок, но будет проходится за 30 минут или 1 час.

Итак, теперь настало время поговорить о текущем состоянии новеллы. Когда берешь и изучаешь старый проект, то чувствуешь себя археологом...

В любой визуальной новелле можно выделить следующие составляющие: сценарий, музыка и звуки, художественная составляющая (фоны, спрайты, интерфейс), код...

Пробежимся по тому, что мне удалось вспомнить.

Сценарий можно считать, что готов, но его еще нужно перечитать, и каждый раз когда я перечитываю нахожу что-то, что требует пересмотра и испра��ления, поэтому будем считать, что сценарий готов на 90%. Перевод сценария на английский язык равен 0%. Да, здесь работы еще много.

Музыка и звуки. Помню, что потратила немало времени выискивая нужные композиции и расставляя их по сценарию. Единственное, что надо это разместить информацию об авторских правах используемых композициях. Так что музыка и звуки готовы на 100%, но необходимо разместит информацию о композициях.

Художественная составляющая (фоны, спрайты, интерфейс). Так как игру я делаю в одиночку, то и фоны и спрайты я рисую сама... я не самый лучший художник, но если не будешь практиковаться, то никогда и не вырастишь не так ли? Помню много времени потратила на этом этапе, и можно сказать, что готово, если не считать, что хоть тогда, хоть сейчас мне не нравилась заставка в меню... будем считать, что 95% готово.

Код. Сам игровой процесс весь запрограммирован, не доделано меню, ах да кажется была проблема с подсчетом концовок. Будем считать, что 79% готово.

Подведем итог:

- нужно перечитать сценарий

- сделать перевод новеллы

- сделать страницу с указанием авторских прав музыкальных композиций и не забыть упомянуть себя в качестве главного и единственного художника :)

- найти старые наработки и сделать заставку в главном меню

- добавить высвечивание логотипа blue koi при запуске игры

- перепроверить код, и починить меню

- протестировать ВСЕ.

Кажется, это основное.

Планирую также отправить определенную версию на конкурс, поэтому, учитывая регламент, релиз игры назначен на 25 декабря!

[igor-hope]

Шаблон концепт-документа.

У нас есть особый шаблон концепт-документа, который используем как ориентир для формализации идей. Эдакий набор шпаргалок о том, какие вопросы нужно обдумать и держать в голове, чтобы оценить потенциал идеи и возможность реализации. В качестве обычного концепт-документа, служащего для целей презентации наш вариант, пожалуй, избыточен, поэтому рекомендую не пытаться объять всё обозначенное. Ссылка на нашу вики: http://noostyche.ru/work/doku.php/шаблоны:концепт Документ время от времени дорабатывается: добавляются дополнительные детали, улучшается (иногда наоборот) структура.

[svetlostcrnogsunca2]

Марија Оршић

Марија Оршић, такође позната и као “Maria Orsitsch”, је била познати медијум која је касније постала вођа Друштва Врил - Vril Gesselschaft. Рођена је у Бечу у Аустрији. Њен отац је био Хрват из Загреба, а мајка из Беча. Убрзо се придружила Немачком националном покрету, чији је главни циљ био да споји Аустрију са Немачким Рајхом.

Током 1917. године, окултиста Карл Хаусхофер, Барон Рудолф фон Себотендорф, п��лотски ас из Првог светског рата Лотар Вајц и Марија Оршић су се срели у кафеу “Шопенхауер” у Бечу. Сви су проучавали Златну Зору, њена учења и ритуале. Себотендорф и Хаусхофер су били искусни путници кроз Тибет и Индију и доста су научили из духовних пракси тих предела. У периоду трајања Првог светског рата, Карл Хаусхофер је успоставио контакт са једним од имућнијих тајних друштава, Тибетанским Жутим Шеширима. Контакт између Хаусхофера и Жутих Шешира је водио до формирања тибетанских колонија у Немачкој.

Четворо младих људи се надало да ће нешто научити о тајним текстовима витезова Темплара и о братству “Die Herren vom Schwarzen Stein” (Господа Црног Камена). Прелат Герно из “Societas Templi Marcioni” им је рекао о преласку из Доба Риба у Доба Водолије.

У Децембру 1919. године, чланови Друштва Туле, друштва Врил и Господа Црног Камена су изнајмили малу шумарску кућицу у близини Берхтесгадена у Баварској где су се окупили са Маријом Оршић и још једним медијумом познатим као Сигрун. Марија је тврдила да је примила поруке на њој непознатом језику, информације су садржале податке о изградњи летеће машине. Документи Врила показују да са поруке стигле из соларног система Алдебаран удаљеног 68 светлосних година од Земље, у сазвежђу Бика.

Имала је две гомиле папира, једна исписана Немачким Темпларским језиком а други њој непознатим језиком. Претпостављала је да је други језик древног источног порекла. Обратила де групи пан-вавилониста, кругом блиским друштву Туле који су чинили Хуго Винклер, Петер Јенсен, Фридрих Делич и други. Испоставило се да је непознати језик заправо Сумерски, језик оснивача Вавилона и његове културе. Сигрун је помогла Врилу да преведу текст и материјализују менталне слике циркуларне летеће машине.

Концепт “друге науке” (или “алтернативне науке” је временом сазрео. Због финансијских проблема, пројекат ове машине је морао бити одложен на три године. До 1922. године, делови за машину су почели да пристижу независно од разних индустријских извора плаћени у целости од стране Туле и Врила.

У Минхену, Марија је била у контакту са Друштвом Туле и ускоро је створила свој круг са извесном Трауте А. из Минхена и још неколико пријатеља, “СвеНемачко друштво за Метафизику” је створено. Све припаднице су биле младе даме, које су између осталог биле против нове моде кратке косе међу женама. И Трауте и Марија су биле лепе младе даме; Марија плаве косе, а Трауте браон. Косу су везивале у коњски реп што је за то време био необичан стил косе, временом је постао карактеристичан за припаднице Врила који је одржаван до 1945. године. Веровале су да им је дуга коса служила као космичка антена. У јавности су ретко носили такву фризуру. Зарад идентификације, припаднице (знане као “Vrilerinnen”) Врила су носиле диск који је представљао два медијума, Марију и Сигрун.

Касног Новембра 1924. године су посетиле Рудолфа Хеса у његовом стану у Минхену, заједно са Рудолфом фон Себотендорфом, оснивачем Туле. Себотендорф је хтео да контактира Дитриха Екарта, који је преминуо тек претходне године. Екарт је превео Ибсенове представе на Немачки и објавио магазин “Auf gut Deutsch” и такође је био члан Туле. Да би остварили контакт са Екартом, Себотендорф и остали Тулисти (међу њима и Ернст Шулте Штратхаус) су се окупили око стола са црним чаршавом и ухватили за руке.

Хеса је иритирало да гледа Марију како се у трансу нагиње уназад, отворених уста и преврнутих очију, међутим, Екарт се осмехивао док је Екартов глас објавио да је у обавези да пусти глас другога да се обрати. Глас се идентификовао као “Суми”, становник далеког света који кружи око звезде Алдебаран у сазвежђу Тауруса Бика. Хес и Шулте су се погледали у изненађењу.

Према гласу, “Суми” су били хуманоидна тј човеколика раса која је накратко колонизовала Земљу пре 500 милиона година. Рушевине Ларсе, Шурупака и Нипура у Ираку су биле изграђене од стране њих. Они од њих који су преживели Ут-Напиштим (Потоп) су постали преци Аријевске расе. Себотендорф, је изразио сумњу и тражио доказ. Марија, и даље у трансу, је ишарала неколико необичних линија. Те линије су биле Сумерско писмо.

У Децембру 1943. Марија је присуствовала састанку у Колбергу заједно са Сигрун. Главна сврха састанка је био пројекат Алдебаран. Медијуми Врила су примили прецизне информације о насељив��м планетама око звезде Алдебаран и планирали су пут тамо. О овом пројекту се дискутовало опет у Јануару 1944. године између Хитлера, Химлера, доктора В. Шумана (научником и професором Техничког универзитета у Минхену). Решено је да се пошаље “Vril 7 Jaeger” кроз димензиони канал у касној 1944.

Марија Оршић је нестала 1945. На дан 11. Марта 1945. године, унутрашњи документ је послат свим члановима Врила, писмо је написала Марија. Писмо се завршило речима “Niemand bleibt hier” тј “Нико не остаје овде”, ово је било последње што се чуло од Врила.

[graph--ics]

Кто такой графический дизайнер и чем он занимается?

Графический дизайнер — это специалист, который создает рекламные баннеры, мерч, фирменный стиль компании и упаковку продуктов. Он переводит язык смыслов на визуальный с помощью графики. Обязанности графического дизайнера в рамках проекта:

создать уникальный образ бренда;

помочь бренду донести ценности аудитории;

увеличить узнаваемость бренда.

К задачам, которые выполняет графический дизайн, относят:

создание логотипа и фирменного стиля бренда;

дизайн упаковки;

оформление соцсетей, email-рассылок, создание рекламных баннеров;

верстка газет и журналов, полиграфии, презентаций;

макет сайта.

Если разбирать поэтапно, то работа дизайнера заключается в следующем:

Первый этап — погружение в проект и изучение информации Сначала дизайнеру передают бриф — документ, который содержит задачи проекта. Из него графический дизайнер узнает о компании, которой нужен дизайн, и ее продукте, его аудитории, конкурентах, целях работы и ограничениях. Чем больше информации будет у дизайнера, тем точнее будет его решение. Здесь важно не бояться задавать уточняющие вопросы, чтобы лучше понимать особенности бренда и проекта. Второй этап — разработка концепций Изучив всю информацию, дизайнер формирует презентацию с визуальными концепциями. Каждая концепция состоит из идеи и ее графического воплощения. Дизайнер использует широкий спектр навыков: 

знание законов композиции и модульных сеток;

понимание, как цвет и форма влияет на эмоциональное восприятие;

представление о том, как именно шрифты транслируют необходимые ощущения. 

Третий этап — презентация концепций заказчику Дизайнер договаривается о встрече с заказчиком и презентует свои идеи. Важно, чтобы каждая идея была обоснованной и решала поставленные задачи. Клиент может сразу выбрать концепцию или дать комментарии и правки. В последнем случае дизайнер вносит изменения и повторно согласовывает концепт с заказчиком.

Четвертый этап — согласование дизайна и финализация

Дизайнер финализирует макеты, готовит их к печати или к публикации в интернете, учитывая необходимые требования.

Чем занимается графический дизайнер

Графический дизайнер помогает бизнесу и потребителям. В пер��ом случае он разрабатывает проект, который выделяет бренд среди конкурентов и повышает к нему лояльность. Потребителям дизайнер помогает узнать о товарах или услугах, которые решат их проблемы. Чтобы обе стороны достигли своих целей, перед дизайнером стоят разные задачи.

Оформление сайтов и социальных сетей

Дизайнер делает посты для социальных сетей, дизайн сайта, придумывает креативы для рекламы в интернете, обложки для групп в соцсетях, шаблоны для сторис. Недостаточно создавать красивую картинку: нужно вовлекать потребителя в коммуникацию с помощью анимации, необычных сочетаний цветов или полезного контента. 

[chrdkru]

Предложен новый вариант расшифровки рукописи Войнича.

Рукопись Войнича – средневековый рукописный иллюстрированный кодекс, написанный в середине XV века. Он назван в честь Вильфреда Войнича, польского книготорговца и антиквара, который купил манускрипт в 1912 году. Внутри манускрипта есть подробная карта, которая позволяет определить место его происхождения – замок на вулканическом острове Искья в Тирренском море. По-видимому, рукопись была создана для королевы Арагона Марии Кастильской. Сейчас книга находится в Йельском университете.  

Впервые манускрипт представили публике в 1915 году, и ученые со всего мира,начали попытки ее расшифровать. Они определили, что текст написан 20-30 буквами, но есть также несколько десятков особенных знаков, каждый из которых встречается в книге один-два раза. Частотный анализ показал, что структура текста характерна для естественных языков.

Ученые высказывали разные предположения о сущности текста: описание волшебства и алхимии, секретный код, мистификация, нечто, имеющее отношение к политической или религиозной конспирологии или послание инопланетян. Во время холодной войны расшифровать манускрипт пыталось даже Агентство национальной безопасности США , предполагая, что манускрипт может содержать коммунистическую пропаганду. Методы компьютерного анализа текста тоже не дали результата: у программистов оказалось недостаточно данных о языке манускрипта. В 1986 году исследователи пришли к выводу, что рукопись Войнича невозможно расшифровать и что скорее всего она написана на тарабарщине ради шутки. Но всё же попытки её расшифровки не прекратились.

Читайте также: Что ты имела в виду. Правда ли, что одна из самых таинственных в мире книг — это средневековая инструкция для аптечки на иврите

Новую попытку предпринял лингвист из Бристолького университета Джерард Чешир. Разгадку манускрипта он придумал еще в мае 2017 года, а сейчас опубликовал в статье в журнале Romance Studies обобщение своих идей.

По словам Чешира, текст рукописи — это не намеренный код, он создан в рамках обыкновенной в прошлом, но полностью исчезнувшей письменной системы. Лингвист считает, что манускрипт представляет собой справочник для женщин, который написала доминиканская монахиня. В нем якобы собраны сведения о лечебных травах, женском здоровье, уходе за детьми, астрологии и тому подобное.

По словам Чешира, язык, которым написана рукопись, возник из сочетания разговорной (вульгарной) латыни и других языков Средиземноморья, бытовавших в период раннего средневековья. Впоследствии, как считает ученый, эта смесь стала основой романских языков, поэтому язык рукописи Войнича можно назвать протороманским. Правда, протороманский язык в науке сегодня существует лишь как теоретический концепт, и никаких документальных свидетельств его существования ученые раньше не находили. По мнению бристольского лингвиста, рукопись написана буквами латинского алфавита. Отдельные латинские слова автор употреблял в тех случаях, когда не знал, как это пишется на своем, то есть протороманском, языке.

В своей статье автор предлагает расшифровку каждой найденной в тексте буквы. Например, он демонстрирует два варианта буквы «а», используемые в рукописи. Один – так называемый «пойманный в ловушку», когда «а» стоит между другими буквами в одном слове. Второй — «свободный», если «а» стоит в начале или в конце слова, или как однобуквенное слово «а».

Далее ученый попробовал прочитать слова из кодекса. Например, он нашел на одной из страниц слово palina, которое в итальянском языке (он, как считает Чешир, произошел от протороманского) обозначает шест для измерения глубины воды. Рядом изображена женщина, которая, по-видимому, измеряет глубину как раз с помощью такого шеста. 

Слово «palina» и иллюстрация рядом с нимVoynich manuscript

Лингвист предполагает, что протороманский язык, на котором якобы был написан манускрипт Войнича, был lingua franca до позднесредневекового периода, когда политические процессы привели к культурному обособлению и вызвали развитие современных языков. Рукопись, считает лингвист, чрезвычайно важна, ведь это единственный известный документ, написанный на языке, который когда-то был повсеместно распространен в Средиземноморье. По его мнению, теперь, когда система языка и письменности объяснена, страницы рукописи откр��ты для ученых, и можно изучить ее содержимое.

http://bit.ly/2HmSFrn

[chenewsnet]

Замена Минским соглашениям: В ОБСЕ рассказали о новом мирном плане для Донбасса Новости Украины: Мартин Сайдик заявил, что существует новый план мирного урегулирования конфликта на Донбассе, который должен заменить Минские договоренности. Новый план мирного урегулирования конфликта на Донбассе, который должен заменить Минские договоренности, должны утвердить страны "Нормандской четверки" – Украина, РФ, Франция и Германия. Кроме совместной миссии ООН и ОБСЕ (с военным, полицейским компонентами и международной администрацией на ОРДЛО), концепт также предусматривает организованное Евросоюзом агентство по восстановлению Донбасса. Об этом заявил в интервью австрийской газете Kleine Zeitung специальный представитель действующего председателя ОБСЕ в Украине и в Трехсторонней контактной группе (ТКГ) Мартин Сайдик, который и является главным автором нового мирного концепта. "В течение последних лет мы увидели, что в Минских договоренностях является не совсем четким. Важным моментом является то, что для реализации центрального элемента - проведение местных выборов - требуется помощь извне. Мы пришли к выводу, что это может быть только ООН. У ОБСЕ задача оценивать избирательный процесс, а поэтому она не может организовывать выборы. К тому же, добавляется аспект безопасности", - заявил он. По словам австрийского дипломата, новый план был представлен на последнем заседании Совета министров иностранных дел ОБСЕ в декабре в Милане, где присутствовали представители Украины, России, Германии и Франции и "могли задавать вопросы и делать комментарии". Согласно этому концепту, ООН и ОБСЕ должны действовать не параллельно, а вместе под общим руководством во главе с так называемым специальным представителем: это касается как военного и полицейского компонентов со стороны ООН, так и наблюдательной миссии ОБСЕ, которая уже действует на местах. Наев: Россия готовится к масштабному наступлению на ��краину Кроме того, предлагается создание Евросоюзом агентства по реконструкции, которое бы действовало на Донбассе наподобие ранее созданного ЕС на Балканах. Это агентство, деятельность которого должна распространяться на все районы Донецкой и Луганской областей, должно сотрудничать с совместным руководством миссии ООН и ОБСЕ, но не находиться под его руководством. Согласно утверждениям австрийского дипломата, новый мирный план должен быть подписан руководителями стран "нормандской четверки" - Украины, России, Франции и Германии, также необходимо утверждение его парламентами. "Нужно соглашение, которое действительно будет иметь вес в политическом и правовом плане. Минские договоренности не ратифицировал ни украинский, ни российский парламенты. И это, конечно, проблема. Наша идея заключается в том, чтобы получить такой политический вес, на который потом все опираются при реализации документа, который также должен быть одобрен парламентами", - заявил Сайдик. В то же время, планом предлагается создание переходной администрации ООН в отдельных районах Донецкой и Луганской областей, которая должна следить за воплощением мирного плана и реинтеграции этих регионов. "Смысл этого мероприятия заключается не в отстранении местного населения от власти, а наоборот, в гарантировании того, что его права будут обеспечены. Сюда относится и элемент амнистии", - добавил спецпредставитель действующего председателя ОБСЕ. СММ ОБСЕ констатировала увеличение количества нарушений режима прекращения огня на Донбассе Он также заявил: Минские договоренности предусматривали, что представители ОРДЛО принимают участие в процессе и услышаны, и так должно быть и после принятия нового "всеобъемлющего соглашения". Дипломат сообщил, что количество миротворческой миссии ООН в Донбассе пока не подсчитывалось, однако он не думает, что речь будет идти о таком большом количестве как 20 тыс. человек, как некоторые об этом говорит. Как сообщалось, 16 января министр иностранных дел Украины Павел Климкин во время общения с журналистами в Северодонецке сообщил, что представители ОБСЕ, которые работают, в том числе, на минской площадке, вышли с предложением создать совместную миротворческую миссию ООН и ОБСЕ. Эта совместная миссия должна иметь военный компонент, полицейский компонент и международную администрацию. Россия разместила тяжелое вооружение с нарушением линии отвода на Донбассе Позже сообщили в офисе специального представителя председателя ОБСЕ в Украине и в Трехсторонней контактной группе (ТКГ), что обсуждение этого концепта проходило на полях заседания Совета министров ОБСЕ 6-7 декабря 2018 года в Милане, где Мартин Сайдик представил соответствующий "документ для обсуждения"(discussion paper), имевший неформальный характер. Документ был разработан также с участием координатора от ОБСЕ в политической подгруппе ТКГ Пьера Мореля и председателя СММ ОБСЕ в Украине Эртурула Апакана. При этом все трое соавторов неофициального документа выступали "в своих личных качествах".

[palankaonline]

Јовановић: Није чудно што Путин упорно помиње Резолуцију 1244 Резоулиција 1244 Савета безбедности УН од 10. јуна 1999. коначна је одлука о статусу Косова, то је синтеза интереса свих земаља света. До тог решења се дошло тешким преговорима - под бомбама НАТО - Србије, односно СРЈ, и центара светске моћи. Договор је усаглашаван скоро три месеца, на много нивоа - говори, за "Новости", Живадин Јовановић, шеф дипломатије СРЈ од 1998. до 2000. године, учесник и "логистичар" ових преговора. Искусни дипломата додаје да није чудно што председник Русије Владимир Путин упорно помиње Резолуцију 1244 као основу за статус Покрајине, а то понављају и грчки премијер Ципрас, шпански краљ Филип, аустријски вицепремијер Штрахе и други лидери, укључујући кинеске, индијске, латиноамеричке, афричке... Јовановић тврди да ��е значај и тежина тог документа могу поредити са одлукама Бечког и Берлинског конгреса, којима су у 19. веку уређивани односи у Европи. - Резолуција 1244 је симбол одбране основних принципа међународног права. Русија, Кина, Индија, Шпанија - већина света - не бране тај принцип само због српских, него и због својих интереса - каже Јовановић. *Шта значи то што су разговори о КиМ измештени из УН у Брисел? - То је замка западне геополитике за слабљења Срба на Балкану. Резолуција 1244 је највиши правно обавезујући документ, коначна одлука о статусу, а не папир за моделирање. Зашто би неки нови правни документ био бољи, сигурнији и поштованији? Због јачања глобалне конфронтације, због кризе ЕУ, због фундаменталних промена у свету? И права Србије су реалност ако их се не одричемо, ако су нам преча од неправа других. Косова и Резолуције 1244 се не можемо одрећи, са мимикријом или без ње. * У међувремену, у Бриселу су постигнути неки договори између Срба и Албанаца... - Нисам сигуран да су то договори, више верујем да су то диктати ЕУ. Свеједно, Србиј�� је промптно извршила оно што јој је постављено, а ниједан "уступак" Приштине није заживео. Повукли смо тадашњу реалност са севера Косова, а заједницу српских општина нисмо добили. Сада се спремају да траже нове уступке Србије да би ЗСО поново ушла у неки нови обавезујући документ. Да смо били обазривији, можда данас не бисмо јадиковали што нам Приштина не доставља информације о истрази убиства Оливера Ивановића. * Пратили сте проговоре у Рамбујеу, учествовали у преговорима у Београду? - У Рамбујеу није било преговора. Делегације двеју страна за 17 дана боравка под истим кровом ниједном нису селе за преговарачки сто. То је била представа. Осим српске делегације, нико тамо нити је желео договор, нити је радио на договору. Управо супротно. Редитељ је желео представу која ће уверити савезнике и јавност да се са Србима не може другачије разговарати него искључиво оружјем и агресијом. Наша делегација је прихватила политички део текста с принципима Контакт групе. Имала је иницијативу, предлоге, тражила директне преговоре. 09-zivorad-jovanovic08-1302201 * Али... - Представа је завршена када је, према сценарију, Кристофер Хил уручио текстове војних поглавља 5 и 7. У њима се захтевало прихватање капитулације и окупације целе земље. Разуме се, српска страна није могла то да прихвати. Ниједна земља то не би прихватила. *Шта је писало у војном делу? - Детаљно је разрађен концепт окупације. НАТО трупе би се распоредиле по територији целе Југославије. Оне би уживале дипломатске привилегије без икаквих обавеза. Припадник НАТО не би одговарао за било који прекршај, штету или кривично дело које направи. Сваки припадник НАТО могао би да притвори било којег нашег грађанина без речи образложења. Имали би право коришћења целокупног електромагнетног спектра... * Уследила је агресија, али и нови преговори... - Већ почетком априла, када је и врху НАТО постало јасно да ВЈ неће поклекнути, до нас су дипломатским каналима почеле да пристижу иницијативе за преговоре. Ни НАТО-у није било лако. Крајем марта у Београд је стигао руски премијер Примаков, па одлетео у Бон на разговор са Шредером. У априлу је стигао Черномирдин, као изасланик Јељцина. До јуна, он ће још три пута посетити Београд. * Која је била његова улога? - Черномирдин је више преносио с��авове САД и НАТО него саме Русије и настојао је да их прихвати председник Милошевић. После треће рунде Черномирдин је отпутовао са предлогом: гарантују се суверенитет и интегритет Србије (СРЈ) и међународно присуство по позиву наше владе, под мандатом УН, из земаља које нису учествовале у агресији (Русија, Индија и др.); на КиМ остају делови трупа ВЈ; правни основ за све је поглавље 6 Повеље УН (мирно решавање спорова). 09-zivorad-jovanovic06-1302201 * Ипак је испало другачије? - Коначно, Черномирдин 2. јуна долази са Ахтисаријем и ми очекујемо претходно усаглашене ставове. У документу који су донели је остало то да је КиМ део Србије, као и повратак договорених контингената наше војске и полиције, али је било великих измена. Највећа је позивање на поглавље 7 (употреба силе) уместо на договорено поглавље 6 Повеље. За столом у Белом двору Милошевић је дао неколико краћих коментара не улазећи дубље у садржину текста. Пошто сам добио реч, поставио сам питање откуда у тексту позивање на главупоглавље 7 када је претходно усаглашено да то буде поглавље 6. Очекивао сам објашњење Черномирдина. Он је ћутао. Ахтисари, до којег је седео, пребацује руку преко рамена Черномирдина и цинично одговара: "Зато јер смо се мој брат Виктор и ја тако договорили." РУСКА КОМАНДА * На терену је, међутим, после преговора било доста промена? - Руси су обећали да ће послати велики војни контингент на КиМ. Американци су их саботирали не дозвољавајући им да имају своју команду. Русија је касније повукла свој контингент "због Чеченије", чиме је тај тег на тасу косметске ваге отишао с терена. УЛОГА НЕМАЧКЕ * Чини се да од Немачке највише зависи српски пут у ЕУ? - Тачно. Берлин се на Балкану, већ више деценија, геополитички утркује не само са Русијом, већ и са најважнијим савезником, САД. А слабљење Срба и смањивање Србије је геополитичка линија која се препознаје у немачкој геополитици све до данашњих дана. Драган Вујичић, Новости

Јовановић: Није чудно што Путин упорно помиње Резолуцију 1244 Светиње Браничева - Манастири, Манастиришта, Свете Воде

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[tenminutesnarrator-blog]

Концепт

Вторая глава книги The Game Narrative Toolbox  о концепте игры.

Она знакомит нас с тезисом - играй, а не рассказывай.

Если в двух словах, то суть в том, о приоритетности геймплея и о том, что важно рассказывать историю именно при его помощи.

Мы знакомимся с такими терминами как:

Critical Path - совокупность миссий, геймплея и нарратива, которые обязательны чтобы пройти игру. (Пройти 1–1, 1–2, 4–1, 4–2, 8–1, 8–2, 8–3, и 8–4 уровни)

Механики - правила игры, то что игрок может делать. (Например, если упрощенно, то в Марио это: прыгать, бегать, стрелять фаерболами.)

Динамика - то как игроки взаимодействуют с механиками и пытаются их использывать чтобы максимально увеличить шансы на победу. (Например рикошетный прыжок от блока в марио).

Сама глава в основном о написании документов.

Подробнее внутри.

Для нарративного дизайнера важно понимать, что механика порождает определенную динамику. Чтобы лучше понять какая динамика может быть создана через определенную механику стоит спросить себя, что случиться, если вы попробуете нарушить правила, установленные механикой, чтобы получить преимущество. Например в ММО, где есть механика создания групп и PVP - игроки могут группой убивать других игроков.

Динамику нельзя контролировать на прямую, но можно делать это косвенно, вводя новые механики связанные с нежелаемым элементом игры. Например создать города со стражниками, где группам игроков будет сложнее убивать новых игроков и игроков без группы.

Нарративный дизайнер может помочь создать чудесный игровой экспириенс предоставив верный контекст для игровых механик и д��намики.

Книга дает термин “Core Mechanics” - “Ключевые Механики” или “Дорога”. Это механики, в которых заключается душа игры. В игру нельзщя добавлять что-то, что будет блокировать эти механики, иначе это испортит ощущения от игры и повредит ее ключевой идее.

Часто история это не кор механика, так что нарративный контент ни в коем случае не должен мешать геймплею, а только обрамлять и украшать его. Например аудио-дневники в Diablo III.

Так же в главе дается описание кор механик и на чем стоит сфокусировать нарратив в играх разных жанров, но это мне кажется довольно очевидным. Если будут желающие или время, то выпишу отдельным постом.

One-liners

В главе нам дается понятие о высшем концепте ака ван-лайнере. То есть “инфа одной строкой”. На самом деле там конечно не одна строка, а 2-3 предоржения. Можно использовать ванлайнер для питча всего проекта, отдельного сценария, миссии, линейки квестов и т.д.

Например: 

“Используйте стрельбу в стиле FPS чтобы создавать туннели, позволяющие путешествовать вам куда угодно. Используете ��уннели, чтобы сбежать из физической и психологической тюрьмы”.

Бывает ванлайнер описание и сравнительный ванлайнер.

Ванлайнер как описание в двух словах описывает основную идею игры, ее настроение и показывает вашу креативность.

Ванлайнер как сравнение в двух словах описывает игру и включает в себя её жанр, главного героя, сравниваемую игру, цель игры и вид Игрового Мира.

Ванлайнер как описание

Ванлайнер как описание используется чтобы подчеркнуть уникальность игры и должен продемонстрировать почему кто-то хочет создать такую игру и почему кто-то захочет ее купить вместо того, что уже есть.

Любая разработка должна начинаться с написания одного из ванлайнеров. Он станет лакмусовым листом для принятия быстрых решения, с которым постоянно будут сверяться все разработчики

Нам советую начинать создание ванлайнера с краткой записи своих идей и максимального их сокращения без потери главной мысли. Ссылаясь на Карла Иглесиаса нам дают совет из кино-сценаризма: “Подумайте о том, что у вас знакомого и что нового, уникального?”

Например Spec Ops: The Line:

“Играйте за солдата на спасательной миссии в поисках потерявшегося солдата, одновременно столкнувшись с посттравматическим стрессовым расстройством.”

Играть за солдата нам не впервой, а вот ПТСР это что-то новенькое, уникальное.

Нас предостерегают от таких ошибок при создании ванлайнера описания:

Аккуратно используйте сравнения (теряется уникальность).

Не усложняйте.

Избегайте немейнстримных терминов.

Не используйте потенциально оскорбительные и обидные термины.

Ванлайнер сравнение

Ванлайнер сравнение призван создать в уме слушателя ряд ассоциаций и вызвать мощный ЭКСАЙТМЕНТ от нахлынувшего.

Формула ванлайнера сравнения:

[ЖАНР ИГРЫ] (опционально: похожа на [ИГРУ] о [ТИП ПЕРСОНАЖА], которыц [ДОСТИГАЕТ ЦЕЛЬ] в [ВИД МИРА].

Нам дают пару советов:

Использовать хорошо известные примеры (Марио для платформера).

Показать уникальность идеи.

Использовать опциональное описание игры для сравнения.

Придерживаться формулы. (Все к ней привыкли).

Пример: Mass Effect - “Шутер от третьего лица с полностью озвученным п��рсонажем, который в далеком будущем узнает о заговоре древних инопланетян.”

Ванлайнер сравнение не призван зажешь желание поиграть в людях. Его задача прояснить ситуацию, и показать что же веселого есть в игре.

Для лучшего питча нам рекомендуют ориентировать ванлайнер на целевую аудиторию игры. Например описание Масс Эффекта должно зацепить любителей сай-фай 80-х.

“Путешествие в самые мрачные мечты и секреты каждого в вашей школе в этой РПГ в японском стиле о стеснительной девочке, которая наконец-то достаточно силы, чтобы дать отпор задирам...в то же время раскрывая тайны своего прошлого.”

Сразу понятна ЦА игры.

В главе даются советы о представлении питча, но они довольно общие, вроде того, что стоит расслабиться, использовать слайды с картинками, концептами и референсами, использовать юмор, не углубляться в детали и придерживаться своей идеи.

Питч

Нам рассказывают о том, что питч будет базисом для GDD, Гейм Дизайн Документа и рекомендуют не вдаваться в детали.

Питч советуют дедать коротким, использовать картинки (и не нарушать копирайты, если это вне фирмы). Подсказывают, что мождно использовать одностраничный дизайн презентации (подробнее), прототип игры (демка, мод на другую игру) или Путешествие: интерактивную презентацию.

Game Pitch Doc

Кроме того нам рассказывают о таком важном документе как Game Pitch Doc, который чаще всего нужен для партнеров, инвесторов, или других отделов для прояснения видения игры. Нас предупреждают, чтобы мы не делали слишком сложных отсылочек, если не уверены, что люди знают о чем речь, или же уточняли ознакомлены ли они с предметом отсылки.

Документ должен включать в себя:

Название

Жанр

Платформу

Целевую аудиторию

Один из ванлайнеров или оба.

О чем история?

Геймплей

Геймплейные инновации/ключевые сейлпоинты

Пример геймплея

Вас могут попросить дополнительную информацию, но никто не будет ожидать от вас описание законченной игры.

Пример питча можно скачать по ссылке

The Narrative Pitch Doc

��налогичен предыдущему, но больше скоцентрирован на информации о нарративе, потому что вся остальная уже и так есть в предыдущем. Так вот просто.

Наративный питч док состоит из таких элементов:

Ванлайнер

Сеттинг

Fluff текст: короткое предложение из диалога, или просто из игры, передающее атмосферу и настроение.

Интеграция истории: Как вы хотите вплести историю в игру, какая часть игры/механика будет использоваться для какого элемента истории.

Нам напоминают, что основная работа в геймдеве и в том числе в работе нарративного дизайнера ведется при помощи итерраций.

Kill Your Darlings

С нами делятся вышеуказанным выражением, которое значит, что многое из нашей работы: персонажей, квесты, целые сюжеты будут нещадно резать, так что готовьтесь морально.

Бонус совет

Авторы советуют нам не считать игроков за дураков, когда мы создаем сюжет и мир игры. Игроки очень дотошные и очень быстро найдут все сюжетные дыры и не простят их вам. Игроки - умные ребята. (А то!)

[palankaonline]

ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ ЗА „НОВОСТИ“: Суверенитет Србије на КиМ потврдили и НАТО и ЕУ! РЕЗОЛУЦИЈА 1244 Савета безбедности УН од 10. јуна 1999. коначна је одлука о статусу Косова, то је синтеза интереса свих земаља света. До тог решења се дошло тешким преговорима – под бомбама НАТО – Србије, односно СРЈ, и центара светске моћи. Договор је усаглашаван скоро три месеца, на много нивоа – говори, за „Новости“, Живадин Јовановић, шеф дипломатије СРЈ од 1998. до 2000. године, учесник и „логистичар“ ових преговора. Искусни дипломата додаје да није чудно што председник Русије Владимир Путин упорно помиње Резолуцију 1244 као основу за статус Покрајине, а то понављају и грчки премијер Ципрас, шпански краљ Филип, аустријски вицепремијер Штрахе и други лидери, укључујући кинеске, индијске, латиноамеричке, афричке… Јовановић тврди да се значај и тежина тог документа могу поредити са одлукама Бечког и Берлинског конгреса, којима су у 19. веку уређивани односи у Европи. – Резолуција 1244 је симбол одбране основних принципа међународног права. Русија, Кина, Индија, Шпанија – већина света – не бране тај принцип само због српских, него и због својих интереса – каже Јовановић. *Шта значи то што су разговори о КиМ измештени из УН у Брисел? УЛОГА НЕМАЧКЕ* Чини се да од Немачке највише зависи српски пут у ЕУ? – Тачно. Берлин се на Балкану, већ више деценија, геополитички утркује не само са Русијом, већ и са најважнијим савезником, САД. А слабљење Срба и смањивање Србије је геополитичка линија која се препознаје у немачкој геополитици све до данашњих дана. – То је замка западне геополитике за слабљења Срба на Балкану. Резолуција 1244 је највиши правно обавезујући документ, коначна одлука о статусу, а не папир за моделирање. Зашто би неки нови правни документ био бољи, сигурнији и поштованији? Због јачања глобалне конфронтације, због кризе ЕУ, због фундаменталних промена у свету? И права Србије су реалност ако их се не одричемо, ако су нам преча од неправа других. Косова и Резолуције 1244 се не можемо одрећи, са мимикријом или без ње. * У међувремену, у Бриселу су постигнути неки договори између Срба и Албанаца… – Нисам сигуран да су то договори, више верујем да су то диктати ЕУ. Свеједно, Србија је промптно извршила оно што јој је постављено, а ниједан „уступак“ Приштине није заживео. Повукли смо тадашњу реалност са севера Косова, а заједницу српских општина нисмо добили. Сада се спремају да траже нове уступке Србије да би ЗСО поново ушла у неки нови обавезујући документ. Да смо били обазривији, можда данас не бисмо јадиковали што нам Приштина не доставља информације о истрази убиства Оливера Ивановића. * Пратили сте проговоре у Рамбујеу, учествовали у преговорима у Београду? – У Рамбујеу није било преговора. Делегације двеју страна за 17 дана боравка под истим кровом ниједном нису селе за преговарачки сто. То је била представа. Осим српске делегације, нико тамо нити је желео договор, нити је радио на договору. Управо супротно. Редитељ је желео представу која ће уверити савезнике и јавност да се са Србима не може другачије разговарати него искључиво оружјем и агресијом. Наша делегација је прихватила политички део текста с принципима Контакт групе. Имала је иницијативу, предлоге, тражила директне преговоре. * Али… – Представа је завршена када је, према сценарију, Кристофер Хил уручио текстове војних поглавља 5 и 7. У њима се захтевало прихватање капитулације и окупације целе земље. Разуме се, српска страна није могла то да прихвати. Ниједна земља то не би прихватила. *Шта је писало у војном делу? – Детаљно је разрађен концепт окупације. НАТО трупе би се распоредиле по територији целе Југославије. Оне би уживале дипломатске привилегије без икаквих обавеза. Припадник НАТО не би одговарао за било који прекршај, штету или кривично дело које направи. Сваки припадник НАТО могао би да притвори било којег нашег грађанина без речи образложења. Имали би право коришћења целокупног електромагнетног спектра… * Уследила је агресија, али и нови преговори… – Већ почетком априла, када је и врху НАТО постало јасно да ВЈ неће поклекнути, до нас су дипломатским каналима почеле да пристижу иницијативе за преговоре. Ни НАТО није било лако. Крајем марта у Београд је стигао руски премијер Примаков, па одлетео у Бон на разговор са Шредером. У априлу је стигао Черномирдин, као изасланик Јељцина. До јуна, он ће још три пута посетити Београд. * Која је била његова улога? – Черномирдин је више преносио ставове САД и НАТО него саме Русије и настојао је да их прихвати председник Милошевић. После треће рунде Черномирдин је отпутовао са предлогом: гарантују се суверенитет и интегритет Србије (СРЈ) и међународно присуство по позиву наше владе, под мандатом УН, из земаља које нису учествовале у агресији (Русија, Индија и др.); на КиМ остају делови трупа ВЈ; правни основ за све је поглавље 6 Повеље УН (мирно решавање спорова). * Ипак је испало другачије? – Коначно, Черномирдин 2. јуна долази са Ахтисаријем и ми очекујемо претходно усаглашене ставове. У документу који су донели је остало то да је КиМ део Србије, као и повратак договорених контингената наше војске и полиције, али је било великих измена. Највећа је позивање на поглавље 7 (употреба силе) уместо на договорено поглавље 6 Повеље. За столом у Белом двору Милошевић је дао неколико краћих коментара не улазећи дубље у садржину текста. Пошто сам добио реч, поставио сам питање откуда у тексту позивање на поглавље 7 када је претходно усаглашено да то буде поглавље 6. Очекивао сам објашњење Черномирдина. Он је ћутао. Ахтисари, до којег је седео, пребацује руку преко рамена Черномирдина и цинично одговара: „Зато јер смо се мој брат Виктор и ја тако договорили.“ РУСКА КОМАНДА * На терену је, међутим, после преговора било доста промена? – Руси су обећали да ће послати велики војни контингент на КиМ. Американци су их саботирали не дозвољавајући им да имају своју команду. Русија је касније повукла свој контингент „због Чеченије“, чиме је тај тег на тасу косметске ваге отишао с терена. http://www.novosti.rs/вести/насловна/политика.393.html:712283-ZIVADIN-JOVANOVIC-ZA-NOVOSTI-Suverenitet-Srbije-na-KiM-potvrdili-i-NATO-i-EU

ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ ЗА „НОВОСТИ“: Суверенитет Србије на КиМ потврдили и НАТО и ЕУ! – Аналитички форум Драган Вујичић. РЕЗОЛУЦИЈА 1244 Савета безбедности УН од 10. јуна 1999. коначна је одлука о статусу Косова, то је синтеза интереса свих земаља света. До тог решења се дошло тешким преговорима – под бомбама НАТО – Србије, односно СРЈ, и центара светске моћи. Договор је ...

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

НОВИ ОБРТ: ЕУ и НАТО су већ признали суверенитет Србије на Косову Бивши шеф дипломатије: Резолуција 1244 има тежину одлука Бечког и Берлинског конгреса. Резолуција 1244 Савета безбедности УН од 10. јуна 1999. коначна је одлука о статусу Косова, то је синтеза интереса свих земаља света. До тог решења се дошло тешким преговорима – под бомбама НАТО – Србије, односно СРЈ, и центара светске моћи. Договор је усаглашаван скоро три месеца, на много нивоа – говори у интервјуу за “Новости” Живадин Јовановић, шеф дипломатије СРЈ од 1998. до 2000. године, учесник и “логистичар” ових преговора. Искусни дипломата додаје да није чудно што председник Русије Владимир Путин упорно помиње Резолуцију 1244 као основу за статус Покрајине, а то понављају и грчки премијер Ципрас, шпански краљ Филип, аустријски вицепремијер Штрахе и други лидери, укључујући кинеске, индијске, латиноамеричке, афричке… Јовановић тврди да се значај и тежина тог документа могу поредити са одлукама Бечког и Берлинског конгреса, којима су у 19. веку уређивани односи у Европи. – Резолуција 1244 је симбол одбране основних принципа међународног права. Русија, Кина, Индија, Шпанија – већина света – не бране тај принцип само због српских, него и због својих интереса – каже Јовановић. Шта значи то што су разговори о КиМ измештени из УН у Брисел? – То је замка западне геополитике за слабљења Срба на Балкану. Резолуција 1244 је највиши правно обавезујући документ, коначна одлука о статусу, а не папир за моделирање. Зашто би неки нови правни документ био бољи, сигурнији и поштованији? Због јачања глобалне конфронтације, због кризе ЕУ, због фундаменталних промена у свету? И права Србије су реалност ако их се не одричемо, ако су нам преча од неправа других. Косова и Резолуције 1244 се не можемо одрећи, са мимикријом или без ње. У међувремену, у Бриселу су постигнути неки договори између Срба и Албанаца… – Нисам сигуран да су то договори, више верујем да су то диктати ЕУ. Свеједно, Србија је промптно извршила оно што јој је постављено, а ниједан “уступак” Приштине није заживео. Повукли смо тадашњу реалност са севера Косова, а заједницу српских општина нисмо добили. Сада се спремају да траже нове уступке Србије да би ЗСО поново ушла у неки нови обавезујући документ. Да смо били обазривији, можда данас не бисмо јадиковали што нам Приштина не доставља информације о истрази убиства Оливера Ивановића. Пратили сте проговоре у Рамбујеу, учествовали у преговорима у Београду? – У Рамбујеу није било преговора. Делегације двеју страна за 17 дана боравка под истим кровом ниједном нису селе за преговарачки сто. То је била представа. Осим српске делегације, нико тамо нити је желео договор, нити је радио на договору. Управо супротно. Редитељ је желео представу која ће уверити савезнике и јавност да се са Србима не може другачије разговарати него искључиво оружјем и агресијом. Наша делегација је прихватила политички део текста с принципима Контакт групе. Имала је иницијативу, предлоге, тражила директне преговоре. Али… – Представа је завршена када је, према сценарију, Кристофер Хил уручио текстове војних поглавља 5 и 7. У њима се захтевало прихватање капитулације и окупације целе земље. Разуме се, српска страна није могла то да прихвати. Ниједна земља то не би прихватила. Шта је писало у војном делу? – Детаљно је разрађен концепт окупације. НАТО трупе би се распоредиле по територији целе Југославије. Оне би уживале дипломатске привилегије без икаквих обавеза. Припадник НАТО не би одговарао за било који прекршај, штету или кривично дело које направи. Сваки припадник НАТО могао би да притвори било којег нашег грађанина без речи образложења. Имали би право коришћења целокупног електромагнетног спектра… Уследила је агресија, али и нови преговори… – Већ почетком априла, када је и врху НАТО постало јасно да ВЈ неће поклекнути, до нас су дипломатским каналима почеле да пристижу иницијативе за преговоре. Ни НАТО није било лако. Крајем марта у Београд је стигао руски премијер Примаков, па одлетео у Бон на разговор са Шредером. У априлу је стигао Черномирдин, као изасланик Јељцина. До јуна, он ће још три пута посетити Београд. Која је била његова улога? – Черномирдин је више преносио ставове САД и НАТО него саме Русије и настојао је да их прихвати председник Милошевић. После треће рунде Черномирдин је отпутовао са предлогом: гарантују се суверенитет и интегритет Србије (СРЈ) и међународно присуство по позиву наше владе, под мандатом УН, из земаља које нису учествовале у агресији (Русија, Индија и др.); на КиМ остају делови трупа ВЈ; правни основ за све је поглавље 6 Повеље УН (мирно решавање спорова). Ипак је испало другачије? – Коначно, Черномирдин 2. јуна долази са Ахтисаријем и ми очекујемо претходно усаглашене ставове. У документу који су донели је остало то да је КиМ део Србије, као и повратак договорених контингената наше војске и полиције, али је било великих измена. Највећа је позивање на поглавље 7 (употреба силе) уместо на договорено поглавље 6 Повеље. За столом у Белом двору Милошевић је дао неколико краћих коментара не улазећи дубље у садржину текста. Пошто сам добио реч, поставио сам питање откуда у тексту позивање на главупоглавље 7 када је претходно усаглашено да то буде поглавље 6. Очекивао сам објашњење Черномирдина. Он је ћутао. Ахтисари, до којег је седео, пребацује руку преко рамена Черномирдина и цинично одговара: “Зато јер смо се мој брат Виктор и ја тако договорили.” Руска команда На терену је, међутим, после преговора било доста промена? – Руси су обећали да ће послати велики војни контингент на КиМ. Американци су их саботирали не дозвољавајући им да имају своју команду. Русија је касније повукла свој контингент “због Чеченије”, чиме је тај тег на тасу косметске ваге отишао с терена. Улога Немачке Чини се да од Немачке највише зависи српски пут у ЕУ? – Тачно. Берлин се на Балкану, већ више деценија, геополитички утркује не само са Русијом, већ и са најважнијим савезником, САД. А слабљење Срба и смањивање Србије је геополитичка линија која се препознаје у немачкој геополитици све до данашњих дана. Извор: Вечерње новости

НОВИ ОБРТ: ЕУ и НАТО су већ признали суверенитет Србије на Косову - Видовдан Магазин

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ ЗА „НОВОСТИ“: Суверенитет Србије на КиМ потврдили и НАТО и ЕУ! http://ift.tt/2EDEjmr, ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ ЗА „НОВОСТИ“: Суверенитет Србије на КиМ потврдили и НАТО и ЕУ! РЕЗОЛУЦИЈА 1244 Савета безбедности УН од 10. јуна 1999. коначна је одлука о статусу Косова, то је синтеза интереса свих земаља света. До тог решења се дошло тешким преговорима – под бомбама НАТО – Србије, односно СРЈ, и центара светске моћи. Договор је усаглашаван скоро три месеца, на много нивоа – говори, за „Новости“, Живадин Јовановић, шеф дипломатије СРЈ од 1998. до 2000. године, учесник и „логистичар“ ових преговора. Искусни дипломата додаје да није чудно што председник Русије Владимир Путин упорно помиње Резолуцију 1244 као основу за статус Покрајине, а то понављају и грчки премијер Ципрас, шпански краљ Филип, аустријски вицепремијер Штрахе и други лидери, укључујући кинеске, индијске, латиноамеричке, афричке… Јовановић тврди да се значај и тежина тог документа могу поредити са одлукама Бечког и Берлинског конгреса, којима су у 19. веку уређивани односи у Европи. – Резолуција 1244 је симбол одбране основних принципа међународног права. Русија, Кина, Индија, Шпанија – већина света – не бране тај принцип само због српских, него и због својих интереса – каже Јовановић. *Шта значи то што су разговори о КиМ измештени из УН у Брисел? УЛОГА НЕМАЧКЕ* Чини се да од Немачке највише зависи српски пут у ЕУ? – Тачно. Берлин се на Балкану, већ више деценија, геополитички утркује не само са Русијом, већ и са најважнијим савезником, САД. А слабљење Срба и смањивање Србије је геополитичка линија која се препознаје у немачкој геополитици све до данашњих дана. – То је замка западне геополитике за слабљења Срба на Балкану. Резолуција 1244 је највиши правно обавезујући документ, коначна одлука о статусу, а не папир за моделирање. Зашто би неки нови правни документ био бољи, сигурнији и поштованији? Због јачања глобалне конфронтације, због кризе ЕУ, због фундаменталних промена у свету? И права Србије су реалност ако их се не одричемо, ако су нам преча од неправа других. Косова и Резолуције 1244 се не можемо одрећи, са мимикријом или без ње. * У међувремену, у Бриселу су постигнути неки договори између Срба и Албанаца… – Нисам сигуран да су то договори, више верујем да су то диктати ЕУ. Свеједно, Србија је промптно извршила оно што јој је постављено, а ниједан „уступак“ Приштине није заживео. Повукли смо тадашњу реалност са севера Косова, а заједницу српских општина нисмо добили. Сада се спремају да траже нове уступке Србије да би ЗСО поново ушла у неки нови обавезујући документ. Да смо били обазривији, можда данас не бисмо јадиковали што нам Приштина не доставља информације о истрази убиства Оливера Ивановића. * Пратили сте проговоре у Рамбујеу, учествовали у преговорима у Београду? – У Рамбујеу није било преговора. Делегације двеју страна за 17 дана боравка под истим кровом ниједном нису селе за преговарачки сто. То је била представа. Осим српске делегације, нико тамо нити је желео договор, нити је радио на договору. Управо супротно. Редитељ је желео представу која ће уверити савезнике и јавност да се са Србима не може другачије разговарати него искључиво оружјем и агресијом. Наша делегација је прихватила политички део текста с принципима Контакт групе. Имала је иницијативу, предлоге, тражила директне преговоре. * Али… – Представа је завршена када је, према сценарију, Кристофер Хил уручио текстове војних поглавља 5 и 7. У њима се захтевало прихватање капитулације и окупације целе земље. Разуме се, српска страна није могла то да прихвати. Ниједна земља то не би прихватила. *Шта је писало у војном делу? – Детаљно је разрађен концепт окупације. НАТО трупе би се распоредиле по територији целе Југославије. Оне би уживале дипломатске привилегије без икаквих обавеза. Припадник НАТО не би одговарао за било који прекршај, штету или кривично дело које направи. Сваки припадник НАТО могао би да притвори било којег нашег грађанина без речи образложења. Имали би право коришћења целокупног електромагнетног спектра… * Уследила је агресија, али и нови преговори… – Већ почетком априла, када је и врху НАТО постало јасно да ВЈ неће поклекнути, до нас су дипломатским каналима почеле да пристижу иницијативе за преговоре. Ни НАТО није било лако. Крајем марта у Београд је стигао руски премијер Примаков, па одлетео у Бон на разговор са Шредером. У априлу је стигао Черномирдин, као изасланик Јељцина. До јуна, он ће још три пута посетити Београд. * Која је била његова улога? – Черномирдин је више преносио ставове САД и НАТО него саме Русије и настојао је да их прихвати председник Милошевић. После треће рунде Черномирдин је отпутовао са предлогом: гарантују се суверенитет и интегритет Србије (СРЈ) и међународно присуство по позиву наше владе, под мандатом УН, из земаља које нису учествовале у агресији (Русија, Индија и др.); на КиМ остају делови трупа ВЈ; правни основ за све је поглавље 6 Повеље УН (мирно решавање спорова). * Ипак је испало другачије? – Коначно, Черномирдин 2. јуна долази са Ахтисаријем и ми очекујемо претходно усаглашене ставове. У документу који су донели је остало то да је КиМ део Србије, као и повратак договорених контингената наше војске и полиције, али је било великих измена. Највећа је позивање на поглавље 7 (употреба силе) уместо на договорено поглавље 6 Повеље. За столом у Белом двору Милошевић је дао неколико краћих коментара не улазећи дубље у садржину текста. Пошто сам добио реч, поставио сам питање откуда у тексту позивање на поглавље 7 када је претходно усаглашено да то буде поглавље 6. Очекивао сам објашњење Черномирдина. Он је ћутао. Ахтисари, до којег је седео, пребацује руку преко рамена Черномирдина и цинично одговара: „Зато јер смо се мој брат Виктор и ја тако договорили.“ РУСКА КОМАНДА * На терену је, међутим, после преговора било доста промена? – Руси су обећали да ће послати велики војни контингент на КиМ. Американци су их саботирали не дозвољавајући им да имају своју команду. Русија је касније повукла свој контингент „због Чеченије“, чиме је тај тег на тасу косметске ваге отишао с терена. http://www.novosti.rs/вести/насловна/политика.393.html:712283-ZIVADIN-JOVANOVIC-ZA-NOVOSTI-Suverenitet-Srbije-na-KiM-potvrdili-i-NATO-i-EU

ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ ЗА „НОВОСТИ“: Суверенитет Србије на КиМ потврдили и НАТО и ЕУ! – Аналитички форум Драган Вујичић. РЕЗОЛУЦИЈА 1244 Савета безбедности УН од 10. јуна 1999. коначна је одлука о статусу Косова, то је синтеза интереса свих земаља света. До тог решења се дошло тешким преговорима – под бомбама НАТО – Србије, односно СРЈ, и центара светске моћи. Договор је ...

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Шта има Европска унија против ЋИРИЛИЦЕ? Историчар Синиша Стефановић о ћирилици у српској држави и српској политици. „Молим онога ко буде одлучивао о положају ћирилице у будућем уставу Србије, да разуме да је стандард наше ћирилице успоставио Растко Немањић и нека добро размисли да ли је већи од Светог Саве, па тај стандард да мења.“ Синиша Стефановић „Надам се да они који одлучују, неће подлећи наметању из ЕУ, јер латиница није сада и никада није била српско писмо. Ова коју покушавају да нам наметну је генерички хрватска (према праву које су Хрвати изборили од Угарске 1892.) и у свим правописима хрватског језика се наводи као хрватска латиница коју је развио Људевит Гај, а коначну форму је дао Иван Броз 1892. на захтев Сабора Хрватске, где је и усвојена ка�� закон“ Краљ Александар покушавао је да направи нову нацију Југословена, а у периоду после Другог рата су, исто тако, Новосадским споразумом, покушали да направе нову нацију Југословена. Равноправност латинице и ћирилице у Југославији је предвиђена већ Крфском декларацијом. Новосадски споразум покушава да то понови, али не успева Покушаји забране Вукове ћирилице су били у контексту велеиздајничког процеса 1909. Потом, у Хрватској, анектираној Босни Херцеговини те Србији у време окупације у Првом светском рату, када је увођена латиница, а ћирилица (не Вукова него црквенословенска) је остављена само за богослужење. У Бугарској окупационој зони наметана је њихова варијанта и у првом и у другом рату. Прогоњена је у НДХ. Потискивање ћирилице је потискивање културе ЕУ декларативно има неки сет вредности, али се чини да ни сâми не знају које су. Схватили су да код нас постоји безакоње и понашају се безаконо. С друге стране, дозвољавају својим државама, као Естонија, да у погледу права, нарочито језичких, руске мањине праве такву кризу која изазива нагомилавање трупа. Дакле: и то је ЕУ! Ако су то европске вредности, онда: шта су ту вредности? И да ли се оне примењују за једне онако, а за друге овако? Молио бих некога да ми да документ у коме се наводе европске вредности у погледу писма, језика, мањинских права и да ми покаже примере у упоредном европском праву. Домаћи заступници, изгледа, имају довољно новца да ангажују људе и то прецизирају … Ја немам. МОЛИМ онога ко буде одлучивао о положају ћирилице у будућем уставу Србије, да разуме да је стандард српски језик – ћириличко писмо успостављен у време и, готово несумњиво, радом Св. Саве. Нека добро размисли да ли је већи од Светог Саве, да тај стандард мења – каже у разговору за Факти Синиша Стефановић, историчар о положају српске ћирилице у очекиваним уставним реформама. Стефановић подсећа да је Европска комисија 2015. године тражила од Београда да члан 10. Устава измени премапрепорукама Венецијанске комисије из 2007. године. Уколико би том захтеву било удовољено „Тиме ће хрватска латиница, која је до сада била писмо мањине, хрватске и бошњачке, са ћирилицом постати равноправна (у српском језику). Неминовна последица ће бити ново потискивање ћирилице у Србији, иако је она писмо већине“. И додаје: „Члан 10. Устава каже: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо“, а „службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава��. Ја сматрам да тај члан и треба да буде промењен, али тако да се изменом направи јасна разлика између писма већине и писама мањина. То би се постигло уметањем речи „њихових“ и гласило би: „службена употреба других језика и њихових писама уређује се законом“. „Надам се да они који одлучују неће подлећи наметању из ЕУ, јер латиница није сада и никада није била српско писмо. Ова коју покушавају да нам наметну је генерички хрватска и у свим правописима хрватског језика се наводи као хрватска латиница коју је развио Људевит Гај, а коначну форму је дао Иван Броз 1892. на захтев Сабора Хрватске. Тако је успостављена веза државе, језика и писма. Покушај Ђуре Даничића да направи варијанту латиничког писма тиме није успео. Дакле: латиница никада није постојала у српским стандардима. Само у југословенским и није део српске културе, него хрватске и југословенске.“ У српском правопису до југословенства никада, а ни тада, није дефинисано да је латиница писмо српског језика. Чак ни у Новосадском споразуму, који се односи на српскохрватски, односно хрватскосрпски, то не пише.Каже се да је „равноправна употреба“ у јединственом језику, али не и да се српски има писати латиницом. Хрвати су се 1971. повукли из тог споразума, а Срби су га задржали. Ћирилица је у СФРЈ била проглашена шовинистичким писмом. Систематски је потискивана. То се види и у графиконима које објављујемо уз разговор. Иза тога стоји лењинистичка доктрина да је већински народ који је кичма целог царства уствари угњетачки народ. Да је и његова култура угњетачка. Тако и са Југославијом. Тиме је и ћирилица, као изузетан знак српске културе – угњетачка.То је кључно питање. Имате период када је краљ Александар покушавао да направи нову нацију Југословена и имате период после Другог рата када су, исто тако, Новосадским споразумом, покушали да направе, са другог полазишта, нову нацију Југословена. Равноправност латинице и ћирилице у Југославији је предвиђена већ Крфском декларацијом. Стојан Новаковић је подразумевао да ће и Срби и Хрвати подједнако читати оба писма. То предвиђа и Новосадски споразум. Међутим, језичка политика краља Александра и унитаристички концепт нашао је реалног израза у ономе за шта се залагао Скерлић: имате српски језик и екавицу, али писан латиницом. Ја то зовем Скерлић-Ранковићевски концепт. Управо је то оно што је највише нервирало Хрвате, што се види у „Декларацији“ из марта 1967.И Хрватима и Брозу је био непожељан. Када су се Хрвати извукли из Новосадског споразума, добили су један специјалан језички статус, а Срби су остали у српскохрватском. Још 1967. је било дефинисано како ће се Србија понашати у том погледу (а то ћете сами наћи у анкети из 1971.). Положај је био одређен вољом ЦК Савеза комуниста Србије поводом одговора групе књижевника на Декларацију“, документ „Предлог за размишљање“.То мишљење називам „државно-партијским“. Употреба ћирилице пада стрмоглаво од октобра 1944. године. Графикони показују да је до 1967. био толики пад да је до краја процеса уставних реформи 1972. године (Ам��ндмани на уставе СР Србије и СР Хрватске) била ситуација коју Павле Ивић („Српски народ и његов језик“) описује као „двоструку предвојеност српског језика“: и ћирилица и латиница, и екавски и ијекавски.То сви треба да знају и да прихвате да би се очувало културно јединство српског народа. Он говори о културном јединству у двострокој предвојености пошто је 1967. покушај повезивања српског и ћирилице проглашен шовинизмом. Поставља четири сегмента исте целине да би се супротставио ономе, како је то већ Стипе Шувар говорио 1967. када је тврдио да је хрватски језик ијекавски и латинички. То је последица Новосадског споразума из 1954.Партијски задатак да тај споразум буде створен добио је Владимир Бакарић, док је главни писац и редактор био Јосип Хам из Загреба. Графикон за Војводину показује да је имала преко 60 одсто штампаних издања на ћирилици до 1971, а од када је АП добила право да регулише употребу језика и писма креће оштар пад. Иначе, правној пракси је страно како АП може да регулише службени језик и писмо: то је прерогатив државе. За то право, добијено 1972. и 1974. данас се залаже заступањем идеје и захтевом за увођењем „латиничког писма српског језика“, а, то је израз, није појам. Њега је 2007. године убацио Ранко Бугарски у те��сту у коме каже да је најбољи језички систем био онај из 1974. Када отворите његову књигу „Писмо“, где се стално позива на грађанско, комуникацију, толеранцију, видите да је то целина. Латинично писмо српског језика не постоји, није дефинисано. Једина латиница за штокавски језик је она која коју је 1892. у свом стандарду хрватског језика дефинисао Иван Броз. Ми смо дефинисали ћирилицу. Прво Св. Сава, а онда 1894. Стојан Новаковић својим ћириличко-екавским правописом. Следећи пут је дефинисана као таква новим Правописом Матице српске и Уставом 2006. године. У њему пише да су службени језик и писмо у Србији српски језик и ћирилично писмо. Један од системским удараца ћирилици задаје и такозвана “јавна употреба”, којом се заобилази Устав. Кад се правио 10. члан направљен је компромис. ДСС је ишла за моделом који је употребљен у Хрватској, где се одређује службено писмо и језик, а за мањинска писма и мањинска права постоје органски закони. Проблем је у томе што је наш закон написан 1991, за устав из 1990, а његови основи се налазе у амандману из 1989, који предвиђа службену и јавну употребу језика и писма. Само у Уставу СР Хрватске (амандман из 1972.) из 1974. имате јавну употребу која служи као сурогат службене. Предвиђање да се службена употреба на неки начин ограничава у раду институција, а да је све друго између тога и личне употребе једно празно поље, није радило ни у Хрватској. У „јавној употреби“ је био хрватски књижевни језик, а његов је стандард латинички. Код нас је у то празно поље упало све што видите. Врхунац тога је што је Уставни суд децембра 2013. године пресудом (Д. Лековић против Закона о трговини) вратио, односно својом дефиницијом поново увео јавну употребу. Повратак „јавне употребе“ гура латиницу у ћириличко подручје, односно ограничава употребу ћирилице само на службену. У Хрватској се од Устава СРХ 1974., употреба ћирилице своди на то да се на њој издаје само Службени лист. Наши лингвисти су 2007, након много дебата закључили да (то се налази у записницима Одбора за стандардизацију српског језика) не могу да закључе шта је тачно то. Разборит човек би помислио да судија Уставног суда треба да зна шта је то тачно када каже „јавна употреба“. А она нема дефиницију! Служила је као лењинистички оправдан сурогат службене употребе. Код нас се користи као нешто што је између службене и личне употребе. У упоредном европском праву, колико ми је познато, нема „јавне употребе“.Овде је има и она је рупа кроз коју латиница улази и руши став први данашњег Устава Србије. Све на основу Закона из 1991, који је писан за Устав 1990. Дакле: то је подвала, а политичким мотивима. Судија је увео у пресуду нешто што не постоји у Уставу (као што је Уставни суд мало раније увео и латиничко писмо српског језика, премда ни то у Уставу не постоји), зато да би удовољио захтеву Војводине, односно тадашње (2008.) већине странака, за увођењем латиничког писма српског језика у покрајински статут. Подсетићу да израз „латиничко писмо српског језика“ налазимо само код Р. Бугарског, упркос правопису српског језика, упркос одлукама Одбора за стандардизацију, а примењен је пошто је Србија још у положају да се идеолошки тумаче и право и правопис, и све остало. Тако смо и дошли у катастрофалну ситуацију да Европска комисија и Венецијанска комисија одбаце члан 10. због угрожавања мањинских права! Цитирам: Венецијанској комисији није јасно из којих разлога се законом заштићена употреба латиничног писма, које већина мањина радије користи, више не спомиње изричито у Уставу. Одакле писмо којим пише већина угрожава мањинска права, под оправдањем да већина мањина више воли латиницу?И коју, тачно? Бесмислица! Комисија Одбора за стандардизацију српског језика је 2004. године предложила Нацрт закона о службеном језику и његовом матичном писму, писаног за начело Устава које каже: српски језик и ћириличко писмо. Тај нацрт је после 2008. нестао у процедури. 2006. године је дошао нови устав, па су се морали писати нови закони и дошла је прерада закона писаног за амандман из 1989. Мој предлог је да се у члан 10. убаци реч „њихових“ и да се усвоји нацрт из 2004. Тако ће нестати мит о јавној употреби језика и писма и неће постојати могућност да се лако изврдава слово Устава. Јер се ДС, која се 2005. у нацрту Устава одредила за ћирилицу и латиницу, користила несавршеношћу тог другог става члана 10. да би гурала латиницу. То је безаконо или полузаконо стање, са идеолошким разлозима. Некада се ћирилица склањала ради националног јединства, сада ради ЕУ. Писмо нијесамо одраз језика. Оно је много шта друго. Језик се мења на један начин, он је гибак, а писмо је чврсто, оно је стандард који не може сам од себе да се мења нити развија. Покушаји забране Вукове ћирилице су били у контексту велеиздајничког процеса 1909. Потом, у Хрватској, анектираној Босни Херцеговини те Србији у време окупације у Првом светском рату, када је увођена латиница, а ћирилица (не Вукова него црквенословенска) је остављена само за богослужење. У Бугарској окупационој зони наметана је њихова варијанта и у првом и у другом рату. Прогоњена је у НДХ. Потискивање ћирилице је потискивање културе. Данас је у Републици Српској ћирилица избачена из Устава као одредница службеног писма РС одлуком Високог комесара. У Црној Гори, која је ван мог фокуса, уведена су два нова знака и направили тако нову азбуку, али и абецеду, будући да су, макар номинално, оба писма равноправна и у службеној употреби. Из интервјуа Синише Стефановића ИЗВОР: geopolitica.ru

Шта има Европска унија против ЋИРИЛИЦЕ? - Центар академске речи, Шабац Историчар Синиша Стефановић о ћирилици у српској држави и српској политици. „Молим онога ко буде одлучивао о положају ћирилице у будућем уставу Србије, да разуме да је стандард наше ћирилице успоставио Растко Немањић и нека добро размисли да ли је већи од Светог Саве, па тај стандард да мења.“ Синиша Стефановић „Надам се да они …

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Шта има Европска унија против ЋИРИЛИЦЕ?, Шта има Европска унија против ЋИРИЛИЦЕ? Историчар Синиша Стефановић о ћирилици у српској држави и српској политици. „Молим онога ко буде одлучивао о положају ћирилице у будућем уставу Србије, да разуме да је стандард наше ћирилице успоставио Растко Немањић и нека добро размисли да ли је већи од Светог Саве, па тај стандард да мења.“ Синиша Стефановић „Надам се да они који одлучују, неће подлећи наметању из ЕУ, јер латиница није сада и никада није била српско писмо. Ова коју покушавају да нам наметну је генерички хрватска (према праву које су Хрвати изборили од Угарске 1892.) и у свим правописима хрватског језика се наводи као хрватска латиница коју је развио Људевит Гај, а коначну форму је дао Иван Броз 1892. на захтев Сабора Хрватске, где је и усвојена као закон“ Краљ Александар покушавао је да направи нову нацију Југословена, а у периоду после Другог рата су, исто тако, Новосадским споразумом, покушали да направе нову нацију Југословена. Равноправност латинице и ћирилице у Југославији је предвиђена већ Крфском декларацијом. Новосадски споразум покушава да то понови, али не успева Покушаји забране Вукове ћирилице су били у контексту велеиздајничког процеса 1909. Потом, у Хрватској, анектираној Босни Херцеговини те Србији у време окупације у Првом светском рату, када је увођена латиница, а ћирилица (не Вукова него црквенословенска) је остављена само за богослужење. У Бугарској окупационој зони наметана је њихова варијанта и у првом и у другом рату. Прогоњена је у НДХ. Потискивање ћирилице је потискивање културе ЕУ декларативно има неки сет вредности, али се чини да ни сâми не знају које су. Схватили су да код нас постоји безакоње и понашају се безаконо. С друге стране, дозвољавају својим државама, као Естонија, да у погледу права, нарочито језичких, руске мањине праве такву кризу која изазива нагомилавање трупа. Дакле: и то је ЕУ! Ако су то европске вредности, онда: шта су ту вредности? И да ли се оне примењују за једне онако, а за друге овако? Молио бих некога да ми да документ у коме се наводе европске вредности у погледу писма, језика, мањинских права и да ми покаже примере у упоредном европском праву. Домаћи заступници, изгледа, имају довољно новца да ангажују људе и то прецизирају … Ја немам. МОЛИМ онога ко буде одлучивао о положају ћирилице у будућем уставу Србије, да разуме да је стандард српски језик – ћириличко писмо успостављен у време и, готово несумњиво, радом Св. Саве. Нека добро размисли да ли је већи од Светог Саве, да тај стандард мења – каже у разговору за Факти Синиша Стефановић, историчар о положају српске ћирилице у очекиваним уставним реформама. Стефановић подсећа да је Европска комисија 2015. године тражила од Београда да члан 10. Устава измени премапрепорукама Венецијанске комисије из 2007. године. Уколико би том захтеву било удовољено „Тиме ће хрватска латиница, која је до сада била писмо мањине, хрватске и бошњачке, са ћирилицом постати равноправна (у српском језику). Неминовна последица ће бити ново потискивање ћирилице у Србији, иако је она писмо већине“. И додаје: „Члан 10. Устава каже: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо“, а „службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава“. Ја сматрам да тај члан и треба да буде промењен, али тако да се изменом направи јасна разлика између писма већине и писама мањина. То би се постигло уметањем речи „њихових“ и гласило би: „службена употреба других језика и њихових писама уређује се законом“. „Надам се да они који одлучују неће подлећи наметању из ЕУ, јер латиница није сада и никада није била српско писмо. Ова коју покушавају да нам наметну је генерички хрватска и у свим правописима хрватског језика се наводи као хрватска латиница коју је развио Људевит Гај, а коначну форму је дао Иван Броз 1892. на захтев Сабора Хрватске. Тако је успостављена веза државе, језика и писма. Покушај Ђуре Даничића да направи варијанту латиничког писма тиме није успео. Дакле: латиница никада није постојала у српским стандардима. Само у југословенским и није део српске културе, него хрватске и југословенске.“ У српском правопису до југословенства никада, а ни тада, није дефинисано да је латиница писмо српског језика. Чак ни у Новосадском споразуму, који се односи на српскохрватски, односно хрватскосрпски, то не пише.Каже се да је „равноправна употреба“ у јединственом језику, али не и да се српски има писати латиницом. Хрвати су се 1971. повукли из тог споразума, а Срби су га задржали. Ћирилица је у СФРЈ била проглашена шовинистичким писмом. Систематски је потискивана. То се види и у графиконима које објављујемо уз разговор. Иза тога стоји лењинистичка доктрина да је већински народ који је кичма целог царства уствари угњетачки народ. Да је и његова култура угњетачка. Тако и са Југославијом. Тиме је и ћирилица, као изузетан знак српске културе – угњетачка.То је кључно питање. Имате период када је краљ Александар покушавао да направи нову нацију Југословена и имате период после Другог рата када су, исто тако, Новосадским споразумом, покушали да направе, са другог полазишта, нову нацију Југословена. Равноправност латинице и ћирилице у Југославији је предвиђена већ Крфском декларацијом. Стојан Новаковић је подразумевао да ће и Срби и Хрвати подједнако читати оба писма. То предвиђа и Новосадски споразум. Међутим, језичка политика краља Александра и унитаристички концепт нашао је реалног израза у ономе за шта се залагао Скерлић: имате српски језик и екавицу, али писан латиницом. Ја то зовем Скерлић-Ранковићевски концепт. Управо је то оно што је највише нервирало Хрвате, што се види у „Декларацији“ из марта 1967.И Хрватима и Брозу је био непожељан. Када су се Хрвати извукли из Новосадског споразума, добили су један специјалан језички статус, а Срби су остали у српскохрватском. Још 1967. је било дефинисано како ће се Србија понашати у том погледу (а то ћете сами наћи у анкети из 1971.). Положај је био одређен вољом ЦК Савеза комуниста Србије поводом одговора групе књижевника на Декларацију“, документ „Предлог за размишљање“.То мишљење називам „државно-партијским“. Употреба ћирилице пада стрмоглаво од октобра 1944. године. Графикони показују да је до 1967. био толики пад да је до краја процеса уставних реформи 1972. године (Амандмани на уставе СР Србије и СР Хрватске) била ситуација коју Павле Ивић („Српски народ и његов језик“) описује као „двоструку предвојеност српског језика“: и ћирилица и латиница, и екавски и ијекавски.То сви треба да знају и да прихвате да би се очувало културно јединство српског народа. Он говори о културном јединству у двострокој предвојености пошто је 1967. покушај повезивања српског и ћирилице проглашен шовинизмом. Поставља четири сегмента исте целине да би се супротставио ономе, како је то већ Стипе Шувар говорио 1967. када је тврдио да је хрватски језик ијекавски и латинички. То је последица Новосадског споразума из 1954.Партијски задатак да тај споразум буде створен добио је Владимир Бакарић, док је главни писац и редактор био Јосип Хам из Загреба. Графикон за Војводину показује да је имала преко 60 одсто штампаних издања на ћирилици до 1971, а од када је АП добила право да регулише употребу језика и писма креће оштар пад. Иначе, правној пракси је страно како АП може да регулише службени језик и писмо: то је прерогатив државе. За то право, добијено 1972. и 1974. данас се залаже заступањем идеје и захтевом за увођењем „латиничког писма српског језика“, а, то је израз, није појам. Њега је 2007. године убацио Ранко Бугарски у тексту у коме каже да је најбољи језички систем био онај из 1974. Када отворите његову књигу „Писмо“, где се стално позива на грађанско, комуникацију, толеранцију, видите да је то целина. Латинично писмо српског језика не постоји, није дефинисано. Једина латиница за штокавски језик је она која коју је 1892. у свом стандарду хрватског језика дефинисао Иван Броз. Ми смо дефинисали ћирилицу. Прво Св. Сава, а онда 1894. Стојан Новаковић својим ћириличко-екавским правописом. Следећи пут је дефинисана као таква новим Правописом Матице српске и Уставом 2006. године. У њему пише да су службени језик и писмо у Србији српски језик и ћирилично писмо. Један од системским удараца ћирилици задаје и такозвана “јавна употреба”, којом се заобилази Устав. Кад се правио 10. члан направљен је компромис. ДСС је ишла за моделом који је употребљен у Хрватској, где се одређује службено писмо и језик, а за мањинска писма и мањинска права постоје органски закони. Проблем је у томе што је наш закон написан 1991, за устав из 1990, а његови основи се налазе у амандману из 1989, који предвиђа службену и јавну употребу језика и писма. Само у Уставу СР Хрватске (амандман из 1972.) из 1974. имате јавну употребу која служи као сурогат службене. Предвиђање да се службена употреба на неки начин ограничава у раду институција, а да је све друго између тога и личне употребе једно празно поље, није радило ни у Хрватској. У „јавној употреби“ је био хрватски књижевни језик, а његов је стандард латинички. Код нас је у то празно поље упало све што видите. Врхунац тога је што је Уставни суд децембра 2013. године пресудом (Д. Лековић против Закона о трговини) вратио, односно својом дефиницијом поново увео јавну употребу. Повратак „јавне употребе“ гура латиницу у ћириличко подручје, односно ограничава употребу ћирилице само на службену. У Хрватској се од Устава СРХ 1974., употреба ћирилице своди на то да се на њој издаје само Службени лист. Наши лингвисти су 2007, након много дебата закључили да (то се налази у записницима Одбора за стандардизацију српског језика) не могу да закључе шта је тачно то. Разборит човек би помислио да судија ��ставног суда треба да зна шта је то тачно када каже „јавна употреба“. А она нема дефиницију! Служила је као лењинистички оправдан сурогат службене употребе. Код нас се користи као нешто што је између службене и личне употребе. У упоредном европском праву, колико ми је познато, нема „јавне употребе“.Овде је има и она је рупа кроз коју латиница улази и руши став први данашњег Устава Србије. Све на основу Закона из 1991, који је писан за Устав 1990. Дакле: то је подвала, а политичким мотивима. Судија је увео у пресуду нешто што не постоји у Уставу (као што је Уставни суд мало раније увео и латиничко писмо српског језика, премда ни то у Уставу не постоји), зато да би удовољио захтеву Војводине, односно тадашње (2008.) већине странака, за увођењем латиничког писма српског језика у покрајински статут. Подсетићу да израз „латиничко писмо српског језика“ налазимо само код Р. Бугарског, упркос правопису српског језика, упркос одлукама Одбора за стандардизацију, а примењен је пошто је Србија још у положају да се идеолошки тумаче и право и правопис, и све остало. Тако смо и дошли у катастрофалну ситуацију да Европска комисија и Венецијанска комисија одбаце члан 10. због угрожавања мањинских права! Цитирам: Венецијанској комисији није јасно из којих разлога се законом заштићена употреба латиничног писма, које већина мањина радије користи, више не спомиње изричито у Уставу. Одакле писмо којим пише већина угрожава мањинска права, под оправдањем да већина мањина више воли латиницу?И коју, тачно? Бесмислица! Комисија Одбора за стандардизацију српског језика је 2004. године предложила Нацрт закона о службеном језику и његовом матичном писму, писаног за начело Устава које каже: српски језик и ћириличко писмо. Тај нацрт је после 2008. нестао у процедури. 2006. године је дошао нови устав, па су се морали писати нови закони и дошла је прерада закона писаног за амандман из 1989. Мој предлог је да се у члан 10. убаци реч „њихових“ и да се усвоји нацрт из 2004. Тако ће нестати мит о јавној употреби језика и писма и неће постојати могућност да се лако изврдава слово Устава. Јер се ДС, која се 2005. у нацрту Устава одредила за ћирилицу и латиницу, користила несавршеношћу тог другог става члана 10. да би гурала латиницу. То је безаконо или полузаконо стање, са идеолошким разлозима. Некада се ћирилица склањала ради националног јединства, сада ради ЕУ. Писмо нијесамо одраз језика. Оно је много шта друго. Језик се мења на један начин, он је гибак, а писмо је чврсто, оно је стандард који не може сам од себе да се мења нити развија. Покушаји забране Вукове ћирилице су били у контексту велеиздајничког процеса 1909. Потом, у Хрватској, анектираној Босни Херцеговини те Србији у време окупације у Првом светском рату, када је увођена латиница, а ћирилица (не Вукова него црквенословенска) је остављена само за богослужење. У Бугарској окупационој зони наметана је њихова варијанта и у првом и у другом рату. Прогоњена је у НДХ. Потискивање ћирилице је потискивање културе. Данас је у Републици Српској ћирилица избачена из Устава као одредница службеног писма РС одлуком Високог комесара. У Црној Гори, која је ван мог фокуса, уведена су два нова знака и направили тако нову азбуку, али и абецеду, будући да су, макар номинално, оба писма равноправна и у службеној употреби. Из интервјуа Синише Стефановића ИЗВОР: geopolitica.ru

Шта има Европска унија против ЋИРИЛИЦЕ? - Центар академске речи, Шабац Историчар Синиша Стефановић о ћирилици у српској држави и српској политици. „Молим онога ко буде одлучивао о положају ћирилице у будућем уставу Србије, да разуме да је стандард наше ћирилице успоставио Растко Немањић и нека добро размисли да ли је већи од Светог Саве, па тај стандард да мења.“ Синиша Стефановић „Надам се да они …

[palankaonline]

Шта има Европска унија против ЋИРИЛИЦЕ? http://ift.tt/2qORfyO, Шта има Европска унија против ЋИРИЛИЦЕ? Историчар Синиша Стефановић о ћирилици у српској држави и српској политици. „Молим онога ко буде одлучивао о положају ћирилице у будућем уставу Србије, да разуме да је стандард наше ћирилице успоставио Растко Немањић и нека добро размисли да ли је већи од Светог Саве, па тај стандард да мења.“ Синиша Стефановић „Надам се да они који одлучују, неће подлећи наметању из ЕУ, јер латиница није сада и никада није била српско писмо. Ова коју покушавају да нам наметну је генерички хрватска (према праву које су Хрвати изборили од Угарске 1892.) и у свим правописима хрватског језика се наводи као хрватска латиница коју је развио Људевит Гај, а коначну форму је дао Иван Броз 1892. на захтев Сабора Хрватске, где је и усвојена као закон“ Краљ Александар покушавао је да направи нову нацију Југословена, а у периоду после Другог рата су, исто тако, Новосадским споразумом, покушали да направе нову нацију Југословена. Равноправност латинице и ћирилице у Југославији је предвиђена већ Крфском декларацијом. Новосадски споразум покушава да то понови, али не успева Покушаји забране Вукове ћирилице су били у контексту велеиздајничког процеса 1909. Потом, у Хрватској, анектираној Босни Херцеговини те Србији у време окупације у Првом светском рату, када је увођена латиница, а ћирилица (не Вукова него црквенословенска) је остављена само за богослужење. У Бугарској окупационој зони наметана је њихова варијанта и у првом и у другом рату. Прогоњена је у НДХ. Потискивање ћирилице је потискивање културе ЕУ декларативно има неки сет вредности, али се чини да ни сâми не знају које су. Схватили су да код нас постоји безакоње и понашају се безаконо. С друге стране, дозвољавају својим државама, као Естонија, да у погледу права, нарочито језичких, руске мањине праве такву кризу која изазива нагомилавање трупа. Дакле: и то је ЕУ! Ако су то европске вредности, онда: шта су ту вредности? И да ли се оне примењују за једне онако, а за друге овако? Молио бих некога да ми да документ у коме се наводе европске вредности у погледу писма, језика, мањинских права и да ми покаже примере у упоредном европском праву. Домаћи заступници, изгледа, имају довољно новца да ангажују људе и то прецизирају … Ја немам. МОЛИМ онога ко буде одлучивао о положају ћирилице у будућем уставу Србије, да разуме да је стандард српски језик – ћириличко писмо успостављен у време и, готово несумњиво, радом Св. Саве. Нека добро размисли да ли је већи од Светог Саве, да тај стандард мења – каже у разговору за Факти Синиша Стефановић, историчар о положају српске ћирилице у очекиваним уставним реформама. Стефановић подсећа да је Европска комисија 2015. године тражила од Београда да члан 10. Устава измени премапрепорук��ма Венецијанске комисије из 2007. године. Уколико би том захтеву било удовољено „Тиме ће хрватска латиница, која је до сада била писмо мањине, хрватске и бошњачке, са ћирилицом постати равноправна (у српском језику). Неминовна последица ће бити ново потискивање ћирилице у Србији, иако је она писмо већине“. И додаје: „Члан 10. Устава каже: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо“, а „службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава“. Ја сматрам да тај члан и треба да буде промењен, али тако да се изменом направи јасна разлика између писма већине и писама мањина. То би се постигло уметањем речи „њихових“ и гласило би: „службена употреба других језика и њихових писама уређује се законом“. „Надам се да они који одлучују неће подлећи наметању из ЕУ, јер латиница није сада и никада није била српско писмо. Ова коју покушавају да нам наметну је генерички хрватска и у свим правописима хрватског језика се наводи као хрватска латиница коју је развио Људевит Гај, а коначну форму је дао Иван Броз 1892. на захтев Сабора Хрватске. Тако је успостављена веза државе, језика и писма. Покушај Ђуре Даничића да направи варијанту латиничког писма тиме није успео. Дакле: латиница никада није постојала у српским стандардима. Само у југословенским и није део српске културе, него хрватске и југословенске.“ У српском правопису до југословенства никада, а ни тада, није дефинисано да је латиница писмо српског језика. Чак ни у Новосадском споразуму, који се односи на српскохрватски, односно хрватскосрпски, то не пише.Каже се да је „равноправна употреба“ у јединственом језику, али не и да се српски има писати латиницом. Хрвати су се 1971. повукли из тог споразума, а Срби су га задржали. Ћирилица је у СФРЈ била проглашена шовинистичким писмом. Систематски је потискивана. То се види и у графиконима које објављујемо уз разговор. Иза тога стоји лењинистичка доктрина да је већински народ који је кичма целог царства уствари угњетачки народ. Да је и његова култура угњетачка. Тако и са Југославијом. Тиме је и ћирилица, као изузетан знак српске културе – угњетачка.То је кључно питање. Имате период када је краљ Александар покушавао да направи нову нацију Југословена и имате период после Другог рата када су, исто тако, Новосадским споразумом, покушали да направе, са другог полазишта, нову нацију Југословена. Равноправност латинице и ћирилице у Југославији је предвиђена већ Крфском декларацијом. Стојан Новаковић је подразумевао да ће и Срби и Хрвати подједнако читати оба писма. То предвиђа и Новосадски споразум. Међутим, језичка политика краља Александра и унитаристички концепт нашао је реалног израза у ономе за шта се залагао Скерлић: имате српски језик и екавицу, али писан латиницом. Ја то зовем Скерлић-Ранковићевски концепт. Управо је то оно што је највише нервирало Хрвате, што се види у „Декларацији“ из марта 1967.И Хрватима и Брозу је био непожељан. Када су се Хрвати извукли из Новосадског споразума, добили су један специјалан језички статус, а Срби су остали у српскохрватском. Још 1967. је било дефинисано како ће се Србија понашати у том погледу (а то ћете сами наћи у анкети из 1971.). Положај је био одређен вољом ЦК Савеза комуниста Србије поводом одговора групе књижевника на Декларацију“, документ „Предлог за размишљање“.То мишљење називам „државно-партијским“. Употреба ћирилице пада стрмоглаво од октобра 1944. године. Графикони показују да је до 1967. био толики пад да је до краја процеса уставних реформи 1972. године (Амандмани на уставе СР Србије и СР Хрватске) била ситуација коју Павле Ивић („Српски народ и његов језик“) описује као „двоструку предвојеност српског језика“: и ћирилица и латиница, и екавски и ијекавски.То сви треба да знају и да прихвате да би се очувало културно јединство српског народа. Он говори о културном јединству у двострокој предвојености пошто је 1967. покушај повезивања српског и ћирилице проглашен шовинизмом. Поставља четири сегмента исте целине да би се супротставио ономе, како је то већ Стипе Шувар говорио 1967. када је тврдио да је хрватски језик ијекавски и латинички. То је последица Новосадског споразума из 1954.Партијски задатак да тај споразум буде створен добио је Владимир Бакарић, док је главни писац и редактор био Јосип Хам из Загреба. Графикон за Војводину показује да је имала преко 60 одсто штампаних издања на ћирилици до 1971, а од када је АП добила право да регулише употребу језика и писма креће оштар пад. Иначе, правној пракси је страно како АП може да регулише службени језик и писмо: то је прерогатив државе. За то право, добијено 1972. и 1974. данас се залаже заступањем идеје и захтевом за увођењем „латиничког писма српског језика“, а, то је израз, није појам. Њега је 2007. године убацио Ранко Бугарски у тексту у коме каже да је најбољи језички систем био онај из 1974. Када отворите његову књигу „Писмо“, где се стално позива на грађанско, комуникацију, толеранцију, видите да је то целина. Латинично писмо српског језика не постоји, није дефинисано. Једина латиница за штокавски језик је она која коју је 1892. у свом стандарду хрватског језика дефинисао Иван Броз. Ми смо дефинисали ћирилицу. Прво Св. Сава, а онда 1894. Стојан Новаковић својим ћириличко-екавским правописом. Следећи пут је дефинисана као таква новим Правописом Матице српске и Уставом 2006. године. У њему пише да су службени језик и писмо у Србији српски језик и ћирилично писмо. Један од системским удараца ћирилици задаје и такозвана “јавна употреба”, којом се заобилази Устав. Кад се правио 10. члан направљен је компромис. ДСС је ишла за моделом који је употребљен у Хрватској, где се одређује службено писмо и језик, а за мањинска писма и мањинска права постоје органски закони. Проблем је у томе што је наш закон написан 1991, за устав из 1990, а његови основи се налазе у амандману из 1989, који предвиђа службену и јавну употребу језика и писма. Само у Уставу СР Хрватске (амандман из 1972.) из 1974. имате јавну употребу која служи као сурогат службене. Предвиђање да се службена употреба на неки начин ограничава у раду институција, а да је све друго између тога и личне употребе једно празно поље, није радило ни у Хрватској. У „јавној употреби“ је био хрватски књижевни језик, а његов је стандард латинички. Код нас је у то празно поље упало све што видите. Врхунац тога је што је Уставни суд децембра 2013. године пресудом (Д. Лековић против Закона о трговини) вратио, односно својом дефиницијом поново увео јавну употребу. Повратак „јавне употребе“ гура латиницу у ћириличко подручје, односно ограничава употребу ћирилице само на службену. У Хрватској се од Устава СРХ 1974., употреба ћирилице своди на то да се на њој издаје само Службени лист. Наши лингвисти су 2007, након много дебата закључили да (то се налази у записницима Одбора за стандардизацију српског језика) не могу да закључе шта је тачно то. Разборит човек би помислио да судија Уставног суда треба да зна шта је то тачно када каже „јавна употреба“. А она нема дефиницију! Служила је као лењинистички оправдан сурогат службене употребе. Код нас се користи као нешто што је између службене и личне употребе. У упоредном европском праву, колико ми је познато, нема „јавне употребе“.Овде је има и она је рупа кроз коју латиница улази и руши став први данашњег Устава Србије. Све на основу Закона из 1991, који је писан за Устав 1990. Дакле: то је подвала, а политичким мотивима. Судија је увео у пресуду нешто што не постоји у Уставу (као што је Уставни суд мало раније увео и латиничко писмо српског језика, премда ни то у Уставу не постоји), зато да би удовољио захтеву Војводине, односно тадашње (2008.) већине странака, за увођењем латиничког писма српског језика у покрајински статут. Подсетићу да израз „латиничко писмо српског језика“ налазимо само код Р. Бугарског, упркос правопису српског језика, упркос одлукама Одбора за стандардизацију, а примењен је пошто је Србија још у положају да се идеолошки тумаче и право и правопис, и све остало. Тако смо и дошли у катастрофалну ситуацију да Европска комисија и Венецијанска комисија одбаце члан 10. због угрожавања мањинских права! Цитирам: Венецијанској комисији није јасно из којих разлога се законом заштићена употреба латиничног писма, које већина мањина радије користи, више не спомиње изричито у Уставу. Одакле писмо којим пише већина угрожава мањинска права, под оправдањем да већина мањина више воли латиницу?И коју, тачно? Бесмислица! Комисија Одбора за стандардизацију српског језика је 2004. године предложила Нацрт закона о службеном језику и његовом матичном писму, писаног за начело Устава које каже: српски језик и ћириличко писмо. Тај нацрт је после 2008. нестао у процедури. 2006. године је дошао нови устав, па су се морали писати нови закони и дошла је прерада закона писаног за амандман из 1989. Мој предлог је да се у члан 10. убаци реч „њихових“ и да се усвоји нацрт из 2004. Тако ће нестати мит о јавној употреби језика и писма и неће постојати могућност да се лако изврдава слово Устава. Јер се ДС, која се 2005. у нацрту Устава одредила за ћирилицу и латиницу, користила несавршеношћу тог др��гог става члана 10. да би гурала латиницу. То је безаконо или полузаконо стање, са идеолошким разлозима. Некада се ћирилица склањала ради националног јединства, сада ради ЕУ. Писмо нијесамо одраз језика. Оно је много шта друго. Језик се мења на један начин, он је гибак, а писмо је чврсто, оно је стандард који не може сам од себе да се мења нити развија. Покушаји забране Вукове ћирилице су били у контексту велеиздајничког процеса 1909. Потом, у Хрватској, анектираној Босни Херцеговини те Србији у време окупације у Првом светском рату, када је увођена латиница, а ћирилица (не Вукова него црквенословенска) је остављена само за богослужење. У Бугарској окупационој зони наметана је њихова варијанта и у првом и у другом рату. Прогоњена је у НДХ. Потискивање ћирилице је потискивање културе. Данас је у Републици Српској ћирилица избачена из Устава као одредница службеног писма РС одлуком Високог комесара. У Црној Гори, која је ван мог фокуса, уведена су два нова знака и направили тако нову азбуку, али и абецеду, будући да су, макар номинално, оба писма равноправна и у службеној употреби. Из интервјуа Синише Стефановића ИЗВОР: geopolitica.ru

Шта има Европска унија против ЋИРИЛИЦЕ? - Центар академске речи, Шабац Историчар Синиша Стефановић о ћирилици у српској држави и српској политици. „Молим онога ко буде одлучивао о положају ћирилице у будућем уставу Србије, да разуме да је стандард наше ћирилице успоставио Растко Немањић и нека добро размисли да ли је већи од Светог Саве, па тај стандард да мења.“ Синиша Стефановић „Надам се да они …

, http://ift.tt/1rMQyM6