#Трилатерала

[vaseljenska]

Ово су тајна друштва која владају светом

Ово су тајна друштва која владају светом http://www.vaseljenska.com/vesti/ovo-su-tajna-drustva-koja-vladaju-svetom/

[palankaonline]

Вучић и поруке Нотр-Дамских звона Аутор: Драган Милашиновић „Кажите ми шта хоћете? … Да ли треба себе да изолујем?… Хоћете да Србија не буде представљена у Паризу, а сутрадан да кукате?! … Да тамо буде представљено Косово и Тачи, а Србија да не буде? Кажите…“(1) (Александар Вучић, 05.11.2018) “Иза леђа је Путину дошао Тачи и пружио руку, а тек када је шеф руске државе схватио ко је тај човек окренуо се другима …”(2) (Александар Вучић, 11.11.2018) Вербално дивљање председника Србије на новинара који му је, на конференцији за медије након састанка са Себастијаном Курцом, поставио једно логично питање како ће Србија реаговати на заставу „Косова“ на Нотр-Даму и његов невешти покушај лагања јавности у Србији о начину ��а који су се сусрели Путин и Тачи још једном су показали да Вучић својим агресивним простаклуком и бахатошћу прикрива потпуну дипломатску неписменост, непримерене државне одлуке и крајње погрешне политичке процене. Или, можда, да срачунато (или вешто усмераван) увлачи Србију у све веће проблеме који ће резултирати потпуним државним сломом! Да је макар мало размислио о постављеном новинарском питању, са политичким искуством којим се размеће, морао би схватити да „косовска застава“ није „гаф“ већ крајње озбиљна дипломатска порука која не сме прођи без адекватног одговора. Шта је био адекватан одговор? Јасна нота француском МИП-у и најава смањења нивоа посете. Уколико нема задовољавајућег одговора отказивање посете на председничком нивоу и слање председника владе, или чак Министра спољних послова. Такав потез показао би са једне стране дипломатско достојанство Србије, а са друге не би јој ускратио присуство на важном скупу и будите сигурни да би тај који би нас тамо представљао био далеко поштованији и уваженији него што је то био злосрећни председник Србије са својом јавно прокламованом мазохистичком филозофијом да треба да гута некакве „кнедле у грлу“(3). А ако и не би био Србија као држава не би била толико понижена и извређана, просто јер је снизила ниво посете. Али, болесно самољубље човека који је уобразио да је он Србија дотле не допире. Пазите те речи: „Да ли треба себе да изолујем?… Хоћете да Србија не буде представљена у Паризу, а сутрадан да кукате?!“ Коме да кукамо? И зашто? Из његових речи више је него јасно како он сматра да ће, ако баш он не види Макрона, или се не представи Трампу, Србија много изгубити. Односно, да ће нешто битно добити када се они суоче са њим, онаквим какав је. О, забога! Замислите човека који се читав живот бави политиком, никада ништа друго радио није, а не разуме да политика и дипломатија и постоје како се ништа не би тумачило као „или-или“. А можда и разуме, само се прави?! Хајде да будемо према њему максимално коректни и да поверујемо како није човек опасних намера, већ како једноставно не разуме зашто је његова умишљеност о битности присуства његове персоне у Паризу довела до дипломатског слома и државног понижавања Србије. Да не схвата смисао окупљања у Паризу. Да не сагледава ко је Емануел Макрон и шта је то Француска данас. Нити зна шта је она према Србији и Србима била јуче. Па, ако је већ заборавио оне нападе хистерије које је имао поводом ослобађања Харединаја из француског екстрадикционог затвора, хајде да му помогнемо. ГЛОБАЛИСТИЧКИ ПЕРФОРМАНС У ПАРИЗУ Да кренемо од основног. Прослава стогодишњице завршетка Великог рата није била замишљена као омаж победника већ као велики глобалистички перформанс оних који се још увек нису одрекли идеја о владању светом кроз институте тзв. „светске владе“. Без обзира што је њихову визију света озбиљно уздрмало јачање Русије и Кине, пре свега њихово савезништво, и даље се редовно састају и „Билделберг“ и „Трилатерала“, а НАТО не одустаје од опкољавања Русије и економских санкција против ње. Истина, смањили су бахатост и повећали конспиративност, али нису се одрекли ни својих идеја, ни својих крајњих циљева. Напротив. Помпезни Нови светски поредак сада делује из сенке као „светска дубока држава“ али још увек је ту. Привремено нема апсолутну контролу у Америци, али једна од земаља која је чврсто остала у његовим канџама јесте Француска. Она је буквално већ годинама протекторат глобализма, а од Саркозија наовамо француска масонерија, позната као Велики Оријент Француске, много више утиче на избор француског председника него сами бирачи. Емануел Макрон, инвестициони банкар некада запослен у Ротшилдовој француској филијали, војник је тих људи из сенке који је доведен да „спроводи реформе“, заустави јачање националних снага које предводи Ле Пенова и обезбеди планирани мигрантски ток. И он то ради. Извршава постављене задатке, а један од њих била је и прослава у Паризу. Иначе, да би лакше повезали о чему се ради, ваља истаћи да су припреме за ову свечаност у Француској започеле још 2012. године, дакле пуне четри године пре Макроновог избора, формирањем државног тела званог „Стогодишња мисија“ које је требало да осмисли и спроведе активности на овом послу, а које је предводио Јозеф Зимет.(4) Дакле, ради се о озбиљном пројекту коме је Макрон био само формални домаћин. Поруке тог пројекта требало је да буду наставак онога што су глобалисти ��оручили свету са прославе стогодишњице почетка Великог рата, у Сарајеву 2014. А гласови који су се тада чули из и око Сарајева нису били баш повољни по Србију и били су отворени покушај ревизије догађаја из 1914. г. са циљем про-германске историографије да се Срби прогласе кривцима за рат, а Гаврило Принцип третира као терориста. Само захваљујући Чомском и неколицини угледних историчара и анти-глоблиста те квалификације су донекле ублажене. Зар је Вучић то већ заборавио? Зар је могуће да српска дипломатија из тих догађаја није извукла одговарајуће поуке, већ је Вучић снатрио о томе да ће му његова спремност да се „разграничава“ са Тачијем омогућити да се шепури међу светским лидерима као паун у дворишту? Какав лик, Господе Боже! Но, ситуација се није одвијала по плановима Владара из Сенке, почев од Путинове интервенције у Сирији, до резултата избора у Америци, па се првобитни концепт „обележавања“ у Паризу донекле променио. Али, само донекле. Он нам свакако, данас, није могао послати поруке које су његови протагонисти замислили 2012., али у суштини то је остао глобалистички перформанс, који нам је поручио да светски глобализам, чији главни потенцијал остаје НАТО Алијанса, консолидује своје снаге након озбиљних ударца које је доживео у Сирији и избором Трампа у Америци и да наставља борбу за контролу света, као и да сто година након Великог рата нису битна ни стара непријатељства, ни стара савезништва, већ садашње сврставање према њиховим циљевима. И све, рачунајући и распоред званица на самој прослави, као и однос према њима било је томе подређено. Први редови били су резервисани за чланице НАТО-а и њихове савезнике, с тим да се Русија није могла избећи. И како нам год тешко падало „шутирање“ Вучића у осталу публику, било је ту и низ других дипломатских скандала, попут оног раздвајања Путина и Трампа којима за ручком није дозвољено да седе један поред другог како би се спречио њихов разговор, иако је првобитним протоколом то било предвиђено. У том контексту чак ни Тачи иза светских лидера није превелико изненађење, јер парадржава Косово и јесте НАТО творевина. Остало су урадили новац и Беџет Пацоли који је, док се Дачић по Београду замлаћивао са некаквом Унијом Камором, државом за коју (признајем) нисам знао ни да постоји, у Паризу радио оно што шеф дипломатије и треба да ради. ВУЧИЋЕВА ПАРИСКА ПОНИ��ЕЊА Тешко је побројати сва понижења којима је српски председник био изложен у Паризу, још теже издвојити она која нас, као нацију која је током Великог рата изгубила трећину тадашње популације и чак 62% мушког становништва, више боле. Но, морамо схватити да је такав третман пре свега одраз Вучићевог стварног угледа у европским метрополама и последица вишегодишње ерозије државничког достојанства и дипломатске неписмености. Дипломатија није оно што нам сликају Пинк и Информер. Сетимо се само како је, не тако давно, Вучић неотесано дивљао на Француску поводом неизручења Харединаја и из ње демонстративно повукао амбасадора кога је вратио буквално после два дана, како би овај присуствовао „важном ручку“ код Макрона. А затим су његови посланици то истог Харадинаја поставили за „премијера“. Зар је то пљување па лизање могло имати другачији епилог од овог слања у париски ћошак? Или, зар се онај ко је отишао код Путина да тражи сагласност за политику „разграничења“ са Косовом, има право љутити што се руски председник куртоазно руковао са Тачијем, или лагати како Путин безмало није знао са ким се рукује. Знао је, итекако. И нису се само руковали, већ и попричали. Морамо се запитати колико је томе кумовала Вучићева последња посета Русији? Онај измишљени орден да и не помињемо. Но, највећу неправду Србији у Паризу нису нанели ни Французи, ни Путин, већ налицкани НАТО-Монтенегрин Мило Ђукановић изјавом да је Србија 1918. анектирала Црну Гору. “Ево нас опет на свом достојанственом месту, равноправно међу европским и светским партнерима у граду у којем је црногорска столица остала празна, након што смо као земља победница изашли из Првог светског рата и након трагичне анексије од стране Србије“ – изјавио је он, дрско фалсификујући историјске чињенице, а да српски председник и наша дипломатија ничим нису реаговали на ове лажи. (5) Србије није било ни на најдирљивијем делу свечаности , где су млади читали војничка писма из Великог рата. Била су то топла, људска, сведочанства о једном трагичном времену . Ваљда је то требало да значи да смо били војска оних који ни писати нису знали. А нисмо били. Били смо војска јунака, али и војска песника. Сваки стих Милутина Бојића или Душана Васиљева о том рату рекао нам је десет пута више него Макронов говор са својим сатанистичким алузијама. Али, за нас ни ту није било места. И баш тај детаљ немушта извињења ��ранцуског амбасадора, који све назива „несретном протоколарном грешком“(6), чини потпуно бесмисленим. Вучић у запећку можда и може бити протоколарна грешка, баш као што може бити тачна и тврдња француског амбасадора да су камере више пратиле Тачија јер им се тако хтело, а не зато што је седео иза светских лидера, али ни једно писмо војника земље која је имала преко 1,2 милиона жртава, чије се војне победе и данас изучавају на западним војним академијама, не може бити случајност већ намера. Зато, Ваше речи нису искрене, екселенцијо Мондолони и за мене део су исте матрице коју је користио портпалор НАТО-а Џејми Шеј, изјавивши док су нам и ваше, француске, бомбе падале по главама: „Србе можемо спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити“. (7) Само што у овом случају очекујете да заборавимо понижење које сте нам приредили и да већ за пар недеља глобалистички прокуратор за Француску Емануел Макрон буде у Београду дочекан погачом и сољу, да му деца машу заставицама док открива споменик једне трагичне заблуде српског народа – наводног пријатељства са Француском, као и да Француска добије концесију за изградњу београдског метроа у исто време док ће француски представниции гласати за пријем Косова у УНЕСКО и Интерпол. Нажалост и биће. УМЕСТО ЗАКЉУЧКА ИЛИ ПОРУКЕ ПОНИЖЕЊА У ПАРИЗУ Мислим да је и дипломатским лаицима јасно да серија понижења којима је Вучић био изложен у Паризу није могао бити никакав протоколарни пропуст нити „грешка за жаљење“, већ синхронизована делатност организатора чији је први корак била управо застава „Косова“ на цркви Нотр-Дам. Банализовање овог чина и његово тумачење ван дипломатских протокола отворило је простор за све што се касније дешавало. Но, свако негативно искуство из кога извучете одговарајуће поуке може имати и позитиван ефекат. Отуда, прва поука мора бити да дипломатија не може бити таблоидна активност, нити дипломатска представништва треба да буду места за удомљавање послушних партијских кадрова и куповину ћутања одбачених љубавница са дипломом „Мегатренда“. Даље, дипломатија се мора заснивати на строгом протоколу и принципу реципроцитета без обзира колико је нека земља мала и каквом је притиску изложена. Филозофија „гутања кнедли“ може важити за поједине случајеве, али као константа државне политике увек води у неминовна понижења и губитке. Ваљда је Вучићу то сада јасно. Са те стране гледајући извињење француског амбасадора није мера адекватн�� увредама које су Србији нанете у Паризу и само по себи представља ново понижавање Србије. С обзиром на Вучићев дипломатски ниво извињење би му морала упутити бар Јелисејска палата. Друго, јасно је да су париска понижења вид притиска Запада због Косова, али погрешно је веровати да би попуштање донело Србији било шта осим нових притисака. Због Војводине, Санџака, односу према Српској … Списак могућности је подужи. И за сваки већ постоји одговарајући сценарио. Треће, прилика је да се Србија напокон ослободи заблуде о некаквом пријатељству са Француском. Француски бродови нису у Великом рату превозили сломљену српску војску на Крф зато што су нам били пријатељи, већ зато што је Русија савезницима дала ултиматум у том смислу. Ултиматум који ју је касније пуно коштао. У повратку Французи су у српској војсци видели топовско месо које је ишло напред како би њихове жртве биле што мање. И ништа више од тога. Тек је невиђена храброст и агилност српске војске приликом пробоја Солунског фронта код неких француских генерала изазвала симпатије, па и дивљење, а ако је неког пријатељства касније и било оно је почивало на интересима француског капитала који је у порушеној Србији видео идеалну мету за екстра-профите. „Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста” – била је изјава француског председника Жака Ширака, јуна 1995.(8) „Молим се да се ватра небеска обруши на Србе” – рекао је Отац Пјер, познати француски свештеник, наводни хуманитарац, након масакра на сарајевској пијаци Маркале иако није било, нити данас има, било каквих стварних доказа да су то учинили Срби. „Што се Срба тиче… То је данас један болестан народ” – казао је француски генерл Жак Кот, бивши командант УНПРОФОР-а у БиХ, јуна 1997. године у Паризу.(9) Па француске бомбе 1999… И тако редом, све до недавног хапшења па ослобађања Харединаја и овог последњег понижавања у Паризу. Зар су то изјаве и дела пријатеља? Шта још треба Французи да кажу или да нам ураде како би се ослободили тог масонског мита о француско-српском пријатељству?! Но, питање свих питања је да ли Вучић има потенцијал и намере да извлачи било какве пуке из својих и наших понижења? Или, једноставно, има трасиран пут којим хода као и сваки глобалистички Зомби. Одреднице: – https://rs.sputniknews.com/politika/201811051117729617-vucic-pariz/ – https://www.blic.rs/vesti/politika/taci-je-putinu-iza-ledja-pruzio-ruku-vucic-znam-da-svako-u-srbiji-ima-knedlu-u-grlu/er6e7kk – Исто – http://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/srbi-a-i-zastava-kosova-na-notr-damu/ – http://fakti.org/njegosevi-srbi/nato-montenegrin-djukanovic-u-parizu-optuzio-srbiju-da-je-1918-anektirala-crnu-goru – https://www.telegraf.rs/vesti/politika/3007122-francuski-ambasador-mondoloni-ponovio-izvinjenje-zbog-protokolarne-greske-da-mogli-smo-bolje-to-je-nespretnost-za-zaljenje – http://www.intermagazin.rs/evo-koje-sve-poznate-licnosti-su-pljuvale-srbe-i-srbiju/

Вучић и поруке Нотр-Дамских звона Аутор: Драган Милашиновић „Кажите ми шта хоћете? … Да ли треба себе да изолујем?… Хоћете да Србија не буде представљена у Паризу, а сутрадан да кукате?! … Да тамо буде представљено Косово и Тачи, а Србија да не буде? [...]

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[posmatraclegenda]

Наслов: Re: ОПОЗИЦИЈА СВЕ ЈАЧА: Нових десет организација придружило се Савезу за Србију, Линк: https://ift.tt/2RrxQgq, Садржај:

Изгледа да је унутар дубоке државе Србије (српска закулиса) постигнут договор о неопходности да се политичка власт промени фолирантима који ће очувати поредак (народски речено да сјаше Курта и узјаше Мурта). Не раде то они због Србије већ да би иметак и моћ да се иживљавају над обичлним Србима који су стекли сачували јер је очигтледно процењено да је опасност да неко трећи ко није под контролом дубоке државе Србије (читај део војно безбедносног сектора Србије, финансијско тајкунски сектор Србије, агнети ЦИА, БНД, хрватске, црногорске, шиптарске и других сродних тајних служби, ЛГБТ лоби, педофили Србије, женске мреже Србије (парламентарне и ванпарламентарне), зоофили Србије, српска трилатерала, западни амбасадори, ...) дође на власт. У суштини је то знак да је и Курти и Мурти постоји алтернатива која се јавно не види али они је виде и покушавају да спрече спонтану организацију грађана да одробијају барабе које киње свакодневно. Опасна су времена када је и Курта и Мурта уплашен од неког трећег непознатог и невидљивог. Велико је то зло за њих. Можда по улицама градова и села Србије настане јурњава за Куртом и Муртом да им џсе нешто саопшти о народном незадовољству. Потребна је само искра. Рецимо да комшиница Цана кој��ј домаћи ошишани контроврезни инвеститор хоће да узме башту за неку инвестицију одлучи да га одробија а комшије одлуче да јој помогну јер и од њих тај инвеститор нешто тражи. Чак тражи парцеле бараба бесплатно јер каже да им је довољно што неће да их малтертира.

[vaseljenska]

Србија – колатерална штета трилатералних убица

Србија – колатерална штета трилатералних убица http://www.vaseljenska.com/misljenja/srbija-kolateralna-steta-trilateralnih-ubica/

[vaseljenska]

Бжежински је преминуо, а ми и даље живимо у свету који је он стварао

Бжежински је преминуо, а ми и даље живимо у свету који је он стварао http://www.vaseljenska.com/vesti/bzezinski-je-preminuo-mi-dalje-zivimo-u-svetu-koji-je-stvarao/

[vaseljenska]

Невидљива рука Трилатерале

Невидљива рука Трилатерале http://www.vaseljenska.com/misljenja/nevidljiva-ruka-trilaterale/

[vaseljenska]

Сестра Мила Ђукановића део српске националне групе Трилатералне комисије

Сестра Мила Ђукановића део српске националне групе Трилатералне комисије http://www.vaseljenska.com/aktuelno/sestra-mila-djukanovica-deo-srpske-nacionalne-grupe-trilateralne-komisije/

[palankaonline]

Иван Ристић: Ердоган у Србији „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том контексту неопходно је посматрати сваку иницијативу Анкаре усмерену ка најближем западном суседству. Посета председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана Србији је на површини економске и прагматичне природе, али има дубинске геостратешке импликације. Да ли ће се нови систем односа држава на Балкану отворити кроз ново Источно питање или ће овај макрорегион кренути путем изградње основа за сарадњу који у обзир узима глобалне промене које су у току, зависи од потеза које вуку Анкара и Београд, али и од саме логике међународне игре моћи. Балканизација као пежоративни појам почиње да се употребљава тек након распада Османске империје и креирања националних држава, које тада ступају у борбу око расподеле регионалног колача. Из тога неоосманизам црпе своју базичну логику и интерес да институционалну недовршеност регионалних односа искористи као подлогу за формирање устаљеног обрасца односа на Балкану. Са једне стране, Србија као тржишни учесник има интерес да остварује што боље везе са Анкаром на што више нивоа повезаности. Са друге стране, Србија као историјска творевина има потребу да се одупре настојањима Турске да је укалупи у сопствену геостратешку визију Балкана, неодговарајућу српским интересима. Српско-турски односи ће у првом реду зависити од неоосманских амбиција Анкаре и расположивих потенцијала за њихово остварење. Потенцијали пак зависе од унутрашњих политичких односа у Турској, геополитичких гибања у ширем макрорегиону Централне ��зије и Балкана и решења курдског питања, које је последњих месеци поново стављено на врх блискоисточне агенде. ИЗГУБЉЕНЕ ПОЗИЦИЈЕ ВОЈСКЕ И СЛАБИ ЕРДОГАН Нередима у Гези парку 2013. године, који су претендовали да постану обојена револуција, Запад је заљуљао Ердогана, а директно покушао да га сруши у покушају војног пуча. То је резултирало уставним променама, концентрацијом свих полуга моћи у његовим рукама и озбиљним дерогирањем традиционално снажног положаја војске у турском друштву. Имајући у виду јасан амерички рукопис у претходном покушају пуча и америчке интересе у овом делу света, јасно је због чега је по Србију било од суштинске важности да он не успе. Једини апсолутни добитник пропасти пуча у стратешком смислу је Русија, док је Србија посредни добитник. Овим великим политичким ломом Турска је ослабљена таман толико да њена спољнополитичка оштрица отупи, а опет не у мери у којој би то довело до урушавања њених потенцијала који би дестабилизујуће утицали на шире просторе турске интересне сфере. Одузето погонско гориво милитантном бошњачком крилу, које се необично притајило након кракторочног слабљења Турске због покушаја пуча, најбољи је показатељ тога. СТРАТЕГИЈСКА ДУБИНА НА ПУТУ СВИЛЕ Улога Турске у постмодерним међународним односима се мора тумачити кроз нови однос земље према НАТО, затим обрачун атлантизма и његових ривала у Централној Азији, конкуренцију са Саудијцима око примата у сунитском свету и тактиком Турске на Балкану као делом шире неоосманистичке стратегије. Без обзира на отопљавање односа са Русијом на површини, не треба пренебрегнути чињеницу да Турска служи „великој игри“ атлантизма, не у толикој мери на Балкану колико у Централној Азији. Од кримских Татара, преко различитих покрета у туркофоним централноазијским државама, до Ујгура у западној Кини, Турска подгрева тихе конфликте како би у исто време одржала своју интересну сферу и колико је могуће у зачетку спутала конкурентске трговинско-енергетске руте од глобалног геостратешког значаја, а у које су укључени и Русија и Кина. Битка за примат у сунитском свету са Саудијском Арабијом у ревизији Сајс-Пикоовог поретка на Блиском Истоку за сада наилази на најмањи заједнички садржалац кроз циљ свргавања Асадовог режима, док се на Балкану испод површине процеса видљивих голим оком подгревају конкурентска трвења око битке за душе Бошњака, и у мањој мери Албанаца. И једна и друга тенденција имају економски карактер, али је саудијски утицај далеко малигнији од још увек секуларнијег турског. Уколико би Саудијци и Турци на Блиском Истоку дошли у сукоб, то би попут повратне спреге негативно утицало на њихову колизију интереса на Балкану. Међутим, развој ситуације у том делу света, у коме Руси воде главну реч, за сада не најављује такав сценарио, што је спасоносно по делове Балкана на којима Срби и муслимани деле животни простор. „Империјална пренапрегнутост“ (енг. imperial overstretch, теорија америчког аутора Пола Кенедија, по којој империје пропадају када се шире брже од своје способности да увећавају војне и економске потенцијале) која је довела до свима познатих унутрашњих трзавица у Турској, логички налаже да се према далеко стабилнијем и политички зрелијем Балкану морају применити другачије методе. Отежавајућа је околност да Турци покушавају да одиграју утицајну улогу у већ добро увезаном лингвистичком и културолошком Западном Балкану. Када се ради о Србији, цивилизацијски јаз који постоји онемогућава да се то постигне готово искључиво меком моћи, како се то чини у Федерацији БиХ, Албанији и на тзв. Косову. Анкари је због тога у интересу да почетне Дејтонске позиције у БиХ покуша да преокрене у своју корист креирањем вештачке доминације бошњачког фактора, а паралелно са тим ради на бољем повезивању са Београдом. Таквим настојањима се можемо одупрети на два начина – прикривеном подршком дезинтегришућим тенденцијама у Федерацији БиХ са хрватске стране и креирањем сигурносне мреже са Турцима на нашу иницијативу са друге. Ипак, инкорпорисање српског интереса у будући преплетени модел задовољења интереса више полова утицаја у овом делу света зависи од тога у којој ће мери руска садржина у настајању успети да испуни стратегијску дубину. КУРДИ И АНКАРА БЕЗ ЕРДОГАНА Географски најудаљенији али потенцијално једнако важан елемент по турску балканску стратегију је разрешење курдског чвора. Узмимо за претпоставку да се Курдистан успостави као државни ентитет на простору на који клан Барзани и већина Курда претендују. Велики регионални конфликт би се макар у виду ограниченог сукоба прелио на турску територију. Било какав да буде његов ток и коначни исход, он се услед објективних околности не може завршити потпуним тријумфом једне стране и поразом оне супротстављене. Макар и минимална спремност Ердогана на компромис би била протумачена као његова слабост и довела до убрзаног губљења његових политичких позиција у самој Турској. Ако би дошло до новог покушаја пуча или мирне транзиције власти, на власт би ступио неко непосредно подложнији утицајима војске, а посредно утицајима Запада. То би био суштински елемент постердогановске слагалице, а који регионалним амбицијама Београда ни у ком случају не би дувао у једра. Због тога је за Србију тумачење одражавања курдског проблема на унутрашња превирања у Турској од суштинског значаја. Увек треба имати у виду да је Турска као стабилизујући фактор мање штетна по српске интерсе од Турске као извозника нестабилности, па је навијање за њену политичку дезинтеграцију, најблаже речено, непромишљено. * * * Турци су спознали еволутивни процес међународне политике и његов постепени прелазак са система националних држава на систем вишеслојног преплитања хоризонталних сила утицаја. У анархичним превирањима делова глобалне структуре која је на делу, Анкара жели да уграби што повољније позиције. То је за њих од посебног значаја на месту преклапања геополитичких светова и њиховој традиционалној интересној сфери. Због тога је Ердоган у Београду, а на нама је да му омогућимо да стечене позиције очува и изгради нове само у мери у којој одговара нашем интересу. Отуда је Србији билатерална сарадња од прворазредног интереса, а никако погубна Тадићева трилатерала, из које бисмо се враћали поражени пре него што смо у њу и ступили. Након различитих формата јасно дефинисаних поредака и њихових образаца деловања, историја се у пуном капацитету враћа на Балкан. У будућим односима са Турском циљ мора да буде да се Београд постави као магнет, који би полом који привлачи привукао позитивне економске импулсе, а супротним, колико год је то могуће, одбио онај део политичког утицаја који по нас делује дестабилизујуће. Имајући у виду распоред фигура на шаховској табли, то неће бити искључиво у нашим рукама. Како бисмо успели да пливамо на таласу не само добре воље Ердогана и његових геостратега већ и сопствене спољнополитичке сналажљивости, неопходно је и да се међународне околности својом инерцијом макар делимично одвијају нама на руку.

Иван Ристић: Ердоган у Србији – Центар за развој међународне сарадње „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон. Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне ...

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Иван Ристић: Ердоган у Србији http://ift.tt/2yk41YC, Иван Ристић: Ердоган у Србији „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том контексту неопходно је посматрати сваку иницијативу Анкаре усмерену ка најближем западном суседству. Посета председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана Србији је на површини економске и прагматичне природе, али има дубинске геостратешке импликације. Да ли ће се нови систем односа држава на Балкану отворити кроз ново Источно питање или ће овај макрорегион кренути путем изградње основа за сарадњу који у обзир узима глобалне промене које су у току, зависи од потеза које вуку Анкара и Београд, али и од саме логике међународне игре моћи. Балканизација као пежоративни појам почиње да се употребљава тек након распада Османске империје и креирања националних држава, које тада ступају у борбу око расподеле регионалног колача. Из тога неоосманизам црпе своју базичну логику и интерес да институционалну недовршеност регионалних односа искористи као подлогу за формирање устаљеног обрасца односа на Балкану. Са једне стране, Србија као тржишни учесник има интерес да остварује што боље везе са Анкаром на што више нивоа повезаности. Са друге стране, Србија као историјск�� творевина има потребу да се одупре настојањима Турске да је укалупи у сопствену геостратешку визију Балкана, неодговарајућу српским интересима. Српско-турски односи ће у првом реду зависити од неоосманских амбиција Анкаре и расположивих потенцијала за њихово остварење. Потенцијали пак зависе од унутрашњих политичких односа у Турској, геополитичких гибања у ширем макрорегиону Централне Азије и Балкана и решења курдског питања, које је последњих месеци поново стављено на врх блискоисточне агенде. ИЗГУБЉЕНЕ ПОЗИЦИЈЕ ВОЈСКЕ И СЛАБИ ЕРДОГАН Нередима у Гези парку 2013. године, који су претендовали да постану обојена револуција, Запад је заљуљао Ердогана, а директно покушао да га сруши у покушају војног пуча. То је резултирало уставним променама, концентрацијом свих полуга моћи у његовим рукама и озбиљним дерогирањем традиционално снажног положаја војске у турском друштву. Имајући у виду јасан амерички рукопис у претходном покушају пуча и америчке интересе у овом делу света, јасно је због чега је по Србију било од суштинске важности да он не успе. Једини апсолутни добитник пропасти пуча у стратешком смислу је Русија, док је Србија посредни добитник. Овим великим политичким ломом Турска је ослабљена таман толико да њена спољнополитичка оштрица отупи, а опет не у мери у којој би то довело до урушавања њених потенцијала који би дестабилизујуће утицали на шире просторе турске интересне сфере. Одузето погонско гориво милитантном бошњачком крилу, које се необично притајило након кракторочног слабљења Турске због покушаја пуча, најбољи је показатељ тога. СТРАТЕГИЈСКА ДУБИНА НА ПУТУ СВИЛЕ Улога Турске у постмодерним међународним односима се мора тумачити кроз нови однос земље према НАТО, затим обрачун атлантизма и његових ривала у Централној Азији, конкуренцију са Саудијцима око примата у сунитском свету и тактиком Турске на Балкану као делом шире неоосманистичке стратегије. Без обзира на отопљавање односа са Русијом на површини, не треба пренебрегнути чињеницу да Турска служи „великој игри“ атлантизма, не у толикој мери на Балкану колико у Централној Азији. Од кримских Татара, преко различитих покрета у туркофоним централноазијским државама, до Ујгура у западној Кини, Турска подгрева тихе конфликте како би у исто време одржала своју интересну сферу и колико је могуће у зачетку спутала конкурентске трговинско-енергетске руте од глобалног геостратешког значаја, а у које су укључени и Русија и Кина. Битка за примат у сунитском свету са Саудијском Арабијом у ревизији Сајс-Пикоовог поретка на Блиском Истоку за сада наилази на најмањи заједнички садржалац кроз циљ свргавања Асадовог режима, док се на Балкану испод површине процеса видљивих голим оком подгревају конкурентска трвења око битке за душе Бошњака, и у мањој мери Албанаца. И једна и друга тенденција имају економски карактер, али је саудијски утицај далеко малигнији од још увек секуларнијег турског. Уколико би Саудијци и Турци на Блиском Истоку дошли у сукоб, то би попут повратне спреге негативно утицало на њихову колизију интереса на Балкану. Међутим, развој ситуације у том делу света, у коме Руси воде главну реч, за сада не најављује такав сценарио, што је спасоносно по делове Балкана на којима Срби и муслимани деле животни простор. „Империјална пренапрегнутост“ (енг. imperial overstretch, теорија америчког аутора Пола Кенедија, по којој империје пропадају када се шире брже од своје способности да увећавају војне и економске потенцијале) која је довела до свима познатих унутрашњих трзавица у Турској, логички налаже да се према далеко стабилнијем и политички зрелијем Балкану морају применити другачије методе. Отежавајућа је околност да Турци покушавају да одиграју утицајну улогу у већ добро увезаном лингвистичком и културолошком Западном Балкану. Када се ради о Србији, цивилизацијски јаз који постоји онемогућава да се то постигне готово искључиво меком моћи, како се то чини у Федерацији БиХ, Албанији и на тзв. Косову. Анкари је због тога у интересу да почетне Дејтонске позиције у БиХ покуша да преокрене у своју корист креирањем вештачке доминације бошњачког фактора, а паралелно са тим ради на бољем повезивању са Београдом. Таквим настојањима се можемо одупрети на два начина – прикривеном подршком дезинтегришућим тенденцијама у Федерацији БиХ са хрватске стране и креирањем сигурносне мреже са Турцима на нашу иницијативу са друге. Ипак, инкорпорисање српског интереса у будући преплетени модел задовољења интереса више полова утицаја у овом делу света зависи од тога у којој ће мери руска садржина у настајању успети да испуни стратегијску дубину. КУРДИ И АНКАРА БЕЗ ЕРДОГАНА Географски најудаљенији али потенцијално једнако важан елемент по турску балканску стратегију је разрешење курдског чвора. Узмимо за претпоставку да се Курдистан успостави као државни ентитет на простору на који клан Барзани и већина Курда претендују. Велики регионални конфликт би се макар у виду ограниченог сукоба прелио на турску територију. Било какав да буде његов ток и коначни исход, он се услед објективних околности не може завршити потпуним тријумфом једне стране и поразом оне супротстављене. Макар и минимална спремност Ердогана на компромис би била протумачена као његова слабост и довела до убрзаног губљења његових политичких позиција у самој Турској. Ако би дошло до новог покушаја пуча или мирне транзиције власти, на власт би ступио неко непосредно подложнији утицајима војске, а посредно утицајима Запада. То би био суштински елемент постердогановске слагалице, а који регионалним амбицијама Београда ни у ком случају не би дувао у једра. Због тога је за Србију тумачење одражавања курдског проблема на унутрашња превирања у Турској од суштинског значаја. Увек треба имати у виду да је Турска као стабилизујући фактор мање штетна по српске интерсе од Турске као извозника нестабилности, па је навијање за њену политичку дезинтеграцију, најблаже речено, непромишљено. * * * Турци су спознали еволутивни процес међународне политике и његов постепени прелазак са система националних држава на систем вишеслојног преплитања хоризонталних сила утицаја. У анархичним превирањима делова глобалне структуре која је на делу, Анкара жели да уграби што повољније позиције. То је за њих од посебног значаја на месту преклапања геополитичких светова и њиховој традиционалној интересној сфери. Због тога је Ердоган у Београду, а на нама је да му омогућимо да стечене позиције очува и изгради нове само у мери у којој одговара нашем интересу. Отуда је Србији билатерална сарадња од прворазредног интереса, а никако погубна Тадићева трилатерала, из које бисмо се враћали поражени пре него што смо у њу и ступили. Након различитих формата јасно дефинисаних поредака и њихових образаца деловања, историја се у пуном капацитету враћа на Балкан. У будућим односима са Турском циљ мора да буде да се Београд постави као магнет, који би полом који привлачи привукао позитивне економске импулсе, а супротним, колико год је то могуће, одбио онај део политичког утицаја који по нас делује дестабилизујуће. Имајући у виду распоред фигура на шаховској табли, то неће бити искључиво у нашим рукама. Како бисмо успели да пливамо на таласу не само добре воље Ердогана и његових геостратега већ и сопствене спољнополитичке сналажљивости, неопходно је и да се међународне околности својом инерцијом макар делимично одвијају нама на руку.

Иван Ристић: Ердоган у Србији – Центар за развој међународне сарадње „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон. Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне ...

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Избори у Србији као матрица из ријалити програма Све су прилике да је за Балкан припремљено неколико сценарија, препуних безбедносних претњи. Циљеви су скривени, а у тој функцији су неконзистентне изјаве и потези политичких лидера, како позиције тако и опозиције. Медији су потпуно инструментализовани. Дизајнирају се чланци у којима се о политичким противницима говори на неодмерен, погрдан начин. Опоненти се без икаквих доказа разапињу на стуб срама. Истина постаје лаж, а лаж се представља као једина истина. У употреби је прастара метода специјалног рата, која још од библијских времена даје резултат. Док је Мојсије освајао Ханан победе је постизао захваљујући инсајдерима и информацијама које је добијао. Александар Македонски био је савршен у коришћењу ове методе. Она се навелико данас користи против Срба. Срби су одређени за губитнике, Србији не допуштају да поста��е битан фактор јер су Срби „мали Руси“, што је неопростиво. Стога се против Србије у циљу њене дисолуције воде дубинске обавештајне операције. Војводина, Рашка област и југ Србије су на највећем удару. За неоконе је операција Србија постала приоритет. Поменуту операцију спроводе корпоративне обавештајне службе, њихови агенти су активни као пословни људи који нуде инвестиције, али у операцију су укључене и Западне владе. Оне контролишу медије у Србији, не само оне који слове као опозициони и прозападни, већ и друге, наводно патриотске дневне листове, електронске медије и портале. Анализа текстова, њихових наслова, садржаја и дизајна било ког Петраусовог медија или оног у којем већински удео има Шпигл, указује да су мајсторски избалансирани. У њима се Вучић дозирано критикује, али је то представа за масе, превара. Опозиција се напада пласирањем безвредних, личних информација. Ствара се привид да је Вучић патриота који је испословао руске мигове за Србију. Наводни патриотски медији раде врло опасну ствар – призивају НАТО да овлада Балканом због руске претње и да што пре уђе у Босну и Херцеговину, Војводину, Рашку и Црну Гору. Помпа о оружју које је Вучић добио од Руса може пре у Србију да доведе НАТО него мигове који су још у Русији. Хрватска показује свој наводни страх од руског оружја у суседству, као што то раде и балтичке земље, а Вучић је споразум са НАТО верификовао у мери од 90%. Колики је БДП у Србији, али на основу показатеља из реалног сектора, велика је тајна. Непознаница је и чијим новцем се гради Београд на води. Вучић је у страху да ће изгубити изборе. Молио је Столтенберга да смири Тачија у погледу формирања војске Косова док не прођу избори. Заузврат је обећао две ствари: признање Косова и да никада неће легализовати статус руске хуманитарне базе у Нишу. Уплашивши се изборног пораза, а чему би формирање војске Косова могло допринети, Вучић се чак сетио Резолуције УН 1244. Од када се Вучић почео „бринути“ за Републику Српску, на председника Српске Милорада Додика почели су напади са свих страна. Додик је изложен невиђеном удару, прети му се оптужницом за криминал, налази се на америчкој „црној листи“, а у основи су га осудили за вербални деликт. Сарајево је добило сигнал да је Вучић њихов, односно на линији Запада, и да му не праве проблеме. Вучићев састанак са Мерк��ловом протекао је у знаку разговора о Косову, до којег је Немачкој стало много више него до Србије. Немачка води главну реч кад је Косово у питању, док је Британцима то право дато у Македонији и БиХ. Балкан је поново „буре барута“. Даљи развој ситуације зависи од сценарија који буде изабран. Балкан је, у суштини, експеримент. Шта рећи о изборима у Србији? Све је представа за народ. Уочљива је матрица из ријалити програма – на начин близак естради опозиција је изабрала своје кандидате за председника Србије. Наредбодавац је наложио да се на изборима појави више опозиционих кандидата од којих већина нема апсолутно никаквих изгледа за други круг. Тако је Вучићу пут за председнички мандат прокрчен, јер његов пораз не жели ни Сорош, ни Трилатерала ни НАТО. Уосталом, зашто би? Наравно, Вучић није упознат са целом причом. Павел Богданов, Фонд стратешке културе

Избори у Србији као матрица из ријалити програма Све су прилике да је за Балкан припремљено неколико сценарија, препуних безбедносних претњи. Циљеви су скривени, а у тој функцији су неконзистентне изјаве

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Избори у Србији као матрица из ријалити програма http://ift.tt/2nNYKUE, Избори у Србији као матрица из ријалити програма Све су прилике да је за Балкан припремљено неколико сценарија, препуних безбедносних претњи. Циљеви су скривени, а у тој функцији су неконзистентне изјаве и потези политичких лидера, како позиције тако и опозиције. Медији су потпуно инструментализовани. Дизајнирају се чланци у којима се о политичким противницима говори на неодмерен, погрдан начин. Опоненти се без икаквих доказа разапињу на стуб срама. Истина постаје лаж, а лаж се представља као једина истина. У употреби је прастара метода специјалног рата, која још од библијских времена даје резултат. Док је Мојсије освајао Ханан победе је постизао захваљујући инсајдерима и информацијама које је добијао. Александар Македонски био је савршен у коришћењу ове методе. Она се навелико данас користи против Срба. Срби су одређени за губитнике, Србији не допуштају да постане битан фактор јер су Срби „мали Руси“, што је неопростиво. Стога се против Србије у циљу њене дисолуције воде дубинске обавештајне операције. Војводина, Рашка област и југ Србије су на највећем удару. За неоконе је операција Србија постала приоритет. Поменуту операцију спроводе корпоративне обавештајне службе, њихови агенти су активни као пословни људи који нуде инвестиције, али у операциј�� су укључене и Западне владе. Оне контролишу медије у Србији, не само оне који слове као опозициони и прозападни, већ и друге, наводно патриотске дневне листове, електронске медије и портале. Анализа текстова, њихових наслова, садржаја и дизајна било ког Петраусовог медија или оног у којем већински удео има Шпигл, указује да су мајсторски избалансирани. У њима се Вучић дозирано критикује, али је то представа за масе, превара. Опозиција се напада пласирањем безвредних, личних информација. Ствара се привид да је Вучић патриота који је испословао руске мигове за Србију. Наводни патриотски медији раде врло опасну ствар – призивају НАТО да овлада Балканом због руске претње и да што пре уђе у Босну и Херцеговину, Војводину, Рашку и Црну Гору. Помпа о оружју које је Вучић добио од Руса може пре у Србију да доведе НАТО него мигове који су још у Русији. Хрватска показује свој наводни страх од руског оружја у суседству, као што то раде и балтичке земље, а Вучић је споразум са НАТО верификовао у мери од 90%. Колики је БДП у Србији, али на основу показатеља из реалног сектора, велика је тајна. Непознаница је и чијим новцем се гради Београд на води. Вучић је у страху да ће изгубити изборе. Молио је Столтенберга да смири Тачија у погледу формирања војске Косова док не прођу избори. Заузврат је обећао две ствари: признање Косова и да никада неће легализовати статус руске хуманитарне базе у Нишу. Уплашивши се изборног пораза, а чему би формирање војске Косова могло допринети, Вучић се чак сетио Резолуције УН 1244. Од када се Вучић почео „бринути“ за Републику Српску, на председника Српске Милорада Додика почели су напади са свих страна. Додик је изложен невиђеном удару, прети му се оптужницом за криминал, налази се на америчкој „црној листи“, а у основи су га осудили за вербални деликт. Сарајево је добило сигнал да је Вучић њихов, односно на линији Запада, и да му не праве проблеме. Вучићев састанак са Меркеловом протекао је у знаку разговора о Косову, до којег је Немачкој стало много више него до Србије. Немачка води главну реч кад је Косово у питању, док је Британцима то право дато у Македонији и БиХ. Балкан је поново „буре барута“. Даљи развој ситуације зависи од сценарија који буде изабран. Балкан је, у суштини, експеримент. Шта рећи о изборима у Србији? Све је представа за народ. Уочљива је матрица из ријалити програма – на начин близак естради опозиција је изабрала своје кандидате за председника Србије. Наредбодавац је наложио да се на изборима појави више опозиционих кандидата од којих већина нема апсолутно никаквих изгледа за други круг. Тако је Вучићу пут за председнички мандат прокрчен, јер његов пораз не жели ни Сорош, ни Трилатерала ни НАТО. Уосталом, зашто би? Наравно, Вучић није упознат са целом причом. Павел Богданов, Фонд стратешке културе

Избори у Србији као матрица из ријалити програма Све су прилике да је за Балкан припремљено неколико сценарија, препуних безбедносних претњи. Циљеви су скривени, а у тој функцији су неконзистентне изјаве

, http://ift.tt/1rMQyM6