#Стара Св.��Никола

[vestaignis]

Руины старой мавровской церкви Святого Николая – Свети Никола.

Ruins of old Mavrovo church Saint Nicholas – Sveti Nikola.

Горный круглогодичный курортный городок Маврово уникален тем, что здесь есть две церкви, посвященные одному и тому же святому. Первая церковь, известная как Стара Св. Никола, Старый Святой Николай, был построена в 1850 году и служила священным местом около 100 лет, пока в 1953 году не была построена плотина и не было создано искусственное озеро- Маврово, по названию одноименной затопленной деревни , жителей котрой переселили на другое место. Местные говорят, что святой и сила Божья не позволят церкви полностью исчезнуть в водах Мавровского озера. Поскольку храм продолжает появляться, утверждают, что невозможно скрыть и забыть священное место.

В течение многих десятилетей старая церковь была частично затоплена озером, но засуха последних лет позволила добраться до церкви пешком. Ценные иконы из этого храма были временно перенесены в небольшую церковь, спрятанную на склоне холма -другую Мавровскую церковь, также посвященную Святителю Николаю, но известную как Римская церковь. Сейчас в ней сохранились иконостас, кресты, богослужебные книги и иконы из затопленной церкви.Существовали проекты возрождения старого храма, но от них решили отказаться.

The year-round mountain resort town of Mavrovo is unique in that there are two churches dedicated to the same saint. The first church, known as Stara St. Nikola, Old St. Nicholas, was built in 1850 and served as a sacred place for about 100 years, until a dam was built in 1953 and an artificial lake was created - Mavrovo, after the name of the flooded village of the same name, the residents of which were relocated to another place. Locals say that the saint and the power of God will not allow the church to completely disappear in the waters of Lake Mavrovskoe. As the temple continues to appear, it is argued that it is impossible to hide and forget the sacred place.

For many decades the old church was partially submerged by the lake, but the drought of recent years has made it possible to reach the church on foot. The valuable icons from this temple were temporarily moved to a small church hidden on the hillside - another Moorish church, also dedicated to St. Nicholas, but known as the Roman Church. Now it has preserved the iconostasis, crosses, liturgical books and icons from the flooded church. There were projects to revive the old temple, but they decided to abandon them.

Источник:/www.stnicholascenter.org/gazetteer/2927,

//www.reddit.com/r/AbandonedPorn/comments/3pwuwv/a_cow_walks_through_water_in_front_of_the/,

//www.tripadvisor.com/Attraction_Review-g1214787-d11978064-Reviews-Old_Mavrovo_Church-Mavrovo_Polog_Region.html,

/en.wikipedia.org/wiki/St_Nicholas_Church,_Mavrovo,

/journeymacedonia.com/churchesmonasteries/mavrovo-st-nicholas-nikola/nggallery/page/2

[prolazimulicomtvojom]

Анастасија Нака Спасић

Анастасија Нака Спасић (31. децембар 1864, Оршава – 13. октобра 1953, Београд) - била је добротвор и хуманитарни радник, покретач, инспиратор и учесник готово свих значајних иницијатива за пружање помоћи онима којима је она била неопходна у Србији у периоду прве половине ХХ века.

Садржај 1 Рани живот 2 Брак са Николом Спасићем 3 Хуманитарни рад 4 Спољашње везе

Рани живот

Рођена је у Оршави 31. децембра 1864. године. Рођена је као најстарије дете од оца Стевана Лујановића, трговца, директора штедионице и почасног конзула Краљевине Србије и мајке Јелисавете Вете Лазаревић из праве партицијске куће Лазаревића из Неготина.

Анастасија, већ у нај��анијим данима прозвана Нака, детињство је провела у родној Оршави, градићу на обали Дунава, на самом излазу из Ђердапске клисуре. Основно образовање стекла је у родитељском дому, пошто је одбила да похађа мађарску основну школу која је била обавезна на тој територији. Родитељи су јој обезбедили све потребне учитеље јер су у потпуности подржавали њену жељу да прва слова научи на свом матерњем, српском језику. Поред широког образовања које је стекла у родитељском дому, а које је током живота стално надграђивала, Нака је течно говорила румунски, немачки, француски и енглески језик. Из најранијег детњства остала је запамћена епизода која се може сматрати Накиним првим хуманитарним гестом: Када је добила нове ципелице, оне претходне је трчећи понела кроз башту ка улици. Када су је питали куда је кренула одговорила је: „Носим детету које је босо.“ Нака је већ као дете схватила да сви људи, као и сва деца, нису материјално исто обезбеђена. Нака се и поред противљења породице 1884. године удаје за капетана дунавске пловидбе Бечлију Адолфа Хартмана. У браку су провели десет година без деце. Супруг Хартман умро је од запаљења плућа.

Брак са Николом Спасићем

Случајно се у бањи Мехадији, где је допратила оца и мајку, упознала са Николом Спасићем, чувеним београдским трговцем, који је тада већ неколико година био удовац. Током времена проведеног у бањи, Никола је боље упознао породицу и једнога дана од оца Стевана запросио је знатно млађу Наку, или како ју је касније увек звао Настасију. Након удаје, Нака прелази у Београд где је, као и њен супруг, могла у потпуности да развије свој смисао за естетику коју је допуњавала изузетним даром за негу биља. Осим тога, уз супруга, већ осведоченог добротвора, а и под утицајем др Драге Љочић развила је свој хуманитарни рад. Кад су дошли Балкански ратови за ослобођење поробљених Срба од Турака, Никола Спасић по наговору своје супруге закупљује зграду Управе монопола, на том месту се данас налази Филолошки факултет, и у њој опрема комплетну болницу. Нака је у овој болници радила као главна болничарка а сва храна за рањенике и бол��снике припремала се у њеној кухињи. За тај рад српска влада одликовала је Наку Спасић Крстом милосрђа, а када је после 1913. године на кратко завладао мир, на Накин предлог сав болнички материјал, опрема и лекови поклоњени су Црвеном крсту. 

Након овога Србија улази у Први светски рат, Никола Спасић, на Накин наговор да помогне некако војницима, оставља своје имање у Београду као Задужину, као свој прилог Српском народном инвалидском фонду „Свети Ђорђе“.

Хуманитарни рад

Крај Првог светског рата затекао је Наку Спасић као удовицу. Никола Спасић је преминуо 28. новембра 1916. године. Године 1923. Нака са братом Миланом Лујановићем са Крфа преноси посмртне остатке Николе Спасића и сахрањује их у његовој цркви на Топчидерском гробљу. Сада за Наку Спасић настаје период њене велике хуманитарне активности. Била је члан скоро свих наших хуманитарних организација. Породица памти да је у преко 24 друштава била чланица, чланица управе, потпредседница или председница. У једном периоду је била истовремено председница Друштва „Кнегиња Љубица“, Дома ученица средњих школа, Дома инвалида „Свети Ђорђе“, посебне Задужбине Николе Спасића, Друштва насушни хлеб, а чланица управе Црвеног крста, Кола српских сестара, Друштва „Краљ Дечански“ и других. Бројна друштва је помагала не само својим радом већ и личним средствима. Помагала је и Српску православну цркву, опет из личних средстава. Набављала је звона, која је Никола Спасић даривао, а која су у рату уништена, затим одежде и све ствари које су цркви биле неопходне, нарочито у периоду одмах после Првог светског рата, па и касније. Помагала је нарочито цркве у Јужној Србији и на Косову и Метохији где је то за живота чинио и њен супруг Никола Спасић. Из поштовања и захвалности за све што је чинила за добробит свога народа патријарх Варнава је увек лично долазио да јој честита крсну славу Св. Трифуна. На њену молбу Ђорђе Вајферт, који је био пријатељ куће Спасићевих још од 1876. године када је са Николом служио у Београдском коњичком ескадрону, поклонио Друштву београдских жена лекара плац где су оне уз помоћ жена лекара из Шкотске сазидале болницу за лечење жена и деце. За све време изградње болнице Вајферт је Друштву ставио на располагање свој конто код Народне банке. И данас на згради која је у саставу Клиничког центра др Драгиша Мишовић стоји табла са именима највећих дародаваца а међу њима као задужбинар добротвор уписано је име Анастасија Ник. Спасића. На једном од путовања у Штимље где је Друштво „Кнегиња Љубица“ имало свој Дом милосрђа и у њему издржавало и школовало ратну сирочад и децу без родитеља са Космета а касније и из целе Краљевине, године 1940. Нака је тешко повређена. Том приликом задобила је напрснуће кука. Пренета је у Београд у санаторијум Врачар. Ту је у гипсу лежала око месец дана и једном приликом својим сестричинама, које су јој биле као кћери, рекла: “Децо, ја сам решила да оздравим”. Ове су се само тужно погледале, али на срећу челично здравље и воља Накина учинили су своје. Проходала је. Од тада се кретала уз помоћ једног лаког штапа.

Наравно да јој је остало круто колено као спомен на арнаутску захвалност. Ни у страшним временима Другог светског рата, како током окупације тако и после ње, храбра и изузетна, Анастасија Нака Спасић није поклекла, нити се уморила. Поново доживљава тешке дане рата и окупације. Генерал Милан Недић нуди јој и захтева од ње да прихвати дужност председнице обједињених женских хуманитарних друштава које је хтео да оснује. Ову понуду јој је учинио дошавши лично, без најаве, у њен виноград на Топчидерском брду где је тада живела. Разговор је трајао релативно кратко. Генерал Недић је понудио Наки Спасић да се прими председништва свих обједињених женских друштава које је желео да оснује. Понуду је одбила рекавши: “Ја сам већ стара жене, ви ме, мој генерале, можете и стрељати, али ја се тог положаја нећу примити, наравно не у овом моменту у коме нам се земља налази”;. Ускоро долази у ситуацију да она мора тог истог генерала да моли за милост. И зато дуго, дуго чека пред његовим вратима, дуже но што је то потребно. Моли га да из логора на Бањици пусти песника Душана Матића, супруга Леле Матић њене младе пријатељице и сараднице у бројним хуманитарним акцијама. Генералу Недићу у замену нуди свој живот. Наравно, њена молба је без накнаде услишена јер је она тако ретко нешто молила и никада за себе. 

Нака Спасић доживела је током Другог светског рата велику трагедију, највећу у свом дугомживоту. Под савезничким бомбама, 16. априла 1944. године, на први дан Ускрса, смрт је у један мах задесила велики број чланова њене породице. Погинула јој је, у својој кући у Француској улици бр. 11, сестричина Деса Јанковић са четворо већ одрасле деце. А сестрић Мата Поповић, из те исте породичне гране, нестао је приликом ослобођења Београда. Никада није саз��ала његову судбину. Као што се не зна ни судбина хиљада Београђана за које се тада говорено да су одведени у Сибир на рад, а жене и породице тако настрадалих касније су их доживотно очекивали и надали се њиховом повратку.

Ни страшна породична трагедија, ни поодмакле године нису могле да зауставе њен даљи хуманитарни рад. Али било је суђено да Нака Спасић доживи још један велики ударац – велико разочарење. На предлог Кристе Ђорђевић, до рата често виђане особе у Накином салону, Дом инвалида Св. Ђорђе, посебна задужбина Николе Спасића, преузет је од Министарства социјалне заштите. Овде треба напоменути да су те 1946. године поједина хуманитарна друштва и задужбине још увек радиле у смислу првобитних намена и правила. Али учињено добро се ипак не заборавља и понекад враћа. На вратима, дела стана кога чине помоћне просторије у Кнез Михаиловој бр. 33, у којима је после рата живела Нака Николе Спасића, стајала је картонска табла са пуно печата. На тој табли писало је да је стан под заштитом Президијума ДФЈ, да нико нема право да претреса и да врши реквирирање стамбеног простора. У потпису те објаве била су имена Митре Митровић Ђилас и Милована Ђиласа. Митра Митровић Ђилас, иако велики противник грађанске класе и свега што је тада било грађанско, убрзо по ослобођењу посетила Наку Спасић и издала налог за постављање те спасоносне табле. Запањеној и свакако преплашеној Накиној родбини свој поступак објаснила је тиме што је госпођа Нака Спасић била једина чланица Управе Дома ученица средњих школа, чија је и Митра била питомица, која им је упућивала поздрав и по коју љубазну реч долазећ�� у Дом и тако решавала и по неки мањи проблем без великих формалности. Међутим, друге чланице Управе пролазиле су поред девојчица као да не постоје и општиле су само са васпитачицама. И тако је Нака Спасић остала у просторијама које су гледале на Јакшићеву улицу док се у луксузни стан изузетне уметничко – грађевинске вредности уселила фирма Југоелектро која и данас користи тај репрезентативни простор, чак и издајући га у закуп, као да је наследник Задужбине Николе Спасића.

Доследна себи, свом васпитању и животним начелима, којих се целог живота придржавала, остала је и поред свих трагедија, ломова и промена у друштву увек сталожена, ведра, спремна да помогне тамо где је најпотребније. Нико је никада није чуо да се пожалила било на прилике у којима је живела, било на ма какве здравствене проблеме или тегобе. Челично здравље, самодисциплина и жеља да помогне где год је то могуће осмислили су и улепшали један изузетно испуњен и богат живот.

 Анастасија Нака Спасић умрла је у Београду 13. октобра 1953. године, сахрањена је на Топчидерском гробљу у цркви чији је ктитор био њен супруг Никола Спасић. Једна улица и данас, на њеном Топчидерском брду, сада Дедињу, носи име Наке Спасић.

Спољашње везе Део текста из необјавњене књиге „И жене су даривале своме отечеству“ Мире Софронијевић, преузето са https://www.rastko.rs/istorija/zaduzbinari/msofronijevic2003/msofronijevic-naka_c.html (19.04.2017.)

[vprki]

РЕФЛЕКСИИ: Изкуство между традицията и съвременността

Събитието тази седмица в столичния културен живот е откриването на изложбата „Между традицията и модернизма. Образи на родното в българското изкуство от 20-те години на ХХ век” в Софийска градска художествена галерия. Тя е опит да се представи един сегмент от художествения живот в България  от първата половина на ХХ век. И опитът е изключително успешен – и като подбор на произведенията, и като дизайн на самата изложба.  

Куратори на изложбата са Аделина Филева, Станислава Николова и Любен Домозетски. Консултант към проекта е Татяна Димитрова, художник Надежда Олег Ляхова. „За българското изкуство годините на това десетилетие са време на активен и многолик художествен живот, който съществено се модернизира. Експозицията обединява произведения, които показват различните посоки на модернизиране, но същевременно отразява продължението на традициите от предходните десетилетия в младото българско изкуство. Фокусът е ориентиран в една определена посока – търсене на национална идентичност и изграждане на образи, въплъщаващи тази идея. Обособени са четири отделни тематични линии, които ясно могат да се проследят в българското изкуство от периода, а именно: интерпретации, вдъхновени от приказно-поетичния фолклор, произведения, свързани с християнството и християнското наследство, интерес към ��бредите и обичаите и представяне на образи от българското село. Специално място е отделено на печатната графична продукция, а експонати на приложното изкуство допълват представата за художествения живот от епохата”, пише в анотацията за изложбата.

Иван Милев - “Светогорска легенда”, 1926

Тя представя творби на знакови за българското изкуство автори: Иван Милев, Владимир Димитров-Майстора, Сирак Скитник, Иван Пенков, Николай Райнов, Пенчо Георгиев, Иван Лазаров, Никола Кожухаров, Борис Денев, Георги Машев и др. Произведенията са от фонда на СГХГ, на Национална галерия – София, Регионален исторически музей – София, Институт за етнология и фолклористика с етнографски музей – БАН, Държавна агенция „Архиви”, Национална художествена академия, Национална библиотека „Св. св. Кирил и Методий”, Съюз на българските художници, Градска художествена галерия – Пловдив, художествените галерии в Стара Загора, Казанлък, Кюстендил, Пазарджик, Сливен, Шумен, Русе, Исторически музей – Самоков, регионалните исторически музеи в Добрич и Враца, частни колекции. Проектът, който е изключително амбициозен и богат, е посветен на председателството на България на Европейския съвет и се осъще��твява с подкрепата на Аурубис България - АД и Програма „Култура” на Столична община.

Алдо Джианоти при откриването на изложбата си “Олимпия”

А колкото до съвременността – тя е в самостоятелната изложба „Олимпия” на живеещия във Виена артист Алдо Джианоти в Софийски арсенал – Музей за съвременно изкуство, филиал на Националната галерия. Изложбата е създадена специално за музея и се осъществява в партньорство с FLUCA /инициатива на Фондация „Отворени изкуства” и Австрийско посолство в София/ и Виенски клуб-България с подкрепата на Пловдив 2019, Столична Община, Община Пловдив и Федерално Канцлерство на република Австрия. Изложбата „Олимпия“ взима своето име от местността на полуостров Пелопонес в Гърция, където са се провеждали Олимпийските игри през древността. Със сво��те рисунки Алдо Джианоти пренася духа на тази антична спортна арена в музея, където публиката има възможност да изследва спортната тематика не само физически, но и да се занимае с въпроси като национална идентичност, съревнование и субординация в световен мащаб. Авторът цели да превърне институцията в един своеобразен стадион на възможности, взаимовръзки и саркастични коментари – поглед върху нашето общество, започващ от индивидуалното през колективното до националното, глобалното и универсалното.

С тази изложба павилионът FLUCA идва и в София. Това е проект на фондация „Отворени изкуства” и Посолството на република Австрия в България. Начална точка на проекта с куратор Урсула Мария Пробст е употребата на морски карго контейнер като пърформативна инсталация/скулптура.  FLUCA ще бъде отворена платформа за голям брой публични събития от май до октомври 2018 и 2019 година. Концепцията на павилиона идва от FLUC – известно пространство за урбанистика, съвременна музика, изкуство и пърформанс във Виена, също съставено от няколко карго контейнера. Проектът цели сътрудничество между артистичните сцени на България и Австрия и привличане на нова, любопитна аудитория, която да участва активно в културния живот на града. Проектът FLUCA ще представи богата програма - дигитално изкуство и нови технологии, улично изкуство и градски дизайн, музика, кино, танц, театър и литература, в различни формати – изложби, концерти, кинопрожекции, уъркшопи, дискусии и срещи с артисти. През месеците май - юли 2018 г. FLUCA - австрийски културен павилион, ще бъде в София. През септември и октомври 2018 г. ще бъде в Пловдив.

Расим с Железния орден, който получи

И още за съвременно изкуство – навръх рождения си ден на 1 май скулпторът и художник Венци Занков връчи в столичната галерия ONE за девети път Железния си орден за съвременно изкуство. Този път негов избраник беше концептуалният артист и художник Расим / RASSIM® – Красимир Кръстев/. Както каза Венцислав Занков – журито, тоест аз, връчваме наградата на Расим, който пък благодари за оказаното доверие. Отличието се присъжда на художник и събитие с „друг поглед” върху съвременното българско изкуство, което е извън по��езрението на мейнстрийма и официално представената култура и изкуство, но е с ясен принос към тях, гласи регламентът на наградата на Венци. Сам провокативен и непрестанно търсещ художник, режисьор, отличаван актьор и преподавател, Занков мотивира избора на артиста за 2018 с търсенето на истинността в изкуството, професионализма и качеството на работа, както и уникалността в подхода и актуалността му към настоящето. Сред носителите на Железния орден на Занков досега са: Иво Димчев, Дан Тенев, Спартак Дерменджиев, Веселина Сариева (Пловдивска нощ на музеите), д-р Галентин Гатев, проф. Орлин Дворянов и други.

Венци Занков и Расим

Имало е различни тълкувания на това негово учредяване на орден – намигване към институциите, артистична акция, принизяване на официозността, отличаване на хора, свързани със съвременното изкуство, които остават извън полезрението на официалната нормативност… Ето как Венци Занков обясни преди време в разговор за „въпреки.com” смисъла на своя орден: „Ако има някакви официални версии за изкуство и култура, има и други хора – и реших, че могат да се изведат. Защо с моето име – защото реших, че човек трябва да поеме отговорност със себе си и своето име. Не някакво абстрактно пожелателно бъдеше. Аз го давам на еди кой си. Има значение дали аз имам някаква стойност и този, на който го давам дали също е стойностен. Това е някакъв такъв експеримент между частното и публичното. Защото аз съм частно лице - един човек решава да си дава ордени. Но в един момент може да се окаже, че това има значение. И то с това, че заемаш такава позиция със себе си. И я защитаваш по някакъв начин – едно с избора и друго с това, което правиш. И това е напрежение за мен, защото трябва да доказвам, че аз трябва да го давам”, каза художникът. . ≈

Текст: „въпреки.com”

Снимки: Стефан Джамбазов