#Свети Петар Цетињски

[ststevanofdecani]

"И док је крволочни Бушатлија хитао са неупоредиво већом војском против владике Петра и његовог христоименитог народа, Светитељ Цетињски, сабравши такође своје јунаке, стиже са њима почетком јула 1796. године у село звано Слатине у Бјелопавлиће. Отслуживши ту литургију у светом храму, он причести своју војску као некад великомученик Лазар у цркви Самодрежи на Косову, па храбрећи их својом крепком беседом, рече им: ”Ја молих непријатеља да одустане од проливања крви невине и не хтеде. Велика је његова војска али је јадна и чемерна, јер није победа у моноштву него у Господу. Ви браните вјеру своју, своја огњишта, свој образ пред свијетом; ви сте, драги синови, слободан народ, ви немате друге награде за вашу свету борбу до своје вољности (слободе), али знате да је награда слободног јунака: одбрана слободе и милог отечества, јер ко се за другу награду бори, оно није племенити јунак, већ најмљени роб, чије витештво нема цијене, који јуначког поноса и своје слободе нема.”

”Устремите се на непријатеље наше вјере, нашег предрагог имена Српског и наше дражајше вољности (слободе)… Будите сложни сад више него игда и учините оно што вам достојно вашем имену одговора…” Па призвавши Бога за помоћника и благословивши војску, ступи у љути бој на месту званом Круси у Љешанској нахији, који бој потраја од осам сати ујутру до мркле ноћи (22. Септембра 1796. Г.). Ту агарјанска војска би до ногу потучена а њен вођа Махмуд паша убијен и посечен, добивши тако награду по делима својим."

(Из ”Житија светих” Светог аве Јустина Поповића, Житије Светог оца нашег Петра Цетињског 18/31.10.)

[novcanice]

Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је српски православни владика црногорски и брдски и поглавар Старе Црне Горе и Брда од 1830. до 1851. године. Један је од највећих српских пјесника и филозофа.

Рођен је у селу Његуши, близу Цетиња, као Радоје „Раде” Томов Петровић, а образовао се у неколико манастира у Црној Гори и постао је духовни и световни вођа Црне Горе након смрти свог стрица Петра I. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. Његошева владавина је такође обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте. Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом.

Његош је поштован као пјесник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „Горски вијенац“, која се сматра за ремек-д��ело српске и јужнословенске књижевности. Друга његова важн�� дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“. Сахрањен је у малој капели на Ловћену, коју су срушили Аустроугари у Првом свјетском рату. Његови остаци су премјештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године. Капела је уз подршку југословенске владе 1974. замењена Мештровићевим маузолејом.

Петар II Петровић Његош је на нивоу Митрополије Црногорско-приморске канонизован, и уведен у ред светитеља као Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог Митрополита Петра Други Ловћенског Тајновидца као светитеља.

[palankaonline]

ДАНАС ЈЕ СВЕТИ ЛУКА-ВЕРОВАЊА И ОБИЧАЈИ https://ift.tt/2HTcr0q Верници и Српска православна црква обележавају данас славу Свети Лука, у народу познату као Лучиндан. Лука је један од четворице јеванђелиста и писац је Јеванђеља по Луки и Дела апостолских. Данас се слави и Свети Петар Цетињски. Празник је у народу познат као Лучиндан и честа је слава српских православних породица, а верници га славе … Nastaviti čitanje https://ift.tt/eA8V8J #СмедеревскаПаланка #Србија #вести #новости #Паланка #Serbia #news #Palanka

[rasen-rs]

http://www.rasen.rs/2018/09/danilo-lazovic-sta-je-to-srpski-nacionalizam/

Данило Лазовић: Шта је то српски национализам?

„Господо српска, браћо и сестре, у Христу Богу. Ево зашто је тешко бити Србин. Ево шта је то српски национализам:

Данило Лазовић; фото: Патриот

То је рам у коме је икона Христова. То је дом у коме је Христос домаћин. То је брак у коме је Христос благословитељ. То је село и град у коме је Христос начелник. То је држава у којој је Христос Цар. То је уметност у којој је Христос чаробник. То је школа у којој је Христос учитељ. То је црква у којој је Христос првосвештеник. То је борба у којој је Христос војсковођа. То је страдање у коме је Христос главни страдалник. То jе мука, где се Христос мучи кроз невину децу. То је мрак у коме је Христос једина свећа. То је робовање које је издржљиво само са Христом. То је устанак против неправде са барјаком Христовим. То је победа с певањем: Христос Воскресе! То је песма која Христово име слави. То је весеље где анђели Христови са људима играју.

Шта је то српски национализам?

То је ткиво историје српског народа коме је основа Христос,  а потка свеци и светитељке и јунаци, мученици Христови. То је молитва до последње сузе и последње капи зноја. То је пост док очи не постану двапут веће. То је жртвовање за Христа и свега имања и себе сама. То jе снежна чистота у девичанству и анђелска верност у браку Христа ради. То је срећа у самоћи, срећа у браку, срећа у друштву, срећа у побратимству, срећа у колиби, на престолу, срећа у оба света у име Христа Бога. Ево због чега је речено да је тешко бити Србин.

А то је речено комшијама српским и издајницима српским, којима је национализам рам у који они стављају другу слику, коју им противници Христови гурну у руке.“ 

…

То су све те речи нашег владике Николаја српског.

Нема народа који има такву историју, пуну страдалништва, сужањства за Христа Бога. Једино руски и наш, јединоверни и братски народ има такву историју, и јерменски.

У овом савременом страдању сулуди нови крсташи, нови инквизитори кажњавају нас најстрашнијим средњовековним мукама, себи драгим мукама, а једна од таквих је она најгора за нас намењена, она, где се ланцима и синџирима везује живи и христолики за већ умрлог, мртвог и хладног да дугу ноћ проведе тако увезан. Тако наш светосавски, христолики српски народ без питања везују за већ умрлу, нехришћанску Европу.

Мало ли је страдалништва српског по Српској Крајини, Книнској и свим другим Крајинама? Мало ли је плача српске нејачи са Косова, грдног и великог судилишта? Мало ли је плача српског из државе Монтенегроздај? Мало ли је плача српског са српске Метохије?

Али ми, христолики, који у Бога живога верујемо, знамо да ће на референдум у Монтенегроздај по свој прилици доћи и митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски, и чувар светог пећког трона, Свети Петар Цетињски, са свом крстоносном и победоносном војском директно с битке на Крсима.

Ми знамо да ће на тај референдум, као и 1941, кад је дошао на Цетиње Секула Дрљевић и кад је прогласио неовисну Црну Гору под италијанском круном, доћи и наш Павле Ђуришић са 14.000 виђених момака. Ја колико знам Баја Станишића он ту прилику неће пропустити.

Ми који гледамо у Бога живога у овоме дивном и беломе граду знамо и недељом да на овом тргу прошета наш Живојин Мишић у друштву са Кајафом, видимо и да им се ту, где би друго, наго код “Руског цара” придружи и Степа Степановић и одједном, на кратко и Радован, Младић, и наш председник Караџић. Седну код “Руског цара”, а код кога ће, и договоре се и кад ће, и с ким ће, и докле ће.

Бог вас погледао. Хаг, да, дивно је рекао наш генерал, Хад. Генерал коме и овога пута честитам што је у пензији, било би тужно да је у овом срамном миру активан.

Снимак говора Данила Лазовића

  Извор: Патриот

РАСЕН

[prolazimulicomtvojom]

Зора

Кнегиња Љубица-Зорка Карађорђевић (Цетиње, 23.12.1864. – Цетиње, 15.03.1912.) ћерка црногорског кнеза (касније краља) Николе I Петровића Његоша и кнегиње Милене, супруга краља Петра I Карађорђевића и мајка краља Александра I Карађорђевића.

Биографија

Зорка је најстарије дете од дванаесторо деце црногорског кнеза Николе Петровића Његоша.  Детињство је провела на Цетињу где се и школовала до 11. године. Учили су је цетињски учитељи и швајцарска васпитачица госпођа Најком али је похађала и „Ђевојачки царице Марије инштитут на Цетиње“. Након тога је наставила школовање у трајању од седам година у институту „Смољни“ у Санкт Петербургу у Русији  где је руски император Александар о свом трошку обезбедио школовање и њој, а касније и њеним сестрама, и то са третманом који су уживала само владарска деца. Књегинице су добиле посебне апартмане, посебну трпезарију, право на присуство дворским свечаностима и употребу дворских кочија као и скупе тоалете. У 19. години венчала се са кнезом Петром Мркоњићем Карађорђевићем (Карађорђевим унуком) који је био 20 година старији од ње. Венчање је обављено 30. јула 1883. године након чега се брачни пар настанио на Цетињу (јер је Карађорђевићима у то време био забрањен улазак у Србију) а касније су прешли у Бар где су саградили нову резиденцију и назвали је Тополица по Петровом родном месту Тополи у Србији. Кнегиња постаје врло активна у пл��новима да њен супруг постане краљ Србије.Зорка је родила петоро деце: Јелену, Милену, Ђорђа, Александра и Андрију. Кнегиња је умрла два дана после порођаја са петим дететом, а Андрија је надживео мајку само 20 дана. Кнегиња Зорка никада није видела Србију. Сахрањена је на Цетињу код манастира Свети Петар. Када је изграђен Опленац, задужбина краља Петра И њене мошти су пренете са Цетиња 15. марта 1912. и положене у прву гробницу до олтарске апсиде.

Зорка у поезији

Многи песници су опевали битне тренутке њеног живота: рођење, крштење, венчање, болест, смрт и пренос мошти.

Јован Сундечић написао је песму у част рођења кнегињице Зорке.

…Здраво, Зорко, први цвјету својих светлих родитеља.

Ти си цвала, Ти у свјету Свеђ им била радост веља! Здраво кућо Петровића, која вјеру и слободу, те ступове људског бића крвљу спаси свом народу! Све што од твог срца пало, навћјек срећно напрјед текло! навјек цвало и пјевало! навјек први ловор стекло!... Расти, Зорко, крјепка буди, разгранај се �� узори: да одоје и Твоје груди једну сабљу Црној Гори!

Написао је и песму у част крштења Љубице – Зорке на коме јој је кум био тадашњи владар Србије кнез Михаило Обреновић. Песма под насловом „Прерадосном приликом крштења Кнежевне Љубице Зорке Петровић Његош на дан светога Саве србскога 1865“ објављена је у Црногорском годишњаку „Орлићу“ за 1866. годину.

Слави Србство данас славу светитеља народнога; слави светог отца Саву, божјим чудом предивнога; слави дивна угодника, свог у Бога заступника. А на славу на Цетињу, данас, на дан свеца свога, који јекти к мору сињу с овог брјега убавога, да одјекне к свакој страни куд се мајка Слава брани. Ту се крсти првјеница мило чедо, пуно чара, прва њежна љубичица црногорских Господара: Кнез Николе, десна крила и Милене узор мила....

Сачувана је у потпуности дужа песма у десетерцу "Женидба Књаза Петра Карађорђевића са Књегињицом Љубицом-Зорком“ чији је аутор био Ђуро Петровић.

...Књиге пише Петровић Никола Са високог свога пријестола. А их шаље на свакоје стране На војводе своје одабране. У књизи им Књаже говорио: „Зорку ми је Петар запросио, Син Лесандра Карађорђевића, Од старине Високог Племића, А унук је Црнога Ђорђије, Највећега турског крвопије, Што је први Србе сакупио И са Турском у боју ступио, С неколико својијег јунака Очистио земљу од Турака...

„У подножју Ловћена слегла се тога дана она широка епска интимност читавог народа. „Народ је пјевао, а отпјевавала су му брда око Цетиња" – забележио је хроничар свадбеног весеља, а кнез Никола „господи цјелој" је овако наздравио:

...Добро дошли кићени сватови, Одабрана господо, банови, Сретно моме двору долазили, Сваку срећу у њем налазили А уз срећу красну заручницу – Књаза Петра – млађану Љубицу. Од радости игра срце моје Веће данас него игда што је... Под ловћенским овим висовима, С браћом мојом – сивим соколима, Нек се свагда срећно састајемо, Пријатељски да се радујемо. Здраво будми Високи Племићу Зете, Петре Карађорђевићу!...

Према поетском исказу Ђура Перовића, кнез Петар Карађорђевић је овако одговорио на здравицу свог таста, кнеза Николе:

Црне Горе Господару славни, И витеже од времена давни. Славоношче са бојних пољана; Осветниче косовскијег рана. У добри час нек нам буде ова Светковина код твојих дворова. Бог ти твоје жеље испунио, Дочекао, синке поженио; Да с` купимо често на весеља, Што је Српства цијелога жеља, Те да славно сједе на престолу И, ка` сунце на небеском колу, Заблиста се круна Петровића Да доживи славу Немањића!

Сматра се да је песму „Разбоље се зорна Зорка“ написао сам кнез Никола.

Разбоље се зорна Зорка, Са Цетиња црногорка. На Цетињу високоме, А у двору краљевоме.

Њој долази мио тата, Мио тата краљ Никола. Па је пита: „Шћери Зорко, Шта те боли Црногорко? Је ли рана од пребола, да доводим ја доктора?“

„Није рана од пребола, Не доводи ми доктора, Већ од туге и жалости. Жао ми је ђеце моје, Александра и Ђорђија, и Милице јединице.

Ђеца ће се поскитати, Поскитати по свијету, Кано пчеле по свијету. Свака рана покрај срца, а срчана посред срца.

Ову песму певали су многи, Ксенија Цицварић, Мирко Рондовић, Бранка Шћепановић, Мерима Његомир,  Ана Бекута и Тања Шетер.

Јован Сундечић написао је и тужбалицу поводом смрти кнегиње Зорке.

Ја сам најпре на Цетињу Дирнуо твојој лири жице Да ми уз њих глас зајекти Прве песне веселице. О рођењу твом кнегињо Први цвијет, зјено ока Твојих сјајних родитеља Твога дома превисока. У тој пјесми излио сам Осећаје свога њеда И ускликно – колико ме Зар понио грла једра… Ти си расла и зорила Гранала се, крјепка била, И не једну, – но три сабље Свом си роду одвојила…

Радоје Рогановић написао је песму „Умрлој вили“ приликом преноса посмртних остатака кнегиње Зоркена Опленац 1912. године. Песма је објављена у Цетињском вјеснику 14. марта 1912. године.

"Мртва лези у горама Вила Андјеле је к себи окупила.

Да је воде оном другом крају: Да је воде к Божијем рају!

Б’јелој Вили име Јој је Зорка: Мајка Јој је зора са истока.

Отац Јој је оно сунце мило Што с над Ловћен српски узвисило,

Сестре су јој оне звјезде миле, које но су СРПСТВО засв'јетлиле!...

Поврх ове српске руже бајне: Заплакале и звијезде сјајне.

Што умрије ова Била б’ јела,  Заплакала и природа цјела!

Заплакало велико и мало И све што се Србином назвало.

А анђели заплакане тјеше, З рају је живјет много љепше.

Но престани ожалошћен зборе: Зорка иде у Божије дворе. 

У Дворове свемогућег спаса Рад љепоте и ради украса!”

Тако зборе небесни анђели, А Бог Зорку у рају насели!

Те је прима рајска земља мила: Уз змајеве Мирка и Данила!

И уз свекра Карађорђа славна: Да им буде бисерова грана!

("Цетињски вјесник", 14.март 1912)

“Тужбалицу” је написао Филип Ковачевић

Теби дивна и умилан, Мила Зорко! Из изодјела наредила, Зелен Боре! Под знацима кнежевскима, О Кнегињо! И по роду и по Дому, Тешко Дому! Као да ћеш у градове, Граде Зорко! У простране царевине, Царска крви! Гдје је Твоје пријатељство, Људска дико!

Јован Липовац, испевао је песму "На гробу њезине свјетлости Кнегиње Зорке"

И та ме жалост и та ме туга       Нагна те млада гробу сам друга... Па шћах замолит Српскога Вођа, Јунака славног тополског Ђорђа,, Оца Слободе Србије једне, Целивати му ја руке хладне, Умити му их суза потоком И заклети га тугом дубоком, Разгријати га љубављу мојом. Закуми ти га Славом Његовом! Још милом ћерком, с два моја сина, Те их не виђе још домовина! Да смјерно ђедо замоли Бога; Не би л` јуначкој ђеци пога... Не да им даде сребра и злата, Круну на глави сјајних палата, Све је то ситно и ништа није Спрам једне педи од Шумадије!...

Споменик

Први споменик жени у Србији подигнут је кнегињи Зорки 3. јуна 1926. године. Споменик, рад вајара Стаменка Ђурђевића, подигло је Друштво „Кнегиња Зорка“. Споменик се налазио на Великом Калемегдану. Након Другог светског рата споменик је уклоњен и вероватно уништен. Остао је сачуван гипсани предложак прве верзије који се чува у Историијском музеју Србије.

Улица

Зорина улица је једна од најмањих улица на периферији општине Чукарица.  Зорина улица постоји и у Врчину, Кањижи и Лугавчини. Кнегиња Зорка добила је улицу на Врачару коју је народ звао „Зорина улица“. После Другог светског рата име улице је преименовано у улицу Ивана Милутиновића. Након 50 година враћено је име Кнегиње Зорке. Улица Кнегиње Зорке постоји у Београду у општинама Врачар и Калуђерица, у Шапцу и Тополи. (извор: ПланПлус https://www.planplus.rs/#!sve-ulice/Zorina/33809 приступ 14.01.2017.)

Литература

Секулић, Н. (2014). Родни аспекти јавног градског простора (на примеру анализе назива београдских улица). Социологија, 56(2), 125-144.

Спољашње везе

Кнегиња Зорка Карађорђевић, Мира Софронијевић

https://www.rastko.rs/istorija/zaduzbinari/msofronijevic2003/msofronijevic-zorka.html

http://plavazvijezda.com/svitanje-rujne-zore-zorka-petrovic-karadordevic-122-godine-od-njene-smrti/

http://www.politika.rs/sr/clanak/260773/Beograd/Potraga-za-izgubljenim-skulpturama-sa-Beogradske-tvrdave

http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_xix_vijeku/nikola1/zorna_zorka_zivot_i_smrt_najstarije_kcerke_knjaza_mikole_m_jovicevic.html

http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_xix_vijeku/nikola1/crnogorske_princeze_evropske_diplomate_snezana_sekulic.html

[rasen-rs]

У току минулих векова вршено је однарођивање Срба – турчењем, албанизовањем, мађаризовањем, хрватизовањем (преко унијаћења и католичења), а у XX веку и македонизовањем. Расрбљивање Црногораца у XX веку јесте, у својој суштини, најподлији чин у целој лепези разнородних видова асимилације Срба, јер се ради о однарођивању оног дела српског народа, који су учени Европљани сматрали за најсрпскији.

Митрополит Данило, родоначелник династије Петровић Његош, написао је својом руком на рукописном јеванђељу, израђеном на пергаменту, следеће: “Данило, владика цетињски, Његош, војеводич српској земљи, купи ово светоје јевангелије ценоју златну 5 у Ивана Калуђеровића с Рисна, пренесено од земљи молдавскије њекоторим купцем. И сему ми од нашега труда управисмо сребро – образ Хритов и 4 јеванђелиста и с друге стране почех од сребра пет – у све печах 10 и приложих га у Патријаршији пећкој храму Вознесенија Христова…” (Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, Београд, књига II, страна 91).

У цетињским “Записима”, за октобар 1939, објављен је препис следећег текста, писаног руком митрополита Данила: “Ва љето 7207 (1698) мјесеца јулија 17 на неђељу Светих отец, да јет вједомо како купих сију душе спаснију књигу Житије Светого Сави, прваго архиепископа и учитеља србскаго аз грешни и смирени Данил, наречени владика цетињски…”

На Митровдан 1714. године, митрополит Данило је упутио ову поруку Црногорском збору и главарима: “Мила би ми била смрт да сте ви хтјели да сви уједињени изгинемо часно и славно, као што је то учинио сам Кнез Лазар и Милош Обилић који уби цара на Косову, па најзад и сам погибе са својим господаром и свих седам хиљада бораца – што нас Црногорце довело у ове крше – оставивши послије себе славу и част… Као што сами знате, у ваше вријеме, за тешког бечког рата, колико је храбрих Срба, Грка и Бугара, Угара и Њемаца пропало..” (Глигор Станојевић, Црна Гора у доба Владике Данила, Цетиње, 1955).

Митрополит Данило пише у Бечу, 2. децембра 1714, Гаврилу Головкину, ��редставнику руског цара Петра Великог, код цара Аустрије: “А сада мене су овђе зауставили… Не знам шта ће бити од мог живота у туђем царству, јер бих ја прво себе обешчастио, а затим наша српска племена, када бих молио помоћ од других држав��, и ругале би нам се друге вјере…” (Глигор Станојевић, Црна Гора у доба Владике Данила, Цетиње, 1955).

Митрополити Сава и Василије. У писму патријарха српског Атанасија и црногорског митрополита Саве Петровића Његоша, датираном 25. маја 1752, на Цетињу у “Резиденцији цетињских митрополита”, које је у Русију носио архимандрит (потоњи митрополит) Василије Петровић Његош, уз остало, пише: “… Нарочито је сваког саучешћа достојна српска земља која не само да је сваког свог права лишена, него и стално лежи под ногама противника, и њена страдања и уздахе тешко је описати…

Једина слободна књажевина црногорска која је своју вјеру и храброст, као и раније, увјек готова показати цијелом нашем словеносрпском народу…” (Политички и културни односи Русије са југословенским земљама у XVIII веку, Москва, 1984, стр. 159).

Митрополит Василије Петровић Његош, у својој “Историји о Црној Гори”, која је одштампана у Москви, на руском језику, 1754, уз остало, каже: “За велике гријехове наше, а особито за убиство младога цара Уроша, Бог се је разгњевио и допуштио те су Турци завладали готово цијелијем српским царством…

… Црна Гора насељена је већином досељеницима, који у ове горе добјежаше послије пропасти царства српскога. Свако такво племе памти и свог родоначелника који се је преселио у Црну Гору, свако племе има, у народном предању, своју историју; свако прича кад су се доселили у Црну Гору његови стари, ко су они били, одакле су се доселили итд. Привешћу неколико примјера. Његош на примјер причају како су испод Његоша планине, из Херцеговине (то је сада никшићки крај – Б.Ј.), дошла два брата – Ерак и Раич, па се населили у Његуше од којијех се је и прозвало мјесто Његуши, а од ова два брата постала су два јака села: Ераковићи и Раичевићи…

… При избору књаза Лазара за цара српскога, били су сви српске велможе, осим зетскога и црногорскога ерцога, који је у то вријеме био Балша, син Страцимиров, који је наслиједио ерцогство, послије Јована И ерцога, који је произилазио од фамилије књаза Вукана, Симеона Немање сина, и звао се Јован И Црнојевић…

��алша, којега сам прије споменуо, дошао је на Косово трећи дан послије оне несрећне битке 897. од створена свијета, од рођења Христова 1389. јунија 15. Балша је био одвећ жалостан што није стигао да буде у боју на Косову…”

После тога се у овој историји говори да је митрополит Василије “ступио у политичку и братску свезу са околнијема Црној Гори српскијема племенима. Он је ступио у братску свезу са Србима Боке Которске, некијема племенима Херцеговине, са јуначкијема Брђанима…

This slideshow requires JavaScript.

  ПИСМО ЦАРИЦИ МАРИЈИ ТЕРЕЗИЈИ

Одмах кад су главари околних српских племена примили ову књигу од владике и главара црногорскијех, скочили су на ноге јуначке те почели војску окупљати, да хитају у помоћ Црној Гори, својој узданици, на коју гледаху сви Срби као на земљу одакле ће им засијати сунце, као на свјетилник који свијетљаше у тами, која бјеше покрила српске земље, и казиваше им да још није све небо српско покривено тамом, да није све сунце српско облак притиснуо, но да има још на небу српскоме једна свијетла точка која свему српскоме народу уливаше зрачак надежде на опште народно ослобођење.

Браћа се браћи братски одазваше и притекоше им у помоћ у муци и невољи љутој..” (Марко Драговић, Митрополит црногорски Василије Петровић Његош или историја Црне Горе од 1750. до 1766. године, Цетиње, 1884).

Митрополит Василије је у посвети своје “Историје о Црној Гори” грофу М. Воронцову, руском државнику, написао:

“Налазећи се при најсветлијем двору Његовог Императорског Величанства, ја смирени пастир словеносрпског црногорскога народа, очекујући најмилостивији отпуст у своју отаџбину и одлазак духовном стаду, узех смјелост овај опис положаја и ранијих владалаца черногорске земље и с прилогом о светим царевим а српским и деспотима, ко су они и откуда су они били, поднијети вашој грофовској свјетлоти као трудољубивом и за стране народе заинтересованом министру”. (Глигор Станојевић, Митрополит Василије Петровић Његош и његово доба, стране 123, и 124).

Митрополит Василије је изјавио руском књазу Александру Гаљицину, 1765, да је у вези са захтевом Турака да им Црна Гора плати харач, рекао овима да је Црна Гора одвећ сиромашна. “Ви сте, Турци, узели Црногорцима и осталим Србима царство, простране земље и градове, шта хоћете од нас који живимо у овим горама”. (Глигор Станојевић, н. дело, стр. 126).

Митрополит Василије у свој��ј “Оди Немањи” пише: “Сербски свети краљи вастаните, Цару Христу молбу сатворите, Мухамедску вјеру изложите, От вашего отачества иждените! Христијанском цару помогните, Отачество ваше обновите! Архијереји сербски не лезите, Но сву ношт Бога Молите, Царство сербско паки ваставите, Правдају и благочетвји прославите

(Милорад Павић, Историја српске барокне књижевности, Београд, 1970).

Митрополит Петар I Петровић Његош (Свети Петар Цетињски)

Архимандрит Петар Петровић (потоњи митрополит Петар I), гувернадур Иван Радоњић, и сердар Иван Петровић, пишу аустријској царици Марији Терезији, 1779: “Желимо да Митрополит црногорски зависи од пећкога Патријарха у Србији. Кад садашњи Митрополит умре, пристајемо засад да његов насљедник буде рукоположен у Карловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, тј. да га бирају: гувернадури, потчињени главари и цио народ црногорски, али само дотле докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.” (“Записи”, за март 1939, Цетиње).

Уочи боја на Мартинићима против Турака, 1796, Петар I позива Црногорце и Брђане да докажу да “у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије”, а пред бој на Крусама, такође 1796, тражи од својих ратника да ударе на Турке, непријатеља “нашег предрагог имена србског и наше драге слободе”. (Др Ђоко Пејовић у дебати о Кулишићевом раду “О етногенези Црногораца”, јуна 1981, у Подгорици).

У посланици Белицама, из Манастира Стањевићи, 20. децембра 1807, Петар I, уз остало каже: “… Ја мислим, да нијесу ови Озринићи у то дјело сдоговорници и ништа више не жалим него срамни глас, који по свијету иде, да Црногорци помагају Турцима клати и давити христијане. У Вријеме, када је Бог сојединио српски народ, да се од турског јарма ослободи… Али се надам да остали Црногорци неће то име и срамоту на себе носити него да ће бити што и остали поштени јунаци србски, који су себе ослободили, пак иду да и друге Србље помогну ослободити…” (“Записи”, 1935).

У писму Петра I београдском митрополиту Мелентију, од 5. августа 1812, поред осталог, каже се: “… Подвизајте се и у напредак, брате мој, о ползи љубезњејшег отечества, а највише радите својим благоразумним совјетами и науками на саждат на срца господе србске прежде поменуту љубав и согласје, да би они не пустили себе род человјеческаго непријатељницу завист, која не зна предпочитати полезнаја и која силна и пространа царства обраћа у поробошченије и у невољу под туђи јарам, као што је и наше царство обратила. Ја знам како је у греческом народу царствује гордост и киченије тако у нашему, за несрећу својих, завист и памјкатозлобије, на којих када помислим ништа ме овеселити не мо, бојећи се ове непријатељнице, јербо она свако зло и несрећу и погибељ не повремену, већ вјечну, производи. Ми знамо шта је учинила неслога од нашега царства, а видимо шта је произвела слога. Има не мали дио народа, који се назива Србин, а не весели се србској слози, него га она мучи и гризе више него јарам, под којим се находимо, иако који из таквога народа дође и прилијепи се при којему господину србскоме трудно бих повјеровао да ће полезан бити општему благополучију народа србског…” (“Записи”, јул 1938).

Батрић Јовановић

Текст је део фељтона овог аутора (1. и 2. део) под насловом ”Расрбљивање Црногораца” објављeног у ”Гласу јавности” на основу његових књигa ”Црногорци о себи – од владике Данила до 1941” и ”Расрбљивање Црногораца – Стаљинов и Титов злочин”

  Сведочења предака данашњих Црногораца о њиховој исконској припадности српском народу У току минулих векова вршено је однарођивање Срба - турчењем, албанизовањем, мађаризовањем, хрватизовањем (преко унијаћења и католичења), а у XX веку и македонизовањем.