#Војна акција

[vaseljenska]

Трамп још није донео одлуку о могућој акцији САД у Сирији

Трамп још није донео одлуку о могућој акцији САД у Сирији http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/tramp-jos-nije-doneo-odluku-o-mogucoj-akciji-sad-u-siriji/

[citynewsmk]

ТЕНЗИИ ВО УКРАИНА: Русија почнува воени вежби со Белорусија

ТЕНЗИИ ВО УКРАИНА: Русија почнува воени вежби со Белорусија

Русија и Белорусија треба да започнат 10-дневна заедничка воена вежба поради зголемената загриженост за трупањето руски сили на границата со Украина. НАТО соопшти дека заедничките вежби го означуваат најголемиот руски ангажман во поранешна советска Белорусија од Студената војна, пренесува Би-Би-Си. Белата ку��а ги нарече вежбите акција „ескалација“ на тензиите околу Украина. Русија постојано…

[buntovnikmk]

ШАРЛ МОРАС И ФРАНЦУСКА АКЦИЈА

Многумина луѓе го поврзуваат прогресот на идеологијата „револуционерен национализам“ со Италија и предводникот на црнокошуларите – Бенито Мусолини. Меѓутоа, многу често се заборава дека духовниот потенцијал на идеологијата „револуционерен национализам“ поставен е од страна на организација која се вика „Француска акција“ („Action française“). Токму во Франција, каде што се развивала стотина години во сенка на буржоаската револуција, се родила идеолошката основа на револуционерниот национализам. Изразот на овој потполно нов начин на размислување во Европа биле погледите на Шарл Морас – идеолошки родоначелник и политички учител на европскиот револуционерен национализам.

Со него ќе ја започнеме и анализата на историјата на францускиот револуционерен национализам.

Шарл Морас е роден во Матрига, на југот на Франција, во 1868. година. Како и на многу француски интелектуалци, француско-пруската војна којашто избила во 1870. година влијаела многу на мислата на Морас. Помеѓу останатото, оваа војна предизвикала подоцне��на германофобија кај Морас којашто се истакнувала честопати во интелектуалните трудови на Морас. Во своите најрани спомени, тој сведочи за возбудувањата и стравот од војничките денови. Кога прашувал кои биле Прусите, сите му одговарале дека тоа биле „злобни луѓе и варвари со шилци во главата“. Дури, и за време на германската окупација во Втората светска војна, овие чувства не биле потиснати и покрај неговата поддршка на режимот на Маршал Петан.

Погледите кои тој ги формулирал станале основна идеологија на Француската акција.

И покрај широко распрострената заблуда, Шарл не бил основачот на организацијата. Движењето било основано во 1899. година од страна на Морис Пижо и Анри Вожоа, како реакција на интервенцијата на левичарските интелектуалци во корис на Алфред Драјфур. Шарл Морас ѝ пристапил на Француската акција и набргу станал нејзин главен идеолог. Под негово влијание, оваа организација станала стожер на монархистичката, контрареволуционерната (во смисол: противење на наследството на Француската револуција) и антидемократската мисла. Веќе во 1908. година започнале со издавање на дневен весник – истоимен како и организацијата - „Француска акција“. Со издавањето на весници, исто така, поврзано е и настанувањето на занимливиот феномен: создавање на некаков вид борбено крило коешто се викало „Кралски витези“. Членовите на ова движење ги продавале весниците на Француската акција, биле обезбедување на трибините и многу често влегувале во конфликтни ситуации со политичките противници коишто ескалирале стигајќи до улични тепачки. Квалитетот на текстовите коишто биле објавени во гласникот на организацијата како и полемизирачката енергија која била експлицитна, привлекла голем број читатели, а Морас и неговото движење станале значајни фигури во француската политика. До 1914. година, „Француска акција“ била движење со најдобра инфраструктура и била највитално националистичко движење во Франција.

Француската акција, за време и по Првата светска војна, станала една од најпопуларните политички организации во Франција. Познати писатели и интелектуалци ја поддржувале и ѝ се приклучувале; таа себеси се претставила како партија на мислители и интелектуални битија. Благодарение на личната агитација, со зачестените напади на лидерите на демократските и социјалистичките организации, како и дискусиите за постоечкиот естаблишмент, таа успеала да завлече одреден број на интелектуалци од републиката и демократијата. Голем удар на Француската акција ѝ нанела осудата за нејзината активност од страна на папата Пиј XI. Римокатоличката црква констатирала дека инфлуенцата на Морасовите идеи била за младите католици проблематична. Неколку статии на Шарл Морас како и на партискиот весник биле ставени на Index Librorum Prohibitorum. Со тоа, весникот „Француска акција“ станал првиот весник кој некогаш бил ставен на листата „забранети книги“ од страна на Римокатоличката црква. Во март 1927. на членови на Француската акција им било забрането да примаат ‘Свети тајни’. Овие удари биле причинско-последична причина поради којашто голем број членови ја напуштиле организацијата. Меѓутоа, по враќањето на антикомунистичкиот сентимент во редовите на Римокатоличката црква заради Шпанската граѓанска војна, новиот папа Пиј XII одлучил да ја повлече осудата на Француската акција.

И покрај бројните удари што ги доживеала организацијата, таа и понатаму останала значаен фактор во француската политика. Со растот на поддршката на авторитарните движења ширум Европа – тој раст не ја заобиколил ниту на Франција, па, голем број на луѓе започнале да му пристапуваат на Морасовото движење. За време на Втората светска војна, откако била прогласена Вишиевска Франција, Морас ги собрал своите членови околу колаборационистичкиот режим. Монархистите се надевале дека Петан ќе го обновил кралството. Сепак, членството на Француската акција било поделено околу поддршката на Петан. Одреден број на членови му се приклучиле на Француското движење за отпор или пак побегнале од Франција како би биле со Слободните француски сили. Другите пак, активно соработувале со окупаторот. Позицијата на Шарл Морас пак била многу контроверзна. Докажаниот германофоб, во 1940. година сметал дека Франција не треба да биде привлечена од германскиот модел на држава, та, дури организирал и антигермански трибини. Иако ја поддржувал Владата во Виши, тој, во теорија сѐ уште останал германофоб. „Гестапо“ планирал да го уапси во 1943. година. Морас го славел ослободувањето на Париз од германските трупи 3 септември 1944 година, но, и покрај тоа, тој сметал дека не треба да се прави ништо за да не се налути населението и да дојде до граѓанска војна.

После германското повлекување од Франција, Морас бил уапсен и спроведен на суд за „соработка со непријателот“. Оваа оптужба се засновала на статиите кои Морас ги пишувал и објавувал за време на војната. На крајот на самото судење, кое било една голема фарса со голем број на нерегуларности како лажирање на дати или лошо цитирање, Морас бил осуд��н на доживотна робија и одземање на сите граѓански права. Истиот момент бил исфрлен од Француската академија (француски еквивалент на МАНУ), меѓутоа, неговото столче остана празно до неговата смрт. Неговото судење кое се одржало во Лион, примамило големо внимание кај јавноста, а, исто така, како и на домашната, така и на меѓународната штампа. Кога се обиделе да го оптужат за соработка со Германците, Морас со потсмев прокоментирал: „Зарем не сум јас најголемиот германофоб во Франција?“. Австралискиот весник „Sidney Morning Herald“ запишале:

„Судењето создало интерес за личноста и наследството на овој резервиран, но жив 75-годишен старец, чијашто зашилена брада и остар глас напоредно го одржуваат чекорот со неговите полемички способности. Глув е како топ, но еднакво страствено ги аргументира своите ставови како и во последните 50. години; од Морас се очекува дека ќе се бори жестоко – но и залудно – во судската постапка која ќе биде веројатно долга и тешка, и која можеби ќе причини нереди во Лион“.

Морас од здравствени причини бил пуштен од затвор во 1952. година и префрлен во болница. Своите последни денови ги поминал во клиника во Тур каде што починал.

Идејата на Шарл Морас била заснована на интегралниот национализам, кој тој го дефинирал, и, на хиерархиски уредено општество кое го предводи силна влада. Тие биле основите за негова поддршка на католичката вера и обновата на француската монархија.

Тој формулирал агресивна политичка акција која се разликувала од неговите монархистички соперници, легитимисти, кои биле поприлично апатични кон политичкото делотворење. Создал облик на контрареволуција која била во противречност со обичниот конзерватизам; успеал да формира идеја за реакционерни мисли кои активно би ја менувале историјата, што е поприлично парадоксално. Неговиот интегрален национализам ги одбивал сите принципи на демократија, критикувајќи ги сите промени од Француската буржоаска револуција, заговарајќи враќање на наследничката монархија.

Како и многумина тогаш во Европа, ги прогонувала неговите размислувања мислата за декаденција. Сметал, дека Франција го изгубила сето свое величество во 1789. година кое го наследила од нејзините корени како провинција на Римското царство, и од кои е исковена, како што рекол „од четириесет кралеви кои за илјада години ја создале Франција“. Француската револуција за него била негативна и деструктивна.

Коренот на пропаѓањето го пронашол во Просветителството и Реформацијата; изворот на злото го о��ишал како „швајцарската идеја“, очигледно поврзувајќи го тоа со Жан-Жак Русо. Морас за пропаѓањето на Франција ја обвинил „антиФранција“ која ја дефинирал како „конфедерација од четири држави: Протестанти, Евреи, Масони и туѓинци“. За него, всушност, првите тројца биле „внатрешни туѓинци“.

Иако ја поддржувал монархијата во многу гледишта, Морас не бил типичен монархист на француската монархистичка традиција. Неговото поддржување за обнова на француското кралство и воспоставување на католичката вера како државна било просто од прагматични причини. Сметал дека државната религија е единствен начин да се одржи јавен ред и морал. Морас, за разлика од споменатите легитимисти, заговарал политичко дејствување. Неговиот слоган бил „Политиката на прво место!“. Исто така, имал и атипични ставови за религијата, бил агностик. Католичката црква ја поддржувал затоа што била длабоко вткаена во историјата на Франција, но, и заради нејзините хиерархиски структури и клерикални елити кои биле одраз на едно идеално друштво. За него, црквата била малтер на францускиот идентитет. Меѓутоа, на крајот од својот живот, Морас ја прифатил католичката вера.

За „Француска акција“, иднината била исклучително сврзана со монархијата. Само монархијата пружела спас за заедницата и единствено таа можела да му одговори на правниот поредок спречувајќи раздор и катастрофа. Сметале дека монархијата е единствена која може да го заштити интересот на францускот�� општество. Монархијата мора да биде апсолутна, но никако да не го следи примерот на тиранинот Луј XIV, туку, налик на „слободната монархија“ на Франсоа I. Кога монархијата е воспоставена (на ова збиднување најпрво ќе му претходи период на националистичка диктатура), ќе биде спроведена депарламентаризација на државата – партиите ќе бидат забранети и ќе бидат затворени издавачките куќи кои издавале политички дела, парламентот ќе биде распуштен. Во исто време, на провинциите треба да им се даде автономија, слобода на творечкиот дух, слобода на синдикалистичките и образовните органи. Државата би требала да ги „намали“ своите функции: таа под своја контрола ја држи политичката, делумно економската и делумно духовната сфера на животите на граѓаните. Остатокот на контролата се пренесува на регионалните тела по принципот „авторитет одозгора, слобода одоздола“. Се создава мала, но професионална војска, постои и голема, но, таа се потпира на служењето воен рок.

Француските провинции ќе добијат целосна автономија за своја внатрешна политика (самоуправување), а, само одреден дел од политичката моќ ќе биде во рацете на „центарот“. Провинциите мораат сами да си ги решаваат внатрешните политички прашања. Примарната задача на „центарот“ ќе биде да ја заштити државата од надворешни непријатели. Ваквата традиција функционирала во Франција успешно сѐ до Француската револуција, за да, после неа, биде заменета со републикански унитаризам кој ќе ја гуши слободата на провинциите со својата лимитирана бирократска машина и ќе го попречува манифестирањето на вистинскиот француски дух.

Бидејќи бил агностик, Шарл сепак, морал да признае дека црквата по својата природа била отелотворување на хиерархиите и институциите кои го обликуваат јавниот морал приближувајќи го моралниот идеал на христијанството. „Оној, кој се оддалечува од цврстата католичка филозофија, се дистанцира и од било какви трајни правди и користи, интереси и права, дух и дела“. За него, и покрај сѐ, само католицизмот бил темел на којшто се засновала „латинската раса“ и Франција. На крајот на краевите, дури и папата Пиј Х го нарекол заштитник на верата, предупредувајќи ги било каквите напади на него од страна на десницата.

Општеството мора да биде устроено и засновано на политички, економски, културни и социјални здруженија – корпорации, комори, институции, гилди, цехови, работнички синдикати. Пред нив стои и решавањето на главните прашања на внатрешната политика во социјална и економска сфера. Сѐ се тоа природни здруженија, како што е и семејството основна единица на заедницата, впрочем, и на неа се темели. Државата мора да ја спречи дозволата за самоволие и недостатокот во својата структура.

Мајчиниот јазик, крв, вера, уметност, традиција и обичаи – тие се сите дел од една органска целина која се нарекува нација. Француската нација не е исклучок. Франција е држава која ја создала француската нација, затоа е неделива и се смета за единствена целина. Затоа, една од најважните задачи на државниот апарат е цврсто да ги брани сите темели на француската нација и да го спречи нејзиното пропаѓање и заборав (за возврат, децата на нацијата ќе чувствуваат долг да ѝ се одолжат).

Либерализмот и социјализмот – според Морас – се засновани на лажни постулати за човекови еднаквости.

Пред „слободата, братството и единството“, Франција била голема држава која зазимала достоинствено место во светот и имала величествена култура. Демократијата води кон стремеж само за пари и духовно разбивање на општеството, постепено свртување на синовите на нацијата против својата мајка и постепено распаѓање на нацијата. „Слободата“ води кон слобода на богатите, „еднаквоста“ им го отвара на најнеподобните за власт, „братството“ води кон космополитизам – заедница без корени, која го брише националниот идентитет.

Комунизмот и социјализмот водат кон „економско изедначување“ што е неприфатливо; тие исто така заговараат револуционерни методи за отелотворување на своите идеали, а секоја револуција е хаос, анархија, терор, уништување на традиционалните стуктури на заедницата. Анархизмот, уништувајќи ја државата, нема да може да изгради ништо вредно на нејзино место, утописки е, и понатаму невозможно. Анархистите се искрени во своите настојувања, но, само монструозен деспотизам може да излезе од нивните проекти.

Исто така, Шарл Морас бил голем противник на протестантизмот. За него, протестантизмот му бил пред сѐ спротивставен на католицизмот заради величење на индивидуализмот, уништувајќи ја така заедницата. Друго: тој историски е бил во служба на непријателот на Франција – Обединетото Кралство и Германија, и трето: придонесол во формирањето на либерални идеи кај просветителите. Заради тоа, на неговото влијание и неговата појава во било кој облик, треба Французинот да се противречи.

Морас бил посветен на супериорноста на т.н. латинска раса – група од етноси кои говорат романски јазици и кои се формирани по падот на Римското царство. Сметал, дека единството на овие нации во склоп на заедничка унија или држава ќе допринесе во завладување на мирот во Европа и спречување на воспоставување германска хегемонија.

Иако некои точки од програмата на Француската акција биле реализирани за време владеењето на Маршалот Петан, како враќањето на предреволуционерната административна поделба на државата, укинување на департманот и обнова на покраините во чиешто создавање се земени во обѕир регионалните карактеристики на државата.

Огромно влијание имал Шарл Морас врз идните фигури во национал-револуционерните движења, а посебно се истакнуваат кај шпанскиот фалангизам и рускиот солидаризам. И ден-денес можеме да ја почувствуваме неговата инфлуенца, но и исправноста на неговите идеали. Тој е сѐ уште присутен во Франција, тој живее благодарение на сѐ уште активната „Француска акција“ која се држи до идеалите на својот учител и идеолошки татко.

[palankaonline]

Срђа Трифковић: „Правда за Давида“ није само шарповски сценарио смене режима У контексту америчке иницијативе у сузбијању руског утицаја на разним фронтовима – дошао је тренутак за ��ови покушај дестабилизовања и срозавања Републике Српске. Тако је осмишљена прилично рутинска шарповска акција звана „Правда за Давида“ Од самог тренутка потписивања Дејтонско-париских споразума у јесен 1995. присутна је склоност утицајних личности америчког спољнополитичког естаблишмента – као и њима блиских актера медијске, академске и аналитичке сцене – да заговарају унитаризацију Босне и Херцеговине и радикалну ревизију „Дејтона“ зарад постизања тог циља. Непуну годину дана после потписивања споразума, септембра 1996, сам његов кључни творац – пок. Ричард Холбрук – заложио се за нову конференцију која би „ојачала“ до тада постигнуто. Поборници унитаризације, како је 2011. истакао Стивен Мајер, од почетка имају у виду јасно зацртан циљ: транзицију Босне и Херцеговине од наводно „нефункционалног и ратом раздељеног штићеника међународне заједнице у стабилну, мултиетнички интегрисану либералну демократију“. Скоро 23 године после Дејтона ништа се битно није изменило у ставу америчког естаблишмента. Када два престижна истраживачка центра у Вашингтону заједнички издају извештај пропраћен великим публицитетом, у коме позивају на америчку „акцију“ или „ангажман“ у неком делу света, можемо бити сигурни да то није случајно. У протекле две деценије, конкретне плодове сличне медијско-аналитичке припреме већ смо видели у Србији, Ираку, Либији и Сирији. Међутим, када се естаблишментски институти симултано залажу за хитни „повратак“ САД на Балкан (као да су са њега икада отишле!), можете бити сигурни да се нешто спрема – нешто у духу изненадног доласка страних ТВ камера на неку улицу у Сарајеву 1994-95. Првог маја Национални одбор за америчку спољну политику (National Committee on American Foreign Policy) и Институт Исток-Запад заједнички су издали извештај под насловом „Време за акцију на западном Балкану“. У њему се истиче да је од краја хладног рата амерички ангажман на Балкану имао за циљ да регион буде „слободан и да живи у миру“ као поуздани партнер САД у одговорима на глобалне изазове: „Наш је циљ био да стабилизујемо Балкан и ојачамо безбедност ��иром Европе кроз интегрисање западног Балкана у трансатлантске структуре. Само смо делимично успели… Регион стагнира и присутан је ризик од погоршања ситуације услед три фактора: неадекватне локалне власти и слабе економије, наставка напетости између суседних држава и злоћудног утицаја страних снага“. Међу државама којима наводно треба америчка помоћ не помиње се Хрватска, али се уз Албанију, БиХ, Македонију, Црну Гору и Србију помиње Косово. Под „неадекватним локалним властима“ пре свега се циља на тобоже реметилачки „српски ентитет“ у БиХ и потребу његовог довођења под контролу. (О дисфункционалности „државе“ Косово нема ни помена.) Под „напетостима“ међу суседима, на првом месту се подразумева однос Србије према Косову. Тај проблем треба решити јасним условљавањем даљег напредовања Србије ка ЕУ – при чему уз безусловно признање Косова треба захтевати и прихватање спољне политике по диктату ЕУ. Извор: Све о Српској Под малигним спољним фактором подразумева се, наравно, Русија. Извештај, да сумирамо, оличава континуитет изразито негативних ставова америчког естаблишмента према Србима. Он је изнова дошао до изражаја у скандалозним изјавама команданта снага НАТО у Европи, генерала Кертиса Скапаротија, пред одбором Сената САД за војна питања почетком марта. Сличне извештаје видели смо у много наврата у годинама за нама. Премда је реч о институцијама и „стручњацима“ различитих профила, нивоа утицаја и способности – од злокобног Данијела Сервера из Института за мир САД до Си-Ен-Енове агитпроповке Кристијане Аманпур – сви имају нешто заједничко најновијем извештају Националног одбора за америчку спољну политику и Института Исток-Запад. Заједничка им је карактеристика да својим циљевима, конкретно унитаризацији БиХ, теже без анализе геостратешких аргумената који им иду у прилог, без рационално артикулисаног аргумента зашто би такав исход – који би евидентно био у интересу само једне стране у трочланој једначини – био у националном интересу САД. А приори третирајући пожељност „довођења под контролу“ (тј. Ликвидације) Републике Српске и стварања наводно грађанске, евроатланске, функционалне, постнационалистичке итд. Босне и Херцеговине као подразумеваног стратешког циља политике САД, они само изнова копирају ратне циљеве муслиманске стране и избегавају сваку дебату о политичкој природи, т��хници спровођења или последицама предложеног пројекта. Притом пада у очи уистину фрапантна униформност њихових наступа и аргументације. То нису аналитички текстови, већ пропагандни памфлети из којих извире апсолутна решеност активиста и лобиста (под фирмом „аналитичара“) да се тежи давно зацртаном циљу унитарне БиХ независно од емпиријски проверљивих околности на терену и без икакве спремности на дијалог о суштинским импликацијама пројекта. Да прети нова нестабилност „доказано“ је тврдњама, измишљеним или од њихових локалних пулена лансираним, о „српским паравојним формацијама“ и „растућем руском утицају“. Од првог дана ступања на снагу „Дејтона“ почела је систематска кампања порицања легитимности Републике Српске као једног од два равноправна ентитета и њено приказивање као резултата „геноцида и етничког чишћења“. Парадоксално, што више времена пролази то је видљивија ескалација виктимолошке реторике у циљу постизања наведених политичких циљева. Она је доживела (за сада) врхунац јула 2015, на другу деценију догађаја, при чему је хашки наратив добио метафизички карактер. До следеће округле сребреничке годишњице има две године и два месеца, међутим, а са становишта „унификатора“ Босне управо сада – у контексту америчке иницијативе у сузбијању руског утицаја на разним фронтовима – дошао је тренутак за нови покушај дестабилизовања и срозавања Републике Српске. Тако је осмишљена прилично рутинска шарповска акција звана „Правда за Давида“. Сви елементи операције промене режима су присутни, укључујући спорост угрожене владе да благовремено уочи сигнале и реагује на опасност. Да је скупштински експозе министра Лукача уследио првог радног дана после Ускрса, 10. априла, уместо у четвртак 10. маја, из мине би било могуће уклонити упаљач. Она сада прети детонацијом. Западни поборници унитарне БиХ у „Правди за Давида“ виде савршено оруђе – јефтино, наоко спонтано, потенцијално убитачно – за жељени ток догађаја. Користе га управо у тренутку када, после дужег затишја, опет интензивно припремају лобистички терен за убеђивање америчке јавности и законодавних тела да прихвате „већи ангажман“ САД на Балкану у циљу привођења крају „незавршеног посла“. Притисак не само на Бања Луку него (можда и пре свега) на званични Београд као гаранта споразума из 1995. да прихвате нову рунду радикалне ревизије дејтонског оквира, засигурно долази. Поборнике принудне унитаризације притом охрабрује како нејединство српских политичара западно од Дрине тако и слабост Србије сам��. Извор: Све о Српској Њихова су очекивања прагматично утемељена: ако је влада Србије зарад бескрајног „европског пута“ спремна на де факто одрицање од Косова и Метохије (бриселски „споразуми“ и предстојеће „тешке одлуке“), није извесно да би због Републике Српске напокон повукла црвену црту и остала одлучна у одбијању додатних „тешких одлука“ које ће тражити Вашингтон и њему беспоговорно послушни Брисел. Поврх свега, њих соколи спремност утицајних снага на политичкој сцени Републике Српске да зарад својих личних амбиција и страначке острашћености, као и до сада уосталом, иду на руку поборницима принудне унитаризације и ликвидације „геноцидног ентитета“. У предстојећем периоду заоштриће се постојећи и наступиће нови сукоби западних сила са Русијом. Њих ће да покрећу пре свега САД у циљу реафирмације своје улоге глобалног хегемона, самопроглашеног носиоца изузетности и самозваног лидера „међународне заједнице“. Уколико напокон уследи озбиљнији руски отпор по питању Украјине или Сирије него до сада, америчкој администрацији биће потребна једна јефтина и брза победа на неком периферном терену – победа која не изискује превише труда, ангажмана или новца, а којом свеједно може да се маше као примером спољнополитичког успеха. Имајући у виду континуитет одбојности према Србима– која је дошла до изражаја у поменутим изјавама генерала Скапаротија – као и нејединство политичких снага унутар Републике Српске, јасно је да сценарио „окончања незавршеног посла на Балкану“ не представља могућу, већ непосредну опасност. Са глобалне тачке гледишта, евентуални„успех“ САД у наметању бошњачког „решења“ малој, изнутра политички подељеној и геостратешки тек периферно значајној Републици Српској, био би вредан подсмеха. За непосредне жртве таквог сценарија, међутим, он би представљао егзистенцијалну претњу првог реда, која би довела у питање српску националну стратегију у целини и сврсисходност жртава из рата 1992-95. посебно. Још није касно да почне креативно разматрање могућих сценарија изазова Републици Српској, који веома вероватно следе у предстојећем периоду. Способност опстанка једне државе – а ово важи и за „ентитет“ са де факто атрибутима државе – у условима ненаклоњеног окружења, увек је био крајњи тест њене виталности у хобсовском свету међународних односа. Да би Република Српска тај тест издржала, да би се политички консолидовала и за сваки облик отпора адекватно припремила, за почетак она мора бити свесна да јој он предстоји. Наслов и опрема текста дело су редакције сајта „Све о Српској“. Ауторов наслов је био „Република Српска на удару, не по први пут” (Све о Српској, 13. 5. 2018)

С��ђа Трифковић: „Правда за Давида“ није само шарповски сценарио смене режима У контексту америчке иницијативе у сузбијању руског утицаја на разним фронтовима – дошао је тренутак за нови покушај дестабилизовања и срозавања Републике Српске. Тако је осмишљена прилично рутинск…

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[vaseljenska]

Тереза Меј добила "зелено светло" за напад на Сирију

Тереза Меј добила "зелено светло" за напад на Сирију http://www.vaseljenska.com/vesti/tereza-mej-dobila-zeleno-svetlo-za-napad-na-siriju/

[vaseljenska]

Пентагон спрема војну интервенцију на Филипинима

Пентагон спрема војну интервенцију на Филипинима http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/pentagon-sprema-vojnu-intervenciju-na-filipinima/

[vaseljenska]

САД на СБ УН: Спремни смо на даљу војну акцију

САД на СБ УН: Спремни смо на даљу војну акцију http://www.vaseljenska.com/vesti/sad-na-sb-un-spremni-smo-na-dalju-vojnu-akciju/

[palankaonline]

Срђа Трифковић: „Правда за Давида“ није само шарповски сценарио смене режима https://ift.tt/2KvqrJs, Срђа Трифковић: „Правда за Давида“ није само шарповски сценарио смене режима У контексту америчке иницијативе у сузбијању руског утицаја на разним фронтовима – дошао је тренутак за нови покушај дестабилизовања и срозавања Републике Српске. Тако је осмишљена прилично рутинска шарповска акција звана „Правда за Давида“ Од самог тренутка потписивања Дејтонско-париских споразума у јесен 1995. присутна је склоност утицајних личности америчког спољнополитичког естаблишмента – као и њима блиских актера медијске, академске и аналитичке сцене – да заговарају унитаризацију Босне и Херцеговине и радикалну ревизију „Дејтона“ зарад постизања тог циља. Непуну годину дана после потписивања споразума, септембра 1996, сам његов кључни творац – пок. Ричард Холбрук – заложио се за нову конференцију која би „ојачала“ до тада постигнуто. Поборници унитаризације, како је 2011. истакао Стивен Мајер, од почетка имају у виду јасно зацртан циљ: транзицију Босне и Херцеговине од наводно „нефункционалног и ратом раздељеног штићеника међународне заједнице у стабилну, мултиетнички интегрисану либералну демократију“. Скоро 23 године после Дејтона ништа се битно није изменило у ставу америчког естаблишмента. Када два престижна истраживачка центра у Вашингтону заједнички издају извештај пропраћен великим публицитетом, у коме позивају на америчку „акцију“ или „ангажман“ у неком делу света, можемо бити сигурни да то није случајно. У протекле две деценије, конкретне плодове сличне медијско-аналитичке припреме већ смо видели у Србији, Ираку, Либији и Сирији. Међутим, када се естаблишментски институти симултано залажу за хитни „повратак“ САД на Балкан (као да су са њега икада отишле!), можете бити сигурни да се нешто спрема – нешто у духу изненадног доласка страних ТВ камера на неку улицу у Сарајеву 1994-95. Првог маја Национални одбор за америчку спољну политику (National Committee on American Foreign Policy) и Институт Исток-Запад заједнички су издали извештај под насловом „Време за акцију на западном Балкану“. У њему се истиче да је од краја хладног рата амерички ангажман на Балкану имао за циљ да регион буде „слободан и да живи у миру“ као поуздани партнер САД у одговорима на глобалне изазове: „Наш је циљ био да стабилизујемо Балкан и ојачамо безбедност широм Европе кроз интегрисање западног Балкана у трансатлантске структуре. Само смо делимично успели… Регион стагнира и присутан је ризик од погоршања ситуације услед три фактора: неадекватне локалне власти и слабе економије, наставка напетости између суседних држава и злоћудног утицаја страних снага“. Међу државама којима наводно треба америчка помоћ не помиње се Хрватска, али се уз Албанију, БиХ, Македонију, Црну Гору и Србију помиње Косово. Под „неадекватним локалним властима“ пре свега се циља на тобоже реметилачки „српски ентитет“ у БиХ и потребу његовог довођења под контролу. (О дисфункционалности „државе“ Косово нема ни помена.) Под „напетостима“ међу суседима, на првом месту се подразумева однос Србије према Косову. Тај проблем треба решити јасним условљавањем даљег напредовања Србије ка ЕУ – при чему уз безусловно признање Косова треба захтевати и прихватање спољне политике по диктату ЕУ. Извор: Све о Српској Под малигним спољним фактором подразумева се, наравно, Русија. Извештај, да сумирамо, оличава континуитет изразито негативних ставова америчког естаблишмента према Србима. Он је изнова дошао до изражаја у скандалозним изјавама команданта снага НАТО у Европи, генерала Кертиса Скапаротија, пред одбором Сената САД за војна питања почетком марта. Сличне извештаје видели смо у много наврата у годинама за нама. Премда је реч о институцијама и „стручњацима“ различитих профила, нивоа утицаја и способности – од злокобног Данијела Сервера из Института за мир САД до Си-Ен-Енове агитпроповке Кристијане Аманпур – сви имају нешто заједничко најновијем извештају Националног одбора за америчку спољну политику и Института Исток-Запад. Заједничка им је карактеристика да својим циљевима, конкретно унитаризацији БиХ, теже без анализе геостратешких аргумената који им иду у прилог, без рационално артикулисаног аргумента зашто би такав исход – који би евидентно био у интересу само једне стране у трочланој једначини – био у националном интересу САД. А приори третирајући пожељност „довођења под контролу“ (тј. Ликвидације) Републике Српске и стварања наводно грађанске, евроатланске, функционалне, постнационалистичке итд. Босне и Херцеговине као подразумеваног стратешког циља политике САД, они само изнова копирају ратне циљеве муслиманске стране и избегавају сваку дебату о политичкој природи, техници спровођења или последицама предложеног пројекта. Притом пада у очи уистину фрапантна униформност њихових наступа и аргументације. То нису аналитички текстови, већ пропагандни памфлети из којих извире апсолутна решеност активиста и лобиста (под фирмом „аналитичара“) да се тежи давно зацртаном циљу унитарне БиХ независно од емпиријски проверљивих околности на терену и без икакве спремности на дијалог о суштинским импликацијама пројекта. Да прети нова нестабилност „доказано“ је тврдњама, измишљеним или од њихових локалних пулена лансираним, о „српским паравојним формацијама“ и „растућем руском утицају“. Од првог дана ступања на снагу „Дејтона“ почела је систематска кампања порицања легитимности Републике Српске као једног од два равноправна ентитета и њено приказивање као резултата „геноцида и етничког чишћења“. Парадоксално, што више времена пролази то је видљивија ескалација виктимолошке реторике у циљу постизања наведених политичких циљева. Она је доживела (за сада) врхунац јула 2015, на другу деценију догађаја, при чему је хашки наратив добио метафизички карактер. До следеће округле сребреничке годишњице има две године и два месеца, међутим, а са становишта „унификатора“ Босне управо сада – у контексту америчке иницијативе у сузбијању руског утицаја на разним фронтовима – дошао је тренутак за нови покушај дестабилизовања и срозавања Републике Српске. Тако је осмишљена прилично рутинска шарповска акција звана „Правда за Давида“. Сви елементи операције промене режима су присутни, укључујући спорост угрожене владе да благовремено уочи сигнале и реагује на опасност. Да је скупштински експозе министра Лукача уследио првог радног дана после Ускрса, 10. априла, уместо у четвртак 10. маја, из мине би било могуће уклонити упаљач. Она сада прети детонацијом. Западни поборници унитарне БиХ у „Правди за Давида“ виде савршено оруђе – јефтино, наоко спонтано, потенцијално убитачно – за жељени ток догађаја. Користе га управо у тренутку када, после дужег затишја, опет интензивно припремају лобистички терен за убеђивање америчке јавности и законодавних тела да прихвате „већи ангажман“ САД на Балкану у циљу привођења крају „незавршеног посла“. Притисак не само на Бања Луку него (можда и пре свега) на званични Београд као гаранта споразума из 1995. да прихвате нову рунду радикалне ревизије дејтонског оквира, засигурно долази. Поборнике принудне унитаризације притом охрабрује како нејединство српских политичара западно од Дрине тако и слабост Србије саме. Извор: Све о Српској Њихова су очекивања прагматично утемељена: ако је влада Србије зарад бескрајног „европског пута“ спремна на де факто одрицање од Косова и Метохије (бриселски „споразуми“ и предстојеће „тешке одлуке“), није извесно да би због Републике Српске напокон повукла црвену црту и остала одлучна у одбијању додатних „тешких одлука“ које ће тражити Вашингтон и њему беспоговорно послушни Брисел. Поврх свега, њих соколи спремност утицајних снага на политичкој сцени Републике Српске да зарад својих личних амбиција и страначке острашћености, као и до сада уосталом, иду на руку поборницима принудне унитаризације и ликвидације „геноцидног ентитета“. У предстојећем периоду заоштриће се постојећи и наступиће нови сукоби западних сила са Русијом. Њих ће да покрећу пре свега САД у циљу реафирмације своје улоге глобалног хегемона, самопроглашеног носиоца изузетности и самозваног лидера „међународне заједнице“. Уколико напокон уследи озбиљнији руски отпор по питању Украјине или Сирије него до сада, америчкој администрацији биће потребна једна јефтина и брза победа на неком периферном терену – победа која не изискује превише труда, ангажмана или новца, а којом свеједно може да се маше као примером спољнополитичког успеха. Имајући у виду континуитет одбојности према Србима– која је дошла до изражаја у поменутим изјавама генерала Скапаротија – као и нејединство политичких снага унутар Републике Српске, јасно је да сценарио „окончања незавршеног посла на Балкану“ не представља могућу, већ непосредну опасност. Са глобалне тачке гледишта, евентуални„успех“ САД у наметању бошњачког „решења“ малој, изнутра политички подељеној и геостратешки тек периферно значајној Републици Српској, био би вредан подсмеха. За непосредне жртве таквог сценарија, међутим, он би представљао егзистенцијалну претњу првог реда, која би довела у питање српску националну стратегију у целини и сврсисходност жртава из рата 1992-95. посебно. Још није касно да почне креативно разматрање могућих сценарија изазова Републици Српској, к��ји веома вероватно следе у предстојећем периоду. Способност опстанка једне државе – а ово важи и за „ентитет“ са де факто атрибутима државе – у условима ненаклоњеног окружења, увек је био крајњи тест њене виталности у хобсовском свету међународних односа. Да би Република Српска тај тест издржала, да би се политички консолидовала и за сваки облик отпора адекватно припремила, за почетак она мора бити свесна да јој он предстоји. Наслов и опрема текста дело су редакције сајта „Све о Српској“. Ауторов наслов је био „Република Српска на удару, не по први пут” (Све о Српској, 13. 5. 2018)

Срђа Трифковић: „Правда за Давида“ није само шарповски сценарио смене режима У контексту америчке иницијативе у сузбијању руског утицаја на разним фронтовима – дошао је тренутак за нови покушај дестабилизовања и срозавања Републике Српске. Тако је осмишљена прилично рутинск…

, https://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Синиша Љепојевић https://ift.tt/2HFAnzR, Синиша Љепојевић Сирија и лаж као основ политике У политици су одувек лажи део политичког арсенала, али никада као у данашње време политика није била толико сведена само на лажи. Тај процес је најизраженији на Западу, где је практично комплетна политичка комуникација базирана на неистинама, а у оном другом не-западном свету се важне ствари углавном прећуткују, али је јавно много мање лажи. Западни свет је уствари већ постао талац сопствених лажи и у постојећим околностима тешко је видети како ће се изаћи из тог зачарног круга неистина. Најсвежији и најогољенији примери су наводна тровања бившег руско-британског обавештајца Сергеја Скрипаља и његове ћерке Јулије као и недавно бомбардовање Сирије. Те лажи су део истог пројекта. Лажи су постале тако моћна мрежа да им се скоро ниједна западна земља не може одупрети. Уствари, не може се одупрети лажима које је креирао амерички естаблишмент и онда су они други, савезници, само верни следбеници и у коначници међу највећим жртвама. Невероватна је упорност политичке елите у одржавању лажи, чак и онда када оне постану очигледне и доказане. Не, не одустаје се. На пример, у случају наводног тровања Скрипаља и његове ћерке све је мање више познато и свима је јасно да је реч о невиђеној манипулацији, али не одустаје се. У јавности се већ појавила и сумња да ли је уопште и било тровања. На те сумње у јавности, и то стручној, влада је одговорила саопштењем да је Јулија Скрипаљ, мада је раније саопштено да је опорављена, пребачена у болницу у једној војној бази иако сви у Британији знају да је још Тони Блер пре 18 година укинуо војне болнице. У Британији не постоји војна болница, па тако ни у војној бази. Онда је преко Скотланд јарда објављено саопштење Јулије Скрипаљ да не жели помоћ руске амбасаде. Анализом је утврђено да је у саопштењу коришћен језик који не приличи странцима ма како познавали енглески. Поново обмана. Упркос свему, британска влада и медији и даље настављају своју причу, своју верзију коју прихватају „савезници“ иако је свима јасно да је у питању велика лаж. У таквом амбијенту је онда дошао пројекат наводног хемијског напада у Сирији, пројекат нових лажи, који сада јавно предводи амерички председник Доналд Трамп. Иако је министар одбране Џим Матис у Конгресу признао да Америка нема доказа да је у граду Дума извршен напад хемијским оружјем, него све информације добија са друштвених мрежа и медија, амерички председник је наредио ракетирање Сирије. У медијима је такође скривена информација да су борбе у Источној Гути и граду Думи већ завршене и да сиријска војска евакуише и исламске борце и оне који желе да оду. Али занимљиви су и неки други детаљи. Британска премијерка Меј је прво саопштила да још нема доказа да је био напад хемијским оружјем, а онда је преко ноћи променила мишљење и увела Британију у још један ратни поход. И у Француској је било дилема, али је убрзо објављена вест да америчка авио компанија Јунајтед ерлајнс одустаје од куповине 80 авиона Ер баса и опредељује се за Боинг. Француска је затим постала део бомбашке коалиције. Уствари, лажи су део моћне мреже коју је Америка одавно створила и у њој су не само владе држава и политичка елита него и међународне организације од Уједињених нација до Светске здравствене организације, и створен је систем синхронизованих лажи чија су универзална база медији. Део тог система су и финансијске и пословне берзе, па Америка, на пример, може за врло кратко време да уништи било коју западну валуту или валуте земаља које користе долар као државну резерву, а кроз систем уцена и обавештајних досијеа да сруши било коју савезничку владу. То је зачарани круг који је свима јасан, али он и даље функционише. Иако су те лажи знак политичке културе савременог Запада и сведочанство извесног политичког лудила, оне у основи нису без система, њихова позадина су конкретни интересни пројекти. Као што, на пример, америчк�� санкције против Русије циљају искључиво компаније и послове који су директна конкуренција америчким компанијама и банкама на светском тржишту, тако и у политици се иза лажи крију конкретне политичке амбиције. Тако иза лажи о наводном хемијском нападу у Думи, у Сирији, стоји уствари амбиција да се Америка са својим савезницима врати у игру у мировни процес и дефинисање будућности те земље. Најновије лажи о Сирији и војна акција су већ дуго смишљани, а конкретан повод је састанак лидера Турске, Русије и Ирана у Анкари пре десетак дана. Лидери те три земље су договарали даље кораке у стабилизацији Сирије, јер је рат практично завршен, као и међусобну сарадњу у том делу света. У том важном послу нема Америке и Запада. Зато се у накнадним тумачењима бомбардовања Сирије у Вашингтону истиче да је војна акција и порука Русији и Ирану, али се, занимљиво, не спомиње Турска. Америка је, додуше, одавно испала из тог посла. Она није присутна ни у преговарачком процесу у казахстанском граду Астани, који је увелико одмакао и чији је део израда новог сиријског устава. Понижавајуће је да се западне дипломате у Астани развлаче по кафеима хотела у којем се одржавају састанци и хватају за рукав тамошње новинаре да питају шта се дешава. У међувремену се рат у Сирији приводи крају, а истовремено се прикупљају и докази о америчким злочинима у граду Раки на северу земље. Амерички естаблишмент не жели да прихвати тај пораз и онда ступа не сцену виђени сценарио – кампања лажи па бомбе. О стварном циљу те најновије кампање сведочи и најновији амерички предлог Савету безбедности резолуције о Сирији, и то после бомбардовања. Предлаже се „обезбеђивање несметане испоруке хуманитарне помоћи, затим прекид сукоба и захтева се учешће Дамаска у мировним преговорима под руководством Уједињених нација“. Уз то, предлог резолуције указује и на „спровођење независне истраге“ о хемијским нападима у Сирији. Тражи се такође да Дамаск „савесно и конструктивно“ учествује у мировним преговорима, али без предуслова. У преводу, изједначавање легалне владе Сирије и побуњеника, који су већ доживели пораз. То је суштина амбиција Америке и Запада. Пошто су испали из игре и немају утицај на збивања у Сирији Америка и Запад сада генерисањем нове кризе, бомбардовањем и насиљем, желе да се врате у игру кроз мировне преговоре, желе да поврате утицај. То је стара технологија Запада да свој утицај обезбеђује искључиво генерисањем кризе. То је ипак нереална амбиција јер у Сирији се у међувремену нешто и догодило. Прво, бесмислено је тражити прек��д сукоба када је рат већ скоро завршен; друго, „независна истрага“ је већ у току и води је тим Међународне организације за спречавање хемијског оружја. Први радни дан тог тима у Думи је био када су Америка, Британија и Франуска бомбардовале Сирију. Суштина је у обнови преговора под руководством Уједињених нација јер то је пут повратка Запада на сиријску сцену. Наравно, потискује се чињеница да су такви преговори одавно започети у Женеви, али су пропали јер амерички клијенти у Сирији нису желели да прихвате реалност и било какве разговоре. Тако је, када је то пропало, и дошло до преговарачког процеса у Астани. Другим речима, све је то узалудан посао, време је у Сирији претекло Запад. То је и један од разлога зашто се сада, и после бомбардовања, наставља дипломатски притисак Америке да што више земаља накнадно подржи америчку акцију, не само да би је Вашингтон бројношћу земаља подршке оправдао него да створи политички амбијент притисака за „америчке мировне преговоре“ и да се поништи оно што је већ урађено. Тако је и амерички амбасадор у Београду, како је објављено, тражио и подршку Србије. Изгледа да није успео. Али ипак је најбизарнија подршка стигла из Приштине одакле је Хашим Тачи саопштио да даје подршку због „нехуманог Асадовог режима“. У преводу, Америка не одустаје. То је, међутим, узалудан посао јер у Сирији се већ нешто догодило и Америка је закаснила, ту више нема места за њу. Она уз своје трабанте може да изведе још напада са бродова и авиона, може још да се забавља, како се то сада говори, „рекреативним викенд бомбрдовањем“, али не може да промени ситуацију. И најновије бомбардовање Сирије је показало не само недовољну моћ америчке силе него и чињеницу да је у основи Америка „невољна империја“, она се пре свега базира на остављању утиска моћи што је и део америчког погледа на свет да је „моћ у ономе како те виде“ (perception is the power). Избор циљева, на пример, је морао да буде у договору са Русијом и практично цела операција је била на неки начин усклађена. У том светлу је и кампања како су Американци, Британци и Французи, кажу сви истовремено, уништили лабораторију и институт за хемијско оружје у предграђу Дамаска. Као да је јавност заборавила да је сво хемијско оружје Сирије уништено 2013. године и то под контролом Уједињених нација а те зграде института и лабораторије су од 2014. празне, тамо нема ни људи, ни складишта, ни опреме. Систем синхронизованих лажи је, међутим, много већи проблем од Сирије. Тај систем лажи уништава западна друштва и у елитама, од политичке до медијске и пословне, афирмише оне који су спремни да лажу. Спремност на лаж истовремено не иде и са талентом, па су лажи све мање талентован�� и више им нико не верује. Невероватно је како су садашњи западни лидери спремни на лажи иако већина њих зна да су то лажи. То је изузетно лош знак и у таквом амбијенту се од Запада у овом времену може очекивати свашта, ништа више није искључено. А, ако се неко осмели да другачије мисли и то јавно каже, онда је изложен невероватним јавним нападима и понижењима, што се претворило у модерни „лов на вештице“. Тако су медији у Британији покренули прави „лов на вештице“ против групе универзитетских професора који су јавно посумњали у званичну верзију тровања Скрипаља и хемијских напада у сиријској Думи. Ако се овако настави, то ће онда срушити и оно мало преосталог од демократског устројства западних друштава. Цели Запад је постао талац сопствених лажи и живи под уценама аутора тих неистина. Извор: Нови Стандард

Сирија и лаж као основ политике - ЦЕОПОМ Истина У међувремену се рат у Сирији приводи крају, а истовремено се прикупљају и докази о америчким злочинима у граду Раки на северу земље.

, https://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Кад ће се Срби освестити У споровима око рехабилитација Драже, Недића, Калабића и осталих фашиста и квислинга удружили су се и министри, и комунисти и авнојски форумаши и спремају се да од њих Србе још једном ослободе: један од њих набраја колико је Калабић побио комуниста, други вели да су му четници убили ујака, трећи исте четнике позива да стану у ред с усташама, четврти обећава да ће на суду доказати истину први пут обнародовану 20. октобра 1944 (а после небројено пута оверавану од тада до данашњег дана), пети предлаже потомцима фашиста и квислинга да крену „од врата до врата“ и да се извињавају за све оно што су њихови преци учинили недужним комунистичким кољачима. (Фото: Србија Данас) (Фото: Србија Данас) И сви веле да су четници сарађивали с окупатором, али у њиховој историји нема оних докумената које су у Загребу у пролеће 1943. потписали Ђилас, Коча и Вл. Велебит да их на Неретви Немци не узнемиравају док они, партизани, на оној другој обали не поломе 20.000 четника који су их тамо чекали. (И Немци одржали реч: на Неретви посматрали партизанско-четнички спор, а после на Сутјесци с партизанима обавили оно што су пропустили на Неретви.) А како су партизани ратовали за ослобођење, нека посведочи „Наредба Строго Пов. број 39 од 27. децембра 1941“, коју је формулисао начелник штаба партизанске војске друг Арсо Јовановић, у којој се налазе, између много других, и следеће две појединости: 1) „Против окупатора комунистичке јединице не могу се борити, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом нашу целокупну организацију, ако то интереси буду захтевали“. 2) „Такође и са усташама бесмислено би било с наше стране да се води било каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас. Наш задатак није у томе, да се организује борба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпуно ослабили сасвим узалудно завршну фазу борбе за наше ослобођење када ће нам снага бити најпотребнија. Окупатора има да скрше и отерају из наше земље светски догађаји и Совјетски Савез, наша мајка. Живео СССР! За нас је комунисте најважније у томе: организовати покрет и прикупити снаге против четника. Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити“ (истицање – ДП). Та се наредба помиње и у оној којом су Владо Мартиновић-Бајица и Милован Ђилас, у име КПЈ за Црну Гору, 5. фебруара 1942. године (дакле – пет недеља касније) наредили „командантима и политичким комесарима са подручја Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних објашњења под хитно организују напад на васојевићко племе јер су они велики Срби“, али да при том „партизанска војска мора добро водити рачуна да не дође до сукоба између њих и окупаторске војске, коју наше партизанске јединице не смију да нападају, придржавајући се строго наредбе врховне партизанске команде издате 27. 12. 1941. године, а са којом су упознати сви команданти, политички комесари и повјереници“. Бајица и Ђилас тада нису истражили Васојевиће, али је остало сведочанство неких бораца Четврте крајишке бригаде да се та јединица повукла из Велике дан пре него што је, 28. јула 1944. године, 21. СС дивизија „Скендербег“ спалила тај крај и поклала много стотина српске нејачи (Политика, 6. дец. 2015, 27). Комунисти су, ето, врло брижљиво водили рачуна да сатиру Србе где су год могли, али да се, при том, никад не нађу у близини немачких јединица. А с усташама су и без тога били доказани савезници. И о томе сведочи, опет, мноштво других појединости. Таквих, рецимо, да је (према истраживањима Животија Ђорђевића), од 2. јула 1943. до 6. априла 1944. Броз под своју заставу примио 80.000 усташа и упутио их у источну Босну са задатком да тамо сатиру Србе, при чему је остало непознато колико је још усташа уписано у комунисте за последњих 13. ратних месеци (ваља претпоставити да су се тамо нашли сви – осим оних који за ту могућност, може бити, нису чули па се запутили према Блајбургу). Тако је, рецимо, Омер Глухић, заменик команданта Тузланске усташке легије Мухамеда Хаџиефендића, после капитулације Италије побегао у партизане и постао командант Тузланског партизанског одреда, а после отварања Сремског фронта ВШ наименовао га је за шефа Војног кабинета ВШ НОВЈ. Изгледа, међутим, да су од тога „првог позива“ усташама да се уписују у партизане комунисти очекивали много спектакуларније резултате и зато је исти тај штаб 15. септембра 1944. објавио нови проглас о амнестији свих усташких јединица и појединаца који пређу на страну партизанске војске. Па је тако 369. усташко-домобранска пуковнија под командом ппук. Марка Месића, после злочина по Украјини, стигла под Стаљинград да тамо подупре немачку опсаду, а после с Толбухиновом армијом стигла да са злочинима настави у западном Поморављу и на Сремском фронту. И зна се, при том, да се крајем октобра 1944. у партизане уписала и комплетна Тринаеста СС Ханџар дивизија, али нема података о томе колико се других таквих дивизија (и њихових дивизијара) тада престројило и уписало у српске ослободиоце. Или она да се око Јасеновца „мотало“ много партизанских јединица, али се нигде не помиње неки њихов сукоб с усташама или покушај да нападну Јасеновац. Једну такву идеју Николе Демоње Бакарић је одмах одбио, а кад ју је Демоња неопрезно поновио, објашњено му је у потиљак зашто то не треба чинити. После је Демоња проглашен за народног хероја, Бакарић наставио да предводи антифашисте у лику удружених усташа и комуниста и таква се коалиција, осим око Јасeновца, касније потврђивала и у многим другим приликама. А једна је од њих, рецимо, била она у Лијевчу пољу кад су четници Павла Ђуришића покушали да се пробију према Словенији и у томе настојању били онемогућени тек кад су усташама у помоћ прискочили партизани. Или она кад су „најугледнији људи с Кордуна оптужени за велеиздају, да су неустановљених дана 1942. и 1943. године и током 1944. на Кордуну, углавном у Војнићу и његовој околини, у више наврата злонамерно распиривали нерасположење и незадовољство према стању створеном народноослободилачком борбом, неистинито приказивали тековине НОБ, а нарочито истицали да Партија тражи превише жртава од народа. Затим да су говорили да је народноослободилачки покрет, наводно »протусрпски и великохрватски«, да се према Србима поступа безобзирно, док се према Хрватима поступа обазривије, да су Срби на ослобођеном подручју Хрватске запостављени, прогањани и потлачени. Епилог Кордунашког процеса најавио је оно што ће се са Србима касније тамо догађати: оптужени Вељко Кораћ, Илија Жегарац, Љубо Вујичић, Милан Момчиловић и Марко Мркић осуђени су на стрељање, a Драгић Бунчић, Душан Балчин, Милица Вујичић, Милић Напијало, Милан Напијало, Јово Балчин и Љубо Мартиновић на вишегодишњи принудни рад и губитак грађанских и политичких права“ (Иван Миладиновић, Кордунашки процес – »црна кутија крајишких Срба«. – Новости, Београд, 13. септ. 2015, 19. На суђењу „кордунашкој групи“, касније се сазнало, тужиоци су били Ст. Опачић-Ћаница и Душко Бркић, њима је тужилац и судија био Бакарић будући да су Хебранга већ били „сишли“ с политичке сцене. Хебрангу су, наводно, открили неке везе с врхом усташке власти и са њим се догодило оно што је Бакарићу највише одговарало: „Павелићев усташа“ жртвован је да онај „Брозов“ са њим не би морао делити власт.) Главни џелати у овом процесу били су Андрија Хебранг и Вл. Бакарић, а помоћници им били „домаћи Срби“, тј. они који су одмах после рата послали у Војнић судију Ласића, онога истог који је на Ђурђевдан 1941. у Вељуну водио „усташки суд“ и осудио на клање више од 500 Срба. „Последњи озбиљан покушај да се заустави погубна политика према Србима у Хрватској забележен је 1950. године. Схвативши суштину комунистичке идеје у новој Југославији, односно Хрватској, тројица министара у Влади у Загребу, Срби Раде Жигић, Душко Бркић и Станко Опачић-Ћаница отворено постављају питање због чега се у обнови запостављају крајеви са већинским српским живљем, а у којима је био најјачи партизански покрет. Хрватска страна, на чијем је челу опет Владимир Бакарић, одбија било какав разговор и тројицу министара Срба проглашава информбировцима, великосрбима, разбијачима братства и јединства. Казна се знала – Голи оток. Рада Жигића тамо и убијају, Ћаница се после вишегодишње робије враћа на свој Кордун и живи у самоизолацији, све до 1991. године, када са породицом одлази у Шабац, где умире три године касније. Душко Бркић је окончао живот 2.000. године у Београду. У обрачуну с овом тројицом тада ��гледнијих Срба (као и с оном већ поменутом кордунашком групом), „нажалост, предњачили су Срби, комунисти из Хрватске, потпомогнути најутицајнијим руководиоцима из Београда“, при чему Срби морају памтити Душка Бркића, између осталог, и по томе што је, према неким сведочанствима, већи део Срема сачувао за Србију и спречио Брозову и Бакарићеву НДХ да се 1945. прошири до Земуна и да „овери“ аустроугарске границе пре 1918. године). Томе свему треба додати и „крајишки устанак“ из истог времена који је букнуо због неподношљивог терора власти која је „нарезивала“ много веће дажбине оним селима која су у току рата и по десет пута била спаљивана него онима која су та спаљивања потпиривала. Војска и полиција тај су устанак сурово угушиле, више стотина устаника пострељале, а много народа отуд раселиле. О тим злочинима први пут је нешто стидљиво поменуто пред почетак последњег рата, али је то одмах забашурено и тако се десило да је и тај устанак остао као проблем чије нам разјашњавање дугују комунистички историчари и терористи над српским народом од њихових почетака до њихових данашњих наследника, таквих као што су Вучић, Дачић, Чанак, Ч. Јовановић, Зорана Михајловић, Ана Брнабић, А. Вулин и сви други слични трговци српском националном судбином. Позив онога министра да Недићеви наследници, који против њега најављују тужбу, „стану у ред с усташама“ у том је смислу неприкладан: четници у тај ред никад нису могли стати јер је то место (како је то, видели смо, друг Арсо горе наредио) вазда било резервисано за комунисте, тј. за министрове учитеље, а сад је он, друг министар, преузео улогу заступника „старих коалиција“ и по томе је место „у томе реду“ резервисано само за њега, друга министра. Комунисти су, даље, многе своје злочине над Србима „уредно најављивали“ и Броз је у таквим пословима био сасвим јасан: он је од окупационих трупа Пека Дапчевића затражио да се према Србији понашају као према окупираној области, а на Бањици, после уласка у Београд, притврдио да „Србија нема чему да се нада“ и да „за њу неће бити милости“; тако Броз, Ђилас ће то подржати наводом да „Србији није пуштено довољно крви“, а Крцун додати да је „премного Срба остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо“ [Press, Београд, 4. нов. 2011, 6–7]. У јеку најж��шћег комунистичког терора и стрељања по Србији, „амерички официри за везу“ ��позоравали су на то и питали хоће ли стрељања бити настављена „до последњег Србина“, а Благоје Нешковић и Коча Поповић „објашњавали“ да се једино тако могу борити „против примитивних Срба“ и да ће они, кад сатру све Србе, „на њихово место населити Кинезе“. Тако се догодило да је од почетака „ослобађања“ Србије па следећих 10-12 година ислеђивано, ма��третирано, шиканирано, премлаћивано и осакаћивано 3 милиона Срба и од њих се сваком шестом најчешће не зна ни гроб (извесно је да у тај број улази оних 86.000 српских домаћина који су прошли само кроз Забелу, не зна се колико их је било у другим страдалиштима, а њима треба додати и оних 57.000 голооточких туриста). Одавно можемо сведочити да је њихова „визија“ била далекосежна и да се Кинези међу нама све снажније шире, а у наше дане комунисти почињу да нам насељавају и Арапе и за решавање тога проблема најконкретније идеје образлаже наша „повереница за заштиту равноправности“: њих треба насељавати тамо где су се Срби проредили, а како би то могло конкретно изгледати, она ће проверити на сопственом искуству: примиће у своју кућу „неке такве“ па ће она њих служити а они њу опслуживати. С циљем да Србима пусте што више крви, комунисти су уприличили Сремски фронт, на њему се пола године играли „рововског ратовања“ и тамо, према сведочењу Брозовог историчара Антуна Милетића, ископали 80.000 гробова српске младости (Новица Војиновић вели да је тих гробова било чак 180.000, али се комунисти на те ситнице никад нису освртали). И тамо се ратовало док се немачке трупе нису извукле из Грчке и преко северне Босне и Хрватске стигле до Аустрије, да тамо положе оружје пред западним савезницима. У документацији Јована Радовановића тих појединости нема, али се нашла она да су, по Калабићевој наредби, „у Белосавцима уморене 22 особе“. Нема друг Јован у својој историчарској документацији помена ни о оних 25.000 деце од 7–15 година које су, у исто то време, убачене у оне три јаме у Миљевини код Фоче и да су све то уређивали народни херој Владо Шегрт, а помагао му Видак Драшковић, отац касније много познатијега Вука Драшковића. У вези с тим комунистичким злочинима остале су и две озбиљне недоумице: Прва се тиче сведочења о томе да је у јаму Понор код Фоче убачено 20.000 присилно мобилисаних момчића из Србије који су лецима баченим из авиона позвани да се, однекуд из источне Босне, врате у Србију, друг Владо им на��ао пречицу код Фоче, али му је десетак хиљада побегло и њих су „неки други Владо и Видак“ сачекали на Златибору (помиње се да је то било на Мачкату) и њима тамо није побегао нико; горе је, међутим, речено да је у три јаме на Миљевини убачено 25.000 децеод 7–15 година, која су, негде на мору, чекала савезничке бродове и отуд их, опет лецима из авиона, позвали да се врате. И они успели да стигну само – до Миљевине (https:facebookreporter/2014/12/13/златибор-ђорђевић-шумадијо-не-заборави). Друга је недоумица много озбиљнија и тиче се навода да се „нешто“ од свега тога догађало у мају 1945. године, а „нешто“ – три месеца касније! И то би могло значити да се овде, у ствари, ради о двама одвојеним злочинима, тј. о убиству 55.000 српске деце (при чему ће остати нејасно за које су од тих злочина заслужни Владо и Видак). У научној документацији Јована Радовановића нашао се и податак да је, по Калабићевом налогу, „11. априла [1944] у селу Дубони стрељано 6 лица“, али нема помена о оних 80-ак деце којих се, приликом одступања из Лике преко Петровца, Дрвара и Грахова према Ливну и Гламочу током зиме 1943, Броз решио тако што их је затворио у једну зграду испод врха планине Шатор и тамо их, једностано, запалио. Као што се не помиње ни оних 60.000 деце, жена и стараца који су у исто време с Баније и Кордуна претерани у Босну и од њих је 40.000 тамо поумирало од хладноће и глади док их је око 700 старих и болесних, који се нису могли укључити у избегличку колону, осуђено за „сарадњу с окупатором“ и пострељано. Не знам да ли се у документацији Ј. Радовановића и других авнојских форумаша налази и „покољ у Вранићу“ кад су четници поклали више од 70 жена, стараца и деце и то на суђењу уписано у заслуге Драже Михаиловића. Касније се, међутим, показало да су и за то заслужни комунисти (њима је злочин генетски уграђен још од Француске револуције), а сама „технологија злочина“, с урлањем и шенлучењем, била је усмерена на то да завара, а комунисти су то, и иначе, чинили у складу с једном од тачака поменуте наредбе Арса Јовановића да из заседе убију покојег окупаторског војника да би изазивали репресалије над народом (тако су они стекли заслуге за стрељања у Краљеву и Крагујевцу, али и у другим местима у којима су таоци постројавани да би се намири[ва]ла „једначина сто српских глава за једну немачку“.) А клање деце и остављање ножева у њиховим телима био је манир који су комунисти усвојили из своје дугогодишње сарадње с усташама, при чему су они заслужни за успостављање поменуте једначине због мас��крирања побијених војника (између осталога, секли им полне органе и стављали им их у уста). О „технологији“ таквих злочина, с више података, уп. Новица Стевановић, Комунисти клали у четничким униформама. – Српска ствар, Београд, број 2, 15. фебруар 2014, 30–31: „Броз тражи од српских комуниста (Благоја Нешковића и Сретена Жујовића) да предузму све мере како би у Србији добили што веће симпатије, а народ окренули к себи. Нешковић, у договору са својим сарадницима, доноси одлуку да свог противника Дражу Михаиловића што више компромитује пред народом, са суровим злочинима које ће они сами починити, пресвучени у униформе четничких формација: 1) Поклати породице и многе ножеве оставити у грудима деце и младих, да би сутрадан народ то видео; 2) Уз убијање узвикивати пароле: »Живео Дража«, »Живела Равна Гора«, »Живео Краљ Петар Други«“. Усташко-комунистичка коалиција одмах се похвалила да је од априла 1941. до августа 1942 (дакле – за непуних 17 месеци) побила преко 620.000 Срба, Цигана и Јевреја, а млади поручник Исидор Леви сведочио је да је на списку побијених јасеновачких логораша, који је 5. јуна 1945. предао партизанској команди у Градишци, „било преко милион имена“ (у име „братства и јединства“, комунисти су тај списак негде одмах „затурили“ и темељито га заташкали, највероватније је чак да су га уништили). У научној документацији Ј. Радовановића и његових авнојских форумаша о томе такође нема помена, а ја ћу му овде додати само један податак који ми је пре 30-ак година саопштио непосредни сведок: негде код Зиданог Моста 1945, испред дугог строја заробљеника враћених из Аустрије нашао се са својом пратњом Друг Крцун водећи левом руком на кратком каишу велику полицијску керину, а у десној руци држећи пиштољ. И сваком другом заробљенику – метак у чело! Па кад испразни шаржер, преко рамена преда пиштољ пратиоцу, а од њега узме други. Па тако опет. И не знам колико пута. Као што се не зна колико је народа побијено у савезничким бомбардовањима Србије (и Црне Горе) од октобра 1943. до септембра 1944, али је извесно да се радило о десетинама хиљада деце, жена и стараца; најстрашнији су су ти удари били на Ускрс 1944 (а на неексплодираним бомбама тада се могла наћи и честитка „Срећан Ускрс!“ – исписана ћирилицом); та су бомбардовања тражили Броз, Коча и Пеко, при чему је Коча, рецимо, непосредно заслужан за најмање 7.000 жртава само у Лесковцу: народ је тада обавештаван да ће по периферији бити бомбардоване бугарске окупационе трупе или оне немачке које су се повлачиле из Грчке, али кад би се народ груписао у центру, партизани би се сетили оне Арсове наредбе и деца, жене и старци (п)остали би једини „легитимни ратни“ циљеви на које ће савезнички англоамерички авиони изручити своје смртоносне товаре. Хрвати припадају „једва историјском народу“ (или, како рече Дучић, „народићу“) који је, рецимо, у немачком историјском памћењу остао уписан по изреци „Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата“, а у српском по Јасеновцу, Јадовну и стотинама других стратишта, али и по томе што је Хрватска била једина земља у свету која је имала и дечје концентрационе логоре и кроз њих провела 110.000 деце од пелена до 14 година, Дијана Драгутиновић од њих је спасла 12.000 (али су јој комунисти после рата о томе одузели документацију и безмало су сви они после „постали Хрвати“), а не зна се колико их је тамо побијено, под надзором и благословом Цркве и њенога првосвештеника Алојзија Степинца, кога је италијански истраживач Марко Аурелио Ривели означио као „надбискупа геноцида“ (а у тамоњиховом „Диптиху светих“ биће уписан као Св. Алојзије Кољач). Цифре које су напред поменуте показују да су комунисти највећи српски непријатељи и крвници и они су у злочинима надмашили све остале заједно, а посебно усташе. У сатирању Срба, наиме, усташе је водила патологија, комунисте – и патологија и идеологија, а њихово савезништво, као и у Русији, било је успостављено налогом да се сатре православље. Да је тако, показује чињеница да у четирима најважнијим Лењиновим комитетима није било ниједног Руса, а у нашем случају Срби су били једино „специјалисти за прљаве послове“ (М. Ђилас, А. Ранковић, Коча Поповић, Сл. Пенезић-Крцун, Бл. Нешковић и др.) док су све одлуке доносили „неки тамо“ који нису знали „ни језике наших народа и народности“ („српскохрватски“ никако, а „кајкавечки“, тј. „кумровечки“ – ни толико) и који су се сви одреда потписивали латиницом. А о најзнаменитијем међу њима вероватно се никад неће сазнати ни ко је ни откуд је дошао и за кога једино може бити сигурно да није био „бравар“, а навод његовог ађутанта (ако сам добро ��апамтио, био је то извесни генерал Узелац) да је „пољски говорио боље од Гомулке, а немачки боље од Хонекера“, као и то да смо често имали прилику да чујемо његово музицирање на клавиру (сетимо се његовог клавирског концерта пред енглеском краљицом) и да видимо да се по европским аристократским са��онима кретао као у свом најприроднијем амбијенту, могла би бити основа за тврдњу да се ради о Великом Комбинатору који је Србима испоручен, с исте адресе с које и Лењин Русима, да би им припремио оно што је с њима учињено, да их дефинитивно уклони с балканске етнојезичке мапе и да место њих „посије неко ново сјеме“ (а по свему судећи, то семе биће – арапско!). Комунисти су, дакле, дошли с циљем да разоре православље, удружили се с католицима и муслиманима и за те послове нашли најјефтиније Србе, тј. оне који су се „сматрали Србима, православцима, али томе нису придавали онакав политички значај или животну битност“ какав католици и муслимани јесу и због тога се лако удруживали против православља (донедавно муслимани су сматрани „хрватским цвијећем“, али је у последњем рату оно „престало да мирише“, у Мостару најизразитије, али и другде). Да се нешто у томе почиње мењати, потврђује и Ст. Месић љутњом на опаску да му се „подмеће боснољубље“, тј. „хрватско цвијеће“. Можда он за то има и озбиљне разлоге с обзиром на једну необичну чињеницу у „конфесионалној географији Босне (и Херцеговине)“: тамо су, наиме, донедавна биле могуће све комбинације села или већих средина с православним становништвом [православни – католици / православни – муслимани / православни – католици – муслимани], али комбинација [католици / муслимани] била је или врло ретка или непозната, што је знак да два ригидна религијска система у непосредном додиру не могу коегзистирати. У том смислу може се веровати Месићу да је „католичко-муслиманско савезништво“ могло функционисати у борби против православља, али кад се православље измакне с попришта, на ред долази католичко-муслимански сукоб који се мора завршити потпуном превагом једне од сукобљених страна: као милитантне религије, ниједна од њих ону другу не може замислити „на свом простору“. И у Хрватској и у БХ федерацији успостављена је верска и национална хомогенизација, тј. појављују се простори који су „етнички очишћени“, али се само у Републици Српској ништа није променило будући да у њој и даље имамо „три народа и три вјере“, у „Федерацији“ подељени су и вере и простори између католика и муслимана, док у Хрватској више нема православног народа, а муслимана тамо није било ни „од турскога вакта“. * „Разграничење с Албанцима је трајно решење“ стиже нам порука из Трилатералне комисије, то је у Бриселском споразуму решено друкчије („договорено је да ниједна страна неће блокирати или подстицати друге да блокирају напредак друге стране на њеном путу ка ЕУ“), али су споразумаш�� заборавили шта су се некад договорили и шта су потписали. Па сад причају да је „свима потребно трајно решење српско-албанског сукоба и до њега се може доћи само договором Срба и Албанаца, где ће свако понешто да добије и изгуби То је идеја компромиса историјског и етничког права. Идеја разграничења на оно што је српско и албанско, и нормализација наших односа, обезбеђење српске православне баштине стварањем самосталних манастирских заједница по атоском моделу у Грчкој, Заједница српских општина за Србе на југу, финансијска надокнада за узурпирану приватну и државну имовину“ (Новости, 14. 8. 2017, 2). У Трилатералној комисији биће усаглашена и „ова“ и „она памет“, али ниједна од њих Србима нема шта донети: Американци су искрчили десетине милиона Индијанаца, Црнаца и других Жутаца и Белаца свуда по свету и српски комунисти сад хоће да „одбране“ коју десетину хиљада оних својих „сународника“ које „за вакта“ нису успели да униште или протерају с Косова или да поткупе Шиптаре дарујући им Лешак, Лепосавић и Зубин Поток дижући тако косовску границу на Панчићев врх на Копаонку (по истом обрасцу по коме је Хрушчов Украјинцима даровао Донбас и све руске просторе према истоку заједно с Кримом). Све што српски комунисти сад покушавају да „поправе“ на Косову осуђено је на неуспех јер Шиптари знају да у српској влади има више америчких служинчади и чланова Трилатералне комисије него Срба и њих ни у каквим разговорима нико неће прихватити као озбиљне сабеседнике. Косово је, дакле, за Србију изгубљено, комунисти су га (заједно са српским демократским олошем) отписали Бриселским споразумом и сад једино треба видети може ли се вишегодишње упорно „државничко бунцање да Косово никад неће бити признато“ употребити као прилика да се спасе српски национални образ тиме што ће у Народној скупштини бити донесена резолуција (или какав други сличан документ) у коме ће се наћи изјава да је Косово окупирано. Таквом изјавом оставља се могућност да се тај најсветији део српске земље некад врати народу који је тамо живео много хиљада година и да су га окупирали они који никад ништа нису створили, а разорили све на шта су тамо наишли. Таквом изјавом оставља се шанса да ће се Косово ослободити као што је, после пет векова ропства, ослобођено од Турака, али ако се оно отпише, као што га је комунистички (и демократски) олош отписао у Бриселу, тада се више не треба ничему надати. Власт која на то пристане отићи ће у историју бешчашћа, али то за Србију неће бити много утешн�� јер ће она, према свим демократским и комунистичким пројекцијама, овереним сатанистичким печатима, бити неповратно упућена према тминама историје. После Бриселског споразума, по свему судећи, Србије више бити неће и његови потписници сврстали су се у последњи ешалон комунистичких злочинаца послатих са неке мистериозне америчко-западноевропске адресе да униште и Србе и православље. И на то треба гледати као на последњи корак у „пацификацији“ Балкана пред напад на Русију и руско православље. Не знам је ли се ико икад са својом државом тако поиграо и одрекао се и историје и будућности. Знам, међутим, за један друкчији случај: када су Турци током Првог светског рата извршили геноцид над Јерменима и када су им узели Арарат, ни један Јерменин то досад није прихватио нити им је падало на памет да с крвницима потписују „споразуме“. Због тога Јермени и даље Арарат сматрају својом светом планином и на њу гледају као на своју најзначајнију историјску и духовну вертикалу. И чекају да им се та планина врати. И на то имају право јер нису потписали пакт с крвником – као што су то за Србију учинили потписници Бриселског споразума. Аутор: Драгољуб Петровић Српске новине, Торонто/Канада, LXV, бр. 698, јул/август 2017.

Кад ће се Срби освестити - Центар академске речи, Шабац У споровима око рехабилитација Драже, Недића, Калабића и осталих фашиста и квислинга удружили су се и министри, и комунисти и авнојски форумаши и спремају се да од њих Србе још једном ослободе: један од њих набраја колико је Калабић побио комуниста, други вели да су му четници убили ујака, трећи исте четнике позива да стану …

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Кад ће се Срби освестити http://ift.tt/2yWSa3z, Кад ће се Срби освестити У споровима око рехабилитација Драже, Недића, Калабића и осталих фашиста и квислинга удружили су се и министри, и комунисти и авнојски форумаши и спремају се да од њих Србе још једном ослободе: један од њих набраја колико је Калабић побио комуниста, други вели да су му четници убили ујака, трећи исте четнике позива да стану у ред с усташама, четврти обећава да ће на суду доказати истину први пут обнародовану 20. октобра 1944 (а после небројено пута оверавану од тада до данашњег дана), пети предлаже потомцима фашиста и квислинга да крену „од врата до врата“ и да се извињавају за све оно што су њихови преци учинили недужним комунистичким кољачима. (Фото: Србија Данас) (Фото: Србија Данас) И сви веле да су четници сарађивали с окупатором, али у њиховој историји нема оних докумената које су у Загребу у пролеће 1943. потписали Ђилас, Коча и Вл. Велебит да их на Неретви Немци не узнемиравају док они, партизани, на оној другој обали не поломе 20.000 четника који су их тамо чекали. (И Немци одржали реч: на Неретви посматрали партизанско-четнички спор, а после на Сутјесци с партизанима обавили оно што су пропустили на Неретви.) А како су партизани ратовали за ослобођење, нека посведочи „Наредба Строго Пов. број 39 од 27. децембра 1941“, коју је формулисао начелник штаба партизанске војске друг Арсо Јовановић, у којој се налазе, између много других, и следеће две појединости: 1) „Против окупатора комунистичке јединице не могу се борити, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом нашу целокупну организацију, ако то интереси буду захтевали“. 2) „Такође и са усташама бесмислено би било с наше стране да се води било каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас. Наш задатак није у томе, да се организује борба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпуно ослабили сасвим узалудно завршну фазу борбе за наше ослобођење када ће нам снага бити најпотребнија. Окупатора има да скрше и отерају из наше земље светски догађаји и Совјетски Савез, наша мајка. Живео СССР! За нас је комунисте најважније у томе: организовати покрет и прикупити снаге против четника. Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити“ (истицање – ДП). Та се наредба помиње и у оној којом су Владо Мартиновић-Бајица и Милован Ђилас, у име КПЈ за Црну Гору, 5. фебруара 1942. године (дакле – пет недеља касније) наредили „командантима и политичким комесарима са подручја Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних објашњења под хитно организују напад на васојевићко племе јер су они велики Срби“, али да при том „партизанска војска мора добро водити рачуна да не дође до сукоба између њих и окупаторске војске, коју наше партизанске јединице не смију да нападају, придржавајући се строго наредбе врховне партизанске команде издате 27. 12. 1941. године, а са којом су упознати сви команданти, политички комесари и повјереници“. Бајица и Ђилас тада нису истражили Васојевиће, али је остало сведочанство неких бораца Четврте крајишке бригаде да се та јединица повукла из Велике дан пре него што је, 28. јула 1944. године, 21. СС дивизија „Скендербег“ спалила тај крај и поклала много стотина српске нејачи (Политика, 6. дец. 2015, 27). Комунисти су, ето, врло брижљиво водили рачуна да сатиру Србе где су год могли, али да се, при том, никад не нађу у близини немачких јединица. А с усташама су и без тога били доказани савезници. И о томе сведочи, опет, мноштво других појединости. Таквих, рецимо, да је (према истраживањима Животија Ђорђевића), од 2. јула 1943. до 6. априла 1944. Броз под своју заставу примио 80.000 усташа и упутио их у источну Босну са задатком да тамо сатиру Србе, при чему је остало непознато колико је још усташа уписано у комунисте за последњих 13. ратних месеци (ваља претпоставити да су се тамо нашли сви – осим оних који за ту могућност, може бити, нису чули па се запутили према Блајбургу). Тако је, рецимо, Омер Глухић, заменик команданта Тузланске усташке легије Мухамеда Хаџиефендића, после капитулације Италије побегао у партизане и постао командант Тузланског партизанског одреда, а после отварања Сремског фронта ВШ наименовао га је за шефа Војног кабинета ВШ НОВЈ. Изгледа, међутим, да су од тога „првог позива“ усташама да се уписују у партизане комунисти очекивали много спектакуларније резултате и зато је исти тај штаб 15. септембра 1944. објавио нови проглас о амнестији свих усташких јединица и појединаца који пређу на страну партизанске војске. Па је тако 369. усташко-домобранска пуковнија под командом ппук. Марка Месића, после злочина по Украјини, стигла под Стаљинград да тамо подупре немачку опсаду, а после с Толбухиновом армијом стигла да са злочинима настави у западном Поморављу и на Сремском фронту. И зна се, при том, да се крајем октобра 1944. у партизане уписала и комплетна Тринаеста СС Ханџар дивизија, али нема података о томе колико се других таквих дивизија (и њихових дивизијара) тада престројило и уписало у српске ослободиоце. Или она да се око Јасеновца „мотало“ много партизанских јединица, али се нигде не помиње неки њихов сукоб с усташама или покушај да нападну Јасеновац. Једну такву идеју Николе Демоње Бакарић је одмах одбио, а кад ју је Демоња неопрезно поновио, објашњено му је у потиљак зашто то не треба чинити. После је Демоња проглашен за народног хероја, Бакарић наставио да предводи антифашисте у лику удружених усташа и комуниста и таква се коалиција, осим око Јасeновца, касније потврђивала и у многим другим приликама. А једна је од њих, рецимо, била она у Лијевчу пољу кад су четници Павла Ђуришића покушали да се пробију према Словенији и у томе настојању били онемогућени тек кад су усташама у помоћ прискочили партизани. Или она кад су „најугледнији људи с Кордуна оптужени за велеиздају, да су неустановљених дана 1942. и 1943. године и током 1944. на Кордуну, углавном у Војнићу и његовој околини, у више наврата злонамерно распиривали нерасположење и незадовољство према стању створеном народноослободилачком борбом, неистинито приказивали тековине НОБ, а нарочито истицали да Партија тражи превише жртава од народа. Затим да су говорили да је народноослободилачки покрет, наводно »протусрпски и великохрватски«, да се према Србима поступа безобзирно, док се према Хрватима поступа обазривије, да су Срби на ослобођеном подручју Хрватске запостављени, прогањани и потлачени. Епилог Кордунашког процеса најавио је оно што ће се са Србима касније тамо догађати: оптужени Вељко Кораћ, Илија Жегарац, Љубо Вујичић, Милан Момчиловић и Марко Мркић осуђени су на стрељање, a Драгић Бунчић, Душан Балчин, Милица Вујичић, Милић Напијало, Милан Напијало, Јово Балчин и Љубо Мартиновић на вишегодишњи принудни рад и губитак грађанских и политичких права“ (Иван Миладиновић, Кордунашки процес – »црна кутија крајишких Срба«. – Новости, Београд, 13. септ. 2015, 19. На суђењу „кордунашкој групи“, касније се сазнало, тужиоци су били Ст. Опачић-Ћаница и Душко Бркић, њима је тужилац и судија био Бакарић будући да су Хебранга већ били „сишли“ с политичке сцене. Хебрангу су, наводно, открили неке везе с врхом усташке власти и са њим се догодило оно што је Бакарићу највише одговарало: „Павелићев усташа“ жртвован је да онај „Брозов“ са њим не би морао делити власт.) Главни џелати у овом процесу били су Андрија Хебранг и Вл. Бакарић, а помоћници им били „домаћи Срби“, тј. они који су одмах после рата послали у Војнић судију Ласића, онога истог који је на Ђурђевдан 1941. у Вељуну водио „усташки суд“ и осудио на клање више од 500 Срба. „Последњи озбиљан покушај да се заустави погубна политика према Србима у Хрватској забележен је 1950. године. Схвативши суштину комунистичке идеје у новој Југославији, односно Хрватској, тројица министара у Влади у Загребу, Срби Раде Жигић, Душко Бркић и Станко Опачић-Ћаница отворено постављају питање због чега се у обнови запостављају крајеви са већинским српским живљем, а у којима је био најјачи партизански покрет. Хрватска страна, на чијем је челу опет Владимир Бакарић, одбија било какав разговор и тројицу министара Срба проглашава информбировцима, великосрбима, разбијачима братства и јединства. Казна се знала – Голи оток. Рада Жигића тамо и убијају, Ћаница се после вишегодишње робије враћа на свој Кордун и живи у самоизолацији, све до 1991. године, када са породицом одлази у Шабац, где умире три године касније. Душко Бркић је окончао живот 2.000. године у Београду. У обрачуну с овом тројицом тада угледнијих Срба (као и с оном већ поменутом кордунашком групом), „нажалост, предњачили су Срби, комунисти из Хрватске, потпомогнути најутицајнијим руководиоцима из Београда“, при чему Срби морају памтити Душка Бркића, између осталог, и по томе што је, према неким сведочанствима, већи део Срема сачувао за Србију и спречио Брозову и Бакарићеву НДХ да се 1945. прошири до Земуна и да „овери“ аустроугарске границе пре 1918. године). Томе свему треба додати и „крајишки устанак“ из истог времена који је букнуо због неподношљивог терора власти која је „нарезивала“ много веће дажбине оним селима која су у току рата и по десет пута била спаљивана него онима која су та спаљивања потпиривала. Војска и полиција тај су устанак сурово угушиле, више стотина устаника пострељале, а много народа отуд раселиле. О тим злочинима први пут је нешто стидљиво поменуто пред почетак последњег рата, али је то одмах забашурено и тако се десило да је и тај устанак остао као проблем чије нам разјашњавање дугују комунистички историчари и терористи над српским народом од њихових почетака до њихових данашњих наследника, таквих као што су Вучић, Дачић, Чанак, Ч. Јовановић, Зорана Михајловић, Ана Брнабић, А. Вулин и сви други слични трговци српском националном судбином. Позив онога министра да Недићеви наследници, који против њега најављују тужбу, „стану у ред с усташама“ у том је смислу неприкладан: четници у тај ред никад нису могли стати јер је то место (како је то, видели смо, друг Арсо горе наредио) вазда било резервисано за комунисте, тј. за министрове учитеље, а сад је он, друг министар, преузео улогу заступника „старих коалиција“ и по томе је место „у томе реду“ резервисано само за њега, друга министра. Комунисти су, даље, многе своје злочине над Србима „уредно најављивали“ и Броз је у таквим пословима био сасвим јасан: он је од окупационих трупа Пека Дапчевића затражио да се према Србији понашају као према окупираној области, а на Бањици, после уласка у Београд, притврдио да „Србија нема чему да се нада“ и да „за њу неће бити милости“; тако Броз, Ђилас ће то подржати наводом да „Србији није пуштено довољно крви“, а Крцун додати да је „премного Срба остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо“ [Press, Београд, 4. нов. 2011, 6–7]. У јеку најжешћег комунистичког терора и стрељања по Србији, „амерички официри за везу“ упозоравали су на то и питали хоће ли стрељања бити настављена „до последњег Србина“, а Благоје Нешковић и Коча Поповић „објашњавали“ да се једино тако могу борити „против примитивних Срба“ и да ће они, кад сатру све Србе, „на њихово место населити Кинезе“. Тако се догодило да је од почетака „ослобађања“ Србије па следећих 10-12 година ислеђивано, малтретирано, шиканирано, премлаћивано и осакаћивано 3 милиона Срба и од њих се сваком шестом најчешће не зна ни гроб (извесно је да у тај број улази оних 86.000 српских домаћина који су прошли само кроз Забелу, не зна се колико их је било у другим страдалиштима, а њима треба додати и оних 57.000 голооточких туриста). Одавно можемо сведочити да је њихова „визија“ била далекосежна и да се Кинези међу нама све снажније шире, а у наше дане комунисти почињу да нам насељавају и Арапе и за решавање тога проблема најконкретније идеје образлаже наша „повереница за заштиту равноправности“: њих треба насељавати тамо где су се Срби проредили, а како би то могло конкретно изгледати, она ће проверити на сопственом искуству: примиће у своју кућу „неке такве“ па ће она њих служити а они њу опслуживати. С циљем да Србима пусте што више крви, комунисти су уприличили Сремски фронт, на њему се пола године играли „рововског ратовања“ и тамо, према сведочењу Брозовог историчара Антуна Милетића, ископали 80.000 гробова српске младости (Новица Војиновић вели да је тих гробова било чак 180.000, али се комунисти на те ситнице никад нису освртали). И тамо се ратовало док се немачке трупе нису извукле из Грчке и преко северне Босне и Хрватске стигле до Аустрије, да тамо положе оружје пред западним савезницима. У документацији Јована Радовановића тих појединости нема, али се нашла она да су, по Калабићевој наредби, „у Белосавцима уморене 22 особе“. Нема друг Јован у својој историчарској документацији помена ни о оних 25.000 деце од 7–15 година које су, у исто то време, убачене у оне три јаме у Миљевини код Фоче и да су све то уређивали народни херој Владо Шегрт, а помагао му Видак Драшковић, отац касније много познатијега Вука Драшковића. У вези с тим комунистичким злочинима остале су и две озбиљне недоумице: Прва се тиче сведочења о томе да је у јаму Понор код Фоче убачено 20.000 присилно мобилисаних момчића из Србије који су лецима баченим из авиона позвани да се, однекуд из источне Босне, врате у Србију, друг Владо им нашао пречицу код Фоче, али му је десетак хиљада побегло и њих су „неки други Владо и Видак“ сачекали на Златибору (помиње се да је то било на Мачкату) и њима тамо није побегао нико; горе је, међутим, речено да је у три јаме на Миљевини убачено 25.000 децеод 7–15 година, која су, негде на мору, чекала савезничке бродове и отуд их, опет лецима из авиона, позвали да се врате. И они успели да стигну само – до Миљевине (https:facebookreporter/2014/12/13/златибор-ђорђевић-шумадијо-не-заборави). Друга је недоумица много озбиљнија и тиче се навода да се „нешто“ од свега тога догађало у мају 1945. године, а „нешто“ – три месеца касније! И то би могло значити да се овде, у ствари, ради о двама одвојеним злочинима, тј. о убиству 55.000 српске деце (при чему ће остати нејасно за које су од тих злочина заслужни Владо и Видак). У научној документацији Јована Радовановића нашао се и податак да је, по Калабићевом налогу, „11. априла [1944] у селу Дубони стрељано 6 лица“, али нема помена о оних 80-ак деце којих се, приликом одступања из Лике преко Петровца, Дрвара и Грахова према Ливну и Гламочу током зиме 1943, Броз решио тако што их је затворио у једну зграду испод врха планине Шатор и тамо их, једностано, запалио. Као што се не помиње ни оних 60.000 деце, жена и стараца који су у исто време с Баније и Кордуна претерани у Босну и од њих је 40.000 тамо поумирало од хладноће и глади док их је око 700 старих и болесних, који се нису могли укључити у избегличку колону, осуђено за „сарадњу с окупатором“ и пострељано. Не знам да ли се у документацији Ј. Радовановића и других авнојских форумаша налази и „покољ у Вранићу“ кад су четници поклали више од 70 жена, стараца и деце и то на суђењу уписано у заслуге Драже Михаиловића. Касније се, међутим, показало да су и за то заслужни комунисти (њима је злочин генетски уграђен још од Француске револуције), а сама „технологија злочина“, с урлањем и шенлучењем, била је усмерена на то да завара, а комунисти су то, и иначе, чинили у складу с једном од тачака поменуте наредбе Арса Јовановића да из заседе убију покојег окупаторског војника да би изазивали репресалије над народом (тако су они стекли заслуге за стрељања у Краљеву и Крагујевцу, али и у другим местима у којима су таоци постројавани да би се намири[ва]ла „једначина сто српских глава за једну немачку“.) А клање деце и остављање ножева у њиховим телима био је манир који су комунисти усвојили из своје дугогодишње сарадње с усташама, при чему су они заслужни за успостављање поменуте једначине због масакрирања побијених војника (између осталога, секли им полне органе и стављали им их у уста). О „технологији“ таквих злочина, с више података, уп. Новица Стевановић, Комунисти клали у четничким униформама. – Српска ствар, Београд, број 2, 15. фебруар 2014, 30–31: „Броз тражи од српских комуниста (Благоја Нешковића и Сретена Жујовића) да предузму све мере како би у Србији добили што веће симпатије, а народ окренули к себи. Нешковић, у договору са својим сарадницима, доноси одлуку да свог противника Дражу Михаиловића што више компромитује пред народом, са суровим злочинима које ће они сами починити, пресвучени у униформе четничких формација: 1) Поклати породице и многе ножеве оставити у грудима деце и младих, да би сутрадан народ то видео; 2) Уз убијање узвикивати пароле: »Живео Дража«, »Живела Равна Гора«, »Живео Краљ Петар Други«“. Усташко-комунистичка коалиција одмах се похвалила да је од априла 1941. до августа 1942 (дакле – за непуних 17 месеци) побила преко 620.000 Срба, Цигана и Јевреја, а млади поручник Исидор Леви сведочио је да је на списку побијених јасеновачких логораша, који је 5. јуна 1945. предао партизанској команди у Градишци, „било преко милион имена“ (у име „братства и јединства“, комунисти су тај списак негде одмах „затурили“ и темељито га заташкали, највероватније је чак да су га уништили). У научној документацији Ј. Радовановића и његових авнојских форумаша о томе такође нема помена, а ја ћу му овде додати само један податак који ми је пре 30-ак година саопштио непосредни сведок: негде код Зиданог Моста 1945, испред дугог стро��а заробљеника враћених из Аустрије нашао се са својом пратњом Друг Крцун водећи левом руком на кратком каишу велику полицијску керину, а у десној руци држећи пиштољ. И сваком другом заробљенику – метак у чело! Па кад испразни шаржер, преко рамена преда пиштољ пратиоцу, а од њега узме други. Па тако опет. И не знам колико пута. Као што се не зна колико је народа побијено у савезничким бомбардовањима Србије (и Црне Горе) од октобра 1943. до септембра 1944, али је извесно да се радило о десетинама хиљада деце, жена и стараца; најстрашнији су су ти удари били на Ускрс 1944 (а на неексплодираним бомбама тада се могла наћи и честитка „Срећан Ускрс!“ – исписана ћирилицом); та су бомбардовања тражили Броз, Коча и Пеко, при чему је Коча, рецимо, непосредно заслужан за најмање 7.000 жртава само у Лесковцу: народ је тада обавештаван да ће по периферији бити бомбардоване бугарске окупационе трупе или оне немачке које су се повлачиле из Грчке, али кад би се народ груписао у центру, партизани би се сетили оне Арсове наредбе и деца, жене и старци (п)остали би једини „легитимни ратни“ циљеви на које ће савезнички англоамерички авиони изручити своје смртоносне товаре. Хрвати припадају „једва историјском народу“ (или, како рече Дучић, „народићу“) који је, рецимо, у немачком историјском памћењу остао уписан по изреци „Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата“, а у српском по Јасеновцу, Јадовну и стотинама других стратишта, али и по томе што је Хрватска била једина земља у свету која је имала и дечје концентрационе логоре и кроз њих провела 110.000 деце од пелена до 14 година, Дијана Драгутиновић од њих је спасла 12.000 (али су јој комунисти после рата о томе одузели документацију и безмало су сви они после „постали Хрвати“), а не зна се колико их је тамо побијено, под надзором и благословом Цркве и њенога првосвештеника Алојзија Степинца, кога је италијански истраживач Марко Аурелио Ривели означио као „надбискупа геноцида“ (а у тамоњиховом „Диптиху светих“ биће уписан као Св. Алојзије Кољач). Цифре које су напред поменуте показују да су комунисти највећи српски непријатељи и крвници и они су у злочинима надмашили све остале заједно, а посебно усташе. У сатирању Срба, наиме, усташе је водила патологија, комунисте – и патологија и идеологија, а њихово савезништво, као и у Русији, било је успостављено налогом да се сатре православље. Да је тако, показује чињеница да у четирима најважнијим Лењиновим комитетима није било ниједног Руса, а у нашем случају Срби су били једино „специјалисти за прљаве послове“ (М. Ђилас, А. Ранковић, Коча Поповић, Сл. Пенезић-Крцун, Бл. Нешковић и др.) док су све одлуке доносили „неки тамо“ који нису знали „ни језике наших народа и народности“ („српскохрватски“ никако, а „кајкавечки“, тј. „кумровечки“ – ни толико) и који су се сви одреда потписивали латиницом. А о најзнаменитијем међу њима вероватно се никад неће сазнати ни ко је ни откуд је дошао и за кога једино може бити сигурно да није био „бравар“, а навод његовог ађутанта (ако сам добро запамтио, био је то извесни генерал Узелац) да је „пољски говорио боље од Гомулке, а немачки боље од Хонекера“, као и то да смо често имали прилику да чујемо његово музицирање на клавиру (сетимо се његовог клавирског концерта пред енглеском краљицом) и да видимо да се по европским аристократским салонима кретао као у свом најприроднијем амбијенту, могла би бити основа за тврдњу да се ради о Великом Комбинатору који је Србима испоручен, с исте адресе с које и Лењин Русима, да би им припремио оно што је с њима учињено, да их дефинитивно уклони с балканске етнојезичке мапе и да место њих „посије неко ново сјеме“ (а по свему судећи, то семе биће – арапско!). Комунисти су, дакле, дошли с циљем да разоре православље, удружили се с католицима и муслиманима и за те послове нашли најјефтиније Србе, тј. оне који су се „сматрали Србима, православцима, али томе нису придавали онакав политички значај или животну битност“ какав католици и муслимани јесу и због тога се лако удруживали против православља (донедавно муслимани су сматрани „хрватским цвијећем“, али је у последњем рату оно „престало да мирише“, у Мостару најизразитије, али и другде). Да се нешто у томе почиње мењати, потврђује и Ст. Месић љутњом на опаску да му се „подмеће боснољубље“, тј. „хрватско цвијеће“. Можда он за то има и озбиљне разлоге с обзиром на једну необичну чињеницу у „конфесионалној географији Босне (и Херцеговине)“: тамо су, наиме, донедавна биле могуће све комбинације села или већих средина с православним становништвом [православни – католици / православни – муслимани / православни – католици – муслимани], али комбинација [католици / муслимани] била је или врло ретка или непозната, што је знак да два ригидна религијска система у непосредном додиру не могу коегзистирати. У том смислу може се веровати Месићу да је „католичко-муслиманско савезништво“ могло функционисати у борби против православља, али кад се православље измакне с попришта, на ред долази католичко-муслимански сукоб који се мора завршити потпуном превагом једне од сукобљених страна: као милитантне религије, ниједна од њих ону другу не може замислити „на свом простору“. И у Хрватској и у БХ федерацији успостављена је верска и национална хомогенизација, тј. појављују се простори који су „етнички очишћени“, али се само у Републици Српској ништа није променило будући да у њој и даље имамо „три народа и три вјере“, у „Федерацији“ подељени су и вере и простори између католика и муслимана, док у Хрватској више нема православног народа, а муслимана тамо није било ни „од турскога вакта“. * „Разграничење с Албанцима је трајно решење“ стиже нам порука из Трилатералне комисије, то је у Бриселском споразуму решено друкчије („договорено је да ниједна страна неће блокирати или подстицати друге да блокирају напредак друге стране на њеном путу ка ЕУ“), али су споразумаши заборавили шта су се некад договорили и шта су потписали. Па сад причају да је „свима потребно трајно решење српско-албанског сукоба и до њега се може доћи само договором Срба и Албанаца, где ће свако понешто да добије и изгуби То је идеја компромиса историјског и етничког права. Идеја разграничења на оно што је српско и албанско, и нормализација наших односа, обезбеђење српске православне баштине стварањем самосталних манастирских заједница по атоском моделу у Грчкој, Заједница српских општина за Србе на југу, финансијска надокнада за узурпирану приватну и државну имовину“ (Новости, 14. 8. 2017, 2). У Трилатералној комисији биће усаглашена и „ова“ и „она памет“, али ниједна од њих Србима нема шта донети: Американци су искрчили десетине милиона Индијанаца, Црнаца и других Жутаца и Белаца свуда по свету и српски комунисти сад хоће да „одбране“ коју десетину хиљада оних својих „сународника“ које „за вакта“ нису успели да униште или протерају с Косова или да поткупе Шиптаре дарујући им Лешак, Лепосавић и Зубин Поток дижући тако косовску границу на Панчићев врх на Копаонку (по истом обрасцу по коме је Хрушчов Украјинцима даровао Донбас и све руске просторе према истоку заједно с Кримом). Све што српски комунисти сад покушавају да „поправе“ на Косову осуђено је на неуспех јер Шиптари знају да у српској влади има више америчких служинчади и чланова Трилатералне комисије него Срба и њих ни у каквим разговорима нико неће прихватити као озбиљне сабеседнике. Косово је, дакле, за Србију изгубљено, комунисти су га (заједно са српским демократским олошем) отписали Бриселским споразумом и сад једино треба видети може ли се вишегодишње упорно „државничко бунцање да Косово никад неће бити признато“ употребити као прилика да се спасе српски национални образ тиме што ће у Народној скупштини бити донесена резолуција (или какав други сличан документ) у коме ће се наћи изјава да је Косово окупирано. Таквом изјавом оставља се могућност да се тај најсветији део српске земље некад врати народу који је тамо живео много хиљада година и да су га окупирали они који никад ништа нису створили, а разорили све на шта су тамо наишли. Таквом изјавом оставља се шанса да ће се Косово ослободити као што је, после пет векова ропства, ослобођено од Турака, али ако се оно отпише, као што га је комунистички (и демократски) олош отписао у Бриселу, тада се више не треба ничему надати. Власт која на то пристане отићи ће у историју бешчашћа, али то за Србију неће бити много утешно јер ће она, према свим демократским и комунистичким пројекцијама, овереним сатанистичким печатима, бити неповратно упућена према тминама историје. После Бриселског споразума, по свему судећи, Србије више бити неће и његови потписници сврстали су се у последњи ешалон комунистичких злочинаца послатих са неке мистериозне америчко-западноевропске адресе да униште и Србе и православље. И на то треба гледати као на последњи корак у „пацификацији“ Балкана пред напад на Русију и руско православље. Не знам је ли се ико икад са својом државом тако поиграо и одрекао се и историје и будућности. Знам, међутим, за један друкчији случај: када су Турци током Првог светског рата извршили геноцид над Јерменима и када су им узели Арарат, ни један Јерменин то досад није прихватио нити им је падало на памет да с крвницима потписују „споразуме“. Због тога Јермени и даље Арарат сматрају својом светом планином и на њу гледају као на своју најзначајнију историјску и духовну вертикалу. И чекају да им се та планина врати. И на то имају право јер нису потписали пакт с крвником – као што су то за Србију учинили потписници Бриселског споразума. Аутор: Драгољуб Петровић Српске новине, Торонто/Канада, LXV, бр. 698, јул/август 2017.

Кад ће се Срби освестити - Центар академске речи, Шабац У споровима око рехабилитација Драже, Недића, Калабића и осталих фашиста и квислинга удружили су се и министри, и комунисти и авнојски форумаши и спремају се да од њих Србе још једном ослободе: један од њих набраја колико је Калабић побио комуниста, други вели да су му четници убили ујака, трећи исте четнике позива да стану …

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

РТ: И преко Србије је Северна Кореја научила бруталне лекције САД АМЕРИКА ЈЕ СИЛЕЏИЈА КОЈИ НАПАДА САМО СЛАБЕ - ПИТАЈТЕ ДУХОВЕ МИЛОШЕВИЋА, САДАМА И ГАДАФИЈА, ОДГОВОРИ ЋЕ ВАМ Да ли ће трећи светски рат почети због злочиначких акција лакрдијашког лидера са глупом фризуром и његовом злобном нуклеарном ратном државом? Или, да ли се Доналд Трамп и САД могу зауставити? Наравно, међу пријатељима Стејт Департмента - западним медијима, Северна Кореја и њено руководство се рутински приказују као разлог за лудачке послове наоружавања САД. С друге стране, не морате носити лампион за Северну Кореју или бити члан друштва Ким Џонг Уна, да се закључи, мораћете признати, да се Пјонгјанг заправо понаша веома рационално. Јер недавна историја нам говори да је најбољи начин да се спречи напад од стране САД и њихових савезника, није да се разоружа, обуче као Џон Ленон и дају изјаве о томе како желите мир, већ да радите управо супротно. Размислите шта се десило са Југославијом, Ираком и Либијом. Као и Северна Кореја, ове три земље су биле америчке мете. И све три земље су уништене, а њихови лидери су убијени. Да ли ми стварно мислимо да би ове земље биле нападнуте ако би поседовале нуклеарне, или пројектиле који би могли да досегну до америчких циљева? Наравно да не. Детаљна анализа ових сукоба нам показује да се америчко царство пробија кроз мешавину блефа, након чега следи употреба војне силе, али само када сматра да су ризици минимални или не постоје. Ако верује да су ризици превисоки, оно се одриче силе и почиње да говори о потреби "дијалога" и "дипломатије". Да би разумели како глобални хегемон делује на међународној арени, не треба да проучавамо обимне академске уџбенике, него само да се сетимо шта је било у школском дворишту. У 1999. години, југословенски председник Слободан Милошевић не само да није имао интерконтиненталне балистичке ракете, него ни јаког међународног савезника који би био спреман да стоји иза земље у одлучном тренутку. Иако се говорило о томе да ће руска војска да помогне својим историјским словенским савезницима у Београду, Јељцин и владајућа елита у Русији су наводно добијали финансијске подстицаје како би се тога одрекли. Било то тачно или не, нови кредит ММФ-а је договорен само недељу дана након што је НАТО започео своју илегалну акцију бомбардовања. САД су очекивале да ће војна акција трајати неколико дана док Милошевић не прихвати да западни војни савез преузме богате ресурсе и да има слободан и неометан приступ широм Југославије. "Ја то не видим као дугорочну операцију. Мислим да је ово нешто што је могуће остварити у релативно кратком времену ", рекла је тадашњи државни секретар САД Медлин Олбрајт. Међутим, Слобо и стоички Срби се нису дали. Како је настављена кампања бомбардовања, у НАТО-у су се појавиле разлике између јастребова, које су чиниле САД и Британија с једне стране, и земље континенталне Европе које су фаворизовале дијалог са Београдом, с друге стране. Дана 15. априла 1999. Гардијан је објавио да су "амерички званичници одбацили мировни план од шест тачака у Немачкој који је укључивао паузу бомбардовања на 24 сата, мировне снаге Уједињених нација и цивилне посматраче". Касније је постало познато да је тај план одбио и Тони Блер. Само неки од злочина НАТО-а, као што је убиство 16 цивила у бомбардовању српске државне телевизије - што је недвосмислен ратни злочин - бомбардовање путничког воза и конвоја косовских Албанаца, почели су да утичу на јавно мњење против "хуманитарне" операције. Како рат није текао по плану, било је време да САД још једном запрете. Да би се повећао притисак на Милошевића, југословенски председник је оптужен као ратни злочинац, те је на крају умро у Хагу. Поред тога, саопштавало се да НАТО планира инвазију на земљу. Председник Клинтон је 18. маја 1999. изјавио да "не би скидао са стола ниједну опцију". Виктор Черномирдин, изасланик Јељцина, одлетио је у Београд да убеди Милошевића да прихвати услове НАТО-а - или да се суочи са ескалацијом рата. Али да ли би заиста била инвазија или је то био један велики блеф? Докази сугеришу на ово друго. Врховни командант НАТО-а Весли Кла��к открио је у својим мемоарима да највиши политички лидери Алијансе нису постигли консензус око слања копнених трупа. Да ли би НАТО одустао од интензивирања ваздушне кампање? Кларк је такође признао да је до средине маја НАТО "употребио све ресурсе за максималне ударе". Сигуран сам да је седам година касније, док је болестан лежао у затворској ћелији, негирао правилан медицински третман који му је био потребан за његово здравствено стање, Милошевићу било жао што није рекао "њет" Черномирдину 1999. године и означио ултиматум САД као блеф. Четири године касније био је нападнут је Ирак - земља богата нафтом. Садам Хусеин и његов заменик, премијер Тарик Азиз су више пута саопштавали светским медијима да њихова земља нема оружје за масовно уништење. Оптужени су били да лажу , али бескрајни ратни западни лоби је знао да ирачко руководство говори истину. Садамова земља је нападнута не зато што поседује оружје за масовно уништење, већ зато што га није поседовала. Са својом слабом ПВО, након бомбардовања савезника, и тешко ослабљеном ваздухопловном снагом у првом рату, Ирак је доведен пред свршен чин. Буш и Блер су лагали о томе да је земља "претња", а Ирак је на крају умро. У Либији, богатом нафтом, Моамер Гадафи је апсолутно извукао погрешне закључке о томе шта се десило са Ираком. Нестрпљиво тражећи крај санкција САД-а за своју земљу, он се наивно сложио у децембру 2003. да обустави свој програм оружја за масовно уништење. Требало је да настави са изградњом свог арсенала, али уместо тога, с обзиром на обећања западних лидера који су се заложили да обуставе изолацију земље, он је поступио супротно. Џеорџ Буш је поздравио његову одлуку као "мудар и рационалан избор". Тони Блер је са своје стране рекао: "Ова храбра одлука пуковника Гадафија је историјска. Поздрављам то. То ће учинити регион и свет сигур��ијим. " Али, наравно, није. То је само утрло пут уништењу Гадафијеве земље од оних земаља чији су га лидери неколико година раније поздравили као "мудрог" и "разумног". Поново сам сигуран да осам година касније, када је Гадафи лежао у свом подземном склоништу, покушавајући да избегне хватање од стране "побуњеника" које су подржавали САД (који су га убили на најбруталнији начин који се може замислити), горко пожалио због своје одлуку о разоружавању . Што нас опет враћа у Северну Кореју. Јасно је да је Ким Џонг Ун видео шта се десило са Милошевићем, Садамом и Гадафијем и разарањима која су проузрокована у њиховим земљама. Стр��тегија Северне Кореје јасно се заснива на уверењу, које се поткрепљује горе описаним догађајима, да су САД силеџија који само напада слабе. Због тога, генерално, играње на "високим линијама" је најбољи начин да се избегне напад. Морамо запамтити и да је Северна Кореја изгубила око један милион људи у Корејском рату 1950-53, а многи од њих због интензивног америчког бомбардовања. Наравно, онима у Вашингтону се не свиђа када им се на такав начин нека држава супротстави, због чега је и бивши ирански председник Махмуд Ахмадинеџад имао страшан притисак. Империја тежи да спречи "циљне државе" да развију нуклеарно оружје, јер зна да тако не може бити угрожена. Треба напоменути да су најјаче присталице "нуклеарног одвраћања" на Западу такође најјачи противници земаља попут Ирана или ДПРК који стварају нуклеарно оружје. "Потребно нам је нуклеарно оружје да се бранимо од напада, али је тотално нечувено да земље на глобалном југу теже да набаве такво оружје из истог разлога". Да би се спречио амерички напад, Северна Кореја или било која друга земља на линији ватре, мора да убеди серијске заговорнике рата у Вашингтону да ће последице покретања оваквог напада бити превисоке. Бити "леп" и певати "дај шансу миру" неће укинути сенф. Сетите се да је Џон Ленон, који је написао и певао ту песму, изгубио живот од пуцња. Док је Садам уверавао Запад, "Верујте ми немам оружје за масовно уништење", Ким Џонг Ун је урадио потпуно супротно и говори о способностима своје земље. Међутим, Ким зна да саме речи нису довољне. Он такође треба да покаже да севернокорејски пројектили могу да буду претња за САД, те је у складу с тим и недавно саопштење када је "пажљиво разматрао" план за лансирање четири пројектила на острва Гуам, дом за две америчке базе. Наравно, стратегија Пјонгјанга је висок ризик, поготово са таквом нестабилном особом као што је Доналд Трамп, који је изгледа очајан да би добио подршку политичара, а како би избегао могући опозив у Белој кући. Недавна историја, међутим, сугерише да је Северна Кореја, држећи стиснуте песнице и настављајући да ради на ракетама, показује да стварно ради исправну ствар. Велика лекција последњих тридесет година је, да одвраћање сигурно функционише. Ако сте "циљна држава" и не можете одбити ратнике у Вашингтону, ви сте у тешкој опасности. Само питајте духове Слободана Милошевића, Садама Хусеина и Моамера Гадафија. Приредио Нејл Кларк, Восток, РТ Преузето са: http://www.vostok.rs/

РТ: И преко Србије је Северна Кореја научила бруталне лекције САД Светиње Браничева - Манастири, Манастиришта, Свете Воде

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

РТ: И преко Србије је Северна Кореја научила бруталне лекције САД http://ift.tt/2ikznZc, РТ: И преко Србије је Северна Кореја научила бруталне лекције САД АМЕРИКА ЈЕ СИЛЕЏИЈА КОЈИ НАПАДА САМО СЛАБЕ - ПИТАЈТЕ ДУХОВЕ МИЛОШЕВИЋА, САДАМА И ГАДАФИЈА, ОДГОВОРИ ЋЕ ВАМ Да ли ће трећи светски рат почети због злочиначких акција лакрдијашког лидера са глупом фризуром и његовом злобном нуклеарном ратном државом? Или, да ли се Доналд Трамп и САД могу зауставити? Наравно, међу пријатељима Стејт Департмента - западним медијима, Северна Кореја и њено руководство се рутински приказују као разлог за лудачке послове наоружавања САД. С друге стране, не морате носити лампион за Северну Кореју или бити члан друштва Ким Џонг Уна, да се закључи, мораћете признати, да се Пјонгјанг заправо понаша веома рационално. Јер недавна историја нам говори да је најбољи начин да се спречи напад од стране САД и њихових савезника, није да се разоружа, обуче као Џон Ленон и дају изјаве о томе како желите мир, већ да радите управо супротно. Размислите шта се десило са Југославијом, Ираком и Либијом. Као и Северна Кореја, ове три земље су биле америчке мете. И све три земље су уништене, а њихови лидери су убијени. Да ли ми стварно мислимо да би ове земље биле нападнуте ако би поседовале нуклеарне, или пројектиле који би могли да досегну до америчких циљева? Наравно да не. Детаљна анализа ових сукоба нам показује да се америчко царство пробија кроз мешавину блефа, након чега следи употреба војне силе, али само када сматра да су ризици минимални или не постоје. Ако верује да су ризици превисоки, оно се одриче силе и почиње да говори о потреби "дијалога" и "дипломатије". Да би разумели како глобални хегемон делује на међународној арени, не треба да проучавамо обимне академске уџбенике, него само да се сетимо шта је било у школском дворишту. У 1999. години, југословенски председник Слободан Милошевић не само да није имао интерконтиненталне балистичке ракете, него ни јаког међународног савезника који би био спреман да стоји иза земље у одлучном тренутку. Иако се говорило о томе да ће руска војска да помогне својим историјским словенским савезницима у Београду, Јељцин и владајућа елита у Русији су наводно добијали финансијске подстицаје како би се тога одрекли. Било то тачно или не, нови кредит ММФ-а је договорен само недељу дана након што је НАТО започео своју илегалну акцију бомбардовања. САД су очекивале да ће војна акција трајати неколико дана док Милошевић не прихвати да западни војни савез преузме богате ресурсе и да има слободан и неометан приступ широм Југославије. "Ја то не видим као дугорочну операцију. Мислим да је ово нешто што је могуће остварити у релативно кратком времену ", рекла је тадашњи државни секретар САД Медлин Олбрајт. Међутим, Слобо и стоички Срби се нису дали. Како је настављена кампања бомбардовања, у НАТО-у су се појавиле разлике између јастребова, које су чиниле САД и Британија с једне стране, и земље континенталне Европе које су фаворизовале дијалог са Београдом, с друге стране. Дана 15. априла 1999. Гардијан је објавио да су "амерички званичници одбацили мировни план од шест тачака у Немачкој који је укључивао паузу бомбардовања на 24 сата, мировне снаге Уједињених нација и цивилне посматраче". Касније је постало познато да је тај план одбио и Тони Блер. Само неки од злочина НАТО-а, као што је убиство 16 цивила у бомбардовању српске државне телевизије - што је недвосмислен ратни злочин - бомбардовање путничког воза и конвоја косовских Албанаца, почели су да утичу на јавно мњење против "хуманитарне" операције. Како рат није текао по плану, било је време да САД још једном запрете. Да би се повећао притисак на Милошевића, југословенски председник је оптужен као ратни злочинац, те је на крају умро у Хагу. Поред тога, саопштавало се да НАТО планира инвазију на земљу. Председник Клинтон је 18. маја 1999. изјавио да "не би скидао са стола ниједну опцију". Виктор Черномирдин, изасланик Јељцина, одлетио је у Београд да убеди Милошевића да прихвати услове НАТО-а - или да се суочи са ескалацијом рата. Али да ли би заиста била инвазија или је то био један велики блеф? Докази сугеришу на ово друго. Врховни командант НАТО-а Весли Кларк открио је у својим мемоарима да највиши политички лидери Алијансе нису постигли консензус око слања копнених трупа. Да ли би НАТО одустао од интензивирања ваздушне кампање? Кларк је такође признао да је до средине маја НАТО "употребио све ресурсе за максималне ударе". Сигуран сам да је седам година касније, док је болестан лежао у затворској ћелији, негирао правилан медицински третман који му је био потребан за његово здравствено стање, Милошевићу било жао што није рекао "њет" Черномирдину 1999. године и означио ултиматум САД као блеф. Четири године касније био је нападнут је Ирак - земља богата нафтом. Садам Хусеин и његов заменик, премијер Тарик Азиз су више пута саопштавали светским медијима да њихова земља нема оружје за масовно уништење. Оптужени су били да лажу , али бескрајни ратни западни лоби је знао да ирачко руководство говори истину. Садамова земља је нападнута не зато што поседује оружје за масовно уништење, већ зато што га није поседовала. Са својом слабом ПВО, након бомбардовања савезника, и тешко ослабљеном ваздухопловном снагом у првом рату, Ирак је доведен пред свршен чин. Буш и Блер су лагали о томе да је земља "претња", а Ирак је на крају умро. У Либији, богатом нафтом, Моамер Гадафи је апсолутно извукао погрешне закључке о томе шта се десило са Ираком. Нестрпљиво тражећи крај санкција САД-а за своју земљу, он се наивно сложио у децембру 2003. да обустави свој програм оружја за масовно уништење. Требало је да настави са изградњом свог арсенала, али уместо тога, с обзиром на обећања западних лидера који су се заложили да обуставе изолацију земље, он је поступио супротно. Џеорџ Буш је поздравио његову одлуку као "мудар и рационалан избор". Тони Блер је са своје стране рекао: "Ова храбра одлука пуковника Гадафија је историјска. Поздрављам то. То ће учинити регион и свет сигурнијим. " Али, наравно, није. То је само утрло пут уништењу Гадафијеве земље од оних земаља чији су га лидери неколико година раније поздравили као "мудрог" и "разумног". Поново сам сигуран да осам година касније, када је Гадафи лежао у свом подземном склоништу, покушавајући да избегне хватање од стране "побуњеника" које су подржавали САД (који су га убили на најбруталнији начин који се може замислити), горко пожалио због своје одлуку о разоружавању . Што нас опет враћа у Северну Кореју. Јасно је да је Ким Џонг Ун видео шта се десило са Милошевићем, Садамом и Гадафијем и разарањима која су проузрокована у њиховим земљама. Стратегија Северне Кореје јасно се заснива на уверењу, које се поткрепљује горе описаним догађајима, да су САД силеџија који само напада слабе. Због тога, генерално, играње на "високим линијама" је најбољи начин да се избегне напад. Морамо запамтити и да је Северна Кореја изгубила око један милион људи у Корејском рату 1950-53, а многи од њих због интензивног америчког бомбардовања. Наравно, онима у Вашингтону се не свиђа када им се на такав начин нека држава супротстави, због чега је и бивши ирански председник Махмуд Ахмадинеџад имао страшан притисак. Империја тежи да спречи "циљне државе" да развију нуклеарно оружје, јер зна да тако не може бити угрожена. Треба напоменути да су најјаче присталице "нуклеарног одвраћања" на Западу такође најјачи противници земаља попут Ирана или ДПРК који стварају нуклеарно оружје. "Потребно нам је нуклеарно оружје да се бранимо од напада, али је тотално нечувено да земље на глобалном југу теже да набаве такво оружје из истог разлога". Да би се спречио амерички напад, Северна Кореја или било која друга земља на линији ватре, мора да убеди серијске заговорнике рата у Вашингтону да ће последице покретања оваквог напада бити превисоке. Бити "леп" и певати "дај шансу миру" неће укинути сенф. Сетите се да је Џон Ленон, који је написао и певао ту песму, изгубио живот од пуцња. Док је Садам уверавао Запад, "Верујте ми немам оружје за масовно уништење", Ким Џонг Ун је урадио потпуно супротно и говори о способностима своје земље. Међутим, Ким зна да саме речи нису довољне. Он такође треба да покаже да севернокорејски пројектили могу да буду претња за САД, те је у складу с тим и недавно саопштење када је "пажљиво разматрао" план за лансирање четири пројектила на острва Гуам, дом за две америчке базе. Наравно, стратегија Пјонгјанга је висок ризик, поготово са таквом нестабилном особом као што је Доналд Трамп, који је изгледа очајан да би добио подршку политичара, а како би избегао могући опозив у Белој кући. Недавна историја, међутим, сугерише да је Северна Кореја, држећи стиснуте песнице и настављајући да ради на ракетама, показује да стварно ради исправну ствар. Велика лекција последњих тридесет година је, да одвраћање сигурно функционише. Ако сте "циљна држава" и не можете одбити ратнике у Вашингтону, ви сте у тешкој опасности. Само питајте духове Слободана Милошевића, Садама Хусеина и Моамера Гадафија. Приредио Нејл Кларк, Восток, РТ Преузето са: http://www.vostok.rs/

РТ: И преко Србије је Северна Кореја научила бруталне лекције САД Светиње Браничева - Манастири, Манастиришта, Свете Воде

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Ладигин: Срби, сами одлучите хоћете ли косовски проблем замрзнути или ћете баш сад журити ИНТЕРВЈУ ФАКТИМА БИВШЕГ НАЧЕЛНИКА РУСКЕ ВОЈНЕ ОБАВЕШТАЈНЕ СЛУЖ Спољну и војну политику САД формира америчка владајућа елита. Подређена је искључиво обезбеђивању „животних интереса“ САД, а њима је Вашингтон након Другог светског рата као мрежом прекрио цео свет, укључујући и Антарктиду. Цело човечанство данас као да не живи на планети Земљи него на планети „животних интереса САД“Највећи значај за Србију, Србе и српско-руске односе, као и за друге субјекте међународног права, има то што Вашингтон самовољно шири по свету ускокорисне, суштински хегемонистичке „животне интересе“ САД које као омчу намиче свакој независној држави и тражи беспоговорно потчињавање америчким интересимаРуководства свих држава кој�� су одговорна пред народом своје земље, укључујући и званични Београд, пре свега и више од свега осталог треба да се боје губитка државне независности и покорног праћења агресивног курса страног „партнера“За владајућу елиту САД, била она демократска или републиканска по партијској припадности, Доналд Трамп је „страно тело“. Он се домогао Беле куће упркос свим либералствујушћим и осталим елитним фронтовима вашингтонског политичког спектра. А то је оно што Трампу никада неће опростити. Тражиће ако не његов импичмент, оно претварање „председника Трампа“ у лутку којом ће управљати елитни луткариОдноси Србије и Русије увек ће имати и присталице и противнике. Ови последњи (противници) увек ће изналазити „убедљиве“ (као се њима чини) разлоге. Главно је да поборници одржавања добрих српско-руских односа буду верни идеалима пријатељства међу нашим народима и земљама који су прошлу проверу векова         ФЈОДОР Иванович Ладигин - бивши начелник Главне обавештајне управе, односно руске војне обавештајне службе - боравио је претходних дана у Београду.         Због промоције српског издања своје књиге „Војнодоктринарна основа спољне политике САД“. По њеном завршетку, генерал Ладигин је одговорио на неколико питања Факата.         • Књигу сте написали заједно са С. Афанасјевом. Одсад ће моћи да се чита и на српском. Али, изнесите укратко: шта су војнодоктринарне константе или координате спољне политике Вашингтона?         - Књигу смо завршили у финалној фази изборне кампање у Сједињеним Државама. Циљ нам је био да покажемо да спољна политика САД принципијелно не зависи од тога ко је председник те земље по партијској припадности - демократа или републиканац.         - Спољну и војну политику САД формира америчка владајућа елита. Подређена је искључиво обезбеђивању „животних интереса“ САД, а њима је Вашингтон након Другог светског рата као мрежом прекрио цео свет, укључујући и Антарктиду. У извесном смислу се може рећи да цело човечанство данас не живи на планети Земљи него на планети „животних интереса САД“.         - За „заштиту“ себичних интереса Северноамеричких Држава - Вашингтон већ више од 70 година користи цео комплекс средстава и инструмената за утицање на друге државе: политичких, дипломатских, економских и пропагандистичких (у последње време у форми информационих ратова), а што је најважније - и војну силу. То се стално допуњава субверзивним акцијама и „обојеним револуцијама“.         - У актуелној Стратегији националне безбедности САД (усвојена 2015-те), Вашингтон директно саопштава: „Када год и где год примењивали силу, то мора доприносити заштити наших националних вредности и потврђивању исправности наших корака. Сједињене Државе, ако то налаже ситуација, користиће војну силу и једнострано, на пример - ради заштите својих животно важних интереса...“.         - У том циљу је наша плава планета (укључујући и Антарктиду) - као и раније - и данас унапред подељена од стране Пентагона на ратне театре. А за сваки од њих су формиране, припремљене и обучене такозване зонске команде оружаних снага САД. Преко 90 одсто војне машинерије САД (укупно 2.170.000 људи) предвиђено је за дејства на територији других држава.            • Шта је у томе најбитније за Србију и Србе и српско-руске односе? Чега се Београд мора највише чувати?         - Највећи значај за Србију, Србе и српско-руске односе, као и за друге субјекте међународног права, има то што Вашингтон самовољно шири по свету ускокорисне, суштински хегемонистичке „животне интересе“ САД које као омчу намиче свакој независној држави и тражи беспоговорно потчињавање америчким интересима на штету интереса појединачних земаља, њихових народа и односа са другим државама.         - Руководства свих држава која су одговорна пред народом своје земље, укључујући и званични Београд, пре свега и више од свега осталог треба да се боје губитка државне независности и покорног праћења агресивног курса страног „партнера“.          • Доналд Трамп је Оружаним снагама САД већ обезбедио значајно повећање буџета и жели да својој земљи осигура војну надмоћ у наредним деценијама. То значи да би „војнодоктринарне основе“ требало да буду њиме задовољне. Због чега онда амерички генералитет не стаје у његову одбрану?         - Повећавање војног буџета и војних расхода САД није заинтересован само амерички генералитет. Чак су заинтересованији институти војно-индустријског комплекса САД. Осим тога, добар део америчких генерала припада америчком естаблишменту, у којем тренутно, као што се зна, преовладавају антитрамповска расположења. Има разлога да се претпостави да су неки генерали превртљивци који гледају куда ће ветар да заокрене - односно, ко ће изаћи као победник.         • Трамп своје политичке опоненте означава као „вашингтонско блато“. Имајући у виду водеће америчке либералне медије, говори и о „фабрикама лажних информација“. Американолози по свету сматрају да му препречује пут и покушава да му приреди импичмент „дубока држава“. Ко су, по Вашем мишљењу, прави Трампови противници? Ко антитрамповским ратом управља из позадине? Шта је - из војнодоктринарног угла - „дубока држава“?         - Не могу да се сложим са Трамповом оценом водећих америчких либералних медија, са оценом да су само они „фабрике лажних информација“. Таква распојасана лажљивост није туђа ни неким другим западним земљама.         - За владајућу елиту САД, била она демократска или републиканска по партијској припадности, Доналд Трамп је „страно тело“. Он се домогао Беле куће упркос свим либералствујушћим и осталим елитним фронтовима вашингтонског политичког спектра. А то је оно што Трампу никада неће опростити ни ни они, а заједно са њима ни „фабрика лажних информација“ водећих америчких медија која им је на услузи.         - Они ће тражити ако не његов импичмент, оно претварање „председника Трампа“ у лутку којом ће управљати елитни луткари.         • Трампови противници и русофобски део америчке елите само што не тврде да је председник САД Путинов агент и да га је Москва најдиректније довела на власт. Притом не нуде никакве доказе. Да је Русија реално утицала на председничке изборе у САД 2016. - да ли би Вашингтон изашао са проверљивим подацима и доказима?         - На несрећу америчког народа, као и народа других земаља, уз „фабрику лажљивих информација“ налази се и продукт садашње „лажљиве“ по својој суштини америчке демократије. Управо тај „продукт“ - у виду представника америчког естаблишмента, који су се већ налагали - спреман је да у својим лажима пође на све могуће гнусобе, укључујући и тобожње хакерско мешање Русије у америчке изборе, нимало не водећи рачуна о свом реномеу у очима трезвених људи у свету.         Под изговором који је био потпуно измишљен у Вашингтону, почетком 90-их година била је разрушена СФРЈ, у марту 1999. изведена ничим испровоцирана агресија на Југославију, 2003-ће - агресија против Ирака, 2011-те - војна акција против Либије итд.         Руси за оне који стално лажу имају изреку: „Мељи Јемељане, ово је твоја недеља“. А у случају Вашингтона - који је тобоже „светионик демократије“ - недеља лагања по-амерички траје деценијама.         • Трамп је оценио да се у САД истраге о „руском мешању“ тако воде да се томе смеју и Демократска партија САД и Русија. Да ли се Ви смејете?         - Можда Трампу, и не само њему, изгледа смешном унутарполитичка баханалија која у Вашингтону траје, ево, дуже од седам месеци. Међутим, то није само смешно, него и тужно. То је и веома опасно, пре свега за међународну ситуацију. Јер, та баханалија траје у владајућој елити велике силе која претендује на светско лидерство, још тачније - на светско господство.         - То што америчка владајућа елита своју локалну вашингтонску баханалију шири на цео свет бременито је непредвидљивим последицама по човечанство.         • Председник Србије, Александар Вучић, изјавио је да ова генерација Срба треба да реши проблем Косова и Метохије, да то питање не треба да оставља својој деци. Његови опоненти наглашавају да Србија нипошто не сме да жури, да Косово треба да држи у статусу замрзнутог конфликта, јер време не ради за Албанце већ за Србију и Србе. Треба ли Србија да жури и - ради ли заиста време за њу?          - Општепознато је да је Косово и Метохија - у складу за обавезујућом Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН и са Уставом Републике Србије - саставни део Републике Србије. Решење тог проблема је унутрашња ствар земље. Задржати или не задржати тај проблем у статусу замрзнутог конфликта, препустивши његово решавање будућим генерацијама или у томе журити - то треба да решава искључиво народ Србије.         • У књизи посебно наглашавате да Русија у постојећим међународним околностима треба да се држи „тврде линије“, али и да тежи компромисима. Упозоравате да Русија у Вашингтону никада неће прихваћена као партнер, већ третирана као противник САД. Путин се управо тако и поставља, бар од свог чувеног говора у Минхену. Шта ће се на том плану даље догађати?         - Дозволите да прво прецизно наведем нашу формулацију из књиге: „...у стратегији националне безбедности САД Русија се стално представља као главна претња Сједињеним Државама јер је главни и тврди противник Вашингтону у његовом агресивном промицању својих животно важних интереса по целом свету. Сједињене Државе у првом реду због тога никада Русију нису, �� по свему судећи никада и неће, третирати другачије осим као противника“. У 21. веку се то временски повезује са временом минхенске речи Председника Путина, али је тога било и раније.         - Тврда линија наше земље у одбрани својих интереса, при истовременој спремности на тражење обострано прихватљивих компромиса при равним партнерским односима између САД и Русије, једини је прави и исправни курс који одржава безбедну ситуацију у свету. Чим вашингтонска елита буде схватила да је бесмислено да са Русијом разговара са позиција силе - односи међу нашим земљама почеће да се нормализују. Сачекајмо, дакле.                   • Противници успостављања трајних савезничких односа између Србије и Русије, који би подразумевали да Русија наступа као „сила заштитница“, као аргумент наводе да Србија нема заједничку границу са РФ. Колико је то реална препрека, а колико модус за манипулацију?         - Односи Србије и Русије увек ће имати и присталице и противнике. Ови последњи (противници) увек ће изналазити „убедљиве“ (као се њима чини) разлоге. Главно је да поборници одржавања добрих српско-руских односа буду верни идеалима пријатељства међу нашим народима и земљама који су прошлу проверу векова.                       • Донбас је био кренуо према успостављању Новоросије. Ових дана је у Доњецку за циљ проглашена Малорусија која би била у границама данашње Украјине. Колико ће Руском свету бити потребно времена да се врати у своје природне границе?         - Генерално, све што се у последње време догађа у Украјини, са свим жртвама и страдањима народа Украјине - све је то последица америчке политике наметања својих „животних интереса“ том делу бившег Совјетског Савеза. Државни преврат који се у Кијеву догодио 2014. године, заједно са дивљањем фашистичко-националистичког екстремизма и необузданом русофобијом кијевског руководства - резултат је мешања америчке владајуће елите и њених западноевропских помагача.         - Русија је била, а и даље је за целовитост Украјине и њеним данашњим границама, али уз услов да кијевске власти обезбеде и поштују легитимна права рускојезичног становништва које се у Украјини нашло са стварањем 1922. године Совјетског Савеза. Чим власт у Кијеву и њени западни луткари разумеју легитимност права народа који живи у самопроглашеној Доњецкој и Луганској Републици - у Украјину ће почети да се враћа мирни живот.            • Рат у Сирији није само сиријски рат. И он је, да се послужимо речима Збигњева Бжежинског, део „велике шаховске табле“. Како ће се тај рат завршити и шта ће се са његовим исходом променити у свету?         - Мени се свиђа шах који је древна игра, али само за шаховским столом и са шаховским фигурама. Збигњев Бжежински је у тој књизи - свеједно, да ли је то хтео или не - показао да је планета Земља, или „планета животних интереса САД“, за Вашингтон такође шаховска табла на којој се америчка елита преко својих оружаних снага обрачунава са народима и државама који постоје хиљадама година, убијају и доводе до беде милионе људи који нису ништа криви, злурадо се веселе крвавим егзекуцијама лидера независних држава. То је најопаснији могући шах и поигравање савремених инквизитора за које друго име не постоји.         - Вашингтон се у Сирији држи тог курса. Бивши председник САД Барак Обама и претендент на Белу кућу Хилари Клинтон желели су да се по сваку цену обрачунају са Асадом, као са Хусеином и Гадафијем. Није им пошло за руком. Засад се мало шта мења под новим председником Трампом. Чим би се Вашингтон сагласио са предлогом Москве да се започну заједничка војна дејства против Исламске државе - ситуација и у Сирији и у Ираку, као и на Блиском Истоку у целини, почела би да се мења набоље.              Категорије:  Serbian Point TWEET VISIT WEBSITE

Ладигин: Срби, сами одлучите хоћете ли косовски проблем замрзнути или ћете баш сад журити | Факти ИНТЕРВЈУ ФАКТИМА БИВШЕГ НАЧЕЛНИКА РУСКЕ ВОЈНЕ ОБАВЕШТАЈНЕ СЛУЖБЕ. Фјодор Иванович Ладигин. Спољну и војну политику САД формира америчка владајућа елита. Подређена је искључиво обезбеђивању „животних интереса“ САД, а њима је Вашингтон након Другог ...

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Ладигин: Срби, сами одлучите хоћете ли косовски проблем замрзнути или ћете баш сад журити http://ift.tt/2vn9VVJ, Ладигин: Срби, сами одлучите хоћете ли косовски проблем замрзнути или ћете баш сад журити ИНТЕРВЈУ ФАКТИМА БИВШЕГ НАЧЕЛНИКА РУСКЕ ВОЈНЕ ОБАВЕШТАЈНЕ СЛУЖ Спољну и војну политику САД формира америчка владајућа елита. Подређена је искључиво обезбеђивању „животних интереса“ САД, а њима је Вашингтон након Другог светског рата као мрежом прекрио цео свет, укључујући и Антарктиду. Цело човечанство данас као да не живи на планети Земљи него на планети „животних интереса САД“Највећи значај за Србију, Србе и српско-руске односе, као и за друге субјекте међународног права, има то што Вашингтон самовољно шири по свету ускокорисне, суштински хегемонистичке „животне интересе“ САД које као омчу намиче свакој независној држави и тражи беспоговорно потчињавање америчким интересимаРуководства свих држава која су одговорна пред народом своје земље, укључујући и званични Београд, пре свега и више од свега осталог треба да се боје губитка државне независности и покорног праћења агресивног курса страног „партнера“За владајућу елиту САД, била она демократска или републиканска по партијској припадности, Доналд Трамп је „страно тело“. Он се домогао Беле куће упркос свим либералствујушћим и осталим елитним фронтовима вашингтонског политичког спектра. А то је оно што Трампу никада неће опростити. Тражиће ако не његов импичмент, оно претварање „председника Трампа“ у лутку којом ће управљати елитни луткариОдноси Србије и Русије увек ће имати и присталице и противнике. Ови последњи (противници) увек ће изналазити „убедљиве“ (као се њима чини) разлоге. Главно је да поборници одржавања добрих српско-руских односа буду верни идеалима пријатељства међу нашим народима и земљама који су прошлу проверу векова         ФЈОДОР Иванович Ладигин - бивши начелник Главне обавештајне управе, односно руске војне обавештајне службе - боравио је претходних дана у Београду. ��       Због промоције српског издања своје књиге „Војнодоктринарна основа спољне политике САД“. По њеном завршетку, генерал Ладигин је одговорио на неколико питања Факата.         • Књигу сте написали заједно са С. Афанасјевом. Одсад ће моћи да се чита и на српском. Али, изнесите укратко: шта су војнодоктринарне константе или координате спољне политике Вашингтона?         - Књигу смо завршили у финалној фази изборне кампање у Сједињеним Државама. Циљ нам је био да покажемо да спољна политика САД принципијелно не зависи од тога ко је председник те земље по партијској припадности - демократа или републиканац.         - Спољну и војну политику САД формира америчка владајућа елита. Подређена је искључиво обезбеђивању „животних интереса“ САД, а њима је Вашингтон након Другог светског рата као мрежом прекрио цео свет, укључујући и Антарктиду. У извесном смислу се може рећи да цело човечанство данас не живи на планети Земљи него на планети „животних интереса САД“.         - За „заштиту“ себичних интереса Северноамеричких Држава - Вашингтон већ више од 70 година користи цео комплекс средстава и инструмената за утицање на друге државе: политичких, дипломатских, економских и пропагандистичких (у последње време у форми информационих ратова), а што је најважније - и војну силу. То се стално допуњава субверзивним акцијама и „обојеним револуцијама“.         - У актуелној Стратегији националне безбедности САД (усвојена 2015-те), Вашингтон директно саопштава: „Када год и где год примењивали силу, то мора доприносити заштити наших националних вредности и потврђивању исправности наших корака. Сједињене Државе, ако то налаже ситуација, користиће војну силу и једнострано, на пример - ради заштите својих животно важних интереса...“.         - У том циљу је наша плава планета (укључујући и Антарктиду) - као и раније - и данас унапред подељена од стране Пентагона на ратне театре. А за сваки од њих су формиране, припремљене и обучене такозване зонске команде оружаних снага САД. Преко 90 одсто војне машинерије САД (укупно 2.170.000 људи) предвиђено је за дејства на територији других држава.            • Шта је у томе најбитније за Србију и Србе и српско-руске односе? Чега се Београд мора највише чувати?         - Највећи значај за Србију, Србе и српско-руске односе, као и за друге субјекте међународног права, има то што Вашингтон самовољно шири по свету ускокорисне, суштински хегемонистичке „животне интересе“ САД које као омчу намиче свакој независној држави и тражи беспоговорно потчињавање америчким интересима на штету интереса појединачних земаља, њихових народа и односа са другим државама.         - Руководства свих држава која су одговорна пред народом своје земље, укључујући и званични Београд, пре свега и више од свега осталог треба да се боје губитка државне независности и покорног праћења агресивног курса страног „партнера“.          • Доналд Трамп је Оружаним снагама САД већ обезбедио значајно повећање буџета и жели да својој земљи осигура војну надмоћ у наредним деценијама. То значи да би „војнодоктринарне основе“ требало да буду њиме задовољне. Због чега онда амерички генералитет не стаје у његову одбрану?         - Повећавање војног буџета и војних расхода САД није заинтересован само амерички генералитет. Чак су заинтересованији институти војно-индустријског комплекса САД. Осим тога, добар део америчких генерала припада америчком естаблишменту, у којем тренутно, као што се зна, преовладавају антитрамповска расположења. Има разлога да се претпостави да су неки генерали превртљивци који гледају куда ће ветар да заокрене - односно, ко ће изаћи као победник.         • Трамп своје политичке опоненте означава као „вашингтонско блато“. Имајући у виду водеће америчке либералне медије, говори и о „фабрикама лажних информација“. Американолози по свету сматрају да му препречује пут и покушава да му приреди импичмент „дубока држава“. Ко су, по Вашем мишљењу, прави Трампови противници? Ко антитрамповским ратом управља из позадине? Шта је - из војнодоктринарног угла - „дубока држава“?         - Не могу да се сложим са Трамповом оценом водећих америчких либералних медија, са оценом да су само они „фабрике лажних информација“. Таква распојасана лажљивост није туђа ни неким другим западним земљама.         - За владајућу елиту САД, била она демократска или републиканска по партијској припадности, Доналд Трамп је „страно тело“. Он се домогао Беле куће упркос свим либералствујушћим и осталим елитним фронтовима вашингтонског политичког спектра. А то је оно што Трампу никада неће опростити ни ни они, а заједно са њима ни „фабрика лажних информација“ водећих америчких медија која им је на услузи.         - Они ће тражити ако не његов импичмент, оно претварање „председника Трампа“ у лутку којом ће управљати елитни луткари.         • Трампови противници и русофобски део америчке елите само што не тврде да је председник САД Путинов агент и да га је Москва најдиректније довела на власт. Притом не нуде никакве доказе. Да је Русија реално утицала на председничке изборе у САД 2016. - да ли би Вашингтон изашао са проверљивим подацима и доказима?         - На несрећу америчког народа, као и народа других земаља, уз „фабрику лажљивих информација“ налази се и продукт садашње „лажљиве“ по својој суштини америчке демократије. Управо тај „продукт“ - у виду представника америчког естаблишмента, који су се већ налагали - спреман је да у својим лажима пође на све могуће гнусобе, укључујући и тобожње хакерско мешање Русије у америчке изборе, нимало не водећи рачуна о свом реномеу у очима трезвених људи у свету.         Под изговором који је био потпуно измишљен у Вашингтону, почетком 90-их година била је разрушена СФРЈ, у марту 1999. изведена ничим испровоцирана агресија на Југославију, 2003-ће - агресија против Ирака, 2011-те - војна акција против Либије итд.         Руси за оне који стално лажу имају изреку: „Мељи Јемељане, ово је твоја недеља“. А у случају Вашингтона - који је тобоже „светионик демократије“ - недеља лагања по-амерички траје деценијама.         • Трамп је оценио да се у САД истраге о „руском мешању“ тако воде да се томе смеју и Демократска партија САД и Русија. Да ли се Ви смејете?         - Можда Трампу, и не само њему, изгледа смешном унутарполитичка баханалија која у Вашингтону траје, ево, дуже од седам месеци. Међутим, то није само смешно, него и тужно. То је и веома опасно, пре свега за међународну ситуацију. Јер, та баханалија траје у владајућој елити велике силе која претендује на светско лидерство, још тачније - на светско господство.         - То што америчка владајућа елита своју локалну вашингтонску баханалију шири на цео свет бременито је непредвидљивим последицама по човечанство.         • Председник Србије, Александар Вучић, изјавио је да ова генерација Срба треба да реши проблем Косова и Метохије, да то питање не треба да оставља својој деци. Његови опоненти наглашавају да Србија нипошто не сме да жури, да Косово треба да држи у статусу замрзнутог конфликта, јер време не ради за Албанце већ за Србију и Србе. Треба ли Србија да жури и - ради ли заиста време за њу?          - Општепознато је да је Косово и Метохија - у складу за обавезујућом Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН и са Уставом Републике Србије - саставни део Републике Србије. Решење тог проблема је унутрашња ствар земље. Задржати или не задржати тај проблем у статусу замрзнутог конфликта, препустивши његово решавање будућим генерацијама или у томе журити - то треба да решава искључиво народ Србије.         • У књизи посебно наглашавате да Русија у постојећим међународним околностима треба да се држи „тврде линије“, али и да тежи компромисима. Упозоравате да Русија у Вашингтону никада неће прихваћена као партнер, већ третирана као противник САД. Путин се управо тако и поставља, бар од свог чувеног говора у Минхену. Шта ће се на том плану даље догађати?         - Дозволите да прво прецизно наведем нашу формулацију из књиге: „...у стратегији националне безбедности САД Русија се стално представља као главна претња Сједињеним Државама јер је главни и тврди противник Вашингтону у његовом агресивном промицању својих животно важних интереса по целом свету. Сједињене Државе у првом реду због тога никада Русију нису, а по свему судећи никада и неће, третирати другачије осим као противника“. У 21. веку се то временски повезује са временом минхенске речи Председника Путина, али је тога било и раније.         - Тврда линија наше земље у одбрани својих интереса, при истовременој спремности на тражење обострано прихватљивих компромиса при равним партнерским односима између САД и Русије, једини је прави и исправни курс који одржава безбедну ситуацију у свету. Чим вашингтонска елита буде схватила да је бесмислено да са Русијом разговара са позиција силе - односи међу нашим земљама почеће да се нормализују. Сачекајмо, дакле.                   • Противници успостављања трајних савезничких односа између Србије и Русије, који би подразумевали да Русија наступа као „сила заштитница“, као аргумент наводе да Србија нема заједничку границу са РФ. Колико је то реална препрека, а колико модус за манипулацију?         - Односи Србије и Русије увек ће имати и присталице и противнике. Ови последњи (противници) увек ће изналазити „убедљиве“ (као се њима чини) разлоге. Главно је да поборници одржавања добрих српско-руских односа буду верни идеалима пријатељства међу нашим народима и земљама који су прошлу проверу векова.                       • Донбас је био кренуо према успостављању Новоросије. Ових дана је у Доњецку за циљ проглашена Малорусија која би била у границама данашње Украјине. Колико ће Руском свету бити потребно времена да се врати у своје природне границе?         - Генерално, све што се у последње време догађа у Украјини, са свим жртвама и страдањима народа Украјине - све је то последица америчке политике наметања својих „животних интереса“ том делу бившег Совјетског Савеза. Државни преврат који се у Кијеву догодио 2014. године, заједно са дивљањем фашистичко-националистичког екстремизма и необузданом русофобијом кијевског руководства - резултат је мешања америчке владајуће елите и њених западноевропских помагача.         - Русија је била, а и даље је за целовитост Украјине и њеним данашњим границама, али уз услов да кијевске власти обезбеде и поштују легитимна права рускојезичног становништва које се у Украјини нашло са стварањем 1922. године Совјетског Савеза. Чим власт у Кијеву и њени западни луткари разумеју легитимност права народа који живи у самопроглашеној Доњецкој и Луганској Републици - у Украјину ће почети да се враћа мирни живот.            • Рат у Сирији није само сиријски рат. И он је, да се послужимо речима Збигњева Бжежинског, део „велике шаховске табле“. Како ће се тај рат завршити и шта ће се са његовим исходом променити у свету?         - Мени се свиђа шах који је древна игра, али само за шаховским столом и са шаховским фигурама. Збигњев Бжежински је у тој књизи - свеједно, да ли је то хтео или не - показао да је планета Земља, или „планета животних интереса САД“, за Вашингтон такође шаховска табла на којој се америчка елита преко својих оружаних снага обрачунава са народима и државама који постоје хиљадама година, убијају и доводе до беде милионе људи који нису ништа криви, злурадо се веселе крвавим егзекуцијама лидера независних држава. То је најопаснији могући шах и поигравање савремених инквизитора за које друго име не постоји.         - Вашингтон се у Сирији држи тог курса. Бивши председник САД Барак Обама и претендент на Белу кућу Хилари Клинтон желели су да се по сваку цену обрачунају са Асадом, као са Хусеином и Гадафијем. Није им пошло за руком. Засад се мало шта мења под новим председником Трампом. Чим би се Вашингтон сагласио са предлогом Москве да се започну заједничка војна дејства против Исламске државе - ситуација и у Сирији и у Ираку, као и на Блиском Истоку у целини, почела би да се мења набоље.              Категорије:  Serbian Point TWEET VISIT WEBSITE

Ладигин: Срби, сами одлучите хоћете ли косовски проблем замрзнути или ћете баш сад журити | Факти ИНТЕРВЈУ ФАКТИМА БИВШЕГ НАЧЕЛНИКА РУСКЕ ВОЈНЕ ОБАВЕШТАЈНЕ СЛУЖБЕ. Фјодор Иванович Ладигин. Спољну и војну политику САД формира америчка владајућа елита. Подређена је искључиво обезбеђивању „животних интереса“ САД, а њима је Вашингтон након Другог ...

, http://ift.tt/1rMQyM6

[vaseljenska]

Тилерсон: Све опције на столу, па и војна акција против Пјонгјанга; Јапан вежба евакуацију

Тилерсон: Све опције на столу, па и војна акција против Пјонгјанга; Јапан вежба евакуацију http://www.vaseljenska.com/vesti/tilerson-sve-opcije-na-stolu-pa-vojna-akcija-protiv-pjongjanga-japan-vezba-evakuaciju/