#Војислав Коштуница | Explore Tumblr posts and blogs

palankaonline · 7 years ago

Link

НП ''Отаџбина'': Нема потребе за тајним састанцима, народу све јасно Тајни и мистериозни сусрети Александра Вучића с�� Хашимом Тачијем у Паризу и Њујорку су неозбиљан и неодговоран државнички корак председника Србије. Изгледа да се манир тајних сусрета председнику допада имајући у виду да је то радио и пре 7-8 година када су се он и Томислав Николић састали са Милом Ђукановићем и Станком Суботићем у хотелу Риц у Паризу. Циљ сусрета је био разбијање Српске радикалне странке. Уместо да за разговоре са Приштином направи преговарачку платформу коју ће да овери Влада и Скупштина Србије председник Српске напредне странке понаша се као да је Косово и Метохија његова приватна њива у Бугојну са којом може да тргује и ради шта хоће. Дозволио је да иницијативу кроз разговоре са сепаратистима из Приштине имају они а не Република Србија која би сходно томе њима нудила степен политичке аутономије у оквиру Републике Србије. Степен политичке аутономије био би утврђен у институцијама Републике Србије. Потписујући Бриселски споразум он је Репбулици Србији нанео непроцењиву штету јер је погазио Устав Републике Србије. Чак и њему склон полтички аналитичар Драгомир Дража Анђелковић каже да је Србија одбила Ахтисаријев план који је много више нудио од Бриселског споразума. Још и каже да је Ахтисаријев план Србија одбила у тренутку када Русија још није била довољно јака а Запад на врхунцу моћи. Бриселски споразум Александар Вучић је потписао када се Русија већ подигла а Запад почео да слаби. Али чак и тај и тако неповољан Бриселски споразум актуелна власт није одрадила на задовољавајући начин. Уместо да прво реши сатус Заједнице српских општина Београд је погасио све институције српске државе па се тек онда окренуо ЗСО. Тај политички дебакл не може никако да се оправда. Свакодневне јадиковке директора Канцеларије за КиМ да је прошло више од пет хиљада дана како Приштина не испуњава своје обавезе о ЗСО само показују немоћ и очајање актуелне власти. Чак и око Заједнице српских општина мишљење Александра Вучића се разликује од ставова Александра Вулина, Марка Ђурића, Ивице Дачића. Они сматрају да Заједница српских општина мора да има извршна овлашћења. Председник Републике у свом последњем интер��јуу је задовољан и да ЗСО има овлашћења у оквиру устава самопроглашене републике Косово. То у преводу значи да по председнику ЗСО треба да личи на риболовачки савез. Принцип је – дај шта даш. Александар Вучић нас драматичним гласом упозорава да је Косово и Метохија за Запад завршена ствар. Председик се понаша као да је открио топлу воду. Сигурно је да они који су 2008. године признали Косово ту своју одлуку неће да оповргну. Али за Косово ништа није готово док председник не стави свој потпис да је готово. Јер да за Запад Косово ипак није завршена ствар, говоре и притисци који се врше на Србију да га се председник својим потписом одрекне. Уосталом Матија Бећковић каже „ако није наше, што траже да им га дамо“. Нажалост, без обзира што се ситуација око КиМ затеже председник не мобилише и не хомогенизује јавност у Србији. Чак напротив, он својим конфликтним и свадљивим опхођењем народ дели. Александру Вучићу су данас милији и Хашим Тачи �� Рамуш Харадинај него рецимо Вук Јеремић и Драган Ђилас. Не користи искуство Војислава Коштунице који је 2006. године успео да обједини све најјаче политичке опције у Србији да би се донео Устав Србије. У истој колони су били и ДСС, и СРС, и ДС, и СПС. Војислав Коштуница своје политичке неистомишљенике никада није ни псовао, ни пљувао, ни вређао. Срби на Косову и Метохији се јако чуде чему толика журба председника да се отараси Косова и Метохије. Његова прича да је то због будућности српске деце је обична будлаштина у коју нико не верује. Два су најважнија разлога: 1. Председник је то обећао Западу када су га доводили на власт. Трагична смрт покојног премијера Зорана Ђинђића јасно говори о судбини оних који не испуне своје обавезе. 2. Гледање кроз прсте Александру Вучићу на бројне нерегуларне и покрадене републичке, локалне и председничке изборе од стране Запада такође има своју цену, а то је Косово и Метохија. Пре месец дана Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ у свом саопштењу је најавио да ће „Српска листа“ Александра Вучића подржати закон о демаркацији Црне Горе и Приштине. Нажалост, то се и обистинило. Одлучујућим гласом „Српске листе“ закон о демаркацији је усвојен чиме је „Српска листа“ противно Уставу Републике Србије границу Косова и Метохије и Црне Горе прогласила државном границом сепаратистичке парадржавне творевине из Приштине. Само је први пу�� тешко да се изда, већ следећи пут се и услади и исплати

НП ''Отаџбина'': Нема потребе за тајним састанцима, народу све јасно - КМ Новине Електронско гласило Срба са севера Косова и Метохије

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Новости #Србија #Вести #Паланка на вези #S

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Link

Академик Коста Чавошки: О НАВОДНОМ УНУТРАШЊЕМ ДИЈАЛОГУ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ – Прилог расправи у СРПСКОЈ АКАДЕМИЈИ НАУКА И УМЕТНОСТИ Изгледа да је амерички потпредседник Мајк Пенс, приликом сусрета у Вашингтону, на неодољив начин упозорио Александра Вучића да је крајње време да учини оно што је раније обећао – да и де иуре призна сувереност и независност самозване државе косметских Арбанаса и допусти њено учлањење у све међународне организације, укључујући и Уједињене нације. Дубоко забринут због овог неодступног налога, Вучић је већ у авиону на путу за Београд смислио да то изведе путем такозваног унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. То би био мање-више исти поступак који је већ користио приликом предлагања и избора председника Владе Републике Србије. Том приликом он је најпре питао све странке у владајућој коалицији, укључујући и властите „Напредњаке“, кога би оне предложиле. А када су сви ти страначки челници уистину поверовали да ће њихови предлози бити уважени, Вучић их је све изненадио. Предложио је Ану Брнабић коју изгледа баш нико није поменуо. Чак је понизио све своје посланике тако што их је натерао да у Скупштини устану и јавно кажу за кога гласају, па су касније, нарочито у провинцији, морали да својим пријатељима и комшијама објашњавају како су могли да гласају за таквог кандидата. Управо тако је Александар Вучић наумио да спроведе такозвани унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Стога је позвао све појединце, који држе до себе, да изнесу своје мишљење о томе како се може трајно решити косметско питање, укључујући и такве непромишљене глупости као што је стварање реалне уније (попут негдашње Аустро-Угарске) самозване косметске државе и Републике Србије. Уз то је наговестио који би му предлог највише одговарао тако што је јавно похвалио једног истакнутог појединца, који је изјавио да треба отклонити све спорове с косметским Арбанасима да наша деца никада више не би ратовала. А то би се могло постићи, како то моје знање међународних односа потврђује, само тако што би се без устезања прихватили сви захтеви косметских Арбанаса, укључујући и прикључење самозваној косметској држави Прешева, Бујановца и Медвеђе. Па и то не би било довољно, пошто заступници Велике Албаније повремено помињу и Ниш. Притом Вучић унапред одбија да већ сада каже како он у појединостима замишља трајно решење косметског питања, него ће то рећи, као што је то већ учинио у случају предлагања кандидата за премијера, тек кад овај такозвани дијалог буде окончан, а сви изнети предлози буду стављени на његов сто. Ако се добро сећам, док је још био у опозицији, он је и те како критиковао тадашњег председника Бориса Тадића што је свог поузданика Борислава Борка Стефановића послао у Брисел да тамо води противуставне, срамне и понижавајуће преговоре с представником самозване косметске државе. Отуда, када је он дошао на власт најпре као први потпредседник у влади Ивице Дачића, а потом и као њен председник, зар није било логично да најпре покрене унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, па да тек по сабирању свих изнетих мишљења настави или не настави започети дијалог у Бриселу? Уместо тога, он је, не питајући било кога, наставио тај дијалог и извршио старе и потписао нове противуставне споразуме с том назови државом. И тек сада када је једино преостало, што ћу ускоро показати, да ту самозвану државу и de iure призна, он је покренуо поменути унутрашњи дијалога. Када је својевремено Томислав Николић, уочи другог изборног круга за председника Републике, од Војислава Коштунице и његове странке добио подршку под условом да решење косметског питања претходно изнесе на референдум, Александар Вучић, као други човек у Српској напредној странци, тај усмени јавни договор је сигурно прихватио. Изгледа да је он то сада заборавио. А и зашто би га обавезивао споразум неверног Томе из Бајчетине, који је овај склопио само да би се он, његови синови и цела породица обогатили, а он себи подигао цркву-маузолеј у којем ће он и његова жена, као ктитори, а можда и свеци бити сахрањени? Дана 24. августа 2017 године Његова Светост Патријарх Српски, господин Иринеј, примио је делегацију Двери у којој сам се и ја налазио. Том приликом смо га запитали зашто се Црква није раније оглашавала док су вођени преговори у Бриселу и да ли ће пристати да учествују у поменутом дијалогу. Он нам је одговорио да не могу учествовати у том дијалогу доклегод сам Вучић не изнесе свој предлог о трајном решењу косметског питања, да би се тек онда Свети архијерејски синод и Свети архијерејски сабор о том предлогу изјаснили. Бојим се да је Председништво САНУ прихватило захтев председника Републике да се у оквиру Академије разговара о Косову и Метохији, а да није тражило од Александра Вучића да најпре изнесе свој предлог за трајно решење косметског питања, да би тек потом ми о том предлогу, и само о том предлогу, износили своја мишљења, која би сигурно била различита. А предложени округли сто треба сазвати под кровом Академије само ако Вучић унапред пристане да на тај скуп дође, да бисмо могли да му постављамо питања, а по потреби и с њим полемишемо. Иначе, не видим зашто бисмо ми у Академији уопште састајали, кад скоро унапред знамо не само шта ће ко од нас рећи, него и да то што ћемо рећи уопште неће утицати на решење које ће Вучић напослетку сам предложити и спровести. Ја иначе већ сада, и без икаквог дијалога, знам какво ће то Вучићево решење бити. Да бисмо то открили и разумели треба знати шта се заправо у овом тренутку, после практичког извршења свих досадашњих противуставних, погубних и срамних бриселских споразума, уопште може учинити по налогу страних чинилаца, а нарочито Вашингтона и Брисела. Ако се изузме уписивање наших косметских држављана и сународника у нове бирачке спискове, што је учинио и Патријарх Павле, блажене успомене, и излазак на прве косметске изборе по некаквом Уставном оквиру (Constitutional Framework), с којим се и Војислав Коштуница сагласио иако се у њему уопште нису помињале тадашња Савезна Република Југославија и Република Србија, прва далекосежна и неодступна грешка било је довођење на Космет EULEX-а уместо UNMIC-а, што су учинили Борис Тадић и Ивица Дачић, овај други у својству министра полиције, чиме је нарушена и битно ограничена примена Резолуције 1244, а Савет безбедности UN престао да буде искључиво надлежан за деловање међународних испостава на Космету. После тога, а пре започињања и закључивања бриселских споразума, с косметским Арбанасима још увек се о нечему могло преговарати. У том тренутку било је бар десет српских општина у којима су се избори одржавали по српском Уставу и законима, у којима су општинске власти и сва јавна предузећа и установе поступали по српском Уставу и законима; било је неколико првостепених и један виш�� суд који су пресуђивали по српским законима; постојали су српски органи унутрашњих послова који су нашим држављанима издавали и продужавали личне и возачке исправе. Такође су у тим општинама деловале српске поште и банке, а фиксна и мобилна телефонија такође су биле српске. И што је још важнија, административна линија између Космета и остатка Србије могла се прелазити и пољским и шумским путевима, а да се за то није плаћала казна. Коначно, на тој административној линији између Космета и остатка Србије нису се наплаћивале царине и друге таксе. После потпуног и често принудног спровођења свих споразума потписаних у Бриселу, на Косову и Метохији нема више ни једног трага српске државности. Сви избори (општински и парламентарни) одржавају се по уставу и законима самозване косметске државе. Наши сународници, доскорашњи српски држављани, могу гласати на овим изборима само с личним исправама те назови државе. Да би наши сународници, рецимо лица која су постала пунолетна, добили личне исправе и возачке дозволе с косметском адресом, морају се претходно уписати у књигу држављане те такозване државе. Негдашње српске судије и полицајци могу то и даље бити само ако постану држављани самозваног Космета и положе заклетву по косметским законима. Наши сународници то наравно не би чинили да нису на то принуђени. Примера ради, директори и управници свих здравствених, школских и других установа присиљавају своје запослене да с одраслим члановима својих породица чопоративно излазе на све изборе, уколико желе да и даље примају плату из републичког буџета. А позиви после сваког дневника РТС-а да се шаљу СМС поруке за народне кухиње на Косову и Метохији нису довољни да прехране толико гладних устâ. Ако се све ове чињенице пажљивије размотре, из њих несумњиво следи закључак да је влада Републике Србије de facto признала сувереност и независност самозване државе косметских Арбанаса. О томе најуверљивије сведочи наплаћивање царине на државној граници између те самозване државе и остатка Републике Србије. А царина је још од Исуса Христа искључиво била приход централне државне власти, за разлику од мостарине, пијачнине, гробарине или пореза на непокретностима, који су најчешће приход локалних власти. Уз то наши званичници уопште не могу ногом ступити на тло Косова и Метохије, ако им то претходно не одобре косметске власти. Како је, дакле, наша Влада већ de facto признала самозвани Космет као суверену и независну државу, поставља се питање да ли се у преговорима с том назови државом још увек нешто може углавити, а да то не буде и њено de iure признање, које подразумева и њен улазак у Уједињене нације. Моје познавање уставног и међународног јавног права уверава ме да између de facto и de iure признања нема ничега што би било веће од de facto а мање од de iure признања самозваног Космета. Отуда, ако Вучић заиста жели да нешто ново учини по окончању овог наводног дијалога, то је једино de iure признање такозване државе косметских Арбанаса и њен улазак у UN. И ништа мање од тога. Поставља се, међутим, питање да ли би и то било довољно. У овом тренутку нико од наших главара не помиње да су, зарад уласка у ЕУ, преузели обавезу да до 2019. године са самозваним Косметом закључе правно обавезујући споразум о нормализацији међусобних односа. Како, дакле, српска Влада то мора да учини, а косметске Арбанасе нико на то не присиљава, као што их не присиљава да и после четири године допусте образовање Заједнице српских општина, они могу захтевати да се у тај уговор унесе не само de iureпризнање самозваног Космета као суверене и независне државе, укључујући и улазак њен у УН, него и признање Републике Србије да су њени војници и полицајци извршили над Арбанасима тешке ратне злочине, па и геноцид, за шта би се морала исплатити огромна одштета. А могли би захтевати и прикључење Прешева, Бујановца и Медвеђе својој самозваној држави. Наши главари ће вероватно рећи да то не долази у обзир, на шта ће косметски Арбанаси одмах узвратити да онда нема правно обавезујућег уговора о нормализацији односа, а тиме ни уласка Србије у EU. Напослетку се поставља питање због чега је Александар Вучић покренуо такозвани унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, када је до сада, укључујући и избор премијера, о свему сам одлучивао. Изгледа да овога пута за тако тешку и далекосежну одлуку, као што је de iure признање самозваног Космета, хоће да подели одговорност са свеколиком српском јавношћу и њеним најугледнијим установама, укључујући и Српску православну цркву и Српску академију наука и уметности. Коста Чавошки, академик 17. децембар 2017. године ИЗВОР: ДВЕРИ

Академик Коста Чавошки: О НАВОДНОМ УНУТРАШЊЕМ ДИЈАЛОГУ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ – Прилог расправи у СРПСКОЈ АКАДЕМИЈИ НАУКА И УМЕТНОСТИ Напослетку се поставља питање због чега је Александар Вучић покренуо такозвани унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, када је до сада, укључујући и избор премијера, о свему сам одлучивао. Изгледа д…

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Новости #Србија #Вести #Паланка на вези #S

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Link

Веља Илић: Власт прави ауто-пут за НАТО и Албанце Оливера Миливојчевић Велимир Илић, бивши министар грађевинарства и саобраћаја у три владе Сбије (у две владе на чијем је челу био Војислав Коштуница и у трећој чији је премијер био Ивица Дачић) и председник парламентарне странке „Нова Србија“ тврди да је аутопут према Тирани, у чију изградњу ће за деоницу кроз Србију наша Влада дати милијарду евра, најгора инвестиција у последњих 50 година! Илић додаје да би председник Србије Александар Вучић, који непрекидно понавља да је непроцењив значај тог аутопута, морао да објасни грађанима Србије - за кога и како је тај пут стварно значајан и која је економска исплативост тог промашеног пројекта за будућност Србије. Велимир Илић: Тај пут нема никакву корист за Србију. Највећи део Србије заобилази, а саобраћајни центри постају Приштина и Тирана. Сведок: Па не тврдите ваљда да Влада Србије и председник Вучић дају милијарду евра за нечији – туђи и бесмислен пројекат?! В.И: Нисам рекао да је пројекат бесмислен, али за Србију јесте. Смисао тог аутопута према Тирани има само један циљ: повезивање највећих НАТО база на Балкану од којих је једна на Косову, а друга у Румунији! Успут, питам јавно: да ли је Србија стварно толико богата да има пара за бацање и прави путеве за потребе других, а на своју штету? С: Али у Србији постоје развојни, просторни, урбанистички планови... В.И: Концепт развоја саобраћаја у Србији направљен је одавно. И, да су се све претходне владе држале тог плана било би све много боље. По том концепту требало је да се заврше Коридори 10 и 11, да се Европа преко тих коридора, који иду кроз Србију, повеже са луком Бар што јесте био приоритет Србије. То је био план још од времена старе Југославије због чега је прављена пруга Београд-Бар и била је намера да се прави паралелно аутопут и да се тај саобраћај повеже с Коридором 10 и Моравским коридором што је требало да буде стратешки пројекат за развој Србије, која је преко Будимпеште на Хоргошу на тај начин требало саобраћајно да се изађе у Европу. С: Ко је и кад изменио тај, како кажете, капитални пројекат за Србију? В.И: Доласком Зоране Михајловић на чело министарства грађевинарства уз подршку апсолутне власти Александра Вучића тај приоритет је промењен... С: Зашто? В.И: Захваљујући њиховим везама са Американцима, Меркеловом и Едијем Рамом. Изврнут је цео концепт развоја саобраћаја у Србији који је постојао деценијама и прави се Коридор кроз Албанију, а то се ради за интересе Американаца, јер се тиме повезују америчке базе на Косову и у Румунији. Михајловићка као министар мења концепт развоја саобраћаја потпуно на штету Србије, јер Коридор кроз Албанију није био ни у просторном плану Србије. С: У чему је поента? В.И: Поента је што се, како је на карти показано, обилази Србија скроз, јер Црна Гора већ ради аутопут до Колашина где скреће тај пут преко Андрејевице, Цакора и Пећи и иде за Приштину. То је крак „Зелене трансферзале“. С: Одакле сад „Зелена трансферзала“? В.И: За касније предвиђено да све то иде према Сарајеву. На тај начин Србија је ето ушла у изградњу „Зелене траснсефрзале“ и тај аутопут неће да нас кошта само економски и нећемо само материјално да изгубимо, већ он отвара и озбиљан политички проблем на овим просторима. С: Али тврди се да ће Србија од овога имати користи. В.И: Србија ће што се економског дела тиче да претрпи невероватан губитак, јер више нема интереса за Коридор 11, који је требало да буде европски коридор. Приштина постаје центар саобраћаја и тај пут иде ка Нишу. У другој фази иде преко Зајечара и Неготина па до Румуније где су највеће америчке базе. С: Шта ту губи Србија? В.И: Новац и значај! Тај нови пут скоро потпуно обилази Србију. Београда више на тој мапи нема, а главни град Србије био је центар саобраћаја. Србија престаје да буде међународна раскрсница путева изградњом аутопута према Тирани. И онда нормално да Србија нема никакав профит од тога. С: Па, ко има, како кажете, профит? В.И: Ми изградњом тог аутопута задовољавамо интересе НАТО-а да споји базе. Вучић прави оно што му свет тражи, а не оно што је Србији важно и што јој треба. С: Ваша прича делује као да неко све то намерно ради? В.И: Све се радило да се Србија обиђе на мапи европских путева и да су у томе сви који су имали такве намере имали пуну сарадњу неких наших политичара, као што и сада Американци, Албанци и Немци имају савезника у Вучићу који ради за њихове, а не за интересе Србије! С: Каква је била алтернатива? В.И: Да смо дозволили да се ради пут концесијом како је и било започето до свега овога не би дошло. Они су нама блокирали концесију, а с друге стране правили пут Приштина – Драч. Ми смо изгубили сваки утицај у међународном саобраћају. Овај аутопут према Тирани који они граде, у чему учествује и Србија, нашој земљи неће донети ништа, само може да јој угрози безбедност. Ми као држава учешћем у прављењу тог пута доприносимо, а и правимо ситуацију да главни туристички центар буде Драч, уместо да смо промовисали Гоч, Златибор, Златар као своје туристичке дестинације. Сада је све преусмерено на ту страну према Приштини и Тирани! И, заиста, нема никаквог смисла да Србија за то даје велике паре. С: Шта Србија треба заинтересованима да каже око градње пута? В.И: Нека каже: ми немамо интерес за то, правите вито од ваших пара до Ниша и да плате то што раде. Немамо ми никакву потребу, као држава, да улажемо милијарду евра у то, јер немамо 20.000 људи на том простору. Нама то има неког смисла само за Куршумлију и околна села. С: Зашто је, према Вашем мишљењу, Србија испала из игре? В.И: Србија је изгубила игру у којој је водила и која је имала смисла за нас као државу да се повежемо са Европом и поморским путевима. Још јасније: Србија прави „Зелену трансферзалу“ муслиманима да што више поспеши њихово повезивање, уместо да смо повезали Србију и Црну Гору аутопутем. Наводимо грађане Европе да иду у Драч уместо да долазе на Златибор, Златар у Врњачку бању. Развијамо албански уместо наш туризам, то су резултати власти на чијем је челу Александар Вучић. Ми смо овим путем укопали Србију за наредних 1000 година, ради се за туђе, а не за интересе Србије. Оваквим потезом власти, Србија је себи затворила све трговинске путеве и уништила будућност!

Веља Илић: Власт прави ауто-пут за НАТО и Албанце

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Новости #Србија #Вести #Паланка на вези #S

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Photo

Веља Илић: Власт прави ауто-пут за НАТО и Албанце http://ift.tt/2l3Titi, Веља Илић: Власт прави ауто-пут за НАТО и Албанце Оливера Миливојчевић Велимир Илић, бивши министар грађевинарства и саобраћаја у три владе Сбије (у две владе на чијем је челу био Војислав Коштуница и у трећој чији је премијер био Ивица Дачић) и председник парламентарне странке „Нова Србија“ тврди да је аутопут према Тирани, у чију изградњу ће за деоницу кроз Србију наша Влада дати милијарду евра, најгора инвестиција у последњих 50 година! Илић додаје да би председник Србије Александар Вучић, који непрекидно понавља да је непроцењив значај тог аутопута, морао да објасни грађанима Србије - за кога и како је тај пут стварно значајан и која је економска исплативост тог промашеног пројекта за будућност Србије. Велимир Илић: Тај пут нема никакву корист за Србију. Највећи део Србије заобилази, а саобраћајни центри постају Приштина и Тирана. Сведок: Па не тврдите ваљда да Влада Србије и председник Вучић дају милијарду евра за нечији – туђи и бесмислен пројекат?! В.И: Нисам рекао да је пројекат бесмислен, али за Србију јесте. Смисао тог аутопута према Тирани има само један циљ: повезивање највећих НАТО база на Балкану од којих је једна на Косову, а друга у Румунији! Успут, питам јавно: да ли је Србија стварно толико богата да има пара за бацање и прави путеве за потребе других, а на своју штету? С: Али у Србији постоје развојни, просторни, урбанистички планови... В.И: Концепт развоја саобраћаја у Србији направљен је одавно. И, да су се све претходне владе држале тог плана било би све много боље. По том концепту требало је да се заврше Коридори 10 и 11, да се Европа преко тих коридора, који иду кроз Србију, повеже са луком Бар што јесте био приоритет Србије. То је био план још од времена старе Југославије због чега је прављена пруга Београд-Бар и била је намера да се прави паралелно аутопут и да се тај саобраћај повеже с Коридором 10 и Моравским коридором што је требало да буде стратешки пројекат за развој Србије, која је преко Будимпеште на Хоргошу на тај начин требало саобраћајно да се изађе у Европу. С: Ко је и кад изменио тај, како кажете, капитални пројекат за Србију? В.И: Доласком Зоране Михајловић на чело министарства грађевинарства уз подршку апсолутне власти Александра Вучића тај приоритет је промењен... С: Зашто? В.И: Захваљујући њиховим везама са Американцима, Меркеловом и Едијем Рамом. Изврнут је цео концепт развоја саобраћаја у Србији који је постојао деценијама и прави се Коридор кроз Албанију, а то се ради за интересе Американаца, јер се тиме повезују америчке базе на Косову и у Румунији. Михајловићка као министар мења концепт развоја саобраћаја потпуно на штету Србије, јер Коридор кроз Албанију није био ни у просторном плану Србије. С: У чему је поента? В.И: Поента је што се, како је на карти показано, обилази Србија скроз, јер Црна Гора већ ради аутопут до Колашина где скреће тај пут преко Андрејевице, Цакора и Пећи и иде за Приштину. То је крак „Зелене трансферзале“. С: Одакле сад „Зелена трансферзала“? В.И: За касније предвиђено да све то иде према Сарајеву. На тај начин Србија је ето ушла у изградњу „Зелене траснсефрзале“ и тај аутопут неће да нас кошта само економски и нећемо само материјално да изгубимо, већ он отвара и озбиљан политички проблем на овим просторима. С: Али тврди се да ће Србија од овога имати користи. В.И: Србија ће што се економског дела тиче да претрпи невероватан губитак, јер више нема интереса за Коридор 11, који је требало да буде европски коридор. Приштина постаје центар саобраћаја и тај пут иде ка Нишу. У другој фази иде преко Зајечара и Неготина па до Румуније где су највеће америчке базе. С: Шта ту губи Србија? В.И: Новац и значај! Тај нови пут скоро потпуно обилази Србију. Београда више на тој мапи нема, а главни град Србије био је центар саобраћаја. Србија престаје да буде међународна раскрсница путева изградњом аутопута према Тирани. И онда нормално да Србија нема никакав профит од тога. С: Па, ко има, како кажете, профит? В.И: Ми изградњом тог аутопута задовољавамо интересе НАТО-а да споји базе. Вучић прави оно што му свет тражи, а не оно што је Србији важно и што јој треба. С: Ваша прича делује као да неко све то намерно ради? В.И: Све се радило да се Србија обиђе на мапи европских путева и да су у томе сви који су имали такве намере имали пуну сарадњу неких наших политичара, као што и сада Американци, Албанци и Немци имају савезника у Вучићу који ради за њихове, а не за интересе Србије! С: Каква је била алтернатива? В.И: Да смо дозволили да се ради пут концесијом како је и било започето до свега овога не би дошло. Они су нама блокирали концесију, а с друге стране правили пут Приштина – Драч. Ми смо изгубили сваки утицај у међународном саобраћају. Овај аутопут према Тирани који они граде, у чему учествује и Србија, нашој земљи неће донети ништа, само може да јој угрози безбедност. Ми као држава учешћем у прављењу тог пута доприносимо, а и правимо ситуацију да главни туристички центар буде Драч, уместо да смо промовисали Гоч, Златибор, Златар као своје туристичке дестинације. Сада је све преусмерено на ту страну према Приштини и Тирани! И, заиста, нема никаквог смисла да Србија за то даје велике паре. С: Шта Србија треба заинтересованима да каже око градње пута? В.И: Нека каже: ми немамо интерес за то, правите вито од ваших пара до Ниша и да плате то што раде. Немамо ми никакву потребу, као држава, да улажемо милијарду евра у то, јер немамо 20.000 људи на том простору. Нама то има неког смисла само за Куршумлију и околна села. С: Зашто је, према Вашем мишљењу, Србија испала из игре? В.И: Србија је изгубила игру у којој је водила и која је имала смисла за нас као државу да се повежемо са Европом и поморским путевима. Још јасније: Србија прави „Зелену трансферзалу“ муслиманима да што више поспеши њихово повезивање, уместо да смо повезали Србију и Црну Гору аутопутем. Наводимо грађане Европе да иду у Драч уместо да долазе на Златибор, Златар у Врњачку бању. Развијамо албански уместо наш туризам, то су резултати власти на чијем је челу Александар Вучић. Ми смо овим путем укопали Србију за наредних 1000 година, ради се за туђе, а не за интересе Србије. Оваквим потезом власти, Србија је себи затворила све трговинске путеве и уништила будућност!

Веља Илић: Власт прави ауто-пут за НАТО и Албанце

, http://ift.tt/1rMQyM6

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Вести #Новости #Србија #Serbia #World #New

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Link

Немања Рајак: Кружење издајника Свако ко се бавио истраживањем историје социологије као модерне науке, може видети да је она настала спајањем просветитељског прогресивизма и еволуционизма. Због тога, добар део социолога своје истраживање друштва потчињава вери у бескрајни прогрес. Већина социолошких система прати ту нит, и на тај начин тумачи друштвене процесе. Марксистичке и либералне теорије, иако начелно супростављене, задржавају исту срж тумачења света. Прве, својом вером у бескласно друштво, а друге, вером у демократско. Основа је иста – неорганска, грађанска. И, зато свака теорија која настоји да тумачи стварност на друг��чији начин, органски – путем природних процеса од којих модерни човек констатно покушава да побегне, бива одбачена из јавног дискурса, јер свет чита кроз основне нагоне који нас и дан данас одржавају у животу. Једна таква теорија јесте она о елитама, са нагласком на елитистичку социологију Вилфреда Парета. Он је сматрао да елите играју одлучујућу улогу у сваком друштву, док се маса у највећем броју случајева јавља као известан „резеровар“, одакле се јаки и способни појединци инфилтрирају у више слојеве и тиме их регенеришу.[1] Тај процес се назива кружење елита. Илузија егалитаризма и демократије, показује да друштва не могу да функционишу без елите, јер подела на елите и народ је основа сваке друштвене стратификације. И марксистичка, и либерална друштва, поред своје прокламоване вере у прогрес једнакости, завршила су са својом новом, технократском или менаџерском владајућом класом. Парето додаје да се власт у периоду стагнације све више ослања на медиокритете и тако полако трули. За њега, револуције нису девијатан облик настајања елите, већ природни след, решење нагомиланих проблема у друштву. Таква замена елита се углавном догађа током неуспешних ратова. Наш пример је пад Краљевине и успон комуниста. Од тада, није било већих промена. Нашу данашњу елиту чине потомци некадашње комунистичке номенклатуре. Један део је свој политички капитал претворио у економски, поневши назив тајкуни. Други су своје место потражили у културним институцијама, а трећи у политичком муљу. Заједничко им је да су зауставили процес кружња елита одоздо, где би по Паретовом правилу истрошена и корумпирана елита, требала постепено бити замењена новом, виталнијом, и спремнијом на изазове са којим се свако друштво суочава. Стагнација претвара елиту у касту, чиме се затвара круг и спречава долазак сваког аутентичног изданка. Основни процес у кастинском систему је кружења издајника. Из народа дефинисаног као резрвоар, узимају се искључиво издајници, који ће у датом тренутку одиграти улогу, док династије попут Кркобабића, Дачића, Вучића, а сигуран сам, и осталих потомака нове касте, опстају у свом колонијално-управничком простору. Интересантан је род��слов наше елите у задњих тридесетак година. Да би се схватио кастински систем треба погледати комунистичке очеве, транзиционе синове и њихове економске базе. Зоран Ђинђић је син Драгомира Ђинђића, виског официра ЈНА, за кога се понегде може наћи податак да је био пуковник Контраобавештајне службе. Током деведесетих преузео је власт у Демократској странци, жестоко критикујући тадашњу власт, истовремено одржавајући везе са деловима те исте власти, Јовицом Станишићем и Милорадом Вучелићем, док му је Милан Беко био кум.[2] Сличан пут има и Војислав Коштуница. Он је према многим сведочењима, син судије Јована Дамњановића, који је током Другог светског рата био судија преких судова, а затим је обављао функцију судије Врховног суда.[3] Коштуница деведесетих улази у политичку арену са својом странком ДСС, чији је главни финансијер током година опозиције био Зоран Дракулић, који је своју каријеру започео у Генексу, а уз помоћ Борке Вучић, Милошевићеве банкарке, је постао тајкун. Следећи је Борис Тадић, син официра ЈНА Љубомира Тадића (постоји и податак високог официра ОЗНА-е), касније професора филозофије[4]. Након Ђинђићеве смрти долази на чело ДС-а, а од 2008. до 2012. био је председник државе. Економску базу за Тадићев успон, чинио је Мирослав Мишковић, најпознатији транизиоциони тајкун. Ту је и Вук Јеремић, син Мишка Јеремића, високог кадра СПС-а у Нафтној индустрији Србије током деведесетих[5], на којег још чекамо да са својом странком затвори касту. Демократски прелаз, показао је како процес попуштања кочница функционише. Постепено се диктатура мењала за колонијалну страховладу, а елита наизглед подмлађена, постајала је све истрошенија и беднија. Вођена лукративним циљем продала је једино преостало – суверенитет. Нове/старе династије удворника полако припремају своју децу да када дође време преузму њихове позиције. Питање је само, шта ће потомци све дати, да би круг остао нетакнут. Проблем Косова, сиромаштва, колонијалног статуса, и уопште опстанака овог народа не може бити решен са оваквом „елитом“. И биће све горе, док све лошији и олупанији људски материјал буде управљао овом земљом. Али, нека буде тако, брже ће се распасти. Тиме се и ствара шанса за неког истински новог. До тада – трпећемо. То најбоље умемо. [1] Милан Трипковић, Социологија, Нови Сад 1998, Футура публикације, 248. [2] ��иша Ђурковић, Тамни коридори моћи, Београд 2013, Укронија, 164. [3] Миша Ђурковић, Тамни коридори моћи, Београд 2013, Укронија, 165. [4] Миша Ђурковић, Тамни коридори моћи, Београд 2013, Укронија, 165. [5] Миша Ђурковић, Тамни коридори моћи, Београд 2013, Укронија, 168.

Немања Рајак: Кружење издајника | Милан Миленковић

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Новости #Србија #Вести #Паланка на вези #S

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Photo

Немања Рајак: Кружење издајника http://ift.tt/2i6zFTU, Немања Рајак: Кружење издајника Свако ко се бавио истраживањем историје социологије као модерне науке, може видети да је она настала спајањем просветитељског прогресивизма и еволуционизма. Због тога, добар део социолога своје истраживање друштва потчињава вери у бескрајни прогрес. Већина социолошких система прати ту нит, и на тај начин тумачи друштвене процесе. Марксистичке и либералне теорије, иако начелно супростављене, задржавају исту срж тумачења света. Прве, својом вером у бескласно друштво, а друге, вером у демократско. Основа је иста – неорганска, грађанска. И, зато свака теорија која настоји да тумачи стварност на другачији начин, органски – путем природних процеса од којих модерни човек констатно покушава да побегне, бива одбачена из јавног дискурса, јер свет чита кроз основне нагоне који нас и дан данас одржавају у животу. Једна таква теорија јесте она о елитама, са нагласком на елитистичку социологију Вилфреда Парета. Он је сматрао да елите играју одлучујућу улогу у сваком друштву, док се маса у највећем броју случајева јавља као известан „резеровар“, одакле се јаки и способни појединци инфилтрирају у више слојеве и тиме их регенеришу.[1] Тај процес се назива кружење елита. Илузија егалитаризма и демократије, показује да друштва не могу да функционишу без елите, јер подела на елите и народ је основа сваке друштвене стратификације. И марксистичка, и либерална друштва, поред своје прокламоване вере у прогрес једнакости, завршила су са својом новом, технократском или менаџерском владајућом класом. Парето додаје да се власт у периоду стагнације све више ослања на медиокритете и тако полако трули. За њега, револуције нису девијатан облик настајања елите, већ природни след, решење нагомиланих проблема у друштву. Таква замена елита се углавном догађа током неуспешних ратова. Наш пример је пад Краљевине и успон комуниста. Од тада, није било већих промена. Нашу данашњу елиту чине потомци некадашње комунистичке номенклатуре. Један део је свој политички капитал претворио у економски, поневши назив тајкуни. Други су своје место потражили у културним институцијама, а трећи у политичком муљу. Заједничко им је да су зауставили процес кружња елита одоздо, где би по Паретовом правилу истрошена и корумпирана елита, требала постепено бити замењена новом, виталнијом, и спремнијом на изазове са којим се свако друштво суочава. Стагнација претвара елиту у касту, чиме се затвара круг и спречава долазак сваког аутентичног изданка. Основни процес у кастинском систему је кружења издајника. Из народа дефинисаног као резрвоар, узимају се искључиво издајници, који ће у датом тренутку одиграти улогу, док династије попут Кркобабића, Дачића, Вучића, а сигуран сам, и осталих потомака нове касте, опстају у свом колонијално-управничком простору. Интересантан је родослов наше елите у задњих тридесетак година. Да би се схватио кастински систем треба погледати комунистичке очеве, транзиционе синове и њихове економске базе. Зоран Ђинђић је син Драгомира Ђинђића, виског официра ЈНА, за кога се понегде може наћи податак да је био пуковник Контраобавештајне службе. Током деведесетих преузео је власт у Демократској странци, жестоко критикујући тадашњу власт, истовремено одржавајући везе са деловима те исте власти, Јовицом Станишићем и Милорадом Вучелићем, док му је Милан Беко био кум.[2] Сличан пут има и Војислав Коштуница. Он је према многим сведочењима, син судије Јована Дамњановића, који је током Другог светског рата био судија преких судова, а затим је обављао функцију судије Врховног суда.[3] Коштуница деведесетих улази у политичку арену са својом странком ДСС, чији је главни финансијер током година опозиције био Зоран Дракулић, који је своју каријеру започео у Генексу, а уз помоћ Борке Вучић, Милошевићеве банкарке, је постао тајкун. Следећи је Борис Тадић, син официра ЈНА Љубомира Тадића (постоји и податак високог официра ОЗНА-е), касније професора филозофије[4]. Након Ђинђићеве смрти долази на чело ДС-а, а од 2008. до 2012. био је председник државе. Економску базу за Тадићев успон, чинио је Мирослав Мишковић, најпознатији транизиоциони тајкун. Ту је и Вук Јеремић, син Мишка Јеремића, високог кадра СПС-а у Нафтној индустрији Србије током деведесетих[5], на којег још чекамо да са својом странком затвори касту. Демократски прелаз, показао је како процес попуштања кочница функционише. Постепено се диктатура мењала за колонијалну страховладу, а елита наизглед подмлађена, постајала је све истрошенија и беднија. Вођена лукративним циљем продала је једино преостало – суверенитет. Нове/старе династије удворника полако припремају своју децу да када дође време преузму њихове позиције. Питање је само, шта ће потомци све дати, да би круг остао нетакнут. Проблем Косова, сиромаштва, колонијалног статуса, и уопште опстанака овог народа не може бити решен са оваквом „елитом“. И биће све горе, док све лошији и олупанији људски материјал буде управљао овом земљом. Али, нека буде тако, брже ће се распасти. Тиме се и ствара шанса за неког истински новог. До тада – трпећемо. То најбоље умемо. [1] Милан Трипковић, Социологија, Нови Сад 1998, Футура публикације, 248. [2] Миша Ђурковић, Тамни коридори моћи, Београд 2013, Укронија, 164. [3] Миша Ђурковић, Тамни коридори моћи, Београд 2013, Укронија, 165. [4] Миша Ђурковић, Тамни коридори моћи, Београд 2013, Укронија, 165. [5] Миша Ђурковић, Тамни коридори моћи, Београд 2013, Укронија, 168.

Немања Рајак: Кружење издајника | Милан Миленковић

, http://ift.tt/1rMQyM6

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Вести #Новости #Србија #Serbia #World #New

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Link

Америчке истраге о прању новца, корупцији, трговини оружјем и дрогом окончане су: Вучић у мишоловци И јунаци и кукавице осећају страх. Само, јунаци у кризним ситуацијама реагују другачије од Александра Вучића, не плачу и не падају у депресију. Ипак, Вучића треба разумети, има много озбиљних разлога за бригу. Сам је себи, примитивним лажима и преварама, направио клопку из које не зна како да се извуче. Подршку страних центара моћи куповао је обећањима да ће извршити све њихове налоге. Уверен да је паметан, одуговлачио је с испуњењем преузетих обавеза, надајући се да ће му дугови бити заборављени, опроштени или ��ар репрограмирани. Преварио се.Време је велике наплате, а улог је његова и глава његових из картела. О томе пише уредник Магазина Таблоид Предраг Поповић, уредник дневника Дневни Телеграф, Национал и Правда и дугогодишњи сарадник и пријатељ Александра Вучића. Колико је погрешио, схватио је кад му је рачун испоставио Брајан Хојт Ји. Американци, главни креатори „посткосовске Србије“, проценили су да је дошло време да Вучића притегну и принуде да обави прљави посао због кога су га и инсталирали у власт. Списак захтева је кратак, има само пет ставки: 1. коначно решење питања косовске државности, 2. кажњавање одговорних за спаљивање америчке амбасаде у Београду, 3. кажњавање одговорних за убиство америчких држављања, албанских терориста браће Битићи, 4. сарадња у обарању Милорада Додика с власти у Републици Српској и 5. усаглашавање ставова са САД и Европском унијом према Русији, дакле додатно смањење трговине и затварање њиховог хуманитарног центра у Нишу. Црну листу Вучић је виђао и раније, сто пута, али сад му није остављен простор за врдање. Ји, помоћник заменика државног секретара САД за Европу и Евроазију, није овлашћен за дискусију на те теме, он их, као курир, само предаје на одређену адресу. – Шест месеци је довољан рок да се све то реализује – пренео је Ји процену мајстора из Ленглија. Вучић је покушао да објашњава како му треба више времена да припреми јавност за тако непријатне одлуке, трпи јаке притиске српских националиста и руског лобија. – Србија не може да седи на две столице. То је стара српска изрека, сигурни смо да ви знате шта то значи – обавестио га је Ји и отишао својим путем, прво да разговара са лидерима тзв. опозиционих странака, а затим у Приштину, да гласно и јасно подржи независност Косова. Ји је био у праву, Вучић је знао шта значи изрека о једном дупету на две клупе. Сетио се како су је Американци применили у Украјини, кад је помоћник државног секретара Викторија Нуланд, у фебруару 2014, исту мудрост цитирала тадашњем председнику Виктору Јануковичу. – Нико није вољан да економски помогне нереформисану Украјину, ни САД, ни Међународни монетарни фонд, ни Европа. Не можете да седите на две столице – рекла је Нуланд украјинском председнику, оптужујући га за ��езе с Русијом, с којом је потписао уговор о зајму вредном 15 милијарди долара. Уместо новца и привредног опоравка, Украјина је добила рат у коме је убијено више десетина хиљада грађана, а држава је трајно растурена. Вучић је схватио колико је претња озбиљна. Уплашен, затворио се у кабинет и тиховао. Плакао је неколико сати. Сузана Васиљевић је написала осам верзија саопштења о састанку са Јием, Вучић је свако поцепао. Нису му помогле ни сугестије Ивице Којића и Николе Селаковића, а Ивици Дачићу није хтео ни да се јави на телефон. Из стања тоталног нервног растројства извукао се тек после разговора с Гораном Веселиновићем, својим бившим шофером, а данас једним од најбогатијих тајкуна. Као и много пута раније, Веселиновић га је убедио да не одустаје, да попије лекове за смирење и смисли начин да се извуче из клопке. У свом стилу, Вучић је нарицао над судбином, показивао је дозер са таблетама које мора да пије сваког дана и понављао да му „све ово не треба, ионако је тешко болестан, неће дуго“. После вишечасовне представе, сам је написао саопштење у коме је признао да постоје амерички притисци. Кад је обавио посао, на излазним вратима Веселиновића је пресрела Јадранка Јоксимовић. – Још плаче? – питала га је. – Отплакао је, биће добро – одговорио је Веселиновић, не слутећи да најгоре тек долази. На Вучићево цвилеће саопштење експресно су одговорили Руси. Оптужујући Америку да врши притисак на Србију, Руси су дискретно подсетили Вучића да је и према њима преузео бројне обавезе, које мора да испуни. Ма колико били супротстављени на глобалном плану, две империје добро сарађују у дефинисању односа према малим и безначајним локалним диктаторима. Само у Вучићевој глави постојала је наивна идеја да може истовремено да обмањује Американце и Русе, да они неће сазнати шта је обећао једнима, шта другима и, што му је најважније, да неће инсистирати да то испуни. Проваљен, Вучић је схватио да му нема излаза. Којем год царству се приволи, погрешиће. Американцима дугује долазак на власт и прећутну подршку диктатури и пљачкању Србије. Искуство га је научило како пролазе њихови противници. Иако је у Дејтону стекао епитет „фактора мира и стабилности на Балкану“, Слободан Милошевић је супротстављањем албанским терористима на Косову и Метохији зачас проглашен „балканским касапином“, Србија бомбардована, а он оптужен за ратне злочине, оборен с власти и депортован у хашки затвор. Милошевићевог противника Зорана Ђинђића, Вучић је у то време називао издајником и страним плаћеником. Као што Ји данас њега плаши народним изрекама, тако је Вучић некада упозоравао Ђинђића на америчку мудрост да ни сир у мишоловци није бесплатан. Председник ДОС-ове владе у то се уверио чим се, такође по питању Косова, успротивио намерама Америке и Европске уније. Поучен тим примерима, актуелни председник Србије нема храбрости и снаге да одбаци амерички ултиматум. Из истог разлога, не може ни да га прихвати. Срљајући из грешке у грешку, одлучио је да настави с преварама. Американцима је обећао да ће своју нежну гузу наместити само на њихову столицу. Да би то доказао, одмах је појачао реторику на све спорне теме, а не зна се која је тежа по Вучића. – Србија је 2008. била најслабија и тада је Косово прогласило независност. Борис Тадић је побегао у Румунију да се додвори својим европским пријатељима, а овај други, Војислав Коштуница, не знам шта је радио. Ја сам позвао на протест, њима нико не би дошао. Иако сам инсистирао да све прође мирно, после митинга спаљена је америчка амбасада – рекао је Вучић, наглашавајући да сви учесници тог злочина морају да буду кажњени. У београдском Вишем суду води се поновљени поступак против седам младића, оптужених да су „опасном радњом изазвали опасност за живот и тело људи и имовину већег обима“, а недавно је Више јавно тужилаштво подигло оптужнице против петорице полицајаца због пропуста у обезбеђењу током и после митинга „Косово је Србија“. У судским списима помиње се и улога Александра Вучића. Како и не би, кад је он најгорљивије агитовао против Американаца и јавно истицао да је „с поносом гледао момке који су протестовали код амбасаде“. Ватра је још тињала у зграду у Улици кнеза Милоша кад је Вучић схватио да то САД никад неће опростити. – У савременој историји никад није спаљена ниједна америчка амбасада у Европи. Ово је политички крај Војислава Коштунице – тврдио је Вучић. Био је у праву. Да не би поделио Коштуничину судбину, мораће да изврши притисак на суд, како би на робији завршили младићи којима се дивио. То га не брине, више и не броји жртве својих насилничких авантура. Много већу главобољу задаје му обавеза да реши случај браће Битићи. Американци инсистирају на глави полицијског генерала Горана Радосављевића Гурија. Тежак посао, Гури је много тежи залогај од седморице анонимних грађана. Пр�� неколико дана ЦИА је објавила документа и снимке који су 2011. године нађени код Осаме бин Ладена. Код вође Ал Каиде тада су откривени и порнографски видео-клипови. Ако икад буде ухваћен, код Гурија ће, уместо порнића, пронаћи материјал о Милошевићу, Ђинђићу, Тадићу, Коштуници и Вучићу, о свим владарима којима је верно служио док је имао лични интерес. Пре и у време бомбардовања водио је Специјалну антитерористичку јединицу МУП-а, која се истакла у Рачку, Доњим Преказама, Ораовици и другим местима на Косову. Петог октобра 2000. прешао је на страну ДОС-а. Заузврат, Ђинђић га је поставио на место командата Жандармерије. После Ђинђића, у Гурија је имао поверење и Легија, који му се предао у мају 2004. И као пензионер, генерал Радосављевић је добро сарађивао са сваким режимом, а први пут се званично политички ангажовао учлањењем у Српску напредну странку. На ту срамоту пристао је како би поправио шансе да избегне суђење за одговорност за убиство браће Битићи. Терористи УЧК Илија, Мехмет и Агон Битићи у лето 1999. ухапшени су у Прокупљу, док су илегално пребацивали две ромске породице из Призрена преко административне линије у Србију. Прекршајно су осуђени на 15 дана затвора. Одслужили су казну, али никад нису пуштени на слободу. Две године касније, њихова тела су нађена у масовној гробници у Петровом Селу. Суд за ратне злочине 2009. и 2012. ослободио је двојицу бивших полицајаца оптужених за помагање у том убиству. Пошто су браћа Битићи имали америчко држављанство, САД инсистирају на кажњавању одговорних за њихово убиство. Иако је прошао све провере америчких безбедносних служби (од 2001. у наставни програм Вест Поинта уврштена је и акција у Рачку, а 2003. америчка влада је одобрила да генерал Радосављевић командује југословенским војним одредом у Афганистану), од 2007. њега сматрају главним кривцем за убиство Битићија. Захтеви за решавањем тог случаја учестали су по доласку Српске напредне странке на власт. Генерал Гури и лањски снег имају, отприлике, исти значај за Александра Вучића. Разлика је само у томе што се Гурија плаши. Међутим, кад дође стани-пани, кад буде принуђен, наћи ће начин да га спакује иза решетака и реши се баласта. Решиће се и Косова. Иако у нешто споријем ритму него што је тражено од њега, Вучић је већ обавио све припреме. Потписао је оба Бриселска споразума и пратеће документ��, којима је учвршћена државност албанске републике Косово; политичком подршком, преко своје филијале „Српске листе“, омогућио је Хашиму Тачију да буде изабран за председника, а Рамуш Харадинај за премијера; одрекао се српске имовине; укинуо надлежност српског правосуђа у „покрајини“; остало је само да Устав прилагоди реалном стању и да с новим споразумом успостави добросуседске односе с терористима који су отели „срце Србије“. – Вучић ће потписати уговор са Тачијем, којим ће се омогућити Косову да постане чланица Уједињених нација – недавно је Вук Јеремић потврдио наводе, које је наш магазин објавио пре три месеца. Иако је дуго одлагао промену Устава, како би имао са чим да се ценка са САД и ЕУ, Вучић је пристао да коначно обави и тај прљави посао. Референдум ће заказати истовремено кад и београдске и ванредне парламентарне изборе, вероватно у марту следеће године. Јавна расправа је већ почела, а у њој учествују Демократска странка и Нова странка. Кад се обави медијска припрема, у референдумском питању неће бити ни поменуто Косово, тако да ће Вучић успети да без по муке реализује и ову превару, најтежу од свих досадашњих. После мартовских ида, кад се усвоји закон о уставним променама, обавезно је одржавање још једних парламентарних избора. Одлично за Вучића, целу 2018. провешће у кампањи, грађани ћ�� се забављати, неће имати времена да размишљају о празним стомацима, новчаницима и главама. На крају, Србија ће се и званично помирити с трајним губитком Косова, место председника државе Вучић ће препустити једном угледном академику, свом симпатизеру, а он ће се вратити на место премијера. Да би све то реализовао, прво мора да савлада највећу препреку – мајчицу Русију. Како би уверио америчке менторе да се одрекао московске столице, Вучић је већ кренуо у обрачун са свима који гледају на Исток. Као монете за поткусуривање, искористио је Томислава Николића, Ивицу Дачића, Богољуба Карића и Ненада Поповића. С надом да је бајчетински клан тотално уништен и да не може изазвати никакве поделе у напредњачком картелу, Вучић се преко Курира опет острвио на политичког оца Тому. Док руски председник Владимир Путин одликује Николића Орденом пријатељства, Вучић у својим медијима развлачи старе теме о корумпираној Драгици, неспособном Радомиру и криминогеним сарадницима. Још жешће је ударио на Ивицу Дачића. У сарадњи с Бранком Ружићем и Александром Антићем обара га с места председника Социјалистичке партије и тера у пензију, са дугогодишњим смештајем у Забели. Већ је почела медијска хајка на Душана Бајатовића и Милутина Мркоњића, а сатанизацију неће избећи ни остали Дачићеви сарадници и спонзори. По истом моделу, који је користио кад је из Демократске странке терао прво Бориса Тадића, а затим и Драгана Ђиласа, Дачићу ће отети и партију и паре. Не мети се нашао и Карић, кога режимски билтени већ оптужују да из освете, пошто од Вучића није добио све што је тражио, у Москви и Минску издајнички ровари против интереса Србије. Исту врсту прогона може да очекује и Карићев ортак Драган Марковић Палма, ако се хитно не дистанцира на безбедну удаљеност. У процесу чишћења српске политичке сцене од русофилских елемената, Вучић није заборавио Ненада Поповића, председника Српске народне партије и актуелног министра без портфеља. У правом тренутку медијска мрежа Крик објавила је информације о „Панамским папирима“, који откривају да Поповићева имовина вреди милионе долара. Нема везе што је то стекао бизнисом, а не политичким преварама или служећи у индијској гвожђари у Лондону, Вучић ће његов пример искористити да докаже како нема повлашћених у борби „народа против тајкуна“, што ће му бити главна предизборна парола. С једнаком страшћу, коју су на својој кожи осетили Николић, Дачић, Карић и Поповић, Вучић се обрачунава и с појединцима који немају ни новац, ни политички утицај, али могу да засметају. Не препуштајући ништа случају, у ударном термину на Пинку је прозвао проф. др Мила Ломпара, кога је оптужио да је „средио“ факултетску диплому Бошку Обрадовићу, вођи Двери. Као Ломпар, Вучићевог беса неће бити поштеђени ни остали учесници на промоцији књиге др Дејана Мировића „Русофобија код Срба 1878-2017″ и трибинама на којима „лажне патриоте“ критикују режим. Жестина с којом Вучић води антируску кампању изазвана је страхом од америчке одмазде и револтом због руског одбијања да му пруже заштиту. Корени тог страха задиру дубоко у криминал. Америчке службе одавно су ушле у траг новца који је Александар Вучић изнео из Србије, као и оног који је, у интересу својих спонзора, опрао преко компанија у Емиратима. У борби против те врсте криминала, ЦИА и ФБИ пролетос су пресекле неколико токова прљавог новца, што је, посредно, довело до застоја у изградњи „Београда на води“. Колико су Американци озбиљни видело се пре неколико дана, кад је у Саудијској Арабији ухапшен један од најбогатијих људи на Блиском истоку, принц Алвалид бин Талал. Његов „Кинг холдинг“ инвестирао је у послове „Твитера“, „Епла“ и других америчких компанија, што је привукло пажњу америчких истражних органа, чија истрага је резултовала хапшењем Бин Талала и још двадесетак принчева и директора оптужених за корупцију. Као што се на удару нашао арапски, тако ће се наћи и српски принц Андреј Вучић, кога амерички, немачки, албански и наши медији доводе у везу с бројним нелегалним пословима. То зна и Александар Вучић, зато је на време покушао да млађем бати обезбеди склониште у Русији, о чему су већ јавно говорили поуздани сведоци-сарадници из врха Српске напредне странке. Да би доказао лојалност и одобровољио Путина, Вучић је обећао да ће руски хуманитарни центар у Нишу добити дипломатски статус раван ономе који Србија даје НАТО снагама. Посебно значајан знак добре воље дао је пре годину дана, кад је Николај Петрушев, секретар Савета безбедности Русије, боравио у Београд. Тада је први Путинов обавештајац одвео двојицу Руса, осумњичених за учешће у “пучистичким немирима“ у Црној Гори. Чак и по цену да се замери Милу Ђукановићу, Вучић је пристао на ту услугу Русима, надајући се да ће заузврат удомити бату у Москви, као што је некад Слоба успео да то среди за Миру. Међутим, Алек није Слоба. Знајући с ким имају посла и да његова реч вреди колико и шака зоби, Руси су подржали Вучићеву председничку кандидатуру, али нису одговорили на молбу да заштите брата, сачекали су да виде како ће реаговати кад га притисну Американци. Ево, сад виде. Сад му и узвраћају истом мером. У медијској и дипломатској контри раскринкавају Вучићеву поданичку и издајничку улогу, која прети да целу Србију опет завије у црно. – Америка жели да у Србији организује својеврсни „Мајдан“ – оценио је Сергеј Лавров, шеф руске дипломатије, подсећајући на место на коме је почела крвава украјинска драма. Вучић се не плаши српске верзије „Мајдана“. Док је био радикал, учествовао је у медијској припреми много већих несрећа, као што су „Олуја“, Сребреница, погром на Косову и Метохији, петооктобарски пуч, стрељање Славка Ћурувије и Зорана Ђинђића… Традицију је наставио напредњачким пљачкањем пензионера, хапшењем политичких критичара, фантомским рушењем Савамале, увођењем диктатуре… Целу каријеру изградио је на туђој несрећи, на гробовима и избегличким колонама, уништеним кућама и отетим предузећима. Искусни ратни и послератни профитер не само што не би имао ништа против хаоса на београдским улицама, већ га и изазива. Ниједан владар никада није тако брутално поделио српско друштво, креирајући сукобе свих са сваким. Док нормални људи стрепе, Вучић ужива. Нада се да ће му могући инциденти омогућити да се страним центрима моћи, као некад Милошевић, представи као фактор стабилности. Да би то постигао, мора да докаже своју моћ, да може све, да буде и пироман и ватрогасац. Ако процени да је у његовом личном интересу, запалиће целу Србију. Касније ће, не по први пут, да гаси пожар и прича како се променио. У намери да сачува брата Андреја и имовину коју су зграбили, Александар Вучић је спреман на све. Без икаквих моралних дилема, покушаће да гурне Србију на поприште дипломатских и осталих сукоба Америке и Русије.Барем он тако мисли. Уосталом, с тим силама већ дуго тргује судбином државе коју води. То ће наставити док грађани на изборима не покажу да не желе украјински сценарио, него мирно ослобођење од диктатуре. Сви беже од диктатора У налету нервног растројства, после састанка с Хојт Јиом, Александар Вучић није могао да сакрије разочарење у најближе сараднике. Уверен да сви једва чекају да му виде леђа, Горану Веселиновићу се пожалио да су га издали сви сарадници којима је веровао. Ивицу Којића је оптужио да шпијунира за Русе, а Зорану Михајловић, логично, за Американце. – Знам ко с ким шурује против мене. Свима ћу да се осветим. После избора, све ће бити другачије – викао је резигнирани Вучић, не штедећи ружне речи о Ани Брнабић, Душану Вујовићу и Небојши Стефановићу. Вучић је лажљив и превртљив, али мора му се признати да уме и да буде доследан, бар кад је у питању осветољубивост. То на својој кожи већ трпи Ивица Дачић, а ускоро ће се у истој или сличној позицији наћи и остали „издајници“, који нису спремни да потону с Вучићем. Предраг Поповић / Магазин Таблоид

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Новости #Србија #Вести #Паланка на вези #S

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Photo

Америчке истраге о прању новца, корупцији, трговини оружјем и дрогом окончане су: Вучић у мишоловци http://ift.tt/2yY25Tx, Америчке истраге о прању новца, корупцији, трговини оружјем и дрогом окончане су: Вучић у мишоловци И јунаци и кукавице осећају страх. Само, јунаци у кризним ситуацијама реагују другачије од Александра Вучића, не плачу и не падају у депресију. Ипак, Вучића треба разумети, има много озбиљних разлога за бригу. Сам је себи, примитивним лажима и преварама, направио клопку из које не зна како да се извуче. Подршку страних центара моћи куповао је обећањима да ће извршити све њихове налоге. Уверен да је паметан, одуговлачио је с испуњењем преузетих обавеза, надајући се да ће му дугови бити заборављени, опроштени или бар репрограмирани. Преварио се.Време је велике наплате, а улог је његова и глава његових из картела. О томе пише уредник Магазина Таблоид Предраг Поповић, уредник дневника Дневни Телеграф, Национал и Правда и дугогодишњи сарадник и пријатељ Александра Вучића. Колико је погрешио, схватио је кад му је рачун испоставио Брајан Хојт Ји. Американци, главни креатори „посткосовске Србије“, проценили су да је дошло време да Вучића притегну и принуде да обави прљави посао због кога су га и инсталирали у власт. Списак захтева је кратак, има само пет ставки: 1. коначно решење питања косовске државности, 2. кажњавање одговорних за спаљивање америчке амбасаде у Београду, 3. кажњавање одговорних за убиство америчких држављања, албанских терориста браће Битићи, 4. сарадња у обарању Милорада Додика с власти у Републици Српској и 5. усаглашавање ставова са САД и Европском унијом према Русији, дакле додатно смањење трговине и затварање њиховог хуманитарног центра у Нишу. Црну листу Вучић је виђао и раније, сто пута, али сад му није остављен простор за врдање. Ји, помоћник заменика државног секретара САД за Европу и Евроазију, није овлашћен за дискусију на те теме, он их, као курир, само предаје на одређену адресу. – Шест месеци је довољан рок да се све то реализује – пренео је Ји процену мајстора из Ленглија. Вучић је покушао да објашњава како му треба више времена да припреми јавност за тако непријатне одлуке, трпи јаке притиске српских националиста и руског лобија. – Србија не може да седи на две столице. То је стара српска изрека, сигурни смо да ви знате шта то значи – обавестио га је Ји и отишао својим путем, прво да разговара са лидерима тзв. опозиционих странака, а затим у Приштину, да гласно и јасно подржи независност Косова. Ји је био у праву, Вучић је знао шта значи изрека о једном дупету на две клупе. Сетио се како су је Американци применили у Украјини, кад је помоћник државног секретара Викторија Нуланд, у фебруару 2014, исту мудрост цитирала тадашњем председнику Виктору Јануковичу. – Нико није вољан да економски помогне нереформисану Украјину, ни САД, ни Међународни монетарни фонд, ни Европа. Не можете да седите на две столице – рекла је Нуланд украјинском председнику, оптужујући га за везе с Русијом, с којом је потписао уговор о зајму вредном 15 милијарди долара. Уместо новца и привредног опоравка, Украјина је добила рат у коме је убијено више десетина хиљада грађана, а држава је трајно растурена. Вучић је схватио колико је претња озбиљна. Уплашен, затворио се у кабинет и тиховао. Плакао је неколико сати. Сузана Васиљевић је написала осам верзија саопштења о састанку са Јием, Вучић је свако поцепао. Нису му помогле ни сугестије Ивице Којића и Николе Селаковића, а Ивици Дачићу није хтео ни да се јави на телефон. Из стања тоталног нервног растројства извукао се тек после разговора с Гораном Веселиновићем, својим бившим шофером, а данас једним од најбогатијих тајкуна. Као и много пута раније, Веселиновић га је убедио да не одустаје, да попије лекове за смирење и смисли начин да се извуче из клопке. У свом стилу, Вучић је нарицао над судбином, показивао је дозер са таблетама које мора да пије сваког дана и понављао да му „све ово не треба, ионако је тешко болестан, неће дуго“. После вишечасовне представе, сам је написао саопштење у коме је признао да постоје амерички притисци. Кад је обавио посао, на излазним вратима Веселиновића је пресрела Јадранка Јоксимовић. – Још плаче? – питала га је. – Отплакао је, биће добро – одговорио је Веселиновић, не слутећи да најгоре тек долази. На Вучићево цвилеће саопштење експресно су одговорили Руси. Оптужујући Америку да врши притисак на Србију, Руси су дискретно подсетили Вучића да је и према њима преузео бројне обавезе, које мора да испуни. Ма колико били супротстављени на глобалном плану, две империје добро сарађују у дефинисању односа према малим и безначајним локалним диктаторима. Само у Вучићевој глави постојала је наивна идеја да може истовремено да обмањује Американце и Русе, да они неће сазнати шта је обећао једнима, шта другима и, што му је најважније, да неће инсистирати да то испуни. Проваљен, Вучић је схватио да му нема излаза. Којем год царству се приволи, погрешиће. Американцима дугује долазак на власт и прећутну подршку диктатури и пљачкању Србије. Искуство га је научило како пролазе њихови противници. Иако је у Дејтону стекао епитет „фактора мира и стабилности на Балкану“, Слободан Милошевић је супротстављањем албанским терористима на Косову и Метохији зачас проглашен „балканским касапином“, Србија бомбардована, а он оптужен за ратне злочине, оборен с власти и депортован у хашки затвор. Милошевићевог противника Зорана Ђинђића, Вучић је у то време називао издајником и страним плаћеником. Као што Ји данас њега плаши народним изрекама, тако је Вучић некада упозоравао Ђинђића на америчку мудрост да ни сир у мишоловци није бесплатан. Председник ДОС-ове владе у то се уверио чим се, такође по питању Косова, успротивио намерама Америке и Европске уније. Поучен тим примерима, актуелни председник Србије нема храбрости и снаге да одбаци амерички ултиматум. Из истог разлога, не може ни да га прихвати. Срљајући из грешке у грешку, одлучио је да настави с преварама. Американцима је обећао да ће своју нежну гузу наместити само на њихову столицу. Да би то доказао, одмах је појачао реторику на све спорне теме, а не зна се која је тежа по Вучића. – Србија је 2008. била најслабија и тада је Косово прогласило независност. Борис Тадић је побегао у Румунију да се додвори својим европским пријатељима, а овај други, Војислав Коштуница, не знам шта је радио. Ја сам позвао на протест, њима нико не би дошао. Иако сам инсистирао да све прође мирно, после митинга спаљена је америчка амбасада – рекао је Вучић, наглашавајући да сви учесници тог злочина морају да буду кажњени. У београдском Вишем суду води се поновљени поступак против седам младића, оптужених да су „опасном радњом изазвали опасност за живот и тело људи и имовину већег обима“, а недавно је Више јавно тужилаштво подигло оптужнице против петорице полицајаца због пропуста у обезбеђењу током и после митинга „Косово је Србија“. У судским списима помиње се и улога Александра Вучића. Како и не би, кад је он најгорљивије агитовао против Американаца и јавно истицао да је „с поносом гледао момке који су протестовали код амбасаде“. Ватра је још тињала у зграду у Улици кнеза Милоша кад је Вучић схватио да то САД никад неће опростити. – У савременој историји никад није спаљена ниједна америчка амбасада у Европи. Ово је политички крај Војислава Коштунице – тврдио је Вучић. Био је у праву. Да не би поделио Коштуничину судбину, мораће да изврши притисак на суд, како би на робији завр��или младићи којима се дивио. То га не брине, више и не броји жртве својих насилничких авантура. Много већу главобољу задаје му обавеза да реши случај браће Битићи. Американци инсистирају на глави полицијског генерала Горана Радосављевића Гурија. Тежак посао, Гури је много тежи залогај од седморице анонимних грађана. Пре неколико дана ЦИА је објавила документа и снимке који су 2011. године нађени код Осаме бин Ладена. Код вође Ал Каиде тада су откривени и порнографски видео-клипови. Ако икад буде ухваћен, код Гурија ће, уместо порнића, пронаћи материјал о Милошевићу, Ђинђићу, Тадићу, Коштуници и Вучићу, о свим владарима којима је верно служио док је имао лични интерес. Пре и у време бомбардовања водио је Специјалну антитерористичку јединицу МУП-а, која се истакла у Рачку, Доњим Преказама, Ораовици и другим местима на Косову. Петог октобра 2000. прешао је на страну ДОС-а. Заузврат, Ђинђић га је поставио на место командата Жандармерије. После Ђинђића, у Гурија је имао поверење и Легија, који му се предао у мају 2004. И као пензионер, генерал Радосављевић је добро сарађивао са сваким режимом, а први пут се званично политички ангажовао учлањењем у Српску напредну странку. На ту срамоту пристао је како би поправио шансе да избегне суђење за одговорност за убиство браће Битићи. Терористи УЧК Илија, Мехмет и Агон Битићи у лето 1999. ухапшени су у Прокупљу, док су илегално пребацивали две ромске породице из Призрена преко административне линије у Србију. Прекршајно су осуђени на 15 дана затвора. Одслужили су казну, али никад нису пуштени на слободу. Две године касније, њихова тела су нађена у масовној гробници у Петровом Селу. Суд за ратне злочине 2009. и 2012. ослободио је двојицу бивших полицајаца оптужених за помагање у том убиству. Пошто су браћа Битићи имали америчко држављанство, САД инсистирају на кажњавању одговорних за њихово убиство. Иако је прошао све провере америчких безбедносних служби (од 2001. у наставни програм Вест Поинта уврштена је и акција у Рачку, а 2003. америчка влада је одобрила да генерал Радосављевић командује југословенским војним одредом у Афганистану), од 2007. њега сматрају главним кривцем за убиство Битићија. Захтеви за решавањем тог случаја учестали су по доласку Српске напредне странке на власт. Генерал Гури и лањски снег имају, отприлике, исти значај за Александра Вучића. Разлика је само у томе што се Гурија плаши. Међутим, кад дође стани-пани, кад буде принуђен, наћи ће начин да га спакује иза решетака и реши се баласта. Решиће се и Косова. Иако у нешто споријем ритму него што је тражено од њега, Вучић је већ обавио све припреме. Потписао је оба Бриселска споразума и пратеће документе, којима је учвршћена државност албанске републике Косово; политичком подршком, преко своје филијале „Српске листе“, омогућио је Хашиму Тачију да буде изабран за председника, а Рамуш Харадинај за премијера; одрекао се српске имовине; укинуо надлежност српског правосуђа у „покрајини“; остало је само да Устав прилагоди реалном стању и да с новим споразумом успостави добросуседске односе с терористима који су отели „срце Србије“. – Вучић ће потписати уговор са Тачијем, којим ће се омогућити Косову да постане чланица Уједињених нација – недавно је Вук Јеремић потврдио наводе, које је наш магазин објавио пре три месеца. Иако је дуго одлагао промену Устава, како би имао са чим да се ценка са САД и ЕУ, Вучић је пристао да коначно обави и тај прљави посао. Референдум ће заказати истовремено кад и београдске и ванредне парламентарне изборе, вероватно у марту следеће године. Јавна расправа је већ почела, а у њој учествују Демократска странка и Нова странка. Кад се обави медијска припрема, у референдумском питању неће бити ни поменуто Косово, тако да ће Вучић успети да без по муке реализује и ову превару, најтежу од свих досадашњих. После мартовских ида, кад се усвоји закон о уставним променама, обавезно је одржавање још једних парламентарних избора. Одлично за Вучића, целу 2018. провешће у кампањи, грађани ће се забављати, неће имати времена да размишљају о празним стомацима, новчаницима и главама. На крају, Србија ће се и званично помирити с трајним губитком Косова, место председника државе Вучић ће препустити једном угледном академику, свом симпатизеру, а он ће се вратити на место премијера. Да би све то реализовао, прво мора да савлада највећу препреку – мајчицу Русију. Како би уверио америчке менторе да се одрекао московске столице, Вучић је већ кренуо у обрачун са свима који гледају на Исток. Као монете за поткусуривање, искористио је Томислава Николића, Ивицу Дачића, Богољуба Карића и Ненада Поповића. С надом да је бајчетински клан тотално уништен и да не може изазвати никакве поделе у напредњачком картелу, Вучић се преко Курира опет острвио на политичког оца Тому. Док руски председник Владимир Путин одликује Николића Орденом пријатељства, Вучић у својим медијима развлачи старе теме о корумпираној Драгици, неспособном Радомиру и криминогеним сарадницима. Још жешће је ударио на Ивицу Дачића. У сарадњи с Бранком Ружићем и Александром Антићем обара га с места председника Социјалистичке партије и тера у пензију, са дугогодишњим смештајем у Забели. Већ је почела медијска хајка на Душана Бајатовића и Милутина Мркоњића, а сатанизацију неће избећи ни остали Дачићеви сарадници и спонзори. По истом моделу, који је користио кад је из Демократске странке терао прво Бориса Тадића, а затим и Драгана Ђиласа, Дачићу ће отети и партију и паре. Не мети се нашао и Карић, кога режимски билтени већ оптужују да из освете, пошто од Вучића није добио све што је тражио, у Москви и Минску издајнички ровари против интереса Србије. Исту врсту прогона може да очекује и Карићев ортак Драган Марковић Палма, ако се хитно не дистанцира на безбедну удаљеност. У процесу чишћења српске политичке сцене од русофилских елемената, Вучић није заборавио Ненада Поповића, председника Српске народне партије и актуелног министра без портфеља. У правом тренутку медијска мрежа Крик објавила је информације о „Панамским папирима“, који откривају да Поповићева имовина вреди милионе долара. Нема везе што је то стекао бизнисом, а не политичким преварама или служећи у индијској гвожђари у Лондону, Вучић ће његов пример искористити да докаже како нема повлашћених у борби „народа против тајкуна“, што ће му бити главна предизборна парола. С једнаком страшћу, коју су на својој кожи осетили Николић, Дачић, Карић и Поповић, Вучић се обрачунава и с појединцима који немају ни новац, ни политички утицај, али могу да засметају. Не препуштајући ништа случају, у ударном термину на Пинку је прозвао проф. др Мила Ломпара, кога је оптужио да је „средио“ факултетску диплому Бошку Обрадовићу, вођи Двери. Као Ломпар, Вучићевог беса неће бити поштеђени ни остали учесници на промоцији књиге др Дејана Мировића „Русофобија код Срба 1878-2017″ и трибинама на којима „лажне патриоте“ критикују режим. Жестина с којом Вучић води антируску кампању изазвана је страхом од америчке одмазде и револтом због руског одбијања да му пруже заштиту. Корени тог страха задиру дубоко у криминал. Америчке службе одавно су ушле у траг новца који је Александар Вучић изнео из Србије, као и оног који је, у интересу својих спонзора, опрао преко компанија у Емиратима. У борби против те врсте криминала, ЦИА и ФБИ пролетос су пресекле неколико токова прљавог новца, што је, посредно, довело до застоја у изградњи „Београда на води“. Колико су Американци озбиљни видело се пре неколико дана, кад је у Саудијској Арабији ухапшен један од најбогатијих људи на Блиском истоку, принц Алвалид бин Талал. Његов „Кинг холдинг“ инвестирао је у послове „Твитера“, „Епла“ и других америчких компанија, што је привукло пажњу америчких истражних органа, чија истрага је резултовала хапшењем Бин Талала и још двадесетак принчева и директора оптужених за корупцију. Као што се на удару нашао арапски, тако ће се наћи и српски принц Андреј Вучић, кога амерички, немачки, албански и наши медији доводе у везу с бројним нелегалним пословима. То зна и Александар Вучић, зато је на време покушао да млађем бати обезбеди склониште у Русији, о чему су већ јавно говорили поуздани сведоци-сарадници из врха Српске напредне странке. Да би доказао лојалност и одобровољио Путина, Вучић је обећао да ће руски хуманитарни центар у Нишу добити дипломатски статус раван ономе који Србија даје НАТО снагама. Посебно значајан знак добре воље дао је пре годину дана, кад је Николај Петрушев, секретар Савета безбедности Русије, боравио у Београд. Тада је први Путинов обавештајац одвео двојицу Руса, осумњичених за учешће у “пучистичким немирима“ у Црној Гори. Чак и по цену да се замери Милу Ђукановићу, Вучић је пристао на ту услугу Русима, надајући се да ће заузврат удомити бату у Москви, као што је некад Слоба успео да то среди за Миру. Међутим, Алек није Слоба. Знајући с ким имају посла и да његова реч вреди колико и шака зоби, Руси су подржали Вучићеву председничку кандидатуру, али нису одговорили на молбу да заштите брата, сачекали су да виде како ће реаговати кад га притисну Американци. Ево, сад виде. Сад му и узвраћају истом мером. У медијској и дипломатској контри раскринкавају Вучићеву поданичку и издајничку улогу, која прети да целу Србију опет завије у црно. – Америка жели да у Србији организује својеврсни „Мајдан“ – оценио је Сергеј Лавров, шеф руске дипломатије, подсећајући на место на коме је почела крвава украјинска драма. Вучић се не плаши српске верзије „Мајдана“. Док је био радикал, учествовао је у медијској припреми много већих несрећа, као што су „Олуја“, Сребреница, погром на Косову и Метохији, петооктобарски пуч, стрељање Славка Ћурувије и Зорана Ђинђића… Традицију је наставио напредњачким пљачкањем пензионера, хапшењем политичких критичара, фантомским рушењем Савамале, увођењем диктатуре… Целу каријеру изградио је на туђој несрећи, на гробовима и избегличким колонама, уништеним кућама и отетим предузећима. Искусни ратни и послератни профитер не само што не би имао ништа против хаоса на београдским улицама, већ га и изазива. Ниједан владар никада није тако брутално поделио српско друштво, креирајући сукобе свих са сваким. Док нормални људи стрепе, Вучић ужива. Нада се да ће му могући инциденти омогућити да се страним центрима моћи, као некад Милошевић, представи као фактор стабилности. Да би то постигао, мора да докаже своју моћ, да може све, да буде и пироман и ватрогасац. Ако процени да је у његовом личном интересу, запалиће целу Србију. Касније ће, не по први пут, да гаси пожар и прича како се променио. У намери да сачува брата Андреја и имовину коју су зграбили, Александар Вучић је спреман на све. Без икаквих моралних дилема, покушаће да гурне Србију на поприште дипломатских и осталих сукоба Америке и Русије.Барем он тако мисли. Уосталом, с тим силама већ дуго тргује судбином државе коју води. То ће наставити док грађани на изборима не покажу да не желе украјински сценарио, него мирно ослобођење од диктатуре. Сви беже од диктатора У налету нервног растројства, после састанка с Хојт Јиом, Александар Вучић није могао да сакрије разочарење у најближе сараднике. Уверен да сви једва чекају да му виде леђа, Горану Веселиновићу се пожалио да су га издали сви сарадници којима је веровао. Ивицу Којића је оптужио да шпијунира за Русе, а Зорану Михајловић, логично, за Американце. – Знам ко с ким шурује против мене. Свима ћу да се осветим. После избора, све ће бити другачије – викао је резигнирани Вучић, не штедећи ружне речи о Ани Брнабић, Душану Вујовићу и Небојши Стефановићу. Вучић је лажљив и превртљив, али мора му се признати да уме и да буде доследан, бар кад је у питању осветољубивост. То на својој кожи већ трпи Ивица Дачић, а ускоро ће се у истој или сличној позицији наћи и остали „издајници“, који нису спремни да потону с Вучићем. Предраг Поповић / Магазин Таблоид

, http://ift.tt/1rMQyM6

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Вести #Новости #Србија #Serbia #World #New

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Link

Санда Рашковић Ивић: Вучић је конвертит, па такве и бира Лидер СНС Александар Вучић воли прелетаче из других странака. Они код њега имају посебан третман, фаворизованији су у односу на изворне напредњаке и имају улогу да најгласније заступају страначке ставове. Вучић не само што зна да су 'издајници' добре слуге сваког господара, он истовремено има и разумевања за њих, јер је и сам у једном тренутку издао радикалску идеологију. Прелетачи с друге стране у знак захвалности за поверење које им је Вучић указао, одговарају најватренијом одбраном Вучићевог лика и дела, сматрају саговорници Данаса. Највише прелетача у Српску напредну странку дошло је из Демократске странке Србије коју је основао Војислав Коштуница. Наши саговорници сматрају да је један од узрока слична идеологија, али и интерес. Међу виђенијима су Миленко Јованов, Петар Петковић, Драган Шормаз, Небојша Бакарец, Бранислав Недимовић, Андрија Младеновић, који се званично још није прикључио Вучићевој странци, али је био на изборној листи СНС. Од свих бивших ДСС-оваца најбоље се међу напредњацима котира Миленко Јованов, који је з�� кратко време постао човек од Вучићевог поверења. А како и не би, када је сам Вучић у лето 2015. године наговестио његов успон. "Чућете ускоро за име Миленко Јованов. Млад човек, скоро нам се придружио, има енергију, борац је, подсећа ме на мене", рекао је Вучић. Тај борац који Вучића подсећа на њега самог и који је за свега годину дана унапређен у потпредседника СНС у јеку председничке изборне кампање супругу Вука Јеремића Наташу прогласио је главним нарко-босом Србије. Јованов и иначе предњачи у изјавама. Међу првима је затражио од Вучића да се кандидује за председника, а међу првима је изразио и забринутост за безбедност шефа државе. Но, није Јованов једини. Многе који имало прате политичка збивања ономад у емисији Упитник на РТС поприлично су изненадили ставови бившег портпарола ДСС, а данас члана ГО СНС и помоћника директора Канцеларије за Косово. Од жестоког противника Бриселског споразума, чија је странка (ДСС ) тражила оцену уставности овог документа, Петковић је постао заговорник спровођења тог истог споразума. Стога ни не треба да чуди што је је његов страначки колега, а данас председник ДСС Милош Јовановић подсетио на његове пређашње ставове. "Бриселски споразум је доказ предаје Косова и Метохије. Народ је одбацио тај сепаратистички споразум шаљући јасну поруку да га не прихвата. Српски народ на Космету треба да зна се власти смењују, а да је његов животни вековни интерес да сачува своју државност и Космет у саставу Србије", цитирао је Јовановић Петковића, додајући да се сећа колико је он пљувао Александра Вучића и називао га издајником. "Објасните ми како је онда он од издајника постао отац српске нације. Срам вас било", поручио је Јовановић свом бившем страначком колеги. Пре месец дана Небојша Бакарец обогатио је своју политичку биографију учлањењем у СНС. Мада је познат као некадашњи функционер ДСС, у време власти Војислава Коштунице, Бакарец је пре тога био члан ДС, а након тога члан Самосталног ДСС. Недавно је рекао да у редове напредњака није ушао ради "неке функције", већ да би помогао "својим знањем и искуством од 27 година у политици". Жели да се бори против "предрасуда, неправде, двоструких стандарда и сатанизације којој је изложен СНС". Ипак, он за себе каже да није прелетач, јер је, како наводи, пре две и по године избачен из ДСС без икаквог образложења, иако је био оснивач странке. Данас је покушао да пита бивше ДСС зашто су преко ноћи променили идеологију и како је Вучић постао ��ајбоља замена за Војислава Коштуницу, али нам није пошло за руком да добијемо и њихове коментаре. Петар Петковић нам је у СМС поруци поручио да му напишемо шта нас занима, али одговор није стигао. Јованов традиционално ни јуче није одговарао на наше поруке, а Небојша Бакарец је учтиво сачекао да му кажемо шта нас занима, да би нам поручио да га зовемо касније, јер је на састанку и више се није јављао на позиве Данаса. Саговорници Данаса сматрају да програмске и идеолошке разлике прелетачима не представљају проблем. Највише њих води се личним интересом, функционерском фотељом и привилегијама које она носи. Жељко Томић, који је и сам напустио ДСС заједно са Коштуницом и који данас нема политички ангажман, каже да тешко може да разуме психологију својих бивших страначких колега. "Психолози и психијатри су најпозванији да коментаришу такозвани јањичарски синдром у Србији. Познајем годинама те људе који данас морају сопственом галамом да сакрију своје некадашње ставове и да нове наметну новим шефовима. Бескрупулозна жеља за останком у јавном животу и на власти руши сва правила. Ту се поставља наградно питање, имају ли уопште образа или им је дебео као ђон", каже Томић. И бивша председница ДСС Санда Рашковић Ивић не може да сакрије чуђење "због необичне људске нарави да се мењају стране у складу са интересом". "Вучић је конвертит. Од шовинисте типа 100 Муслимана за једног Србина, до Европљанина који подржи коалицију са Харадинајем. И сам зна како је лако манипулисати конвертитом, па такве бира, јер они су добре слуге сваког господара", каже Рашковић Ивић. На питање како гледа на то што је највише људи из ДСС променило страну, она одговара да је ДСС зато и пропао. "Тај свет који је листом био под репом 'кабинета' ДСС, сада је променио политику, али остадоше под нечијим репом - увек", закључује бивша председница ДСС. Анђелковић: Кадрови националних странака сродни напредњацима Драгомир Анђелковић, политички аналитичар, каже да Вучић кадрове некадашњег ДСС, некадашње радикале, односно кадрове националних странака посматра као идеолошко братство, односно као део једне партијске целине. "Они су за њега сродни и прихватљиви", каже Анђелковић. На наше питање како је могуће да му њихове раније критике не сметају, саговорник Данаса одговара да је реч о прагматизму и да Вучића такве ствари не оптерећују. На нашу констатацију да половина од 600.000 чланова СНС долази из редова прелетача, Анђелковић каже да је тешко данас говорити о изворном СНС. Упитан да ли је главни разлог прелетања интерес, Анђелковић одговара да је у политици интерес увек у питању, али да је т�� један сегмент приче. Други је да људи схватају да се проблеми могу решавати и на другачији начин. (Данас)

: Санда Рашковић Ивић: Вучић је конвертит, па такве и бира Лидер СНС Александар Вучић воли прелетаче из других странака. Они код њега имају посебан третман, фаворизованији су у односу на изворне напредњаке и имају улогу да најгласније заступају страначке ставове. Вучић не

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Новости #Србија #Вести #Паланка на вези #S

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Photo

Санда Рашковић Ивић: Вучић је конвертит, па такве и бира http://ift.tt/2zJb249, Санда Рашковић Ивић: Вучић је конвертит, па такве и бира Лидер СНС Александар Вучић воли прелетаче из других странака. Они код њега имају посебан третман, фаворизованији су у односу на изворне напредњаке и имају улогу да најгласније заступају страначке ставове. Вучић не само што зна да су 'издајници' добре слуге сваког господара, он истовремено има и разумевања за њих, јер је и сам у једном тренутку издао радикалску идеологију. Прелетачи с друге стране у знак захвалности за поверење које им је Вучић указао, одговарају најватренијом одбраном Вучићевог лика и дела, сматрају саговорници Данаса. Највише прелетача у Српску напредну странку дошло је из Демократске странке Србије коју је основао Војислав Коштуница. Наши саговорници сматрају да је један од узрока слична идеологија, али и интерес. Међу виђенијима су Миленко Јованов, Петар Петковић, Драган Шормаз, Небојша Бакарец, Бранислав Недимовић, Андрија Младеновић, који се званично још није прикључио Вучићевој странци, али је био на изборној листи СНС. Од свих бивших ДСС-оваца најбоље се међу напредњацима котира Миленко Јованов, који је за кратко време постао човек од Вучићевог поверења. А како и не би, када је сам Вучић у лето 2015. године наговестио његов успон. "Чућете ускоро за име Миленко Јованов. Млад човек, скоро нам се придружио, има енергију, борац је, подсећа ме на мене", рекао је Вучић. Тај борац који Вучића подсећа на њега самог и који је за свега годину дана унапређен у потпредседника СНС у јеку председничке изборне кампање супругу Вука Јеремића Наташу прогласио је главним нарко-босом Србије. Јованов и иначе предњачи у изјавама. Међу првима је затражио од Вучића да се кандидује за председника, а међу првима је изразио и забринутост за безбедност шефа државе. Но, није Јованов једини. Многе који имало прате политичка збивања ономад у емисији Упитник на РТС поприлично су изненадили ставови бившег портпарола ДСС, а данас члана ГО СНС и помоћника директора Канцеларије за Косово. Од жестоког противника Бриселског споразума, чија је странка (ДСС ) тражила оцену уставности овог документа, Петковић је постао заговорник спровођења тог истог споразума. Стога ни не треба да чуди што је је његов страначки колега, а данас председник ДСС Милош Јовановић подсетио на његове пређашње ставове. "Бриселски споразум је доказ предаје Косова и Метохије. Народ је одбацио тај сепаратистички споразум шаљући јасну поруку да га не прихвата. Српски народ на Космету треба да зна се власти смењују, а да је његов животни вековни интерес да сачува своју државност и Космет у саставу Србије", цитирао је Јовановић Петковића, додајући да се сећа колико је он пљувао Александра Вучића и називао га издајником. "Објасните ми како је онда он од издајника постао отац српске нације. Срам вас било", поручио је Јовановић свом бившем страначком колеги. Пре месец дана Небојша Бакарец обогатио је своју политичку биографију учлањењем у СНС. Мада је познат као некадашњи функционер ДСС, у време власти Војислава Коштунице, Бакарец је пре тога био члан ДС, а након тога члан Самосталног ДСС. Недавно је рекао да у редове напредњака није ушао ради "неке функције", већ да би помогао "својим знањем и искуством од 27 година у политици". Жели да се бори против "предрасуда, неправде, двоструких стандарда и сатанизације којој је изложен СНС". Ипак, он за себе каже да није прелетач, јер је, како наводи, пре две и по године избачен из ДСС без икаквог образложења, иако је био оснивач странке. Данас је покушао да пита бивше ДСС заш��о су преко ноћи променили идеологију и како је Вучић постао најбоља замена за Војислава Коштуницу, али нам није пошло за руком да добијемо и њихове коментаре. Петар Петковић нам је у СМС поруци поручио да му напишемо шта нас занима, али одговор није стигао. Јованов традиционално ни јуче није одговарао на наше поруке, а Небојша Бакарец је учтиво сачекао да му кажемо шта нас занима, да би нам поручио да га зовемо касније, јер је на састанку и више се није јављао на позиве Данаса. Саговорници Данаса сматрају да програмске и идеолошке разлике прелетачима не представљају проблем. Највише њих води се личним интересом, функционерском фотељом и привилегијама које она носи. Жељко Томић, који је и сам напустио ДСС заједно са Коштуницом и који данас нема политички ангажман, каже да тешко може да разуме психологију својих бивших страначких колега. "Психолози и психијатри су најпозванији да коментаришу такозвани јањичарски синдром у Србији. Познајем годинама те људе који данас морају сопственом галамом да сакрију своје некадашње ставове и да нове наметну новим шефовима. Бескрупулозна жеља за останком у јавном животу и на власти руши сва правила. Ту се поставља наградно питање, имају ли уопште образа или им је дебео као ђон", каже Томић. И бивша председница ДСС Санда Рашковић Ивић не може да сакрије чуђење "због необичне људске нарави да се мењају стране у складу са интересом". "Вучић је конвертит. Од шовинисте типа 100 Муслимана за једног Србина, до Европљанина који подржи коалицију са Харадинајем. И сам зна како је лако манипулисати конвертитом, па такве бира, јер они су добре слуге сваког господара", каже Рашковић Ивић. На питање како гледа на то што је највише људи из ДСС променило страну, она одговара да је ДСС зато и пропао. "Тај свет који је листом био под репом 'кабинета' ДСС, сада је променио политику, али остадоше под нечијим репом - увек", закључује бивша председница ДСС. Анђелковић: Кадрови националних странака сродни напредњацима Драгомир Анђелковић, политички аналитичар, каже да Вучић кадрове некадашњег ДСС, некадашње радикале, односно кадрове националних странака посматра као идеолошко братство, односно као део једне партијске целине. "Они су за њега сродни и прихватљиви", каже Анђелковић. На наше питање како је могуће да му њихове раније критике не сметају, саговорник Данаса одговара да је реч о прагматизму и да Вучића такве ствари не оптерећују. На нашу констатацију да половина од 600.000 чланова СНС долази из редова прелетача, Анђелковић каже да је тешко данас говорити о изворном СНС. Упитан да ли је главни разлог прелетања интерес, Анђелковић одговара да је у политици интерес увек у питању, али да је то један сегмент приче. Други је да људи схватају да се проблеми могу решавати и на другачији начин. (Данас)

, http://ift.tt/1rMQyM6

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Вести #Новости #Србија #Serbia #World #New

0 notes