#četrdeset sedam kokošijih jaja

[zasvepare]

POSTAJEM, KAO I UVEK, 

ne zato što ja tako hoću, naprotiv, već zato što se to od mene iznuđuje, postajem, naime, opterećen cenama knjiga. 

Sad će verniji čitaoci među vama naći za shodno da se začude: kakav je to pa pleonazam, ta nisam li oduvek njima opterećen i bio, ta nije li mi tu preokupaciju tržišnom vrednošću i diktirao u glavu uvrćeni identitet buvljačkog brokera i mešetara, itd? 

I ne biste mogli biti više u pravu. Oko čega sam se drugo paštio vodeći, evo, nepune dve godine, ovaj takozvani buvljački barometar za biblioždere, ali i godinama pre toga, pre nego što mi je palo na pamet da se i napismeno hvalim svojim ulovima i izborim se za publiku koja će te psalme sebi u slavu ne samo slušati nego i naručivati — čime sam se, istina, drugo vodio nego problemom postizanja što povoljnije cene (a sve radi sopstvenog prodavanja)? 

No ako je, u prvim danima

još blentavog zagledanja po buvljacima, cenovnik (na koji se u tim blentavim danima još olako pristajalo) i umeo da bude koliko-toliko raznovrstan, ako je unutar njega i postojao nekakav raspon koji je umeo da dosegne gornju granicu i do 1000 dinara (cca. 8 EUR), broker-mešetar je veoma brzo, upravo zahvaljujući svojim, sve razvijenijim taktikama Nepristajanja na prvoponuđenu cenu, čitav taj opseg sveo na optimalnu tarifu od dvocifrenih 50 dinara (cca. 0,4 EUR). Kako je, izboksovavši ga jednom, pa još jednom, tom pragu cene u svakoj narednoj prilici na buvljaku prirodno stremio, više nije moglo biti govora ni o kakvom cenovniku: meni je spao na jedinstven iznos pod koji se moglo, natezanjem, pogađanjem i drugim ovde naširoko obrazlaganim mahinacijama, podvući bilo koje štivo dana koje bi mu privuklo nos na tezgu. 

I upravo zato što sam utanačio fiksni rashod, i mogao sam se posvetiti materijalnim pojedinostima pazarene robe — obratiti, na primer, pažnju na stepen očuvanosti primerka, na tragove kojih su se naostavljali bivši vlasnici, habaoci i gamad; neretko je bilo potrebe i upoznavati se sa sadržajem knjižnog bloka... I naposletku, kao što ćete videti, snašla me je jedna luksuzna pošast: postah opterećen jednim, kako sam najpre mislio, prolaznim fetišem, detaljem koji i pored najrevnijih čitalaca uglavnom prođe neprimećen, koji se briše, guli i prežvrlja kao nekakva tajna, sa naročitom diskrecijom ako se pazarena knjiga ima nekome dati kao poklon — naime, postao sam, da se vratim na početak, opterećen cenom knjige, onom koja ostane zabeležena na primerku, pisanim ili štampanim slovima. Tom se dokumentarnom fenomenu dugo kanim da posvetim jedan štedriji izveštaj, kojeg, napokon, evo. 

TE BIVŠE CENE su me najčešće čekale

na prvoj ili poslednjoj strani knjižnog bloka. Uvek naškrabane običnom olovkom, kako bi se brzo obrisale ukoliko dođe do popusta ili korekcije, katkad i po korici samoj (o čemu svedoče gornje dve Reči i misli iz 1986), ređe po samolepljivoj etiketi poslovično poznatoj kao “cena”. Ponekad, doduše veoma retko, nabasao bih i na odštampanu cenu, što je u ovoj maloj finansijskoj antologiji slučaj sa Mirnim danima na Klišiju Henrija Milera u BIGZovom izdanju iz 1986. 

Ono što me je u fenomenu cene najviše interesovalo, a što bi čini mi se trebalo da zanima i vas, jeste sledeće: šta se za te i te pare u to i to vreme moglo kupiti?

Višecifrene cene same po sebi nisu mi govorile ništa: mogao sam se kliberiti do prekosutra činjenici da sam neki primerak danas kupio za pet nula manje. Zato sam, da bih što više izbegao hipstersku proizvoljnost, rešio da povodom ovog teksta iz svog kućnog buvljaka izdvojim samo naslove objavljene krajem osamdesetih i neposredno pred raspad Jugoslavije. Ograničio sam se na period između uvođenja novog dinara 1985, koji je čim je uveden počeo da devalvira, i takozvanog “Markovićevog” dinara iz 1990. koji je tu inflaciju okončao brisanjem nekoliko nula. Iako raspolažem i knjigama iz kasnijih godina, smatrao sam potpuno besmislenim da u pokušaj iole koherentnog pregleda uvedem cene iz devedesetih koje su, barem u Srbiji, dosezale i do devet nula. (Taj posao prepuštam nekom finansijskom mešetaru.)

Godina neka dakle bude 1986. Nova Reč i misao (Cvetajeva odnosno Zoščenko) košta 600 dinara. Džepno BIGZ-ovo izdanje Milera — 700. Ove knjige bismo mirno mogli uzeti kao tipove: štampane u desetinama hiljada primeraka, bile su pristupačne i mogle su se naći u svakoj polupismenoj porodici. Dakle, za jednog Teslu (petstotku) i konjanika (stodinarku koju je moj i valjda svačiji deda zvao “crvena”) te godine moglo se, sudeći po uporednim tabelama u studiji mr Ljubomira Kedžića kupiti sledeće: 

— četiri kila hleba  — pet litara mleka — tri kila šećera  — sto grama kafe — dvadeset kokošijih jaja — devet kila krompira  — tri kila jabuka  — pola kila junećeg mesa — trista kilovatsati struje — tri zidarska piva

Razume se, ne sve zajedno!  Možda bismo mogli da predstavimo te odnose zanimljivije: na primer, umesto da kupite Oktobar u vagonu Marine Cvetajeve 1986. godine mogli ste doručkovati hleb, jaje na oko sa slaninom, posle toga popiti šoljicu kafe (računajući i struju i zejtin) i za sve pare ostati kod kuće, gluplji ali svakako manje gladni.  

No pređimo odmah na burnu 1989. godinu. Iako ni osamdesetšesta nije sjajna, tabela gospodina Kedžića nju nam predstavlja u najgorem svetlu: 1987. cene od prethodne godine su se utrostručile, 1988. dobile jednu nulu, a te, osamdesetdevete, stigla je i druga nula. Ali od meseca do meseca inflacija je onda nastavila da raste stopom kojom je prelazila prethodne čitave godine: konsultujemo li rubriku “potrošačka korpa” gospodina Kedžića, možemo ustanoviti da je januarska iznosila 993.000 dinara, a decembarska 22 miliona. Cene koje slede treba, dakle, uzeti sa krajnjom rezervom. 

Iz arhive Vašeg broker-mešetara (koji svakako žali što nije bio običaj da se u impresumima uz godine beleže i meseci) te godine su, na primer, izašle Pljuska u ruci, antologija alternativne ruske proze Dubravke Ugrešić (August Cesarec, 50.000 dinara), Zlatni ćup E. T. A. Hofmana i S onu stranu sna H. P. Lavkrafta (Reč i misao, 200.000 dinara) i sveženabavljeni primerak prve knjige druga Miloša ��urđevića, Pejzaži ili kružno traženje riječi (Pegaz, 10.000 dinara).  Sve ove knjige zavedene su u Narodnoj biblioteci krajem godine, kad je inflacija bila najgora. 

Već na osnovu ovih šturih podataka možemo utvrditi nesklad između, da tako kažemo, oblika i sadržine: Ugrešićkina antologija je obimno, nedžepno izdanje, a staje četiri puta jeftinije od klasičnog crvenog džepnjaka. Ko zna kada je udarena cena, koliko je prošlo meseci od primanja knjige do njene prodaje: o egzaktnosti tih podataka ne možemo ni da sanjamo. Ali uzmimo ipak opet Reč i misao kao srednju vrednost. Ako je knjiga u decembru 1989. koštala 200.000 dinara, a prosečna plata u tom mesecu iznosila 27 miliona i 860 hiljada dinara (620 nemačkih maraka po decembarskom kursu), “prosečna knjiga” (Hofman ili Lavkraft) koštala je tadašnjih 5 DEM.

Međutim, 1. januara 1990. stupa na snagu “Markovićev dinar” koji inflatornu desetohiljadarku svodi na keca. I upravo se to gutanje nula može videti na korekciji sa zadnje stranice knjižnog bloka Pejzaža ili kružnog traženja riječi. 

Posle tog uslovnog pokušaja uporedne analize, 

budući da s vremena na vreme mislim na potomstvo, pa i ono podaleko, naumih nešto o čemu raniji cenopisari nisu razmišljali, naime: da nekom budućem čitaocu ovog bloga (koji će do njegovih pabiraka doći kroz 30, 50 ili 100 godina, zbog čega ga verovatno vredi utisnuti u neku podlogu trajniju od etra) predstavim šta se za “prosečnu cenu knjige” 2018. u Republici Srbiji može kupiti od najvažnijih živežnih namirnica. 

Odmah sam u problemu: šta da uzmem za aršin? Reč i misao više ne postoje. Ne postoji nikakva “pristupačna knjiga”, izuzmemo li ono smeće od pet tabaka koje se dobija uz Blic. Štap i kanap. Za najnižu cenu fiktivne pristupačne knjige kupljene na komad u knjižari uzeo bih, na osnovu nedavnog iskustva, iznos od 440 dinara (cca 4 EUR): za te pare se u Delfima može kupiti Kompromis Sergeja Dovlatova (LOM, 2018) i Mađarska rečenica Andreja Nikolaidisa (Beton, 2017). Ali imajući u vidu druge cene, na primer Laguninih izdanja, uzevši u obzir rabat (55 %) koji uzimaju distributeri, svest o zatucanosti knjižara koji poeziju ne primaju, svest o knjigama koje su daleko siromašnije opreme a prevazilaze ovu cenu i dvostruko, prosek bih situirao na 660 dinara (5.5 EUR). Dakle, umesto Beguna Olge Tokarčuk ili Locus Solus Remona Rusela (prema cenama knjižare Delfi), danas se u Srbiji može kupiti: 

— 15 hlebova (8 kg) — sedam litara mleka  — četrdeset sedam kokošijih jaja  — devet kila šećera  — pola kila kafe  — kilo junetine  — šest kila jabuka  — gajba Jelen piva  — 100 kWh struje 

Slikovito rečeno, onaj ko bi rešio sebi da uskrati, primera radi, Begune Olge Tokarčuk, mogao bi za iste pare da napravi doručak od četiri jajeta sa dvesta grama slanine, uz koji će pojesti celu veknu, mogao bi da stuče po šoljicu kafe i pre i posle, a potom, što da ne, drmne i jelen koji se u međuvremenu hladio u frižideru, i ostaće mu, bude li ga poslužio apetit, mesta i da srga dve-tri palačinke (sa eurokremom), i s obzirom da će se toliko napuhati da neće biti ni za šta drugo do za spavanje i zagađivanje atmosfere — prijatno mu bilo! — Olgu Tokarčuk neka skine sa Libgena i neka je čita na Kindlu!