#čežnja

[badthing72]

Kad sklopim oči opet ćeš meni doći i ući tiho u naš san,nikada odsanjan ❤️

§M

[zodijak]

Da Bog da imo para da ne znaš šta ćeš s njima

materijalno nije sreća

materijalno je uslov

materijalno je poriv

materijalno je požuda

materijalno je dokazivanje drugima,

da znaju da si ti materijalno siguran

materijalno moćan u materijalnom svijetu

u materijalnom svijetu su oči boje eura

čežnja za papirom

koji imaš kad dodje tvoj red da ga imaš

i ode dalje u druge ruke i opet se vrati

lijekove materijalno plati,

Azraila potkupit ne može

materijalno plati raku u koju te bace

Munkira i Nekira potkupit ne može

materijalno moze da plati seks i strasti

ljubav voditi i iskreno voljeti te ne može

materijalno kupi dizajnere i odjelo skroji,

a na svijet smo svi dosli goli

goli od materijalnog

goli od grijeha

to se ne moze kupit

kupili bi svi ponovno rodjenje

platili bi da liju suze radosnice

ako se moze kupiti

to je jeftino

[lifeinbooks]

sreća je samo jedan osjećaj. Svi su ostali osjećaji jednako važni, čak i tuga, čak i čežnja, iznenađenje, razočarenje

[belog-grada-crna-princeza]

Cleanin’ out my closet.

Ponovo razmatram u čemu da nađem spasenje od postojanja. Niko ne razume; ne razumeju ovu neutaživu težnju ka večnosti u kojoj sve prestaje. Crna rupa postaje sve veća, bol na duši sve teža; vaše reči sve tiše, sve dalje. Svi ljudi su mi strani i nedodirljivi. Ništa moje se ne kosi ni sa čim njihovim. Utoliko je teža svest o odvojenosti što je veća čežnja za potpunim stapanjem. Moja majka se vremenom navikla na mene, ali nije me želela. Rođena sam kao pretnja, kao kletva; rođena sam prokleta da budem prokletstvo svakome ko mi dušu dodirne. Zato sam je i sakrila od svih. Odbacila sam je, isto kao ona mene, neprekidno ponavljanje iste priče kroz različite reči i epohe. Ne znam kako da te navedem da pronikneš u ovo Ništa. Ne znam kako da nam izmislim neko novo Sve u koje ćeš me slediti. Ne znam kako da složim delove mozaika. Veo između mene i sveta, ponekad zid. Tunel u kom ostanem na pola zaglavljena, natrag ne mogu, napred ne smem. Obećala sam svome Anđelu da neću dići ruke na sebe ni od sebe, ali kolena ranjavam iz očajanja da spoznam kako. Kako? U čemu je izlaz? U čemu ti nalaziš utočište? Glasovi su im daleki, misli i potrebe još dalje. Sedim sama ovde u sred ledenog doba i ne mogu da pređem na njihovu stranu ogledala. Želim da budem neka druga, a ne ova, ne ovakva, ne ovako. Svaki dan je to igra uzaludnog traganja u kome ostaje ona, obična, koju ne smem da ti pokažem. Nekad iz inata pred svet gola stanem i puštam da okreću glavu. Ni tad se ne dodirujemo. Ponovo sam pretnja, ponovo sam ono malo bespomoćno biće koje vrišti i pruža ruke i nastoji da proguta svet. Takva uzaludna, totalno besmislena ali jedino takva jer drugačija ne mogu biti. Ponekad kivna na vas, odakle vam pravo pretpostavljati da znate šta se krije u ovim dubinama? Ponekad ravnodušna pred vašim klevetama kojima ostavljate nespretne otiske po belom platnu. Ponekad, ponekad me boli svaka strelica pa je zarivam sebi još dublje u kožu i puštam da mi otrovi struje kroz vene. I opet ti nisam rekla ništa - jer za ovo ne postoje reči, jer za ovo ne postoje ni suze, ni krici, ni dovoljno smrtonosna oružja! Šta nije u redu? Šta? Šta? Kako me smeš to pitati? Odakle ti smelosti usuditi se na pomisao da mi možemo da se sporazumemo? Nastavi da mi nižeš mogućnosti koje neću iskoristiti, pojase za spasavanje koje neću prihvatiti, prave lekove za pogrešne rane. Šta ti kaže psihoterapeutkinja na to? Kaže mi da su neki vozovi odavno prošli, a nažalost samo jednom se u njih možeš ukrcati. Ja nisam imala kartu i svako je stigao kasno. Kaže mi da nije ona kriva, priča mi o traumama i pritiscima na žene da dobiju dete. Uostalom zar je važno šta mi kaže? Kaže reči koje ja žedno upijam, ali u pustinji nikad ne napada dovoljno kiše. Možda sam zato oduvek najsrećnija na moru; ono je jedino dovoljno veliko da se u njemu (ne) udavim. Nekad sam se znala pretvarati da je sačinjeno od svih suza koje nikad nisam isplakala (što more mojih suza prolivenih zbog tebe/ni na jednoj karti sveta ne postoji). Negde na dnu, ispod plavetnila i talasa, postoji biser u netaknutoj školjki. Negde tamo, ja sam čista, slobodna, beskonačna. I čini se, dok se ne vratim, zauvek ću na rukama nositi okove, zauvek plaćati za grešku u mom kodu, bez načina da ta greška bude ispravljena. Kao film sa Ešton Kučerom- Butterfly Effect. Ali, ne ona PG13 verzija sa srećnim krajem. Ona druga, u kojoj je svaka tragedija povezana sa njegovim rođenjem i u kom on, (jebiga, spoiler) bira da to rođenje poništi zarad harmonije u svetu u koji je uneo haos. Efekat leptira zovu i teorijom haosa, znaš li? Uvek će me fascinirati potreba za logičnim od koje kada odustanem na prelepe trenutke neobuzdanog ludila jasno vidim nešto što mi prvi put zaliči na stvarnost. Mama, ja sam ovde. To ne možemo da vratimo. I ja te volim, toliko, toliko da mi se čini da bih nekad i ja obrnula planetu kao čigru i vratila se u 17. maj '98. I odlučila bih da ne preživim. Da li možeš da mi oprostiš što jesam?

-Katarina

[pathofpatience]

„Svaka vrlina razara samu sebe, čim prestane biti čežnja i skromnost.“

- Muhamed Asad, Put u Mekku

[lale-i-knjige]

„Uvijek si samo išao i išao”, kažem sam sebi. „Nikad još nisi izgradio svoj život na nečem što bi se moglo uhvatiti rukama i nikada nije bilo odgovora na pitanje: kuda?… Uvijek si samo išao i išao, lutalica kroz mnoge zemlje, gost u mnogim srcima, ali čežnja nikada nije bila utišana, pa iako nisi više stranac, još nisi pustio korijena…”

Muhammed Asad, Put u Meku

[amiina1]

Gdje li mi je živa rana,gdje izranja?

Moj si Svemir,moj mir i nemir.

Moja si čežnja,sreća i tuga.

Krvavom rukom napisana pjesma.

[poeticlicense12345]

PRAVIM SJAJEM MOŽE SJATI SAMO ŠTO JE ŠTO JE PROŠLOST SAD, ŠTO NE MOŽE DA SE VRATI, ŠTO JE BILO KO ZNA KAD

Da li ste ikada pomislili kako ovo vreme nije za vas i da bi sve bilo mnogo bolje da ste se rodili koju deceniju ili vek ranije? Mislite li da su ljudi tada bili baš onakvi kakvi bi trebalo, cenile su se prave vrednosti, muzika je bila bolja i, uopšte, život nije bio ovako težak?

Da li (jugo)nostalgično gledate u žućkaste fotografije vaših roditelja, baka i deka obučenih po tadašnjoj modi i mislite kako su ti prohujali dani bili lepši i jednostavniji, što potvrđuju i njihove priče iz mladosti?

Reč nostalgija nastala je spajanjem grčkih stos (vraćanje kući) i algos (bol). Skovao ju je J. Hofer, tada student medicine, u svojoj disertaciji 1688. godine. Poslužila mu je za opisivanje čežnje za kućom koju su švajcarski plaćenici osećali boreći se u stranim zemljama.

Koncepti slični nostalgiji pojavljuju se u kulturama širom sveta.

Označava duboku emociju, koja bi najbolje mogla da se opiše kao melanholična čežnja, za voljenom osobom ili stvari koja nije tu i verovatno se više nikada neće vratiti. Opisuju je i kao „ljubav koja ostaje kad osoba ode”.

U budističkom učenju se pojavljuje koncept patnje, gde se smatra da je uzrok svih patnji požuda – u proširenom smislu, želja ili žudnja. Najdublji oblik patnje je nezadovoljstvo što se stvari, onako promenljive i nestalne kakve jesu, ne poklapaju sa našim očekivanjima. Prilično pojednostavljeno rečeno, patnja prestaje kad se iskorene žudnja i vezanost.

U zapadnom društvu i današnjem vremenu, nostalgija više nema negativnu konotaciju; kad je dozirana, poboljšava raspoloženje i povezuje nas sa drugima. Prisećanje „dobrih starih vremena” utkano je u naš svakodnevni život, od Fejsbuka koji nas podseća na naše nekoliko godina stare objave pa do uramljenih porodičnih fotografija, koje svi imamo kod kuće na polici ili na zidu.

Ruku pod ruku sa tim ide idealizacija prošlosti, odnosno pamćenje prošlih događaja kao lepših i boljih nego što su zapravo bili.

kad je reč o pamćenju prošlih događaja, u svesti nam najduže ostaje i najživlje se sećamo kako smo se osećali. Konkretni detalji vremenom manje ili više izblede.

Sva naša sećanja, kao i sve naše misli, su subjektivne. Ako smo sećanje vezali za pozitivnu emociju, zapamtićemo ga kao nešto pozitivno.

Objektivno gledano, devedesete godine prošlog veka nisu bile baš najsrećniji period naše istorije, pogotovo u političkom i ekonomskom smislu. Od sankcija, preko hiperinflacije i ratova pa do bombardovanja, nije manjkalo događaja koji ostavljaju rane na duši i gorak ukus u ustima.

Uprkos tome, veliki deo nas, tada dece, ništa od toga nije osetilo i pamti te godine kao divan period. Znam ljude kojima čak ni bombardovanje nije ostalo u ružnom sećanju, jer su bili previše mali i sakrivanje u skloništa su doživeli kao igru.

Generaciji naših roditelja je, uglavnom, Jugoslavija ostala u svesti kao najlepše doba. Život je bio drugačiji, a oni mladi. Ta velika država je, kao i sve ostale stvari na svetu, imala svoje prednosti i mane, ali je preovladavajuće osećanje bilo optimizam. Tako su je i zapamtili i preneli i nama, pa se pojavila nova generacija jugonostalgičara koja u toj državi nikada nije živela.

Osim za ličnu istoriju, ovo važi i za kolektivno pamćenje. Primer za to je idealizacija pedestih godina 20. veka u SAD, kroz medije predstavljena kao doba vintidž mode, milkšejkova, plavih lokni Merlin Monro i lepih porodičnih kuća sa savršeno pokošenim travnjakom.

Često slušamo o čežnji za zlatnim dobom ljudske istorije, kada su cvetali moral i kultura, znao se red i sve je bilo drugačije nego sada, i (sudeći po žalopojkama onih koje sam ja imala prilike da čujem) nimalo nalik sramotnoj dekadenciji savremenog čoveka, posebno novih generacija.

Na nove generacije žalili su se i Aristotel i Horacije, još u antičko doba. Tokom (ne tako malog broja) vekova koji su prohujali od tada pa do sada, nastalo je mnogo dela u kojima se ponovila ista žalba, pa se nameće pitanje: koliko je prva generacija ljudi bila dobra i bezgrešna kada sa svakom narednom ljudi sve više kvare, a čak i danas ima dobrih ljudi?

Takođe: ako je (svaka?) prethodna generacija bila bolja od one naredne, kako i zašto se to desilo, ako ih je ona generacija koja se žali vaspitavala?

Što se tiče morala, promiskuitetnosti i stava da je pre bilo više ljubavi i da se nije mislilo samo na zadovoljenja fizičke potrebe, uzela bih primer iz 14. veka. Đovani Bokačo je u to doba, na prelazu iz srednjeg veka u humanizam, napisao svoje najpoznatije delo, Dekameron. Ako ste ga pročitali, znate da se zaplet velikog broja novela vrti oko seksa. Ne bogougodnog seksa u cilju produženja vrste (u srednjem veku, jedino takav nije bio greh), nego neobaveznog, iz uživanja, često sa ljudima koje su junaci prvi put u životu videli.

Kaže se da dobri pisci umeju da daju tačniju i jasniju sliku društva nekog doba nego istoričari.

Još jedna tzv. pošast današnjice je moderna tehnologija, pre svega Internet i društvene mreže. Otuđuju nas. Opskrbuljuju nas većim brojem informacija nego što nam treba i nego što je zdravo.

Iste brige su postojale još od nastanka štamparske mašine, koja je bila trn u oku, pre svega Crkvi.

Ljudi su se opet jako zabrinuli u 18. veku, kada su dnevne novine postale popularne.

I opet, kad je na scenu stupio radio.

Kao što već možete i da pretpostavite, isto je važilo i za televiziju, uređaj za koji su „njegovi protivnici izrazili žalbu da preti da ugrozi radio, razgovor, čitanje, obrasce porodičnog života i rezultira vulgarizacijom američke kulture”.

Problem je i odbacivanje tradicionalnih vrednosti; daleko od toga da su one a priori loše, ali isto tako, na sve manje ljudi (pre svega mladih) utiče ona famozna krilatica „a šta će ljudi reći?” koja tera ljude da rade ono što njima lično možda ne odgovara, ali – „to tako treba”.

„Verovatno ne postoji period u istoriji u kom su mladi ljudi pokazivali tako jaku i nedvosmislenu tendenciju da odbacuju staro i žele novo”, kako reče jedan novinar Portsmutskih večernjih novosti u svom članku. Objavljenom 1936. godine.

Vremena se menjaju i način života se menja. Utopijsko zlatno doba nikada nije postojalo; današnje vreme ima mnogo loših strana, da, ali imalo ih je i svako prethodno.

Ljudi su oduvek bili isti.

text author: Tanja Petrović Krivokapić

[razdragana]

Zaspala sam na tvojim grudima

Snovi plešu tango

Na otkucaje tvog srca

Na podijumu zelenookog polja

Topao dah na čelu

Niz leđa prsti klize

Nežno ispisuju note

Za neke nove igranke

Zelenilo miluje dušu

Čežnja ispunjava pore

Od plesa mišići bole

U tvom zagrljaju želje gore

Jednom će biti stvarno

Foto:istockphoto

[jelenajt]

Večita čežnja nenadoknadivog.

[sinderelaa]

Kad gost dolazi, a domaćina nema

Ako novi mjesec na zvjezdanom nebu označava mjesec milosti, neka nam je ovaj mjesec mubarek svima, a naročito mom babi, u ne tako dalekom svijetu. Babo je prije više od pola godine otišao, kako se u narodu kaže, trbuhom za kruhom. Srce mi za njim vapi jako često, međutim, kako Ramazan kuca na vrata naših domova i ljudskih srca, čežnja za njim postaje veća. Nisam nikad suštinski shvatala važnost mog oca u ovom mubarek mjesecu, sve dok tu blagodat nisam djelimično izgubila. Mama bi svakog Ramazana, napravila halvu. Govorila je da je to miris Ramazana i da treba da se kuća "osjeti" na njega. Malte ne, ganjala bi nas po kući sa komadom halve, samo da pojedemo mali zalogaj. A štaviše, babo bi je zadirkivao, mada bi, vrlo često, i pojeo najviše halve. Babo je bio ta osoba kojoj bi mama i ja govorile da ode kupiti friške lepine, samo da se nas dvije ne bi mučile u prediftarskim minutama sa pokrivanjem. On bi uvijek, bez imalo prigovaranja, otišao. Ja bih ga virkala sa prozora, a osmijeh mi uvijek nesebično skoči na lice kad ga vidim da nosi punu kesu. U kesi bi se nalazio moj najdraži sok, kojeg bi mi on, vrlo često nasuo u čašu za stolom, mašući glavom i suzbijajući osmijeh na licu. Babo, k'o i svaki drugi vjernik u ovoj izvanrednoj prilici za sevape, sjedio bi nekad i satima čitajući prijevod Kur'ana iz bijelog mushafa ukrašenog zlatnim detaljima. Nisam nikad ni pomišljala da će mi taj prizor toliko faliti. Često bi se i prepirali o tome koje su hurme najbolje, samo što bi mi, to radili na svoj način. Babo voli medinske hurme, mi smo ih zvali "one slijepljene", a ja sam više ljubitelj iranskih, njima smo dali nadimak "one što liče na šljive". Da mi je neko rekao, da ću dva paketa "slijepljenih hurmi" slati za Njemačku, ne bih nikad vjerovala. Kafa, koju bi mama i on s merakom pili nakon iftara, je imala neki poseban miris i poseban ćejf. Noć bi završavala odlaskom s njim na teravije. Džamija nam, hvala jedinome Bogu, nije daleko, pa bih ga uhvatila pod ruku, a on bi jednu ruku stavio u džep i tako bi proveli 10 minuta šetajući dok ezan ne zauči. "Čekam te ispred kapije" bi bile zadnje riječi što čujem od njega dok se razilazimo. Naravno, ispred kapije bi nas dočekalo još 5 komšija, s kojima bi se on šalio putem kući, dok bih ja lutala sama u svojim mislima. Sehur je vazda bio specifičan. Noć prije, ja bih mu rekla da ćemo zajedno ići na sabah, a ta ponovna desetominutna šetnja bi bila tiša nego inače. Možda jer smo oboje pospani, a možda i jer je onaj zikr ptica u jutarnjim satima bio dovoljan za razmišljanje. Babo, ja razmišljam i sad.

Molim Allaha da čuva sve naše voljene koje se na ovaj ili onaj način bore za svoju porodicu.

Mubarek vam Ramazan.

[brbljivica]

MRZIM SLOBODU   

sve će se raspasti: ne mogu da dočekam  nešto nije u redu sa mnom: uništavam sve što  volim  ničim označeni dani prolaze: svakog jutra vozim  preko mosta  muka mi je od beograda  svakog jutra isti tok svesti koji nepovratno pustoši:  ne mogu da oprostim sebi  dala sam ti slobodu:  samo da bih u tvojim očima jednom videla  kako gori za mnom   

ne mogu da oprostim sebi: ja sam budala  naduta od samoprezira  prepreke se umnožavaju : ja sam neupotrebljiva  ali možda postoji rešenje:  samo jedan trzaj volanom u stranu dok prelazim  most  i prestaće sve te misli  i čežnja za utehom samooproštaja će nestati  samo pre toga valja uraditi nešto humano:  možda da zapalim zgradu vlade  rezerve optimizma rezerve topline rezerve života  sve je to  nestalo s tobom  ničim označeni dani prolaze: kinjim sebe svakog  dana, redovno, kako ustanem  pravim plan napada na državu, radujem se za  druge:  reafirmišem neopreznost velikodušnosti i moralno  zdravlje  i nikad nisam videla taj požar zbog mene  zbog tebe sam zamrzela slobodu   

 

Ljubavna pisma Guglu - Ognjenka Lakićević

[prava-ja]

Mrak. Tog dana mi se smračilo pred očima, više nikad svijetlost nije došla u dio srca gdje sam te pažljivo spremila. Otišao si, a nismo si sve rekli. Otišao si ljubavi i ostavio veliku prazninu za sobom, koja nikako da se ispuni. Andjele moj, gdje god da jesi, znaj da te i dalje volim. Još uvijek ne zaboravljam tvoj prelijepi osmijeh, okice koje su sjajile kao najljepši biseri, tvoj snažni zagrljaj i sve trenutke koje smo proveli zajedno, a bilo ih je. Ostalo je iza tebe u srcu prazno mjesto, u duši bol, u oku suza i vječna rana koja nikad ne zacjeljiva. Gdje god da sada spavaš neka te grije moja ljubav, neka te pokriva moja čežnja i neka ti prva i posljednja zraka sunca kaže da te volim.

[manitat]

Budi mi se stara čežnja...

[pathofpatience]

„Uskoro će naša braća da stanu na Arefat, pa blago onome kome je to omogućeno. Oni se Allahu u potpunosti predaju i obraćaju Mu se gorućih srca i suzama koje ostaju. Koliko je onih koje je strah na to natjerao, i voljenog koga je čežnja na to natjerala! Otišli su vjerujući u Allahovo obećanje. Ko u ovoj godini nije stajao na Arefatu neka Allahu da pravo koje saznade. Ko je propustio boravak na Muzdelifi neka u svom srcu učini nijjet da će biti poslušan Allahu. Ko nije bio u stanju da na Mini kurban Allahu zakolje, nek' ovdje zakolje svoje strasti i tako ono što želi postigne. Ko nije bio u stanju da stigne do El-Bejta neka naumi da stigne Gospodaru Bejta; On je zaista bliži onome ko Ga zove i moli od njegove žile kucavice.“

-Ibn Redžeb, rahimehullah