jovana22

[jovana22]

Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore.

Branko Miljković

[jovana22]

O nama..

Bila je to jedna lijepa kišna avgustovska noć. Te noći sam bila najvoljenija žena u univerzumu. Uzimala sam njegovo sve u sebe. Ljubio me je kao da sutra neće svanuti nikad, kao da nam je zadnje. On je dobar čovjek, greške iz prošlosti su ga oblikovale u jakog muškarca. Pale me njegove greške i način sa kojima se on izborio.

I sve je to pogrešno. Pogrešni smo mi. I način na koji to radimo i što se krijemo. On ima život vani u inostranstvu. Ja sam tu gdje jesam.

Samo sam ga vidjela tu jednu noć. Bilo mi je tako teško rastati se od njega. I da sam ga još koji put vidjela, bilo bi teže. Za mene.

On je sve ono najgore i najbolje u jednom muškarcu. Divlje, a istovremeno nježno. Čuvam ga u posebnom ćošku srca. Nikad ga neću zaboraviti. Sve sam svoje momke voljela na taj neki svoj način da se ne vezujem, da ne patim.. Trudila sam se da tako bude i sa njim. Ali ne možeš ti obično voljeti divljeg muškarca. Ne. Ne možeš.

Muževan tip, stariji, iskusniji, ima neku vatru u srcu. Ludilo u glavi. Pečate prošlih vremena. Kaže mi: Često pomislim na tebe, i kako se boriš sa svim problemima. Da ti bar mogu nekako pomoći.. Nijedna žena nije bila tako dobra kao ti..

Ja imam sjećanje na nas. Na prelijepu noć. Na poljupce i milovanja. Božee, bila sam toliko voljena i ljubljena tu noć. Mažena, pažena. Tu jednu noć. Proklete granice i dve države što nas razdvajaju.

Bila bih mu dobra drugarica. Ljubavnica, savjetnik, advokat. Sve što zatreba. Ali meni nisu sudjene takve stvari. Nisu mi sudjeni takvi muškarci. Vraćam se u realnost. U svoju rutinu. Šta me čeka sutra, ne znam. Ali njega ne zaboravljam.

[jovana22]

ZAMKA (trigger warning)

Ovo piše moja ranjena unutrašnja tinejdžerka.

Sećam se alegorije o vuku. Zima je i izgladneli vuk upada u zamku koju mu lovac postavi a zamka je krvavi bodež, bal��ak mu je zariven u led. Glad je toliko jaka da vuk halapljivo liže krv sa nje i ne primećuje da se povređuje i da sopstvenu krv meša s krvlju na bodežu. Svi znamo kakav je kraj ove priče.

E pa...tako i ja. Celoga života upadam u sopstvene zamke. Kažem: "evo ti oružje, sama sam ga napravila." Kažem: "Jedino ono može da me ubije".

Stavljam ti oružje u ruke, kažem: "hoću da vidim da li ćeš me ubiti".

Još nisam naišla na osobu koja nije.

Umrla sam hiljadu puta. Je l postoji zavisnost od bola? Ako da, ja sam zavisnik. Od smrti isto. Pravila sam kućicu od bola. Moju zonu (ne)komfora. Zar i dalje misliš da ne zaslužuješ da budeš srećna, M? Da ne zaslužuješ ljubav? Ne, ne, ne...toliko smo dugo ušivali te rane, M. Ne otvaraj ih ponovo.

Pitam se, zašto se mrzim toliko? Gde je taj zaštitnik u meni koji me je čuvao od čudovišta dok sam bila mala?

Gde je zaštitnik, kad je unutrašnji mučitelj tu?

Gde?

Pa ja nikad ne bih povredila nekoga do koga mi je stalo! Ne namerno. Ne tako. Ne kad je najranjiviji. Vu��em repove iz prošlih života, valjda. Zašto onda povređujem samu sebe iznova i iznova?

Zar nije moja dužnost da se čuvam? Da štitim svoje izranjavano srce? Ne znam koliko će me još trpeti.

To moje srce.

Nisam ja žrtva. Ja sam ratnica. Ali ratnica koja ratuje protiv sebe. Dokle? Dokle samo-sabotaža?

Dokle ogoljavanje pred lovcima? Dokle ću piti sopstvenu krv jer ne mogu da popunim tu prazninu u duši? Ne postoji ništa što može da je popuni.

Pa i ne treba mi ništa. Neka zjapi.

Da li je realno da sada, kada treba da se radujem, kada započinjem život iznova(ili po prvi put zapravo živim) opet radim istu stvar?

Opet sam tu, držim prostor nekome ko je previše sjeban da shvati šta misli i šta želi...a ne misli o meni. Ne želi mene. Tj. želi me kad mu je zgodno. Dok ne naiđe neka zgodnija (prilika).

Gde je granica između prijatelja i benefita? Da li je istina ono što zapravo tražim? Da li je istina da nemam nimalo samopoštovanja? Kažeš: "ali shvataš li da ako ovome dodje kraj, to nema veze sa tvojom vrednošću?" "Mmmmmm. Da. Važi."

Ili su to samo tvoje projekcije? Uveče kažeš da se sa mnom osećaš bezbedno, ujutru mi zariješ nož u srce. Da, odgurni me jer sam ti previše blizu.

Da li sam zapravo samo preuzela tvoje demone na sopstvena pleća? Ako jesam, odričem ih se.

Odričem se odgovornosti za tudje mrakove.

Nisam ti ja terapeut. Nemam kapacitet da ti budem i terapeut i ljubavnica. Ne želim.

Nije fer. Ja nisam žrtva.

Ovo prestaje sada.

Vučem granicu kod krvavog bodeža.

Povlačim svu energiju koju sam ti dala.

Ne možeš da imaš moć nad mojom dušom i telom.

Samo ja imam tu moć.

Ne treba mi tvoja "ne-ljubav".

Evo ti tvoj krvavi bodež nazad.

Zbogom.

[jovana22]

"Dragi prijatelju,

Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu.

Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. 

Bez nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! 

Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam nju zavoleo, ali tek sa njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašten položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna żena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem pisati. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće.

Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih “Jedan nesretan čovek ne može biti pesnik”. Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko.

P.S. Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počet ću da mislim o smrti.

Ponoć je. Doviđenja."

[jovana22]

Bila je moja zlatna šansa, a tek sam načeo svoj krug, moj mali verni Sančo Pansa, moja ljubavnica, saborac i moj najbolji drug

-Na Bogojavljensku noć

[jovana22]

“Ne… Nismo mi bili ljubavnici… Nikad… Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali… I to je sve… Oboje smo nosili na lančiću po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali da je sastavimo, ko zna zašto, i ta tajna lebdela je nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena kao ukleta lađa… Negde ovde daleko… Negde tame blizu… Ni na nebu, ni na zemlji…”

— Đorđe Balašević - Nismo mi bili ljubavnici

[jovana22]

pomozi ovome, pomozi onome, budi nasmejan, stigni, zaradi, pristekaj, ne stekaj, kupi sebi, nemoj da kasnis, kasni, nisi masina, javi se, ali sto da se prva javis, koga briga ko je prvi reci sta mislis, nemoj da kazes sta mislis...

boli me glava od dosadnih poruka, od zivota bez pripadanja, od sopstvenih nepripadanja.

bole me kosti od precutkivanja od zataskavanja od ljudi koji mi forsiraju granice

nalazim se u gradu punom praznih ljudi

telefon mi je prepun poruka na koje mi se ne odgovara

govori mi se "odjebi" na svaki jeftin kompliment

povraca mi se od srecnih veza u kojima ljudi samo placu, od poljubaca bez poznavanja

od lajkova na slikama, od taktika, od neprepustanja.

veceras mi se seta pored reke i pije mi se caj od hibiskusa.

poznajem 400 ljudi u gradu, nikoga ne bih zvala u setnju.

mnogo ste naporni.

[jovana22]

[jovana22]

Sve će biti dobro

Samo da se ne nadam

Nadom se ureknem

[jovana22]

Mihajlo Vasiljević Dijagnoza

[jovana22]

Nisam ja rekao da hoću da odem...

Ti si rekla da nećeš da ostanem.

[jovana22]

nikada nisam umela da definišem

šta smo taj čovek i ja

da kažem da smo bili ljubavnici,

nismo.

da kažem da smo bili samo prijatelji,

slagala bih.

nikada se pred svetom nismo poljubili,

a gledali smo se kao da smo sami u prostoriji.

[jovana22]

„Niko nije slomio moje srce. Ja sam odlucio ostati u situaciji gdje sam znao da nisam cijenjen, ja sam sebi slomio srce.“

Ig: Pisac_u_tami_

[jovana22]

Pored svih ovozemaljskih lepota i čuda mene su samo jedne oči oduševile i ništa im nije ravno.

[jovana22]

Nigde nije vodilo, a meni se tamo najviše išlo..

[jovana22]

Kad nekoj osobi pridaš veću vrednost

nego što ima, onda te ona proda za tu razliku.

[jovana22]

Čuvajte mi ga

Dobar je to čovek

Samo ne za mene