depresivnadevojcica

[depresivnadevojcica]

28. 05. 2020.

Danas sam naletela na yt snimak koji se bavi analizom bloga osobe koja je izvršila samoubistvo, i po prvi put nakon mnogo vremena, se setila ovog bloga.

Saosećam intenzivno sa tom devojkom koja više nije sa nama. 

Zatim, čitajući svoje beleške od ranije, osetila sam suze kako mi se kotrljaju niz obraze, dok saosećam i sa - samom sobom - od pre par godina. Vidim je, na veoma mračnom, usamljenom, napuštenom mestu, ozidanim gusto sraslim trnjem tajni, skrivanja, povlačenja dublje u sebe. Vidim je tužnu, frustriranu, besnu na ceo svet, razočaranu, beznadnu, ubeđenu u to da boljitka nikada neće biti (možda za druge, ne, nikad za mene). Nikad voljena, srećna, prihvaćena, nikad nečija.

Ne želim da umanjim značaj emocija prošle mene, sve stvari koje sam osećala bile su veoma, veoma stvarne. Ipak, tako nežna i plačna duša već sasvim u čeljustima tame, pukom srećom joj se nije predala. 

I drago mi je što nije, jer onda nikad ne bih iskusila sve ono što je došlo posle: motivaciju za rad na sebi, rad na sebi, samouverenost, prijateljstvo, ljubav, ambicija, posao, napredak, novac, putovanja, druženje, humor... Ne bajka bez prepreka, nikakav “živeli su srećno do kraja života” scenario, već samo i jedino - realniji unutrašnji svet u kom se osećam udobnije i držim konce svoje sudbine u svojim rukama. Svet u kom prepoznajem uspone i padove, ali ne osećam sveprožimajuću krivicu za sve što pođe po zlu.

Primećujem da sam se raspričala, pa je možda bolje da pređem na stvar pre nego što svi prestanu da čitaju. Po prvi put sam videla da imam 600+ pratilaca, što je prilično dobro za blog nastao usred jedne prilično intenzivne depresivne epizode, kao svojevrsno oproštajno pismo. Pretpostavljam da ljudi koji me prate imaju slične tendencije, tako da ova večerašnja objava je za njih.

Ne kao “nemoj da se ubiješ, don’t be sad just be happy” poruka, već.. pružena ruka, kao što bih volela da je neko bio tu da meni pruži ruku kad mi je bilo najteže. Znam da je užasno, znam da boli, znam da je osećaj veoma izolujući, i neverovatno je lako pustiti sebe, diskonektovati se od bola, a samim tim i od svega ostalog, jer nikad nećete biti “kao oni drugi, normalni, ljudi”. 

Nadam se da će ovo poslužiti kao mali tračak svetlosti u tami, poziv da izdržite, priznanje svega kroz šta prolazite, potvrda da je stvarno, divljenje što ste sada ovde i čitate ovo. Dokaz da stvari mogu ispasti drugačije nego što ste mislili?

Laku noć.

[depresivnadevojcica]

16. 04. 2017.

Nekad se osećam kao da hodam, a svuda oko mene je samo nepregledna pustinja. Da li ste se ikada osećali kao da ste jedino Vi nebitni na celom svetu?

Crna izmaglica koja kreće iz mog stomaka i završava se unutar moje glave, tačno preko puta očiju. I sve što vidim kroz njih, sve je obojeno pesimizmom.

Nekad mi se čini da je tako lako živeti. Ljudi i događaji se ređaju sami, dovoljno je da samo budem tu i pravim se da mi je stalo. Nije da nije, ali svi problemi mojih prijatelja, nazovimo ih tako, mi se često čine sitnim. Mislim da ne uviđaju ironiju, kada mi se žale. Da li su svesni koliko strašnije stvari sam preživela? Da li su svesni da se ja nikom nisam žalila? Nije kao da je imao ko da me čuje i da sam htela.

Samoubistvo. Zvuči daleko, ta reč, kada je kažem. Možda jer više nisam suicidalna. Ali moje stanje, sad... je li gore? Samoubistvo sam nekad videla kao rešenje. Odvratno, zar ne? Sva krv, ljudi koji bi me zatekli, uspomena koja bi ostala na mene... Nikada nisam mnogo razmišljala o nedostatku straha od smrti koji je prisutan kod mene. A bolesna sam oduvek, i uskoro će pet godina kako sam saznala da ću umreti ranije nego što ljudi obično umiru. Možda u četrdesetim. Zašto me nije strah?

Ja nikad nisam doživela ljubav, nikad mi niko nije zadenuo kosu za uho i izbliza me pogledao u oči. Da li da pričamo o procentima? Da li je uopšte bitno? Što da ne. Nekih 70% su me sjebale okolnosti i ljudi, 30% sama sebe.

Pitam se šta će mi život doneti. Zbog toga i pišem ovaj blog. Svakako se dosta izdešavalo od mog prvog posta. Valja to uporediti ponekad. Do sledećeg puta.

[depresivnadevojcica]

[depresivnadevojcica]

[depresivnadevojcica]

[depresivnadevojcica]

[depresivnadevojcica]

25. 10. 2015.

Ono što je od velike važnosti za shvatiti jeste da nema lepote u bolu.

Sva blistavost i udobnost, sav tobožnji glamur koji nas dočeka u naručju tame, ništa je drugo do obmana. Iluzija, kojoj ako se prepustite, i budite sigurni u ovo - naći ćete se u rupi bez dna, u koju bestežinski padate, dok realnost treperi i leluja oko vas, nesvesni kada je sve počelo, pesimistični u vezi toga da će se ikada završiti.

[depresivnadevojcica]

[depresivnadevojcica]

11. 12. 2013.

Odvedi me na ringišpil. Stavi me na vrtešku i budi srećan kad se smejem. Molim te, povedi me na ringišpil. Hoću da bude noć, i neka indigo plavo nebo bude načičkano zvezdama. Želim bajku, želim magiju, želim nešto što nije sa ovog sveta. Stvori mi novi, od šećerne vune i blistave muzike.

[depresivnadevojcica]

[depresivnadevojcica]

[depresivnadevojcica]

[depresivnadevojcica]

[depresivnadevojcica]

26. 08. 2015.

Pričajte, pričajte, pričajte

ja ću se ubiti, i onda?

ništa

beskonačna

polja zlatne pšenice

oči pune sunca

kristali u kosi

kiše će vam sprati

kože s lica

[depresivnadevojcica]

Won't you come out and play with me?

12. 02. 2013. (jedno ranije delo)

Podsvest. Zapušteni mračni lavirint tunela ispod mog pažljivo osmišljenog sveta, moje projekcije stvarnosti, mog iskrivljenog svemira po kom bauljam i jedina se snalazim. Godinama sam ga nadogrđivala i menjala. Moji doživljaji ljudi koji me okružuju su bili srećni u mojoj glavi, ni ne sluteći da su samo kopija realnih realnih sebe, obojena mojim svesnim i manje svesnim zaključcima. Da li je moguće biti jednostavan? Ili je jedino smrt jednostavna? Mora joj se priznati jedna vrlina: smrt rešava sve, odjednom. Za pojedinca, bar, koji neće videti svoje mrtvo telo i bližnje kako vrište u agoniji. Ili ne vrište, jer čovečanstvo i nije izgubilo ništa. Volim da o njemu mislim kao o velikoj zveri, koja se s vremena na vreme linja, i vi i ja smo samo dlake koje će ono bezbolno očešati o prvu gredu. Stanovnici lavirinta, pomahnitale, krvožedne uspomene, nepravedno potisnute i željne osvete, nepoželjne, pokušavaju da pronađu put ka gornjem svetu. Većina njih bolno umre, bespomučno udarajući u zidove tunela, ili u tvrdi metalni poklopac šahta koji vodi ka gore. Ipak, jednog sjajnog avugustovskog jutra, dok su stanovnici Lažnograda spokojno obilazili radnje i šetali pse (ili su psi šetali njih), iz kanalizacije je ispuzalo čudovište.  Zver je gazila sirotišta, čupala iznutrice,  vadila kičme oklopljenim specijalcima, rikošetirajući metke pravo u njihova lepa, preplašena lica.

[depresivnadevojcica]

14. 07. 2015.

Prečesto se osećam kao da nemam pravo da postojim.

[depresivnadevojcica]

Imas Kik?

Da, kik je BellatrixLestrange12