zeljkosimovic

[zeljkosimovic]

Свет Велике Јучерашњице и Доба Короне

Жељко Симовић

Догађаји светског значаја, који су често катастрофални, или најблаже речено судбоносни  по последицама, без обзира на узроке, увек се могу прогласити за међаше одређене епохе. Неки историчари су говорили о дугом 19 веку који је, по њима,  почео 1789 године, са Француском револуцијом, а који је окончан 1914 године, са почетком Великог рата. Неки историчари су говорили о кратком 20. веку који је по њима трајао од почетка Великог рата 1914 до пада Совјетског Савеза.

Пад совјетског комунизма могао у очима многих бити почетак 21 века.

Терористичи напади 11. септембра 2001. године су били догађај међаш епоха,  који је такође могао бити симболичан почетак 21. века, не само због календарске блискости.

Пандемија корона вируса, званично проглашена марта 2020 године је , по мишљењу писца ових редова,  по обиму катастрофичности као и текућим али  и  предвиђеним односно процењеним наступајућим последицама, краткорочним и дугорочним, догађај који је прави међаш епоха, али не као почетак 21. века него као крај доба и света Велике Јучерашњице. и почетак Доба Короне.

Слом нацистичке Немачке, маја 1945,  био је међаш, почетак Новог технолошког доба које се у деценијама друге половине 20. века  називала разним називима као на пример.: модерно доба, савремено доба, савремени свет. Ново технолошко доба после Другог Светског рата су обележили: Хладни Рат, информатичка револуција, напредак телекомуникација, светска експанзија секуларизма и индустрије забаве свих врста, пад Совјетског савеза, америчка постхладноратовска експанзија моћи, успон комунистичке Кине од краја седамдесетих година 20 века до доба короне, постххладноратовска убрзана глобализација, терористички наопади у САД,  11. септембра 2001, економска криза 2008, победа Доналда Трампа на америчким предсеничким изборима 2016 и рат Дубоке Државе белосветских моћника против председниак САД Трампа и суверенистичких снага широм света. То доба , до марта 2020 је, за писца ових редова доба Велике Јучерашњице.

И тако, по мишљењу писца ових редова , постоји Доба Велике Јучерашњице, период у историји од маја 1945 до марта 2020 , самим тиме и свет Велике Јучерашњице.

Аустријски писац Штефан Цвајг је написао аутобиографску књигу Јучерашњи свет, која је објављена 1942 године, где је објавио лична сећања на свет пре првог светског рата, који је доживљавао као лепо доба, у односу на потоње догађаје после Великог рата и нарочито после почетка Другог светског рата. Свакако је Други светски рат , такође био међаш , у односу на претходну велику јучерашњицу која је приближно обухватала свет после Бечког Конгреса до Првог Светског рата,уз додатак Версајског примирја 1918-1939 године. Свако има сећања на неки свет јучерашњице, после неког важног преломног живота у личном, друштвеном или националном животу. Али само су догађаји , светског значаја , они који представљају свеопште међаше које деле доба у којим се ти , обавезно драматични, судбоносни догађаји постављају као међаши у односу на велику јучерашњицу за све или за огромну већину савремених им људи. Такво доба је и Доба короне. Свет се у Доба Короне нашао под релативно уједначеним условима светске катастрофе , без обзира на разне регионалне, економске, политичке, култур��е, етничке, верске и националне разлике између, народа, нација, држава, региона и блокова, а које су постојале, до почетка Доба Короне.

Садржај и вредновање сећања су појединачна ствар сваког човека. Постојање личних слобода, код великог дела светског становништва , нарочито после слома совјетског комунизма, би , по мишљењу писца, могла бити преовлађујући заједнички чинилац неизмерног мноштва личних сећања људи, на претходно доба Велике Јучерашњице, у овом Добу Короне, у различитим условима кућних притвора и ограничења кретања.

Оно што је за православне хришћане, када су у питању слободе,  било најдрагоценије, слобода одласка у Цркву на црквене службе и учествовање у светотајинском животу,  (слобода која је нарасла у годинама кризе и слома совјетског комунизма од 1985-1991.) је најдрагоценија успомена света и доба Велике јучерашњице. Доба короне је тегобно јер је веома нагло престало примирје и прећутна слобода допуштена од стране секуларних власти у званично демократским државама за окупљање и похађање служби у храмовима за православне хришћане, као и за припаднике других неправославних вероисповести, а још није наступило доба организованих катакомби. Православни верници на су брисаном простору: званични прогон Цркве од стране световних власти још није започео, али је почео незванични прогон, услед  званичног укидања слободе кретања као предуслова за одлазак на службу (полицијски час), услед увођења ограничења слободе окупљања у храмовима или потпуне забране окупљања, преко секуларне капање против Цркве у медијима, а све то под изговором борбе против пандемије корона вируса (а у будућности су могући и други изговори), а тренутно не постоје ( и није извесно да ли ће у неко ближе, догледно будуће време постојати) могућности катакомбног деловања,  услед изненадности настајања стања неслободе у Доба Короне и организационе неприпремљености за катакомбне услове, и услед свега тога одсуства постојања катакомби са катакомбним свештенством односно  јерархијом.

Доба Короне, је , због свеобухатности и брзини, изненадности, барем са становишта обичних људи, на заслуженом месту великог почетка и свих будућих предапокалиптичких и апокалиптичких догађаја , јер је дефинитивни крај доба и света Велике Јучерашњице.

Доба Короне је доба умирања од заразе корна вирусом  или њених последица, патње, страдања, бриге и неизвесности, саботирања и отворене забране црквених служби у православним храмовима од стране овосветских власти широм света.

Али Доба Короне је и величанствено доба заустављања активности  Холивуда, Лас Вегаса, спортских и музичких манифестација, филмске и музичке индустрије (које су достигле светско ширење у доба Велике Јучерашњице),  масовних политичких кампања на отвореном простору, путо��ања широм света ради таштине, а не ради корисног посла, и многих других веома често беспотребних и штетних ствари које су стекле статус идола. Присуствујемо и колапсу цена нафте а танкери  на отвореном мору чекају прилику да се усидре у лукама. Масовни локални и светски ваздушни саобраћај је стао. Путнички авиони су смештени на аеродромским пистама широм света, попут аутомобила на паркингу.

Обустављена је глобализација, слободан проток капитала и људи (пароле глобализације после пада Совјетског Савеза) светска трговина, ваздушни и водени саобраћај уз мале изузетке, а копнени саобраћај је значајно смањен.

Човечанство доживљава уклањање многих, донедавно уобичајених ствари и појава личног и друштвеног живота: слобода кретања, окупљања, путовања, одласка на службу у цркве.

Демократија и људска права, који су постојали као , у најбољем случају, делимично оставрена стања, а често само као привиди и пропаганда белосветских моћника и њима послушних белосветских влада, нестају у, преко ноћи   новоуспостављеним урбаним казаматима у земљама широм света. Изузетак су земље као на пример Белорусија и слободна Република Кина на Тајвану.

Али ако је доба Короне испуњено предапокалиптичним догађајима, као  отворена најава свим народима света и свим појединачним људима , блиског краја света,  оно је и могућа , ако Господ да благослов,  најава проповеди Еванђеља о Васкрслом Господу Исусу Христу свим народима света.

Свети преподобни отац ЈустиЋелијски је у трећем тому његове Догматике Православне Цркве , о проповед Еванђеља као знаку краја света написао:

„Проповед Eванђеља свима народима, и све што она буде изазвала међу њима, биће сигнал другог доласка Спаситељевог, по речи Његовој: Проповедаће се ово Еванђеље о Царству по свему свету, за сведочанство свима народима. И онда ће доћи крај. То значи: Еванђеље ће постати познато свима народима, али не значи да ће га сви народи и усвојити. На то указују речи: за сведочанство свима народима. А оне значе: за сведочанство свима народима о љубави Божијој према њима, о искупитељском подвигу Јединородног Сина Божијег, о Цркви и о васцелом чудесном Богочовечанском домостроју спасења у њој, и у опште о свима вечним истинама Божијим у њој.“

Проповед Еванђеља свима , са становишта православних хришћана  значи проповед у складу са учењем Православне Цркве, а самим тиме значи проповед од старне православних мисионара. Блаженопочивши епископ будимски Данило (Крстић)  је писао о мисији  у последња времена, искључиво као мисији Православне Цркве следеће:

„Универсалност, као својство Божије, одражава се најпре у истинитости (православности) Цркве, а затим и у њеној распрострањености по целоме свету. Само је истинита Црква Божја - Православна Црква - и универсална или свеобухватна у есхатолошкој  перспективи, без  обзира има ли она велики или мали број верника широм васељене.

 И Сам Господ је био више песимиста кад је поставио питање: да ли ће наћи људе од вере када се поново врати на Земљу... Значи, Христос не предвиђа да ће Његова православна Црква бити већинска међу религијама последњих дана овога света.

У то име треба да се развије „свето такмичење" међу православним нацијама и њиховим аутокефалним црквама - које ће од њих бити најплодније у апостолском мисионарењу и које ће очувати универсалну истину Православља чак и пред лицем Антихриста, све до Другог Доласка Цара Славе.“  (Теолошки погледи“ 3/72)

У интервјуу листу Блиц,( 9.2.2000)  Епископ Данило будимски је говорио о смаку света и рекао између осталог :

„Постоје, у ствари, два менталитета код људи: једни су "песимисти" који виде све црно, и крај света као блиску катастрофу еколошку и политичку. А други су "оптимисти" који виде будућност човечанства у сјајним бојама и историју Хришћанства као дуговечну.

Христос је открио два знака за Крај света. Први знак је да ће Његово Евангелије бити проповедано свима народима. А други знак је да на крају историје неће бити рата. То значи да ће бити једна планетарна држава. Председник или Цар Сједињених држава света биће лажни Месија, антихрист који ће обновити Соломонов разорени Храм у Јерусалиму.“

„Прва "песимистичка" школа мисли да ће Савет безбедности ускоро довести на престо тог лажног Месију, и према томе крај света је веома близу.“

"Оптимисти" мисле да има још да се обнови руско Православно царство и да ће из њега кренути нови мисионари, налик на Кирила и Методија који ће покрстити Кину, Јапан, Индију...“

Могућност наступања доба последње проповеди Еванђеља свима народима је извор наде да Доба Короне, иако наговештај доласка Антихриста, није и доба његовог коронисања и владавине. Са друге стране , треба узети у обзир да је и у претходним деценијама, Православна Црква имала развијену мисионарску делатност у свету, упркос про��онима, тако да се предвиђање о проповеди Еванђеља  свима народима може односити и на мисионарење Православне Цркве у годинама и деценијама пре Доба Короне. Без обзира да ли ће исход Доба Короне бити последња проповед Еванђеља свим народима или коронисање Антихриста, православни хришћани су позвани на подвиг савладавања страха.

Страх се шири светом, по налогу светских моћника, али страх шире и коментатори и аналитичари догађаја , без обзира да ли су опредељени за политику моћника или против ње. Предвиђа се нови тоталитаризам, свеопшта контрола, присилна вакцинација и чиповање, одржавање и пооштравање контроле кретања , без обзира на постојање пандемије  и економски крах.

Господ Исус Христос, када је апостолима говорио о догађајима последњих времена је рекао:

„Гледајте да се не уплашите.“ (Матеј, 24,6)

Одбацивање страха је од Господа благословен подвиг хришћана свих времена, дакле и у ово Доба Короне. А Господ је дао и свеопште охрабрење апостолима и свима вернима:

“ Ево ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Матеј, 28,20)

Са православне хришћане је она и позив на нове еванђељске подвиге, у новим и тешким животним условима, међу којима је и одбацивање страха и јачање наде у Господа Исуса Христа који је са свима православним хришћанима који Га призивају у молитвама и које Он неће оставити без старања и помоћи.

[zeljkosimovic]

Средњи систем и аграрна Србија

Жељко Симовић

,,Синови србског народа лутали су по западном мраку да се науче како треба имовинске ствари решити на земљи т.ј. оно што су давно њихови ђедови и прађедови  решили боље него ико: средњим системом, лутали су и вратили се збуњени и јаросно завађени међу собом око тога као инароди на Западу.”

  Свети Владика Николај Србски

Србски народ као Теодул

  1. О Средњем систему

  Шта је Средњи систем?

Средњи систем је друштвени поредак хришћанског милосрђа и узајамне друштвене помоћи који у православном друштву постоји као свеопште прихваћена, Еванђељем заповеђена, и спонтано спроведена норма друштвеног понашања.

Средњи систем као економски поредак  је заснован на приватној својини над производним добрима и средствима, као и најамном раду у приватно-предузетничком сектору са једне и задружном раду у јаком задружном сектору у области производње и потрошње са друге стране. Улога државе у Средњем систему је заштита правних уговора и спречавање неограничене к��нцентрације богатстава у рукама богаташких картелиста и разних других богаташких интересних група. Ово би била нека општа дефиниција економског устројства Средњег система.

Наведена дефиниција Средњег система је само прилог заснивању теорије и праксе обнове Средњег система, у српском народу, у данашњим условима технолошке цивилизације пред крахом, почетком 21. века,  и заснована је на претпоставци постојања индустрије.

Али за Средњи систем, као социјални строј постојање индустрије није услов постојања. Средњи систем, посматрано историјски, је првенствено социјални систем који има за своју економску основу пољопривреду и привредне гране повезане са њом.

За присталице социјализма и комунизма Средњи систем је облик капитализма а за секуларне либерале или либертеријанце је облик социјализма. За присталице Средњег система, Средњи систем је једини одрживи систем економије, уместо дивљег капитализма и социјализма.

Расподела добара у економском поретку Средњег система се врши, добровољно преко црквених и приватних  фондовa, за разлику од државне прерасподеле и присиле као у разним облицима левог и десног социјализма.

Према опису имовинског строја Срба датом у спису Светог Владике Николаја Српског  Средњи систем-између плутократије и киновије, управо такав строј је постојао код Срба вековима., при свим државним поретцима српског народа. Средњи систем је општедруштвени подвиг милосрђа.

Временски оквир постојања Средњег система је у ужем смислу 19. век. У то доба српске историје  Средњи систем огледа кроз сапостојање приватне и опште, колективне имовине.  Развој раног дивљег капитализма, током 19. века је поткопавао и тихо разарао Средњи систем. Развој основних духовних и материјалних чинилаца Средњег  система сеже до доба патријархалне киновијске заједнице , преко првих српских држава, до славне државе светих Немањића и њихових благоверних наследника.

      2.Средњи систем и српска сеоска породична задруга

    Средњи систем постоји као узајамна помоћ у оквирима српског патријархалног комунализма породичних сеоских задруга, које су биле органски заштитни систем србског народа, уз Божју помоћ, од окупатора на духовном и моралном плану живота.

Тај комунализам као спонтани поредак заједнице, за разлику од сваког комунизма, секуларног или религијског, обједињен у шире заједнице, сеоске општине и кнежине, би се речником савремених политичких теорија мога назвати аграрним , социјализмом али тај наводни социјализам је био добровољни друштвени поредак, децентрализован, ненаметнут, дакле настао од старине спонтано, са настанком србског народа ,не као плод било какве комунистичке  утопије замишљене од људи, попут идеалних замисли Платонове Државе, Морове Утопије и сличних комунистичких нацрта доба Ренесансе и каснијих времена  или у пракси спроведених и основаних комунистичких  комуна- језуитских редукција у Парагвају 16 и 17 века. У језуитским редукцијама  су Гуарана Индијанци, претходно живећи у безсвојинској племенској заједници , под командом језуитских господара  били лишени приватне својине, и приватног и породичног живота, слободе кретања ван редукција и сваке економске самосталности и делотворности.

Српски комунализам породичних задруга у  доба турске окупације је Средњи систем или  српски трећи пут између западноевропског модела феудализма са крупном властелом и беземљашима, као и  мануфактурног капитализма ренесансе и реформације, с једне и комунизма језуитских редукција у Паргвају са друге стране и сличних комунистичко-утопистичких пројеката кроз историју.

У доба средњовековне српске државе , српски Средњи систем је изражен кроз задужбинарство благоверних србских владара и властеле. Свети Немањићи су својим великим прилозима градили задужбине и помагали социјалну милосрдну делатност Цркве. Србија је тада била хијерархијска, сталешка  али и социјална држава. Србска социјална држава тога доба је  заснована на добровољном Средњем систему, утемељеном на Предању Цркве , а не на државној принуди. Србски благоверни владари и властела, као слуге Христове градиле су и одржавале наш слободарски и добровољни Средњи систем под духовним руководством Цркве. Захваљујући Средњем систему, Србија, по речима Светог Владике Николаја, не зна за аграрне ратове.

Српска Црква је била духовни утемељитељ и чувар Средњег система и свести у народу о Средњем систему ,за време и после пропасти српске средњовековне државе, у доба турске окупације.

    3. Пад аграрне Србије у 20. веку

  Србија је вековима била претежно пољопривредна земља. Данас је Србија земља разорене економије и умируће пољопривреде. Неуспео експерим��нт индустријализације Србије, започет још пре Другог светског рата, а који је под комунизмом достигао опште и  катастрофалне размере , је разорио економске основе  здравог, органског живота српског народа и државе уништавајући демографсску и економску основу пољопривреде, као и пратећих привредних делатности: ситног занатства и услужних делатности.

Цена индустријализације Србије је огромна и неоправдано висока у односу привидну и  сасвим пролазну корист коју је донела. Лагодностима и олакашицама индустријског доба 20. века, пред долазећу светску енергетску катастрофу истиче рок трајања. Српски, мање више бесперспективни велики градови постају  урбани казамати бесперспективног духовно растројеног становништва, које је везавши се градским животним навикама, имовином и мање више слабо плаћеним, и у доба приватизације и обнављања дивљег капитализма неизвесним радним местима, постало талац индустријализације и урбаног хаоса.

Цена индустријализације је управо највећа за мале земље попут Србије, у којима је наметнута урбанизација и прекомерна индустријализација  ослабила или потпуно разорила пољопривреду.

Индустријализација је у Србији уништила економске основе демографске обнове , покидала механизме приватне социјалне солидарности руралних средина села и малих градова, а није учинила ни на који начин Србију значајном индустријском земљом (попут Немачке и Италије), ни у оквиру бивше Југославије или Балкана ,  а камоли у европским или светским размерама. Дух урбанизма и индустријализма је продро и у руралне области села и малих градова, разоривши и дух аграране Србије.

Индустријализација је разорила спори ритам живота села и руралних градова а свест ,а самим тиме и тежње већине српског становништва су постали урбанистички. Тежња за градским животом је постала свеопшта а живот и запослење у граду сматран мерилом личне успешности. Презир и ниподаштавање, у и моралном и у економском смислу аграра као делатности, као и  села и малих градова је општа појава индустријализоване и урбанизоване Србије друге половине 20. века.

    4. За аграрну Србију 21 века

  Србија не може опстати ако није доминантно аграрна земља и зато је не само економски него и геополитички опстанак Србије данас  под знаком питања. Аграрна Србија ипак не подразумева потпуно одсуство индустрије, па ни оне технолошки развијене. Индустрија, занатство  и остале гране привреде  су у служби аграра. Дакле обновљена аграрана Србија би била земља са индустријом по мери стварних могућности земље, дакле крајње ограниченом и по обиму и по каквоћи. Социјални строј аграрне Србије би био Средњи систем.  Сама прекомерна индустријализација и урбанизација, у суштини је израз претходног духовног посрнућа Србије, пре комунизма и у доба комунизма. Она је последица отпадије од Господа и Његове Цркве и услед тога и  отпадања од промисаоне улоге аграрне земље. Србија не може поново постати аграрана земља ако се духовно не обнови. Али с обзиром на повратни утицај економског живота на стање и свест људи, ни духовна обнова српског народа данас, почетком 21 века, не може бити успешна без одсецања погубних утицаја и искушења урбанизма и индустријализма као стања свести заснованих на сувишним и штетним жељама за стицањем беспотребних материјалних добара и уживањима, неоправданом вером у технолошки и материјални напредак  и многим другим искушењима. Зато обнова аграрне Србије може да помогне духовној обнови Србије. Данас, аграрна Србија као геополитички појам не постоји. Аграрна Србија постоји данас само као алтернативна, маргинална Србија, коју гуши, сада још увек постојећа  и преовлађујућа индустријализована и урбана евроунијатска Србија у агонији и пред нестајањем. Аграрна Србија је једина могућа економски успешна Србија. Прекомерно индустријализована и високоурбанизовна евроунијатска Србија  је увек неизбежно неуспешна Србија. За обнову и превагу аграрне Србије над умирућом евроунијатском Србијом индустријализма потребно је да се код већине српског народа, и у руралним и у урбаним срединама поново обнови и развије аграристичка свест, а то је свет да је аграр био  најуспешнија грана српске привреде у прошлости и да њена обнова, и економска и популациона, представља императив  голог опстанка српског народа на преосталој територији Србије, у садашњости и  будућности. Ако би се та свест обновила, могло би доћи до значајне популационе и демографске обнове руралних крајева Србије, одласком дела градског становништва , претежно младих људи који имају способности, жеље и могућности за руралну миграцију, на село и у мале руралне градове, ради започињања делатности у пољопривреди и пратећим делатностима мале привреде.

За спречавање даљег одумирања руралних крајева Србије и за повратак макар дела, махом млађих људи на село, потребна је јасна национална политика свесних и способних Срба и Српкиња  и велики финансијски подстицаји односно прилози добротвора и приложника, као приватни инвестициони фондови и штедно-кредитне задруге. С обзиром на потпуно одсуство једне такве осмишљене и делотворне политике, на државном плану, што је разумљиво с обзиром на садашње политичко стање у  садашњој урбанизованој евроунијатској бесперпективној  Србији , једини начин да се нешто предузме у правцу руралне обнове  православне националне средњесистемске Србије је:

1. оснивање приватних фондова за помоћ одржању и развоју руралних средина, инвестиционих фондова за конкретне пројекте руралног развоја које финансирају приложници и србски патриотски приватни капитал.

Према сазанању писца ових редова Фонд за дошколовавање младих пољопривредника ,основан 1999. године, је први, и за сада једини успешан приватни фонд у служби обнове аграрне Србије. Фонд помажу  српска дијаспора и национално одговоран, дакле малобројан невлад��н сектор. Делатност Фонда подржава и наша помесна Црква

2. оснивање удружења пољопривредника и стручњака у области пољопривреде, уз подршку Цркве, ради подстицања обнове и ради развоја руралних средина. Пример таквог удружења је Удружење пољопривредника Моба из Љига , основано 2002. године.

3.Организовање у урбаним срединама, места , а ако се стекну услови и удружења, где су могу окупљати пријатељи аграране Србије. На местима окупљања би се могла разматрати и представљати на стручном и конкретном нивоу, преко предавања, семинара и округлих столова мисао аграризма, задругарства и, у складу са могућностима пријатеља аграрне Србије-српских аграриста , организовати конкретне акције  ради популарисања аграристичке свести код урбаног становништва, као и конкретне акције у циљу помоћи напорима за обнову агарарне Србије. Ширење идеје о Средњем систему је подразумевана активност у оквиру делатности свих српских аграриста, и у урбаним и у руралним подручјима.

У условима тзв. транзиције у Србији тј. обнове деструктивног економског система познатог као дивљи, тзв слободнотржишни капитализам, као и услед опасности обнове неког новог комунизма, пут аграрне обнове Србије и Средњег система је једино одрживо решење за опстанак  и изазов за православне Србе и Српкиње у овим предапокалиптичким временима.

[zeljkosimovic]

ИЛУЗИЈА КАТАЛАКСИЈЕ И СРПСКИ СЛОБОДАРСКИ ПУТ

Жељко Симовић Један лични осврт поводом једног секуларно-либертеријанског напада на српску патриотску акцију Удри непријатеља где га боли “Вама нарочито говорим, млади моји пријатељи из Трговачке Омладине. Ако чујете да се говори против трговине и трговаца, будите уверени, да се то не односи на вас и да се неће односити на вас све дотле док ви сами не прекорачите праг било које светиње и док у њу не пренесете вашу трговину. Ако чујете, а то ћете извесно чути, где се каже : трговина не зна за светињу, знајте да таква парола не датира од Христа нити од једног великог учитеља и добротвора човечанства, но од оних који би трговце из храма јерусалимског могли убројати у своје директне претке. Ако сте само и помислили да тргујете светињом, знајте да бич Христов већ завитлан стоји над вама, као над трговцима јерусалимским. Напустите помисао своју, док се бич Христов није спустио на вас. - Па како ћемо бити богати, питаће неко од вас, како ћемо бити богати, ако не будемо трговали светињом? Ја знам само један одговор на то: - Ако је трговина светињом једини пут ка богатству, онда вам најискреније саветујем:будите сиромашни!” Свети Владика Николај Српски, “Беседе под гором” "Синови србског народа лутали су по западном мраку да се науче како треба имовинске ствари решити на земљи тј. оно што су давно њихови ђедови и прађедови решили боље него ико:средњим системом, лутали су и вратили се збуњени и јаросно завађени међу собом око тога као и народи на Западу.” Свети Владика Николај Српски, “Србски народ као Теодул” “О ти картели богаташки! Картели за стицање и неограниченост стицања личне имовине! Замисли, кад би се они обрнули у картеле за помоћ народу, за давање уместо узимања, за установљавање заједничке имовине, за обнављање Средњег система!” Свети Владика Николај, “Средњи систем између плутократије и киновије” На интернет блогу Тржишно решење, а као реакција на летак који је дељен учесницима протестног скупа поводом отимачине Косова и Метохије 21. 2. 2008. у Београду, као и на акцију Сабора Двери Српских ради преиспитивања рада страних банака а којим се позива на бојкот страних банака и трговинских ланаца робе широке потрошње, огласио се текстом под насловом Удри непријатеља где га боли господин Иван Јанковић (даљем тексту аутор апологије слободне трговине), секуларни либерални или либертеријански аутор да би у складу са својим уверењима у прилог слободне трговине дао неке дубоке анализе затуцаности српских патриота покретача поменуте патриотске акције. У овом тексту желим да дам, не само критички осврт са православне либертеријанске тачке гледишта на изнесене ставове у тексту, него и шири осврт на идејне корене таквих ставова. Као читалац дела либертеријанских и либералних аутора Мизеса, Фридмена и Хајека, есеја америчке списатељице Алисе Розенбаум познатије као Ејн Ренд, и као поштовалац успешне либертеријанских економских реформи, спроведених од стране чилеанских либертеријанских економиста у Чилеу за време владавине генерала Пиночеа и патриотских чилеанских војних снага, сматрао сам да би тим поводом требао да се овим текстом обратим српским слободарима окупљеним око Сабора Двери Српске и другим српским патриотама. Либерали, или како се они називају у Америци либертеријанци, верују да је за економски прогрес и извлачење из сиромаштва неког друштва услов неограничена економска слобода појединаца што подразумева и следеће: одсуство интревенције државе у економске токове, приватна својина над сред��твима за производњу као и над јавним добрима и природним богатствима, одсуство синдикалног организовања радника, укидање минималних надница, тржишно одређивање цена , без уплива државе и уопште све мере које подстичу неограничено богаћење. Богаташи су, за секуларне либертеријанце веома корисни слој људи. Њихова тежња, да се обогате је корисна, не само за њих, него и за друштвену заједницу, јер богаташка тежња за стицањем богатства подстиче инвестиције и омогућава отварање нови�� радних места и омогућава пораст општег материјалног благостања. Зато, како тврде секуларни либертеријанци, није важно ако богаташи имају исувише богатства, ако при томе и обичан свет има већи стандард. Важно је, по њима само елиминисати социјална давања преко државних, владиних институција, уцене синдиката и контролу надница и цена и проблеми су решени, а економски просперитет ће доћи сам по себи. Секуларни либертеријански аутори као успешне примере наводе поред Чилеа и Сингапур, Хонг Конг, Ирску, Бахреин и још неке земље у геополитичкој орбити Англоокеаније (Велика Британија и САД), којим је допуштено од стране сила Англоокеаније да својим либералним економским реформама служе као узорни пример за мале земље у корист тржишне привреде и слободне трговине. Невидљива рука слободног тржишта, а не државно планирање ма ког типа, је оптималан саморегулишући механизам привредног живота. Цене се формирају деловањем закона понуде и потражње и оне представљају неопходне информације за доношење добрих економских одлука, а те информације се губе када постоји контрола цена у делимично или потпуно регулисаној привреди. У међународним економским односима секуларни либерали тј. либертеријанци су заговорници слободне трговине, слободе страних инвестиција а противници протекционизма, царинске и ванцаринске заштите и уопште заштите домаћег тржишта од увоза страних роба и радне снаге. Овај кратак преглед либертеријанских ставова о улози слободног тржишта је потребан да би се разумела мотивација која покреће секуларне либертеријанце да нападају све оне који имају јаке нетржишне и противтржишне преференције у личном и друштвеном животу, попут заговорника бојкота трговинских ланаца из некадашњих република бивше Југославије (послушних сателита Англоокеаније) и банака из западних развијених капиталистичких земаља, које су признале отимачину Косова и Метохије од стране узурпатора и прекршилаца легалних својинских права Српске православне цркве, српског народа и државе, оних истих земаља које од рушења Берлинског зида 1989. активно учествују у растурању државног, економског и друштвеног поретка српског народа. Развијене западне капиталистичке земље односно, тзв. тржишне демократије су покретачи глобализациј�� као процеса уништавања националних суверенитета. Једно од средстава за постизање глобализације је и слободна трговина. С обзиром на позив на бојкот од стране, према речима аутора апологије слободне трговине, затуцаних и незналица, логично је оглашавање наведеног аутора који диже глас против таквог незнања и затуцаности српских националиста. У тексту поменути аутор апологије слободне трговине пише: “Патриотсака организација “Сабор Српске Двери” у свом саопштењу објављеном на једном, такође патриотском сајту (ради се о сајту “Видовдан.орг-Ж.С.), цитира овај летак и моли гувернера НБС да помогне својим тумачењем, како би се технички најбоље могло извести да доакамо страним банкама у Србији.” Прво чега се сетим кад прочитам овај летак јесте стари добри Бенжамен Констан, који је веровао да су ратови анахронизам, јер нико нормалан неће да уништава сопствене економске интересе и губи потрошаче, само зато да би истеривао некакве геополитичке националне "циљеве". Свет је и у 19. веку био у налету економске глобализације и интеграције и чинило се да никоме није у интересу да то квари: како каже Констан, сваки погинули руски војник у рату са Енглеском, једнако један потрошач мање за енглеске компаније. Одговорни представници владе САД изгледа не слушају наведено мишљење истакнутог либералног аутора Констана, јер би иначе деведесетих година 20. века са Србима трговале, и имале у Србији потрошаче, а не би уводиле санкције и слале бомбе и ракете на српски народ у српским земљама. Свакако да су САД и деведесетих година имале, баш као и сада што имају, изразито противлибертеријанске, противтржишне, противкаталактичке преференције у односу на Србију и српски народ, иначе не би заводиле санкције Србији, повеле кампању бомбардовања Србије 1999., нити би признале отимачину српске територије и имовине од стране узурпатора, убица и криминалаца на Косову и Метохији. Ако овдашњи секуларни либертеријанци имају оправдање за такву политику САД, а у шта не треба сумњати, онда је њихова прича о каталаксији изразити геополитички англоокеански усмерена и у функцији је спровођења политике и интереса који су непријатељски према српском народу. Даље аутор апологије слободне трговине пише: “А онда се сетим још нечег: на старогрчком језику глагол "Каталаттеин", значи трговати размењивати производе, али истовремено и "спријатељити се, тј "неког ко је био непријатељ претворити у пријатеља". И да старогрчки израз "ксенос" не значи, како ми данас верујемо "странац", него "посредник у трговини", онај, дакле, ко повезује странце и претвара их у трговинске партнере. И да, сходно томе, "ксенофобија" није превасходно мржња према странцима, него мржња према слободној трговини, тј. мирољубивој сарадњи са странцима. И да је слободно тржиште не само инструмент увећања богатства, већ ништа мање и ширења пријатељства и мира.” Тако зборе секуларни либертеријанци. А у Еванђељу Господ каже: “Блажени су миротворци јер ће се синови Божји назвати.” (Мат. 5,9) Обратитите пажњу браћо Срби и сестре Српкиње: блажени миротворци, а не блажени трговци. Господ Исус Христос је истерао трговце из Јерусалимског храма који су својом делатношћу на светом месту скрнавили храм. Наравно да из овог дела Господа Исуса Христа следи јасан и недвосмислен закључак да је трговина светињом зло пред Господом. “И уђе Исус у храм Божји, и изгна све који продаваху и куповаху по храму, и испремета столове оних што мијењаху новце, и клупе оних што продаваху голубове. И рече им: “Написано је: дом мој, дом молитве нека се зове, а ви начинисте од њега пећину разбојничку.” (Мат. 21,13-14) Дакле, трговци нису никакви доносиоци мира и пријатељства, јер их Господ никада није назвао миротворцима, нити се према њима односио као према доносиоцима мира. Толико о беневолентности каталаксије, тј. трговине. Тврдње заговорника дивљег капитализма да је слободна трговина градитељ пријатељства и мира се не могу доказати. О томе да су трговци били омиљени у српском народу и да су били, као посредници у трговини тј. каталактичари градитељи пријатељства, судећи по делима Вука Караџића или зачетника модерног задругарства у Србији, Михаила Аврамовића, не може бити ни говора. Наравно, један део трговаца је часно служио српском народу, кроз задужбинарство и помоћ потребитим људима, али та њихова делатност је израз њихових нетржишних преференција у животу. Треба се подсетити историјске чињенице да су Срби и Немци трговали у 19. и 20. веку, али нису живели у миру и нису били, нити ће икада бити због трговине пријатељи. Срби и Хрвати су трговали у оквиру бивше Југославије, али нису живели у миру, баш као што нису били, нити ће икада бити пријатељи. Трговина једноставно нема улогу да ствара пријатељство и мир ни међу људима ни народима. Кинеска заједница која тргује у Београду и другим местима у Србији није овде ради пријатељства са српским народом, него ради каталаксије схваћене у изворном значењу речи, као размене производа за новац, тј. народски речено, трговине и зараде. Присуство кинеских трговаца у Србији нема везе са некаквом антиимперијалистичком борбом против америчке хегемоније, али је веома битно и то да Кина није водила током деведесетих година 20. века никаку србомрзачку и срборушилачку политику. Зато и није било позива на бојкот кинеских трговаца у Србији. Године 1964. у САД, републикански председнички кандидат Бери Голдвотер, којег је подржавала десничарска либертеријанска организација “Друштво” Џон Бирч, се залагао против економске сарадње са тадашњим Совјетским Савезом и источним блоком. Зато је потребно још једном нагласити да су неосноване изнете тврдње аутора апологије слободне трговине о улози трговине у стварању пријатељства међу људима. Свака држава или народ, који држи до себе и сопствене слободе не тргује са онима који му раде о глави, осим ако се не ради о народу под евроунијатским управним апаратом. Српски народ, па дакле ни српски националисти, барем они који су православни либертеријанци, није против економске сарадње са страним земљама, дакле ни против слободне трговине као такве. Српски народ и одговорне српске власти у доба српске државности, а која је угашена 1918. тежили су да се укључе у међународну трговину у складу са својим могућностима и интересима. Али, после петооктобарског преврата из 2000. године, српски народ једноставно нема никакву улогу у политичком и економском животу Србије, осим улоге потчињеног народа. Зато српски народ нема никакву могућност за ма какву обострано корисну слободну трговину са страним земљама, као што ни један народ под принудном управом Англоокеаније нема ту могућност. Приче о слободној трговини, као и о економском напретку у Србији су искључиво средство политичког маркетинга управљачког евроунијатског апарата у Србији успостављеног после 5. окт��бра 2000. Приче о слободној трговини у Србији су такође омиљене бајке овдашњих секуларних либертеријанаца. Опасно је то што они верују да те приче нису бајка, и још опасније што друге покушавају да у то увере, нападајући српске националисте да су ксенофоби, незналице и затуцани. Српски националисти нису непријатељи слободне трговине као такве, него против недобровољних аранжмана, као што је наметање и повлашћен положај страних трговинских ланаца из северозападних република бивше Југославије, остварен методама државног интервенционизма евроунијатског апарата у Србији. Отварање врата страним трговинским ланцима, као и свим другим страним привредним лицима, у условима англооекаенске управе над Србијом је негација, а не афирмација слободне трговине. Тамо где има живота по Еванђељу има и истинског пријатељства и мира. Пријатељ није трговац, него је пријатељ само и једино онај који је пре свега пријатељ Божји, који твори Божју вољу. А творење воље Божје недсвосмислено значи и не робовати богатству него се служити њим, за добро Цркве, сиромашних и друштвене заједнице, попут благоверних српских владара, и оних српских трговаца који су били задужбинари у Београду, Србији, као и широм српских земаља и у дијаспори. Такозвани цивилизовани свет, који помиње аутор апологије слободне трговине је свет огрезао у богоотпадништву, а идеја секуларног либерализма без социјалне одговорности за друштвену употребу стеченог богатства је идејни одраз таквог света. Наводни мир каталаксије, ако га у опште каталаксија може донети, је мир који свет даје, а не Христов мир. Пут ка миру није каталаксија, нити слободно тржиште, него сам Господ Исус Христос, који је Пут, Истина и Живот. Дакле, нема мира осим онога који Христос даје, а Христов мир није мир заснован на слободној трговини, него на послушности Еванђељу и дакле на несабирању беспотребног богатства, а не на љубави према пролазним наводним добрима овога палога света. Та љубав према ништавним стварима овога света је изражена данас у Србији и кроз евроунијатство чија је актуелна срборушилачка парола: Европа нема алтернативу. Евроунијатство се изражава кроз тежњу за белим шенгенским визама, и ка високом стандарду по угледу на узорне тржишне демократије, изражену паролом из дана петоооктобарског преврата: Да живимо као сав нормалан свет. Израз: сав нормалан свет означава “Земљу Недођију” о којој потрошачке масе у Србији и широм света могу само да сањају, али не и да доживе. Искуство живота у Србији после петооктобарског преварта је снажна и непорецива потврда тога. Даље, аутор апологије слободне трговине пише: “Ово нас враћа на наше "патриоте". Тужне су размере њиховог незнања, не само њихове затуцаности. Они показују белодано да су националисти заправо највећи непријатељи сопственог народа.” Аутор апологије слободне трговине, реч патриоте ставља под знаке навода. Да, ми заиста нисмо патриоте те тзв. либералне евроунијатске Србије, какву прижељкују аутори окупљени око интернет магазина за либералну Србију Каталаксија. Појам либералне Србије је бесмислен појам. Србија која је либерална, једноставно није, нити може бити Србија, баш као што Русија која је либерална, није, нити може бити Русија. Ми смо непријатељи, не српског народа, него илузија и опсенарских визија овдашњих евроунијатских секуларних либертеријанаца, који немају никакве везе са српским народом. Ко ће имати највише штете од бојкота страних банака? Одговор гласи: највише штете ће имати овдашњи секуларни евроунијатски либертеријанци као и србомрсци из две северозападне републике бивше Југославије. “У тим банкама раде људи који живе у Србији, који имају некакве породице, који зарађују некакав доходак, који добрим делом троше тај доходак, купујући производе опет од неких других људи, наших Срба и других становника Србије, који опет тиме нешто зарађују, па троше, или штеде опет у тим банкама...” Рад људи из Србије у страним банкама из земаља које су признале отимачину Косова и Метохије, односно, штедња српског становништва руинираног овдашњим дивљим капитализмом, (који по овдашњим секуларним либертеријанцима није довољно либералан), у страним банкама је изнуђен потез становништва као разарања домаћег банкарског сектора од стране евроунијатског управног апарата у Србији. “Даље, у тим банкама штеде Срби, а не Французи и Италијани. Такође, нису Немци узели хиљаде стамбених и потрошашких кредита у тим банкама претходних година, него Срби. И не дају те српске филијале страних банака пословне кредите фирмама које раде у Америци и запошљавају њихове раднике, и хране њихове људе, него онима које раде у Србији и запошљавају Србе. Ако одбијамо да штедимо у тим банкама, хиљаде наших људи који су узели, рецимо стамбене кредите на 10 или 20 година ће плаћати веће каматне стопе, јер ће банка бити у лошијој финансијској ситуацији. Хм, не изгледа баш као патриотски потез.” Задуживањем код страних наметнутих банака грађани преузимају разне ризике па и ризик плаћања виших каматних стопа, а за те ризике не би могли бити одговорни они који позивају на бојокт страних банака. “Хоће ли можда овај бојкот обухватити и куповину у страним радњама, или куповину страних производа? Ја рецимо, купујем скоро сваки дан у хипермаркету ”Идеа”, који је у већинском власништву хрватског ланца "Конзум". Али, касирке које тамо раде, и магационери, и девојчице које промовишу разне деликатесе пресрећући купце и шармирајући их, сви они говоре опасно слично београдском говору; не одају утисак да су доведени из Сесветског Краљевца или Трогира да би ту радили. На плочицама које носе касирке обично пише Петровић, Јовановић и слично, а не Врдољак, Дворник или Фанцишковић. Исто тако, у њиховим хрватским полицама има чак и више “Јафе” и “Соко Штарка” него “Краша”, свакако много више “Карнекса» него Гавриловића, и свакако не доминирају лички, него златиборски и сјенички сиреви. Да не говорим уопште о српском сиромашном потрошачу који вероватно више воли да купи било шта (домаће или страно) јефтиније у “Идеи”, него скупље у радњи на ћошку. Претпостављам стога, да српски сељак са Златибора и српска радница из “Соко Штарка”, као и касирка и магационер из “Идее”, не би имали баш много разумевања за моје образложење да ја браним српство и Косово, тако што одбијам да купујем српске производе од српских продаваца у усташкој продавници на српској земљи.” Лично сматрам да позив на бојкот банака из узорних тржишних демократија, као и трговинских ланаца из северозападних република бивше Југославије, при садашњим условима , иако оправдан , не може бити успешан. Разлог је у следећем: 1. Уништењем остатака српске економске самосталности, ликвидацијом друштвених предузећа, домаћег банкарског сектора и пљачкашком приватизацијом, уништена је економска основа, а доношењем приватизационих закона 2001. године и правна основа за национално-либертеријанску транзицију друштвене и државне својине у “недивљекапиталистичке слободнотржишне” облике економског и финансијског живота, као што су штедно-кредитне задруге, енергетске задруге, производне задруге, потрошачке задруге, здравствене задруге, задруге појединих професија, стамбене задруге и економски способне земљорадничке задруге. Недостатак основних знања о задругарству код огромне већине становништва ��е последица претходне владавине социјализма. Задругарство је за секуларне либертеријанце противтржишни систем и само један од облика социјализма, а за православне либертеријанце задругарство је економско слободарство које не представља поклоњење мамону, него представља систем у служби одрживог опстанака сваког нормалног људског друштва. У режимима левог (совјетски режим и југословенски комунистички режим) и десног социјализма (фашистичка Италија и нацистичка Немачка), задругарство је било сведено само на украсни привезак владајуће олигархије, искључиво у пропагандне сврхе.Државни социјализам ма ког типа је, како пракса сведочи, у непомирљивој је супротности са задругарством, ништа мање него дивљи капитализам. Зато одсуство задругарске свести и задругарске просвете, је један од горких плодова југословенског комунизма и помоћни фактор обнове и развоја дивљег капитализма у садашњој Србији. Зато и теоријска илузија и погубна пракса о потпуној приватизацији свега ради економске ефикасности, од стране овдашњих заговорника тржишне демократије, нема још делотворну алтернативу. 2. Потрошачки стил живота, подстакнут за време комунистичке владавине кроз обмањујућа обећања економског просперитета, нужно одвраћа људе од стварања задруга као алтернативе дивљем капиталзму, а уједно и подстиче стање свести чији израз су и ставови поменутог аутора апологије слободне трговине и свих овдашњих поклоника каталаксије у служби мамона.Српски сељак са Златибора и српска радница из Соко Штарка могу имати разумевања ако се њихови производи продају становништву преко добро организованих и масовних потрошачких задруга широм Србије. Ако би постојало јако и масовно потрошачко задругарство у Србији, тада би и “Идеа” и “Меркатор”, на миран начин, заслужено нестали са српске економске сцене. Задругарство наравно није никаква измишљотина затуцаних српских националиста пуних незнања о дивној каталаксији у служби мамона која је беневолентна и миротворачка. Задругарство је настало у Енглеској у 19. веку као реакција на тадашњу каталаксију у служби мамона, која је многе тада одвела на руб економске пропасти. Задругарство и сада постоји у Енглеској а развијено је и у тврђави мамонизма, САД, као делотворна и отпорна слободнотржишна слободарска алтернатива доминантној каталаксији у служби мамона. Задругарство опстаје у земљама тржишне демократије упркос секуларним либертеријанским анализама њихове наводне неделотворности, попут, напр. анализе Лудвига фон Мизеса. Опстанак и делотворност светског задружног покрета, у узорним земљама тржишне демократије је још једна убедљива потврда да су секуларни либертеријански митови и опсене у непомирљивом сукобу са стварношћу. Каталаксија може бити неутрална или рушилачка. Каталаксија је неутрална, само у оним друштвима и заједницама људи у којима постоји социјална одговорност за служење ближњима и заједници, а не љубав за стицањем ради уживања, где има приватних институција социјалне солидарности и задругарства и где је власништво присутно у три легитимна облика: приватно, задружно, и чврсто, неподложно било каквој приватизацији, државно власништво над јавним добрима, и где се тежња за богаћењем амортизује недржавним неформалним институцијама заснованим на послушности Еванђељских заповести о невезивању за пролазна добра овог света и негомилању сувишног и беспотребног богатства ради пролазних и душепогубних наслада. Тамо је каталаксија оправдан механизам економског живота, јер има сврху у стварању економске базе једног одрживог недивљекапиталистичког тржишног поретка. Такав поредак социјално одговорне тржишне привреде се зове Средњи систем. Каталаксија, када је у служби мамона је рушилачка, као напр. у оним земљама и срединама, попут САД, где је омиљен аутор Ејн Ренд и њене новеле и есеји тј. филозофија тзв. објективизма. За Ејн Ренд, појединац је врховно божанство, жртвовање за друге људе и заједницу је зло, богаћење се сматра службом не само себи, него и другима. У визији фиктивног света те списатељице нема међуљудске солидарности нити узајамне помоћи, нити појма општег добра. Власт богаташких картела је пожељна и неопходна за опстанак цивилизације и услов напретка.Каталаксија је у служби мамона и самим тиме рушилачка и у оним земаљама које се налазе у сличном положају као Србија данас. Ево и једне поруке аутора апологије слободне трговине: “Српски, као и сви други, националисти су сувише глупи да би разумели како функционише цивилизовани свет. Они немају шта да понуде обичном човеку, осим одрицања и беде, и лоше замаскираног државног социјализма. Њихова хистерична ксенофобија, у изворном грчком смислу, је немоћна да победи јер је противна људској природи и здравом разуму.” Ево и моје поруке за православне Србе и Српкиње окупљене око Сабора Двери Српске и за све друге присталице православног економског либертеријанства познатог као Средњи систем: Будимо оптимисти. Српски националисти су довољно паметни да веома добро разумеју како функционише савремени свет у власти богаташких картела окупљених у светској закулиси, а чији је симбол зарубљена пирамида на новчаници од једног долара. Српски националисти, добро знају како функционише савремени свет, баш као напр. и амерички хришћански десни либертеријанци, аграристи, дистрибутисти и присталице задружног покрета у САД који оснивају производне, потрошачке и енергетске задруге. Тај митски цивилизовани свет, који помиње аутор апологије слободне трговине је једна предапокалиптичка позорница где демони пирују и место свеопште душепогибељи. Симболи тог, аутору апологије слободне трговине драгог света, су ,,милосрдни анђео,, шифра за операцију бомбардовања Србије од стране узорних тржишних демократија 1999. и ,,дигитални анђео,, шифра за биочипове које богаташки картели окупљени у светској закулиси спремају ради жигосања становништва широм света пред долазак Антихриста, који је проречен у Светом Писму. Арон Русо, члан Либертеријанске странке САД, познати режисер, (умро је 2007) јавно је у интервјуу изнео план клана Рокфелер и других чланова светске закулисе, за жигосање светског становништва биочиповима.А жигосање становништва је проречено у књизи Откривења коју је написао Свети апостол Јован Богослов.Дакле овде није реч о незнању и затуцаности српских националиста. Овде је реч о непомирљивој супротности између православног слободарства и службе мамону, чије оличење је и трговина светињом заговорника каталаксије. Позивање на људску природу и здрав разум као нешто што може да победи наводну хистеричну ксенофобију српских националиста је, или непознавање или одбацивање еванђељске истине о палости те и такве људске природе као и тог и таквог људског разума. А борба против наводне хистеричне ксенофобије српских националиста је изговор за хистеричну србофобију присталица тржишног решења тј. трговине светињом. Ставови наведеног аутора апологије слободне трговине као и малобројне групе овдашњих секуларних либертеријанца јесу негација темељних вредности српског народа. Та негација је лоше заодевена у рухо борбе за слободу, а ширење идеја каталаксије у служби мамона, тј. идеје да се може трговати светињом, тј. образом Божјим у човеку, и темељним вредностима српског народа је веома озбиљно упозорење православним Србима и Српкињама да морају до краја истрајати на одбацивању опсенарства дивљег капитализма. Секуларни либертеријанизам је опасан, не само због својих непосредних рушилачких ефеката на одбрамбене духовне силе народа и економски живот уколико се макар и у ограниченој мери спроводи, као што је то случај данас у Србији, него и зато што зато што подстиче православне хришћане на прихватање опсена из другог табора економских опсена тј. разних облика левог и десног социјализма. Људи нигде у свету не желе беду и самозатварање већ богатство и свет са више могућности за себе. Жеља многих за богатством по правилу доноси, не богатство, него сиромаштво. Конзумеризам није покретач економског напретка него сиромаштва. Уосталом, стара је животна истина, да је осећање беде субјективна ствар. Онај који не жели много, и задовољан је оним што има, је богатији од онога који има много и никад није задовољан оним што има.Свети Јован Златоусти је ту истину изрекао следећим речима: ”Будимо задовољни малим, и бићемо увек богати. Бринимо се једино за одело и обућу, и добићемо и то, и далеко више од тога...Не по количини имовине, него по расположењу душе треба судити о богатству и сиромаштву. Сиромашнији је од свих онај који свагда жели више него што има и никада не може да заустави своју злу жељу. Стога, бегајмо од среброљубља, тог виновника сиромаштине, упропаститеља душе, пријатеља пакла, непријатеља Небеског Царства, извора свих уопште зала; презиримо имање, да бисмо се боље користили имањем и помоћу њега добили и обећана блага...Ако хоћеш да будеш богат, презири богатство. Богат је, не онај коме много треба него коме ништа не треба.” Аутор апологије слободне трговине мисли да оно што он назива обичним народом својим конзумеризмом делује политички:“Хана Арент је једном написала: "у систему у коме сви лажу, онај ко говори истину дела политички, чак и ако то не жели". У овом систему у коме скоро сви политичари лажу о кључном питању места Србије у свету, сви ми, обичан народ, који купујемо у “Идеи”, штедимо у страним банкама, једемо (ја не, али знам да многи воле) у “Мек Доналдсу”, читамо стране књиге итд, тиме делујемо политички, иако нам то можда није експлицитна намера. Не, не делују политички. Конзумеризам није политичка делатност, већ одрицање од политике и свођење себе на улогу пасивног посматрача и статисте у позорници мамонског зла. Само они који схватају опсену конзумеризма у служби глобализације су прави политички делатници. Такви су и српске патриоте који су предмет напада аутора апологије слободне трговине.Куповина у Идеи, као и штедња у страним банкама из узорних земаља тржишне демократије које су признале отимачину Косова и Метохије од Србије и српског народа, је изнуђено за већину обичних грађана Србије услед непостојања одговарајуће домаће алтернативе, тј. масовних потрошачких задруга, домаћих банака и масовних штедно-кредитних задруга. Ми подривамо фиктивни свет наших националиста, односно учвршћујемо свет међузависности, "Каталаксије", који је њихова највећа ноћна мора. Српски националисти позивом на бојкот банака из узорних тржишних демократија и трговинских ланаца из северозападних република бивше Југославије подривају свет следбеника тржишног решења и каталаксије у служби мамона.Каталаксија није ноћна мора српских националиста, барем не оних који су национални либертеријанци попут аутора овог текста, јер она сама по себи може да буде користан механизам ако се створено богатство, уместо за уживања усмери у циљу помоћи сиротињи на добровољној основи. Али, нажалост, током светске историје таквих примера постојања социјално одговорне тржишне привреде је било мало. Није проблем у трговини и стварању богатства него у његовој злоупотреби од стране богаташких картела и богатих појединаца, који су макар то и не признавали, по богомудрим речима Светог Јована Златоустог, сиромаси, као и одсуству Средњег система и пропагирању мамонизма од стрне старних и домаћих глобалистичких секуларних либертеријанаца.Прихватити истину да је сврха слободног тржишта и економских слобода обезбеђивање само неопходних невеликих богатстава за људе, без уплива државе и разних интересних група, ради служења Богу, тј. Теодулије ради, је нешто непојмљиво за присталице мамонистичке каталаксије, верене следбенике Мизеса и Ејн Ренд, баш као ни за комунисте.Безбожништво уједињује секуларне либертеријанце и комунисте ка презиру и одбацивању добровољног поретка социјалне солидарности преко приватне иницијативе, и спроведне преко црквених организација. Тај добровољни пут, се према речима Светог владике Николаја, зове Средњи систем. Победа комунизма у Србији, после Другог светског рата нам је довела садашњу транзицију, а садашња транзиција опасно рехабилитује марксизам, као и државни социјализам, који се од стране поменутог аутора апологије слободне трговине приписује српским националистима. Ево и контра-прогласа аутора апологије слободне трговине: “Дакле, наш контра-проглас би могао да гласи: купујте и штедите шта год хоћете и где год хоћете, и сарађујте с ким год хоћете, с ове или оне стране било које границе, само ако сматрате да је то у вашем личном интересу, и да ће вам најбоље помоћи да остварите своје индивидулане циљеве било које врсте, ако њима не угрожавате друге. Тако ће те бити и најбољи српски патриота.” А наш српски православни либертеријански проглас гласи:“Купујте у свим српским мањим и већим трговинама, купујте само здраву храну, а када су постови, храните се како доликује временима поста. Оснивајте штедно-кредитне задруге, као што је то чинио Михаило Аврамовић, по угледу на Рајфајзена. Стварајте своје приватне српске образовне институције, потрошачке задруге, производне задруге, своја приватна слободна тржишта, своју задружну комору, своје коморе ситних и средњих власника производних и услужних предузећа, своје задружне савезе потрошача, своје професионалне савезе и удружења, своје невладине организације и окупљајте их у савезе.” Једном речју стварајте нову национално-либертеријанску задружну Србију градећи српски Средњи систем према путоказу Светог владике Николаја и других српских великана.Средњи систем је српски слободарски пут тј. истинска српска либертеријанска алтернатива садашњем обновљеном дивљем капитализму у име евроунијатства, мамонске каталаксије и глобализације. Зато је акција српских националиста Удри непријатеља где га боли као и акција “Двери” за преиспитивање улоге страних банака из тржишних демократија које су признале отимачину Косова и Метохије, дубоко промишљена акција, али само први корак у борби за слободу.

Линк

[zeljkosimovic]

О потрошачком задругарству

Покрет потрошачког задругарствa је алтернатива класичном трговинском предузећу заснованом на приватном власништву и профитном мотиву, у условима тржишне стихије такозваног слободног тржиштa, чије су жртве потрошачи.

Задружни покрет је покрет економске демократије у циљу стaвљања капитала у службу потрошачa и заједнице, а не у службу профита и богаћења приватних сопственика капиталних добара и трговинских ланаца. По��рет потрошачког задругарства је постао економски делотворан оснивањем успешне потрошачке задруге у енглеском граду Рочделу, 1844 године . Група незапослених ткачких радника  у Рочделу, који су припадали чартистичком покрету, а од којих су неки били ученици Роберта Овена, социјалисте-утописте, су, одустајући од политичке борбе, предузели економски корак за побољшање материјалних услова живота  оснивајући потрошачку задругу, засновану на принципима и који су се одржали до данас, због своје реалистичности и економске делотворности. И пре рочделске задруге , осниване су потрошачке задруге у Великој Британији али нису имале успеха.

Потрошачка задруга рочделских радника је у историји светског задругарства позната под називом Друштво честитих рочделских  пионира, и образац је за потрошачко задругарство. Рочделски принципи задружног пословања су:

1.Роба се члановима задруге продаје за готов новац

2.Задруга набавља робу на велико и  продаје члановима задруге по тржишној цени

3.Роба се продаје само члановима задруге. Код неких потрошачких задруга постоји и одступање од овог принципа.

4.Сваки задругар прима вишак, односно добит  од продаје, не према уложеном капиталу него према вредности купљене робе преко задруге..

5.Задругари део средстава улажу у резервни фонд задруге, чиме се увећава капитал задруге.

6.Део вишка од продаје служи за  исплаћивање камате  на уложени капитал, која  је ограничена и ниска. У задрузи капитал се сматра уштеђевином и њему не припаада дивиденда.

Начелом поделе вишка према трговини и ограничењем камате на капитал који се сматра уштеђевином, потрошачка задруга се битно разликује од профитерске капиталистичког трговинског предузећа, где се на основу уложеног капитала добија дивиденда акционара и власника трговачког предузећа. Капиталистичко трговачко предузеће је власништво приватника тј акционара, а задруга власништво самих потрошача, чланова задруге.

Ово су економски принципи потрошачких задруга. Остали принципи су; политичка неутралност, отворено чланство, задружно образовање чланова, у организацији задруге и управљање по принципу један човек-један глас. По угледу на рочделску задругу, у Великој Британији се раширио покрет потрошачког задругарства. Рочделски задружни пионири су имали визију оснивања предузећа у власништву задруге, а која је и остварена током развоја потрошачког задругарства у Великој Британији, Швајцарској, Француској, Шведској и другим земљама. Рочделски задружни пионири су захваљујући принципу издвајања добити у резервни фонд задруге основали бакалнице, месарнице, продавнице штофа, капа, обуће, одела, задружне радионице, друштва за негу у случају болести и помоћ породици, станове за чланове, библиотеке, школе и читаонице. Издвајање за задружно образовање је била важна ставка Рочделских п��онира. По угледу на рочделске пионире,  савези потрошачких задруга у развијеним европским земљама у 19 и 20. веку су оснивали фабрике и пољопривредна добра за потребе задругара.

Задругарство у свим својим облицима (потрошачко, штедно-кредитно, земљорадничко, стамбено и др) је од оснивања Рочделске задруге до данас постало значајан алтернативни економски сектор у земљама као што су Велика Британија, САД, Италија, Шпанија, Шведска, Француска, Швајцарска, Немачка и друге земље са развијеном тржишном привредом. Потрошачка задруга је продавница а  уједно и штедионица и инвестициони фонд, у власништву задругара.

Пре  Другог светског рата, у Краљевини Ју��ославији је постојало развијено потрошачко земљорадничко и градско задругарство заједно са осталим видовима задругарства. Доласком комуниста на власт, задругарство засновано на рочделским и међународно признатим задружним принципима је укинуто и замењено привидом од задругарства, у служби државе, тј комунистичког режима. Задружна имовина је и фактички и формално укинута национализацијом и укидањем предратних задружних савеза.             Задругарство, је делимично обновљено после укидања друштвене својине, крајем осамдесетих година 20. века, а данас, у условима обнове и државног фаворизовања  домаћих и страних трговинских ланаца и  компанија  је на маргинама у свим својим облицима, и у лаганом нестајању.

Обнова потрошачког задругарства на признатим задружним принципима јe економски изазов и неопходан подухват за православне Србе и Србкиње, у условима обновљеног дивљег капитализма. Алтернатива обнови потрошачког задругарства дивљи капитализам (у име слободног тржишта које постоји само као парола пропагандиста међународних великих корпорација), с једне или анархија или неки нови државни интервенционизам, тј социјализам ( такође у  корист међународних великих корпорација) са друге стране.

 За православне Србе и Србкиње потрошачко задругарство, је излаз из економске маргинализације и алтернатива наметнутим и од државе фаворизованим домаћим и страним трговинским капиталистичким ланцима.

Обнова потрошачких задруга, и стварање пословних савеза  задруга, односно јаког задружног сектора економије је, за свесне православне Србе и Србкиње, смислен   економски програм препорода  и  преузимања економског живота  у своје руке.

[zeljkosimovic]

Србија је сусед Европе

Србија је сусед Европе, али Србија није Европа. Нека помогне Европи, ако хоће и може, али нека се не улива у Европу и не губи у Европи. Речју: нека буде с Христом, нека се хвали Христом и ничим више, па ће се небесна светлост просути пред њом на путу. И знаће куда иде. Видеће свој прави пут.

Свети владика Николај србски Речи српском народу кроз тамнич��и прозор

Питање чланства Србије у тзв. Европској унији је питање о опстанку Србије и српског народа. Неколико деценија, пред кобну 1918. годину, у српском народу је пропагирана, од стране тадашње интелектуалне псеудоелите, идеја југословенства. Постепено су ту идеју примили и најистакнутији представници владајућих кругова Краљевине Србије, свакако и под утицајем тадашњих закулисних светских моћника, а што је довело до срборушилачког уједињења са неправославним народима, 1918. године, у прву Југославију, тада названу Краљевина Срба , Хрвата и Словенаца. Тада, када се стварала тзв. Југославија, српски народ се није питао ни на каквом свенародном изјашњавању о томе. И данас, када се пропагира и намеће српском народу приступање и чланство у Европској унији , српски народ се не пита ништа о томе. Садашња псеудоелита је једноставно донела одлуку да Србија треба и мора, ради неке овоземаљске, наводно срећне будућности, да буде у Европској унији, званично као пуноправна, а фактички као обесправљена земља чланица, евроунијатска провинција, која фактички, као међународни политички субјекат и субјект историје и не постоји.

Да би српски народ имао правилну оријентацију према овом насиљу садашње псеудоелите у Србији, које се огледа у наметању евроунијатства као свести ради утапања Србије у Европску унију, потребно је подсетити се ставова о Европи, као и, може се рећи савременим речима, геополитичких погледа и ставова српског духовног великана, Светог Владике Николаја српског.

За време Другог светског рата, Свети Владика Николај, као сужањ у нацистичком логору Дахау, у спису “Речи српском народу кроз тамнички прозор”, написао је: “Србија је сусед Европе, али Србија није Европа. Нека помогне Европи, ако хоће и може, али нека се не улива у Европу и не губи у Европи. Речју, нека буде с Христом, нека се хвали Христом и ничим више, па ће се небесна светлост просути пред њом на путу. И знаће куда иде. Видеће свој прави пут.”

Ова оцена Светог владике је потпуно примењива и за вредновање приступања Србије тзв. Европској унији, која представља наднационални ентитет по узору на Сједињене Америчке Државе. Наведене речи Светог владике искључују могућност да православни Срби и Србкиње буду присталице чланства Србије у Европској унији, а одобравају могућу сарадњу са европским земљама, уколико је то у интересу Србије. А тај интерес, објективно и непристрасно гледано, ни у ком случају није велики, нити је чланство у Европској унији животни интерес Србије.

Избор је јасан: или Господ Исус Христос, или Европа, односно, данас би се могло рећи или Господ Исус Христос, или Европска унија. Дакле, нема сумње да са становишта просвећујуће мисли Светог владике, питање придруживања Европској унији, је избор између Господа Исуса Христа са једне стране, и уливања, губљења, то јест, нестанка Србије у Европи, односно, како би данас рекли, придруживања тзв. Европској унији са друге стране.

Ове речи Светог владике су јасна опомена данашњим ��енерацијама православних Срба и Српкиња и противевроунијатски завет за будућност. У вези тога, барем међу православним Србима и Српкињама, не сме да буде недоумица. Чак и када би Србија била пуноправни и са другим чланицама Европске уније равноправни члан Европске уније, православни Срби не би смели да се залажу за приступање Европској унији, да би опстали као православни народ, а што је јасно из речи Светога владике. Ако се то приступање ипак догоди, православни Срби и Србкиње, не би смели, макар и у таквој евроунијатиској “назови-Србији” (Србији само на папиру) да се одрекну  светониколајевског противевроунијатског завета, ради будућности потомства и својих душа. Држати тај завет у таквим условима окупације евроунијатске “назови-Србије”, значи стварати српску мрежу паралелних институција у свим областима друштвеног живота слободарског православног српског народа, како је то рађено и под турском окупацијом. Ако Срби остану са Господом Исусом Христом, према речима Светог владике, видеће свој прави пут и у тешким условима владајућег евроунијатства.

Зато одбацивање идеја евроунијатства и западног секуларног либерализма, а које су усмерене против слободе и достојанства духовног евангелског живота људи, као и осталих пратећих појава евроунијатства, као што су екуменизам (уједињавање са иновернима у антихристовско збориште , уместо приласка иноверних једној Светој саборној и Апостолској православној цркви), и сваки модернизам који води ка евроунијатском и глобалном екуменизму, је императив за православне Србе и Српкиње. То је императив и ако Србија остане макар и веома ограничено слободна у евроунијатском окружењу или ако практично нестане, макар постојала само на папару, после приступања Европској унији.

У спису “Србски народ као Теодул”, Свети владика је написао:

“Из свега историјског искуства нашега, и, из свега што смо до сада изложили, могу се изложити три руководна начела, програматична за будућност и србскога, и свих православних народа. Начело прво: одбацивање свих и еманциповање од свих неправославних идеологија и туђинских уплива на ма коју грану народног живота. Начело друго: прихватање служења Христу Богу, попут прошлих покољења, и свих славних предака наших, као пута и смисла и цркве и државе и школе и свих народних установа, као и породичног и личног живота. Начело треће: јасна визија Небеснога царства Божјега, као врховне мете земног путовања и битисања свих слугу Божјих, како народа тако и појединаца. Дакле, прво еманципација, друго, теодулија и треће визија.

У светлости ова три начела, сва друга питања се могу врло лепо решити. Ова три начела представљају срж историје српскога народа од Великог Немање до наших дана.”

Свети владика, по��то је истакао да Карађорђе није имао у виду стварање Југославије, написао је: “После свих перипетија и лутања, Срби се морају вратити на идеју свога Великога вожда; савез свих православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију. И то све не ради царства земаљског, него Небесног, не ради славе и величине државне, него ради служења Христу Богу”. (Србски народ као Теодул)

Ово је написано у доба када је злочиначки комунистички режим држао православну Русију и руски народ у ропству, што потврђује визионарство Светог владике.

С обзиром да су Грчка, Бугарска и Румунија чланице Европске уније, то значи, да данас нема услова за савез балканских православних народа са наслоном на православну Русију, и уједно значи да нам примери ових балканских земаља (баш као ни Кипра) не могу бити узор, него православним Србима и Србкињама преостаје, да макар у садашњим тешким условима стварају темеље савеза са православном Русијом. Позивати се на примере наведених земаља као на путоказ за Србију, значи бити у непомирљивој супротности са мислима Светог владике, односно бити присталица евроунијатства.

Дакле, геополитички и политички путоказ православним Србима и Србкињама данас је јасан:

1. Србија не треба да буде члан, него сусед секуларизоване, анационалне Европске уније. Добросуседска сарадња, у области економије, саобраћаја, здравства , технике и природних наука је нужна и пожељна, а прихватање евроунијатства и чланство Србије у Европској унији је погубно и значи уливање, губљење тј. “де факто” престанак постојања Србије.

2. Ако Србија нестане приступањем Европској унији постајући евроунијатска провинција, чување противевроунијатског завета и даље остаје услов опстанка за православне Србе и Србкиње.

3. Ако Србија опстане ван Европске уније као сусед Европе, тј. Европске уније, снажан савез са православном Русијом је императив.

Зато, нека свако евроунијатсво буде далеко од мисли и срца православних Срба и Србкиња, да би се удостојили молитава Светог владике.

Мисао духовног гиганта српског народа, Светог Владике Николаја је путоказ, а држање наведених начела народног живота је обавеза и завет за православне Србе и Србкиње у ова тешка времена евроунијатске и  глобалистичке суморне данашњице.

[zeljkosimovic]

Основе србске слободарске деснице

Економско слободарство и десница 

Домаћински поредак у економији значи постојање слободног приватног предузетништва и слободног тржишта. Систем слободног приватног предузетништва и слободног тржишта је назван озлоглашеним именом капитализам. Назив капитализам се током 19. века ређе користио за оп��сивање система слободног тржишта у социолошкој, економској и политичкој литератури, а  постао је широко прихваћен у 20. веку, захваљујући  раду економисте   Вернера Зомбарта, немачког теоретичара државног интервенционизма, и социолога Макса Вебера. Tај назив су прихватили сви противници економских слобода: комунисти, анархисти, фашисти, нацисти, као и следбеници учења економских доктрина немачке историјске школе Фридриха Листа (чији је Зомбарт представник). Та школа је настала као реакција на либерализам Адама Смита и манчестерске школе економије а позадина те реакције је геополитички сукоб Немачког Рајха  са Британском Империјом. Та школа економије је инспирисала како Бизмаркову социјалну "државу благостања", тако и нацизам. Бизмаркова социјална политика утицала је и на британске социјалисте и британску државу благостања Welfare State, и амерички New Deal.                                                                                   

 Назив капитализам за слободно тржиште прихватили су и његови бранитељи, попут аустријског и америчког економисте Лудвига фон Мизеса, америчке списатељице Ејн Ренд и америчког економисте Милтона Фридмена. Бранитељи либералног капитализма као и трустова су у Европи познати као либерали а у САД као либертеријанци.                                                                             С обзиром да се у САД под појмом либерал подразумева присталица државног интервенционизма и таквих програма као што су били New Deal и Great Society у САД, у овом раду се за поборнике економских слобода , приватног власништва и слободног тржишта користи назив либертеријанци. Да ли су либертеријанци десничари? На ово питање левичари свих врста би могли одговорити позитивно, а десни социјалисти свих врста негативно. Либерализам или секуларно либертеријанство чији је истакнути представник аустријска економска школа није десна идеја. Либерализам се супростaваља конзервативизму, тј традиционалним вредностима од којих су многе засноване на колективизму, као што су национализам , социјална солидарност и брига за друштвену заједницу и залаже се за рушење националних суверенитета ради слободне трговине и глобализације и због тога је и противник националног суверенитета и националних држава. Зато је либерализам левичарски покрет,  јер се налази на истој позицији спрам традиције као и комунизам. Ако се за критеријум левичарства усвоји императив економске редистрибуције , државне интервенције у економији и државно и колективно власништво над капиталним добрима, онда је либерализам десничарски, али само из леве перспективе. То економско десничарство либерализма не може отклонити деструктивност либералног нихилизма спрам хришћанстава и традиционалних вредности, иде на руку левичарима због негирања социјалне солидарности у друштву.. Постојање десног социјализма немачких конзервативаца 19. века или немачког социјалног тржишта друге половине 20. века за време владавине тадашњих немачких конзервативаца, чини неизводљивим сврставање либерализма у табор деснице.   Слободарска-либертеријанска десница, ако је доследна очувању конзервативних традиција, скептична је  према императивима еволуционе промене друштва како је схватају либерали, а која разара традицију и затоне може бити либерална у смислу класичног либерализма или савременог секуларног либертеријанства.                            

Али она може бити ни социјалистичка на плану економије, у смислу тоталитарних десних социјализама 19 и 20 века. Њен пут је независан и антагонистичан у односу према либерализму као таквом као и према социјализму левице и према социјализму деснице. Али социјализам на десници као појава 20. века није нешто што је нужно .       Стара србска слободарска ( либертеријанска) десница је имала осећај за традиционалне вредности србског народа, а била је заступник либералног економског програма. Пример такве деснице је Напредна странка, која је основана 1881. и деловала до 1896.  у доба владавине династије Обреновића у Србији.              

Социјализам на десници у свету и је реакција на либерални економски нихилизам и идолатрију тржишта с једне и реакција на социјализам левице са друге стране. Социјализам на десници је доминантна појава и србске националне деснице од почетка деведесетих година 20. века до данас. Склад глобалистичког либерализма и либертеријанске, слободарске деснице није могућ, тј немогућа је либертеријанска десница која би усвојила екстремно индивидуалистичку псевдоетику либерализма, засновану на неограниченом индивидуализму и рушењу свих моралних, правних граница прекомерном богаћењу тј на служењу Мамону. Да ли је могућа десна либертеријанска опција као што је , како историја 20. века сведочи кроз појаву корпоративизма у Италији и Португалу могућа социјалистичка и етатистичка десна опција у економији? Савремени глобалистички секуларни либертеријанци би могли да одговоре негативно на ово питање, а глобалистичка левица позитивно. Глобалистички секуларни либерали могу да одговарају негативно, јер за њих је национализам и традиционализам кочница оном појму слободе који они сматрају исправним, а то је необуздана слобода појединца. Глобалистичка левица може да одговори позитивно јер је за њих слободарска либертеријанска десница исто што и глобалистички либерализам, заступник омрзнутог им капиталистичког система.И за глобалистичке либерале и за глобалистичке левичаре , слободарска , либертеријанска десница припада супротном табору. Слобдарска десница је делотворан, на стварности утемељен средњи пут који нема ништа заједничког са социјализмом глобалистичке левице или националиста и са идолатријом необузданог индивидуализма које заступају глобалистички секуларни либерали.Слободарска десница је за економске слободе условљене и ограничене императивом Солидарности и узајамне помоћи. Србска слободарска ��исао – индивидуални приступ Либертеријанизам је класични правац у економској мисли који се залаже за економске слободе, приватну св��јину над средствима за стварање богатства, слободно тржиште и приватно предузетништво - укратко, за домаћинску економију. Утемељитељ либертеријанске економске мисли јесте Адам Смит, шкотски економиста из XVIII века. Код Срба, представници либертеријанске економске мисли били су Коста Цукић и Чедомиљ Мијатовић, србски економисти XIX века. Они су били бранитељи приватне својине и противници државне интервенције у економији и тада младог социјалистичког покрета. Били су лојални монархији и тежили су економској модернизацији Србије, и уклањању препрека развоју приватног сектора у привреди од стране државе као и државних монопола. Ови економисти и њихови политички и идеолошки истомишљеници су стара србска либертеријанска десница. Њихова патриотска осећања , спремност да помогну земљи и народу ,тј признавање вишег интереса и стављање економских слобода у службу заједнице чини их либертеријанском десном опцијом у србском народу. Србска слободарска мисао – задружни приступ Модернизација Србије је имала за последицу распад традиционалног породичног задружног друштва и продор трговачких и својинских односа на село и зеленаштво као злоупотребу новца и трговине. Друштвено усмерена, солидарна , неиндивидуалистичка и нелиберална свест србског народа је тражила одговор на ове изазове и проблеме. Један одговор су понудили србски социјалисти , од којих се највише истакао Светозар Марковић, чија је економска и социјална мисао опонентна напредњацима као србским десним либертеријанцима онога доба. Марковићево решење је ништа друго него аграрни социјализам који јесте у складу са солидарном свешћу србског народа али у супротности, као и свaки други социјализам, са предузетничким духом србског народа. Народна радикална страанка , као покрет који је делимично наставио али у многоме и ревидирао програм србских социјалиста је била снага супростављања старој србској либертеријанској десници и као таква је отворила пут социјалдемократији а ова комунизму са познатим трагичним последицама по србски народ. Задружни покрет који је у Србији основао Михаило Аврамовић 1894 године у селу Враново крај Смедерева, иако на супротним позицијама у односу на економски либерализам напредњака, представља рационалан и економски делотворан одговор на злоупотребе економских слобода и приватног предузетништва које дегенерисало у зеленаштво и експлоатацију србског сељака и пружио је могућност економске делотворности сељаштва у деценијама које су следиле. Овај добровољни либертеријански децентрализован покрет економске демократије је легитимна опција и један од темеља нове србске либертеријанске деснице. Улога задругарства, са становишта србских десних либертеријанаца је да замени мере државног социјализма леве или десне орјентације, био тај државни социјализам демократски или не, у области трансфера социјалне солидарности и помоћи од државних регулаторних тела ка друштву тј широј др��штвеној заједници. Задругарство у области производње, потрошње, здравства, станоградње , штедње и социјалне помоћи је најбоља замена за леви или десни државни социјализам, и које осим што је делотворно је и нереволуционарно и објективно конзервативано. Пропагирање задругарства од разних покрета револуционарног социјализма је у сврху искоришћавање задружне идеје за циљеве револуционаарних преврата од стране теоретичара и вођа тих покрета. За нову србску либертеријанску десницу задружна идеја је алтернатива државном интервенционизму и етатизму , брана револуционарном насиљу социјализма и комунизма као и асоцијалном нихилизму либерализма. Задругарство је за србску либертеријанску десницу конзервативна и стваралачка идеја. Србска слободарска традиција – Средњи систем Свети Владика Николај Велимировић је написао спис ''Средњи систем - између плутократије и киновије'', у коме је указао на два робства: робство човека човеку и робство човека држави. Робство човека човеку се огледа у постојању владавине богаташких картела који нагомилавају богатство без намере да улажу део богатства за помоћ сиромашнима а робство човека држави се огледа у комунизму, где држава има власништво над економским добрима и животом поданика. Као алтернативу злу богаташких картела и злу комунизма, Свети Владика Николај предлаже обнову традиционалног Средњег система код Срба. Средњи систем има за темељ личну и групну својину села и градова као и узајамну добровољну помоћ на селу преко резерви хране од приватних приложника ,а у градовима новчане фондове еснафа и легате. Наравно, овако приказан Средњи систем искључује као чинилац економског живота како специјалне интересне групе, богаташке картеле у служби нагомилавања богатства без домаћинске одговорности за социјалну солидарност, тако и супротну, али подједнако рушилачку, недомаћинску државну интервенцију у економији због наводне прерасподеле богатства у корист сиромашних, а стварно у корист истих напред поменутих богаташких картела који финансирају пропалу интервенционистичку државу, била она социјалистичка, такозвана држава благостања, фашистичка, или на било који начин у економији неслободна држава. Наведени спис Светог Владике Николаја даје снажне аргументе у корист приватизованог добровољног система социјалне солидарности као основе хришћанског домаћинског слободарског (либертеријанског) економског поретка, који једини може обезбедити социјално и морално одржив напредак србске економије. Секуларни либерализам је идолатрија појединца и екомомских слобода и слободног тржишта а  слободарска тј. либертеријанска десница је снага у корист социјално одговорних економских слобода , са приватним и задружним системом социјалне солидарности Србска либертеријанска десница се залаже за: економске слободе које су друштвено и морално прихватљиве, приватни добровољни систем социјалне солидарности преко приватних фондова, приватизацију социјалног и здравственог осигурања, демонополизацију образовања, ниске порезе који ће служити искључиво за приоритетно финасирање класичних функција државе, као што су оружане снаге, судство и администрација, управљање јавним националним добрима, за одговорну и јаку владу која обезбеђује правни поредак који штити економске слободе лојалних грађана, како од картелске, тако и од бирократске самовоље, а нарочито од иностраног поробљавања. Спис Светог Владике Николаја о Средњем Систему код Срба представља основу економске и социјалне платформе србских  десничарских слободара. Осврт на данашњицу Актуелна власт, уз помоћ, интересних група псеудоексперата у економији , под фирмом либерализма и транзиције спроводи пропале државно-интервенционистичке мере  као што су формирање разних регулаторних агенција и подстицање новчаним средствима пореских обвезника страних инвестиција. Постојећа, и у јавности повремено присутна критика тог званичног неолибералног курса у режији ММФ-а и Светске Банке, сада од стране малобројних и маргинализованих група и појединаца секуларне либертеријанске орјентације а који нису национални десничари , већ презиратељи национализма и националне државе, је критика недоследног по мишљењу тих појединаца спровођења либералних реформи ,( а која се огледа и кроз приписивање социјализма актуелним владајућим реформаторима), представља либерални аналоган напада маоиста на совјетски и југословенски комунистички модел као ревизионизам и издају социјализма. Са становишта србске либертеријанске деснице таква критика је лишена сваке реалне основе и показатељ је либералне секташке загрижености, либералног нихилизма и губљења осећаја за стварност код секуларних глобалистичких либералних заступника такве критике. О основама србске либертеријанске деснице Економске и социјалне основе србске либертеријанске деснице су смернице законкретно деловање а не испразно теоретисање о човеку, друштву и економији. Те основе су и линија разграничења у односу на антитрадицијски, рушилачки нихилизам и идолатрију економије од стране либерала односно псевдодесних секуларних западних и овдашњих прозападних либертеријанаца, као и у односу на неокомунисте, анархисте, анархосиндикалисте свих праваца. Економске основе либертеријанске деснице су: 1. Приватна својина и приватно предузетништво. Ова основа је заједничка са либерализмом, али приватна својина и приватно предузетништво за либертеријанску десницу нису сами себи сврха већ средство за опстанак појединца и унапређење заједнице. 2. Постојање задружне својине и задружно предузетништво Ова основа је заједничка са задружним покретом и чинилац супростављања либерализму. Задругарство није циљ за себе или средство за достизање социјалистичке утопије него пут за пренос социјалне солидарности од државе ка друштвеној заједници и за широку расподелу власништва над економским добрима, у условима тржишне привреде и развлашћивања богаташких картела и других облика монопола, и спречавање олигархијске власти капитала. 3.Постојање државне својине над капиталним јавним добрима и инфраструктурним системима. Ова основа је заједничка са идејама државног интервенционизма и старе социјалдемократије и чинилац супростављања либерализму. Државно власништво над природним и јавним добрима је брана олигарсима. 4.Приватне инвестиције. Ова основа је баштина преузета од старе србске либертеријанске деснице-напредњака, и има утемељење у традицији србских с��цијално одговорних задужбинара у традицији државних инвестиција током 19. века. Социјалне основе либертеријанске деснице су: 1.Приватна социјална солидарност преко фондова и задружних друштва за узајамно помагање и помагање сиромашних и немоћних Ова основа је заједничка са социјалним тј умереним либерализмом и чинилац супростављања класичном либерализму који не признаје алтруизам него само себични самоинтерес у економском и друштвеном животу. Ово је позиција Средњег система чији је србска либертеријанска десница баштиник и настављач. 2.Приватизација пензијског осигурања Ова основа је заједничка са либерализмом и чинилац супростављања социјализму и идеји о држави благостања. 3.Задужбинарство. Ова основа је стара србска традиција и средњесистемски темељ нове србске либертеријанске деснице. Према наведеним економским и социјалним основама нова србска либертеријанска десница је опција трећег пута, али заснована на принципу добровољности и децентрализације за разлику од државног интервенционизма који је основа десног социјализма и доминантних струја трећег пута у Србији деведесетих година 20. века и данас, као у и свету. Признавање државног својинског сектора од стране нове србске либертеријанске деснице је последица схватања да право на приватно власништво ограничено и условљено правом шире заједнице на јавно или колективно власништво над јавним добрима. Као опција трећег пута србска либертеријанска десница није, нити може бити део секуларних либералних, тј либертеријанских снага које су окупљене у свету око разних либертеријанских фондација и института као фондација Heritage и институт CATO или друштво Mont Pelerin, а код нас око организација као што су Центар за слободно тржиште или Либертаријански клуб. Србска либертеријанска десница, с обзиром на наведене основе, је против социјалистичке идолатрије државе и наметнуте недобровољне солидарности и либералне идолатрије тржишта која не признаје потребу за солидарношћу, а за Средњи систем и задругарство, широку распрострањеност приватне својине, транзицију државног сектора у области социјалне политике на задруге и приватне добровољне установе и за економске слободе до оне мере до које су оне друштвено и морално одрживе. Транзиција ка Средњем систему и задружној Србији не може се постићи дугорочним мерама државног интервенционизма мада је привремена државна улога потребна, макар у оној мери у којој је државна улога била потребна и одлучујућа у наметању приватизационих закона из 2001. године у циљу обнове  капитализма и тиме успостављање хаоса у Србији под видом тржишних реформи и транзиције. Улога државе у Средњем систему је у спречавању монопола и приватизације јавних добара и природних монопола као што је: електропривреда и железница и саобраћајна мрежа, воде, рудно благо и злоупотребе богатства и социјално неодрживог богаћења. Уколико актуелна власт успе да распрода сва јавна добра и инфраструктуру приватницима и страном капитаалу, ипак остаје задругарство и приватна социјална солидарност преко приватних фондова као орјентир и средство за стварање једне паралелне економски делотворне слободарске Србије у окружењу мамонистичког окружења капитализма који се гради по обрасцу и визији либералних економских школа или некакве нове неолиберализоване социјалдемократије. Средњи систем и задужбинарство, широко распрострањен си��ни и средњи приватни сектор привреде који чине одговорни србски домаћини и задругарство су основе србске слободарске (либертеријанске) деснице. У условима обновљеног дивљег капитализма и неолиберализмом инспирисаног рушења економских и моралних основа социјалне солидарности и узајамне помоћи у србском народу, ове основе су ,по мом мишљењу, подлога за осмишљавање делотворне алтернативе  безнађу неолиберализма и социјализма са левице и деснице и уједно корисне смернице за промишљање деловања србских десничарских слободара.