teodora-tekstovi

[teodora-tekstovi]

Pisanje je uostalom, kao kukanje. Samo što neki kukaju bolje od drugih. No, na samom kraju, šta je zaista važno? Nije ovo retoričko pitanje, čitaoče. Baš poput života, sadržaj ovog pitanja je mnogo više od onoga što mi mislimo da jeste. 

-Teodora Teodorović

[teodora-tekstovi]

Hrabro moje telo, hvala ti što si živo.

Hvala ti drago moje telo što si živo. Oprosti mi ako sam te povredila. Nije mi to bila namera. Bila sam bespomoćna. Oprosti mi što sam te hranila ne tako zdravim obrocima i antibioticima. Nemoj mi zameriti što sam te izgladnjivala, bili su to trenuci moje nemoći. Oprosti mi za sve neispavane noći i turobne dane kojima sam te linčovala. Bila sam nemarna. Mislila sam samo na sebe. Oprosti mi, drago moje telo, sve one dane kada sam od tebe odustajala. Oprosti mi dane kojima sam preskakala treninge i zadovoljavala ego. Bila sam tako impulsivna! Žalim zbog svim negativnih emocija koja sam u tebi vukla. Oprosti mi što si zbog mene bilo prehlađeno i emocionalno zlostavljano. Beskrajno mi je žao, predrago moje telo! Hvala ti što si uprks svemu, izdržalo. Nedokučivo sam ti zahvalna što me nisi napustilo onda kada ja jesam tebe. Hvala ti što si ostalo u životu i što nisi pokleklo nad mojim pauzama. Da samo znaš koliko sam srećna što se ujutru probudiš živo! Hvala ti što me vodiš na mesta u koja želim da idem čak i onda kada nemaš snage. Obećavam da ću te odsad pažljivo slušati. Obećavam da te nikada neću ostaviti nezadovoljeno lepim mislima i toplim obrocima. Uvek ću biti tu kada začujem tvoja zvanja. Nemoj se nikada brinuti. Svi smo tu oko tebe, drago telo. Tu smo duša, um, ja i nad ja. Nisi samo. Nikada to nisi bilo. Nikada to nećeš biti. Na kraju, drago moje telo, hvala ti što si izabralo da se rodiš živo.

-Teodora xxx

[teodora-tekstovi]

Tamo gde počinje Bahov d-moll

Koliko će godina proći sve dok ne shvatim da je čoveku zaista potreban drugi čovek? Tragati za nečim što je odveć prolazno, u čemu je onda smisao? Žudeti za ljubavlju drugoga je veoma mučno i gotovo iscrpljujuće, naročito ako znamo da nam kosmička ljubav nikada neće biti uzvraćena. Uči nas to iskustvo da razlog našega postojanja na planeti koja tek tako lebdi u svemiru nipošto ne može biti ljubav drugog čoveka. Život od nas ne traži da imamo nekog već da imamo sebe.

Oduvek sam se pitala odakle dolazi potreba za pripadanjem drugom primatu sa kojim delimo krov sveta. Zašto ljudi ne pripadaju sebi? Zašto su više tuđi nego svoji? 

[teodora-tekstovi]

[teodora-tekstovi]

[teodora-tekstovi]

one day, someone is going to hug you so tight, all your broken pieces will go right back together

[teodora-tekstovi]

[teodora-tekstovi]

[teodora-tekstovi]

I used to imagine adventures for myself, I invented a life, so that I could at least exist somehow.

Fyodor Dostoyevsky, Notes from Underground (via minuty)

[teodora-tekstovi]

Odakle crpis inspiraciju?

Iz svega što mi je život doneo. :)

[teodora-tekstovi]

[teodora-tekstovi]

Sve o čemu ona ćuti

Njena duša je mirna i pročišćena dok leži na travnatoj dolini prepunoj čistine i čita ,,Braću Karamazove”. U jednom trenutku sreće i ponovne spoznaje da zaista živi zapala je u duboko razmišljanje:

,,Tako bih volela da pronađem nekog ko je svoj. Nekog ko zna kuda ide i čemu teži. Želim nekog ko bi išao sa mnom u Rim i Atinu. Pitam se, kuda li su prolazili Aristotel, Platon, Sokrat, Pitagora, Demokrit? Ne želim da postanem kao Aljoša Karamazov. Ustvari, koliko sam zapravo iskrena prema sebi? Njegova duša je pročišćena, a moja? Zar nije smisao života duhovno usavršavanje? Da, naravno, ali je on ostao pustinjak. Mislim da je svako od nas isuviše mali da prkosi Bogu koji je stvorio ljude da bi bili zajedno. Sebično je, drsko i bezobrazno protiviti se Bogu i ostajati sam… Želim nekog ko bi želeo da prepešačimo Kazahstanske stepe, da se popenjemo na lednike i glečere na Aljasci, preplovimo brodom Atlanski okean, obiđemo Južnu Ameriku i dođemo do Filipinskih ostrva na Malajskom arhipelagu. Želim da avionom, brodom i vozom obiđemo ceo svet! I popenjemo se na svaki planinski vrh i posetimo sva kulturološka mesta, sva pozorišta i sve muzeje na ovom svetu! Želim da odemo na Siciliju i kasnije posetimo sva mesta u kojima su se dogodila sva velika istorijska dešavanja. Jednog dana posetiću sve kuće u kojima su živeli najveći velikani klasika svetske književnosti! Želim da odemo do Kejp Tauna u Južnoafričkoj Republici, a zatim se vratimo u Ameriku i produžimo do Kanabere i Australijskih pustinja. Želim da napišem knjigu o našim putovanjima. Na kraju, želim da se vratim u svoju zemlju ispunjene duše i kažem Njemu koji me je stvorio i koji u mene veruje da mogu dalje sa životom da nastavim nakon svih nemani propraćenih očajanjem detinjstva- hvala. Hvala ti Bože - za sve.”

Međutim, na ovome svetu nemorala i bludi izrazito je teško pronaći nekog ko je autentičan i svoj. Možda je zbog toga uvek ostajala sama. Iako nije želela. Zaista nije. Svakog dana se trudila da se ponovo zaljubi u život i rodi ljubav u sebi. Mada je bila isuviše krotka da bi sebi priznala da je vredna ljubavi drugog čoveka, ipak je verovala da i njoj ljubav dolazi. Ah, koliko je samo volela ljude! Beskrajno je volela ljude jer u njima je videla samo dobročinstvo. Odbijala je da veruje u pakao, iako je Dostojevski govorio suprotno. Nije imala kome da izrekne svoje duboke misli i ćutala je. Želela je da pročita svaku napisanu knjigu misleći da će tako spoznati smisao života. Tragala je za istinom. A istina je sve vreme bila u njoj. 

Ćutala je ona, čitaoče, o svemu. Samo nije imala kome da kaže šta je sve to o čemu ćuti. A i ko bi je slušao? Ko bi joj pomogao da spozna razlog ljudskog postojanja? Neprestano je tražila odgovore u svojoj duši i u knjigama. 

Živela je u nadi da će se jednog dana njena duša sresti sa dušom njene prve i jedine mladalačke ljubavi. Sa dušom jednog čoveka uz kojeg je duhovno rasla. Jedno delo tog čoveka već je držala u ruci zagledana u nebeski svod i pitajući se - šta se nalazi iznad neba i izvan granica života. 

T. ♥

[teodora-tekstovi]

Sve o cemu ona sanja

Sanjala je vrlo cesto. Svake veceri govorila je sebi da mora odspavati i da ce izjutra sve biti bolje. Sanjala je neistrazene predele, planine po kojima se penje do vrha, mora i okeane kojima plovi brodom, oblake koje gleda iz aviona, neotkrivena ostvra, sume i prasume, vrhove i planine, lednike i glecere kojima hodi i udise ostvar vazduh, stepe, tundre i tajge, savane i Daleki Zapad i jos dalji Istok. Sanjala je srecu i ljubav. Volela je to sto je ziva. Zelela je da njen zivot traje kako bi radosti i lepote osecala. Sanjala je da on bude tu. Medjutim, njega nikada nije bilo. Uvek su bili daleko jedno od drugog za dva sutra i jedno juce. Odlazili su i vracali se. Voleli se jesu. Ma vise nego iko na ovome svetu! Ali jedno drugom to nikada nisu priznavali. Ona ga je odbijala, plasila se ljubavi i razocarenja. Plasila je se straha od nepoznatog. Sanjala je da ga budi jutrima u Parizu. Jasno je videla sebe na terasi medju gomilama knjiga klasika svetske knjizevnosti i biljkama. Osecala je njega kako joj prilazi govoreci o Konstaninu Dimitricu Ljevinu iz “Ane Karenjine” i nesreci Aninoj. Cula je kako pricaju o “Zivotu i prikljuceniji” uz neverovatnu i nedokucivu fasciniranost zbog hrabrosti tog Srpskog velikana. Fjodor Mihailovic Dostojevski bio je njena prva mladalacka ljubav za sta je on znao i cenio to. Strast koju je gajila prema knjizevnim delima tog najveceg pisca svih vremena, njega je zasenjavala. Gledala je sa visine oblaka da je sreca dar Neba ali nikada nije prestala da sanja o njoj. Bila je opcinjena ljubavlju prema zivotu toliko da je posmatrajuci Ajfelov toranj u punom sjaju, na trenutak potpuno zaboravila da treba da se vrati kuci jer tamo postoji neko ko nju vec ceka i zeli je da se vrati. Sanjala je da ga svake noci pita kako je proveo dan. Sanjala je da pricaju o Bogu i Isusu, smislu zivota, razlogu ljudskog postojanja, besmislenosti i besciljnosti ovoga sveta u kojem je covek postao samo robot danasnjice zbog pada svih moralnih vrednosti. I sama je cula kako pricaju gledajuci u Pariz u tri ujutru o istoriji umetnosti, pozorisnim komadima antickog i renesansnog doba, operama i klasicarskim, galantim, baroknim, impresionistickim i realistickim stilovima u istoriji muzike, dotakli su se teme o svim religijama i o tome da sve one zapravo kroz vreme otkada postoje propovedaju osnovna moralna nacela svakog coveka…

Sanjala je o obecanoj zemlji u kojoj tece med i mleko. Zivela je u svetu snova, iluzije i maste. Govorila je kao da govori poslednji put sa vanvremenskom energijom i ljubavlju sto je postojala i nedokucivom srecom sto je imala priliku da dise. Gledala je na zivot ocima cuda. Iako krotka ponekad nije umela da se odupre iskusenjima vremena i padala bi u tesko ocajanje sto je sve to samo san.

Teodora Teodorovic ❤

[teodora-tekstovi]

Znakovi pored puta

Jednom sam pročitala da nikada ne možeš znati kada će nečije iskrene reči imati uticaja na tvoj život. Nisam nikada ozbiljno tumačila tu rečenicu sve dok se ona sama nije u moj život pojavila. Te reči ušle su u moj život jednog sasvim običnog dana. Otvorila sam knjigu iz psihologije i htela da uzmem olovku kako bih naučeno pribeležila. Reči istine ostaće zauvek zapamćene u mojim mislima. Oduvek sam se divila veličanstvenošću rukom napisanih pisama. Čitala sam nečije iskrene misli zapisane mastilom na papiru. Shvatila sam to kao znak univerzuma da treba da se zapitam koliko sam i sama zaljubljena u život. Koliko sam prema sebi iskrena i pažljiva? Koliko ljubavi u meni ima? U međuvremenu, dok sam reči čitala slušajući kišu preko koje mi nebo čestita na svemu što sam ikada prešla, plejlista je puštala moje omiljene klavirske kompozicije. Zadivljena i zasenjena njegovom mladalačkom hrabrošću da sa mnom podeli svoje duboke misli i osećanja, shvatila sam da mi preko njega univerzum šalje veliko životno pitanje. Koliko obraćam pažnju na reakcije drugih ljudi kada ih izbacim iz zone komfora time što ih učim kako da prema meni i njima samima žive - ljubav? Kako oni reaguju kada ih učim kako da vole me time što volim se? Prihvatanjem sebe stavljamo tačku na sabotiranje sopstvenog života i sebi postajemo podrška. Na taj način učimo i druge kako da nas prihvate. Cenim i poštujem njegovu hrabrost što je odlučio da napravi korak u pravcu ostvarenja svojih želja.

Znate li, hrabri čitaoci, da je neko danas o vama mislio? Danas ste bili nečija misao vodilja.

[teodora-tekstovi]

[teodora-tekstovi]

Probudila sam kosmicku lavinu radosti spoznajom da disem, postojim i zivim. Ljudi moji, mi zivimo! Beskrajna sreca prostrujala je mojim telom i dosla do svakog mog nervnog zavrsetka. Oh, koliko sam samo radosna! Danas sam videla Sunce i nebeski svod. Videla sam hrabre ljude. Kazem hrabre jer ziveti je hrabrost. Hvala ti, nebo moje! U trenutku kada sam postala opijena vanvremenskom srecom u mojima ocima navrele su suze. Ovog puta sam ih pustila da isteku i pretope prazna korita okeanskih voda. Znam, sve je vec dovoljno dobro. Zivot od nas ne trazi da ono sto nam je dato menjamo, vec samo da prihvatimo. Nedokucivo ispunjena radoscu i zivotnom energijom, pisala sam pismo mom najvoljenijem coveku. Jedinom coveku kojem ja pripadam za zivota i izvan granica zemaljskog - Fjodoru Mihailovicu Dostojevskom.

[teodora-tekstovi]

To neprobojno staklo me je sprecavalo da izađem iz svoje zone komfora. Iznad njega jasno sam videla bezgraničnost svemira koje me doziva. Čitavog života put do svemira je bio moja zvezda vodilja na putu ljubavi. Moje lice je izražavalo uplašenost duše i oslikavalo patnje brojnih godina stradanja. U tom neiscrpnom moru straha shvatila sam da čak i taj svemir ne bi brinuo o meni. Zato što je u centru svemira hladnoća. Morala sam da zakoračim putem sebe. Onog trenutka kada sam se spojila sa Unutrašnjom Ja staklo se rasprsnulo i otisnulo u isti taj svemir u vidu atoma, molekula i jona. Više ničega nije bilo. Samo ljubav mog života što sam živa i dišem i ja dok je vladala hladnoća u samom centru svemira.

Teodora Teodorović