#zaboravila sam kako se tagovi postavljaju ali da

[raspevana]

[...] “Tunnel des joies n extases, accidents et erreurs.”

- Gaspar Noé, 2002.

Радосно узбуђење на лицу

улубљена сребрна наруквица око руке

скоро 14огодишње мене

девојчице са, или пак; од. шибица.

док истрчавам из продавнице преко пута,

[Машем му, марсом и гуараном:]

“Да “можда” нећеш још неку музичку жељу?”

“Да се вратиш ту.” [показује рукама ка себи.]

...

Кратак, визионарски дијалог,

спој мог незадовољства,

лажног,

по кривини усне

и његових “простих” речи, “неизводљивих” захтева.

...

“Да можда водиш ме из ове куће?”

Може ли спасење из тунела бити

онај, који доводи у исто цедило,

али никада не оставља ту?

...

Преко пута ~

када сам осетила хладно струјање ваздуха за вратом, са врелином његових горећих очију, водених трепавица на мом рамену

и ударац камиона, тек, на крајње власи моје косе, ударцем мојих груди у његов пулс,

моје очи су се заледиле

и знала сам да се нешто догодило

али, ја сам се само смејала

несвесно

заривајући нокте у његова рамена око мене, након што ме је зграбио себи с коловоза

јер, у “тунелу” није било међупростора

Пала сам на његову страну, н а њ е г а

и, срце је тада рекло,

а, ја сам схватила да

“It doesn't matter how many years have passed, and how many people are yet to pass”

од тог тренутка

ја сам

својим срцем

проклета

да изнова

задрхтим

у његовим рукама.