#verovati

[justsomeoneunordinary]

.

[nije-mi-nista]

Drugi put kada sam bila hospitalizovana, od prvog do poslednjeg dana, družila sam se sa jednom devojkom. Bila je malo starije od mene, ali je brinula o meni kao da mi je majka. Pričala sam i sa ostalima, brinula je i ona o ostalima, ali smo se ipak izdvajale nas dve. Za svo vreme tamo nijednom nije forsirala razgovor i bila u čudu zvanom "kakve ti probleme imaš sa 18, šta je to toliko strašno pa si u ludnici završila?". Ko god bi me to pitao, ona bi počela da vrišti na njega. Ta moja drugarica imala je plave oči, plavlje od bilo kakvog neba. Pušila je nenormalno mnogo, ali čim bi videla nekog drugog da pali, odmah bi sve pobacala kroz prozor. Kada god sam se rastužila pošto sam daleko od kuće ili zbog nečeg drugog, bila je tu sve dok mi ne izmami osmeh i prosto je bilo nemoguće ne na smejati se kada i ona to uradi. Imala je zavijena oba zgloba ruke mada nikada nije pričala zbog čega je to uradila. Trudila se svim srcem da izvuče dobro iz svakoga, ali je to tako teško sada. Nikada nije povisila ton ni na koga. Svaku prepreku je sama prevazilazila. Sklapala je i sklapala sve ostale, dok se ona lomila na hiljadu komadića. Volela je život, ali on nije voleo nju. Rekla bih vam pitajte je, ali nje već odavno nema... stoga meni morate verovati na reč.

[tebipisano]

Potrebne su vam osobe koje će vam uvek verovati.

Osobe koje znaju vaše namere.

Osobe koje ne bi ništa na svetu loše pomislile za vas.

#malo ih je

[jelenajt]

Nećete verovati, ali sreća najviše zavisi od neću.

[brbljivica]

Verovati je ponekad vrlo naporno.

Margaret Atvud - Svedočanstva

[belog-grada-crna-princeza]

Ima neka tajna veza.

Opet temperatura. I to nije ništa novo jer ovo stanje traje već tri ipo godine. Spiritualni učitelji kažu da je bolest lekcija. Pa šta mi to promiče? Šta to u svemu ovome ne shvatam? Kada je deka umro, pre tačno šest meseci, svi smo, uz ogromnu tugu i bol, osetili i olakšanje jer.. bar se više ne muči. Da li je to bila lekcija, njemu? I ako jeste, je li kažnjen što je nije adekvatno savladao? Ljudska bića sve gledaju kroz prizmu nagrade i kazne, drevno uverenje utkano u kolektivno nesvesno kroz ideju o grehu, Raju i Paklu. Šta ako nema lekcije od nekog sveznajućeg i svemoćnog Boga? Šta ako je sve ovo samo nasumično kolo sreće koje nikako da se okrene u tvoju korist? Ja nisam kockar ali gubim... Ne, ne, nama je potrebna kontrola. Ili makar iluzija iste. Bez toga si gotov. Naše pozitivne i negativne misli, naše molitve i stepen u kom pratimo nekih 10 pravila, (a što baš 10?), naša dobra ili loša karma... Ako ćeš Zemaljskije, Ti, tj neki skriveni, tajanstveni deo Tebe zvani Podsvest, koji te gura ka razvoju i celovitosti jer mu je tesno u ovoj psihičkoj realnosti. Ili, položaj zvezda i planeta? Program kompjutera i ništa drugo do (dis)funkcije u kodu? Lepo je, utešno, verovati da si deo nekog višeg plana, da u vrtlogu besmisla ipak postoji smisao. Sa ovim pulsiranjem u slepoočnicama, dok za svaku koščicu u telu imam utisak kao da je lome iznova iz sekunde u sekundu, teško je prepustiti se tim mislima. Pogotovo kad to traje i traje i ne nazire se kraj. Pitam se da li ću živeti tom punoćom kojom je on živeo i odisao, pa kada me u 85. godini jednog popodneva samo ne bude bilo, da li će neka voljena bića na koja sam ostavila neizbrisiv trag ipak odahnuti saosećajno: bar se više ne muči. Ili mi samo sutra neće osvanuti, pa će se oko rake okupiti lica nekih stranih, a poznatih ljudi i žaliti neku koja nikad nisam bila i onu koja nikad nisam postala?

Kad smo kod tih tajnih veza... Sinoć se tuširam u jedan ujutru i najednom na tren ne prepoznajem ni svoje kupatilo, ni tuš kabinu, gledam u svoje šake, a vidim zaseban entitet. I u glavi, brzinom svetlosti, dolazi i nestaje slika: mog beživotnog tela koje izvlače. U tom trenutku, vraćam se u prostoriju, Spotify u pozadini tiho pušta: Oprosti mi pape. Počinjem da plačem iz dva razloga: prvi, jer je šest meseci od kada nema deke. Drugi, jer još jedan od nekolicine ljudi zbog kog ostajem na ovom svetu nikad ne bi oprostio moj odlazak. I tu me prekida, kucanje na vrata. Kaća, jesi li dobro? Nešto si dugo unutra. I ja se naježim od glave do pete.

Ima neka tajna veza...

-Katarina

[mrasicc]

Još želim verovati, želim imati nadu.

Da volim bez brige, kada postane teško i kada nije sve onako kako želimo.

Ne bih da brinem, samo bih da je volim, onakvu kakvu sam je prvi put voleo.

[bookfirstlinetourney]

Round One

I've heard it said that girls can't keep secrets. That's wrong: we'd proved it.

-Wildwood Dancing, Juliet Marillier

Verujete li u bajke? Svakome u životu ispričana je makar jedna bajka. I lepo je verovati u njih. One nas vode u neki čarobni svet kakav nikada videli nismo i za koji nikada čuli nismo. Najvrednije i najlepše stvari na svetu ne mogu se videti ili dodirnuti. One se samo mogu osetiti. Da bi nešto postigao na ovom svetu, zaista moraš da voliš. Život se sastoji od trenutaka. Živite svoj san. Morate ga imati, ako ga nemate, kako ćete ga ostvariti?

(Do you believe in fairy tales? Everyone in life has been told at least one fairytale. And it's nice to believe in them. They lead us to a magical place like we've never seen and like we've never heard of. The most valuable and most beautiful things in the world can't be seen or touched. They can only be felt. To achieve something in this world, you really have to love. Life is made out of moments. Live your dream. You have to have it, because if you don't have it, how will you make it true?)

-Mesec Boje Purpura, Miloš Kojić

Enchantments and dreams: I suspect they are made of the same stuff. They each beguile the mind and confuse the senses with wonder and strangeness so all that was familiar becomes freakish, and the most bizarre of things intimate and natural.

-The Beast’s Heart, Leife Shallcross

[cringelordofchaos]

jebem li vam svima sunce žarko 🖕u čovečanstvo se više ne može verovati, ili barem se to tako čini zbog nekih od vas

[stalno-ista-greska]

Na koliko kilometara od tebe sam danas disala?

Koliko dugo sam živela, pre rođenja?

Koliko puta sam te videla, kada čujem kako me dozivaju na ulici?

Koliko prolaznika nisu bili ti, i koliko puta ja nisam bila ja?

Koje ulice mirišu na tebe? I koje buke zvuče kao ti?

Koliko godina sam odbrojala od tog pozdrava?

Koliko puta sam te zaboravila, i koliko puta neću?

Koliko sam snova otćutala sa tobom?

Koliko dugo ti nisam govorila, i koliko često nisi slušao?

Koliko ću verovati da možeš, i koliko još puta nećeš moći?

Koliko ti treba da dođeš, i koliko mi treba da odem?

Koliko ćemo se podsećati, da smo još tu, i kada ćemo prestati?

-Dragana Marković

[poeticlicense12345]

POGLED KOJI NAS VOLI

Već sam pisala o čovekovoj potrebi da potvrdi svoje postojanje, zasnivajući odnos sa drugim ljudima. U osnovi svega što je čovek promišljao i stvorio je iskonska potreba da izrazi ono što misli i oseća o svetu koji ga okružuje. Da, u stvari, artikuliše, na određeni način, svest o sebi i odnos prema drugima. To je komunikacija u najširem smislu reči. Postoje razni vidovi te komunikacije sa drugima, a najčešća i najprisutnija je verbalno artikulisana veza sa drugima, govor odnosno reč kao osnov te veze. Kaže se, ipak, da čovek ne “govori neprestano ali neprestano saopštava”. Znači da je naše “saopštavanje“, u stvari ,stalna komunikacija sa drugim ljudima. Ako, ovog puta, isključimo verbalnu komunikaciju, koja se služi rečima, ostaje takozvana neverbalna komunikacija, govor tela. Ja sam sklonija tvrđenju da neverbalna komunikacija mnogo vernije odražava naše istinske misli i osećanja, jer, takođe, mislim da rečima maskiramo, prikrivamo naše stvarne emocije. Nekako, imamo utisak da nas neizgovoreno ne otkriva, da je u njemu sigurnost (kao u “ćutanju” kod Andrića). Volim da ljude gledam kada razgovaram s njima, jer, imam utisak, da je tada i njihova duša “otvorena”. Zbunjuje me, najblaže rečeno, “iskrenost” ljudi koji odbijaju razgovor “oči u oči”

Naše telo često šalje poruke koje su suprotne od onog što govorimo. Pokret tela, iskra u oku, dodirivanje kose, potreba da dotaknemo onoga s kim verbalno komuniciramo mnogo više govori, ko zna da gleda, od reči koje izgovaramo. Neverbalnoj komunikaciji često više verujem, jer reč, smatram, ipak dolazi posle misli, i može se “doraditi”, “ispeglati”, a misao je nekako izvornija i istinskije izkazuje ono što osećamo. Postoji jedan takav raskorak između izrečenog, verbalnog i prećutanog, neverbalnog (pripovetka L. Lazarevića “Vetar” - psihološki bremenit odnos majke i sina), gde je neverbalno, istinsko osećanje koje, primajući se kao prava poruka, dramatično menja život glavnog junaka. Ako nas neko “sluša” a gleda u drugom pravcu, pre ćemo verovati neverbalnim znacima. Slušanje i posmatranje je od podjednake važnosti.

Postoje mnoga istraživanja o verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji koja tvrde da, recimo, lice, izraz, ton glasa prenose mnogo više informacija nego reč. Najjače emocije (radost, tuga, ljubav, strast...) mnogo snažnije ižražavamo i primamo upravo telom (pokretima, rukama, očima, izrazom lica...), a ne rečima.Ima divnih emotivnih misli o “poeziji” našeg tela, o “rimama”, kojim ono iskazuje osećanja prema nekom, bez reči. Često je to mnogo “rečitiji” govor, pogotovo onome ko zna da ga “čita” (iskra u oku itekako mnogo “govori”). Veliki Šekspir je rekao da se “ljubav javlja, živi i umire u očima”. U oku, “ogledalu duše�� su sve naše emocije, “ono” naše dragoceno što “saopštavamo” samo “odabranima” (”...oko mi je tobom zaneto i više ne upravlja hodom, ne vrši dužnost...” - V. Šekspir). Mika Antić od ljubavi koja je prošla samo pamti “pogled koji ga je voleo”.

Dodir je snažno komunikaciono sredstvo. Može da prenese presudnu poruku sagovorniku, da uteši, pruži sigurnost, pokaže ljubav i nežnost, izleči samoću i tugu. Stariji i deca, nekako, najviše osećaju potrebu da im se dodirom pokaže da su voljeni.Volela sam da svom ocu, u prolazu, naročito poslednjih godina njegovog života, dodirnem ruku, pomilujem kosu ili ga, iznenada, zagrlim, da bih mu pokazala da mi još treba.Znao je da oseti tu moju „nemu“ ljubav. Zagrljaj je najveći od svih dodira, ili skup svih jezika čula i srca. Istraživanja kažu (koja je merna jedinica zagrljaja?) da nam je potrebno najmanje četiri zagrljaja dnevno da bismo emotivno „živeli“. Ja sam , tu, neskromnija- potrebno mi je mnogo više.

O rukama kao o neverbalnom “sredstvu” komunikacije, kao pokazatelju emocija i stavova suvišno je govoriti. Koliko je dodir ruke rečitiji od svih reči koje bismo mogli izgovoriti. A gestikulacijom rukama ćemo neki govor nadgraditi, dati mu pravo obeležje.

Mnogo bi se moglo govoriti o “čaroliji” govora tela, izraza lica, pogleda, osmeha... Da li je onda verbalni govor, reč, zaista superiorno sredstvo komunikacije.

text author: Tanja Petrović Krivokapić

[ultravioletna]

Raznosi me činjenica da sam milion puta čula da ljudi, za svaki slučaj nasilja nad ženama, slučaj femicida i slično, kada žene dignu buku oko toga - govore da je to još jedno od naših feminističkih sranja. Devojka koju su silovala ČETVORICA ne zna mnogo o “feminističkim sranjima” ali verujte, ne želite da znate šta sve prolazi kroz njenu glavu i koliko je slomljena. O događaju se vrlo malo zna, naravno, informacije se menjaju iz sata u sat, navodi se i da devojka laže, navodi se i da nema povrede u predelu genitalija, svašta nešto možemo pročitati ovih dana. Ja svakoj ženi verujem, uvek. Svakoj ženi je podrška potrebna, posebno tada. Da li je događaj istinit ili ne, moraću da odam tajnu, koja je izgleda još uvek veoma tajnovita a to je da - DA, ovakvi slučajevi se dešavaju, nažalost, samo ne dođu do javnosti. Glas te devojke je možda ohrabrio mnoge druge koje su proživele isto ili gore, da o tome govore. Da se nađu krivci. Da se promeni zakon. Da žene budu sigurne. Niš je grad u kom studiram. Još pre dve godine sam sa sobom nosila nož, kada je bila situacija sa čovekom koji ide po gradu i bode ljude. Prošle godine, usled povećanja nasilja nad ženama, decom, pa i muškarcima, usled povećanja ubistava i femicida, momak mi je poklonio i elektrošoker. Zbog čega moramo da se NE osećamo sigurno u svojoj koži? Svom gradu? Da ne verujemo nikome? Zbog čega je prva stvar na koju pomislimo kada nas neko maltretira “Jebote, šta da radim sad, meni niko neće verovati, svi će mi se smejati” Zašto moramo da živimo u strahu? Institucije rade u službi SEBE i samo sebe, očigledno. Naroda, nikako. Ne, nisu ovo feministička sranja, zaista nisu. A za one koji to tako smatraju, imate svu sreću ovog sveta što se nikada niste susreli sa situacijama gde vam je smrt bukvalno pred očima, zbog drugih ljudi. Niko ovo nije zaslužio. Ponajmanje žrtve. I svi mi ostali, koji u bilo kom trenu možemo postati isto to - žrtve. Jer počinioci unapred sa zlatnom čačkalicom u ustima, grickaju i smeju se, svesni da ovde, ili nam niko neće verovati, ili niko ništa neće uraditi. Sve će se zataškati i biće slobodni nakon što zadovolje svoje nagone i potrebe. Šta ako ne “FEMINISTIČKA SRANJA”? Šta drugo? https://www.instagram.com/p/CnCR0_xtzua/?igshid=NGJjMDIxMWI=

[lethalhedgehogs]

Prva zlatna medalja

Kada se osvrnem unazad i razmišljam o svojim plivačkim počecima, teško je verovati koliko sam napredovao tokom godina. Moja strast prema plivanju rodila se još u detinjstvu, kada sam prvi put skočio u bazen. Možda tada nisam ni sanjao da ću jednog dana osvojiti zlatnu medalju, ali upravo ta strast, volja i posvećenost su me odveli do tog nezaboravnog trenutka.

Moja plivačka karijera započela je skromno, kao član lokalnog plivačkog kluba. Treninzi su bili naporni, ali nisam se obazirao na to. Bio sam fasciniran vodom, osećajem slobode koji mi je pružala, i željom da postanem bolji plivač. Ubrzo su me primetili treneri i primljen sam u klupski tim. To mi je dalo dodatnu motivaciju da treniram još jače i da učestvujem na takmičenjima.

Kako sam rastao, tako su rasli i moji sportski ciljevi. Bio sam odlučan da postanem najbolji u svojoj kategoriji. Treninzi su postajali sve intenzivniji, a treneri su mi pomagali da ispravim svoju tehniku, snagu i izdržljivost. Nisam odustajao ni kada bih doživeo neuspehe na takmičenjima; upravo su me ti neuspesi terali da još više napredujem.

Godine su prolazile, a ja sam se sve više približavao svom cilju. Bio sam učestvovao na brojnim regionalnim i nacionalnim takmičenjima i osvajao medalje, ali zlatna je bila ona koju sam želeo najviše. Međutim, konkurencija je bila sve jača, a razlika između plivača u vrhu bila je veoma mala.

Konačno, došao je taj sudbonosni dan, dan koji će promeniti moj život. Bio je to državno prvenstvo, najveće takmičenje na kojem sam ikada učestvovao. Osećao sam uzbuđenje, ali i nervozu jer sam znao koliko je ovo važno takmičenje. Moja porodica je bila uz mene, pružajući mi podršku i verujući u moje sposobnosti.

Vreme je brzo prolazilo, a ja sam se pripremao za svoj najbolji nastup ikada. Kada je došao red na moju trku, srce mi je lupalo kao ludo. Uspeo sam da smirim svoje misli i koncentrišem se samo na svoj plivanje. Kada sam čuo zvuk pištaljke, zaronio sam u vodu i dao sve od sebe. Noge su mi brzo šutirale, a ruke su se krećle brže nego ikada pre. Bio sam u svom elementu, potpuno fokusiran na cilj.

Ubrzo sam shvatio da se nalazim u vodećoj poziciji. U tom trenutku, nisam razmišljao o konkurenciji, već sam samo gledao ka cilju koji je bio sve bliže. Poslednjih nekoliko metara bila su najteža, ali sam iz sve snage gurao napred. Ušao sam u cilj, pogledao tablu sa rezultatima i tada sam znao - pobedio sam! Osvojio sam zlatnu medalju na državnom prvenstvu!

Nisam mogao da sakrijem svoju sreću i ponos. Osetio sam kako mi adrenalin struji kroz telo. Moja porodica je bila presrećna i ponosna na mene, a ja sam bio presrećan što sam uspeo da ostvarim svoj san. Konačno, zlatna medalja je bila u mom posedu.

Na ceremoniji dodele medalja, osećao sam se kao da sam na vrhu sveta. Nisam mogao da verujem da sam ja taj koji stoji na najvišem stepeniku pobedničkog postolja. Kada sam stao tamo, osetio sam ogromno olakšanje i zahvalnost prema svima koji su me podržavali na ovom putu.

Nakon tog nezaboravnog trenutka, zlatna medalja nije završila u nekom kutiji ili sakrivena u fioke. Odlučio sam da je postavim na poseban držač za medalje u mom domu. Taj držač postao je simbol mog truda, upornosti i želje za uspehom. Svaki put kada pogledam tu medalju, setim se svih teških treninga, žrtava i uspona i padova koje sam prošao da bih je osvojio.

Najvažnija lekcija koju sam naučio iz ovog iskustva jeste da se trud i rad uvek isplate. Nije bilo lako, ali sam dokazao sebi da mogu prevazići sve izazove ako verujem u sebe i ako ne odustajem. Ta zlatna medalja je samo početak mog plivačkog puta, jer znam da ima još mnogo trka i uspeha koje me čekaju u budućnosti.

Uspeh u plivanju me naučio da je ključ ustrajnost, fokus i vera u sopstvene sposobnosti. I danas, dok gledam tu zlatnu medalju na svom držaču, zahvaljujem joj na podsećanju da se snovi ostvaruju ako verujemo u njih i ako smo spremni da se borimo za njih.

[jelenajt]

Dela daju potporu rečima, tačno. Ali, ni delima se ne može verovati. Nekada su plod perfidnog uma, koji često sakriva dela dijametralno suprotna od onih koje želi da prikaže. Doslednost... E, to je već nešto

[belog-grada-crna-princeza]

Život na easy mode/I'd rather be anything but ordinary, please.

Začeta sam greškom, jedne zvezdane noći u Grčkoj, nakon, pretpostavljam, previše pića i smeha. Na svet mi se žurilo; došla sam mesec ipo dana ranije, zamalo umrla od infekcije koja je zahvatila moj mozak i nervni sistem, ali ne lezi vraže, toj bebici se živelo. Posle pakla koji se zvao inkubator i ne-baš-zainteresovane medicinske sestre, konačno sam bila u svom prvom domu, ujakovom stanu, jer su moji još uvek gradili kuću. Kažu da nisam plakala noću, valjda rezultat tolikog treninga u bolnici gde je ta glavica na kraju zaključila - niko neće doći, pa su mi stavljali ogledalce da vide da li dišem. Prve reči su mi bile, ako im je za verovati: mama, tata i "u jeeee(bote)". I tako je putovanje počelo. Turbulencija na ovom letu, hvala Bogu, nije falilo. Putnici su se menjali, destinacije varirale koliko i moja raspoloženja i često nije bilo pilota u avionu. Ali turbulentno putovanje bilo je garancija uz kartu. Saznanje da sam čudna došlo je otrpilike zajedno sa saznanjem da nema Deda Mraza. Nekoj maloj siledžijki koja me se verovatno danas i ne seća zapalo je zadovoljstvo da mi obelodani ne samo tu činjenicu, već uz to i gratis spoznaju da zbog tog nečega u meni što me čini drugačijom ne samo da nisam baš poželjna za stolom sa njima ostalima, već sam i idealna meta. Moja strategija se kroz život, priznajem, menjala, ali počela je, iz ove perspektive, najboljom mogućom: ignorisanjem. Imala sam jednu prijateljicu, sa magičnim imenom - Luna, a većinu vremena kad ona nije bila tu crtala sama negde u uglu. Kada sam konačno rekla nekome za maltretiranje, baki kada je jedan dan došla po mene i nakon njenog razgovora sa vaspitačicom, rešenje je pronađeno: maloj je naređeno da mi se izvini i da me uključi u društvo. Na silu sam sedela za tim stolom sutradan i sve vreme mislila koliko bih radije crtala u svom ćošku, čemu sam se narednog dana i vratila. Kasnije, tokom odrastanja, bilo je svega: od uzorne devojčice, do buntovnice, do asocijalne i antisocijalne i opet fine i poslušne pa sve u krug... pokušavala sam. Može se reći da još uvek pokušavam i odrastam. Ali što bi jedan naš reper rekao: ja sam dete s druge planete. Ova priča nije počela obično, niti je ikada do sad to i bila. Niti sam ikad, zapravo, u dubini svog bića, ni želela da to bude. Da to budem. Nije meni smetalo ni što ne pripadam, ni što sam usamljena, neshvaćena, smetalo mi je jedino očekivanje da ne budem ta koja jesam. Nekada i od sebe same. Ali nisam počela ovaj život na easy mode, niti je ikada bio to. Ovo je od starta spektakularna priča kakva se samo jednom dešava. Ovo je onaj neponovljivi film koji te drži na ivici sedišta od početka do kraja. Nikada i nije bila limunadica za nedelju popodne. Kažu da najmračnije noći daju najsjajnije zvezde, e to je ovaj život koji živim. U ovom avionu gde nema padobrana, gde se ide na slobodan pad sa samo dva moguća ishoda. Leteti, ili umreti. Nije to za slabe. A ja... što kaže pesma: rođena sam kao fajter.

-Katarina

[no-terfs-no-swerfs-no-fascists]

25. novembar, Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama

DA NE BUDEŠ MODRA

Dragana Mladenović

poslovica je narodna u njoj žena ume

da sačuva samo tajnu koju ne zna

(jer je lajava)

ima i poslovica u kojoj najgora žena vredi pedeset groša

a najbolja se nikakvim novcem ne može platiti

(jer je roba)

i jedna u kojoj su žena puška i konj jednaki i

čovek ih sme pokazivati

ali nikako u naruč nekome davati

(jer je vlasništvo)

ima poslovica u kojoj je lakše sačuvati

zeca u gori nego ženu u domu

(jer je kurva)

i ona da ženi zmiji i mački ne treba verovati ni

kada su mrtve

(jer je lažljiva)

da ženu decu i psa treba hraniti i tući

(jer je zaslužila)

ima i jedna jako mudra poslovica u stihu

koju muž počesto treba da kazuje ženi:

ne budi ljuta da ne budeš žuta i

budi dobra da ne budeš modra

(jer je žena)