#tim suton | Explore Tumblr posts and blogs

brlog · 6 years ago

Text

13.

The north loop - put je to koji je u kuloarima motorista po Vijetnamu stekao gotovo kultni status. Od samog početka našeg road tripa, to je bila jedina dionica ceste za koju je Luka bio 100% siguran da je želi odradit, i radi koje bi žrtvovao sve drugo. To na kraju nije bilo potrebno jer smo stigli obić (skoro) sve šta smo planirali, samo evo, kako smo na početku malo rastegli u južnom Vijetnamu, tako smo ga sad u srednjem morali malo stisnut e ne bi li u svoj tromjesečni itinerar mogli ugurat još i sjever. Problem je jedino u tome šta, da bi se od Mai Châua došlo do Hà Gianga (mjesta di počinje north loop), treba proć preko podosta neatraktivne delte Crvene rijeke.

Prvi dio puta bio je još lijep, izabrali smo malu neuglednu cestu koja prolazi rubom nacionalnog parka Ba Vì, nakon toga smo se provezli uz rijeku Da preko rižinih polja, i na kraju kad smo došli do Crvene rijeke, cesta je odjednom postala široka i puna kamiona, a zrak težak i prašnjav. Za spavanje nas je dopao Tuyên Quang, gradić ni po čemu poseban, ali praktično smješten na pola puta do našeg odredišta. Kako smo bili malo u stisci s vremenom, tako smo morali ić najbržim, a ne najljepšim putem.

Slika 1: Rijeka Da

Slika 2: Chillanje u hladovini s lokalcima

Slika 3: Za doručak - jednostavni ugljikohidrati

Slika 4: rijeka Lô nadomak Hà Gianga

The north loop, kako već i samo ime daje naslutit, je kružna tura koja spaja nekoliko mjesta na krajnjem sjeveru Vijetnama: Hà Giang, Đồng Văn, Mèo Vạc i Bảo Lạc, a nalazi se u brdovitom području koje je UNESCO 2011. proglasio geoparkom - prvim takvim u Vijetnamu i drugim u jugoistočnoj Aziji. Osim po brutalnom vapnenčkom reljefu, geopark je specifičan i po nekim endemskim vrstama te etničkim manjinama koje tamo i dalje žive poprilično tradicionalnim životima. Mjesta na loopu sama po sebi nisu toliko zanimljiva, koliko je zapravo sama vožnja po strmim planinskim serpentinama lijepa. A i opasna. Cesta zna bit neodržavana i puna rupa, i za jednog neiskusnog vozača pravi izazov. Nakon serije nesreća u kojima su sudjelovali strani motoristi, uglavnom bez odgovarajužih vozačkih dozvola, vijetnamska policija je odlučila stat tome na kraj postavivši sačekušu na ključnom mjestu, zaustavljajući pritom sve strance na motorima. Ako nemaš međunarodnu vozačku dozvolu A kategorije, slijedi novčana kazna i konfiskacija motora. Pa ti vidi.

Ovaj režim je na snazi već neko vrijeme, i kad smo stigli u Hà Giang, ekipa u hostelu je pričala samo o tome. Svi backpackeri koji se nalaze u ovom gradu, tu su radi north loopa. Većina ih je došla busom iz Hanoia pa će tu rentat motore, a neki su već iz Hanoia došli na 2 kotača; Luka i ja smo tu jedini s ‘dugim’ vijetnamskim bajkerskim stažom. Iskreno, da se nisam zadnja 2 mjeseca vozila po kojekakvim cestama, ne bi se tako olako upustila u avanturu zvanu north loop, jer i sam pogled na reljef koji je pred nama izaziva u meni strahopoštovanje. Zato mi je smiješno vidit backpackere koji nisu nikad prije u životu sjeli na motor, i sad im tu vlasnik našeg hostela daje ubrzani 15-minutni tečaj vožnje prije nego li će se u svojim kratkim hlačicama i kanotjerama upustit u penjanje i spuštanje po uskim i kvrgavim serpentinama.

Slika 5: Konvoj ispred hostela u Hà Giangu

Gazda hostela je od policijske kontrole napravio pravi mali biznis: ima svoje ljude koji, u vrijeme kad drotovi idu na gablec (oko 11 ujutro), vode cijeli konvoj backpackera zaobilaznim uličicama do točke na cesti di više nema kontrole, i to za simboličnu svotu od 50.000 dongova. Početak vožnje usred zvizdana i nije baš naša spika, ali ja sam se ustrtarila policije jer nemam vozačku pa sam izvršila pritisak na Luku da se pridružimo ostalim backpackerima iz hostela. Izlazak iz grada je prošao glatko, i uskoro smo se odvojili od ostatka družine i nastavili dalje svojim tempom. Pošto smo se pošteno usaftali, odlučili smo se za početak okupat u rijeci Lô pokraj ceste. Ovo osvježenje nam je dobro došlo da malo dođemo sebi, jer iako smo na krajnjem sjeveru zemlje i već se penjemo na više nadmorske visine, i dalje je vruće za popizdit. Nakon kupanja nastavljamo dalje cestom koja je u odličnom stanju - asfaltirana, iako uska, i uskoro počinje uspon i show program, zavoj do zavoja, vozimo se 20 na sat jer brže ne ide. Uskoro dolazimo do Quản Bạ Heaven Gatea - planinskog prijevoja s krasnim pogledom gdje smo popili kavu i prošetali oko derutne zgrade odašiljača.

Slika 6: Luka se kupa u rijeci Lô

Slika 7: Uspon prema Quản Bạ Heaven Gateu

Slika 8: Piramidalne perforacije u betonu na zgradi odašiljača

Slika 9: Sjever

Vozimo se po tim vapnenačkim stošcima, pogled je brutalan di god da se okreneš. Prometa čak ima dosta, jer em je cijela regija naseljena manjinama koje (mukotrpno) žive od poljoprivrede, em ima dosta backpackera na motorima - situacija nije bila ovakva do prije 5 godina, ali the north loop je sve popularniji i uskoro bi mogao postat nova Sapa. Imamo osjećaj da smo tu došli u zadnji čas, prije nego šta regiju preplave autobusi s kineskim turistima.

Slika 10: Život na sjeveru - nema labavo!

Slika 11: Bivoli se vraćaju kući

Slika 12: Ni klinci nisu pošteđeni rintanja

Slika 13: H’mongica 21. stoljeća - narodna nošnja i skuter

Slika 14: Suton nad Đồng Văn karst plateauom

Inicijalni plan nam je bio do navečer doć u Đồng Văn, ali kako nismo krenuli vozit uobičajeno oko 6-7 ujutro nego tek u 11, ipak nismo stigli. Ovdje se nema smisla vozit po mraku iz nekoliko razloga: prije svega jer nije sigurno, cesta je dovoljno opasna i usred bijela dana, a s druge strane nema ni smisla jer se ne vidi landscape, a to je ono radi čega smo uopće došli. Prvo naseljeno mjesto na koje smo nabasali je Sủng Là, malo selo gdje žive pripadnici nacionalne manjine H’mong. Uspjeli smo se sporazumit s nekim nonićem da prespavamo u njegovom homestayu - jedinom na ovim prostorima. Dobili smo madrac na podu u potkrovlju, s klonjom u dovrištu. Vrlo basic, ali zadovoljilo je sve naše potrebe - u brlogu smo objesili hemok, otvorili bocu lošeg crnog vina i uz bong proslavili 420.

Ujutro smo shvatili da se nalazimo u selu gdje se snimao Pao’s story, vijetnamski film o mladoj H’mongici, pa smo otišli razgledat kuću sa snimanja. Kuća je u vlasništvu dede koji je unuk nekadašnjeg cara opijuma - najbogatijeg H’monga u kraju, i očuvana je vrlo autentično. Radi se zapravo o sklopu 4 kuće koje su orijentirane oko unutarnjeg dvorišta - već 100 puta viđeno u ruralnoj arhitekturi. Kuće su u prizemlju od gline, a na katu drvene, s galerijom koja konzolno strši i radi trijem u prizemlju. Interesantan detalj je nacrt presjeka kuće (ne ove), nacrtan olovkom na zidu prizemlja - tko, kako, zašto?

Ono šta me oduševljava je činjenica da ekipa ekšli nosi narodne nošnje, ali ih kombiniraju s modernom odjećom, tako da nije rijetkost vidit curicu u tradicionalnoj suknji, ali da gore ima majicu na Hello Kitty ili sl. H’mongice su rumene i lijepe i seoski ambijent im dobro stoji; teško mi je zamislit neku daleku budućnost u kojoj će ovaj kraj bit urbaniziran, kad se neće živjet u kućama od blata i kad će ove jedre djevojke nosit traperice i štikle i obavljat uredske poslove. Pitam se je li napredak zaista neminovan i mogu li neki dijelovi svijeta ipak zauvijek ostat takvi kakvi jesu.

Slika 15: Brlog à la H’mong

Slika 16: Luna

Slika 17: Presjek na fasadi

Slika 18: Mala obiteljska drama oko banane

Slika 19: Unuk cara opijuma i njegov bong

Preostalo nam je nekakvih 20-ak km vožnje do Đồng Văna kroz predivan krš, podsjeća me na Hrvatsku i osjećam se dobro, čak ni cesta više nije toliko zastrašujuća. H’mongovi su vrijedan i radišan narod i kultivirali su ovaj negostoljubiv krajolik do krajnjih granica; sadi se na svakom kvadratnom centimetru, zeleni buseni izviru između špičastih stijena. Po brdima nemogućih nagiba naslagane su terase rižinih polja s podzidima od suhozida, i ekipa neumorno hoda gore - dole, nosi usjeve, okopava, čupa korov. Naravno i među seljacima ima lijenčina pa smo tako malo prije Đồng Văna našli jednog jadnika, vidno alkoholiziranog, kako fino spava na cesti. Ama baš nitko tko je prošao tuda nije se ni osvrnuo na njega, valjda ga već dobro znaju, ali mi smo se zaustavili da mu pomognemo - u tom trenutku smo još mislili da mu je samo slabo od vrućine. Lik je negodovao kad smo mu pokušali dat vode, i nakon šta smo ga premjestili sa strane i napravili mu improviziranu hladovinu od nekakve stare vreće koju smo našli pokraj ceste, naglo se razbudio, prebrojao novce u novčaniku i otišo ća bez pozdrava. Eto, pa ti budi dobar prema ljudima...

Slika 20: Luka neuspješno rekognoscira

Slika 21: Ukroćena priroda

Slika 22: Nasadi na svakom cm2 zemlje

Slika 23: Vrijedna žena

Slika 24: Klinke

Slika 25: Pijanac na cesti

U Đồng Vănu smo se smjestili u homestayu na rubu grada. Tipološki sve je isto kao i u Mai Châu: drvena kuća na stupovima, na katu je dorm - ogromno potkrovlje s bračnim madracima na podu. Madraci su međusobno razdvojeni zavjesama tako da ipak imaš malo privatnosti, a nama se ova vrsta smještaja jako sviđa jer nam omogućava da za male pare spavamo u istom krevetu. Jedan od likova koji su zaposleni u homestayu je Amerikanac pa nam pušta Iron and Wine i Josea Gonzalesa, zbog čega se na ovom mjestu osjećam više ‘doma’ nego igdje drugdje dosad u Vijetnamu. Mi smo u homestay došli poprilično rano jer smo spavali blizu Đồng Văna, i većinu dana smo bili jedini gosti. Kako se približavala večer, tako su krenuli stizat i ostali backpackeri, koji su večer prije proveli u udaljenijim mjestima. Veliko iznenađenje su bili dečko i cura iz Kalifornije koje smo upoznali u homestayu u Kon Tumu dok sam ja bolovala, a koje smo sad nenadano opet susreli. Bilo je tu i motorista s lakšim ozljedama koje su vrlo lako mogli izbjeć da su samo vozili u dugim hlačama i s rukavicama. Luka i ja smo im pomogli, naša putna prva pomoć je puno bolje opskrbljena od ove u homestayu. Koliko god mi je drago pomoć putniku u nevolji, i dalje mi ne ide u glavu kako ti ljudi tako olako sjedaju na motore u neadekvatnoj odjeći, a voze po takvom terenu. Oh well...

Slika 26: Homestay i gomila backpackerskih motora

Slika 27: Kultivirana vrtača u Đồng Vănu

Idućeg jutra svi su se ostali gosti pokupili ća i nastavili dalje vozit po loopu, ali nama se tu baš svidilo pa smo odlučili ostat još jedan dan. Ja sam se udobno smjestila na terasi i pisala blog, a Luka se odlučio malo ić provozat u samostalnom aranžmanu, da se izgušta, i to ni više ni manje nego do najsjevernije točke Vijetnama, pravo do granice s Kinom! Najsjevernije naseljeno mjesto je Lũng Cú, i na putu do njega cesta prolazi vrlo blizu granice s Kinom, paralelno s istom takvom lokalnom cestom s kineske strane. Tu se razvila prava mala gospodarska duty free oaza, jer je žičana ograda mjestimično rumbana te ljudi i roba nekontrolirano i naočigled sviju prelaze granicu amo - tamo. Vjerujem da i lokalna samouprava u tome ima svoje prste jer je Lũng Cú nevjerojatno razvijen za jedno takvo izolirano mjesto i nemoguće je da baš sve pare mlate od turizma - jedina atrakcija je toranj s vidikovcem i zastavom - ovo realno nije najsjevernija točka zemlje, ali oni je tako reklamiraju i na tome baziraju čitavu turističku ponudu.

Do prave najsjevernije točke treba ić još malo sjevernije kozjom stazom koju je Luka, nezasitni avanturist, odlučio savladat na motoru. Krenulo je dobro, ali nakon nekog vremena staza je postala prestrma i kamenita - pravi planinarski put, pa je Luka mudro zaključio da je bolje dalje nastavit pješke. Nakon šta se prošetao do krajnjeg sjevera i bacio pogled preko klanca u Kinu, jedva je uspio okrenut motor i vratit se nazad (uzbrdo!) u jednom komadu. Kad se vratio u brlog, već je bio debeli mrak. Ja sam se kasnije preznojila od muke samo dok sam gledala snimku vožnje, a i on sam je priznao da mu nije baš bilo svejedno.

Slika 28: Toranj u Lũng Cú - lažna najsjevernija točka Vijetnama

Slika 29: Pogled s prave najsjevernije točke Vijetnama prema jugu

Slika 30: Likvidna granica prema Kini

youtube

Video 1: Luka se vozi po kozjoj stazi

Idućeg jutra krenuli smo dalje. Do Mèo Vạca vodi dobra asfaltirana cesta, a pogled je spektakularan: špicasti vrhovi izviru sa svih strama, obavijeni jutarnjom maglom. Neki su prekriveni gustom šumom, a neki su goli krš. Cesta vijuga na sve strane i baš mi je gušt vozit jer nema prometa i napokon se mogu malo opustit. U Mèo Vạcu smo napravili servis motora i popili kavu, smišljajući kojim putem dalje do Bảo Lạca gdje ćemo prespavat. Najlogičnija opcija je bila ić državnom cestom QL4C, ali Luka me nagovarao da idemo sa ĐT217 koja je cesta nižeg ranga približno iste duljine, a ono šta je njega najviše rajcalo je bila činjenica da trebamo preć rijeku Nho Quế preko koje ne postoji most nego vozi skela - tzv. bamboo ferry (ime govori sve). Na nekoliko mjesta na internetu sam pročitala da ta cesta i nije baš u najboljem stanju i bila sam veliki protivnik ideje da idemo njome, ali tog jutra dok sam ispijala kavu neki ludi duh avanturizma je ušo u me pa sam rekla jebiga, idemo putem kojim se rjeđe ide.

Slika 31: Cesta ĐT 217 za Bảo Lạc

Slika 32: Poljoprivreda pod kutem od 45°

Slika 33: Svak nešto nosi

Slika 34: Serpent

Slika 35: H’mongice u polju

Slika 36: Sestre

Slika 37: Pastir s kozama

Slika 38: Pinnacles

Slika 39: Uobičajen transport motorom u Vijetnamu

Slika 40: Glupiranje

I prvih 25 km je bilo stvarno lijepo, krasna vožnja, divan landscape, živopisni ljudi. A onda, malo prije famoznog bamboo ferryja, cesta je naprasito nestala i pretvorila se u dirt road. Uski dirt road, uz rub planine. Noćna mora! Nije bilo ni teoretske šanse da se vozim po tome! I onda je pokraj nas prošao jedan veliki momak na motoru, istoj Hondici ko šta je mi vozimo, i pitao za smjer - on ide kamo i mi. Ali on je tu namjerno. Jer brije na off road. I ful je uzbuđen jer je napokon nestalo asfalta. Say what?

Luka je prvo odvezo svoj motor do rijeke, pa ga je momak - Čileanac bacio na svom motoru nazad do mog motora, pa je odvezo i moj motor do rijeke. Ja sam tu dionicu prohodala. Prevezli smo se na skeli od bambusa na drugu stranu i to je bila zasad jedina svijetla točka cijele ove putešestvije. S druge strane rijeke dočekao nas je dirt road u još gorem stanju: uzak, ispran kišom i pun kamenja. E da, i uzbrdica! U ovoj formaciji (ja hodam, Luka vozi svoj motor, Čileanac ga odveze nazad do mog motora pa preveze i moj motor) smo nastavili slijedeća 2 km, po najgoroj mogućoj sunjari, dok nismo nabasali na neki mali žgabucin i sjeli pojest nešto. Ja sam imala mali živčani slom jer je Luka, sasvim opravdano, rekao da ne možemo ovako dalje jer do Bảo Lạca ima još 40 km i nećemo nikad stić. Mislim, jasno je to meni, ali strah je strah, grozan, paralizirajući, i ja ne mogu ništa protiv njega. Skovali smo plan: Luka će se odvest na svom motoru, i Čileanac će odvest mene na svom motoru, do prvog mjesta gdje cesta počinje izgledat iole normalno. Onda će Čileanac bacit Luku nazad do mog motora, i Luka će dovest moj motor. Plan zvuči super na papiru! Činjenica da Čileanac inače vozi off road i da je vrstan vozač bi me trebala umirit, jer sam kakti u dobrim rukama, ali on uopće ne uvažava moj strah i paniku i vozi se brzo, ful brzo! Ja ga odiza grčevito držim i preklinjem da vozi sporije, plačem i opraštam se sa životom, nadam se da će mi majka oprostit šta ću je tako mladu bacit u korotu. Ova tiranija je potrajala nekih 20ak minuta, nakon kojih smo ko oazu usred pustinje napokon ugledali asfalt. Uf!

Trebalo mi je neko vrijeme da dođem sebi, smirim se i sjednem nazad na svoj motor. Nastavak puta do Bảo Lạca je bio ok, uz nekoliko dionica ceste koja je bila u radovima - a ovog puta sam ih izvozila sama samcata!

Slika 41: Bamboo ferry - početak svih mojih muka

Slika 42: Atrakcija smo u selu

Slika 43: Ono kad je dirt road bio lijep i širok

U Bảo Lạcu smo se smjestili u hotel i odveli Čileanca na večeru da mu se zahvalimo na pomoći. Psihički najteži dan dosad na našem putovanju je bio iza nas, nikad se dosad nisam toliko bojala za vlastitu egzistenciju. Sutra ujutro smo nastavili našim uobičajenim tempom. Naša iduća postaja je nacionalni park Ba Bể s istoimenim jezerom, gdje ćemo samo prenoćit; inicijalni plan je bio ostat 2 dana i odradit nekakav hike ili vožnju po jezeru, ali naši frendovi iz Kalifornije koje smo sreli u Đồng Vănu su nam rekli da je bezveze i da se ne isplati tamo ostajat. Do Ba Bểa ima 156 km lagodne vožnje po dobroj cesti pa smo uboli zadnju prigodu na našem putovanju da se negdje uz put okupamo. Našli smo dobar spot na rijeci Neo koja prati našu cestu dobrih 15-ak km od Bảo Lạca. Najdraži dani su mi oni kad nigdje ne moramo puno žurit i kad si možemo dozvolit ovakve luksuze – u podne je puno bolje brćkat se u hladovini nego pržit na vrućem asfaltu.

Ostatak vožnje je ugodan, još uvijek smo u planinskom području iako se lagano već spuštamo na niže nadmorske visine, i krajolik je i dalje divan; krš koji se izmjenjuje s terasama riže, bivoli i koze na ispaši, tu i tamo pokoji potok ili slapić uz cestu. Na samom ulazu u Ba Bể nas je već uhvatio mrak, i tu nam je sad ostalo još 6 km vožnje od ulaza u nacionalni park do homestaya na jezeru po jako lošoj i neodržavanoj stazici. Moram reć, da nisam dan prije proživila cijelu onu dramu na dirt roadu, da bi mi sad ovo palo puno teže - moji kriteriji su se dosta snizili po pitanju uvjeta na cesti.

Slika 44: Slobodni spust do rijeke

Slika 45: Brćkanje

Slika 46: Rižina polja

Slika 47: Njuška

Slika 48: Ubrana vs. neubrana riža

O jezeru Ba Bể ne mogu reć ništa posebno, jer smo tamo na kraju doslovno samo prespavali. Jedina zanimljivost je da sam tu vidila prvog konja dosad u ova skoro 3 mjeseca u Vijetnamu! Doduše, vidila sam i natpise za restorane koji poslužuju konjsko meso... Jadan konj :(

Slika 49: Ranojutarnji selfie s jezerom Ba Bể

Slika 50: GPS track - 736 km sjevera u 7 dana

3 notes · View notes

direword-blog · 8 years ago

Text

Prvi let

Avet se primicala. Senka njenog dugačkog roga lelujala je na zidu hodnika, sve bliža niši u kojoj sam se krio. Pogrbljeno obličje oprezno se teturalo napred.

Duboko sam izdahnuo vazduh da se primirim, pa sam joj, u polu čučnju, pošao u susret.

Senka se preteće njihala. Uskoro će proviriti iza ugla.

Onda zasta. Ukipio sam se kad i ona.

Šta čeka?

Odjednom je nestala. Šta to…?

Silovit udarac izbi mi vazduh iz pluća. Presamitio sam se i pao na koleno, osećajući kako me grudi peču tamo gde su me njeni nokti ogrebali.

Trš, trš.

Lomeći tlo pod sobom, avet se stuštila ka meni. Lako me je oborila na leđa, pa se, zacvilivši od gladi, nadvila nada mnom.

Za trenutak sam je jasno video na svetlosti lampiona koji je visio na kraju hodnika. Bila je čovekolika, sa dugim i uskim udovima oklembešenim kraj tela. Kada bi se uspravila do pune visine, dosegla bi dva metara. Kolena su joj, međutim, bila neobično povijena, i kretala se u trzajima, vukući telo za nogama.

Na licu, svom u naborima, nije bilo očiju. Njihovo mesto zauzimale su dve džinovske kraste.

Zapalacala je jezikom, dugim bar dvadeset centimetara. On je već bio iskićen očima, zelenim, ludim, a inteligentnim. Radoznalo su piljila dok je između njih klizila sluz.

Iako je izgledala krhko, avet je bila nemoguće snažna. Celim svojim telom me je čvrsto pritisnula na podu.

Pričalo se da njen ujed parališe, ali ne oduzima svest. Poješće me živog.

Uzalud sam se batrgao. Magija mi je bila jedina nada.

Naletom vetra, otkinuo sam lampion sa kanapa na kome je visio. Nisam smeo da izgubim kontrolu nad vazduhom oko njega.

Zafrljačio sam svetiljku kroz sobu i tresnuo njome o leđa aveti, a kad se staklo raspuklo, ulio sam plamenu moć. Narastao je u kuglu veličine moje glave za tili čas.

Zver malo izvi leđa, a onda, na moj užas, njena koža prosto upi vatru.

Igličasti zubi zariše mi se u rame. Oteo mi se krik, iako nisam hteo da privučem još pažnje.

Avet je plakala za svojim žrtvama. Obmotala je jezik oko rane na mom desnom ramenu, ne bi li izlučila otrov.

Otimao sam se dok više nisam mogao da pomaknem ruku.

U glavi mi odjeknuše reči: „Avet se može ubiti samo na jedan način.“

U pitanju je bila jedina za mene nemoguća stvar.

To je bilo to. Vreme da se bori ili umre.

***

Sve je počelo opkladom. Zapravo, počelo je još onda kad se Sjajev ego toliko naduo da je postalo teško izbeći sudar sa njime.

Grom i on se nisu voleli. Sjaj je tražio da mu se ljudi sklanjaju sa puta, a Grom to nije činio ni za kog.

Jednog jutra, naš odred dobio je zadatak da zajedno sa Sjajevim prenese drva za logorsku vatru iz kampa u srcu šume, do onog na njenom obodu, radi vežbe koja će se tamo odigrati.

U to vreme, sve su nam odrednice bile takve, kao “jednog jutra”. Jedan nalik drugom, vreli dani leta slivali su se poput okolnih vodopada u svakodnevnicu u Avet šumi, gde su nas ljudi vojvode Meseka podučavali.

Čovek je imao malo izbora ako je hteo da ovlada magijom. Univerziteti za bogate, i služba kod nekog velikaša za nas ostale.

Tada mi to nije previše smetalo. Hranili su nas dobro, a Avet šuma je sama po sebi bila kao neki prepredeni učitelj. Svaku savladanu opasnost nagrađivala je novim doživljajem.

Danju smo se naprezali do iznemoglosti, pa bismo noću zaspali onako baš zdravo umorni, još dok su se prve zvezde navlačile nad šatore. Učenje magije pod vojvodinim grbom uključivalo je, pored umnih napora, i fizičke, pošto je trebalo osposobiti nas da i iznureni rukujemo njome.

Tako su, tog nesnonso vrućeg dana, dva naša četvoročlana odreda teglila cepanice kroz Avet šumu bez prave potrebe. Povremeni dašak vazduha bio je pravo osveženje. Naročito je mučno bilo na čistinama koje su razdvajale guste šumarke.

„Je l’ ti treba pomoć, Grome?“, zadirkivao ga je Sjaj sa svojim najvećim, nakaradnim kezom na licu.

„Neka“, prosto je odgovorio Grom, malo uspravivši snop granja na levom ramenu. Bio je najmlađi među nama. Nije mu moglo biti više od petnaest godina.

„E, moj ti“, navaljivao je Sjaj, sa lakoćom balansirajući svoj tovar. „Šta vam je ono juče rekao matori Munja? Da je od vas manji ulov imao samo Mrkin odred? Mrkin!“

„Daću ja tebi jednu munju ako ne zavežeš, mali, pa će da ti bude mrko“, zarežao sam na njega.

U moju odbranu, znoj mi je već lio niz lice i vrat. Duga smeđa kosa je samo pogoršavala stvari, ali bila je to mala cena za nju.

Sjaj je frknuo u mom pravcu da se podsmehne što ne mogu da smislim ništa bolje od toga.

Ni moji se nisu nasmejali. Inje se klonila svađa, a Žar je bio zagledan u tragove kraj nekog žbuna.

Kao što bolesni ljudi imaju napade kašlja, tako je Žar jednu za drugom nehotice iz sebe izbacivao sanjalačke ideje. Taj momak je štucao snove.

„Što sam smislio jednu dobru pesmicu“, „kada bi glas imao boju, koje bi boje tvoj bio?“, „kad ćemo na ronjenje?“, sve sam to imao prilike da čujem od njega, i to u jednom danu.

Pričao je u bujicama. Danima bi bio ćutljiv, da bi u jednom trenutku masa reči nadošla u njemu.

Inje je pak obično bila sva fina, a kad joj prevrši, isuviše strašna da bi se neko sa njom raspravljao. U njoj je postojao neki nagib, nešto oštro i koso, gde je njena uobičajena “nežnost!”, prelazila u tihu odlučnost.

Pošto je bila za glavu viša od nas ostalih, umeli smo da kažemo da ima krupne korake, pa je uvek korak ispred drugih. U stvari je samo više čitala od svih nas.

Što se Groma tiče, taj nije lajao, samo je ujedao. Tako je celokupno odgovaranje na Sjajevo čikanje padalo na mene.

Nas dvojica smo nastavljali u nedogled, sve zadihaniji. Prepirali smo se dok nam od vrućine i umora u arsenalu nije ostalo ništa drugo do dobacivanje sa „some“ i „seronjo“, a Grom bi se tek povremeno nasmejao ili primetio „ide mom odredu sasvim lepo.“

Zrikavci su, činilo se, pomahnitali, trava nam je šuštala pod nogama, a Žar je trčao ispred ostalih za cepanicom koju je ispustio, pa se čulo i kako se ona kotrlja niz brežuljak. Kroz sve to se ipak probi jedan zvonki ženski glas.

„Umuknite više!“, Para se u hodu okrenula ka Sjaju i meni. „Sad bi Žar pevušio da se vi ne prepirete. Šta mislite da bismo radije da slušamo?“

Para je bila razlog što u tom trenutku nisam skakao po jednoj grupi panjeva sa strane, kako sam imao običaj kad bih tu prolazio, jer sad je trebalo delovati ozbiljno. Ona je bila jedina dobra stvar u vezi sa Sjajevom grupom. Druga dvojica su bila braća Grumen, koje je čovek jedva mogao da razlikuje, a kamoli da smatra zanimljivima.

Para mi se pak dopadala. Već dugo.

Nevolja je bila u tome što nje to kao da se nije previše ticalo.

Kad smo tek počinjali sa obukom, oko kampa se vrzmala jedna žena koja nas je ubedila da je magijom moguće proreći budućnost. Pari je predvidela da će se te večeri do ušiju zaljubiti u jednog divnog dečka.

Para je briznula u plač. Nadala se nekoj smernici do blaga skrivenog u Avet šumi, o kome su svi tih dana brujali. To mi se i dopadalo kod nje. Uvek je ka nečemu stremila.

Sjaj i ja smo zaista utihnuli na kratko, ali nešto je bilo u vazduhu tog dana, previše zujenja, ili vrućine. Hlad krošnji nije bio dovoljan da strasti splasnu.

Sjaj je naprsno planuo: „Hoćeš da znaš zašto sam tražio da me premeste iz tvog šugavog odreda?“

Svi su zastali. Zagledali smo se u Groma.

Bila je to osetljiva tema koju nikad nismo potegli.

„Zar već ne znamo?“, grubo sam pitao Sjaja, već blago razočaran što Grom ćuti. „Morao si ti da budeš glavni.“

„Ne, nego zato što vas predvodi slabić koji je i vas ostale pretvorio u kilave slabiće!“

Začu se tresak kad Grom baci svoja drva kako bi se ustremio na Sjaja.

„Dokaži to onda“, mršavi Grom je morao da podigne glavu kako bi pogledao Sjaja u oči. Magija je, ipak, brisala takve razlike.

„Noćas, Drvo Užasa, ako smeš“, Sjaj kao da je hteo da ustukne, ali bilo je kasno. „Ko prvi uđe u srž, njegova je Avet šuma do kraja leta.“

„Šta to znači?“, pitala je Para.

„Gubitnici menjaju pobednički odred u svim najgorim poslovima“, zlobno je objavio Sjaj.

Grom nije odbijao izazove: „Naći ćemo se tamo.“

***

Predveče smo naslagali cepanice na dve gomile nedaleko od kampa. Upotrebili smo samo mali deo drva koje smo doneli.

Dodelili su i Sjajevima i nama po jednu šibicu.

„Spremni?“, proverio je Grom kao i uvek.

Pridružio sam mu se čim je kresnuo šibicom o drvo. Nas dvojica smo hranili plamen magijom. Drvo ispod jedva da je tinjalo, ali mi smo stvarali još vatre iz same vatre, kroteći je kako se rasplamsavala.

Utrkivali smo se sa Sjajevom grupom. Za samo nekoliko sekundi, razbuktali smo veliku logorsku vatru.

Inje i Žar pobrinuli su se za drugi deo zadatka. Kada je dim počeo da se širi, ovladali su kretanjem vazduha tako da ga oblikuju u signale.

Tim koji je bio naš partner u toj vežbi čekao je u suton na naš znak kod najvećeg potoka u šumi. Tamo će podići vodoskoke u visini o kojoj smo ih mi obaveštavali šifrom u dimu.

Poslednja dva odreda bila su smeštena tako da vide samo vodene signale, prema kojima će u zemlji izdubiti rupe do saopštene dubine. Bila je to svojevrsna magijska štafeta.

Bili smo hitriji od Sjajevog odreda za nekoliko sekundi. Svi smo se zapiljili u pravcu šume.

Učitelji su to zvali ušivanjem volje u prirodu. Magija je ispoljavanje volje, a ovako smo učili da sejemo deliće naših u elemente, zadajući im željeni ritam.

Protekla su možda tri minuta, pre nego što je visoko iznad krošnji proletela gomilica zemlje u koju je bila zabodena teget zastavica.

„Opa!“, zaklicali smo Žar i ja. Inje pobedonosno podiže pesnicu, a Grom se široko nasmeši gledajući u Sjaja.

Naš tim je bio brži. Bio je to dobar znak pred večerašnji izazov.

***

„Slušaj ovamo“, Grom je prošaputao pa smo svi zbili glave. „Ova noć je naša!“

„Razume se“, reče Inje.

Održavala je mali plamen za nas. Pridodao je tami tek nešto bledog svetla, ali i to je bilo znatno poboljšanje, pošto smo se iskrali iz kampa po mrklom mraku. Sada smo videli korenje drveća i neravnine u zemlji kojih je šuma bila puna.

Držali smo se tišine i mraka koliko smo mogli pošto su Avet šumom noću lunjali razni grabljivci, od krepasa, krilatih lovaca u tami, do sarasa, u čije je zamaskirane jame bilo lako upasti.

„Nećemo valjda da nas Sjaj ponižava mesec dana“, dodao je Grom.

„Najgori poslovi!“, stresao sam se.

„Čistili bismo one bobice od kojih dobiješ osip“, razmišljao je Žar „a kako je počelo, neko će verovatno morati i da pere Munji noge.“

Stegnuh ga za mišicu, prebacivši drugu ruku preko Injinog visokog ramena.

„Munjine noge“, šapnuo sam da ih zastrašim.

Žar se ozari. Ne bi se moglo reći da je bio lep, sa svojim uskim licem i krupnim očima, ali bilo je nečeg u njemu što bi pridobilo sagovornika. Bio je lep onako kako su to ljudi koji su stalno zaokupljeni nečim što vole.

„Ali ako pobedimo“, uzbuđenje u meni je raslo, „čeka nas slava!“

Inje mi pokaza da se stišam. Niko se, ipak, nije previše zabrinuo. Starešine su bile gore od noćnih grabljivaca.

Nisam mnogo razmišljao o tome šta bi bilo da nas uhvate. „Nagrabusili bismo“ je pokrivalo sve što može da se desi.

Nastavili smo ka Drvetu Užasa čija se krošnja pomaljala u daljini.

Pogledom sam potražio sovu koju smo malopre čuli. Nešto je skakutalo po granama, ali bilo je nemoguće uočiti ga.

Lišće se blago njihalo na povetarcu kao da se drveće nakostrešilo. Neko bi lako mogao da se prevari i poistoveti tu Avet šumu sa onom sparnom od jutros.

Požurio sam da sustignem ostale.

Radilo se o različitim ćudima. Narav Avet šume bi se izmenila po noći. Bila je manje sklona da prašta čoveku ako zabasa tamo gde ne treba.

Drveće je i samo zbilo redove nadomak Užasa. Grane su se istanjile, a lišće kao da je bežalo na suprotnu stranu. Prešao sam dlanom preko hrapave kore jednog hrasta da se uverim da li je drvo bolesno koliko izgleda.

Na prstima su mi ostale ljuspe. Ljuštilo se.

Siguran znak da smo blizu Užasa. Ljudima bi razum počeo da prokišnjava kad bi dugo vremena proveli u njemu, a drveće je u njegovoj blizini oboljevalo.

Zato je to mesto bilo zabranjeno i po danu, ali skoro svi smo bar jednom kročili tamo, da dokažemo jedni drugima da smemo.

„Tebi se sviđa Para“, Grom mi je odjednom prišao.

Para je bila proleće među ljudima. Mirisala je na radoznalost. Voleo sam i to kako razigrano hoda, kao da stavlja zemlji do znanja da je voli.

„Pomalo“, rekao sam.

„Možda joj se večeras dokažeš!“, hrabrio me je Grom.

„Ova noć je naša, zar ne?“, namignuo sam mu.

***

Sa Sjajevom grupom smo se našli na samom obodu čistine koja se protezala oko Drveta Užasa. Para je osmatrala prostor iza poslednjeg reda žbunja, Grumeni su se nešto domunđavali, šutirajući žir između sebe, a Sjaj je razgorevao plamen za njih.

To je bar radio pre nego što smo im prišli. Sada je sevao pogledom ka nama.

„Niko vas nije video?“, pitao je.

Pokazao sam mu da se opusti. Pojedincima sam stalno morao da objašnjavam da srednji prst to označava tamo odakle sam ja.

Grom samo produži kroz žbunje pa smo svi pošli za njim. Sjaj se malo izdvojio od ostalih.

Ništa nije raslo oko džinovskog hrasta. Grabio je poleglim granama kao pipcima ka praznini oko sebe. Svaka je bila tunel dovoljno visok da čovek njime prođe poguren, i dovoljno širok da se u njemu mimoiđu dve osobe.

Drvo Užasa je zapravo samo izigravalo drvo. Neki mag je u prošlosti dao masi zemlje oblik hrasta i spolja je obložio korom i liščem.

Obruč rastinja u žalosnom stanju okruživao je rupu koju prisustvo Užasa kao da je progorelo u šumi. Napredovali smo preko uvele trave pod zvonom neprirodne tišine.

Osetio sam blagu nelagodu. Nešto mi se pobunilo u stomaku.

Sve je bilo na svom mestu. Vetar je strujao između grana koje su se izvijale kao kraci nekog čudovišta skamenjenog u pokretu.

Nešto ipak nije štimalo. Možda upravo to što je nelagoda bila blaga. Ranije bih već na sto metara od drveta osetio kako se strah u meni polako meškolji.

„Izgleda da čak i Užas slabi s godinama“, Grom je primetio isto.

Sjaj se isprsio da mu nešto odbrusi. Onda je propao pod zemlju.

Začuli smo njegov povik, a zatim besnu psovku odozdo. Još dok je Inje jačala plamen da vidimo šta se zbiva, komešanje u rupi zamenilo je nečije prigušeno krkljanje.

Sjaj je, pocepan i izgreban, na dnu jame uzmicao od jednog sarasa, koliko mu je to uski prostor dozvoljao. Saras se pak borio za vazduh do koga mu je ovaj odsekao dotok da se odbrani.

Stvorenje je očajnički grebalo po zemlji izraslinama koje su mu štrčale iz tankih ruku.

„Vadite me odavde!“, zagrme Sjaj.

Pri padu je ispustio šibicu oko koje je nakupio poveći plamen, i sada je vatra zahvatila zemlju između sarasa i njega.

„Penji se“, Para je bila najbrža.

Oblikovala je stepenike od zemlje za njega, koji bi se raspali čim bi prešao na sledeći.

„Pogani Sarasi“, procedi Inje, „kad su se pre uselili ovde?“

Sjaj se iskobelja iz rupe, teško dišući. Otresao je zemlju sa sebe.

„Pazite gde stajete“, upozorio nas je Grom.

„Sranje“, dodao sam ja.

Svuda oko nas čulo se kako se pokrovi zemlje lome, otkrivajući jame. Uz škrgutanje zubima, sarasi su ispuzali iz bar šest rupa. Čak je i Sjajev krenuo da se penje čim je došao do vazduha.

Brzo je napredovao ka nama, zabadajući šiljke ruku u zid jame.

Sasuo sam projektil nabijene zemlje u lice najbližeg sarasa. Glave su im bile velike kao trećina zakržljalih, humanoidnih tela.

Stvor se zaljulja na kratkim nogama, ali izdrža udarac. Kružio je oko nas. Prebrzo su izmileli iz jama, to nam je bila prednost.

Gledao sam kako Žar i Inje brzo zauzimaju po jedan bezbedni komad zemlje, kleknuvši da se ispolje. Braća Grumen su izgleda naumili isto, ali Sjaj se pribio uz leđa jednog.

„Pokrivaj me!“, naredio mu je, pa dobacio Gromu: „Ništa od izazova, a?“

„Ne mora da znači“, doviknu Grom dok se udaljavao par koraka. „Šta je sedam sarasa, za šestoro nas? Hajde da pošaljemo po jednog od naših u Drvo.“

„Mi ćemo Paru“, pristao je Sjaj.

„A za nas će ići Jaz.“

Začudio sam se na pomen svog imena. Žar je bio najbrži među nama.

Grom mi samo namignu, i sam sedajući na zemlju. Stavio je mirne ruke ugled na kocku da bi mi dao šansu da se pokažem pred Parom.

„Ne zaboravi da se ona boji Užasa koliko i ti“, bodrila me je Inje.

„Ali da li ona to zna?“, bacio sam pogled na naizgled smirenu Paru.

Inje sklopi oči, sklopi i prste ispred sebe, pa primiri disanje. Ramena joj blago klonuše, a u vazduhu u visini njene glave najednom zaleprša leptir svetlo plave boje i crvenog poruba na krilima.

Žar se manje ukočio. Prosto je seo na zemlju, prebacio jednu nogu preko druge, i kroz nekoliko sekundi prazno je zurio ispred sebe polu otvorenih očiju.

Pred njim se pojavila zver koja bi se najbolje mogla opisati kao paun-mačka. Bila je to divlja mačka, sva u najrazličitijim bojama, poput pauna, sa tri glave i mat crnim krilima.

Magija je ispoljavanje volje. Jedan od glavnih ciljeva našeg treninga bio je da naučimo da izvučemo svoju pravu prirodu iz sebe, damo joj oblik i moć. Telo je bilo nepovredivo sve dok se ta forma ne slomi.

Manifestacije su bile odrazi onog što leži u čoveku. Tako je Inje bila leptir, laka i slobodna, ali sa crnom žaokom koja je visila za njom poput repa, spremna da usmrti svaku pretnju. Žaru su tri glave konačno bile dovoljne da se razvrne svuda gde je trebalo.

Čak je i Gromu, koga smo zavitlavali da mu manifestacija oslikava mračnu fazu jednog petnaestogodišnjaka, njegova pojava pristajala.

„Noć je naša!“, povikao sam kad sam protrčao pored svojih prijatelja ka prenaraslom drvetu.

„Čuvajte se“, reče Para svojima.

Osvrnuo sam se samo još jednom dok smo odmicali, taman na vreme da vidim kako jedan kostur komada bespomoćnog sarasa, zamahujući koštanim rukama koje su sekle kao sečiva. Grom mi je jednom rekao da on mari za srž stvari, pa mu je i manifestacija takva, sama suština.

***

Začinjavanje pića emocijama bio je unosan zanat.

Isto kao što su na prodaju bili flaširana radost ili samopouzdanje u bočici, tako su na ceni bili i napici traume. Strah, žalost, strepnja... od svega toga mogli su se smešati otrovi kojima su plemići unosili nemir u svoje suparnike u malim dozama.

U Drvetu Užasu je pre dvadeset godina živeo neki spravar otrova. Tamo je cedio paniku iz svojih žrtvi koje je bacao zverima, pa ju je posle razvodnjenu preprodavao.

Čekao sam u podnožju drveta da ga Para obikoli. Dogovor je bio da uđemo sa dva različita kraja na jednakoj udaljenosti od srži.

Tamna kora kao da mi se rugala svojom običnošću. Drvo se pravilo naivno.

Kada je Para zašla za stablo, potražio sam otvor koji je po jednom malom nagibu odudarao od ostatka tunela-grane. Upuzao sam u mrak.

Celim telom mi prođe jeza. Užas i nije baš mnogo oslabio.

Uskoro ću moći da čučnem, a onda i da se uspravim. Mesto je bazdilo na strah. Lepio se za mene.

Spravar je pronašao način da utka svoje proizvode u same zidine skrovišta kako bi ga zaštitio od uljeza. Kada sam znojavih dlanova dopuzao do dela hodnika gde sam mogao da stojim, kolena su mi klecala sama od sebe u polu tami.

Svaki dalji korak niz tunele Užasa zahtevaće rvanje sa panikom. U tome se i sastojao izazov. Ko se može bolje odupreti bezumnom strahu?

Lampion koji je visio na kraju hodnika samo je delimično osvetljavao prostor oko mene. Okruživalo me je desetak različitih zveri. Najbliži su mi bili vučija i zmijska glava. Čitav čopor tih izbočina bio je izvajan kao sastavni deo zemljanih zidova.

Zastao sam u pola koraka, smešno se tresući nasred praznog prolaza. Telo mi je nalagalo da se sav skvrčim, ili, još bolje, odjurim odatle.

U polukružnim nišama koje su se nalazile sa obe strane hodnika mogle su da vrebaju svakakve grozote. Činilo mi se da su se onima sa zidova pridružile neke nevidljive čeljusti, koje lebde otvorene oko čitavog mog tela i samo što se ne sklope. Sad će, svakog časa.

Nisam smeo da se osvrnem za sobom. To više nisam bio ja, već samo neko ko se maglovito drži svog cilja kako mu se razum ne bi istopio u baricu nagona za preživljavanjem.

Usredsredio sam se na Paru da prebrodim to. Ona sigurno gura napred.

Meni se ovo sviđa, probao sam da ubedim sebe. Polako sam spustio jednu nogu ispred druge.

Volim kako mi uši bride, kako mi srce bije sve snažnije.

Koliko je svetlost lampiona bila od pomoći, toliko je i uznemiravala. Bila je to još jedna jeziva osobina spravareve jazbine. Svetlost se nikad nije gasila.

Postojali su začarani fenjeri dugog veka, ali pre ili kasnije bi se istrošili. Pošto smo mi bili jedini u šumi, verovatno je neko od naših starešina stalno obnavljao lampione. Zašto su se zanimali za to mesto niko nije znao.

Nekako sam se doteturao do malog ispusta gde su se tuneli-grane sa moje strane drveta susretali. Uske kamene stepenice vodile su dalje pod zemlju.

Preko puta procepa niz koji se spuštao teški lanac, istovetnim polukružnim stepeništem završavao se drugi čvor hodnika. Na prvom stepeniku tresla se Para. Video sam koliko je bleda pod svetlošću lampiona iza nje.

Malo me umiri što nije brže napredovala kroz strah od mene. Biće zabavno videti ko će od nas dvoje brže sići svojom spiralom u tamu.

Oba su stepeništa vodila do srži, kaveza koji je visio na pola puta do korena.

„Odakle ti ovde tako brzo, Jaze?“, i glas joj je podrhtavao. „Zar se ne plašiš za svoju kosu?“

„Molim?“, stupio sam na stepenište.

„Nešto će da se pomeri u senkama Užasa i ošiša me“, produbila je glas da oponaša moj. „Nije li to jedino čega se ti plašiš?“

„Vidi ko mi kaže“, za trenutak sam se nasmejao, a onda me napad straha kao vrtoglavica podseti gde sam. „Devojka koja se prošle nedelje prikrala jatu krepasa da nađe ogrlicu koja joj je ispala.“

Instinktivno je prešla rukom po njoj. Bio je to medaljon poklopca oslikanog tako da je nebo na njemu dodirivalo more u noći. Belo ispupčenje kojim se otvarao predstavljalo je mesec na horizontu.

Uvek me je kopkalo kakve to uspomene medaljon nosi.

„Udišemo strah“, proturila je glavu u prazninu među nama da mi dovikne, pošto sam se spustio za nivo niže od nje.

Stepenište je zavijalo za ugao. Odatle sam već nazirao obrise kaveza.

„Proverila sam to malopre“, ozbiljno je nastavila. „Zadržala sam dah pre ulaska u Užas. Strah je došao tek sa vazduhom.“

„Umesto tečnosti, začinili su magijom neki gas“, shvatio sam. „Naravno da si ti to otkrila.“

„Samo treba biti radoznao“, Parina skromnost se ponosila time što je niko ne bi zamenio za pravu.

To otkriće nam sad nije moglo pomoći. Strah je sipio u nas od kako smo ušli, a u umu nije bilo neograničenog mesta za njega.

„Ne podnosim ovo podzemlje“, njoj je izgleda bilo isto kao meni.

„Para,“, reči su došle same kad se izjednačila sa mnom na svojim stepenicama, „hajde da nadoknadimo ovo sebi i sledeći put se iskrademo sami iz kampa.“

„Šta bismo radili?“, nisam mogao da protumačim ton njenog glasa ali promenio se.

„Letećemo visoko nad Avet šumom, možemo da je obletimo celu, i iz vazduha pljunemo na ovo pogano drvo“, to mi se činilo pravedno.

„Stvarno?“, od neverice je pošla brže. „Ti ne vidiš da smo zbog tebe na ovom odvratnom mestu?“

„Nisam ja ovo predložio.“ Ona je krivila mene za sve što je morala da istrpi večeras. Na trenutak su mi se misli razbistrile kao da me je neko ošinuo tim saznanjem.

Bili smo nadomak vrata kaveza. Do njih nas je delilo manje od deset stepenica.

„Da li se ikad zapitaš zašto se samo Sjaj i ti još niste ispoljili?“, Para se trudila da zadrži bes u sebi ali to joj nije pošlo za rukom. „Isti ste!“

„Kako smo mi to isti?“, sprečio sam sebe da optužim nju za nešto, samo da bih se odbranio.

„Ključ manifestacije je u tome da dobro poznaješ sebe“, rekla je nešto blaže. „A kako da poznaješ sebe kad se samo meriš sa drugima? Stalno urlate jedan na drugog. Maltene se sudarate glavama. Čujete samo one koji vam tapšu.“

„Ja nisam takav!“, nisam mogao da verujem da koristi to što ne umem da se ispoljim protiv mene.

„Je l'?“, žustrina joj se vratila. „Kako se zovu braća iz mog odreda?“

„Viši i niži Grumen?“, rekao sam neubedljivo.

„Mislim da Sjaj i ti treba da letite zajedno“, ostala je stroga, „ako vam nekad izrastu krila.“

Kako joj je samo izmučeno lice delovalo iz te blizine. Samo sat vremena ranije, zaista sam se radovao nadmetanju naših odreda. Srce mi je zaigralo što Para i ja idemo sami u Užas, a njeno sporo napredovanje kroz strah me je tešilo.

„Hajde da onda prekinemo ovo“, sad mi je najmanje bilo do takmičenja.

„Nerešeno?“, Para je odmah pristala.

Prešli smo tih poslednjih par koraka u tišini. Povukao sam vrata kaveza, čisto da bacimo pogled kad smo već dotle stigli.

Otvorila su se uz škripu. Bio je to izvor bola. Mogao sam jasno da zamislim kako neki jadnik leži izujedan u tom malom krugu, ili strepi od toga kad će ga neko sledeći put ubosti i kroz koju rešetku.

Para i ja smo razmenili umorne poglede bez reči.

Avet mi obgrli stopala. Pokušala je da me obori dole u kavez ali nešto snažno me je na vreme ščepalo za rame.

Para se ispoljila. Lice njene manifestacije bilo je kao neka maska od leda koji se pušio. Neurednu smeđu kosu zamenila joj je griva veličanstvenih lokni. Kožu joj je prožimao mesingani sjaj koji bi povremeno splasnuo pa se opet javio.

Takođe, bila je jaka. Otrgla me je od Aveti koja zaječa za nama. Videli smo kako se još jedna Avet pored nje uspinje uz rešetke kaveza, pokušavajući da ih glođe usput, kao da može da isisa patnju iz njih svojim mnogookim jezikom.

Para je otklizala vazduhom, vukući me za sobom sa lakoćom. Izrasline na stopalima su joj omogućavale da pleše po vazduhu.

„Beži!“, netremice me je gledala u oči da bude sigurna da ću da je poslušam. „Tela su beskorisna protiv njih. Avet se može ubiti samo na jedan način.“

Ostavila me je negde na sred stepeništa, a onda se obrnula u vazduhu. Aveti su se penjale za nama.

„Idem po ostale“, obećao sam.

Jedan strah je gurao drugi u meni. Skoro da više nisam osećao Užas kad sam potrčao uz stepenice.

***

Više nisam mogao ni da se maknem. Avet se izvi, pa se ustremi na moje desno rame. Igličasti zubi mi se opet zariše u meso.

Duboko je zagrizla. Jauk je ostao zarobljen u meni.

Nadao sam se da Para bar izlazi na kraj sa onom drugom.

Grešila je u vezi sa mnom. U to mi je makar sad bilo očajnički potrebno da verujem.

Sjaj i ja smo voleli pažnju, ali nismo bili isti.

Avet mi otkinu čitav komad mesa sa ruke.

Nisam iskoristio Parinu ranjivost, malopre, na stepenicama, da je ispitam o zagonetnom medaljonu. Nisam ja kao Sjaj gazio preko drugih.

Ja sam bio zaštitnik.

Ja sam goreo za svoje prijatelje. Čak i sad sam pre svega želeo njima dobro.

Sjaj je rezao tuđa krila, da bi on izgledao lepše, a ja sam im se divio.

Ja sam jebeni zmaj. Nešto silno i slobodno, ali pre svega nešto što na svojim leđima može da ponese ostatak družine, ili nekog poput Groma, ko ne vidi sebe sa krilima.

Tako je i bilo.

Moje tamno obličje ispunilo je čitavu nišu, nadvijajući se nad Aveti i mojim sopstvenim telom na zemlji. Nastavilo je da raste. Probio sam zemljani plafon kao da je od papira.

Krljušt mi je bila glatka i crna. Protegao sam svoju novu, mišićavu telesinu samo da osetim svu njenu moć.

Avet se i sama uspravila do pune visine, pa je skočila ka mom stomaku. Obujmila mi je jednu nogu svojim sablasnim udovima, tražeći oslonac za ujed.

Odbacio sam je ogromnom kandžom niz hodnik.

To kao da je nije nimalo pokolebalo. Ovog puta se ustremila na mene rogom koji bi prosekao čak i kroz zamjevo meso.

Sagnuo sam se dovoljno brzo da je dočekam sopstvenim rogovima. Dva kraća bočna izraštaja uokvirivala su mi središnji, zakrivljeni rog.

Avet je bila čvrsta. Zaljuljali smo se i ona i ja.

Od nje dopre nekakva škripa koja je valjda predstavljala kikot. Halapljivo je isplezila jezik. Telo joj se nekontrolisano grčilo, ali ne i oči, one su me sasvim mirno proučavale.

Obrušio sam se ja na nju prvi. Hteo sam da je probodem rogom ali ona ga obuhvati dugim udovima i nekako me celog zaustavi u mestu. Igličasti zubi sevnuše ka meni.

Glava joj, međutim, polete unatrag. Cimnuo sam je svojim tankim repom.

Obmotao sam ga još čvršće oko njenog vrata. Avet je bespomoćno krkljala.

Odigao sam je od zemlje, a onda dobro protresao. Držao sam je tako u vazduhu i stiskao joj gušu repom sve dok joj jezik nije potpuno omlitaveo. Potom sam bacio njeno beživotno telo među ruševine tunela.

U glavi mi se pojavi jasna slika kostura koji na crnom zmaju jezdi kroz noć. Bićemo nezaustavljivi. Pa onda kako jedan leptir rame uz rame leprša sa mnom. Paun-mačka će moći da se odmori na meni.

Plesačica ledenog lica će me pak naučiti par trikova u vazduhu, a imaće i šta da nauči od mene.

Zabacio sam glavu i ispustio urlik koji je rasterivao strah. Bio je red na Drvo Užasa da se trese.

Nikola Milić

0 notes