#ti si moja droga

[belog-grada-crna-princeza]

I think I'm finally clean.

Hoću te(be).

Droga si i ja te hoću. Svaki tren sa tobom mi budi vrelu krv u žilama. Samo sam s tobom živa. Sa drugima je smrt. Mrzim ih jer me ubijaju prazninom, jer ne znaju da me ubiju, a da ponovo oživim. Igram igru. Pretvaram se da postojim, ali nisam među njima. Igram(o) igru, predvidljivu, znam im sve karte, svaki potez, zamka i šah mat. Ti si moja droga, gubiš dejstvo. Imam moć da te ne uzmem, sada ne deluješ. Neću ravnicu. Gurni me u provaliju ili podigni na vrh nebodera. Moje zenice ne reaguju više. Statua sam, to je i moja kazna, kao i tvoja. Pokaži mi da umireš bez mene i biću tvoja za tren. Ako ti nisam potrebnija nego kiseonik koji dišeš, onda je to glupa igra, a ja glupe igre ne volim. Samo one sa prevelikim ulogom, na život i smrt. Samo te igram. Samo te se računaju. Samo te su zanimljive. Hoću te(be), ali te neću. Odlazim, klizim, iseći ćeš me iz svake ćelije svoga bića i to će te ubiti. Bez tebe me nema, bez mene te nema. Ratuješ, ali ne sa mnom. Šteta. Poginula bih za tebe za tren i to nikad nećeš doživeti. Svaka suza koju ne puštaš uliva se u more ispred nas, ti i tuđa ruka i ja i tuđi svet. Našeg nema. Više ne. Destrukcija svakog drugog podseća me na destrukciju jedinog stvarnog, a više ga nema. Game: on. Osmeh. Gest. Prava reč. Pravo pitanje. Položen test. Pogrešan.

Ti si moja droga i hoću te, ali te vene odbijaju. Ne strujiš više, truješ. Ja se za tebe trujem, dopuštam ti, a trebam i ja tebi. Na drugačiji način.

Ne igram se - ne predajem se, ne pobeđujem. Jednostavno ne igram glupe igre. Možda te pobedim nekad, možda nekad postanem tvoj ubica. Ili ti moj.

Za sada ne živim. I niko to ne zna.

Niko, osim tebe.

- Katarina

[advitamaeternam123]

Ti si moja zavisnost.

[ubila-me-ljubav]

~Ljubav je moja droga, a ti si moj diler~

[sprinkleofjoy]

@jovanovskiiv​ @cedous​ @ti-si-savmojbol​ @ti-si-moja-droga​ @streetfashionux​ @bavilju​ @hercegovka22​ @dama-i-skitnica​ @sucessinlife-blog​

[ovdjepocinje30point09]

Ona

U samome početku moram da odam jedno priznanje, koje vjerujem, nije za pohvalu. Istina je da kradem ideje, istina je da je ovo jedna od ideja koju sam ukrao, istina je da je kradem od Tebe, Ljubavi Moja i da, istina je da su Ti ideje dosta ljepše nego moje, Ljubavi Moja.

Za nijansu će Nam se priča razlikovati, ja ću da vam ispričam jednu istinitu legendu. To postoji samo u bajkama, ali vjerujte da je kod mene stvarna. Toliko stvarna da možete u ovim momentima pomisliti da sanjate. Nestvarno stvarna. Da se naježite, da vas trnci obasipaju, da niste svjesni svoje nesvijesti, da pomislite: „Bože, da li ovo postoji? Da li je Ona stvarna?“. I znam pomislit će te da sam „hiperbola“ ali ne. Tvrdim vam da sve knjige, serije, filmovi, poeme, sve umjetnosti svijeta, ne mogu zamisliti niti jednu jedinu maštu koja može dosegnuti molekulu stvarnosti koju predstavlja Ova Djevojka. Ova Djevojka meni. Da, dobro sam rekao. Meni. Priznat ću da je ovo najteži zadatak u mom životu, teži od bilo kojeg ispita, životne lekcije i bilo kakve ostale ništarije. Strah me je jer sam se usudio ovo pokušati. Pitate se šta?Pa zar nije očigledno. Pokušavam opisati Nju.

Možemo početi, ona je magare.

Da li znate onaj momenat kad ste sretni? Kad žurite da se spremite a da se opet lijepo spremite, da se namirišete, da uradite sve kako bi što prije ušli u auto, upalili ga i da, već tad počinje ono more. Ljudi kažu da je more sreća, odmor, sve najljepše. To more je Ona. Nevjerovatno kako sve ode iz glave, svaka briga, obaveza, sve ono što vas guši i samo vozite, gledate u nebo. Jedino što mi je u glavi je Ona, i sati koje ću uživati s Njom i žaliti poslije jer moram otići od Nje. I u toj vožnji zamišljam kako ona maše na prozoru i govori:“Još 5 minuta“, onda izlazi i blago potrči u auto i onda je sve Moje tu. Ništa više nije potrebno. To je moja sreća, to je moje More, to je meni Ona. Kažu da svi trebaju izduvni ventil, i rijetko kojima taj ventil nije neki porok, a meni baš jest. Ona je moj porok, Ona je zadnji dim na mojoj cigareti, zadnja kap alkohola koji se ispija, droga koja venama teče i znate da za takvo nešto nema lijeka, a iskren da budem ja ga i ne želim. Ja ne želim lijek a ni krize, samo Nju. Ona je nešto što me natjera da sanjam a da sam istovremeno budan i trudim se ostvariti taj san. Ona je neko ko tjera na uspjeh konstantno. Ona je neko ko ne da na mene, i u svemu je iza mene. Ona je neko ko vas natjera da vjerujete bespovratno u nju. Njoj je uspjeh neizbježan. Ona je moje sve. Ona sve moje teško pretvara u takvu lakoću da je to nevjerovatno. Način na koji pruža ljubav je neopisiv što meni ide u korist jer i ja ne bi volio da se neko zaljubi u nju, znam, kradem joj ideje, al zaista ne bi, nikako. Iako poslije ovoga je to nemoguće ali prije svega mislim da prezaslužuje nešto ovako, da barem malo zna šta je Ona meni. Moj je svemir, zvijezda i mjesec. Njen osmjeh, pa ljudi dragi. I sam se sada smijem jer je za nepovjerovati. Njen pogled, to se pamti cijeli život i kunem sam sebe samo da ga cijeli život gledam. Mnogo puta kažem, volio bi da je mogu sklopit u kutijcu i stavit u svoj džep na košulji i da je sa mnom vječito. Nažalost nije, nije tako blizu ali je bitno da je u mojoj glavi svaki momenat. Ne prođe minut u danu da ja ne mislim na nju. To je nemoguće. E to vam je Ona. Neko bez koga ne možete. Pomislim milion puta, zbog čega sam baš ja taj sretni dobitnik, čime ja nju uopšte zaslužujem, izgleda da sam od 7 milijardi ljudi baš ja taj kome je pala sjekira u med. Zamislite koja je to sreća. Imati nekog takvog. Ko vas sluša, razumije, ko svama priča i šuti. Ona je moj Merlin, Balaš, Čola. Ona je sve ono što ja volim i ne bi htio ni jednu sekundu ničega da je drugačije. Ponosno mogu da kažem da je Ona ta koju ja volim. Njen zagrljaj je čahura iz koje ne želim ići. I opet ću joj ukrasti ideju al želim da zna da će neko od nje spomenik dići, da će neko njoj napisati knjigu, da će ona biti ta po kojoj će se naša ulica zvati. I nevjerovatno je sve to premalo šta je ona. Sutra nam je 3 godine i 11 mjeseci, ovo je bar atom mrvice da ti pokažem koliko mi značiš svijete moj mali, i koliko sam sretan što te imam, i koliko tek maštam da te imam. Ne dam te nikom i tu sam za tebe kao i ti za mene. Sad i zauvijek ti želim od srca, sa mnom.

Eto mali svijete, nadam se da si spreman na ovu udarnu vijest da si dobio nekoga ovakvog, nekoga ko će te promijeniti na neki način, promijeniti ljude u tvom dvorištu svijete mali, jer Ona je velika a ja sam prvi od miliona ljudi koje je promijenila i koje će promijeniti na bolje.

Volim te, njoj!

[ultravioletna]

po koži sam te ispisala

Secas se kako si mi jednom rekao da u nasem svetu nista nije crno i belo? Da je sve sivo? “Navijamo za sivo” rekao si. to je bilo davno, ima par godina, a ja se zaklela da vise necu pisati o tebi. To je jedan od onih trenutaka kada znam da vise ne smem da se zaklinjem. Jer svaki put uradim isto. Moram da ti priznam da nisi bio u pravu. Sivo... ti si mozda bio siv. U tebi jeste i dobro i zlo. Tu su se nasi putevi razilazili. U meni nikada nije bilo sive boje. Ili sam bila zla ili sam bila onakva kakvom su me zamisljali kao idealnu. Ili sam htela da umrem zbog tebe ili sam htela da te ubijem zbog sebe, nikad nisam znala za ono izmedju. Uvek je sve zavisilo od tebe, zar nije tako bilo? Onda je prosla jedna godina, pa su prosle dve..pa sad prolazi i treca a ja se i dalje secam trenutaka zbog kojih sam sazrela sa tobom. I za mnoge stvari sam mislila da si u pravu. Nisi bio. Bio si samo za ono kada si rekao da si skotina i da cu imati problem sa tobom. Da ne mozes to da mi radis i da je najbolje da odem od tebe. Pitam se da li bi danas sve bilo drugacije da nisam otisla od tebe tada? Da li bismo nastavili da posecujemo galerije i muzeje, da li bi mi se divio kao sto se divis slikama na platnu, da li bi mi i dalje bio jedini decko cije sam roditelje upoznala?  I koga bih krivila za svu emotivnu osakacenost koja ponekad i dalje struji mojim venama?  Nije ni vazno ko je kriv za odlaske i dolaske, koliko smo se puta vratili jedno drugom, koliko puta si me sacuvao od svega loseg u sta sam ulazila samo iz inata tebi, na kraju je sve to iz ljubavi preslo u jednu opsesiju i vise se nije znalo cija je to opsesija, moja ili tvoja? I da ti kazem nesto, sada je totalno nevazno. Jer te se setim samo kad pomislim na to da sam htela da ti posvetim celu knjigu. A od svega toga, posvetila sam ti par poema, da ne zaboravis da si postojao u mom zivotu. Znas li kome sam posvetila sve ostalo? Ne bi mi verovao. Ne bih ni ja sebi verovala. Pre pola godine u sest ujutru sam sedela na terasi, ispijala kafu posle dvanaeste čaše vina, čitala Demijana i razmišljala o tebi kao o osobi kojoj posvecujem kucu. Svoju dusu. Sebe. Kao da pisem testament i da ti ostavljam sve. Svu imovinu koju imam. Mislila sam da mi je jedini nacin da zauvek ostanem povezana sa tobom taj da se istetoviram i da to bude “ono naše” i da ti posvetim knjigu i prvi primerak ti ostavim ispred vrata onog stana gde si odbio rečima da mi kažeš da me voliš, jer nije bilo potrebe za tim. Ali ja sam jebeno opet napravila propust, opet pogresila, opet potrcala pred rudu. Jebes sve to sto je bilo sa tobom, ma jebe mi se za svu tvoju komplikovanost. Jer je tri meseca kasnije neko drugi postao moja jedina misao kada se uplasena probudim iz kosmara. I moje 11, moje obecanje i moje pismo koje nije dostavljeno na pravu adresu. Zajebi knjige koje mogu da budu napisane o nekome. Ja sam njega ispisala po sebi. Svuda je - koji god deo tela da dodirnem, oseticu njegove dodire. I u koje god ogledalo da se pogledam, videcu njegove siluete. Njegove senke. Koji god cvet da pomirisem, oseticu njegov miris. A to je sve ono sto ti nikada nisi i nikada neces biti. Uzivaj u saznanju da sam ti posvetila deo knjige ali jos vise ti zelim da uzivas u tome da sam nekome drugom posvetila sebe. Ipak je to ono cega si se najvise bojao.  A preboleti tebe?  To je jedina droga sa koje se nikad ne bih skinula,  moj zlatni dečače. (hell of a drug) ultravioletna

[jaksamjaitocedameubije]

A onda ponovo smo se sreli na godišnjici mature godinu dana kasnije. I ponovo ista situacija, ponovo mi sa pogrešnima. I ponovo sam se nekako našla u tvom naručju. "Lelo, ovo je dežavu." "Znam, sve se ponavlja zar ne?" "Nedostajala si mi." "Tvoja devojka ne misli tako." "To je naš problem, uvek završavamo sa pogresnima." "A šta da ti kažem?" "Možemo mi bar jednom izabrati nas?" "Ne znam, veruj mi da ne znam." Potrčala sam, a ti si me stigao i odveo daleko od tog prokletog mesta. Znam da smo sedeli na onoj istoj klupici gde si me nekada čekao i pričali. "Hoćeš li cigaru?" "Može." "Rekao sam ti, cigare su gadna navika." "Vuče, ti si moja najveća i najgora navika." "Ti si droga za mene, Jelena." "Dugo me nisi tako zvao." "Ti mene dugo nisi volela." "Vuče, uvek sam te volela, uvek." "Zašto smo onda sada ovde?" "Jebeno ne znam, ne znam zašto se naša priča završila. Ne znam zašto ne umem ostati pored tebe." 

[tisisvestodruganecebit]

Plesala si po našoj sobi, skidala komad po komad odjeće, tad se stidljiva djevojčica pretvarala u ženu bez srama, rekao sam ti da nemaš čega da se stidiš, ni da budeš gola, ni kada želiš da plačeš, ni kada želiš da se glasno smiješ, niti kada želiš da budeš drugačija od svih. Bila si ona sigurnost koju sam osjetio kad god bih te zagrlio, kad god bi spustila obraze na moje dlanove. Kupovala si mi knjige koje me je mrzilo da čitam, ali sačekala bi me uveče i pokazivala pasus po pasus koji bi voljela da ti pročitam, pa bi mi pokazivala tačke na vratu koje želiš da ti ljubim. Ljubio sam te, čini mi se, što si me više ljubila, tako sam shvatio da je cigareta ništa, da je droga ništa, da su svi mogući poroci ništa. Upijao sam te čim god sam stigao. Drhtala si. Željela si me još više. Urezala si svoje nokte u moju kožu, vukla me sve više i više, primicala sebi, kao da si vikala da sam tvoj, kao da si i meni željela da pokažeš čiji sam. Sam život sa tobom je bio poezija. Kad si rekla da su ljudi sranje i zli i da ih ne slušam, ja te nisam slušao, a posle sam shvatio. I kad si rekla ‘’odlazim’’, i kad si rekla ‘’jebi se’’, znao sam da nema nazad, i znao sam da nema više tvojih pramenova sa druge strane jastuka, i da ničiji drugi pramen nema prava na to mjesto, ostao sam da te pamtim i da ti pišem, a da ti tako ponosna ove redove čitaš. Smij se, za tebe je. Uvijek si voljela čudne stvari, pa eto, voljela si i mene, samo što tebi riječi nisu bile jača strana, nego djela. Zato si bila mnogo jača od mene. I ovo ćutanje, i ovo je tvoje djelo. A moja sram i slabost.

[anickadu]

Simona

Odpísala som ti...Vlastne som ti poslala srdiečko. Nevydržala som to :). Myslim ale, že ťa to potešilo. Mna vždy poteší správa od teba. Aký budeš mať deň Lukáš? Včera si mal futbal? Dneska býva tažký deň v Gab, tak nech ti to ide čo najlepšie.

Ja som už v Opave. Dneska je tu kludne. Dosť ľudí má dovolenku.Tak budem mať aspoň klud na to sa sústrediť na pracovné povinnosti. Lukáš, znova sa začína hovoriť o covidu, o lockdownu...Takto pred rokom som mala covid. :D Pamataš si to? Bola som za tebou v Krasove na chalupe. Také velké jedle bedle sme našli. Bola to silná chvíla, ukázal si mi totiž prvýkrát niečo zo svojho súkromia. Rok predtým sme boli na Orave. To je nejaké magické datumové číslo.

Teším sa až ta uvidím. 

Už je večer. A my sme si písali. O pneu...nechám to na tebe drahý, netlačím. Je to tvoj “úkol”, na ktorý si sa prihlásil a ja som za to rada. Moc si toho vážim a je to krásne gesto. Chlapské.

Lukáš, mám svoju terapeutku. Volá sa Tereza Kramerová. Nikdy by som nepovedala, asi tak pred rokom, že by som si od nej nechala radit :D. Ale to už tak bývá, rada veci odsúdim už od začiatku. Ale našli sme si k sebe cestu a Terezka mi veľmi pomohla a pomáha. A vieš čo, dneska mi u nej vyskočilo, že bude prednášať na Simoninej konferencii. Svet je malý. Lukáš, dneska som sa na Simonu prvýkrát pozrela s nadhladom, nie ako na nepriatelku, ale ako na ženu. Vidím ako veľmi vyrástla. Je to krásna žena a veľmi silná. Mala som tú možnosť počas mojej stalkovacej etapy sledovať ako sa vyvíja. A ona to už Lukáš dávno pochopila. Je kilometre ďaleko. A je štastná. Vidieť to na nej. A ženská intuícia mi hovorí, že za tým je láska. Láska k sebe samej, k deťom, k životu, k jej novému partnerovi. Myslím, že sa čoskoro budete rozprávať o Vašej ďalšej ceste. Myslím, že to bude práve ona, ktorá nájde silu prvá a príde za tebou. Ona už dávno vie, že si mal dva životy, videla na tebe tú zmenu a možno aj s tým bojovala. Dokážem z časti i pochopiť čím prechádzala. A je fakt silná a skvelá, že to zvládla. Prvýkrát čo som sa za tú dobu na ňu pozerala som necítila zášť a zo srdca jej to prajem. Pousmiala som sa nad myšlienkou, že si si vlastne vybral dve totožné ženy do svojho života.

Mala som dneska stretko i s Vládom, s mojim trenerom. Bavili sme sa o tom, čo chcem cvičiť, kam sa chcem dostať. Prvýkrát som verejne, bez studu a hanby vyslovila nahlas, že plánujem a chcem byť tehotná a chcem tomu prisposobiť cvičenie. Aby mi moje telíčko slúžilo a bolo na to všetko pripravené. Bude ma viesť online cez aplikáciu, bude mi tam písať tréningy a budeme si dávať zpětnú vazbu. V utorok sa za mnou zastaví, pomačká mi spúšťove body a prejdeme si dotazník a začneme. Prvú lekciu budem mať fyzicky s ním a potom už si budem cvičiť sama. Chce sa mi pozrieť i na stravu :D. Asi zistíme, že jem hrozne málo. Teším sa na to. Prvýkrát v živote robím niečo vedome pre svoje zdravie. Už sa nechcem zničiť a mať svalovicu. Žasnem nad tou zmenou.

Zajtra idem na turistiku s Miri. Dáme si krásny okruh od Viselajov, cez Lysú horu a spať cez Šance. A zajtra sa s tebou pravdepodobne uvidím. Chcela by som ti upiecť makovú buchtu. Len tak a i preto, že ju miluješ. 

Cez víkend idem za mamou. Poviem jej aktuálnu situáciu, to že už nie sme spolu. Moja mama sa nepýta, neanalyzuje. Vie, že jej dievčatá sa rozhodnú vždy tak, aby boli štastné. Vychovala ich tak. Som jej za to vďačná. 

A ešte niečo. Lukáš, ja som sa dneska po mesiaci a pol usmievala. Iba som šla po Ostrava a videla som svoj odraz vo výlohe. Ja som sa usmievala a odvtedy sa usmievam stále. Je to ako droga :D.

[ultravioletna]

Sve u prostorijama gde bih pisala do dva noću odzvanjalo je i mirisalo na tamjan, govorilo mi je da se sprema katarza ali nikad nije dozvolilo da se zaista pročistim.

Zaista, nameravala sam da pišem o smrti, no ne znam,

 kako to obično i biva, da me jedan mali čovek, jedna gnjida, pobudi i rastavi od spida. Možda ovo nije trebalo da se rimuje, možda uvrnuta, besprekorno kontrakulturna poezija ne bi trebalo da miriše na rep umetnike, ali ja sam svoje odrastanje prepisala Tupaku, još negde tamo, u sedmom osnovne, kad sam odbila da ćutim, iako su mi taj čin uzimali za zlo.

Thug life i tako nije bio moja stanica, ali nešto u Tupaku svakako jeste. 

Ne samo stanica, ne samo droga koju čekam u paketićima obmotanim plavim celofanom, nego moje mirno more.

Ponekad suze znače malo više od smrti ipak često ćutim. Jer kruna mog kralja stoji nad likom našeg Boga i nije pitanje zasto volim, nego koga.. Mesecima sam čekala da dođe tren kada ću doživeti da se očistim od tebe. Da budem ogoljena i gola, da budem sama, ali nikako tvoja. Ne želim da kažem da sam dočekala, jer ja, zapravo, nikad nisam bila tvoja. U meni je sve gorelo kao u slikarima kada iscepaju platno, možda zbog ljubavi. Možda zbog porodice. Zbog bilo kog bola. Gorelo je, do tabana. Retko sam te poredila sa repom, jer sam ja rep živela a tebe nisam nikad. Moja stanica kada mi ode poslednji voz, nisi bio ti, nego je bio moj telefon sa svim trep i rep sranjima koji su me vadili iz priče u kojoj sam sporedni lik. A mislila sam da sam dobila glavnu ulogu. Šteta, jer audiciju ne možeš da predvidiš, kao što ne možeš ni da znaš da li si voljen ili ne.  sve što ti kažu, može biti laž a ti si slepi putnik koji traži sklonište, ne na jedno veče, nego na večnost.  Zato sam, ironično prepustila sebe katarzi.  Nema više ulice Nema više trave Upoznala sam nekog,mili  i neće trajati 2 nedelje kao što ti misliš  upoznala sam sebe i naučila da se volim. 

Miris tamjana i sveće koja je izgorela govore mi da sam nadomak sreće. Zahvalna sam tebi, što me nisi voleo. I nemoj nikad da me voliš, ološe jer sam shvatila da sam jinjang zapravo ja. ultravioletna

[liminalnafaza]

skoro sam ti rekla da te volim. gledati u tvoje oči se čini kao beskrajni mir. poželim da nikada ne prestane- tj. ni ne mislim o tome, koncepta vremena nema.

ti si moja omiljena droga. onaj osjećaj kad si u drugom umnom stanju, vidiš jasnije i fokus ti je određen

vidim tvoju svaku venu i poru na licu. sve su prelijepe. osjećam se toliko bliska tebi u tom trenutku, i želim da ti dam sve, pa i više od toga. svoju cijelu sebe, svijet, univerzum, sve.

mislim da je ovo prikladno pjesmi the start of something beautiful

[sprinkleofjoy]

@jovanovskiiv​ @cedous​ @ti-si-savmojbol​ @ti-si-moja-droga​ @streetfashionux​ @bavilju​ @hercegovka22​ @dama-i-skitnica​ @sucessinlife-blog​

[clasius-clapeyron]

Sažetak početka

•Uoči smrti petog studenog, odnosno rađanju i bivanju šestog, u meni je prevagnulo ono konačno, to jest, da ću počet pisat. Ne mora nitko čitati, niti razumijeti, ništa ne tražim, štoviše radim sebi uslugu. Previše razgovaram sama sa sobom, mislim da nismo više dvije, već nas je više, ne želim sebi naviku stvarati stoga radim ovo...bio bi red i da započnemo.•

Jutro, devet sati.

Moja biološka potreba za spavanjem je na potpunom izmaku, vrijeme je da ustanem, međutim ono psihološko u meni je oduvijek bilo jače od bilo kojeg urođenog instikta koji bi trebao boraviti u mojoj svijesti. Kapke sklapam i dok sam ih idući put otvorila, već je bilo podne. Važna stvar za naglasit-ja ne spavam, ja sanjarim (previše), svoju maštu držim za hiperkativno dijete ili pak aneksioznu osobu. Sanjarenje je moja droga, moja ovisnost. Ništa u mojoj glavi ne prođe bez razrađenog scenarija. Ako mi ispričaš uvod nekog događaja, ja ću u glavi imati barem pet zapleta i nijedan neće odgovarati orginalnoj priči. (no moja jutra uglavnom tako bivaju-vikendom)

Neznanje je najlošije opravdanje ikad, ali je idalje dostojno zvati se istim, ne zato što je neznanje loše, već zato što je propust.

Tijekom dana sam kaos umotan u dekicu, ugrijan laptopom, vedrog izraza zbog dobre pjesme u pozadini. (lekcija- nijedna dobra priča se nije dogodila bez odličnog soundtracka). Eh šta je danas sviralo, sadderdaze od the neighbourhooda, unknown brother od black keysa, witness od screaming treesa i prilična količina drugih zvukova, no mislim da su ovi bili pri vrhu ljestvice ponavljanja. Ne znam što bih rekla za svoju egzistenciju od 2 do 8. Mekano stanje uma, pogodno za manipulirat, sanjivo, tužno i uglavnom raspoloženo za još jedan session spavanja. Voljela bih da sam pasivna i nezainteresirana, da stvari imaju manje utjecaja na mene, da sada kada sam "odrasla" prestanem biti spužva kao što budu mala djeca, da stagniram. Ne mogu se ustaliti, ne mogu se kontrolirati. Ironično, malo kontradiktorno, strah od moje impulzivnosti me tijekom dana u samoći zgrabi i zatoči te od njega ne mogu ništa. Vrhunac dana se svede trenutak kada ću pogledati film ili odslušat diskografiju novootkrivenog benda.

Ne znam. Ne znam šta radim sa sobom.

Večer, ne očekuj šaroliko-samo vrlo subjektivne dojmove i recenzije filmova. Silver lining playbook je odličan film. Ja sam Pat i Tiffany u jednoj osobi. Ne znam jesam li se pronašla u filmu jer zaista takva jesam, ili su se producenti i ostala ekipa iza kamere potrudili učiniti film što pristupačnijim pubilici tako da se pronađu. Voljela bih misliti da to nije tako, to jest, voljela bih da sam ludi individualac koji se povezao s dva problematična lika. Ne znam. Žao mi je ako si odustao od čitanja ovog kvazisranja što ga pišem. Nisam spisateljica, nisam umjetnica, jedinu težnju vidim u znanosti. Meni je moj um smiješan, a želje prkosne. Brzo će kraj, sačekaj.

Sada je već 20 do 1 od šestog studenog. Moje oči su na izmaku. Osjećam se nedorečeno. Nemoj mi se smijati, samo me zanemari. Smartam svoj odjek u svijetu suviše nebitnim da bi ozračio ičije stanje svijesti nekim dubljim razmišljanjem o mojoj problematici. Eh problematika. Nisam ni navela što je, no nadam se ako potraje sve ovo dovoljno dugo da ćeš i saznati.

Oprosti što sam ti oduzela vrijeme i laku noć.

Fraza dana (viđena oko osam sati navečer): "kradljivice vremena"

[revolucijaizkreveta-blog]

Zašto je gore biti narkić nego alkić?

Loše sročen naslov. Ili možda nije. Zašto je gore biti narkić nego alkić? Jer kad si narkić dosadan si i Bogu i Vragu! Kad kažem narkić mislim na ljude opsjednute pušenjem trave. Marihuane. Da, to se zove narkić jer trava jest droga. Onaj tko kaže da nije, taj živi u debeloj zabludi. Ne znam kako bi se drugačije zvala tvar koja ti pošemeri mozak i od pretjeranog dugogodišnjeg uživanja ga trajno izjede. Ne znam kako bi se drugačije zvala tvar od koje pričaš gluposti koje inače ne bi pričao. Marihuana je droga! Točka i uskličnik. Da se razumijemo, svatko, baš svatko ima pravo na ono što se na engleskom zove drug of choice. Svatko se ima pravo željeti opustiti, željeti se uspavati ili zabaviti pa popiti koje piće ili popušiti joint. Svatko ima pravo na to, ali ono što me jebeno nervira su napušanti koji puše jointe kao cigarete, jedan na drugi, i tvrde da je to bolje nego popiti dvije pive. Ili četiri - ako ti je rođendan. Pušiti joint na joint je jednako, sasvim isto, ako čak ne i gore, kao piti dvije litre fucking Pelinkovca na dan. Da, dvije litre. Znam jednog čovjeka koji to radi i uspješan je glazbenik iz grada zelja, rokenrola, gaće dola i save my soul-a, Varaždina. Jednom si je rasijekao nogu i krv mu je smrdila po vinu pa smo se zajebavali da on proizvodi vino bez grožđa, rasiječe venu i počasti ekipu, ali o tome neki drugi put. Danas pričamo o jebenim napušancima! Koji tvrde da su oni super, a svi drugi koji drogu ne zloupotrebljavaju nego je popuše jednom u dva mjeseca kad im šef digne tlak da si smire živce, svi ti drugi su po njima glupi. Najjače mi je kad napušanci osuđuju pijenje alkohola. Često ga osuđuju i oni koji konzumiraju jače droge čiji putevi vode direktno u Vrapče ili Centar za krizna stanja Rijeka, ovisno gdje se nalaziš. Znam lika koji se boji popiti čašu pive, ali zato bez problema uzima MDMA od nepoznatih ljudi. MDMA je teška sintetička droga od koje jesu i će umrijeti mnogi. Spomenula sam gore da su narkići dosadni i Bogu i Vragu. Što mislim pritom? Alkohol ti je, čak i ako si pravi alkić iz grada zelja i rokenrola, svugdje dostupan. Pije ti se? Odeš u kafić i popiješ bilo što. Trebaju ti dvije litre Pelinkovca da bi proizvodio vino bez grožđa? Nema problema, supermarket je iza ugla! Kupiš, platiš, ne preplatiš to, popiješ i svi sretni. Nikoga time nisi opterećivao. Ne, ne promoviram alkoholizam nego samo kažem da alkići nikog ne opterećuju svojim nabavljanjem svoje droge - alkohola. S napušancima je druga priča! Ooo da, druga priča! Kad napušanac nema droge, cijeli svijet i svačiji svijet mora stati zbog toga: ''E, ono, buraz, e, nemam vutre!'' Nedotibog da si u blizini ili ne daj bože u vezi s napušenom osobom čiji se svijet vrti oko jebene smrdljive trave. ''To je zavjera famaceutske industrije, zato trava nije legalna, e buraz!'' - zavjera ti je u napušenoj glavi. Trava nije legalna jer je droga. D-r-o-g-a. Kužiš? Kužiš ti to dobro, ali ne želiš priznat jer ti to priznanje jednostavno ne paše u tvom napušenom svijetu! Dakle, napušanac si i ponestalo ti je trave. Jadni oni koji su oko tebe jer dosadan si. Zašto? Jer trave pošto je i-l-e-g-a-l-n-a nema u fucking Konzumu zvanom Konzač nego moraš ići na Remizu. Zašto? Jer tamo živi tvoj diler Joca. Joca Amsterdam. Po uzoru na njega se ovaj kurči da se zove Joca Remiza i misli da je zakon. Ići na Remizu je tlaka ako živiš u centru. Kad ideš na Remizu onda si Mr. Worldwide kako ''pjeva'' onaj seljober Pitt Bull čiju svrhu u glazbenom svijetu nikad, baš nikad nisam shvatila. Zatim treba ti 500 kuna ili soma kuna. Ovisno kolko smdljivih pupoljčića želiš kupiti. To je brate mili pun kurac biliona! Daj si rađe kupi nešto korisnije, npr. tenisice jer ove koje imaš smrde, ali to nisi primijetio jer si napušen. Dakle, ti moraš na Remizu, a Joca ti se ne javlja. Jadni oni oko tebe jer i njihov svijet mora stati pošto ti, majmune, nemaš trave. Kog boli kurac za tebe i tvoju travu! Popij si čašu vina k'o normalan čovjek i ne drami oko nečeg beznačajnog i glupog kao što je trenutni nedostatak marihuane. Ali ne, ne, op, op, op! Tebi to nije beznačajno i glupo jer si o-v-i-s-n-i-k! Ha! Tu smo! Ovisnik si, a zašto onda tvrdiš da to nije droga? Glupane! Kako si pobogu toliko ovisan o nečemu što nije droga i to toliko ovisan da i moj svijet mora stati i moja večer mora propasti jer ti nemaš tog nečeg što nije droga? Razmisli malo. Ne ide mi se s tobom na Remizu jer ne želim biti Mr. Worldwide, a i ne vozi mi se u autu punom droge jer imam 32 godine i stvarno, ali stvarno mi se ne ide u zatvor. Ne, ne zato što sam pička. Nego... Zato što sam prestara da budem kažnjavana zbog tuđih transakcija za pizdariju koja ''nije droga'', ali je eto, jebiga buraz, ilegalna. Jer to je zavjera! Kad čujem da je to zavjera farmaceutske industrije dođe mi slabo. Napušanti najčešće tabletu za glavu ne bi popili ni za živu glavu. Jer Lekadol je d-r-o-g-a! O bakinom Praxitenu da ne pričamo. Znaš kaj? Sve je droga, baš sve, ako se zloupotrebljava. Zloupotrebljavanje jednako korištenje nečega do besvijesti. Ako popiješ dva Praxitena to nije nikakva droga i nisi narkić, ali ako popiješ cijelu kutiju i to napraviš tri dana zaredom onda jesi narkić. Isto vrijedi za travu s tom razlikom što je u pravnoj državi stvarno i označena kao droga i ma koliko puta ti ponovio na glas da to nije droga - droga je. I ti si narkić. Najjače mi je kad sam s nekim tipom u krevetu i on pita je l' hoću da zapalimo joint. Kažem može, popušim dva tri dima i bok, i onda ga nađem u 10 ujutro kako sjedi za kompjuterom i  i dalje duva. Uopće nije otišao spavat. Jer su mu živci izjedeni i pojedeni od dugoročnog zloupotrebljavanja marihuane. ''Kasnim pola sata, moram nešto ići srediti'' - to je rečenica od koje mi se diže kosa na glavi i izbijaju mi prištevi po leđima jer dobro znam što to znači. Daj odrasti jebeni napušantu! ''Moram nešto ići srediti'' - toleriram kad imaš 16 godina i upravo si dobio svoju treću jedinicu na polugodištu. Kad imaš preko 30 godina i moraš ''nešto ići srediti'' dođe mi da ti zviznem jednu odgojno-obrazovnu šamarčinu. Isto mi je prejaka stvar kad frend dođe do mene na kavu i to po danu i on mooora zapalit joint. Šta se nemreš zauzdat od drogiranja u tuđem stanu i to u utorak u tri popodne? Ja stvarno, ali najstvarnije ne želim da cijelo stubište smrdi po travi iz mog stana jer ja nemam više 16 godina i ne glumim pobunjenika protiv roditelja i sistema. Znate što je isto super u vezi tih koji tvrde da trava nije droga, a ovisni su o njoj? Super je to što bez nje ne funkcioniraju nego su - živčani! Živčani k'o cucki! Te ljude trava više ne primi u smislu da im je smiješno i zabavno nego oni su na travi normalni jer bez nje nisu normalni. To je već specijalna kategorija napušanaca koja nikako nije rijetka. Ne bih imala ništa protiv da ti ljudi nisu toliko duboko i beskrajno naporni s trubljenjem o tome kako je pušenje trave dobro i pozitivno. Malo im fali da kažu da je to zdravo!? Zato kažem da je bolje biti alkić nego narkić. Realno, koliko ste puta čuli alkića kako govori da je proizvoditi vino bez grožđa u venama zdravo i pozitivno? Ja nisam niti jednom, ali koliko ste puta čuli narkića kako veliča travu, maltene govori da je bolji od drugih i pokušava sve druge natjerati da ju beskonačno puše? Nebrojno mnogo! Narkići napušeni, dajte začepite i priznajte da imate problem! ''Ne, ja nemam problem'' - govori narkić motajući četvrti joint oko dva sata poslijepodne. Napušanti su licemjerni! Zašto je to tako? E pa sveznajuća ja to stvarno ne znam, ali tako je! Napušanti su jebeno slabe duše, krhke osobnosti koje ne znaju funkcionirati bez da su na nečemu. Kažem opet, svatko ima pravo na svoj drug of choice, ali zaboga ne veličaj to! Ne moraš se nužno svog poroka sramiti jer sve je to za ljude, ali ne veličaj! N-e v-e-l-i-č-a-j! Jer si jadan i lošiji si od drugih koji taj porok nemaju! Pljuga ovo, pljuga ono, ajmo na pljugu! Sve se vrti oko jebene pljuge! Većina takvih u životu ništa nije postigla nego sjede doma u dimu za kompjuterom, duvaju pljugu na pljugu i šopingiraju po internetu maminim novcima. Zašto? Jer s napušenim mozgom ne možeš funkcionirati. Od te droge ti se mozak smanjuje, živci stanjuju i postaješ iritantna zatupljena budaletina. Odnosno, iritantan već i jesi jer kao što rekoh svijet mora stati kad ti nemaš trave i kompromitiraš druge koji su s tobom nasilnim pušenjem po kojekakvim parkiralištima i javnim mjestima. Daj se pobogu malo kontroliraj i odrasti! Sjećam se jedne situacija kad sam bila u cafe baru Alcatraz u Preradovićevoj fucking ulici i jedan lik u društvu je zapalio joint. Došlo mi je da ga odvalim šakom u glavu iako nasilje nije rješenje. ''Ti si agresivna jer si pila'' - rekao mi je. Nisam ja agresivna jer sam pio nego jer si ti napušena budala koja se ne može kontrolirati na javnim mjestima jer ti ništa drugo ne vidiš i ništa te drugo ne zanima osim tvoje droge! Da, imamo pravo na svoj drug of choice, ali za sve postoji mjera, za sve postoji mjesto i vrijeme, ali ključno je da postoji m-j-e-r-a! I kad prevršiš mjeru, ne hvali se time ako si stariji od 16 godina! Jer hvaljenje time baš dobro paše jedino na jedinice zaključene na polugodištu, a ne na odrasle ljude koji pokušavaju živjeti normalnim životima! Najjače je kad se napušanci hvale na sva zvona time da oni ne piju. Pa naravno da ne piju jer je to dvoje kontrainducirano i povraćali bi! Bolje je i z-d-r-a-v-i-j-e umjereno piti nego neumjereno pušiti! Od tri pića ti se barem na smanjuje mozak i ne možeš u zatvor! Ljudi koji puše joint na joint tempom kao Turčin cigarete su dotakli dno svog postojanja, ali oni se time hvale. Čak se hvale da ne idu na mjesta na kojima se ne može pušiti trava. Znam idiota koji je htio nositi travu u Austriju na skijanje pa sam mu rekla da to neće raditi u mom autu jer mi se stvarno ne ide u Špital u zatvor! Mogla bih još spomenuti da je moj bratić dobio napad epilepsije jer se napušio. Da, trava može izazvati epilepsiju. Toliko o tome da je to bezazleno! O glupostima i nadrealizmima koje napušeni ljudi izgovaraju neću niti pričati. Za kraj, evo jedna priča o mom napušavanju od prije 15 godina. Napušila sam se na moru s nekom ekipom i tako mi je bilo u glavi da nisam vidjela gdje je more, a gdje je cesta i sretno sam stigla kući samo zato što sam se sjećala da su zgrade na lijevoj strani, a more na desnoj pa sam hodala tako da sam se držala za zgradu - ko pijan plota, da nisam pala bi u more jer nisam mogla kordinirati pokrete. Wow, ne mogu vjerovati da sam jednom upotrijebila izraz držati se za nešto ko pijan plota! Eto, rekla sam sve što sam imao o pretjeranom uživanju marihuane. Ostajte mi dobro, popijte piće, popušite joint ak' vam paše, ali se ne hvalite time na sva zvona jer je to ekstremno pubertetski. Pusa, bok! Read the full article

[kradljivica-knjiga]

Pa(m)tim

Bio si svetionik Nešto kao mirna luka Kao najiskrenija želja i najskrovitija tajna, Bio si maleno parče sreće Bio si deo horizonta- znao si da kišiš, al' nekako me je uvek Sunce grejalo i uvek sam zatvarala oči pred njegovom veličanstvenošću, pred njegovim sjajem Bio si kometa, moja zvezda padalica, moj kosmos, moj satelit. Pamtim one noći i one oči i onu čašu vina i trag karmina na vratu i senke na zidu Pamtim onaj osmeh i onaj spokoj- uvek si znao da grliš, imao si šarm pokvarenjaka, imao si mozak alhemičara, imao si srce pesnika, imao si strah deteta, nosio si tu teskobu vremena, tu oštricu godina i znao si da boliš, znao si da rasplačeš ove male plave oči, onu balavicu, onu što ti se nadala, onu što je čeznula, što je lutala, što je gazila kroz trnje Kopriva opeče svaki put iznova i svaki put je slatka ta muka svaki put je bol veći svaki put je haos u glavi svaki put zadrhti glas i ne mogu da te pogledam ne mogu jer zaslepljuješ, ne mogu jer blediš, ne mogu jer se ne daš uhvatiti i svaki put izmičeš kad si bio tu, nisi bio tu kad nisi bio tu, suza ili dve su se skotrljale niz obraze i utopile se u onu tvoju majicu- onaj dokaz da si mi bio neko, da si stvaran, da nije san. Znao si da ljubiš, pamtim: Prsti su klizili niz kičmu u hladnoj sobi- jedan krevet i jedna stolica, jedan duh u hladnoj noći nismo imali radijator, imali smo tela koja su se uvijala u jednakom ritmu,pamtim: nisam mogla da ti umaknem, nisam htela da ti umaknem, nisi mi dao da ti umaknem usne na ključnoj kosti i poslednji taktovi EKV-a, te Usne boje meda, dve zenice čiji se kraj ne vidi, dve nemirne ruke i ti, mangupe! Trnula sam i topila se, tresla se i gorela, nije bilo kraja i nisam želela kraj a svaki put, taj skot me porazi, obuzme me nemoć, udari strah, udari tuga, htela sam da ga mrzim, da ga oteram, da mu kažem da se gubi, da ga sahranim, da pocepam majicu, da ubijem uspomene, da se pravim da ne osećam da tu je, uz mene, da me privlači sebi, da me guta, da me uzima, da je ceo u meni, u biću, u svemu što jesam. Sati razgovora, tmina- čujem taj smeh i vidim nekog koga ne poznajem pred sobom pitam se da li ga volim da li sam ga volela da li ikako mogu da volim tako nešto pokušavam da ustuknem ali je opet tu, čak i uspevam da izgovorim destrukcija autodestrukcija ubija me i ubijam se kao najgori otrov kao najizopačenija droga kao bolest pevam Labudovu pesmu potpuno spokojna i puštam da me obuzme, ''Ako je tako, zašto ti se sada duša smeje?'', čujem iz drugog kuta sobe Idi, mangupe, nikada se ne menjaš samo nastavljaš da zaslepljuješ, da kradeš godine, da otimaš atome i čestice, moje molekule nastavljaš da truješ i istrajavaš u svojoj veličanstvcenošću ne treba tebi neko čija se duša smeje ne treba ti ni duša, na svoju si zaboravio treba ti moć, treba ti crv crv pod tobom crv da ga gledaš odozgo da vladaš Nemoj mangupe, dosta je bilo ali, ipak ću da pa(m)tim, i duša će nastaviti da se smeje.