#orden Republike Srpske

[cgvijesti]

Dodik odlikovao Putina

Foto: N1 Predsjednik bh. entiteta RS Milorad Dodik danas je odlikovao ruskog predsjednika Vladimira Putina Ordenom Republike Srpske za “patriotizam i ljubav prema RS-u”. Svečanosti dodjele odlikovanja održava se danas u Banja Luci. “Putin je zaslužan za razvijanje i učvršćivanje saradnje i političkih i prijateljskih odnosa Republike Srpske i Rusije. Ima zasluga na polju javnih djelatnosti…

[balkanin]

Peter Handke ponovo obilazi Drinu

Peter Handke ponovo obilazi Drinu

VILDANA SELIMBEGOVIĆ U prošlosedmičnom izdanju nedjeljnika Nin Milan Ćulibrk, glavni i odgovorni urednik, u svome uvodniku “Od Uskrsa do cirkusa” pi��e i o događaju koji je poprilično nezapaženo prošao na ovim našim prostorima. Naime, jedan od najutjecajnijih svjetskih filozofa Jürgen Habermas odbio je priznanje šeika Mohammeda bin Zayeda al-Nahyana, da ne bi postao “trofej režima” u Abu Dabiju.…

[mentalnahigijena]

“Šteta što Vučić i Dodik nisu izvukli pouke iz sudbina Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića…” U manjem bosansko-hercegovačkom entitetu će i ovog 9.januara proslaviti Dan Republike Srpske, kojeg pretenciozni srpski zvaničnici i propagandisti uveliko proglašavaju danom državnosti Republike Srpske. Tvorevine nastale na politici krvi i tla, etničkom čišćenju, progonima, strašnim ratnim zločinima i najstrašnijim među njima – genocidom u Srebrenici. Što zorno pokazuju i presude Haškog Tribunala. Nema sumnje: i pravosnažno osuđeni ratni zločinci Radovan Karadžić i general Ratko Mladić će 9. januar u svojim ćelijama slaviti kao dan državnosti Republike Srpske. Što su činili i tokom rata.  Iako su u vršenju zločina protiv čovječnosti bili kao sijamski blizanci, između Karadžića i Mladića vladao je i vlada veliki rivalitet, koji je eskalirao nepomirljivom svađom oko toga ko je zaslužniji za stvaranje Republike Srpske. Karadžić zasad ostaje u sjenci veličanja generala Mladića i njegovih zločina, pa se njegovo ime manje spominje kod pozivanja na nove noževe, žice, Srebrenice… Od Pljevalja do Priboja. Što ne čudi: i kod novih naraštaja velikorspkih ekstremista bolje kotiraju koljači i njihovi vojskovođe od naredbodavaca zločina. Prije svih političara. Karadžić ostavio RS u amanet Dodiku I najstrastveniji i najmoćniji nastavljač Karadžićevog i Mladićevog djela, Milorad Dodik, ne sjedi skrštenih ruku: najavljuje grandioznu proslavu dana državnosti Republike Srpske, iako veoma dobro zna da je riječ o manjem entitetu Bosne i Hercegovine, a ne o državi. No, gledano sa današnje distance mirne duše se može konstatovati da je Radovan Karadžić dobro znao kome će u amanet ostaviti Republiku Srpsku, kada je 9. januara davne 1994. godine, na svečanoj sjednici Narodne skupštine Republike Srpske dodijelio orden – Miloradu Dodiku. Pored Milorada Dodika, ukazom Radovana Karadžića, koji je pročitao tadašnji predsjednik Komisije za odlikovanja Vojislav Maksimović, odlikovano je oko 180 najviđenijih boraca za ideale saveza srpskih zemalja, odnosno velike Srbije. Državnika, srpskih vjerskih poglavara, političara, ratnika, književnika… Sve ih je krasila ista osobina – u službi politike krvi i tla, sabljom ili perom, gradili su Republiku Srpsku. I veliki broj njih je kasnije osuđen u Hagu na dugogodišnje robije, doživotni zatvor, ili su poput Slobodana Miloševića umrli u haškim ćelijama. No, nakon šoka sa Škorpionima, odnosno video trake do koje su došli haški tužioci, na kojoj je zabilježeno kako do zuba naoružani srpski vitezovi strijeljaju svezane srebreničke dječake, strah od Haškog tribunala učinio je da spisak dobitnika Karadžićevih ordenja nestane. “Dio dokumentacije iz ratnog perioda je nestao, te ne postoje podaci o osobama koje je odlikovao Radovan Karadžić”, odgovoreno je, prije desetak godina,  Tariku Sadoviću, poslaniku u Narodnoj skupštini Republike Srpske, kada je pokušao uz pomoć poslaničkog pitanja doći do liste Karadžićevih slavodobitnika. Na što je Sadović revoltirano izjavio da se podaci kriju, „jer bi to bilo isto kao kada bi se objavio spisak koga je Hitler odlikovao“. Do tog dobro skrivanog spiska, koji je imao tretman najveće „državne tajne“ u Republici Srpskoj i Srbiji, došao sam nakon dugog istraživanja, a pritisnut tužbom Novaka Kilibarde. Mirotvorac Kilibarda me  usred Sarajeva tužio za klevetu i teške duševne bolove, tražeći 2.500 eura obeštećenja, jer sam izjavio u sarajevskom „Startu“ da ga je Karadžić odlikovao „Njegoševim ordenom“. No, nakon što sam sudu predočio dokaz da je dobio taj orden, te brojne dokaze o njegovim pohodima po Hrvatskoj i Bosni, odbačena je  Kilibardina tužba. A njemu naloženo da plati troškove suđenja. Što nije učinio, jer se zbog velikog protesta bh. javnosti, hitro vratio u Crnu Goru. Od ordena do doživotnog zatvora Vratimo se dobro skrivanom spisku dobitnika Karadžićevih ordena i pogledajmo u kakvom se probranom društvu našao ondašnji socijademokrata Milorad Dodik, kako bi tako bolje shvatili i upoznali današnjeg Milorada Dodika. Najsjajnije Karadžićevo odličje, Orden Republike Srpske sa ogrlicom, „koji se dodjeljuje najistaknutijim ličnostima za stvaranje RS-a“ dobili su patrijarh srpski Pavle i predsjednik Srbije Slobodan Milošević. Zasluženo. Nakon Patrijarha Pavla, odlikovani su i drugi visoki svještenici SPC: mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović, episkop bački Irinej Bulović, episkop zvorničko-tuzlanski Vasilije Kačavenda, episkop banjalučki Jefrem Milutinović, hercegovački vladika Atanasije Jeftić, episkop petrovački Hrizostom, episkop Stefan, Sava episkop šumadijski… Odmah iza njih, Ordenom Republike Srpske sa lentom odlikovani su kasnije osuđeni ratni zločinci Biljana Plavšić i Momčilo Krajišnik, a Narodna skupština RS-a je na prijedlog Momčila Krajišnika istim ordenom odlikovala i njihovog lidera, kasnije i haškog kolegu –  Radovana Karadžića. Orden Nemanjića je dobio crnogorski predsjednik Momir Bulatović, baš kao i  opozicionar i socijademokrata Milorad Dodik, te Radoslav Brđanin. Kasnije osuđen u Hagu na 32 godine zatvora za genocid, pomaganje u genocidu, zločine protiv čovječnosti, kršenja ratnog prava i običaja i teška kršenja Ženevskih konvencija. Visokim odličjem, Ordenom Njegoša, Karadžić je, između ostalih, odlikovao ljubitelje „lepe reči“, koji su propagirali rat, etnička čišćenja, progone, genocid… Tako je Karadžić „Njegošem prvog reda“ odlikovao Novaka Kilibardu, kao i njegovog ratnog druga, etničkog čistača Trebinja, guslara i pjesnika Božidara Vučurevića. Isti orden dobio je profesor književnosti i ratni zločinac Miroslav Deronjić, osuđen u Hagu na deset godina robije. Zvučnim ordenom „Karađorđeve zvijezde“ okićeni su vojni lider bosanskih Srba general Ratko Mladić (doživotna), ratni ministar odbrane RS-a Manojlo Milovanović, Mladićev pomoćnik general Ðorđe Ðukić, general Stanislav Galić (doživotna), načelnik generalštaba RS-a Novica Simić, pa generali Grujo Borić, Dragomir Milošević i Milenko Živanović…kasnije osuđeni u Hagu u rasponu od deset godina zatvora do doživotne robije. Sudije Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju osudili su čak sedmoricu Srba  na doživotni zatvor: Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Ljubišu Bearu,  Stanislava Galića, Zdravka Tolimira, Vujadina Popovića i Milana Lukića. Uz to, sudije Tribunala su izrekli ukupno 1.138,5 godina zatvora pripadnicima srpskog naroda zbog ratnih zločina počinjenih u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu.   Šteta je što Aleksandar Vučić i Milorad Dodik nisu izvukli pouke iz sudbina Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića, već osokoljeni snažnom podrškom Rusije i djelovanjem bezbjednosnih struktura, sveštenika i ljubitelja lijepe riječi guraju domicilne Srbe u BiH i Crnoj Gori u novi projekat širenja Srbije "srpski svet". Po cijenu novoga rata. Novih ratnih zločina. I novih doživotnih robija. (Gradski.me)

[balkantimes]

Ratni zločini, sporedan detalj u biografiji Krajišnika i Ojdanića

Šta je herojsko u ubijanju dece, trpanju njihovih leševa u hladnjače i zakopavanju u masovne grobnice?

Piše:Tomislav Marković

Mediji su nedavno doneli vest o smrti generala Dragoljuba Ojdanića. Tačnije, preneli su saopštenje Ministarstva odbrane u kojem je uz vest o Ojdanićevoj smrti spakovana njegova kratka biografija. Tu se navode vojne škole koje je Ojdanić završio, funkcije koje je obavljao u vojsci, unapređenja, ordenje za zasluge i slični podaci iz jedne uzorne vojničke biografije. Tako smo mogli pročitati kako je pokojnik bio komandant Užičkog korpusa, načelnik štaba Prve armije, komandant Prve armije, zamenik načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, načelnik Generalštaba VJ i ministar odbrane Savezne Republike Jugoslavije, te da je „za ratne zasluge 1999. godine unapređen u čin generala armije i odlikovan Ordenom slobode”.

Koji dan kasnije, mediji su doneli i vest o komemoraciji generalu Ojdaniću i preneli šta su njegovi saborci govorili u počast pokojniku: kako je čitav radni vek posvetio vojsci, kako je dao „nemerljiv doprinos razvoju oružanih snaga i sistemu odbrane”, za šta je dobio najveća državna i vojna priznanja - Orden narodne armije, Orden zasluga za narod, Orden bratstva i jedinstva, Orden za vojne zasluge. Čitalac bi mogao zaključiti kako se radi o uzornom generalu, hrabrom oficiru koji je časno služio svojoj zemlji, dočekao zasluženu penziju i otišao na onaj svet mirne savesti, kao čovek koji je pošteno ispunio svoju sudbinu.

Uzorna zločinačka karijera Dragoljuba Ojdanića

Tek se poneko dosetio sitnog detalja iz biografije ovog uzornog oficira, ali onako usput, ipak je reč o nevažnoj sitnici koja baca samo neznatnu senku na jednu blistavu vojničku karijeru. Zato je taj nebitni detalj stavljen na kraj teksta, kao što i zaslužuje svojom sporednošću. Nakon nabrajanja silnih generalovih zasluga sledi zanemarljiva malenkost o tome kako je Ojdanić „2002. godine prebačen u Hag, odakle se vratio u Srbiju 2013. godine, pošto je odslužio dve trećine od 15 godina zatvora na koliko ga je, zbog zločina počinjenih na Kosovu, osudio Haški tribunal”. Petnaest godina robije? Ratni zločini na Kosovu? Ko bi na takve sitnice obraćao pažnju? Pa neće valjda tamo neka ubijanja i proterivanja Albanaca da naruše jednu uzornu vojnu karijeru?

Pogotovo ako znamo da je Ojdanić bio načelnik Generalštaba VJ i ministar odbrane upravo 1999. godine, pa ispada da je Orden slobode dobio kao priznanje baš za zločine počinjene na Kosovu. Osuđen je na 15 godina robije za zločine protiv čovečnosti, kršenja zakona i običaja ratovanja i druga nehumana dela. Na teret mu se stavlja pomaganje i podržavanje deportacija i prisilnog premeštanja kosovskih Albanaca tokom rata. Masovno proterivanje Albanaca sa Kosova je zapravo kruna Ojdanićeve oficirske karijere. Nije mala stvar deportovati oko 900.000 ljudi za kratko vreme, nije ni čudo što je za taj herojski podvig general dobio odlikovanje.

Ojdanić je čak i priznao svoja zlodela pred Haškim tribunalom i izrazio svoje - kako je rekao - “iskreno žaljenje svima koji su patili zbog ishoda ponašanja za koje sam osuđen”. Nije se dugo držao te izjave žaljenja i iskrenosti. Čim se našao na slobodi, Ojdanić je povukao priznanje i rekao kako nije počinio nikakvo “krivično delo, a kamoli ratni zločin ili zločin protiv čovečnosti”. Za tili čas je nestalo generalove iskrenosti, zaboravio je na izvinjenje koje je uputio žrtvama i onima koji su patili, pljunuo na taj trenutak čovečnosti kao da ga se stidi i vratio se zločinstvu kao svojoj suštini. Jer se udruženi zločinački poduhvat kojem je Ojdanić dao veliki doprinos ne završava izvršenjem zločina, već se nastavlja poricanjem zlodela, ćutanjem o njima i nastojanjima da se čitava nacija privoli na saučešništvo sa svojim najgorim i najkriminalnijim pripadnicima.

Nevažni zločini Momčila Krajišnika

Desetak dana nakon Ojdanića upokojio se Momčilo Krajišnik od posledica korona virusa. Patriotski mediji su pisali o njemu kao o “istrajnom patrioti”, zaslužnom građaninu, utemeljivaču Republike Srpske, čoveku čije je “ime neizbrisivo zapisano u istoriji”, velikanu koji je bio “utemeljen u pravoslavlju, srpskoj kulturi i ćirilici”, o čoveku od koga treba učiti i čije delo treba nastaviti. Tek onako usput pomenuto je i da je bio “oglašen krivim za istrebljenje, ubistva, progone na političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi, deportacije i nečovečno postupanje kao i zločine protiv čovečnosti”, za šta je pred Haškim tribunalom osuđen na 20 godina zatvora. Ali ta sitnica ne može da pokvari svu veličinu i značaj čoveka koji je obavljao funkciju predsednika Narodne skupštine Republike Srpske u onim slavnim danima masovnih pokolja, konc-logora, etničkih čišćenja, ubistava, silovanja, pljačke, opsedanja gradova, sistematskog rušenja džamija i genocida.

Krajišnik je bio čovek koji je, kako reče Emir Suljagić, “genocidnom duhu Radovana Karadžića dao strukturu, protokol, pečat i organizaciju”, ali se to u novinskim izveštajima dežurnih patriota nekako zagubilo u hvalospevima upokojenom zločincu. Čak i u medijima koji nisu pod kontrolom naprednjačkih vlasti nije bilo previše reči o Krajišnikovim zlodelima, tek usput je navedeno da je osuđen za zločine, kratko, bez detaljisanja i udubljivanja, takoreći birokratski. Kao da su ratni zločini za koje je Krajišnik osuđen nešto sporedno, nevažno, nekakav sitan dečji izgred, a ne centralna stvar, najvažnija odrednica naspram koje je sve drugo sasvim nebitno, malo i beznačajno.

Kad god bi se ranijih godina pojavila vest o smrti nekog nacističkog zločinca, mediji su uvek izveštavali uglavnom i njihovim zlodelima, o deportaciji i ubijanju Jevreja i drugih naroda, o koncentracionim logorima, o tome šta su im sve sudske presude stavljale na teret. Nacistički zločinac je zauvek određen zlodelima koja je počinio, svi ostali podaci iz njegove biografije jednostavno su postali nevažni. Ali, kad umre neki “naš” zlikovac, onda se to meri drugačijim aršinom – njegovi zločini su ili nepostojeći i ne zaslužuju da budu pomenuti ili se pominju kao nešto sasvim sporedno, kao drugorazredni podatak iz bogate biografije.

Nadrealne razmjere poricanja i ravnodušnosti

Dragoljub Ojdanić i Momčilo Krajišnik su ratni zločinci. Oni su izazvali nemerljivu ljudsku patnju, užas koji se rečima ne može opisati, čudovišna zlodela koja prevazilaze moć ljudskog razumevanja. I to je sve što treba da znamo o njima. Svi drugi događaji iz njihovih biografija izbrisani su onog trenutka kada su postali kreatori zla u okviru udruženog zločinačkog poduhvata. Čak i da su Ojdanić i Krajišnik pre rata činili isključivo dobra dela, da su bili oličenje filantropije i dobročinstva, i tada bi sve to bilo nebitno naspram njihovog zločinstva. Nevažno je i zašto su postali zločinci. Kao što kaže Haris Imamović: “Da su Hitler ili Karadžić sve svoje žrtve ubili sjekirom imalo bi smisla razumijevati ih kao Raskoljnikova. Ovako, Radovan Karadžić je samo nalogodavac genocida; sve ostalo u vezi s njime je irelevantno, sve ostalo nas može samo udaljiti od istine”.

Upravo je ta istina, tako jednostavna, bolna i nasušno potrebna – proterana iz gotovo čitave srpske javnosti. Tom strašnom istinom o nedavnoj prošlosti, o našoj sramoti koja vapije do neba bave se samo nevladine organizacije koje se mogu prebrojati na prste i časni pojedinci, novinari, intelektualci koji su zbog toga gurnuti na marginu. Razmere poricanja i ravnodušnosti prema zlu kod nas su postale stvarno nadrealne, kao da se ništa nije dogodilo i kao da sav taj užas s nama nema nikakve veze. Na stranu priče  o suočavanju s prošlošću, naučne studije o stanju poricanja, sve teorije o tranzicionoj pravdi, ali onako čisto ljudski je valjda normalno zapitati se - kako to da skoro nikog ne zanima šta je bilo devedesetih.

Gde će nam duša?

Zar ne bi trebalo bar da se zamislimo nad tim kako je uopšte bilo moguće da se ratovi, zločini i stravične patnje dogode? Za početak, trebalo bi bar da utvrdimo šta se to dogodilo, šta smo to uradili svojim susedima. Nacionalisti će odmah zagrajati: “A šta su oni nama radili?”, krenuti u protivnapad i relativizaciju zla. Dobro, ostavite to za trenutak, pustite šta su drugi radili, hajde za promenu da se pogledamo u ogledalo i vidimo šta smo mi činili. Pristajem na razgovor o svemu, ali tek nakon što mi objasnite zašto smatrate herojima monstrume koji su ubijali nedužna ljudska bića. Šta je herojsko u ubijanju dece, trpanju njihovih leševa u hladnjače i zakopavanju u masovne grobnice?

Možda bi bilo logično i ljudski zapitati se i zašto je Miloševićev ratni program imao onoliku podršku među žiteljima naše zemlje, kako nam se to desilo, koji su uzroci tog civilizacijskog i moralnog sunovrata, zašto su i danas ideje koje su dovele do zločina dominantne i ima li tome leka. Kako je moguće da se tako malo ljudi u ovoj nesrećnoj zemlji bavi tim pitanjima? Umesto postavljanja ovakvih pitanja imamo posmrtne počasti Dragoljubu Ojdanići i Momčilu Krajišniku, ratnim zločincima koji su umrli u dubokoj starosti, prirodnom smrću. A oni svojim žrtvama nisu pružili šansu ni da dočekaju duboku starost, ni da umru prirodnom smrću. Po svemu sudeći, kod nas taj vrišteći paradoks malo ko primećuje. Kod nas je izreka “O pokojniku sve najbolje” rezervisana za ratne zločince, ali ne i za njihove žrtve. Možda bi sva ona pitanja koja malo ko postavlja mogla da stanu u jedno od ciglo četiri reči: Gde će nam duša?

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku balkantimes.

Izvor

[superbmakerzombie]

ČELNIK AUSTRIJSKIH DESNIH POPULISTA U RS 'Sramota! Je li on svjestan što su oni tog dana slavili, zna li on uopće iz čijih je ruku prmio orden!?' Posjet predsjednika zastupničkog kluba desno-populističke Slobodnjačke stranke Austrije (FPOe) Johanna Gudenusa proslavi spornog praznika 'Dana republike' Republike Srpske izazvao je burne reakcije austrijske oporbe i dijela javnosti, javljaju austrijski mediji u petak.

[cgvijesti]

Orden srpske zastave Ilarionu i Milanu Kneževiću

Orden srpske zastave Ilarionu i Milanu Kneževiću

Orden srpske zastave prvog stepena povodom Dana državnosti Srbije dobiće predsjednik Odsjeka za spoljne poslove Ruske pravoslavne crkve mitropolit Ilarion, kao i jedan od lidera Demokratskog fronta Milan Knežević, pišu Večernje novosti, prenosi portal Antena M. “Orden Republike Srbije na lenti biće uručen predsjednici Republike Srpske Željki Cvijanović, dok je holivudski glumac Džoni Dep…

[mentalnahigijena]

Zašto srpSki nacionalisti proglašavaju sopstveni narod genocidnim? Nesrećna sintagma „genocidni narod“, plod domaće raspameti, ustalila se u vokabularu dežurnih nacionalnih dušebrižnika, s usta im ne silazi.

Ko šta radi, zvaničnici Srbije pokušavaju da krivicu za genocid u Srebrenici prebace na čitav srpski narod. Kad god ova tema dođe na dnevni red, naši politički funkcioneri ne propuste priliku da brane ceo narod od onoga za šta ga niko ne optužuje.

„Hoće da proglase Srbe za genocidan narod, hoće da nam udare žig kolektivne krivice“, zapomažu naše glavešine u svakoj prilici. Kad je pre dve godine dobijao orden Aleksandra Nevskog, Aleksandar Vučić se zahvaljivao Vladimiru Putinu rekavši da „srpski narod nikad neće zaboraviti da je Rusija stavila veto na britansku rezoluciju kojom je Srbi trebalo da budu proglašeni za genocidni narod”.

Nesrećna sintagma „genocidni narod“, plod domaće raspameti, ustalila se u vokabularu dežurnih nacionalnih dušebrižnika, s usta im ne silazi.

Ivica Dačić je pre par godina zapomagao: „Ne bi bilo istorijski pravedno da Srbi jedini budu genocidan narod”; visoki funkcioner i poslanik Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović optuživao je Inicijativu mladih za ljudska prava kako im je “јеdini cilј dа sе Srbi prоglаsе gеnоcidnim nаrоdоm”, jer su tražili od narodnih poslanika da usvoje deklaraciju o osudi genocida u Srebrenici i negiranju zločina, po ugledu na deklaraciju Evropskog parlamenta.

Prebacivanje krivice na kolektiv

Svaka presuda Haškog tribunala takođe služi kao odlična prilika za samozvane patriote da prebace krivicu na čitav kolektiv. Tako su Dveri kukale kako je presuda Ratku Mladiću “još jedan dokaz da je Haški tribunal napravljen da bi Srbe označio kao genocidan narod”, a advokat Toma Fila najavljivao da će Vučiću na sednici Saveta UN reći kako su “definitivno utvrdili da ste vi genocidni narod“.

Tabloidi su shvatili lekciju, pa su objavljivali tekstove sa ovakvim naslovima: “Presuda Ratku Mladiću ne satanizuje sve Srbe, ali će svet pokušati da nas etiketira kao genocidan narod”.

Sumanuta sintagma “genocidni narod” nigde ne postoji, niti je iko na svetu koristi – osim onih koji su sami sebe proglasili za branitelje Srba i za ovlašćene tumače onoga što svi Srbi misle. Taj termin potiče iz vremena “buđenja naroda”, koristio ga je akademik Vasilije Krestić, jedan od autora Memoranduma SANU, koji je govorio o Hrvatima kao o “genocidnom narodu”.

Naravno da je čitava stvar besmislena, apsurdno je pripisivati višemilionskim kolektivima sačinjenim od raznolikih ljudskih bića masovnu sklonost ka masovnom ubistvu. Nacionalisti vole da operišu takvim rečnikom, za njih ne postoje pojedinci, niti bar raznolike ideološke i političke struje u okviru nacije, oni posmatraju čitav narod kao celinu, a potom mu pripisuju određene osobine.

Sve to sa realnošću nema ni najmanje veze, ali istrajnom višedecenijskom propagandom sa svih mogućih intelektualnih, političkih i medijskih punktova – ovakve besmislice se održavaju u životu.

Rezolucija koja peče

Reakcije zvanične Srbije na crnogorsku Rezoluciju o genocidu u Srebrenici odvijale su se po istoj matrici. Aleksandar Vučić je tvrdio da je Rezolucija usmerena protiv celokupnog srpskog naroda, da ona stavlja “kolektivni žig na svakog pripadnika našeg naroda”, a njegov posilni Aleksandar Vulin veli da Rezolucija o Srebrenici “srpski narod osuđuje za genocid”, te da su se oni koji su za nju glasali “ispisali iz Srba”, šta god to značilo.

Lojalni tabloidi su zagrajali kao jedan: “Srbi, vi ste od danas za nas genocidan narod, pa izvolite dođite do nas da nam ostavite pare!”; “Gori su i od ustaša! Đukanović, Krivokapić i Bečić optužili Srbe i Srbiju za genocid“. Sa svih mesta političke i medijske moći osuta je baražna paljba na Crnu Goru, sve pod mantrom da se radi o antisrpskom činu, udaru na Srbiju, optuživanju celog naroda za genocid i tome slično.

Mora da je ta crnogorska Rezolucija neki mnogo gadan dokument, ko zna šta tamo piše – to bi pomislio naivni konzument srpskih medija. A u ozloglašenoj Rezoluciji pod tačkom tri lepo stoji: “Skupština Crne Gore osuđuje pokušaje pripisivanja odgovornosti ili krivice srpskom, bošnjačkom, hrvatskom ili bilo kojem drugom narodu za genocid, zločine protiv čovječnosti ili druge zločine, jer odgovornost može biti isključivo individualna, a nijedan narod ne može biti označen kao genocidan ili zločinački”.

Aha, ako u Rezoluciji piše da “nijedan narod ne može biti označen kao genocidan ili zločinački”, to zapravo znači da je srpski narod genocidan i zločinački. Ako se u Rezoluciji osuđuju pokušaji pripisivanja odgovornosti ili krivice srpskom narodu za genocid, to zapravo znači da Rezolucija srpskom narodu pripisuje odgovornost i krivicu za genocid.

Srpski zvaničnici i naprednjački mediji odavno su prevazišli fazu bezočnih laži, ovo je već, narodski rečeno, ludilo mozga.

Zagovornici zločinačke ideologije

Nema zločinačkih i genocidnih naroda, ali postoje zločinačke i genocidne politike i ideologije. Zagovornici zločinačke ideologije i aktivni učesnici zločinačke politike bili su i Vučić, i Dačić, i Vulin i razni drugi njihovi saborci.

Oni mlađi koji zbog dečjeg uzrasta nisu bili u prilici da daju svoj doprinos najsramnijim stranicama srpske istorije, danas se dobrovoljno pridružuju svojim idolima i mračnim učiteljima, naknadno se upisujući u sveopštu istoriju beščašća. Cela ta ekipa koja i dalje sanja o “Velikoj Srbiji” i “srpskim svetovima” prebacivanjem krivice na kolektiv samo pokušava da se sakrije iza naroda, da napravi od nacije koju navodno toliko voli – živi štit zločinačke ideologije i njenih jezivih posledica. Toliko ti rodoljubi ljube svoj rod da bi nas sve preinačili u saučesnike genocida. Pretvaraju se Miloševićevi i Šešeljevi puleni da u Srbiji nije postojao otpor njihovoj zločinačkoj politici, da nije bilo antiratnog pokreta, da nije bilo časnih ljudi, da nije bilo Beogradskog kruga i Građanskog saveza Srbije, da nije bilo desetina hiljada mladića koji su odbili da se odazovu na poziv na mobilizaciju.

U Hagu su mnogi osuđeni za genocid, ratne zločine, etnička čišćenja, masovne progone, ubistva, mučenja i udruženi zločinački poduhvat, ali nijedna optužnica nije pominjala srpski narod, već su na njoj bili konkretni pojedinci.

Oni snose krivičnu odgovornost za svoja zlodela, ali nisu Mladić, Karadžić, Krajišnik, Plavšić, Krstić i ostali zlikovci delovali samostalno, već su bili deo veće ubilačke mašinerije, delovali su u službi plana za stvaranje etnički čistih područja i “Velike Srbije”, što je definisano i zvaničnim strateškim ciljevima tzv. Narodne skupštine Srpske Republike Bosne i Hercegovine. Ideologija i planovi za genocidna dejstva usmerena protiv nesrba stvoreni su u Srbiji; vojna, finansijska, logistička podrška stizali su iz Srbije – bez toga bi masovni zločini bili nemogući.

Politička i moralna odgovornost

Pored krivične, postoje i neke druge vrste odgovornosti, na primer politička i moralna. Ko god je glasao za Socijalističku partiju Srbije ili Srpsku radikalnu stranku devedesetih, teško da može biti mirne savesti. Bez masovne podrške birača nacionalističkim vođama i zločinačkoj politici, zločina i genocida ne bi ni bilo.

Ali, budući da živimo u zajednici, politička odgovornost je mnogo šira. Kao što je o političkoj krivici pisao Karl Jaspers u “Pitanju krivice”: “Do nje dovode postupci zvaničnika i građana jedne države; zbog nje ja moram snositi posledice postupaka države čijoj sam vlasti potčinjen i u čijem se poretku odvija moje stvarno postojanje (utvrđena politička odgovornost). Svaki čovek snosi deo odgovornosti za svoju vlast”.

Možemo mi da se pretvaramo koliko hoćemo da nemamo nikakve veze sa genocidom u Srebrenici, opsadom Sarajeva, masovnim pokoljima i progonom u Višegradu, Zvorniku, Bijeljini, Foči, sa koncentracionim logorima, sa svim užasima agresije na Bosnu – to je samo zavaravanje koje ne može da traje večno.

Koliko god bežali od gorke istine, na kraju ćemo morati da se suočimo sa zlom poteklim iz naše zemlje, sa nebrojenim zločinima počinjenim u naše ime.

O kolektivnoj odgovornosti

O kolektivnoj odgovornosti izvanredno je pisao Ljubomir Živkov u tekstu “Berza smrti” pre desetak godina:

“Ako se saglasimo da je kolektiv nešto više od apstrakcije i nešto više od pukog zbira, ako je kolektiv nešto delatno, ili nešto što se suzdržava od delanja, onda moramo prihvatiti i posledice toga delanja ili obamrlosti, moramo ako iz našeg kolektiva potekne nešto pogrešno ili gadno osetiti i kolektivnu krivicu!”

“Nju ne odmerava sudsko veće, nju svak oseća u okviru svojih mogućnosti, ali vi mene ubeđujete da kolektivne odgovornosti ne samo što nema nego je i ne bi smelo biti! Ne idem dotle da kažem kako sam kriv koliko i Slobodan Milošević, ali ne mogu biti baš ni izuzet kao da sam najstariji Aboridžin koji štavi kožu u nekoj zemunici i ne hvata ni RTS ni HRT!”

“Ne znam koliki je bio moj udeo u nacionalnom dohotku (ili u društvenom bruto proizvodu, šta god to bilo) moje zemlje u vreme kad tobože nije ratovala, ali verujem da je i taj moj deo, makar bio i 1.700 dinara, trošen na razaranje gradova, proterivanje stanovništva pa i na ubijanje, sa čim se malo je reći ne slažem, imam i crno na belo da sam se tome protivio, pa ipak sam bio poražen! I zato sam, između ostalog, ja odgovorniji za Srebrenicu nego neki Eskim ili onaj Rus koji živi sam sa kerom na ostrvu Vrangel”.

Tihi glas savesti

Nema se Živkovljevim rečima ništa dodati, niti oduzeti. Iz začaranog kruga kolektivne odgovornosti zapravo nije teško izaći: dovoljno je reći istinu o zločinu, osuditi zločince i odreći se ideologije i politike koje su dovele do ubijanja nedužnih ljudi.

O tome je nedavno govorila i Kada Hotić koja je u srebreničkom genocidu izgubila 56 članova uže i šire porodice: “Kad bi ti ljudi osudili svoje i kazali da ih se odriču, bio bi to put ka ozdravljenju naroda”. Dovoljno je da slušamo sopstvenu savest, unutrašnji organ koji je srpskim političkim, crkvenim, intelektualnim i medijskim elitama odavno zakržljao i mutirao u nešto čudovišno.

Zato sa gnušanjem treba odbaciti sve podmukle laži kojima nas bombarduju učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, ljubitelji masovnih ubica, nastavljači velikosrpske politike, tobož zabrinuti za sopstveni narod. Nisu oni zabrinuti ni za koga, osim za sopstvene parazitske položaje. Upinju se iz petnih žila da sve građane Srbije zadrže kao taoce sopstvenih zlikovačkih dela i uverenja, ništeći svaku razliku između dobra i zla, uništavajući elementarno osećanje za istinu, moral i pravdu.

Valja zatvoriti uši za megafone zločinačke, neljudske ideologije, i oslušnuti malo tihi glas rođene savesti. Treba da budemo ljudi jedni drugima, a ne vukovi, vučići ili vulini.

IZVOR: AL JAZEERA

[mentalnahigijena]

Manastir Prohor Pčinjski koji se nalazi trideset kilometara južno od Vranja proslavio je impresivan jubilej – 950. godišnjicu postojanja. Tim povodom upriličena je svečana akademija kojoj su prisustvovali predstavnici crkve, kao i naučnih, obrazovnih i kulturnih institucija, zatim ministri, ambasadori, državni funkcioneri, predstavnici vojske i policije. Na obeležavanju jubileja ukazali su se i patrijarh Porfirije, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i Milorad Dodik, u nepoznatom svojstvu.

Predsednik Vučić, kao pokrovitelj proslave, dobio je od episkopa vranjskog Pahomija Orden “Prepodobni Prohor Pčinjski”. Vladika Pahomije poznat je po tome što su ga 2002. godine četiri maloletnika optužila za seksualno zlostavljanje koje je trajalo od 1999. do 2002. godine. Njih trojica bili su učenici Bogoslovije koji su u vreme zlostavljanja imali manje od 15 godina. Taj proces se godinama vukao po srpskim sudovima, država je svesrdno pomagala episkopu da se slučaj zabašuri, tako da su u martu 2006. godine, kada je okončano suđenje, dva krivična dela već bila apsolutno zastarela, a za preostala krivična dela Pahomije je oslobođen “usled nedostatka dokaza”. Bilo je još sličnih prijava na račun episkopa vranjskog, ali krivični postupci nisu pokretani, tako da Pahomije i danas mirno obavlja isti posao, a sad se udostojio časti da uruči orden predsedniku i tako se oduži državi za sve učinjene usluge.

Crkva kao ideološko oruđe

Predsednik Vučić održao je prigodan govor u kojem se zahvalio na ordenu, a potom izložio svoje shvatanje odnosa države i crkve. Vučić je rekao kako mu se čini da „kada zajedno rastu srpska država i srpska crkva, tada je najbolje i našim građanima“. Potom je rekao da će i dalje pomagati crkvu, razumevajući „da nam bez crkve nema nacionalnog ni narodnog jedinstva, da bez crkve ne možemo da očuvamo naše nacionalno, ali ne samo nacionalno već i državno tkivo; i onaj ko to ne razume, a vodi državu, ne zaslužuje da je vodi i ne može da je vodi iole uspešno“. Na kraju je zaključio: „Ništa tuđe nećemo, ali ćemo čuvati i štititi i Kosovski zavet i Vidovdan”. Niko od prisutnih mnogopoštovanih zvanica iz crkvenih redova nije se pobunio protiv predsednikovih reči, čak ni patrijarh Porfirije, što će reći da odobravaju njegove stavove.

Prvo valja napomenuti da je građanima Srbije bilo najbolje u vreme socijalizma, kada crkvi nije bilo dozvoljeno da se meša u politička i državna pitanja, već je bila prinuđena da se bavi kletom duhovnošću, verom i ostalim tričarijama koje slabo zanimaju crkvene funkcionere. U vreme kad je crkva imala značajnu državnu ulogu, pre Drugog svetskog rata, vladali su nepismenost, sveopšta beda, potčinjenost najširih slojeva stanovništva, eksploatacija, neravnopravnost i slične pošasti, sve uz blagoslov duhovnika.

Predsednik Vučić vidi Srpsku pravoslavnu crkvu kao instrument za postizanje nacionalnog i narodnog jedinstva, te kao stub države, kao da je SPC zvanična državna crkva Republike Srbije. Njegov ideal glasi: jedna crkva, jedan narod, jedan vođa. Nacionalno jedinstvo nije poželjno, a ni prirodno stanje. Društvo je kompleksno i raznoliko, jer ga čine milioni različitih ljudskih bića koja imaju sopstvena uverenja, želje, nade, interesovanja, stavove, političke preferencije, ideološke pozicije. Veličanje jedinstva je direktan udar na pluralitet kao prirodno stanje društva, te zagovaranje autoritarizma u čistom obliku, pod maskom nekakve fantazmagorične sloge. Takvo jedinstvo se uvek nameće odozgo, sa pozicija moći, i građanima ne donosi ništa dobro, u šta smo mogli da se uverimo svaki put kad bi neki uzurpator preuzeo svu vlast u svoje ruke, od Slobodana Miloševića do Aleksandra Vučića. Ako je zadatak crkve da obezbedi to žuđeno jedinstvo iza kog se krije najobičnije jednoumlje, onda je crkva puko ideološko oruđe u rukama vladara.

Vučić ispoveda vizantijsku doktrinu o simfoniji države i crkve koja je nespojiva sa savremenim dobom, a pogotovo sa demokratijom i republikom. Srbija nije teokratska već sekularna zemlja, država i crkva su odvojene, bar na papiru koji se zove Ustav. Doduše, za predsednika i njegovu kamarilu Ustav je mrtvo slovo na papiru, baš kao i zakoni, oni se drže drugih načela od kojih je najvažnije “jači tlači”. Vučićevo forsiranje SPC kao temelja države ujedno je i diskriminacija svih ostalih verskih zajednica koje ne samo da stavlja u neravnopravan položaj, već ih praktično proglašava izlišnim. Bez katolika, protestanata, muslimana i budista možemo, ali bez Srpske pravoslavne crkve nikako – to je njegova poruka. Što je najgore, SPC pristaje na privilegovan položaj koji joj svetovna vlast određuje, izdajući svoje poslanje zarad čisto zemaljskih koristi. Zauzvrat, crkva je uvek tu da podrži državne vlasti, tako da taj koristoljubivi savez opstaje na obostranu korist i zadovoljstvo. U toj protivprirodnoj simbiozi crkva je svedena na oslonac autoritarne moći, u toj tužnoj ulozi iscrpljuje se njena misija.

Vernik služi Bogu, a ne državi

Naivčine koje ozbiljno shvataju svete knjige hrišćanstva veruju da je crkva nešto drugo: lađa spasenja, Hristovo telo na zemlji, Hristova nevesta, ikona carstva nebeskog. Njima sve ovozemaljske stvari deluju propadljivo i prolazno, a pogotovo svetovne pojave i lažna božanstva kakva su crkva i nacija. Države i nacije dolaze i prolaze, ali uzdanje u Hrista i vaskrsenje mrtvih ne prolazi, ne prolazi vera kao “osnov svega čemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih”. Ne samo da će države proći, Hristova poruka je još radikalnija: “Nebo i zemlja će proći, ali riječi moje neće proći”. Vernik služi Bogu, a ne državi; njegove oči uperene su u večnost, a ne u propadljive ljudske tvorevine poput države. Zemaljska carstva su nula i ništica pred carstvom nebeskim, a hrišćani slede onog ko je posvedočio: “Moje carstvo nije od ovoga sveta”. Zato hrišćanska vera oslobađa od vezanosti za svet i od služenja njegovim nametljivim idolima kao što su država, nacija, karijera, bogatstvo, položaj, funkcije, moć, sila ili slava.

“Vreme je kratko; ubuduće i oni koji imaju žene da budu kao da ih nemaju, i koji plaču – kao da ne plaču, i koji se raduju – kao da se ne raduju, i koji kupuju – kao da ništa nemaju, i koji koriste ovaj svet – kao da ga ne iskorišćavaju; jer prolazi obličje ovoga sveta.  A ja hoću da ste bezbrižni”, poručuje apostol Pavle zajednici u Korintu. A što se tiče paramedicinske doktrine o jedinstvu nacionalnog i crkvenog tkiva, apostol i o tome ima šta da kaže: “Nema više ni Judejina ni Grka, nema ni roba ni slobodnjaka, nema više ni muško ni žensko; jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu”. Ko ima uši da čuje, neka čuje.

Za razliku od Bogočoveka i njegovih apostola, predsednik Srbije veruje da svi treba da služe državi i naciji, te njemu kao ličnosti u kojoj su ova dva idolopoklonstva sjedinjena. Sa hrišćanskog stanovišta njegove reči su puko trućanje, vapijuća besmislica. Bog me je prizvao u postojanje, iako nema nikakvog razumnog razloga da postojim ja a ne neko drugi, i sad taj neverovatni i nezasluženi dar života treba da protraćim na služenje nekom tamo smešnom čovečuljku, vođi navijača koji slučajno obavlja funkciju predsednika, te himerama države i nacije, a ne onom ko me je u postojanje prizvao. Nešto besmislenije i gluplje teško je i zamisliti.

Prohor Pčinjski, prepodoban i nepodoban

Nema ničeg novog u Vučićevoj doktrini o jedinstvu države i crkve, o naciji i državi kao vrhovnim bogovima kojima nesrećno stanovništvo treba da se klanja i da žrtvuje sebe i sve što im je najsvetije. Nije novo ni to što crkva pristaje na ovu očigledno antijevanđelsku priču, podležući iskušenjima etnofiletizma i zemaljske moći. Jedino što je apsolutno sumanuto u celom ovom zamešateljstvu jeste što se takva doktrina ispoveda u manastiru posvećenom svetom Prohoru Pčinjskom. A Prohor je sušta suprotnost svemu što smo mogli čuti u porti manastira koji nosi njegovo ime. Prohor je bio monah, otšelnik iz 11. veka za kojeg zvanično crkveno žitije veli: “Prepodobni ne hte da sebe okiva okovima svetskim, jer mu se duša otimaše k nebu i srce njegovo ljubljaše Boga iznad svih krasota sveta i zemaljskih čari”.

Razdao je sve svoje imanje siromasima i otišao u pustinju da se podvizava i posveti Bogu, potpuno nezainteresovan za stvari ovoga sveta, ne brinući ni o državi, ni o naciji (dobro, potonje je bilo nemoguće, nacija tad nije postojala). Živeo je 32 godine u maloj pešteri, pećini, hraneći se biljem i travom, “i za to vreme ne vide lica čovečija. A družaše se sa zverovima koji mu ponekad dolažahu”. Teško je zamisliti čoveka nepodobnijeg za državotvorno-nacionalno shvatanje crkve od prepodobnog Prohora Pčinjskog.

Njegov način života nije ništa neuobičajeno u hrišćanstvu. Još od četvrtog veka monasi su masovno odlazili u pustinju i živeli van sveta i društva, pogotovo kad je hrišćanstvo postalo državna religija Rimskog carstva. Bilo je mnogo strastvenih vernika kojima služenje tadašnjoj hrišćanskoj državi i njenoj moći nije delovalo baš hrišćanski. Oni su odbacili sve ono što se u svetu smatra svetinjama. “Raskinuti s društvom znači takođe raskinuti sa svime što čoveka uključuje u to društvo, sa svime što od njega čini društveno biće: sa znanjem, kulturom, posedovanjem dobara, porodicom, brakom, stvaranjem i rađanjem potomstva”, piše Žak Lakarijer u knjizi “Ljudi opijeni Bogom”. Pustinjaci, eremiti, stolpnici, usamljenici su “preuzeli početni san hrišćanstva: da žive izvan sveta i istorije, u očekivanju Carstva nebeskog”.

Pustinjaci slobodni od sveta

Kakav je bio odnos anahoreta prema kumirima koje propoveda predsednik dovoljno govori njihov čin radikalnog raskida sa svetom, ali nije zgoreg ni navesti neke sačuvane izreke pustinjskih otaca. Suština tog odnosa sadržana je u izreci svetog Antonija Velikog: “Mrzite svet i sve što je u njemu”. Ava Evprepije veli: “Onaj ko ljubi svet, ljubi prepreke”. Ava Pimen je učio da monah “može postati slobodan od sveta” ako savlada dve stvari: zadovoljenje tela i taštinu. Kada su jednom egipatskom pustinjaku rođaci javili da mu je otac na samrti, pa bi trebalo da dođe po svoje nasledstvo, monah je odgovorio: “Ja sam pre njega umro za ovaj svet; mrtav ne može živoga naslediti”.

Rekao je ava Alonije: “Ako čovek ne kaže u srcu svome: ‘U svetu smo samo Bog i ja’, neće imati spokoja”. Dakle, Bog i ja, a ne: Bog, nacija, država i ja. Nigde kod pustinjskih otaca nema ni reči o nacionalnom jedinstvu ili crkvi kao čuvarki državnog tkiva. Ono što je današnjim državnicima i crkvenim vođama sveto, eremiti su videli kao prepreku na putu spasenja.

Prohor Pčinjski sledio je primere velikih podvižnika iz prošlosti, napustio je svet, društvo, državu, narod, porodicu, umro je za ovaj svet i postao slobodan, živeći u svojoj pećini. Na Prohoru se ne može graditi nikakva nacionalna ili državotvorna zgradurina, to je teška besmislica. Jednostavno, da su svi sledili primer svetog Prohora Pčinjskog i otišli u pećinu da provedu život u apsolutnoj samoći, posvećujući se molitvi i Bogu – nikakve države ne bi ni bilo. A ni nacije, bogatstva, moći, vlasti, vojske, represije, rata i koječega drugog. Pa čega bi onda bilo? Samo svetosti i projavljivanja carstva nebeskog na zemlji. Malo li je na ovu oskudicu?

Zato su se tokom Vučićevog govora nebesa orila grohotnim smehom. Kao što je poznato, Bog ne svraća na svečane akademije, tamo gde se okupljaju moćnici ovog sveta, i svetovni i crkveni, jer tamo nije dobrodošao, ali zato redovno posećuje pustinjačke pećine, šupljine stabala, stubove, usamljene pustinjske kelije i ostala neudobna mesta u kojima obitavaju podvižnici. Na tim nepopularnim mestima se oseća nekako domaće, kao kod svoje kuće. Zato nema pogrešnijeg mesta za ispovedanje kvazireligije nacionalizma od manastira svetog Prohora Pčinjskog. Vučić i njegova svita su agenti ropstva i pokorenosti ovom svetu, a Prohor Pčinjski je sloboda.