#neprolazne vrednosti | Explore Tumblr Posts and Blogs

dokazatiindukcijom · 7 years

Text

Kada u belgijskoj Vojvodini, koju ovde zovu Flandrijom, kalendar odmakne od jesenje ravnodnevice, belgijski Vojvođani, između dva sleganja ramenima, pokušavaju da odgonetnu šta će to, osim trulog lišća po vazda osvetljenim putevima i indolentnog sunca što već posle prve užine upada u sivo, Severno more, a ne tek sat pre ponoći, kao što to čini leti, šta će biti drugačije od one uobičajene jesenje atmosfere, one permanentne ravnodnevice, koja te pokatkad nagoni na zaključak da je nagnutost belgijske Vojvodine prkosno nezavisna od nagnutosti Zemlje od ekliptike te da je uvek na nekom jesenjem odstojanju od sunca. I tako, već u prvi jesenji sumrak, kad Leie i Schelde nabreknu od kiše, dok tramvaji gaze lišće rasuto po šinama, bešumno klizeći sa Zuid-a ka Korenmarktu, srednjovekovnom Gravensteen-u, i dalje ka siromašnim radničkim i etničkim predgrađima, Rabot-u, Muide-u, prevozeći zamišljene radnike, i pričljive studente po kružnici koja prolazi kroz sam Genta, pale se prve crvene neonke u jedva primetnoj, jednosmernoj ulici normalnoj na pravac kretanja šina.

U Belgradostraat-u i u ulicama u njenoj neposrednoj blizini koje razgranate formiraju svojesvrsan kapilarni splet gentskog predgrađa, tada se otvaraju zavesice na izlozima kupleraja, otkrivajući napadno našminkane, oskudno odevene gospođice. Naše gospođice, naše kurve.

Dakako, nivo moje integrisanosti u ovo društvo ne dozvoljava drugo tumačenje ove prisvojne zamenice do onog bukvalnog – žene s one strane izloga su neretko baš naše, Istočnoevropljanke, eks-Jugoslovenke, Mađarice, Ukrajinke, Romkinje, Rumunke…

Sećam se i svojih prvih susreta sa izlozima. I pri tom treba uzet u obzir atmosferu u kojoj se sve to dešava. U tim prljavim ulicama, duž kojih su, pored saobraćajnih znakova za parkiranje, postavljeni odvratni gentski zahodi, koji se, najprostije rečeno, svode na pisoare na otvorenom, pa sledstveno tome, čitav kvart zaudara na smešu urina i nafte, prvi utisak je da neonke estradno upadljive svetlosti osvetljavaju adaptirane garaže. Ono što sam tada, kao osoba koju mizoginija, od svih nepravdi kojih ima poput zvezda u svemiru, najteže pogađa, i koji je razvio gotovo fiziološke reakcije na nju, video u tim izlozima, danima je prevrtala moj želudac i proklinjala tzv. evropske vrednosti. U ovim dolinama demokratskog blagostanja i sloboda koja počinju s udarenim pečatom u pasošu, spoznaja da se žene drže po izlozima poput mesa u vitrinama, ili kebaba koji se danonoćno vrti, da se prodaju poput rinfuzne robe, da onako drogirane i ošamućene prodaju svoje telo budzašto, bila je početak mog gađenja.

Ali, kao i onaj tramvaj što, gazeći lišće, obuhvatajuć čitav Gent u šir i dalj, stigne tamo odakle je i pošao a da lišća uvelog više i nema, tako sam i ja, prelazeći krug opisan oko mnogougla koju čine razne psihološke faze, za svega nekoliko meseci stigao do faze prihvatanja, zbog čega i sad mrzim sebe. Prihvatanja da iza onih izloga sede neke žene, lepe ili manje lepe, da ti povremeno namignu, pa čak ponekad i izađu iz izloga da te pozovu u onu odvratnu, klaustrofobičnu jazbinu.

Rečenog datuma sam prolazio kraj kupleraja u prvi sumrak. Bio sam već dobrano prehlađen, nosa takoreći zagnjurenog u maramice, toliko da sam bio prinuđen da popijem Paracetaol i Rinasek, nakon čega je sve to nestalo gotovo netragom. Žena još uvek nije bilo, tek pokoja bi nezainteresovalo drndala svoj mobilni i onako rutinski namigivala potencijalnim mušterijama. Već sam skoro napustio kvart, kad me je iz razmišljanja prenulo kucanje o staklo.

Okrenuo sam se. Žena iz izloga me je dozivala. Odmahnuo sam i nasmejao se. Pre nego što sam krenuo dalje, primetio sam da se vrata otvaraju i da devojka izlazi. Suprotno uobičajenom folkloru, krenula je ka meni.

“Aj’ kod mene. “ – reče na srpskom.

“Ti si moj, imaš popust. Dvadeset pet evra, radi mi šta god hoćeš.”

Uplašio sam se, a nedugo potom i zabrinuo. Potapšala me je po ramenu. “Uđi, pa ću ti objasniti nešto. “

“Ne… žurim”, promucao sam i gotovo trčeći krenuo dalje, ne obazirući se.Te noći sam jedva zaspao od teških misli. “Kako je znala da sam Srbin?” . “Šta je htela?”. U razmišljanju sam samo potonuo u nesvest odakle me je vratio jedan drhtaj mobilnog telefona, koji je signalizirao poruku na vajberu. Bio je to moj drug Bole, doktorant iz Nemačke. Poslao mi je link ka nekom blogu za kojeg do tada nisam čuo. Iako sam jedva gledao, pre po inerciji nego zbog znatiželje, ukucao sam adresu linka u pretraživač. “Pogledajte šta naša elita traži ovde?” bio je naslov članka, a odmah ispod njega stajale su fotografije mladih ljudi u poseti zapadnoevropskim kuplerajima. Pet do deset slika, između ostalog prepoznao sam i sebe. Odmah sam ustao i rasanio se. Što se teksta tiče, bilo je svega tri- četiri pasusa o tome kako eto mladi ljudi koji se školuju u inostranstvu odlaze kod kurvi, doduše veoma neutralnog stila, uz prenošenje izjave nekog psihologa o usamljenosti u zapadnoj civilizaciji, to je ono što sam uspeo da “uhvatim” pri prvom čitanju. A onda sam pogledao zabrinjavajući broj “šerovanja” teksta (321 puta), i, što je najopasnije, komentare. Komentar sa najvećim brojem lajkova napisala je neka Ela, i glasio je otprilike ovako “Eto, uhvatili smo vašu pažnju! Da li treba da sačekamo ovakve naslove da bi primetili te obrazovane ljude oko nas i da konačno počnemo negujemo one prave i neprolazne vrednosti. Dajmo šansu fakultetski obrazovanim mladim intelektualcima da se vrate iz inostranstva kako bi upravljajli ovom napaćenom zemljom. Oni nam trebaju, a ne polupismena neobrazovana fukara! Ako smo zaista zaintrigirali vašu pažnju, razmislite o ovome što sam napisala. Naša mlada elita nam neće zameriti što smo se ovako poigrali s njima.” Broj lajkova na ovaj komentar premašivao je broj šerovanja dokumenta. Međutim, nakon rifrešovanja stranice, primetio sam da se broj šerovanja gotovo udvostručio, i da je, osim toga, osvanulo nekakvih sekundarnih tekstova o ovom prvom, gde su top-komentari bili manje-više slični onom kojeg sam pročitao. “Jebote, ubiće me žena. Šta je ovo”, napisao sam Boletu. Ubrzo smo i skajpovali. U sedam ujutru, obojica unezvereni i anksiozni do krajnjih granica.

“Hej, pa mislim da neće ljudi skontati da smo to mi, slikali su nas sa leđa”, reče Bole s druge strane ekrana i povuče dim cigarete.

“Ja mislim da je to klikbejt naslov, da je poenta onaj top-komentar, hoće da skrenu pažnju na problem odliva mozgova.”

“Uh što smo mi mozgovi, u pičku materinu”, rekoh mu. “Ne, ne pije mi to vodu”.

“ A jebiga, ti si uvek paranoičan. Zvaćemo i Lemija.”

Lemi je naš poznanik koji se školovao u Austriji. Na prvo čitanje teksta, nisam nikog od poznatih primetio, a sad sam već video (prateći post koji se pojavljivao na zidovima mojih prijatelja s fejsa) obojicu poznanika sa kojima sam tog jutra komunicirao.

“Opustite se ljudi”, reče Lemi, nerasanjene frizure. Dugo ga nisam video.

“Nego, najglavnije pitanje, otkud vi kod kurvi”.“Ja sam samo prolazio kraj kupleraja”, rekosmo Bole i ja uglas.

“Nisam bio kod kurve, pobogu”, rekao sam glasnije nego inače. I već su obojica krenuli s prvim a-da-naravno šalama, kad sam izgovorio da me je žena iz izloga zapravo zvala na srpskom!

“U jebote, da, i mene”, rekoše obojica.

“Stvari se komplikuju”, zaključio sam. Hajde da se čujemo kad skuvamo kafu.

Bila je nedelja, što sam primetio tek kad je kafa bacila prvi ključ. Brzo sam se istuširao. Treba proveriti komentare koji su bili slični onom prvom, a koji su mi sad poput virusa izlazili na njuzfidu. To sam im i sugerisao tokom novog skajpovanja. “Ovi komentari, skoro isti. Liče na stranačko botovanje. Mogli bismo malo pročačkati po fejsbuku, znamo li neke od tih komentatora”, predložio sam. “Možda ih je neko platio.”

“To može Lemi”, reče Bole. “A ja ću otići do našeg kupleraja, što savetujem i tebi”, reče, obraćajući se meni.“I šta tamo da radim”.

“Kako šta, raspitaj se otkud je ta iz izloga znala ko si. Sve je ovo sumnjivo”, reče, sada već i on uzrujan. “Pazi, i moja, i tvoja iz izloga su znale ne samo da smo iz Srbije, nego i da se ovde školujemo. A onda – bam. Uslikani smo. Neko nas je pratio”.

“Ovo je već preveliko paranoisanje”, rekoh, više u pokušaju da utešim sebe. Obukao sam se i krenuo ka Beogradskoj ulici. Već je bilo deset sati, sunce se jedva presijavalo po krljuštima oblaka a vetar je nosio bespomoćno lišće po praznim bulevarima. Beogradska ulica je bila jednako pusta. U jednom otvorenom izlogu devojka je usisavala.

“Izvinite, treba mi pomoć.”

“Znate li devojku koja je sinoć radila pored vas?” Plavuša je prestala da usisava i dala mi znak da uđem.

Progutao sam knedlu i ušao u tu adaptiranu garažu, jedva dišući kraj minijaturnog umivaonika i dvoseda.

“Niko u tom izlogu ne radi već mesec dana”, reče najzad. “Rumunka se vratila u Rumuniju već početkom avgusta”, reče na teškom engleskom, “ i od tada nema nikoga.”

“Možete li još jednom proveriti, molim vas”, rekoh mucajući. Izvinio sam se i dao joj 50 evra. Pozvala je telefonom nekoga i rekla mi da sačekam par minuta. “Imaš sreće”, reče mi neko iza leđa. Druga plavuša je stojala kraj mene.

“Da, bila je neka juče u izlogu. Sad ja treba da ga sredim.”

“Pa ko je ona?”“Nemam pojma, gazda je samo rekao da će biti neka tu na jedan dan. To je sve što znam”.

“Ništa više?” , upitao sam gotovo očajnički?

“Ništa.”

“Možda ćeš unutra naći nešto što te zanima”, uključila se u priču ona prva plavuša. I tako sam se, po drugi put u životu, nišao s one druge strane.

“Vidi ovaj papir”, reče devojka koja je već počela da sprema izlog. Na papiru je pisalo “Sanja”, i telefonski broj koji je bez sumnje bio belgijski. Otišao sam do centra i kupio novu sim-karticu. Dugo sam razmišljao šta da radim. Okrenuo sam broj sa ceduljice i gotovo kolabrirao kad se neki ženski glas javio.

Progovorio sam, najdubljim glasom kojeg sam mogao stvoriti. “U podne, kod Belforta.”

“Ali ja… “, mucala je žena s one strane žice. “Podne, Belfort”, rekao sam zapanjujuće zapovedno. “Jasno?”

“Jasno”, reče glas. Spustio sam slušalicu

Ostalo mi je još manje od sat i po. Sjurio sam se do Graslei-ja i seo na obalu. Hladan vetar je razjurio turiste koji su vikendima uobičajena dekoracija obale Leie, reke koja protiče kroz sam centar grada, skrivajući u svojoj dubini odraze srednjovekovnih zdanja koje ponosno stoje okomito na obalu. Kako ću je prepoznati kod Belforta? Biće desetina ljudi, pola od toga žene. Odaće je anksioznost, odgovorih sam sebi. Uzgred, ko je uopšte ta Sanja. Žena u izlogu, ili, bolje rečeno, ona što je glumila da je žena u izlogu, ona što je slikala, ili ona što je pisala. Ili nijedna od navedenih. Vratio sam svoju karticu, pogledao na fejsbuk. Imao sam desetine poruka. “Kurvaru stari” , reče neka osoba za koju nisam verovao da je još nisam obrisao iz prijatelja. Seen-ujući poruke, vratio sam se sa Graslei-a do Belforta. Tražeći neki zaklon od vetra i pogleda, seo sam na natkriljeno tramvajsko stajalište, između Belforta i Crkve Svetog Nikole. I tada sam opazio devojku koja se nije mogla neopaziti – dok je unezvereno okretala glavu, obuhvatajući tim haotičnim pokretima čitav očuvani srednji vek Genta, kretala se skoro unatraške, slično moonwalk-u. Prišao sam joj.

“Sanja”, dozvao sam je. “Ne razumem”, rekla je na engleskom.

“Prati me”, rekao sam na srpskom. To je i učinila. Seli smo u jedan bistro kraj reke. Predstavio sam se i izvinio na grubom pristupu. Pokazao joj link. Usled sveopšte konfuzije u kojoj sam bio juče, nije mi bilo jasno da li je to ona ista što me je juče pozvala.

“No, šta je problem”, rekla je na srpskom. “Hoćeš da pišem o ovom tvom ponašanju?”“Čekaj, ti si napisala tekst?”, rekao sam. “Da, jesam.”

“Zašto?”“Ja se bavim istraživačkim novinarstvom. Već mesecima ispitujem ovaj fenomen”“Koji fenomen?”��Pa, uopšteno govoreći, život vas mladih gastarbajtera”. “Otkud tvoj broj u kupleraju?”

“Intervjuisala sam našu seksualnu radnicu. ““Kako si znala kad ću proći da me uslikaš?”“Nisam te ja uslikala” “ Pa ko je onda?”“Otkud ja znam. Moje je bilo da napišem tekst. Bila sam u raznim zemljama, intervjuisala tamošnje seksualne radnice o seksualnim preferencijama vas, odlivenih mozgova”.

“Dosta je to tužno”, rekoh. “Šta to.”“Pa tako dugo istraživanje završi se sa tri pasusa teksta bezličnijeg od upustva za upotrebu leka.”“Šta hoćeš da kažeš?”“Kada si pričala s tom devojkom iz izloga?”

“Pre tri dana.” “Gde?”“Pa kako gde, na njenom radnom mestu. U Beogradskoj ulici”

“Nisi mogla. Ona tad nije radila u izlogu. “

“Vidi, Sanja, ok , napisala si tekst, šta je tu je. Međutim, ta devojka je u Beogradsku ušla tek juče, odjednom zna ko sam, izleće, neko me uslika, ovo se sve dešava i nekim mojim prijateljima, stiže klikbejt naslov koji se masovno šeruje i komentariše. Izvini, ali stvari su malo izmakle kontroli. Možda se ti baviš istraživačkim novinarstvom, ali ja ću, da bih sve to proverio, morati da konaktiram našu Službu bezbednosti. “

“Služba me je i angažovala za ovo”, reče mi Sanja. Zanemeo sam. “Molim”, rekoh krajnje glupo.

“Ok, svejedno ćeš saznati. Moj zadatak je bio to što je bio. Ne znam ko je i zašto sve ovo osmislio, ali ja sam dobila zadatak da objasnim devojci iz izloga šta treba da ti kaže i onda da napišem tekst o onome što je uslikano.”“Šta će im sve to? ““ Nije moja stvar”.

Valjda dok sam se okrenuo da vidim ima li nešto za popiti, Sanja je nestala. Verovatno videvši grupu turista, samo se izgubila u masi.

“Imala je ona još neke tu zadatke”, rekoh sam sebi, dok sam se vraćao u stan. “Ali što se uopšte pojavila kod Belforta? Možda je očekivala novi zadatak”

“Šta uopšte interesuje službu”, drugi niz pitanja je usledio. “Ono što interesuje svakog, pa novac.”“Ljudi”, rekoh, javljajući se na skajp konferenciju oko tri sata iza podneva. “Mislim da znam šta je u pitanju”.

“Šta si saznao?” – reče Bole. Je l’ ste vi uzimali državnu stipendiju za studije u inostranstvu?Naježio sam se od njihovih potvrdnih odgovora.

“Služba je to. Naša. Očigledno hoće da vide kako mladi stipendisti troše pare u tuđini”. “Au, ne mogu da verujem”, reče Lemi. “Je-bo-te”.

“Saznao sam i ja nešto. Bio si u pravu u vezi s botovanjem”, reče ponovo Lemi, obraćajući se meni. “Sa jednim od komentatora imam zajedničku prijateljicu koja je njegova devojka a moja drugarica iz razreda. Uglavnom, taj lik je gnjida koji je botovao proletos, u vreme izbora , sad sam se čuo s tom drugaricom koja ga je pritisla da kaže od koga je dobio zadatak da botuje, i na kraju je rekao od neke žene koja je svakome od njih platila 100 evra.”“Onda se klupko odmotava”, zaključi Bole. Služba je shvatila da može da iskoristi botove i onda ih uključila u akciju. Odjeci i reagovanja all over again.”

“Šta je sa tvojom devojkom”, upitao sam Lemija.

“Od pre dva sata, mojom bivšom devojkom”, reče on namrgođeno. Isključio sam mobilni telefon, ne proveravajući poruke sa društvenih mreža. Odlučili smo sva trojica da probamo sve to da zaboravimo tako što ćemo ceo ostatak dana prespavati. Ponedeljak je počeo zvonjavom interfona. Otvorio sam čoveku koji mi se, na moje veliko zaprepašćenje, obratio na srpskom.

“Gospodine, u interesu državne bezbednosti, molim vas za pomoć”, reče taj visoki crnomanjasti čovek, dok sam ga primao u stan.

Ponudio sam ga sokom i kafom, što je odbio. “Vidite, mi znamo šta ste vi juče pričali preko skajpa”, reče i, presecajući moje batrganje da dođem do reči, nastavi, “Državna bezbednost nema nikakve veze s ovim što se desilo, uveravam vas”. “Međutim, imamo indicije da je sve ovo delo čoveka koji je nekada pripadao našim strukturama, a koji se pre nekoliko godina odmetnuo i od tada iz ilegale koristi naše resurse i naše metode. Već godinama pokušavamo da ga lociramo. Nadam se da ćemo konačno uspeti“.

„Ali ko je on?“ “A, to vam ne mogu reći. Ali ne brinite se, rešićemo celu ovu aferu.”

“Ali čekajte. Vi ste nas prisluškivali?”

“Ne brinite. Mladi ljudi nisu briga Srbije, takoreći zabole Srbiju za vas”, reče, tapšajući me po ramenu.

“A kako ste ga locirali?”

“Nismo još, sad ćemo pokušati. Preko Sanje. Ona je već godinama naša saradnica u Zapadnoj Evropi ali ni ona nije znala da je u jednom trenutku zapravo počela da radi s našim odmetnutim strukturama. “ Objasnio sam čoveku šta se tačno desilo, upisivao je neka vremena, okretao brojeve. Ponovo je zazvonio interfon. Na mojim vratima pojavio se – Bole. Bio je uznemiren, nenaspavan, u jakni dva broja većoj, mali ranac je stezao anksiozno.

“Stigao sam vozom. Rečeno mi je da dođem”.

“Odlično”, reče bezbednjak. “ Sad ćemo čuti i vašu priču.” Boletova priča bila je takoreći identična mojoj. Ponovo je znao Sanju i rekonstruisao priču. Od devojke koja je stojala u izlogu toga dana, a koja se već nalazila na briselskoj južnoj železničkoj stanici dobijen je kontakt osobe koja ju se pustila u kupleraj, otkrivene su IP adrese sa kojih je Sanja dobila fotografije koje je kasnije ubacila uz tekst i za svega nekoliko sati pijenja kafa i grickanja noktiju dobili smo ime. Obično, sasvim beznačajno.

“Nema ga ovde”, reče bezbednjak gledajući u monitor svog laptopa. A onda se jedva primetno nasmejao. “Evo ga jedan doušnik, javlja se. Našli smo adresu !”“Pa koja je?”, rekosmo Bole i ja u glas. “Ne mogu to da vam kažem. Veliko vam hvala na saradnji, sad moram ići. “

“I šta sad, vi idete da ga ubijete?”- reče Bole nešto što me je prilično uplašilo. Čovek se samo nasmejao. “Pa šta vi mislite, da mi tako ubijamo ljude po inostranstvu? Previše čitate one teoretičare zavere. Obavestićemo kolege odavde, a ja idem da popričam s čovekom, da mu skrenem pažnju na to šta radi.”

“A šta ako je naoružan, ili opasan? “

“Informacije koje imamo kažu da nije. Verovatno je to jedan od onih što je pod stare dane poludeo i sad isteruje neku pravdu. Imamo često posla s njima.”

“Ali onda i mi možemo s vama. Ionako cela ova poseta neće biti više od privatne. “ , rekoh. “Uostalom, trebaće vam auto”.

“U redu. Hajdemo”, najzad pristade.

Čovek za koga sam tek kad smo izašli na ulicu i blagi metež ponedeljnog popodneva primetio kako izgleda. Bio je suv, četrdesetak godina, obučen sasvim opušteno i neupadljivo, sa jednom malom torbom preko ramena. Rekao mi je da vozim na jug, ka Kortrejku i Rejselu, koga u Francuskoj zovu Lil. Bole je zaspao na zadnjem sedištu a moj suvozač neprekidno mrmljamo nešto na telefonu. Nisam ni primetio da se približavam Parizu. “Parkiraj se tu negde.” , reče mi suvozač dok sam prolazio prvim predgrađima francuske prestonice. Dalje smo nastavili tramvajem a onda i metroom. Desetak minuta ćutanja bilo je dovoljno da se nađem kraj velike zgrade koju sam prepoznao, sa zaobljenim, ozbiljnim prozorima i nekako bucmastim časovnikom koji je odavao železničku stanicu. Bila je to Gare de Lyon.

U uličici stotinjak metara udaljenoj od stanice ušli smo u staru, usku zgradu koja je, onako šćućurena između dve velike, predstavljala milost nekakvog međukoraka koja će neminovno nestati u nekom procesu nalik geološkom.

“Dopisništvo” pisalo je na srpskom na interfonu , i dalje je bilo sasvim nečitko. Kao odgovor na pritiskanje interfona dobili smo slobodan prolaz ka liftu koji me je prilično plašio. Bio je premali, a u ovako trošnoj zgradi pomislio sam da bi mogao samo tresnuti o pod a da to niko nikada ne bi primetio. Ipak smo ušli, s nevericom gledajući čoveka koji je već bio u liftu. I dalje nisam proveravao šta se dešava s one strane monitora, na mreži, koliko se novih šerova pojavilo, koliko je ljudi informisano o našim nepočinstvima, kako ženi da objasnim sve ovo, kako, uz poštovanje pravila logičnog zaključivanja da je ubedim da nisam išao na kurve već da sam bio žrtva zavere odmetnutih bezbednosnih struktura. Lift se dugo otvarao, uz nekakve bolne krike. Kada smo Bole i ja izašli, zatvorio se, a da našeg pratioca nije bilo.

“Dobrodošli, dragi moji”, reče čovek koji nas je čekao na trećem spratu. Bio je star ali neobično guste kose koju je očigledno farbao. U starom, plavom sakou podsećao je na konduktera koji će uskoro u penziju. Uveo nas je u nešto što je ličilo na kancelariju iz devedesetih godina. Uz police pretrpane fasciklama i knjigama, sa pisaćom mašinom na ogromnom radnom stolu koji je nosio pet-šest prepunih pepeljara i isto toliko šoljica za kafu.“Ja sam Ilija Jakovljević, možete me zvati Eli. Bivši dopisnik srpskih medija za Zapadnu Evropu”

. “Šta ste uradili čoveku koji je bio s nama u liftu?” – upita Bole, uplašeno i na ivici sloma živaca. “Kojem čoveku?”“Bilo nas je trojica.”“Ne, samo vas je dvojica bilo.”“Nije”, rekoh i ja.

“Ne, samo ste vi došli. Ako vam još par puta ponovim koliko vas je bilo, poverovaćete i vi. Ja to najbolje znam, radio sam za srpske medije devedesetih”.

“Kao što će ljudi poverovati u ovu bljuvotinu o nama što su pročitali”, rekoh ja.

“Verovatno”, reče on, smejući se grohotom. “Vi ste baš majstor ove propagande”. – reče Bole. “Pa šta misliš. Kombinovao sam dva stila. Ovde sam video kako zapadni mediji pišu o nama, i taj pristup sam usavršio da bih na isti način pisao u srpskim medijima o njima, kombinući to s unikatnom srpskom propagandom.”

“Vidimo, pratite trendove propagande.”

“Pa naravno. Čovek se uči dok je živ.” – reče, opet nasmejan. “Ali što mi?” .- bilo je nešto što se nametalo samo po sebi.

“Kako što vi, pizda vam materina. Pogledajte ovu kartoteku”, reče, pokazujući na fascikle, “ovde ste svi vi, od devedeset prve naovamo. “

“Ko mi? “

“Pa vi, dezerteri, majku vam jebem izdajničku. Samo sam gledao kako se Pariz, Brisel, London, Madrid, o Nemačkoj da ne govorimo, pune srpskom fukarom kojoj je mrska puška, koja se, ko zna kako, dokopala ovog Zapada jer, bože moj, mir, brate mir, ispod šlema mozga nema. “

“ Hteli se da rešite problem izdajnika stara-juga stil. “

“Pa hteo sam ja svašta, ali jebeš mu mater, svi su operativci bili dole, neko je morao da brani zemlju. “

“Koju zemlju? Jugoslaviju, onu krnju Jugoslaviju, malu Srbiju, veliku Srbiju, koju?” – reče Bole.“Nije bilo vaše da razmišljate…”

“Već da ginemo”. “E, i vi ste elita. Ne znate pertle da vežete, krevet da namestite! Prava elita stoji u vrsti, u koloni po jedan, sa orlom na ramenima, spremna je da vrati dug otadžbini”

“Ljubav se ljubavlju vraća…” , izrekoh ja stih jedne jezive pesme iz tog perioda. “Niste vi elita, ja da vam kažem. Povraća mi se kad slušam ove što pričaju o vama, vama mladima, ali znam sve, ovde je bar deset hiljada ceduljica o vama. Bežali ste od vrste, kolone, bežali ste u ove neugledne stanove, u fizike, u matematike, ali pobegli niste. “

“Ali rata, više nema”, rekoh konačno. “ A i obavezno služenje vojnog roka je ukinuto.”

“Obavezu ne mora zakon da nalaže, obaveza je nešto što dolazi iznutra za nekog ko je žito a ne kukolj, zar ne, nesvršeni pripadniče artiljerijsko raketne jedinice protivvazdušne odbrane i ti, Boško, nesvršeni tenkisto?”

“I šta ste postigli time što ste objavili”“Duhovnu satisfikaciju, za sada. Ali, dugoročno, videćemo. Treba nam nova elita. Još se Kosovo nije odbranilo.”

“Vidim, baš ga branite iz ovog Prizrena, je li”.

“Pustite to, momci, matora budala je on. “

Crnokosa starija žena ušla je u kancelariju. “Ela, profesorka književnosti u penziji, drago mi je. A ovo je moj izlapeli muž.”

“Marš, idi švaleraj se s onim tvojim”, dobaci joj muž.

“Ja kao ne znam za onu tvoju kurvu.”

“Vidite, dragi moji, ja se borim za jednu pristojnu i obrazovanu Srbiju. Da na njeno čelo najzad dođu ljudi sa diplomom, manirima, oni što ne idu po šatorima i grand paradama već po pozorištima, što gledaju balet, operu, pišu poeziju…” “Vi ste napisali onaj komentar!” , rekao sam u magnovenju. “I angažovali armiju botova”, zaključi Bole. “Jesam, momci moji pametni”. “Ova moja matora budala od muža već vas ko zna koliko dugo prati, ali ja sam pametnija od njega.

I znam, valjda sam završila fakultet, da jedan dobar komentar može da izmeni čitav tekst. Vidite li vi to. Tabloidna priča je zapravo samo maska, a iznad toga je skretanje pažnje da društvo konačno počne da ceni prave vrednosti. “

“Joj, hvala vam mnogo”, reče Bole. “Pa kako će se ovo rešiti”, ja sam ipak bio sumnjičav. “Onaj ko je dovoljno obrazovan, pročitaće između redova, dragi moji”.

“To ti misliš, glupačo”, dodate joj muž. “Ma goni se, matora drtino”, uzvrati mu ona.

Izašli smo stepenicama, više se i ne pitajući šta je s čovekom iz lifta. Trebalo je dovući se do kola. Ipak, obojica smo osetili neko olakšanje. I taman sam se dohvatio mobilnog da, samouveren, konačno pogledam šta mi je ko pisao, kad sam ugledao SMS sa nepoznatog broja. Bio je kratak. “Gare de Lyon. Odmah. “

Umorni od svega, bukvalno smo dopuzali do stanice.

“Idemo do onog bistroa preko puta”, reče neobičan ženski glas. Osoba je zagrlila

jednom rukom mene, drugom Boleta, i tako zagrljeni, stigli smo do bistroa. Nisam uspeo da odgonetnem pol osobe koja je bila s nama. Lepuškasto lice, ženska odeća, glas koji je bio ženskastiji od svih glasova feminiziranih muškaraca koje znam. O(na+n)/2 je zapali(o+la)/2 slims cigaretu uz espresso koji smo dobili, a konobarevo gestikuliranje i pretnja kaznom završilo se nakon jednog zanosnog namiga.

“Vidite, ovo dvoje pacijenata koje ste upravo posetili, oni i dalje ne znaju da sam ja rukovodi(o+la)/2 celom operacijom.”

“A ko ste vi? “

“Ja sam ljubavnica Elijeva i Elin ljubavnik. I njiho(v+va)/2 rođa(k+ka)/2. “

Progutao sam pljuvačku. “Kako se zovete”, upita Bole.

“Ja sam Elita”, reče osoba.

“Sve je to bila moja genijalna ideja kako da skrenem pažnju na elitu koja Srbija ima. “

“Tako što ste uticali na Elu da napiše onaj komentar.” – zaključi Bole.

“Jeste.”

“A niste mogli da utičete na Elija i ono njegovo odvratno pisanije”, nastavi on, pomalo se već šlihtajući.

“Kako ne kontaš”, ubacio sam se.

“Stvar je u tome da je o(n+na)/2 istovremeno želi i obrazovanu elitu i da ovi neobrazovani i dalje ostanu neobrazovanu. Zato i jeste plasiran tabloidni tekst, kao ultimativno uverenje da stoka zatucana ne može razumeti ništa osim takvih pomija. Komentar je ionako samo malograđansko “i ju” zgražavanje.”

“Pa šta bi ti želeo, srce? Da se ovi zatucani i polupismeni idioti sad obrazuju, da svi Srbi odjednom počnu da čitaju ozbiljnu literaturu? Naravno da to niko ne želi, pogotovu ne mi koji o tome najviše pričamo. Jer zna se ko smo – mi, a ko su oni. Mi smo ti koji će im tumačiti šta treba da rade, jer mi smo pametniji, obrazovaniji, mi smo ti koji – treba da se pitaju. Uvek mora biti onog ko pita i onog ko se pita.”

Potom je uze(o+la)/2 ruž iz torbice, nakarminisa(o+la)/2 usne i na blic, sasvim izbebuha, poljubi(o+la)/2 Boleta u usta. Izvadil(o+la)/2 je sliku nekog grafa iz novčanika . Zaokruži(o+la)/2 a je neki čvor. “Evo i tebe ovde, srce”, reče, obraćajući se ošamućenom Boletu. Uvek nosim svoje rodoslovno stablo sa sobom.”“Da vam se ne bi desilo da vam je budući partner rođak?”

“Ne, upravo suprotno. Ja samo spavam sa svojim rođacima. Valjda smo mi posebni, mi smo elita.”

Uključio sam se u razgovor. “Hajdemo mi odavde, ovo je jako bolesno, sve ovo što sam čuo odavno je prešlo granicu patologije. Nisi poseban samo zato što si završio fakultet…”

“A, izvini, koliki moraš imati IQ da ne možeš da dobiješ jebenu šesticu na ispitu”, reče Bole.“I ti i ja znamo da nije sve tako jednostavno.”

“Jeste jednostavno. Ja imam diplomu, oni nemaju. Hoćeš da kažeš da treba dodeljivati posao neobrazovanima?”

“Ne, budalo jedna, ko je to rekao. Samo imaj na umu da je mnogo, mnogo ljudi koje fakultet nije završilo pametnije i od tebe i od mene, jebeš takav pogled na svet u čijoj žutoj mrlji imaš šalterušu koja traži papire”

“Pa šta sad, mi ne treba da se pitamo ništa?”

“ Naravno da treba da se pitamo za ono u čemu smo stručni. Ali, po običaju, u Srbiji sve metastazira, pa smo dobili intelektualce opšte prakse. “

“Pa šta sad, je l’ treba da odlučuje neki obućar umesto mene ko će nam voditi državu. “Saberi se, slušaš li ti sebe. Obućar ne zna da reši parcijalnu diferencijalnu jednačinu, a ti ne znaš da okrpiš cipelu, ja ne znam da zamenim točak na kolima. Poštuj svačije zanimanje.”

“Ali nas niko ne poštuje”

“Ne poštuju. I ne samo nas. Ali to nije razlog za kulturfašizam”

“Intelektualci su ti koji treba da se pitaju, da apeluju.”

“Slažem se. Ali ne kao 1941. kad su srpstvu objašnjavali da treba da sarađuje s okupatorom, ne kao sad, da se podsmeva krezubim i nepismenima govori da zapravo nikad ni neće biti pismeni. Nikad, ali nikad s pozicije moći.”

“Relativizuješ jako. Ne znaš šta hoćeš. Glasanje treba omogućiti samo onom ko je završio fakultet. Fakultet je i test inteligencije”

“A specifičnost i osetljivost testa jezivo mala! Pa i ja i ti znamo blago mentalno zaostale koji su završili fakultete, i to državne. Znam i one što koriste taj “ja sam fakultetski obrazovan” argument da bi u raspravu uveli ili uvalili takve zaključke koji se valjda još jedino mogu čuti u nekoj seoskoj kafani, za stolom pored slike Ratka Mladića. To je svojevrsno nasilje.”

“Nasilje je što je tebi ova polupismena bagra očigledno dobra”, reče Bole, a na(š+ša)/2 go(st+šća)/2 se neprestano kikota(o+la)/2.“

Saberi se, Boško”, nastavio sam. “Seti se da smo mi ništa, i da su drugi ništa kao i mi. Držimo se zajedno”. “Vidim ja za koga ćeš ti glasati na sledećim izborima. Nismo više prijatelji. Ti bi da obrazuješ krezube i nepismene Srbe, ti ćeš nekoga da obrazuješ, pogledaj se na šta ličiš, kako sam se uopšte družio s tobom, gadiš mi se.”

Počelo je da mi se vrti u glavi. Sve jače i jače.

“I, šta kažete, došli ste da prijavite nuspojavu leka?”, reče doktorka koja mi je upravo merila temperaturu. Bio sam u Novom Sadu.

“Da, Rinaseka. Ovo je drugi put da mi se od njega javljaju halucinacije. Ovaj put je bio košmar. “

“Da, može biti, može” reče doktorka, kuckajući olovkom o ivicu stola.

“Samo se naspavajte i sve će biti u redu. Kad ste već tu, mogli bismo vam proveriti krv. “Sestro”, viknu glasno, ali se niko nije odazvao.

“Moraću je otpustiti”, reče mi tiše. “ Ima sirotica tu jadnu srednju školu i za to njeno talentovano guranje igle u venu dobija trista pedeset evra. Naći ću već neku drugu guračicu igle u venu, njih je lako zameniti, a mi smo ti koji smo neprolazni koji stojimo postojano kano klisurine. Proklet bio izdajica svoje domovine! “

0 notes