#mama-avio | Explore Tumblr Posts and Blogs

dokazatiindukcijom · 8 years

Text

Prvi deo. Kolevka

Tek šest meseci je prošlo otkako sam otišao iz Srbije a već tri meseca otkako je ona otišla iz mene. Otišla je neumitno, prinudno, po neumoljivoj direktivi Arhimedovog zakona, istisnuta silom kojom sam je svakodnevno potiskivao. Ta sila se, istina, sastojala od bezbrojnih neusaglašenih komponenti, sila obaveza koje su me prirodno pritiskale kao novopridošlog doktoranta matematike, ali su, bez ikakve reakcije u vidu nostalgije, a što je bilo sasvim logična posledica odsustva bilo kakvog kontakta sa prijateljima iz Srbije, bile dovoljne da skoro pa zaboravim onu olovnu kuglu koju sam u Srbiji vukao sa sobom, parajući drum i ostavljajući tragove krvi i odrane kože u brazdi koju je ta robijaška kugla iskopala. Roditelja više nemam, onih par prijatelja koje sam imao više nisu u Srbiji, imam dvojicu za koje bi se moglo reći da su u Srbiji, ali bismo mogli debatovati o tome koliko se zatvor može smatrati delom države u kojoj se nalazi. Svoju tešku priču smestio sam negde iza grudne kosti, zavezao je za jednjak kao što žene u koroti vezuju crne marame za krstače onih koje su izgubili, proživljavao sam novu vrstu samoće, samoće plitkosti, samoće koja je iskopala vododerinu koju nisam mogao ispuniti površnim poznanstvima i svežim malterom koji je kapao s plitkih osmeha uzidanih u lica blede puti i riđe kose, mojih novih poznanika. Uprkos tim sveže omalterisanim osmesima, njihove oči bile su zbunjene videvši pred sobom lice znantno tamnije od svog, lice koje je, i pored svog svojeg crnila, uspelo da dobije asistentnsku poziciju u Nemačkoj i čije su oči, jednako kao njihove, uspevale žive da uhvate integrale koje je profesor zapisivao na tabli , pre nego što bi se razbežali po njoj i u jednom brutalnom modeliranju evolucije, postajali deo krvoločnog ekosistema koji ne dozvoljava matematičaru-početniku da ga svari svojim rezonovanjem. U trenucima kad bih pokazivao prednost u tom lovu na integrale, video sam njihov bes; njihov id, skovan od onog kolektivno nesvesnog i od pitanja koja se nisu smela postavljati, id koji se pitao šta radi ovaj crni čovek u državi u kojoj su pre ne više od pola veka takve kao on spaljivali, vešali i gušili u gasnim komorama. Ali nisam mario, radio sam svoj posao, gutao sam matematičku literaturu pokušavajući da proverim hipotezu koju mi je mentor postavio, pokušavajući da, bar u tom matematičkom fluidu kojim sam ispirao svoju izranjavanu kožu, ostvarim večni život.

Ali sam počeo da se pitam. A to je jedna teška, autoimuna, neizlečiva bolest. A kada se to desi, više ne mogu ništa drugo do da potpuno uništim sebi imunitet, da se ponizim do beslovesnog objekta koji nema definiciju ni oblik, do nekakve bezlične tačke, kada više organizam nema šta da napada. Pitao sam se kako je moguće da sa dvadeset i kusur godina nemam nijednu osobu koja se pita umesto mene; nemam majku, oca, tetku, ujaka koji bi me pitali gde su mi deca kada bi neku tuđu videli kako plaču dok ih roditelji guraju u kolicima; da me pitaju gde mi je devojka dok bi posmatrali zaljubljene parove kako se šetaju kraj Rajne i vataju po klupama na keju u prolećnim večerima, da podele sa mnom to breme retoričkih pitanja koju kriza srednjih dvadesetih postavlja pred mladog čoveka. Ne, ta pitanja su postavljali njihovi znani i neznani grobovi u meni; prolokani kišama Severne Rajne Vestfalije.

Moju samoća nije bila samo duhovna kategorija; naprotiv, bila je fizičkija nego ikad. Zaista više ne pamtim kad sam poslednji put imao seks, ako izuzmemo jednu sramotnu epizodu s lučkom kurvom u Hanoveru u kojoj sam, razvaljen od dve krigle piva jer alkohol inače ne pijem, ušao u kupleraj kod plavušice mojih godina koja, i pored najbolje volje i strpljenja uporedivog sa strljenjem koje sam imao davnih dana dok sam držao privatne časove buržujskoj deci, nije uspela da obavi pošteno plaćen posao, gledao sam poluretardirano u purpurnu neonku dok su njena usta bezuspešno lutala po mom međunožju.

Odlučio sam sebi da dam sebi oduška i nađem bar jednu osobu s kojom ću podeliti tu košaru upitnika. Kupio sam kartu za natrag. Profesora zamolio za odsustvo, uz obećanje da ću i dalje vredno čitati literaturu. Potapšao me je po ramenu i poželeo mi srećan put.

Raspust je mogao da počne. Sa semestralnom kartom u džepu, srpskim pasošem, nemačkom boravišnom dozvolom i ne sasvim napunjenim carry-on prtljagom, bio sam u vozu za Dizeldorf. Kroz poluotvoren prozor osećao sam miris rascvetalih lipa koji me je uspavljivao i uljuljkivao, dok me je stalan izvor svežeg vazduha okrepljivao. Želeo sam da se zauvek vozim kraj drvoreda lipa.

Ali nisam mogao. Stigao sam do stanice na aerodromu i ušao u Sky Train koji je vodio do terminala C, ljuljajući se u vazduhu, nad beskrajnim aerodromskim parkinzima. Terminal C, ako je 88 već poznata fašistička konstanta jer implikacijski niz neumoljivo teče 88 = HH= Heil Hitler, onda je , ako sledimo tu logiku, C upravo 3, pa je terminal C terminal kojim se ide do trećeg sveta. Kriptografija političke korektnosti, fristajlovao sam tokom vožnje.

Veze Dizeldorfa sa Srbijom odlične su; na aerodromu, s onu stranu kasa, pultova i aparata za espreso čućete srpski i albanski; letimičan pogled na te radnike bez kojih aerodrom ne bi mogao da funkcioniše uočiće srpska, bosanska, albanska imena i prezimena na ceduljicama koje nose kao identifikacije; pored toga, svakog dana imate čak dva direktna leta za Srbiju. Jedan termin koristi naša nacionalna avio kompanija i on je večernji, i tada za manje od dva sata slećete u Beograd.

Ali ovog puta odlučio sam se za drugu opciju, let slovenačke kompanije od Dizeldorfa do prestonice južne srpske pokrajine, Prištine. Dok ovo govorim i sam sam sebi smešan, što me posebno opušta jer sam do smrti preplašen. Tako zabrinut, zajapuren i u situaciji koja liči na ozbiljan napad panike, čekiram kartu, posmatrajući svaku boru na licu Nemice koja radi za šalterom. Ali sam samo zagrebao svež malter s njenog bledog lica, dobio sam bording kartu, bezličan osmeh i zaputio se ka gejtu.

„ Šta je mogla da pomisli?“, pitao sam se dalje. „Šta jedna radnica na aerodromu uopšte može znati o Srbiji i Kosovu? Šta zna o Srbima i Albancima? Uostalom, čak i uz gotovo nemoguću pretpostavku da nešto zna, ako je, recimo imala Srpkinju ili Šiptarku bedinerku, ili ako je devedeset devete redovno pratila vesti, nije mogla videti nikakav presedan u mojem pojavljanju i prijavljivanju za let, jer ja nemam srpsko ime.

Čekao sam let; već je dosta ljudi bilo na gejtu, vreme za ukrcavanje je odavno prošlo i nastala je nervoza. Putnici su postajali sve glasniji, pričali su na albanskom koji nisam razumevao, osim par reči. „Šta ako me pitaju nešto na albanskom?“, „Šta ako provale da sam iz Srbije?“, pitao sam se. „Pa dobro, šta i da me pitaju, pička mu materina, nije ovo srednji vek da će me umlatiti ili udaviti jednim od tih šalova s motivom albanske zastave kojih je na ovom letu bilo bar deset, i to usred Nemačke, na aerodromu gde pandura ima na svakom koraku.“ Uostalom, Kosovo je moje koliko i njihovo, ja sam tamo rođen.

Jedna slatka devojka, mojih godina, smeđe kose i čitkih, zelenih očiju gledala je kroz prozor. U trenu je okrenula glavu i pogledala me. Nasmejao sam se i ona mi je uzvratila osmeh. Kad je oči vratila prozoru, pogledao sam, gluplje nego inače, u svoje međunožje, nadajući se da ovog puta nemam skorele bele skrame na pantalonama. Izgleda da ih nisam imao. Nasmejao sam se ponovo, ovog puta nekako grublje. No, bilo je vreme za ukrcavanje i poletanje.

Dok letimo, red je da se predstavim. Zovem se Bekim Haljiti, i do pre šest meseci živeo sam u Novom Sadu. Jedino državljanstvo koje imam državljanstvo je Republike Srbije, a što se tiče nacionalnosti, iako znam da, po Ustavu ne moram da se izjasnim po tom pitanju (Mitrovdanski Ustav, član 47) i da će većina ljudi, ako kažem da rubriku nacionalnosti uvek ostavljam praznu, pomisliti da se plašim reći šta sam ili da sam jedan od onih foliranata koji izmišljaju nekakve tobož šaljive odgovore na to pitanje prezirući sopstvenu porodičnu istoriji i pripadnost čitavog svog rodoslovnog stabla jednom etnicitetu, ja na to pitanje ne odgovaram jer odgovor jednostavno ne znam. Ako bih svoju nacionalnost određivao po iskazima drugih, bio bih – Šiptar, , Ciganin, šiptarski Ciganin ili, ako bi se pitali moji „drugovi“ iz osnovne, Đogani.

Ista je situacija, ako ne i gora, što se tiče veroispovesti. Ako se ostavimo sada toga u čega to ja verujem, a što se manje-više menja u zavisnosti od vremenskih prilika, samoće, pritiska na studijama i mnogih drugih parametara, ako se priča o religiji, uglavnom kažem da sam agnostik, ili već nešto tome slično. Da sam musliman, govorim samo kad me ponude alkoholom, koji nikad nisam podnosio, iako smo, istini za volju, mama i ja uvek proslavljali oba Bajrama i zajedno pravili ručkove za ono malo ljudi što je kod nas dolazilo. Međutim, uvek smo slavili i Đurđevdan, sa sve žitom, svećama i slavskim kolačem, to je tradicija koju je mama ponela iz svoje kuće, tradicija koju ću, zbog svega što je majka uradila za mene, nositi sa sobom u Carry-on prtljagu sve dok sam živ. Prijatelji na fejsbuku, što Srbi, što stranci, uglavnim mi čestitaju Bajrame, prvi što iz kurtoaznih razloga, što iz ubeđenja koju su im usadili bezlični evropski birokrati da je tolerancija upravo to, forma bez sadržaja, ciklično ponavljanje jedne te iste rečenice, a drugi zbog trenutne mode na društvenim mrežama, opet prodajući prazne vreće forme u lepom omotu tolerancije.

Zašto ne znam svoju nacionalnost? Posebne tvrdnje zahtevaju posebne dokaze pa ću Okamovom oštricom raseći prazninu dosade dok avion leti.

Dakle, rođen sam godine 1993. u Dragašu u tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji, Republici Srbiji, na samom Jugu autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, tamo gde se granične linije prema Albaniji i novoformiranoj Bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji spajaju, gradeći špic, minimum i udžbenički primer jedne nediferencijabilne funkcije. Moja Majka, Azra, bila je Goranka i, koliko se sećam njenih priča, svi njeni bili su Goranci, muslimani koji su govorili srpski iako je većina znala i albanski. Sa druge strane, Boro, moj pokojni otac , da je poživeo do svrgavanja Slobe, verovatno bi i sam ostavljao praznom rubriku nacionalnosti. Jer je i on bio dete iz mešovitog braka; njegov otac, kojem čak ne znam ni tačno ime, da li Selim ili Salih, bio je pripadnik jedne grupe albanizovanih Roma koji su sebe nazivali Egipćanima. Šezdesetih godina prošlog veka upoznao je moju baku s očeve strane, Vljoru Zećiri, gimnazijalku iz ne baš tako siromašne albanske porodice iz okoline Prizrena. Oni nisu bili albanski kolonisti koji su odmah posle rata ili kasnije, četrdeset i osme, iz Albanije stigli na Kosovo otimajući imanje srpskim porodicama, već su, naprotiv, bili starosedeoci Kosova i veoma poštovani od strane novih vlasti jer je baba Vljorin stric, Azem Zećiri, bio učesnik NOB-a i narodni heroj kojeg su kosovski kvinslinzi streljali 1943. posle zverskog mučenja, prilikom kojeg nije odao svoje partijske drugove. „I ona je volela matematiku, na nju si“, često mi je mama govorila. Baba je imala tri brata i sestru koja je umrla još kao dete a majka im je umrla nedugo posle Azemove pogibije. Otac Adem, u mladosti i sam zanesen komunističkim idealima o kojima mu je, pre i za vreme rata, tako nadahnuto pričao njegov brat ilegalac, odlučio je da školuje svoju decu i ćerki obezbedi uslove za sjajnu budućnost. Zato je baba i nastavila školovanje posle četiri razreda, a onda i posle osmoletke. Nastavnici su je hvalili i ona je lako upisala prištinsku gimnaziju. Mama mi nikad nije pričala kako su se smuvali baba i deda, ali je izvesno da se to desilo u kosovskoj prestonici, dok je baba bila podstanarka. To što je stanovala sa bratom nije je sprečilo da se iskrada i očijuka (ili se to zvalo ašikovanje, jebiga) sa dedom o kojem zaista nemam nikakvih podataka, sem da je, eto, bio Egipćanin. Ne znam ni da li je bilo svađe kada je ona, napunivši osamnaest godina, sa svedočanstvom o završenoj Gimnaziji u ruci, porodici saopštila odliku da će se udati za dedu, ne znam čak ni da li im je to uopšte saopštila ili je samo nestala s momkom. Uglavnom, u sledećoj sekvenci vidimo ih u pitomom sremskom selu Boljevci, kao već venčane. Vljora se pročula kao dobar pedagog pa je držala časove matematike i lepog pisanja ne samo seljačkoj i radničkoj deci iz samog sela, već su i deca iz drugih okolnim mesta, Bečmena, Jakova, Surčina, neki čak i iz tek ižđikalih blokova Novog Beograda, dolazili na časove. Roditelji bi ih dovodili i čekali sat-dva da se čas završi. Deda je išao po Sremu, u Pazovu, Rumu, Mitrovicu, gde bi za male pare radio poslove po kući i bašti, sekao drva, farbao stolariju, krečio slovačke kućerke, klao svinje, čistio klozete, ložio kotlove po seoskim školama. Živeli su u srećnom i skladnom braku. Moja baba je, pored domaćinskih poslova i držanja časova, čitala sve što bi joj stiglo pod ruku, od ljubavnih romana do udžbenika marksizma. A kad je počela s čitanjem Kapitala, postala je članica SKJ-a. Valjda se zato moj otac, rođen sedamdeset druge, zvao Boro, a njegov brat, moj stric, dobio je ime Ramiz.

Prekid te priče dešava se između sedamdeset šeste i sedamdeset osme. Tada umire Adem Zećiri, ostavljući svu svoju imovinu deci, s tim što je babi pripalo 60 procenata a svaki od sinova dobio je dvadeset procenata. Zašto je tako odlučio, mama nije znala da mi kaže. I onda se desilo nešto o čemu je i moj pokojni ćale malo znao; bio je premlad kada se to dešavalo, a baba mu nikad nije pričala o tome. Odjednom se iz pitomog Jakova priča premešta u okolinu Prizrena, u naselje Tusus, gde je bila kuća Zećirija. Deda nestaje iz priče; da li je umro, ili ostavio babu, da li ga je ubio najstariji od Zećirija, babin brat Daut, koji je smatrao da će time skinuti hipoteku izdajnika porodice sa svog imena, jer nije uspeo sestru da sačuva od pošasti, verovatno nikad neću ni saznati, ali je činjenica da baba putuje sa bratom i sinovima dole, na Kosovo, u sam osvit pizdarija koje su prethodile raspadu es-ef-er-jot-a i da do svoje smrti vreme provodi u nekoj vrsti kućnog pritvora, obavljajući domaćinske poslove, podižući sinove i pomažući snajama jer su svi živeli pod istim krovom. I ćale i stric su bili odlični učenici, obojica su završili Tehničku školu; stric je posle upisao elektro fakultet u Prištini a i ćale bi da nije upoznao moju mamu, Azru Hasani, tada učenicu Srednje medicinske škole.

Odvezao sam pojas i krenuo ka izlazu aviona. U nekom bunilu, razmišljajući o porodici, o kući u Jakovu u kojoj mi je baba držala časove, o trigonometrijskim jednačinama koje je ispisivala štilom i perom, nisam ni primetio da je avion sleteo u Prištinu, na aerodrom „Adem Jašari“.

Gledao sam u potiljak devojci koja mi se osmehivala na gejtu; sada je, brže od mene, bila sve bliža graničnoj liniji iza koje je Republika e Kosovës. Bording karta mi se takoreći istopila u znojavim rukama, linije na dlanu postali su nabujali kanali znoja.

„Joj, opet će mi izaći bubuljice po licu“.

Red za pasoše, nažalost, nije bio dug. Radila su dva šaltera i putnici bi prosto uskakali u jednu ili drugu frakciju. Za jednim šalterom radio je muškarac. Delovao je nadrndano. Za drugim je bila žena. Nije se smejala ali nije ni izgledala nadrndano. Ili je to zbog neke dobre kreme za lice. Bio sam na redu za pečatiranje. Kod žene. Predao sam joj crveni, srpski pasoš, pretvarajući se u oko, posmatrajući svaki damar njenog lica.

Nisam imao razloga za toliku anksioznost. Ne razumišljaju ljudi o tebi onoliko koliko ti razmišljaš o njima. Prosto je udarila pečat (ili „pečat“), promrsila nešto na albanskom ili čak na engleskom.

Ušao sam na Kosovo. Stigao sam da se još jednom nasmejem svojoj slatkoj saputnici koja je nestala u gužvi.

Da, bila je gužva, majski suton. Izašao sam iz aerodromske zgrade koja je, u poređenju sa beogradskom, imala mnogo manje sadržaja pa je delovala kao tek adaptiran vojni hangar. Taksisti su čekali u redu. Šetao sam se prilično impozantnim voznim parkom, odmahujući rukom na ponude taksista, ili bar na ono što mi je ličilo kao ponuda.

Prvi put u dvadeset prvom veku nalazim se na Kosovu. Šta mi je prva asocijacija? Bilo je premalo objekata u blizini da bih o tome mogao da razmišljam. Bilingvalna obaveštenja na ulaznim vratima aerodroma, na srpskom i albanskom, ohrabrila su me da se obratim jednom vozaču „Superba“.

„Može za Prizren?“, pitao sam ga, i dobio potvrdan odgovor. Nisam ni stigao da skinem jaknu, jer anksioznost nije bio jedini razlog mog znoja. Bilo je vrlo sparno.

„Toplo, je li?“ Klimnuo sam glavom.

„Odakle si?“

„Rođen sam na Kosovu, živeo sam do pre pola godine u Novom Sadu, sad sam u Nemačkoj“, uspeo sam sve da kompresujem u jednoj rečenici.

„Pa lepo. Lepo je što se vraćaš na svoje Kosovo. Da vidiš kako je lepo u proleće. Kako je Prizren lep.“ – reče taksista. Bio je suv, visok, polunasmejan, trudio se da što bolje priča srpski.

„Ja sam Veton“, reče, pruživši mi ruku. Nakon što sam mu rekao svoje ime, pitao me je kako ne znam albanski. Odmahnuo sam rukom.

„ Eh, duga je to priča, a mi se prilično brzo vozimo. Baš je dobar put.“

„Da“ – reče Veton, shvativši da ne želim da pričam. “To nam je novi autoput. Ima par godina kako su ga otvorili. Ne znam koliko ostaješ, ali nadam se da ćeš imati vremena da skokneš do Albanije, put ide skroz do mora. Koga imaš na Kosovu?“, reče nekako iznenanada.

Da, zaista, koga ja imam na Kosovu.

Ne znam ni sam. Sa mamine strane imam tetku i ujaka, ali oni su negde u Zapadnoj Evropi, možda Holandija, možda Belgija, mama je znala. Baba i deda sa majčine strane umrli su već početkom devedesetih. Nakon što se mama krišom udala za ćaleta i vanredno završila srednju medicinsku. A onda su se moji preselili u Dragaš, gde je mama dobila posao u administraciji tadašnje Opštine Gora, a ćale je bio vozač autobusa.

Jedna zemlja u kojoj su se moji roditelji rodili, već se raspala, ova druga formirana valjda kad sam ja začet već je bila mrtvorođenče, što se moglo dogoditi sa mnom, jer je mama bila bolesna, dugo se lečila i jedva izgurala trudnoću. Nažalost, posle mene više nije smela da rađa.

Na Kosovu rata nije bilo ali je situacija bila daleko od normalne. Albanci su prosto prestali da postoje za tadašnju administraciju, za zdravstvo, školstvo, uslužne delatnosti. Sa druge strane, u opštini Gora bilo je živo; raspoloženo; i pored manjka novca, život se odvijao. Još se sećam ćaletovih priča da je vozio praktično bez zaustajanja od Gore do Mitrovice i dalje ka Kraljevu; da nije bilo albanskih putnika i da su oni živeli neke paralelne živote. Sećam se čak i strica.

Ramiz Haljiti je te devedeset i sedme godine trebao biti na kraju svojih studija elektrotehnike, da ih nije bojkotovao. Izgledao je kao i otac, vrlo mršav, koščatog lica i bujne, crne kose. Bio je nešto svetlije puti. Potapšao me je po leđima i ušao u spavaću sobu s ocem. Pričali su na albanskom , nisam ih razumeo. Samo par minuta.

„Ne glupiraj se. Završi taj fakultet. Nije politika za tako dobre inženjere kao što si ti“. – rekao mu je otac, na srpskom.

„ Nije sad vreme učenja, sada je vreme borbe.“

„Kakve borbe, odbio si čak i u vojsku da ideš, ne znaš pištolj da repetiraš“.

„Domovina se brani lepotom, ne samo pištoljem“, rekao je stric.

Borbe srpske vojske sa OVK počele su da budu sve ozbiljnije . Još daleko od Dragaša i od naše tročlane porodice, ali je Kosovo isuviše komplikovano da bi se jedna tako bezlična brojka kao što je rastojanje od Drenice moglo smatrati za relevantan pokazatelj bilo čega. Štaviše, sad kad razmišljam, Kosovo je bilo nekakva Rimanova površ, gde su dve paralelne ravni, jedna u kojoj se odvijao srpski i goranski život, i ona druga, paralelna, u kojoj su živeli Albanci, linijama fronta spojile unakrst negde krajem devedeset i sedme. Pristigla je i vojska u pokrajinu, a policije je bilo na svakom ćošku. Sećao sam se Đurđevdana devedeset sedme u Vraništu, kad mi je ćale kupio šećernu penu u kojoj sam se sav udavio, kad smo zajedno pevali, okruženi dimom iz šatri, već devedeset osme Đurđevdan smo, kao i Bajrame, slavili u stanu.

„Možda ćemo morati da idemo u Srbiju.“ – rekao je ćale.

„Kod koga? Nemamo tamo nikoga“. Rekla je mama.

„U septemrbu devedeset osme ujak i tetka su stigli kod nas. Dugo su pričali s mamom i ćaletom. Prodaće ujakovo imanje u Brodu,kao i pekaru i kupiće kuću u Kraljevu. Svi će živeti u njoj, dva sprata, sasvim dovoljno. „Ima slobodan jedan plac pored. „

I tako su moji roditelji dali avans za plac u Srbiji. I za gradnju. Trebalo je da se završi za dve godine.

Ali rat je poremetio sve te planove. Otac je februara devedeset devete otišao na posao, seo u autobus i nikada se nije vratio. Tada sam putovao sa mamom u Prištinu, prvi put; mitraljeska gnezda štrčala su iznad puta ; mimoilazili smo policijske kordone. Uzalud smo čitav dan proveli u policiji; zvali su Prištinski korpus, nisu imali nikakve informacije. Vratili su nas dole.

Napustili smo Kosovo par dana pred početak bombardovanja. Nikada neću zaboraviti taj ambivalentan osećaj istovremenog olakšanja i tuge zbog napuštanja Kosova. Mama je pre toga prvi put razgovarala sa deverom, telefonom. Plakala je.

Kuća u Kraljevu nije bila ni započeta; zlokobne, zarđale armature koje su štrčale iz betona ostale su takve još dugo godina; možda bismo i skupili ostatak para da smo imali kome da ih damo; zidari kojima je dat avans samo su nestali.

Počeli smo da živimo sa ostatkom porodice Hasani, sa tetkom i ujakom. Da, bilo je mesta u tek završenoj dvospratnici od fasadne cigle. Tetka je imala dvoje a ujak troje dece. Bombardovanje nam je proteklo u znaku klikeranja na ulici i čišćenja nekadašnje ostave. Ujak će je, već u julu te devedeset devete, pretvoriti u pekaru. Ali, da ne zaboravim. Samo tri dana nakon početka bombardovanja, mama je dobila poziv.

Počela je da plače. Iz Albanije su zvali. Ramiz, Daut i njegova deca. Baba Vljora je umrla takoreći prvog dana bombardovanja i sahranili su je pod bombama. A onda su im neki nepoznati ljudi u maskirnim uniformama rekli da imaju tri sata da napuste kuću. Imali su dva auta i premalo mesta za sve stvari.

„Evo ga Prizren. Pogledaj kako je lep.“

Ali ono što sam video nije mi se svidelo. Bili su to bezlično sive zgrade kraj kojih su se ugnjezdile mnogobrojne udžerice. Ali dobro, već je bila noć.

„Dobro, ovo je tek predgrađe. Videćeš kad baš uđemo u grad“. – reče taksista. Kao da mi je čitao misli.

„Polako i obnavljamo ono što je porušeno dve hiljade četvrte. Sve će to doći na svoje, videćeš“.

Da, dve hiljade četvrta. Sloba je pao, počeo sam da idem u školu, opalio sam šamarčinu jednom Milošu koji me je nazvao Šiptarom. Mama se zaposlila u kraljevačkoj bolnici kao patronažna sestra. U očevom odsustvu menjao ga je ujak Miralem. Bio je pekar, ranoranilac, uvek veseo, uvek dobar, uvek tu da me sasluša, da mi kaže „vratiće se on“ baš kad treba. Do tog marta dve hiljade četvrte, kada nas je probudio lom.

„Marš odavde, Šipci“, vikali su spolja. Spavao sam s mamom u sobi, ona me je zagrlila kao da će me udaviti i ponavljala „proći će i njihovo“. I brzo je prošlo. Ali od pekare nije ostalo ništa.

„Pogledaj!“, reče taksista.

Prelazili smo reku, očigledno Prizrensku Bistricu. Bila je neobično plitka, i neobično lepa, izdaleka se video i drugi most, videla se neka džamija sa druge strane, sve je bilo mnogo prijatnije. Blještava svetla sa svih strana. I neka usamljena, rasuta po planinama.

„Zaboravio sam da Vam kažem. Imam strica ovde.”

„Znaš li gde živi?“

„Znam, ali potražiću ga sutra. Sad je već kasno.“

„Evo, ispred hotela si. Izvoli moju vizit kartu. Ako ti bilo šta zatreba, pomoći ću ti. Srećno“

„Hvala mnogo“, rekoh mu.

Već se smračilo. Za pultom hotela radila je devojka očigledno mlađa od mene. Bila je krupnija, ali neobično lepa. Valjda kao ova Bistrica.

Pričali smo na engleskom.

„Dobrodošli u Prizren“.

„Hvala, već mi se sviđa“.

„Imate li nekoga ovde?“

„Da, strica. Sutra ću ga potražiti. Sada je prekasno“.

„Možda će i sutra biti prekasno, ali to nećete znati ako ne pokušate“.