#ljudski

[lifeinbooks]

znaš, veliki je izazov ostati čovek i kad ti kroz život prolaze neljudi.

[adriaticpulse]

Najava kazališne predstave „Prah” u Minhenu

Kazališna predstava „Prah” očekuje nas uskoro u Minhenu, nastala prema drami Đerđa Špira, jednog od najpoznatijih suvremenih mađarskih autora, donosi duboku i emotivnu priču o sreći, društvenim normama i ljudskim odnosima. U adaptaciji i režiji Veljka Mićunovića, predstava istražuje kako neočekivano bogatstvo može promijeniti živote običnog bračnog para i otvoriti pitanja o moralnosti, sigurnosti…

[pathofpatience]

„Kada bi znao da te na kraju puta čeka nešto

kao nagrada za sva tvoja duga čekanja,

koliko dugo bi čekao?

Da l' bi ljudski nezahvalno il'

bi srce stidom zadrhtalo,

reci mi,

da li bi se više na Allaha oslanjao,

u Njega vjerujući,

Njemu vjerovao?“

[dane-zaboravim]

S odmorišta na pola stuba Adam čuje kako majka šapće: “On je malo društveno retardiran. Školska sestra kaže da treba malo pripaziti na to.”

Ta riječ, pomisli on, vjerojatno znači poseban, možda čak s nekim supermoćima. Nešto zbog čega drugi moraju biti oprezni. Na sigurnom u sobi kod dječaka na vrhu kuće, on upita Emmetta, kojemu je osam godina – zamalo odrastao – “Što znači retardiran?”

“To znači da si debil.”

“Što je to?”

“Da nisi normalan.”

Za Adama je to okej. S normalnim ljudima nešto nije u redu. Oni su daleko od toga da budu najbolja stvorenja na svijetu.

(...)

Leonard Appich ne odustaje. “Svi znate Leigh. Znate kakva je. Opet je pobjegla. Nećemo nikakav sprovod dok ne znamo sigurno što joj se dogodilo.”

Znamo sigurno. Ali znaju. Adamova majka bijesno ponovi Leighine riječi od prošloga proljeća. Imao si pik na mene još prije nego što sam se rodila. Pojavljuju se obrasci i ona ih se hvata. “Zasadio si brijest za nju kad su svagdje već godinama umirali? Gdje ti je bila pamet? Nikad je nisi volio, zar ne? A sad silovana leži mrtva na nekom smetlištu i nikad nećemo znati gdje je!”

Lenny joj slomi lakat, slučajno. U samoobrani, kaže svakome tko sluša. Tad Adam shvati: ljudski rod je teško bolestan. Vrsta neće dugo potrajati. Bio je to aberantni eksperiment. Uskoro će se svijet vratiti zdravim inteligencijama, kolektivima. Kolonijama i pčelinjacima.

Iznad svega, Richard Powers

[peaceoffmindd]

Medina

“Prvi put sam u Medinu došao u akšam.

Drugi put u zoru.

Treći put opet u akšam.

Ibret je to doba.

To je vrijeme kad se gasi dan i noć poprima svoje prve obrise.

Sjenke počinju da puze po čoškovima.

Vrijeme kada se smiruju svi ljudski napori za ovim svijetom i niz kičmu polahko klizi strah od nepoznatog.

Kažu da će i Sudnji dan biti u akšam.

Akšam je kraj i početak.

Kraj za čovjeka,a početak za insana.

Tada se u srcu javlja žudnja da se raskinu dunjalučki lanci i da se pobjegne iz zatvora što ga tijelom zovemo.

Tada se steru sofre ašika kojima po svu noć gori u prsima.

Za ašika noć je dan,a dan mrkla noć.

Jedino u Medini nema noći.

Tamo je svanuo dan od kada je Devletlija odlučio da mu ona bude dom.

I nece se smrknuti sve do Kijameta.”

[zyrokrz]

Stadion Ljudski vrt, Maribor, Slovenia

December 2024

[hronicni-introvert]

ja sam milan.. '95 sam godište i ovde će biti sve što mislim i osećam.. ko je anksiozan, oseća se loše, ili je iz nekog razloga depresivan, ovaj blog nije za vas.. ne stidite se da popričate s nekim s kim će vam biti lakše, potražite stručnu pomoć ako vam je to potrebno.. vodite dnevnik kako se osećate ili blog kao ja. još uvek se borim da moje mentalno zdravlje bude ok, ali pretežno nije ok i to je u redu... imam troje prijatelja koje volim: dosta su slični meni, a opet totalno različiti... verovatno će i oni pratiti šta objavljujem i kako se osećam, isto kao i vi... imam odvojeni blog u kojem pišem priče o njima i sebi.. delim ga samo za ljude na mom instagramu, ali ovde će fokus više biti na mene.. volim crnu boju (znam da nije boja i briga me je), sve nijanse sive, belu (isto što i za crnu), plavu i ljubičastu. deo su moje ličnosti više nego što mislite.. volim pisanje, jesen, knjige, kafu, životinje, a posebno mačke.. dosta ljudi me je razočaralo, ali me to nije iznenadilo u svetu okrutnosti koji me okružuje... trudim se da budem srećan i da nađem svoju sreću. trudim se već 7 godina.. osim porodice i prijatelja, ne volim ljude generalno.. volim mala slova, što ne znači da ne znam pravopis i gramatiku.. premda mi se omane kao i svakome, jer ljudski je grešiti.. ljudi su zli i neempatični danas, živim za emociju iako sam spolja hladna fasada koja govori da ju je briga.. i briga me je s godinama... ne volim ljude koji ne gledaju svoja posla, kao radnik kojem smetaju radnici iz druge firme jer se ponaša kao da je ceo parking samo njegov.. trenutno sam na poslu, pa zato to i iznosim. volim da spavam i da blogujem... često poželim da me nema, ali što bi moj otac rekao, bez borbe nema sreće... nismo svi rođeni pod srećnom zvezdom. zašto hronični pesimista ovde? više zbog sarkazma, delimično zbog pesimizma.. dani su mi teški, dani su mi laki i oscilirajući.. trudim se da nađem balans i neki svoj mir. i neću odustati.

p. s verovatno ćete me naći ovde kao hroničnog introverta, jer sam ime promenio..

to je to za sada.

[hipigram]

Jedna od najvećih istina u životu je…da mi apsolutno ne znamo šta je dobro a šta loše po nas…

Bukvalno pojma nemamo gde će nas neki događaj odvesti…

Koliko god delovao loše ili dobro u tom trenutku…

Tek iz budućnosti to možemo znati…

Koliko je samo primera…

Jovan upravo polako šeta od firme do kuće…oko 7km…jer ni u njoj a ni u kući ne može ljudski da se isplače…jer muškarci ne plaču…a jedna od krucijalnih prednosti novembra je da je dan kratak…a noć duga… i po tom mraku se suze mogu mnogo lakše sakriti…pa mu šetnja prija…nakon što su mu saopštili da je mnogo pametan…i vredan…i dobar…ali da će sutra na mesto o kome je maštao… i zbog koga je dušu svoju ispustio volontirajući prethodne tri godine…sutra biti zaposlena ****ćeva sestričina…

Milica upravo puši 70 cigaretu zaredom i trese se nakon što je njen suprug slučajno ostavio telefon kad je otišao u teratanu…i nakon što se sa njegovom ljubavnicom slatko izdopisivala celo jutro…stvarno divna žena…Bože uopšte nije znala da on voli da se mazi…i da je tako posvećen u predigri u poslednje vreme…i da voli da radi ono…i da ima slobodan celi vikend za nju baš kad je njegov stručni kongres u Beču…da l je to stvarno njen muž…kako?…kad nju nije dotakao mesecima…

Stevanu su upravo pukli ligamenti na kolenu…drugi put…za godinu dana…i reprezentacija postaje samo pusti san…i upravo cepa postere košarkaša po svojoj dečačkoj sobi…očajan…i besan…jer je sve izgubljeno…

Ljiljani je upravo profesor tražio da mu…pa znate već šta…ako želi da dobije asistentsko mesto…i upravo sad razmišlja da se naguta lekova…jer je to njen san i život…i ništa nema smisla bez toga…pa na šta je bre ona spucala 10 godina učenja i truda…i kako će sad naći lek za bolest…od koje joj je sestra umrla…

Verovali ili ne…

Niko od njih pojma nema da li je ovo loše što im se dešava zaista loše?

Ili pak dobro?

Ukoliko se Jovan propije…

Milica dobije karcinom pluća od cigareta…

Stevan navuče na dop…

A Ljilja postane kurva…

Onda je definitivno loš…

No…

Ukoliko se okrenu sebi…

I PRETEKNU ovaj teški period pred njima…

UPRKOS verovatnoći I svim obzirima…ostanu jaki…

I usmereni ka suštinskom cilju…

I shvate da život nije što i poljem preći…

Da su nepravde…neprijatnosti i problemi njegov sastavni deo…

Da to nije NIŠTA LIČNO…

I da je to jednostavno tako…za sve…samo nas jako boli kad smo baš mi to u pitanju…i kad su to naši snovi…

Pa se ljutimo i osećamo baksuzima bez ikakvog razloga…

I nastave da plivaju…koliko god ih hvatali grčevi…

Krenu od vrata čvrsto zatvorenih pred nosem…ka nekima koja su se tek odškrinula…

Ko zna?

Možda je sve ovo najbolja stvar koja im se desila u životu…

Možda Jovan nakon par meseci dehidriranja…shvati da u državnoj službi i nema baš neke sreće za pametne…talentovane…vredne

…i ispravne…i smisli način kako da postane preduzetnik…kako da radi ono što želi…na način kako želi…i da bude sam sebi gazda…da stvori mikrosistem u kome se znanje i trud i talenat cene…pa čak i plaćaju…minijaturni ali koji ima potencijal da poraste…i da mu obezbedi sve ono o čemu je maštao…čak i u Srbiji…

Možda Milica shvati nakon inhalacije…da razvod baš i nije toliki smak sveta…da i ona isto tako ima pravo na dugu predigru…vikende na Kopaoniku…i da se prema njoj neko odnosi kao prema Ženi…da ima toliko Posvećenih napolju…van njenog kućnog živog blata…koje ju je usisalo…

Možda Stevan načuje da se slična priča desila Igoru Kokoškovu…prvom neameričkon treneru u NBA-ju…pretalentovanom i divnom čoveku…i od danas počne da iscrtava one zamršene linije na košarkaškoj tabli…uvek za nijansu posvećeniji nego drugi…zbog tog žiganja u kolenu…koje ga podseća na san…

I možda Ljiljana odustane od poniženja…i „lakšeg“ puta…sačuva svoje dostojanstvo…i preda već jedanput te papire za Američku vizu…ionako su je sto puta zvali…i onda pročitamo o njoj za trideset godina…kako je potresno govorila na dodeli Nobelove nagrade…dok se zahvaljivala njoj…zbog koje je sav ovaj trud bio vredan…

Ko zna?

Ako krenu za tim šta žele ODMAH…vrlo verovatno će nagrabusiti…

Ako postave sebi pitanje šta zaslužuju…i šta žele ZAISTA… I ZA CELI ŽIVOT…

Ukoliko budu strpljeni I spašeni…

I ukoliko sebe stave na prvo mesto…

I prihvate uobičajni kontigent Sranja (ovde zaista nema dovoljno dobrog sinonima) koje život nosi…

I shvate da je Uspeh u stvari ne odustati nakon mnogobrojnih Neuspeha…

Da se život uvek svede na to kako Planom B ili C ili Z doći do esencije svoga sna…do onoga što je fundament naših vrednosti…

Da Plan A najčešće nema nikakav značaj…

Onda ništa i nije toliko strašno…

Uostalom…

Ko je i rekao da je lako?

Nijednom organizmu na planeti nije…

Mi se baš i nismo usrećili sa ovim velikim mozgovima koji stalno svašta nešto žele…

Ali možemo zato da upregnemo čitav njihov potencijal ne za Kuknjavu kako je teško…već za Kreaciju kako da nam postane dobro…

A tu je samo Nebo granica…

Stoga…

„Ko zna zašto je to dobro“…je zaista uvek istinita tvrdnja…

Jer je budućnost uvek otvorena…

I zavisi od nas…

A mi u njoj uvek imamo sebe…

Pa nek pljušti kol’ko hoće po nama…

Iskisnuti i nije toliko strašno ako ste na pravom putu…

Uostalom…

Pa kog biste žanra voleli da je film sniman po vašem životu?

Neka limunada…

Španska serija…

Dosadna dubioza…

Ljubić…

Pornić…

Ili možda naučna fantastika…

Avantura…

Dobar triler…

Ili čak Epski spektakl…

Možda ste tek na početku filma…

Kakav je to film bez dobrog zapleta?

I kako da se vežete za glavnog junaka ako mu sve ide od ruke?

Kako da vidite od čega je satkan?

I koje su mu tajne moći?

Sačekajte da vidite rasplet…

Ili ga stvorite…

Ogromna je sreća…

Da uprkos tome što vrlo često ne utičemo na scenografiju…vremenske prilike na setu…ambijent…atmosferu I sporedne likove…

Ipak niko drugi nije scenarista…

Već Mi…

Dr. Vladimir Djuric

[apactwiththedevill]

Primjetili smo da nešto nije u redu kada se desi onaj najgori mogući scenarij. Vrtimo iznova u glavi scene i tražimo gdje je pošlo po krivu. Nije to preko noći moguće. Nije moguće odjednom.

Nakon stotinu pregledanih scenarija zamjerili smo one sitnice. Neke situacije koje su bile glasan zov u pomoć, no izgleda da je sve dotad bila puka tišina u gomili buke. Nismo primjetili da nešto nije u redu dok nismo vidjeli ono što nitko ne bi htio.

Znate... Blilo bi u redu nekada i zastati. Odustati od stvari za kojima jurimo kao da su zadnje. U redu je odustati od bilo čega što te guši jer nitko ne želi na kraju da se desi ono što nitko ni ne naslućuje. U redu je odustati i ne, to ne znači poraz.

Primjetili smo da nešto nije u redu tek kada se desio onaj najgori mogući scenarij. Vidjeli smo svaku ispruženu ruku i čuli smo svaki vapaj, no nažalost prekasno.

Priznajmo si poraz. Ljudski kolektivni poraz u kojem smo zaboravili na vrijeme. Zaboravili smo i ono malo slobodnog vremena što je ostalo, mariti za nama drage ljude koji vode svoje male bitke i nitko ih ne upita kako su proveli dan i jesu li umorni od čega. Zaboravili smo da se smijemo, da ispratimo mobitel iz ruke, da pričamo s roditeljima, djecom ili partnerom. Zaboravili smo masu toga i doživjeli poraz koji si ne želimo priznati.

[malodusnost]

Nepripadanje

Ne pripadaš nikom I da li je to ono što te tišti Kada imaš želju za hirom kad raširene ruke zovu bilo čiji zagrljaj a obrazi su zaprljani stidom Ne pripadaš nikom Ti si svoja misao u toku dana Na kraju jednačine ostavljena sa zbirom Niko te ne poništava i niko te ne stvara Na ponoćnicama ti sebe ponekad nazoveš krivom Ne pripadaš nikom Šta da te definiše osim okeana samoće Posle kojeg tvoje noge stoje u plitkom Tišina te obavije preko ramena nijedna reč nije dovoljna pa se izjasniš krikom Ne pripadaš nikom Sastavljaš se i ponekad se rasparaš po šavu Prepustiš se noći pa se stopiš s njenom slikom Htela bi da odeš ali paralizovana si u mestu Pa se vratiš sebi kao nekom bliskom Ne pripadaš nikom Tvoja šara ne uklapa se u ljudski šablon Tvoja pesma učinila se vrlo tihom kao reka puna mleka ti si miran tok I uvek sebe na kraju poistovetiš sa stihom

[lifeinbooks]

Pa, ne događa se ništa. Stojim.

Stangiram. Samo postojim.

Mila moja, postojati je najteži ljudski zadatak i

najveća privilegija u isto vrijeme.

[poeticlicense12345]

BES ČULA I PRAŠTANJE

Moji učenici, svoje neodgovornosti ili prestupe najčešće pravdaju rečima „da svi tako rade“.Ja pokušavam da im objasnim da je u ljudskoj prirodi (ne govorim o onima za koje se epitet „ljudski“ vezuje samo zbog biološke pripadnosti vrsti) da se trudi da bude bolji od drugih ili, bar, bolji od sebe. Ovo poslednje im objasnim činjenicom da svi imamo neku svoju tamnu stranu, svoju senku, koju bi trebalo da osvetlimo. Tamnom stranom smatram i potrebu da nekom vratimo „milo za drago“. Tek sad, dok pišem, shvatam ironiju da se lepe i nežne reči (milo i drago) koriste u značenju uzvratiti, na isti način, na zlo koje nam je učinjeno.

Naš „prozor u svet“, Vikipedija kaže, otprilike, da je osveta svesno činjenje štete drugom kao reakciju na „štetni čin“, stvarni ili percipiran. Osoba koja se sveti, motivisana je sopstvenim shvatanjem pravde ili osećajem besa ili tuge zbog nečega što joj je učinjeno. Ona osvetu doživljava kao , neku vrstu, uspostavljanja ravnoteže („zločin“ i „kazna“) u ljudskim odnosima. Uvek mi je bila krajnje problematična i nerazumljiva ljudska potreba da se na naneseni bol odgovori nanošenjem bola. Da li ono što smatramo nepravdom, da ne kažem grublje, prema nama, manje boli ako je uzvratimo onome koga smatramo krivcem? Da li osveta zaceljuje rane ili se one još više „inficiraju“? Mislim da je „žeđ“ za osvetom neutoljena „žeđ“ : što je više „gasimo“ sveteći se, sve smo „žedniji“.Zavaravamo se, sugerišući sebi, da uništavamo zlo (ili ono što smatramo njenim ovaploćenjem), a ne vidimo da, na taj način, postajemo deo onoga protiv čega se borimo.Ako se zagledamo u sebe, iskreno, možda ćemo naći objašnjenje za bes koji osećamo prema nekome zbog „štetnog čina“ prema nama. Možda ćemo, nerado, priznati sebi da nam je ta osoba bila važna, pa je njena „izdaja“ izazvala buru u nama.Želja da je kaznimo jača je od svih racionalnih razloga da to ne učinimo. Možda ćemo, ipak, shvatiti da je osoba, koja nam je nanela nepravdu, zaista loša, ali ta nepravda neće biti manja ako i mi postanemo loši. Ni na čijoj nesreći ne možemo graditi sreću- stara je mudrost.

U Bibliji, u Starom zavetu, jedno od Mojsijevih „pravila“ je: život za život, oko za oko, zub za zub... Nisam sigurna da dobro citiram, ali je suština u tome da je opravdano uraditi ono što je nama urađeno. Znamo, iz života,kuda vodi pridržavanje tog pravila. Hrist, kao što znamo propoveda, za razliku od Mojsija, praštanje umesto osvete: ko tebe kamenom, ti njega hlebom. Impresionirana sam ljudskošću i plemenitošću ovih reči. Budi čovek- opraštaj gorima od sebe!

Oproštaj je, u stvari,najgora kazna onima kojima se želimo osvetiti. Dodala bih da je veća kazna ignorisati nekoga, nego „smišljati“ osvetu za njega i tako mu davati „mesto“ u svom životu. Negde sam pročitala duhovito zapažanje da je najbolje ne biti zlopamtilo, jer dok mi smišljamo osvetu i posvetimo život „pravljenju strategije“ za „obračun“, osoba kojoj se svetimo živi i zabavlja se. Divni primer „čojstva“( i junaštva) je ličnost iz naše narodne poezije, Banović Strahinja, koji je svojim viteštvom,opraštanjem nevernoj ženi, nadrastao svoje doba. Naravno, uvek je lakše na zlo odgovoriti na isti način. To je instinktivna reakcija, kao kad vas neko udari sama ruka ili noga „pođu“ da uzvrate. Mnogo je teže zaustaviti se i odgovoriti oproštajem. Teže, ali časnije i lepše. Svidećemo se sebi zbog toga.

Ima još nešto- kažu postoji neka „kosmička pravda“.Svako dobije po zasluzi. Biblija kaže da je Bog taj koji se sveti, a ne mi : Osveta je moja, ja ću je vratiti!

text author: Tanja Petrović Krivokapić

[jelenajt]

Ljudski- uvek izgovorimo kada opravdavamo svoje ili tuđe slabosti. Čovečanski- izgovorimo kad naglašavamo nečije vrline. Kao da se čovečnost izgubi kada je u masi ljudi.

[mariacallous]

‘Silence of Reason’, a haunting documentary by director Kumjana Novakova that sheds light on the harrowing experiences of women who suffered sexual violence and torture in rape camps in the Foca area during the war in Bosnia and Herzegovina, is being screened for the first time at the Sarajevo Film Festival on Tuesday.

The film highlights the groundbreaking legal proceedings at the UN war crimes court in The Hague, marking the first international criminal tribunal case to secure convictions for rape as a form of torture and for sexual enslavement as a crime against humanity – a crucial development in international justice and human rights.

Using visual archive materials and first-hand testimonies, ‘Silence of Reason’ has a fluid structure that defies traditional narrative constraints, inviting audiences to reflect on the resilience of the human spirit and the pursuit of justice in the face of unimaginable suffering.

“I would like to imagine that each film is one more chance for us to work against the violence and absurdity of our times, the system, the unjust world we are part of,” said Novakova.

She explained that with the film, she wanted to “work against the idea of our past as a hierarchical, linear storyline of victims and oppressors”

Produced by Medea and Pravo Ljudski and in partnership with BIRN, ‘Silence of Reason’ is intended as a poignant reminder of the atrocities committed during times of conflict and a testament to the strength of survivors who have the courage to tell their stories.

The documentary was selected for the competition programme for Best Documentary at this year’s 29th Sarajevo Film Festival.

Its production was supported by a BIRN grant for journalists, artists, historians and civil society activists covering topics related to the archives of the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia and domestic courts in former Yugoslav countries that dealt with war crimes cases.

[dane-zaboravim]

Nebrojeno je puta izustio hinjeno "oprostite". Ljudski je mozak zaista nevjerojatan, mislio je, možeš reći "oprostite" i pritom misliti "odjebite". Ako nisu nepouzdani ili jasno ocrtani kao luđaci i propalice, likovi iz romana, filmova i igara uvijek bivaju shvaćeni doslovno, ukupnošću svojih riječi i djela. Pa ipak, stvarni, obični, pristojni i u pravilu pošteni ljudi svakodnevno pribjegavaju jedinstveno programiranim postavkama koje ti dopuštaju da kažeš jedno, a pritom misliš ili čak radiš nešto sasvim drugo.

Sutra, i sutra, i sutra, Gabrielle Zevin

[ana-anci]

Neka bude vedro tvoje nebo,

neka bude blistav i nepomućen ljupki osmeh tvoj,

neka te Bog blagoslovi za trenutak blazenstva i sreće,

što si ih podarila drugom, usamljenom, zahvalnom srcu!

Bože dragi! Čitav jedan trenutak blazenstva!

Pa zar to nije dovoljno čak i za ceo ljudski vek?

Bele noći - F. M. Dostojevski