#kod senka

[nemanjak]

[svejepotragazasrecom]

Kada te udari neko ko je trista puta jači, šta da radiš?

Piši o tome, vrišti o tome, napij se, istetoviraj se. Samo ne daj da te savlada.

Kada te udari neko ko je 300 puta jači, telo ti odskoči. Gravitacija ti postane strana. Lebdiš par sekundi u vazduhu bola. Osetiš sve.

Zube koji su zacvokotali i umalo ti pregizli jezik.

Grlo koje izjeda tvoj jauk.

Bol postane navika.

Kada te udara neko ko je trista puta jači i trista puta veći, nemaš prostora da misliš da greši. Udarci se uklapaju u tupo meso kao u kalup.

Kada te udara neko trista puta snažniji, pitaš se kada stane i spusti ruke, gde počinješ ti, a gde kreću udarci. Jesi li ti plastelin koji te pesnice formiraju i oblikuju kako žele?

Telo ti postane zagušljiv prostor. Čuješ srce kako kašlje.

Kada te udara neko trista puta jači, a ti si mali i imaš godina koliko i jedna šaka prstiju, plašiš se da bol u grudima znači da ti srce krvari.

Sve vonja na znoj, krv i strah.

Odraz iz ogledala postaje ruglo.

Kada porasteš, taj odraz ide za tobom kao senka.

Pokušavaš da ga sakriješ.

I da ga zakopaš.

Zakopaš. Zakopaš.

U neke neotkrivene i mračne dubine

Želiš da kada staneš ispred ogledala, vidiš sebe. Ali dugo vremena vidiš i modrice.

Želiš da nestaneš.

Dana pali svoju petnaestu cigaretu. Miris Monblana okupirao je brdo.

Toliko je imala godina kada je odraz savladao.

Pitala se, gde da ode, dok je ispod jorgana, sa lampicom od telefona, ponovo listala zapisane citate iz omiljenih knjiga.

Safon kaže:”Neki ljudi prežive iz čistog besa!”

Dana je tada znala. Senke se ne sakrivaju ispod pokrivača, niti ispod dubina okeana, jer verujte smeje se Dana, ni ispod dna okeana nema bežanja.

Dana rasteruje rukom dim. Smeje se i kaže: nije ovo priča samo o čudovištima. Ovo je priča o tome kako mogu da budu pobeđeni.

Udarci jesu napravili procep, ali, potreban je procep da bi kroz njega ušlo svetlo.

Kada te udari neko trista puta jači, a ti si mali pa ne znaš, odrasteš u osobu koja u slabosti vidi snagu. Iz bola stvara sreću. Iz plača prosvetljenje.

Čudovišta se plaše srčanosti kao mrak svetla. Plaše se strela iz tvojih očiju, čak i kada te udaraju pesnicama. Dana to zna, zato ima munju na levom dlanu. Kada te udari neko trista puta jači, potrebne su godine i godine da naučiš, da nisi oštećen, nego si preživeo. Da nisi deo, nego celina. Da nisi ni jedan udarac koji ti je zadat.

Da u svakom procepu kod drugih, vidiš prostor da uđe svetlo. Da si ipak, posle svega, jači. I da si živ, a to je najveći prkos od svega, prema onome ko je nekada bio od tebe trista puta jači.

[urbanidesnicar]

Genocid broj 3

Hadezenjare na čelu sa briselskim fićfirićem više nisu stranka, nego ELEMENTARNA NEPOGODA!  U takvim slučajevima se proklamira stanje pripravnosti. Ali j*be nas jedna sitnica. Nema ga tko proglasiti...

Kulturno umjetničko društvo: "Pupi & nejach" je organiziralo takmičenje pod nazivom: "Pljuni na Oluju!". Ništa novo. Poznato je da vuk dlaku mijenja ali četnik nikada. Ili tako nešto? Svih 7 meleona isto misli, i sutra bi nas opet klali. Kome to do sada nije ušlo u glavu, u zadnjoj je fazi demencije. Pupija uopće ne krivim, i bio bih presretan da i mi imamo par Ustaša u srpskoj skupštini. Normalno da taj dan nikada nećemo dočekati, jer kod njih ne postoji "stranka desnog centra" i "stabilna većina". Kakvi god da su, jedinstveni su.

U Zagrebu imamo novu turističku atrakciju pod imenom "Hodaj s titom" (Walk with tito)!? Mlada i nadasve retardirana partizanka Danijela Matijević kaže: "To je priča o ilegali komunista za vrijeme opresivne Kraljevine Jugoslavije te o antifašističkom Zagrebu za vrijeme monstruozne NDH." Izraz za ovu vrstu debilizma nisam u stanju smisliti, tako da samo ostao zabezeknut. Treba li uopće spominjati da je njeno "opšte obrazovanje" kao i cijeli projekt, financirao čika Soroš Đorđe? "Svašta p*čka rodi", mudro je primijetio Julije Cezar.

U međuvremenu je u Crnoj Gori održan redoviti četnički sabor, a u Bijeljini otkriven novi spomenik čiča Draži. Jedan od stotinjak. Četnik svoje ne da, i nema toga zakona koji će ih natjerati da se odreknu prošlosti. I to lažne. A mi? Mi smo nastali na antifašizmu i sa gnušanjem se distanciramo od jedine istinske Hrvatske države - NDH i slavne Ustaške vojske. Kad kažem "mi", ne mislim na normalne ljude (Domoljube), nego na progresivne europejce, koji bi se odrekli i sopstvene keve.

Upravo se ovdje krije bit naših problema. Kada umjesto bravarovim krvnicima, počnemo dizati spomenike herojima Crne Legije, znati ćemo da smo na pravom putu. Jer da nije bilo njih, ne bi bilo ni nas. Full stop, rekao bi englez.

Multi-kulti građanin RH se danas čudi, odakle četniku legitimitet da nas konstantno provocira i proziva za navodne "zločine"? Pa ti si mu ga dao, p*zdo ćorava! Kad vide da ne poštujemo svoju prošlost, što ih sprječava da kukaju i lažu o bezbroj vastaških žrtava? A rješenje je tako jednostavno. Prva rečenica u Ustavu treba glasiti: "Republika Hrvatska je nastala na temeljima NDH". To bi bilo to i nema više nikakve diskusije. Nažalost za promjenu Ustava nam treba 2/3 većina u Saboru. A jugo-europski vazali trenutno imaju 4/5. Što znači da ga samo možemo flautati mlađahnom Premijeru, prijateljske nam Austrije.

Fasovo sam u životu dosta cjepiva i nisam se bunio. Sva su već godinama bila u uporabi, tako da nisam imao neke dvojbe ili pitanja. Ali nikada mi se nije dogodilo da me u isto vrijeme: mole, potkupljuju, prijete i diskriminiraju, ne bi li se cijepio sa eksperimentalnim bućkurišem. Zakoni su preko noći promijenjeni, tako da u slučaju nuspojava nemaš koga tužiti. A ima ih. I to jako puno. Normalno da režimski mediji o tome šute. Jer ne grizeš ruku koja te hrani.

Stanem pred zrcalo i pogledam se. Vidim nekog čovjeka ali ne i zamorca. Da ne dužim. Moja odluka je kategoričko NE. Ni po cijenu života. Brojka od 99.8% je na mojoj strani. Puno više, nego kad prelazim cestu. Nisam star, nisam debel i ne patim od kroničnih bolesti. Ali tu kategoriju ljudi apsolutno shvaćam i podržavam. Njima je život u pitanju, i u njihovu odluku se nitko ne bi trebao miješati.

Odakle odjednom tolika briga za moje zdravlje? I to od strane onih, koje nikada u životu nije zanimalo kako sam? Nešto tu ne štima. Definitivno. Pogotovo što se identična stvar događa na globalnoj razini. Papir svašta trpi, a hartija još više. Zato uvijek naglasim, da je ovo isključivo MOJE OSOBNO mišljenje. Mnogi su kroz povijest probali ovladati svijetom, ali nitko nije do kraja ostvario taj plan. Sotonjarama sve ide kao po loju i ako se nešto drastično ne promijeni, najebat ćemo ko' žuti. Imam neki čudan osjećaj da nam se sprema veliko zlo. Preciznije, GENOCID! Pretjerujem? Može biti. Ali...

Što je bio Bleiburg? Genocid titinih tifusara nad golorukim hrvatskim pukom.Vukovar? Isto to, samo što su izvršitelji bili srpski i domaći četnici.Ovaj 3. po redu bi trebali počiniti hrvatski štakori, koji se hrane mrvicama sa Briselskih stolova. Financirani iz EU fondova i uvijek za izdaju spremni.

Hrvate se kroz medije namjerno demoralizira, ne bi li dosegli veći stupanj poslušnosti. Pa kad ti vlast kaže: "skoči!", ti skačeš. I uopće ne pitaš: "Zašto?" Kritičko razmišljanje je danas postalo ilegalno. Ako drot vidi da ga posjeduješ, čeka te veća kazna nego da ti je pronašao po' kila kokaina. Ako baš moraš razmišljati, pokrij se lancunom po glavi da te nitko ne vidi.

Ljudi su u kućnom pritvoru bez ikakvog razloga. Grijeh im je to što su zdravi. Brane nam čitati štivo koje miriše na istinu. Cenzura na društvenim mrežama je postala stvar kućnog odgoja. Kao "dobar dan". Nagovaraju nas da špijuniramo i prijavljujemo jedni druge, ko u titino doba. Mali obrti odoše u stečaj i bojim se da je to put bez povratka. Oprobani i sigurni lijekovi koji su već 60 godina u uporabi, nam nisu dostupni. Što bi onda radili sa milijardama doza čudesnog cjepiva? Valja to sve potrošiti. Da se ne baci. 

Gore navedene mjere kreću od Rujna, jer je virus trenutno na godišnjem.   Psihopatska sekta je sebi odavno rezervirala mjesto, na krivoj strani povijesti. Ali što to nama znači ako preselimo u "vječna lovišta"? 

Kineska gripa (korona) je tako zajebana bolest, da se moraš testirati da bi znao da je imaš. A sve je više onih što na ulici padaju ko' muhe. Neki dan sam ih morao lopatom razgrtat, da bi mogao parkirati auto. A komunalno i dalje mudro šuti. DokleN?

Nismo se ni mi satrali od priče, i ostalo je puno neodgovorenih pitanja. "Tisuću zašto, tisuću zaOto." Rekao bi jedan moj prijatelj, čija je omiljena grupa bila "U2 dva". Uvijek lucidna gđa Senka Baković kaže: "Sit čovik nema ambicija, i to je to. Moš' s njim sve radit". Kratko, jasno i točno. Dakle, prvo nam valja na dijetu. I to kolektivno. Litar vode i kvarat polubijelog dnevno. Taman. Za rezanje kruha na tanje fete ćemo angažirati suprugu od MAHNITOG. Ima žena iskustva...

Opančari su svjetski prvaci u laganju i oko toga nema rasprave. Anal im vera. A zašto im to uglavnom prolazi? Jer u svaku laž ubace mrvicu istine.

Upravo na tim osnovama funkcionira i famozni pokret Q. Na čiju sam priču i ja na početku nasjeo. Bilo je tu par stvari koje su imale smisla. Pogotovo o pedofiliji i trgovini djecom. Ali sve nakon toga, je nastalo u radionici CIA i FBI. Priznajem, ispao sam glup poput druga Marasa i valja mi sa tim živjeti. SAD (Socijalističke Američke Države) su pale bez ispaljenog metka, dobrim dijelom zahvaljujući upravo njima. Od izbora 3.11. 2020 slušamo istu priču. Dobri momci (white hats) drže sve konce u svojim rukama i sve je to dio plana. I onda slijedi ona legendarna: "Vjerujte u plan!"

Do sada smo čuli da su: Hillary, Obama, Pelosi.... , jedno 10-ak puta bili uhapšeni. Da Biden nije Biden, nego njegov dvojnik. Da je Trump još uvijek predsjednik a da Bijela kuća uopće nije prava, nego se radi o filmskom setu. Ima toga na bacanje ali im ne treba davati publicitet, jer se radi o dobro planiranom projektu duboke države. Cilj? Je li se itko zapitao, kako to da ljudi diljem svijeta prosvjeduju, a dobro naoružani amerikanci šute ko ženski spolni organ? Većina ih je povjerovala u ovu šuplju priču, i misle da se netko drugi bori umjesto njih. Tako da doma uz pivu i kokice u miru gledaju utakmice, jer im je Q rekao da će se jedno jutro probuditi slobodni. I tako pade Amerika, bez ispaljenog metka...

Znanje je moć. I to je točno. Ali samo kad ga koristiš u prave svrhe. Ako nešto znaš a i dalje si pasivan, piši propalo kume moj.

Kad već nismo u stanju promijeniti vlast, zašto ne bi promijenili narod? Recimo da svi kolektivno preselimo u mirno i živopisno područje Afganistana. Gdje bi se bavili proizvodnjom opijuma. A doktori, inženjeri, pravnici i arhitekti bi naselili lijepu našu. Komšije više ne bi dolazile na "naše more", jer bi ih na Bajakovu čekali carinici obučeni u moderne prsluke "eksplozivnih" boja.

Svi danas valjaju pizdarije, pa mogu i ja. Pomalo...

"ZA DOMOVINU SPREMNI"

[dokazatiindukcijom]

Kad se zatrese predsoblje

Miloš Trideset pet (35), dugogodišnji analitičar rizika u jednoj domaćoj banci, upravo je stigao s posla. Odškrinuo je prozor i udahnuo prohladan vazduh ranog proleća koje je levim krilom senčilo pitomo radničko predgrađe. Senka Trideset dva (32), viši dijetetičar nutricionista i njegova verenica, sigurno je otišla na džoging.

“Trebaće joj desetak minuta do tartan – staze, pet minuta za zagrevanje, dvadeset do dvadeset pet minuta trčanja, pa tome pridodaj još 3 do 4 minuta istezanja. Ići će natrag dužim putem jer mora proći pored vrta baba-Slavke Sedamdeset dva (72) koja će joj odabrati lale, ali i to traje neko vreme, pa ako usput sretne Draganu Trideset jedan (31), popričaće malo o vremenu, sve u svemu – imam čuku fore”, računao je u sebi.

Pevajući jedva razumljivu krajišku brzalicu, nasuo je viski s ledom.

“Kao u domaćim serijama”, pomislio je. Ushićeno i nervozno podešavao je ekran laptopa, pokušavajući sebi da obezbedi najbolje osvetljenje. Ovu igru senki remetilo mu je sunce koje je svojim poslednjim zupcima već kačilo zaspale njive na periferiji i horizontu.

Nije se mnogo mučio s upisivanjem broja kreditne kartice u rubriku na ekranu jer ga je sistem pamtio. Najzad je, teško skrivajući uzbuđenje, ukucao CVC kod kartice i ukrajinska kem devojka s one strane ekrana halapljivo je progutala 25 evra.

“Progutala bi ti još nešto, pohotna kurvetino”, reče naslađujući se.

“Satari je na brzinu kao Putin Ukrajinu”, nastavio je u veselom raspoloženju.  

Pokušavao je da pronađe najudobniji položaj na krevetu, ali je bivao sve nervozniji. Senka se već umorila od trčanja, život onih divnih lala uskoro će biti prerezan baba-Slavkinim baštenskim makazama, a crnpurasta Ukrajinka se tek spremala za performans.

  “Kako dobro mešaš, mala”, reče joj kroz zube. “Šta bih ti samo radio”, reče joj sasvim grubo, već pred njom i odmah potom – u njenom zagrljaju. Ničega osim te sićušne crne devojke kovrdžave kose nije bilo, te ukrajinske Eve nastale od trocifrenog broja s poleđine njegove kreditne kartice, a koja će uskoro iščeznuti kao što iščeznu sva naša nadanja, strahovanja i naši jednom ali ne i dvaput umrli dragi, te se uputiti  kamo i svi oni, kad otvorimo oči posle sna. Ali dotle ostaje još vremena za požudu i ne preterano skupu ekskurziju u razvrat. Odakle im tako dobar internet u njihovoj ukrajinskoj vukojebini, pomislio je.

Iz sanjarenja ga je prenela detonacija. Osvrnuo se oko sebe – ništa se nije promenilo. Stan je bio ispunjen uzdasima s one strane ekrana, nikakve buke izvana nije bilo. Ponovo je osetio eksploziju.

Nije je čuo, osetio je na sasvim drugi način. Nešto je detonirano u njemu, talas eksplozije je stizao do njegovog grudnog kosta, grla i trbuha, izazivajući neprijatno trzanje. Osećaj mu je bio odveć stran ali se, nažalost, brzo odomaćio jer mu je za svega nekoliko trenutaka, čitav grudni koš vibrirao poput ogromne rezonantne kutije.

“Kao da mi srce preskače”, sasvim je precizno locirao problem koji nije prestajao. Disanje mu se poremetilo, u jednom kratkom a večnom trenutku osetio je čak i nesvesticu.

“Ovo je kraj. Pa moram li da završim život ovako polugo, pored kurve koju čak nisam ni izjebao“ –  pomislio je sasvim iskreno, onim što mu je preostalo od razuma. Počeo je da paniči.

“Ljubavi, je l’ si tu?”, reče Senka Trideset dva, koja je upravo ulazila u stan.

“Kakvi su ovo uzdasi, je l’ to opet oni napaljeni studenti iz potkrovlja gledaju porniće? “, reče sama sebi, dok je  stavljala lale u saksiju.

Uzdasi nisu prestajali i kad je ušla u dnevnu sobu, gde je zatekla verenika koji se držao za grudi u bolnom grču.

“Pa šta je ovo?”, reče isključujući brauzer.

Miloš nije umeo da odgovori. Pokušavao je da kaže nešto, ali ga reči nisu slušale. Sila koja mu je larmala po grudnom košu, lomila mu je reči na slogove a ove potonje na nekakve izdanke glasova koji su pre nalikovali uzdasima kem devojke nego na glas.

“Moram do prozora”, najzad je rekao.

Začudo, promaja ga je promašila i, umesto njega, ubila pomahnitalu ptičurinu koja mu se ispilela u grudima. Prvih nekoliko trenutaka bio je podozriv, preplašeno osluškujući srčani ritam i iščekujući nove preskoke ali njih doista više nije bilo. Prineo je palac vratnoj arteriji koja je monotono ali sasvim ravnomerno pulsirala, ni prebrzo ni presporo.

“Mislio sam da ću umreti”, rekao je. “Nikad mi se nije desilo ništa slično ovome”, reče.

“Verujem, nisam te ni ja nikad videla ovakvog”, reče Senka vrlo prekorno.

Tek tada je Miloš 35 shvatio da je polugo, da je gledao neku drugu ženu i da mora to nekako da objasni.

“Ne znam, draga, stvarno ne znam šta se desilo. Pod stresom sam zbog svega ovoga, tek smo počeli zajedno da živimo, planiramo decu, kao da mi je telo tražilo neki ventil”, bio je iskren, mada ni sam ne zna zašto.

“Mislim da sam ja prilično dobro znala kako da se izborim sa tim tvojim ventilom? Ili se možda varam”.

“Ma naravno, ali razumi me, ovo je sve novo za mene. Treba mi vremena da se naviknem”

Senka ga je zagrlila. Nije mu prijalo jer je i dalje bio preplašen.

“Jako se plašim. Nešto se strašno desilo dok sam gledao to što sam gledao. Mislio sam da umirem, bilo je jezivo”, reče tako da mu je poslednji deo rečenice već potonuo u suze.

“Joj, jadničak. Tek sada te razumem! Sve je ovo novo za tebe, novi život, novi planovi. Sutra ću zakazati razgovor kod doktorke Pavlović Šezdeset dva . “

Doktorka Pavlović Šezdeset dva, spec. psihijatrije, primila ih je već narednog dana.

“Senka je moja dugogodišnja poznanica, ovo moramo da rešimo što pre. Miloš, je l’ tako? Kakav je problem u pitanju? “

Miloš je bio umoran od iščekivanja kada će mu srce ponovo zatreperiti. Zaspao je pred zoru ali se ubrzo nakon toga probudio.

“Zvala sam tvoj posao, ljubavi. Ostajem i ja s tobom. Ne ideš nigde dok ovo ne rešimo.”

 Mrzovoljno je sedeo na kanabetu, noktima palca pritiskajući jagodice kažiprsta, u ujednačenom ritmu otkucaja srca. Nije verovao da će ga osloboditi priča, a pogotovu ne priča s doktorkom koja je sve bazirala na priči. Ipak je sve ispričao, pažljivo i precizno. Imao je celu noć da iznova i iznova proživi svaki frejm svoje jučerašnje povesti.

“Miloše, ovo izlaganje odaje utisak uplašenog, nepoverljivog mladog čoveka. Ne spašava te samo priča”, reče kao da mu je čitala misli. “Ne zaboravi da sam ja završila studije medicine”. Svaki kardiolog će ti odmah reći isto što i ja. To što si osetio su palpitacije – subjektivan osećaj da ti srce ne radi pravilno, a njihov uzrok su najverovatnije ekstrasistole, naš narod ih zove “srčani preskoci”. One mogu biti veoma neprijatne, ali su suštinski bezopasne. U tvom slučaju uzrok je najverovatnije stres. Ti si mlad muškarac, a ovo je novi početak pred tobom, novi problemi, novi život koji stiže ali to mu ne dozvoljava onaj tvoj stari život, koji grčevito pridržavaš da ne padne u ambis. To sve je pokrenulo parasimpatički nervni sistem koji je preplavio tvoje telo kateholaminima koji su poremetili uobičajeni protok kalcijumovih jona u jonskim kanalima srca, izazvali dodatno pobuđenje srčanog mišića i – bam, impuls ne nastane u sinoatrijalnom čvoru srca kako to obično biva, već negde drugde. Takav otkucaj nije snažan kao onaj iz sinoatrijalnog čvora i naše telo ga oseća kao preskok. To je sve, Miloše. Organizam se opire promeni.”

“To je sve normalno”, reče. “Senka je tu da te čuva. Mi smo hrabrije”, reče uz osmeh.  

Potom ih je pitala da li se slažu, ne samo u zajednici koja prerasta u brak već i oko planova za svadbu i porodicu. Odgovorili su potvrdno.

Miloš je nije slagao. Voleo je to sićušno, ljupko biće koje ga je opčinilo svojom dobrotom i brižnošću. Kao da je njenim očima gledao na horizont, gde upravo sada izlaze iz trgovine s decom u naručju, poslednja nedelja je u mesecu i uskoro će na izlet a evo ih gde nasmejani ližu sladoled na obali jezera, puće se za selfi i nakon rafala kamere ljube se kao tinejdžeri dok im deca zamahuju mišićima u jezerskom plićaku.

“Ali, znaš kakvi smo mi lekari. Evo ti nešto za smirenje. Ako ti opet zatreperi srce, prvo pomisli da je sve to samo odjek tvojih nerava. Ostavljam i mogućnost da u tom zbilja neprijatnom trenutku ne možeš ubediti sebe da će sve biti u redu. U tom slučaju, odlomi polovinu ovog anksiolitika, ali samo polovinu. Senka, molim te kontroliši”, reče uz osmeh.

Pozdravili su se srdačno. Usput je Senka kupila par lala kod baba-Slavke. “Paran broj, bar će biti lepog cveća ako umrem”, pomisli na tren u ujede se za jezik.

Strasno ga je poljubila čim su zatvorili vrata stana. “Ne treba tebi anonimna kurva iz tamo neke Moldavije, ja sam tvoja žena i tvoja kurva večaras i zauek”.

Nije bio raspoložen ni za ženu ni za kurvu. Ali nije želeo nijednu od njih da razočara. Prihvatio je Senkinu igru zavođenja. Nije uspevao da se koncentriše, misli su mu udarale čas u jedan čas u drugi prozor, u očajničkom pokušaju da izađu na vazduh i stope se u jedno sveže prolećno ništa. Uzalud, divergirao je u šir i dalj dok nije ponovo osetio detonaciju u grudima.    

“Počelo je”, reče Senki.

“Vidim”, reče ona, gledajući ga požudno i napaljeno.  

Nije imao vremena da joj objašnjava. Naglo je ustao i otišao da se umije. Popio je polovinu leka.

“Miloše, je l’ si dobro?”, reče Senka koja nije bila dobro, čim ga je oslovila po imenu. Osetio je da nema vazduha.  “Ovo ne pomaže. Moramo lekaru”.

Senka je počela da se trese. Dva puta je pala dok je pokušavala da uđe u farmerke. Uplašeno je ukucavala broj u mobilni, kad ju je verenik zamolio da ipak siđu i zajedno odu na hitnu.

Nekako se i on obukao. Bio je uplašen, plitko i isprekidano je disao, ali ga je hrabrila pomisao da je još uvek svestan i diše. Uostalom, objašnjenje koje je dala gospođa Pavlović bilo je sasvim na mestu.

Jasna je pokušavala da vozi brzo. Menjač se opirao naglim promenama brzina, gume su u opiranju bile glasnije, ali se automobil nekako dogegao do žutog pravougaonika za invalide, ispred Hitne. “Preparkiraj”, rekao joj je Miloš.

“Ma jebi se, znaš. Jebe mi se za auto”, reče ona sasvim neočekivano.

Hodnik je bio pust pa su ga ubrzo prozvali. Gledao je u reflektor dok su mu elektrode kačili na grudi i udove. Igla elektrokardiografa zaplesala je po crvenim kvadratićima. “Bogami, srce radi kao singerica”, reče medicinska sestra.

“Ovo nije sinus”, reče lekar zagledajući EKG.

Naravno da nije sinus, to je srce, reče u sebi Miloš, nasmejavši se sopstvenoj glupoj fori.

“Nije ovo strašno, Miloše. Uplašili ste se, vidim. Dobićete lekove, ali se obavezno javite kardiologu što pre. I da uradite Holter. “, reče ljubazni lekar.

U povratku je on vozio. Senka je neprestano pričala, ponovila je “biće sve u redu” u svim glagolskim vremenima, jebalo je to biće sve u redu u svim pozama. Smetalo mu je što ne može stići do svojih misli.

Dok je nosio elektrode na grudima, pokušavao je da sredi neku glomaznu tabelu s posla. Uzalud, prilikom sređivanja datuma koje su brzopleti korisnici upisivali u različitim formatima, u te zatvorske ćelije tabela bezuspešno je pokušavao da smesti novo osećanje koje mu se ugnezdilo u grudima. Dve dimenzije beše premalo a ni tri nisu bile dovoljne. Nije bilo te tabele koja bi premrežila strepnju koju je trenutno osećao i rizik koji nije sretao pre devet ujutru i posle 5, nakon što bi se pozdravio s kolegama i otišao s posla. Lekar je bio ljubazan i veoma uverljiv kad je rekao da će to biti u redu, ali je bio daleko od ocene da nije ništa.

“Volim te”, Senka je bdila nad njim, pokrivala ga, donosila mu kriške ananasa. “Zajedno ćemo ovo pregurati”, rekla je šćućurena u njegovom krilu.

Dr Tankosić Šezdeset pet (65) nije mnogo pričao; jedan je glas pažljivo osluškivao pa bi dva glasa bilo previše; naime, osluškivao je zvuk koji niko od nas nije čuo a koji je odlazio ka Miloševom grudnom košu gde je upadao kao u kladenac a potom se vraćao lekaru poput odjeka, uhvaćenog na ekranu. Pažljivo je pratio Miloševo srce, kako damara ta sekundara, zaključivši proceduru jednim “ovo je u redu”.

Seo je za računar, upitao Miloša boluje li neko od njegovoj porodici od srčanih bolesti, da li ima visok pritisak, puši, pije, hrče i zatim je, ne podižući glavu od ekrana, zapisivao odgovore (ne, ne, ne, ne zaboga). Nije bio vičan kucanju i ubacio je nekoliko neprevodivih “hm”-ova u ritmičko lupkanje po tastaturi. Najzad je uzdahnuo.

“Delijo, srce ti je dobro, jako. To kaže ultrazvuk i to je odlično. Nažalost, Holter i EKG sa hitne kažu nešto drugo. Imao si nekoliko epizoda atrijalne fibrilacije”

“Šta je to?”, preduhitrila ga je Senka.

“Atrijalna fibrilacija, aritmija apsolutna, potpuna aritmija, treperanje pretkomora”, počeo je lekar da deklamuje, “sve su to imena jedne aritmije koja se poslednjih godina sve češće javlja”

“Aritmija? To ne zvuči dobro”, reče Miloš sad već veoma zabrinut .

“Pa…sve češće je viđamo, ali uglavnom je pridružena s nekim drugim srčanim bolestima. Kako nam se život srčanih bolesnika produžio, tako nam je stigla i atrijalna fibrilacija kao pratilac maltene svih hroničnih srčanih bolesti. Kod mladih ljudi kao što si ti javlja se mnogo ređe, ali eto desi se nekad. Pozdrav, srećni dobitniče“, reče kiselo se osmehujući.

„Ali šta je uopšte to?“, ponovo je Miloš pitanje koje je ostalo bez odgovora.

„Ukratko rečeno, srčane pretkomore se kontrahuju  haotično,  prebrzo i bez ikakvog ritma, takva se situacija reflektuje na komore pa nastaje potpuno nepravilan srčani rad“.

„Ja sam ekonomista, doktore? Može li to plastičnije?“.

„Gledaš li domaće serije?“ „Gledam.“

„Pa otprilike je ovakva situacija. Zamisli dupleks gde struja stiže prvo na sprat. Tu je jedan ogroman prekidač koji gazda kuće pritiska na svako malo kako bi struju sproveo po celoj kući. Ipak, postoji još mnogo drugih, rezervnih prekidača za struju, za svaki slučaj. Ali pazi sad ovo-  naša familija sa sprata se popička tako da svako lupa u svoj prekidač kako mu se ćefne i kad mu se digne. Tako nekako“.

„Drugim rečima“, nastavi dr Tankosić nakon što nije dobio nikakvu povratnu informaciju, „gornji delovi srca polude, otkucaji izgube ritam i, tome sledstvesno, snaga pumpe se smanji. Ipak, mlado srce kao što je tvoje može da funkcioniše i sa smanjenom funkcijom. Što ne znači da se simptomi neće pojaviti. Ja ću ti dati lekove, savet da vodiš uredan život i to će se sve smiriti.“

„Zauvek?“

„Verovatno ne. Ali ćeš držati stvar pod kontrolom. Nećeš umreti ako se pojavi atrijalna fibrilacija, ne brini. Ako se budeš pridržavao, pojava novih aritmija je vrlo malo verovatna“, reče doktor s neobičnim uzdahom na kraju rečenice, koju očigledno nije završio.

„Postoji i ’ali’ “  , naslutila je i Senka.

„Da, nažalost postoji. Slabiji rad pretkomora znači da kroz njih krv slabije protiče što opet znači da se deo može zadržati u nekim, haj’mo reći teže dostupnim delovima pretkomora i napraviti ugrušak koji odakle može otići krvlju u mozak. A tada nastaje mnogo, mnogo oziljniji problem. Šlog“

„Ali rekli ste da sam mlad? Mlade ljude ne udara šlog“.

„Ipak postoji rizik od šloga. Čega se treba paziti, jer šlog nije običan neprijatelj već ustaša koji trećinu pacijenata ubije, trećinu ubogalji a samo trećina se nekako spasi. Pošto nisi srčani bolesnik, rizik od šloga je mali. Ali ipak postoji.„

„Pa čekajte, šta s tom informacijom da radimo?“ – upita Senka

„Nisam još završio . Preporučujem dalja ispitivanja da proračunamo rizik od tako strašne komplikacije, ali bih ja svakako savetovao lekove protiv zgrušavanja krvi, što pre tim bolje “

“I koliko to da pijem?” upita Miloš optimistično. “Piješ ih zauvek”.

“Kako se ovo uopšte desilo. Ja sam fizički aktivan od svoje petnaeste godine. Nisam se u životu nervirao, čak ni na faksu. Niko mi u porodici nije imao pritisak, svi zdravi odreda. Pa šta je ovo? Neizlečiva bolest? Jebote“

“Loša sreća, druže. Loša sreća. Medicinski pravilan odgovor je: jebiga”- reče doktor i potapša ga po ramenu.

“Pa ima li uopšte leka za tu aritmiju? Verujem da se moj momak javio na vreme”, reče Senka čiji momak nije primetio da joj je upravo prestao biti muž ili bar verenik. “I šta s tim lekovima, a nuspojave?”

“Nema leka bez nuspojava, ali uveravam vas da su sve blage. A i da nisu, lakše su od šloga. “

“Ali ne očajavaj, delijo”, reče čak srdačno. Zdravo srce imaš, malo je sad zadrhtalo. Popićeš ove lekove i biće odmah bolje. A posle toga piješ svoju terapiju kao, ne znam, neki vitamin. I biće to sve odlično. Obavezno me zovite na venčanje! “  

“Ja analiziram rizike u ekonomiji. Nemam dovoljno podataka za ovu situaciju“.

„Nemam ni ja još. Redovne kontrole, redovna terapija i redovan život i razlike za brigu zaista neće biti.„

Primarijus doktor Tankosić bio je neobičajeno ljubazan na kraju pregleda i još jednom istakao da ne treba mnogo brinuti jer veruje da je ovo sve što je rekao zapravo najgori scenario.

Vraćali su se bezvoljno kući, Milošu se u jednom trenutku učinilo da im je svaki korak kraći od onog prethodnog i da će zauvek ostati na putu, kao one Zenonove strele koje vekovima lebde u vazduhu.

„Neka greška je to, jedan kroz jedan“, Senka je nažalost prekinula tišinu. „Imam mnogo srčanih bolesnika kojima radim dijete, niko pomenuo nije tu atrijalnu fibrilaciju. Kako to da ti je srce odlično ali eto, jebiga, crtež na papiru kaže drugačije. „

„ Ne, to su povremeni preskoci, nije srce kamen da izdrži sve ove promene koje smo imali proteklih meseci. Pogreše i najbolji, srećom pogrešio je i Tankosić. Biće isto kao što je bilo“.

Ali on je znao da ništa neće biti isto kao što je bilo, više nikad. Pa sve i da je Tankosić doista pogrešio, u šta više nije verovao. Čitavim putem razmišlja gde je pogrešno skrenuo, šta je rđavo radio u životu pa da ga srce kažnjava, kada je sve krenulo nizbrdo.

Zastali su da Senka kupi novi buket lala. Crvene i krupne počivale su u buketu, kao da su još žive. Dugo je transakcija, dugo je matora veštica prebirala po sitnini tražeći kovanicu od pet dinara. Najzad su se raskusurali.

„Biće to sve dobro, ljubavi“.

„Neće biti dobro“ , najzad je rekao. Nije imao snage da druge ubeđuje u nešto u šta nije verovao. Na poslu je mogao, ovde ne može. „Neće više nikad biti isto. To je što je. Jednom ću se navići na normalan život i onda nastavljamo naše planove. Ali trebaće mi malo vremena.“  -reče kompromisno.

„Ali zašto mi? Zašto sad nama ovo da se desi, kad sve hoćemo, sve planiramo i kad smo mislili da sve možemo. Zašto mi? „

„Nije to tvoj problem, moj je“, reče joj iskreno.

„Pa sad je očigledno i moj“.

„Pa ne mora da bude ako nećeš.“

„Šta sad to treba da znači?“ – polako su stizali do stana i konflikta.               

„Znači da treba da mi daš vremena da prihvatim ovo. I ja sam preplašen, jebote. Samo koji mesec-dva da naučim da ponovo dišem“.

„Ja ću odmah početi da istražujem o ishrani, kuvaćemo zdravije, samo ono što ti odgovara. Ići ćemo polako i videće Tankosić da je omanuo u svemu.“

„Ne pomažeš mi. Nije omanuo, bolestan sam. Ali nije kraj sveta, čula si čoveka šta je rekao. Piću lekove“.

„Kako će to da utiče na potomstvo? „

„Ne saznajem svakog dana da imam takvu bolest. Pitaću ga, polako. Kako sad mojima da kažem ovo?“

„Nemoj im ništa reći dok ne budeš siguran da si bolestan.“ „Ti si bolesnija od mene što nećeš da prihvatiš da sam bolestan“, reče odgurnuvši vazu za lale. „Hej, nisam još ni stavila lale. „

Ne zna ni sam kako se vaza našla u njegovoj ruci a još manje zna kako je iz nje izletela ka vratima i razbila se u paramparčad. Senka se zaključala u spavaćoj sobi, odakle je čuo jecaje dok se spremao za grad. Nije mario mnogo. Ovo je nešto što sam mora preboleti. Svi prijatelji bili su zauzeti ili zarobljeni u svojim životima a on jednostavno nije želeo da priča. Pričaće sa Senkom sutra ili prekosutra, kad i sam sebe ubedi da će biti drugačije i ne-isto ali da ne mora nužno sve biti katastrofalno, kada ubedi majku i oca da se ne plaše i da im sin nije srčani bolesnik te da će uskoro dobiti unuče, da se razbije od alkohola sa drugarima iz srednje za koji dan ali ne sada, sada će se sam razbiti.

  Srce mu je tu i tamo ispadalo iz ritma, ali nije mnogo pažnje obraćao dok je sedeo za šankom. Skakao je u masi, ljubio se s nekim pijanim ili drogiranim klinkama, trljao se o njih dok je majstor za pultom remiksovao neki remiksovani remiks. Ne zna ni kad se vratio kući a još manje kad se probudio; toliko je bio dezorijentisan da nije mogao proceniti da li se sunce penje ka zenitu ili spušta ka njivama na periferiji.

“Ljubavi?”, dozivao je Senku, ali je nije bilo. Poručio je kineze i popio nešto kisele što je ostalo u frižideru. Već se smrkavalo a Senka nije dolazila. Nije mogla otići roditeljima jer se noću ne ide na groblje. Razmišljao je da se raspita kod njenih drugarica, ali je ubrzo izgubio interesovanje.

“Doći će” – pomislio je. “Nego, da mi vidimo šta je ta atrijalna fibrilacija”.

Nije ni stigao da otkuca “atr” a pretraživač mu je već ponudio sledeći naslov

“ATRIJALNA FIBRILACIJA – ŠTA VAM LEKARI NEĆE REĆI”

Bio je to blog na srpskom, veoma loše poravnat, ispisan ošišanom latinicom, čak uz povremene kuke i motike simbola umesto č, ć i đ. Počeo je da čita.  

 DRAGI CITAOCE:

Upravo su ti rekli da ima[  “atrijalnu fibrilaciju”, iza[ao si iz lekarske ordinacije zbunjeniji nego sto si u nju usao. Kakva je to bolest cudnog imena, koja se ojednom pojavila i pocela da se siri poput epidemije? Kakva je to bolest za koju nasi roditelji nikad culi nisu ali od koje, prema zvanicnim statistikama, boluje oko 2% svetske populacije.                 

Postoji li “atrijalna fibrilacija” u Narodnom lekaru koju su nasi roditelji, bake i deke drzale u svojim domovima pored Narodnog kuvara, jugoslovenske zastave s petokrakom zvezdom i Titove slike?”

Dalje se u tekstu navodi da se “atrijalna fibrilacija” ne pominje u celoj toj knjizi od preko hiljadu strana. Istina, četiri pasusa je posvećeno bolesti koja se zove „potpuna aritmija“, ali tu autor opisuje aritmiju koja je maltene životno ugrožavajuća. Još jedno poglavlje u odeljku „Elektrokardiogram“ posvećeno je „potpunoj aritmiji“  čije promene na EKG-u koincidiraju sa promenama koje daje „atrijalna fibrilacija“. Čitalac je dodatno zbunjen time što se navodi da je reč o oboljenju koje je „vrlo teško“ i koje „zahteva brižljivo lečenje“. Ni govora nigde o riziku za nastanak krvnih ugrušaka!

U tekstu se dalje raspravlja kako je moguće da se jedno takvo oboljenje, pre pola veka  smatrano za vrlo teško i retko, postalo globalna pošast od koje boluje svaki pedeseti čovek na planeti.

„Zarazna bolest, virusi?“ zapitao se autor bloga. Dalje se raspravljalo o ekstrasistolama, o kojima je Miloš već čuo. Ne samo stres, srčane preskoke pobuđuje i kafein, izlaganje određenim hemijskim agensima, razna trovanja. A mogu nastati bez nekog jasnog uzroka, kod sasvim zdravih osoba. „A u jednom trenutku su lekari odlučili da određeni broj srčanih preskoka uzmu za granicu i sve nakon toga – knjiženo je u novu bolest. Time su hiljade i milioni zdravih ljudi  postali ozbiljno bolesni posle samo jedne globalne odluke.

„Zašto bi to radili“, zapitao se Miloš. „Ali nije bilo dovoljno bolesnih na kugli zemaljskoj“, nastavljao je tekst, „globalnim moćnicima ni to nije bilo dovoljno pa su prešli na narednu fazu plana buduće Plandemije“.

Vanredni profesor pukovnik Miodrag Četrdeset devet (49), predavač na Vojnoj akademiji, čitao je tekst sa istog bloga kao i Miloš. Još otkad su mu, pre 5-6 meseci, ustanovili prokletu pošast u grudima verovao je da je neki ozbiljan neporazum po sredi.

„Stotine i hiljade srčanih bolesnika naprasno bi dobijali tzv. atrijalnu fibrilaciju nakon operacije srca i tako bi jednu staru bolest trampili za drugu novu, tek stvorenu. Niko se od tih sirotih ljudi nije pitao kako se to desilo. Iako su u bolnicama ležali s ljudima koji su imali pejsmejkere, defibrilatore i druge naprave koje su nosili u grudnom košu, ovi lakoverni i naivni ljudi nisu ni pomislili da je i u njihovim grudima naprava pomoću koje im je kontrolisan srčani rad i po potrebi izazivana atrijalna fibrilacija. Takozvani „čip“, za zvaničnu, anesteziranu javnost otkriven je  tek početkom šezdesetih godina“    

„Ali ni to nije dovoljno. Srčane bolesnike tek je trebalo proizvesti. U tu svrhu je veštačkim putem izazivana pojava velikog broja ekstrasistola koja bi potpala pod krovno ime „atrijalne fibrilacije“. Kako je moguće izazvati identičnu pojavu kod velikog broja ljudi, pogotovu pojavu koja bi uključivala poremećaj srčanog rada bez da se gleda i čačka po svakom srcu ponaosob.? Lako – putem masovnog trovanja, koristeći oprobani recept američke Vlade, zaprašivanjem čitavih regiona i zemalja teškim metalima i bojnim otrovima iz aviona, što komercijalnih što vojnih. I tako bi se naivni ljudi divili predivnim belim brazdama na nebu  a avioni bi svakog dana neumorno „orali nebeske njive“  sa kojih je, na zemlju, padala kiša teških metala i otrova koje su, pored drugih medicinskih tegoba, izazivali srčane aritmije među kojima je najvažnije mesto zauzimala takozvana atrijalna fibrilacija. „

Pukovnik Miodrag (49) nije ni morao čitati nastavak teksta jer je već poverovao u sve napisano. Ipak je nastavio s blogom, došavši do podnaslova: 

ZAŠTO SU VRBE ŽALOSNE?

Pošto je izazvana „bolest“, vreme je bilo i proizvesti „lek“. Za tu namenu varsksao je lek od pamtiveka poznat u narodu, onaj koji potiče od lista vrbe i koji je godinama lečio migrene i groznice dok nije ustanovljeno da povremeno upali jetru, ponekad i mozak, a da mnogo češće izazove želudačne probleme. Međutim, novi život je dobio nakon što je otkriveno da usporava nagomilavanje krvnih pločica pa bi stoga „mogao sprečiti“ nastanak krvnog ugruška. Ozbiljnom mentalnom akrobatikom postulirano je da bi „atrijalna fibrilacija“ mogla izazvati nastanak krvnog ugruška i odmah je preporučeno uzimanje redovne terapije za sprečvanje zgrušavanje krvi. Kasnije se lek od vrbinog lista pokazao kao neefikasan (šta god to značilo, ako imamo na umu da su i lek i bolest pod navodnicima), ali je osnova bila jasna – sprečavanje nastanka krvnih ugrušaka.  Publikovan je rad koji pokazuje da mladi ljudi s atrijalnom fibrilacijom ne dobijaju šlogove – uglavnom su pod rizikom oni s drugim bolestima, koji su i inače u povećanom riziku od nastanka ozbiljnih komplikacija, ali to nije promenilo gledište „struke“. Naprotiv.

„Sine, evo na TV-u pričaju nešto pričaju o ovoj našoj aritmiji“, reče mu cimerka koja ga je rodila. Otkad ga je supruga napustila s decom, živeo je s majkom i njenim brojnim komorbiditetima.

I zbilja, s malih ekrana kardiolog je ponavljao rečenice koje je Pukovnik Miodrag upravo pročitao. „Ne znam ko je ovo pisao“, rekao je kardiolog, „ali mogu potpisati svaku rečenicu“.

Ništa od dodatnih uveravanja nije bilo potrebno Pukovniku Miodragu kome se činilo da mu je logika pobegla sa suprugom i da će izgubiti starateljstvo nad njom. Što je morao da zaskoči tu mladu kafe-kuvaricu pored onako lepe i mlade žene – više ni sam ne zna. Zar je onesvešćivanje tokom trčanja bilo potrebno da shvati da ima ozbiljan zdravstveni problem i da mu mlade kafe-kuvarice i kurčenje pred studentima neće vratiti ono što je nepovratno upalo u bezdan koji je i njega čekao. Nije ni shvatao koliko brzo je podlegao prelesti, koliko brzo mu je zavera prodala ciglu koja mu je dodatno otežavala balansiranje nad bezdanom. S kupljenom ciglom, stigla je i slatka iluzija pa  makar tokom čitanja bloga nije bilo krize srednjih godina, nije bilo nijednog njegovog poraza ni promašene odluke – čak ni promašenih otkucaja srca.  

Miloš Trideset pet se malo premišljao dok je čitao blog. Letimično je pročitao rad o mladima koji su prolazili bez moždanih udara, zaista je pisano o tome. Nije imao sumnje da prisustvo naučnog rada samo po sebi ne dokazuje ama baš ništa. Bila je potkrepljena jedna činjenica, a ne bi situacija bila bolja ni da su sve činjenice potkrepljene jer nije bilo jasno kako se one slažu u rečenice, kako jedna iz druge proishode, i činilo mu se da  tu logika potkrepljivanja radovima  nedostaje pokoja dimenzija. Lepa priča za kafanu, ali on će ipak nastaviti da se konsultuje sa dr Tankosićem. Kada nekako ubedi roditelje da prihvate njegovu novu konkubinu koju nosi u srcu.

A gde je uopšte Senka, tek se tad upitao. Našao je u sobi, zaspala je. Poljubio je u čelo, prošaputao „izvini“ i izašao.

Narednih dana osećao se mnogo bolje, popio je i par viskija nazdravivši sam sa sobom. Senka nije obraćala pažnju, pretpostavljao je da je bila zauzeta radom s klijentima. Začudio se koliko često i dugo je s njima skajpovala, često i posle ponoći, ali nije želeo da je ometa. Nije ni ona njega mnogo ometala. Štaviše, kao da nije uopšte govorila, osim u svojoj sobi, na skajpu.

Nije mu bilo čudno jer mu je prijalo malo oduška. Nije imao sumnje da mu je, pre ovog sranja sa aritmijom,  drugo lice množine paralo uši i da od toliko množine nije mogao čuti sebe, pa ni svoje aritmično srce. Ali sada je imao svoje „ja“ i svoje beta blokatore. Nastavio je sa laganim trčanjem .

Miloš je imao ambivalentna osećanja prema braku svojih roditelja. Taj neprekinuti niz uzajamnog ulizivanja, dosadnih razgovora o još dosadnijim temama, isprepletanih pogleda na svet kad više nije znao gde prestaje majčin stav a počinje očev, naporedo je išao s uzajamnim poštovanjem, požrtvovanjem i zajedništvom. Nije ni te večeri bilo drugačije – jedva je uspevao da ih ne prekine dok su se uzajamno šlihtali i dopunjavali o novostima iz komšiluka. Sedeo je sa Senkom koja je tada lelujala poput senke, što nije primećivao jer je bio usredsređen na svoju priču. Predstavio je stvar lakšom nego što je bila, potencirao je da mnogo ljudi ima istu bolest, da treba voditi uredniji život, i da su mu neki lekovi prepisani. Želudac mu se prevrnuo kad se otac našalio da li je on uopšte njegov sin s obzirom da u porodici niko nema srčanih problema, ali se ipak nasmejao. Srećom pa je Senka bila toliko odsutna, inače bi majka satima premotavala priču koju je pokušao da im proda, ali sada ga je samo zagrlila i rekla da se čuva. Pozvala ga je u kuhinju gde mu je rekla da mora biti pažljiv sa suprugom. „Nije imati nego umeti“, rekla mu je.

„Ne brini, dobro je ona. Nego mnogo radi“, rekao je Miloš, u šta je tad verovao.

                „Svi su potpuno poludeli. Izgleda da nas zaista nečim zaprašuju“ pomislio je Tankosić nakon što je ljubazno ispratio pukovnika Miodraga, već petog pacijenta koji mu postavlja ista pitanja. Da, atrijalna fibrilacija postoji. Štaviše, postoji u vašim srcima. Da, izlaganje nekim hemijskim agensima može pospešiti vašu atrijalnu vibrilaciju. Ali dr Tankosić nije znao da li nas zaprašuju bojnim otrovima iz aviona. Napomenuo je da, čak i da to uzmemo kao validnu pretpostavku, visok pritisak gospodina pukovnika i njegovo oranje alkoholom i cigaretama po sopstvenom kardiovaskularnom sistemu predstavlja mnogo ozbiljniji faktor rizika od oranja aviona po nebu. Ne, za dijagnostikovanje atrijalne fibrilacije ne treba testirati krv na prisustvo teških metala.

Simpatična bakica u čekaonici doktora Tankosića imala je mnogo više informacija od kardiologa. Ipak on nije stizao da prati društvene mreže.  Komšija joj je pričao da je neki njegov poznanik izvadio krv posle dijagnostikovane atrijalne fibrilacije – toliko je teških metala imao, mogao je rudnik otvoriti! Ona sama je otišla lekaru da ga zamoli da joj izvadi čip koji su joj ugradili posle operacije srca, nije ni znala da ga godinama nosi i da joj svetski moćnici jednim klikom dugmića mogu poremetiti srčani ritam. Gospodin u lister odelu dopunio je bakicin monolog. Da, gospodine pukovniče, i ja pijem te proklete lekove protiv zgrušavanja krvi, ali više neću. Neće nas izmišljenim lekovima lečiti od izmišljene bolesti.

„Ja sam Miloš, imam trideset pet godina i atrijalnu fibrilaciju. Bio sam uzoran đak, uzoran student, posvećen svom poslu. Bio sam pijan premalo  puta u životu, samo da vidim kako izgleda biti pijan. Trebao sam se izuseravati od alkohola pa da znam što je mene strefilo ovo sranje. Moj život je uredniji od života mrtvih ljudi na groblju. Šta je urednije od toga, jebote!  Sad imam mamu i tatu koje moram da lažem da se ne plašim i da je ovo kijavica srca, imam ženu koja mi na neki bizaran, pasivno-agresivan način  kaže da me ne voli isto kao pre. Ja sam odvratan čovek, zavidim svima onima koji se opijaju, drogiraju i jebu bez da im srce preskoči, koji se prežderavaju mašćurinama, slatkišima, belim lukom leče svaku boljku i opet su zdravi kao dren. Mrzim ih, želim ih da se skrše dok voze pijani, da im padne klavir na glavu dok se po ulici šire da im niko ne može ništa. Znam da će proći ovaj bes i da ću prihvatiti da moram da zgutam tabletu ili dve i da se redovno kontrolišem ali se nadam da će, s tom fazom, nestati ovaj bes koji osećam prema drugima jer nakon njega sledi i bes prema sebi. „

„Hvala, dragi Miloše. Dobrodošao nam.„ reče gospođa Mila Sedamdeset i kusur (7?), predsednica udruženja obolelih od atrijalne fibrilacije, koja je sastanke održavala u svom prostranom stanu u prizemlju. Nasula mu je sok od zove.

„Vi mladi imate teže simptome, ali to ne znači da je bolest teža. Znam, i ja sam bila takva. Ali sada je bitno da znaš da nisi sam, tu smo da se pomažemo . Takođe je bitno da vidiš da su mnogi pretekli – nije ovo smrtonosna bolest. Ja sam već desetak godina „treperava“, gospodin pukovnik par meseci, gospođa Dara već dve decenije. „

Pukovnik je pokušavao da se namesti u fotelji. Bilo mu je neudobno, pretoplo i dosadno. Bio je dezorijentisan, na svim stranama sveta podjednako nesnađen, sve dok nije primetio reklamu za lek protiv zgrušavanja krvi na poslužavniku gospođe Mile.

„Lažeš!“ , reče nepovezano. Platila te je farmakomafija da nam ovde patetišeš. Pa pogledajte ga, puca od zdravlja, volu može rep iščupati a sad nam prodaje tu neku žvaku da je bolestan. Provaljen si, pičko.“

„Ma kakve su to reči, prijatelju?“, upitala ga je gospođa Mila.

„Ti zaveži, matora. I tebe plaćaju da nas godinama ovako lažeš“

„Da, sve je prevara“, dodade još jedan glas.

„Pa kakva prevara, ljudi?“, upita domaćica.

„Prevareni su ovi idioti“, reče Miloš, „naseli su na priču da je bolest izmišljena, da lek ne leči, čitao sam i ja to“.

„Ama šta vi pričate?“ – domaćica Mila zaista nije znala o čemu se priča.

„ A ti kao ne znaš, matora?“, reče pukovnik. Bilo mu je sve gore i gore.  

„Ne znaš ni ti šta pričaš, matori“, dobaci mu Miloš. „Pričam ti svoju priču, a ti mi kažeš da lažem. Pa nosi se u tri pizde materine i ti i ovi tvoji ludaci. Ili uzimajte terapiju ili je nemojte uzimati, samo odjebite.“

„Sad će me jedan balavac učiti. Alo bre, znaš li da sam ja profesor na Akademiji“

„ A znaš li ti da ti tek sad jebem sve po spisku. I pošto tako pametan ubeđuješ ljude da budu glupi, želim ti dobro zdravlje i dug život, da možeš da dugo gledaš grobove onih koje si lično oterao u smrt“.

„Pa ljudi molim vas, smirite se, popijte sok.“, reče detinjastvo gospođa Mila.

„Zapamtićeš mi ovo, veruj mi“, reče pukovnik.

Bio je besan, mrzeo je svoj grad i sebe i to što nije u tuđoj kući mogao biti ono što je u svojoj kući i svojoj akademiji – glava porodice čija se reč pamti, poštuje i kojoj se ne prigovara. Pa eto ni žena mu nije reč rekla što se kurvao, prosto je otišla. I onda se našao jedan balavac, po svim pokazateljima na lestvici iznad njegove, koji je uspeo da ga pljune. Pa kako gravitacija dozvoljava pljuvanje odozdo nagore? Besan je bio na sebe što ranije nije prozreo zaveru, što ranije nije zaključio da je krivica u drugima a ne u njemu, da bi i dalje bio najbriži, najsnažniji a istovremeno i najrečitiji, da ga ova prokleta zavera nije zaustavila. „Ne“, reče glasno razmišljajući, „samo usporila“. Ukinuo je sve lekove, ukinuo je i majci lekove, ali ona to ne bi razumela.

Možda bi i razumela pre iskrivljenog osmeha s kojim ga je sačekala na vratima. Gledala ga je unezvereno dok su joj reči ispadale na parket. „Šlog“, pomisli i uze telefon. Još i pre nego što je hitna stigla, znao je da nije bolest ta koja joj je iskrivila osmeh, već brojni „komorbiditeti“. Ali je za ovo neko morao platiti. I znao je tačno šta treba da uradi. Imao je dan- dva na raspolaganju.

 Student Petrović Dvadeset četiri (24) je čekao na praznom autobuskom stajalištu. Tek je prošlo pet.  Znao je da ga Pukovnik Miodrag (49), njegov profesor na Akademiji, sigurno neće silovati jer se snošaj uz pristanak ne računa kao silovanje. Bio je to ambiciozni mladić koji je obožavao tehniku, koga su slušale struje i radio-talasi bolje od koleginica sa smera i koji se odlično snašao na dva stručna predmeta koje je predavao profesor Miodrag. Preporučio ga je za master rad a kasnije i poziciju na katedri. Mladi student Petrović nije imao dilemu da želi da ostane pri vojnoj službi jer je znao da njegovu ljubav prema tehnologiji i otadžbini  nijedna druga služba neće moći da pripitomi na način koji bi zadovoljio i njega kao pojedinca i društvo kao celinu. Ipak, znao je da akademski lavirint ima svoje dekrete i pravila od kojih su mnoga daleko od moralnih i da ih moraš poštovati kako bi ostao u trci. Bar dok ne dođeš do vrha. „Koga briga da li je ubijao ženu od batina onaj koji je poginuo braneći svoju zemlju“, mislio je Petrović dok je čekao profesora. „Ne, odbrana zemlje u vrhovno i ultimativno dobro koje želim da postignem, ali ovo je  nepravedan svet a pogotovu naš učmali akademski svet u svetu, pa sam prinuđen da trgujem raznim dobrima ali i raznim zlima. Znam da priča o moralu postane priča o piljarnici s raznim dobrima i zlima, ali nisam ja stvarao ovaj svet, treba se obratiti tvorcu“.  

„Kasni.“ Pomislio je Petrović. I taman kad je to poluglasno izgovorio, stigao je profesorov „pasat“.

„Dobro jutro Petroviću, je l’ hladno? „

„Pa jeste, profesore. Onako“

„Upadaj, ugrejao sam ovde.“

„Joj, valjda neće mnogo boleti.“, pomislio je Petrović dok je ulazio u kola.

„Petroviću, spremio sam nam kafu, a ovo i plastične čaše. Uzmi malo, da se razbudiš“.

„Jao, to je ona droga za silovanje“, pomislio je. „Pa dobro, koga briga, bar neću osetiti. Neka bude šta biti mora“. Otpio je gutljaj.

Prolazili su pored dve nafrakane seksualne radnice kojima se smena upravo završavala.

„Ideš nekad na kurve?“

„Ne idem, profesore. Imam devojku“, reče student.

„Pa ni ja nisam mislio da idem na kurve dok nisam shvatio da mi je žena kurva“.

Tu su se oboje nasmejali.

„Dobro je, možda me ipak neće silovati.„

Ali pukovnik je nastavio da trabunja o kurvama. „Sumnjivo je što stalno priča o ovim temama, možda me ipak siluje“, premišljao se siroti suvozač.

„Nego Petroviću, znam da tebe interesuje protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije protiv agresije 1999.“ „O da, profesore, to mi je opsesija.“

„Je l’ znaš čime je oboren američki avion F117a, takozvani nevidljivi?„

„Naravno, bio je oboren trećeg dana agresije raketnim sistemom S-125 Neva. Oborila ga je 250. raketna PVO brigada“.

Uključili su se na autoput. Drugih vozača nije bilo, pa je pukovnik lako stigao do 160 kilometara na sat. Već su duboko ušli u Srem.

„Imam jedno iznenađenje za tebe, Petroviću. Znam koliko voliš tehnologiju a pogotovu raketne sisteme, vreme je da ti pokažem nešto.

„Nadam se da to nešto neće biti tvoja kita“, pomislio je Petrović. Već su prešli most kod Beške, grudvice magle su lebdele nad Dunavom. Pasat se isključio kod Kovilja.

Petrović dvadeset četiri strpeo je dok su jurišali lošim, ispucalim putem kroz neke dve ravničarske pripizdine. A kad je auto skrenuo na letnji put, momak je progutao knedlu. Najzad je pukovnik zakočio. Bili su na rubu dunavskog rita, u društvu meseca koji je polako odlazio na spavanje, Fruške gore koja se tek budila i Titelskog brega koji se rasanjivao tamo u daljini. „

„Zna čovek šta je romantika“, pomislio je student.

„Pogledaj, Petroviću“.

Pogledao je uplašeno. Na samoj ivici rita, dobro skrivene i kamuflirane u šipražju, bile su gusenice glomaznog vozila iznad kojeg su štrčale tri zašiljene rakete.

„Samohodni transporter raketa!“ – reče zadivljeno Petrović.

„I to kakav. Ovo ti je, Petroviću moj, raketni sistem 2K12 Kub“

„Onaj što je korišćen tokom agresije?“

„Tako je, dobri moj. Ove nove generacije misle da je za staro gvožđe, već su ga otpisali, a sad ćeš sam proceniti da li je tako“

Izašli su iz kola. Student je odahnuo i zatražio još malo kafe. Bio je ushićen da što pre istraži priliku pred njim.

„Zamisli da si na položaju. Kako ćeš osposobiti ovu lutku?“

„Ne znam, profesore. Trebaće mi vremena. Ovu praistoriju znam samo sa jutjuba. „

„Ali nama zvrje avioni nad glavom. Nemamo vremena, za koji minut će nas zasuti bombama.“

„Ali u tom slučaju ovde  ne bih bio sam. Gde nam je posada?“.

„Stići će, priteralo ih u ve-ce, recimo“.

„Mislim da ću se snaći ako vi pokrenete ovu skalameriju. „

„Pa hajde probaću, ovaj radar je toliko zastareo da ga naši savremeni više ni ne konstatuju“, reče pukovnik.

Monitor se pokrenuo, lampice su zasvetlele.

„Profesore, ovo je tako zabavno.“

„Sad jeste, nije bilo one 1999.“

„Je l’ ovo važba gađanja?“

„Može biti“, reče profesor.

„Šta nam je cilj“

„Neprijateljski avion“

„Pa gde je? Dajte mi koordinate“

„Ne treba, pogledaj iznad sebe“

A iznad njih spuštao se putnički avion. Već je sišao sa neba gde je uzorao svojih par otrovnih brazda. Petorica lekara vraćali su se  ovim jutarnjim letom sa jednog kongresa kardiologa povodom novina u „lečenju“ „atrijalne fibrilacije“ . Avion je spustio  točak i promeškoljio se na hladnom prolećnom vazduhu. Spremao se za sletanje.

„Neću valjda ciljati putnički avion?“

„To je dobra vežba jer su oni sporiji i glomazniji. Nisi valjda mislio da su ovo prave rakete? Je l’ ti misliš da sam ja lud“

„Ne, naravno, izvinite.„

Ubrzo je klinac ovladao tehnikom. Paradoksalno, bio je oduševljen njenom zastarelošću, iznenađivala ga je razlika između ogromne komandne table u ruskoj praistoriji i kompaktne verzije, lake za upravljanje, kakvu je sretao na simulacijama. Ipak, zaluđenici kao on znali su poneštao i o praistoriji. Bile su to njihove vinil – ploče.

Evo ga, profesore. Jedna troma tačka, reče pokazujući na nešto što bi se uz mnogo poetske imaginacije moglo nazvati monitorom.

„Bravo mali“, reče pukovnik i potapša ga po ramenu. Na to se momak stresao.

„Ovde će me silovati“ pomislio je i zadrhtao.

Profesor ga je uhvatio za ruku i zajedno sa svojom krenuo ka dugmetu za lansiranje. „Sad sam gotov“. Petrović se u poslednjem trenutku trgao ali čovek je već dodirnuo komandu. Obojica se bacili na pod nakon zaglušujuće buke koja je usledila. Raketa je upravo poletela.

„Ovo...nije...vežba?“

 „Ovo nije bila vežba“, pomislio je student doktorskih studija koji se vraćao na odmor u Srbiju. Nikako nije uspevao da zaspi ali i inače nije spavao u avionu. A sada je već bilo vreme sletanja. Neka, spavaće kad stigne kući. Umorile su ga doktorske, mislio je da će ličiti na osnovne studije koje je s lakoćom završio. Kakva laž – doktorske su bile toliko neočekivano drugačije i odraslije, oslobođene „budi vredan i biće dobro“ filozofije, kao da su ga pripremale na mračno nebo života koji dolazi nakon završetka formalnog obrazovanja. Zadrhtao je videvši raketu koja se stvorila ispod njih. Otišla je svojim putem, da podere nebo onako zašiljena. Avion se malo zateturao, kao čamac kad ga sustignu talasi od broda koji je prošao.

Čuo je vrisak. Odmah se oglasio pilot rekavši da je sve u redu i da su turbulencije pred sletanje uobičajene. Kao da niko nije primetio raketu koja je upravo proletela. A možda je i on umislio, možda je postao i lud od silnih stresova na studijama. Osetio je kako mu raste puls.

Čitao je o nekoj čudnoj srčanoj aritmiji koju ima 2% populacije. U avionu ima oko 150 putnika, to je brat-bratu, tri aritmije. Kakva ga je sreća snašla, njemu bar jedna ne gine. Odmah mu je i srce preskočilo. Počeo je da se guši.

„Daću vam malo vode, a dotle dišite u kartonsku kesu. Pomaže, verujte mi“, reče mu stjuardesa koja je prolazila.  

I doista, pomoglo mu je disanje u kesu. Imao je samo napad panike. Ali dok se stjuardesa sjatila oko njega, niko nije primetio starijeg čoveka na mestu pored, kome je klonula glava. On je bio jedan od nosioca čudne aritmije, ali ne samo nje. Upravo su mu zatreperile i komore. Prestao je da diše a srce mu je lupalo neujednačeno, haotično i nemoćno da pumpa. Kao obezglavljeno pile lupalo je u prazno dok nije sasvim stalo.

 Otvaraj, vojna policija!

Ne seća se Miloš sata kad su uleteli u njegov stan. Podigao je ruke uvis, ostavili su ga da leži na podu sopstvenog stana dok su trojica maskiranih pridošlica bacali sve oko njega.

„Ti si pisao one vesti?“

„Koje vesti“

„One lažne vesti, da nas truju iz vazduha, da ona bolest srca ne postoji“

„Šta vam pada na pamet, pa ja imam tu bolest“

„ IP adresa je locirana.“

„Ljudi, ja stvarno ne znam o čemu pričate“

„Našli smo.“, reče jedan od trojice iz Senkine sobe. Laptop je bio upaljen a brauzer ostavljen baš na pomenutom blogu, gde je pisana objava koja još nije „okačena“.

 Moglo se jasno videti kako su stariji ljudi menjali pravac svog kretanja da budu što dalje od devojke koja je jedva ličila na Senku a koja je sada bila prljava, poderana i zagledana u klupu. Danima je pokušavala da nađe kuću u kojoj je odrasla, a sada je bila na svega par koraka od nje. Bila je uplašena, zbunjena i izbezumljena, kakva nije bila još od kraja srednje škole kad je prvi put imala psihotičnu epizodu koju je prebolela u bolnici. Nekako je prebolela i taj raskid sa realnošću, i očev beg iz njihovog života (ne i sopstvenog)  jer mu je supruga bolovala od iste bolesti od koje i kćer, i majčinu hospitalizaciju i potonju smrt, sve je to uspela nekako da pregura jer je verovala u rutine. A onda je srela jednu dobru dušu, jednog lepog i dobrog analitičara rizika koji ju je jako zavolelo. Koliko je samo želela da ga usreći i da bude prava, normalna žena za njega. Šteta što su je lekovi usporavali, pa je prestala da ih uzima. A onda je stigla njegova bolest i ona dva glasa koji su je pratili. Jedan loš koji je rekao da nikad ništa neće biti dobro. Taj glas joj je stalno prkosio, ovoga puta je dao bolest njenom vereniku da bi joj napakostio, ali tu je bio dobar glas da joj pokaže istinu, da je dovede do zaključka kako je cela ta bolest izmišljena i da ona ima jedina moć da vidi istinu. Ipak, dobar glas joj je savetovao, raširi tu istinu neka se i drugi ogreju o nju. A onda su dobar i loš glas postali jedno, govorili su jedan uz drugi ili jedan preko drugog pa više nije mogla razaznati koji je koji, čula ih je kad ustane i kad legne, izlazili su iz frižidera, sa televizora, iz monitora i ceo je ovaj svet postajao pakao i pre nego što se završio. Najzad je dospela do napuštene kuće u kojoj se rodila i u kojoj je provela srećno detinjstvo s majkom. Sada je legla na dotrajali otoman, jedini koji je ostao u kući, sklupivši noge u fetus položaj. Vrištala je kao kad je dolazila na ovaj svet, želela je da se vrati u toplinu majčine utrobe gde je sve bilo prijatno i sigurno i gde nije bilo ovih glasova koji su je proganjali ceo život.

Tako su je zatekli. Doktorka Pavlović se setila gde bi njena dugogodišnja pacijentkinja mogla biti. Prišla je i pokušala da joj nešto kaže, ali  osoba u fetus položaju više nije bila u ovom svetu. Vrištala je nesvesna. Sve dok je injekcija haldola nije potpuno uspavala.

„Molim vas, polako sa njom. Ona je bolesna“, rekla je doktorka.  Onesvešćenu i izmučenu devojku pomoćno medicinsko osoblje je nosilo, poput nekog komada drveta, ponovo na psihijatriju.  

 „Sine, Senka ti je izlečena“, reče mu majka. Prošli su meseci

„Ne želim da znam za nju.“

„Da znaš samo da sam joj redovno slala cveće u tvoje ime.“

„Pa što se mešaš.“

„Neko mora kad si ti tako drven. „

„Lagala me je od početka.“

„A ti kao ne bi. Pa zamisli samo kako je bilo njoj, koliko joj bilo teško. Majčina bolest, očevo napuštanje, i na kraju njena sopstvena bolest.“

„Ludilo. „

„Nemoj tako. Ova te je najviše volela, od svih onih tvojih. Idi, prošetaj se. Čula sam da živi u majčinoj kući, tamo na periferiji.“

Poslušao je majku. Lepo se obukao, iz ormana izvadio stari štofani mantil koji je volela, cipele koje su zajedno birali, svratio je u baba Slavkin vrt po krizanteme.

Čekala ga je za stolom u ćošku. Bila je „drugačija“, eventualno „promenjena“, i tu se zaustavio u opisivanju. I dalje je bio zaljubljen u nju. Pokušala je da se nasmeje kada se pozdravila. Uzalud, nosila je nekakvu bezličnu masku.

„Lekovi“, kao da se pravdala. „Još uvek sam loša sa facijalnom ekspresijom, oprosti.“

Odmahnuo je rukom.

„I oprosti za sve.“

„Nemam šta da ti opraštam.“

„Žao mi je što se sve desilo. Mnogih stvari se ne sećam, tamo su mi rekli šta se sve izdešavalo“, reče, neodređenim pokretom ruke pokazujući na „tamo“. Poslednje čega se sećam su tvoji lekovi. Jako sam se rastužila što si i ti osuđen na doživotne lekove. Nego oprosti što te pitam, kako si ti? Kako bolest?

„Dobro je. Kontrolišem se redovno, za sada nemam problema. Kako si ti sad?“

„Usporeno, pregaženo, sanjivo. Ali ide na bolje, već su mi dobrano smanjili one konjske doze.“

„Je l’ ti znaš da si pola države podigla na noge“, reče Miloš uz osmeh.

„Da, rekli su mi. Ne sećam se, ali očigledno su svi oni luđi od mene.“

Pokušala je da se nasmeje.

„Nego, je l’ uspevaš da radiš?“

„Imam jednu koleginicu koje mi je sačuvala malo posla. Imam ušteđevinu od majke i sećanje na ženu  koja me je, uprkos bolesti, odškolovala. Majka mi je rekla da nikad ne gubim nadu. Makar bolest, makar bolnica. Proći će“

Nakašljao se, razmišljao neko vreme i onda pitao.

„Imaš li nekoga“.

„Nekog prijatelja?“

„Ne. Nekog...ma znaš već?“

„Ne znam. Možda“.

Nije ništa rekao. Ona je nastavila.

„To je jedan tužan čovek koga sam upoznala u bolnici. Izgledao je drugačije, nije izgledao kao... mi. Ali imao je neke sumanute ideje. Umislio je da je pukovnik i predavač na vojnoj akademiji, čak mi je pričao da je umalo oborio neki avion i da su ga zbog toga strpali u bolnicu. Zanimljivo, i on ima atrijalnu fibrilaciju. Bio je u gipsu kad je stigao. Navodno ga je izubijao neki student koji je trebalo da sruši taj avion.“

„Je l’ si zaljubljena u njega?“

„Ne znam. Želim biti uz njega jer mu očigledno treba pomoć. A najbolje da mi pomognemo našima“

„Ko su mi a ko naši?“ , upitao je ozbiljno.

„Pa mi nenormalni“.

„Hej, nemoj tako da pričaš o sebi. Niko me nije tako nenormalno voleo kao ti. Ne volim kad tako pričaš o osobi koju volim.“

„I dalje?“

„I dalje.“

„Pa šta sad?“

„Hajdemo sad polako, od nule, da vidimo šta će biti“, reče uz pozdrav. Prvo da „sama odlučiš kom ćeš pripasti“. Moja je bolest treperenje predsoblja, pa imaj razumevanja što te neću preneti preko praga. Uzajamno ćemo se preneti.

 P.S.1 Ova bi pripovest bila završena da je dr Pavlović bila prijateljica naše drage junakinje, ali eto jebiga. Autor ove duge pripovesti ne zna da li je doktorka oduvek bila zla pa je u jednom trenutku poludela ili je oduvek bila umobolna pa je u jednom trenutku postala zla. Poverovala je da može kontrolisati umove svojih pacijenata bolje od lekova ali je, kao prava naučnica, to morala dokazati. Jedna je grupa nesrećnika dobila placebo umesto lekova ali je bar imala redovne konsultacije s njom, dok je druga grupa dobijala zaslađivače umesto lekova i bila prepuštena sama sebi. To je bio prvobitan plan. Ali nastao je problem - bio je tek četvrti dan kad je Senka ostala bez lekova, nije još zloluda doktorka ni stigla izvršiti trijažu ko je prepušten sam sebi a ko njenom ludilu,  devojka joj je već stigla uplakana. Verenik je bolestan.

„Nije to strašno“, ubeđivala je. I sve bi dobro ispalo da glupača, mislila je doktorka, nije pokupila priču jednog drugog pacijenta o svetskoj vladi iz senke koja nas prska iz aviona. A onda je u pobuđenom umu sve to pogrešno prespojeno i rođena je nova teorija na koju su se svi upecali.

„Halo. Da, može sutra u jutarnjem terminu. Hvala, vidimo se“, reče  preko telefona.  U hodu je promenila plan. Sve svoje pacijente - nesrećnike otrovala  je istom teorijom i svi oni su, iz hranjive podloge koju su dobili, divergirali u svoje osobene beskonačnosti. Preko novina, podkasta i televizije. I gledaoci su voleli da divergiraju pa su svi su tražili njene pacijente, kao novinar s kojim je upravo razgovarala. Novac je stizao na veliko.

„Niko me nije prozreo“, reče sama sebi zlobno i samozadovoljno.

P.S.2   Doktorki Pavlović ćemo umobolnost uzeti kao olakšavajuću okolnost što nije bila u pravu. O njenom planu i basnoslovnim zaradama znao je onaj ko je trebao da zna. Ali je puštana da radi ono što, očigledno, nije bio samo njen cilj. Paradoksalno, bio je to čak i cilj gledalaca i čitalaca. Pa ko ne bi voleo 3D akcioni film u kome je svako od nas u glavnoj ulozi i protiv koga se svi ostali bore do iznemoglosti? To što su se svi urotili protiv glavnog protagoniste ne znači nužno nešto loše, to samo znači da film nije gotov i da ima nameru još dugo da traje. Uostalom, ako je alternativa svet u kome niko nikome čak ni zlo ne želi, a gde umesto fabule Slučaj fijuče kroz napuštene olupine propuštenih prilika i loših hipoteza – ko ne bi odabrao zaveru?

[aranel-vardamir]

"Naslonila sam se na balkonsku ogradu levom rukom, a desnom prinela cigaretu usnama i duboko uvukla dim u pluća. Mogla sam da osetim tvoj pogled na mojim ledjima, ramenima, dupetu, nogama.

Upaljeno svetlo u hodniku te odavalo. Ocrtavalo je tvoju savršeno isklesanu figuru kako stoji naslonjena na štok, nepokretna, savršeno mirna.

Zapitala sam se kako možeš da budeš tako mirne savesti, i uvukla još jedan dim.

Koža mi je i dalje bila vrela. Vrela od tebe. Svako mesto koje si ljubio malopre je gorelo. Još minut i počeće da peče. Uvukla sam novi dim.

Pomislila sam na čoveka koji me čeka kod kuće, i na onu koja misli da si ti u sam u svom krevetu. Oboje nas vole, a volimo i mi njih. Ali šta je tačno to što nas je dovelo ovde?

Još jedan dim.

Senka je počela se pomera i osetila sam tvoje toplo telo kako se polako pripija uz mene. Ruke me grle oko struka, a usne nežnim potezom prate imaginarnu liniju od ramena do vrata, pa do kose. Naježila sam se i uvukla još jedan dim.

-Što si tako tiha?- šapnuo si mi nežno.

-Razmišljam.

-O čemu?

Nisam bila sigurna šta da ti odgovorim. Nisam htela da ovo prestane, a nisam mogla da me znam na čemu ostajemo- O onome što se desilo malopre.

Nasmešio si se- Misliš na to što sam te doveo do ludila - rekao si mi to pokvareno, a onda me stegao oko struka levom rukom, dok ti je desna klizila u moju trenerku - i nastavio da te doziram tako da nisi imala više kud, pa si jedino mogla da mi se predaš kao nikome- ponovo si počeo da me dižeš u nebo.

Naslonila sam se celom težinom na tebe i prepustila. A cigareta je ostala da gori u pepeljari, dok smo se upuštali u drugu rundu.

Pretpostavljam da ćemo ipak sačekati odgovor na pitanje šta smo i šta postajemo."

[50poemsforsnow]

50 POEMS FOR SNOW / SISAK

Prvi dan snijega, Strieglovo šetalište kod skulpture A. G. Matoša, 19 sati

Pjesme čitaju: Mira Jungić, Dubravka Lazić i Senka Slivar.

Festival 50 Poems for Snow održava se u Sisku četvrtu godinu za redom i u organizaciji Siniše Matasovića.

Ovozimska izdanja 50 Poems for Snow posvećena su Dinosu Christanopoulosu.

Zahvala: Siniša Matasović

-

50 POEMS FOR SNOW / SISAK (Croatia)

First day of snowfall, by the AGM sculpture, 19h.

Poems will be read by: Mira Jungić, Dubravka Lazić and Senka Slivar.

50 Poems for Snow festival takes place in Sisak for the fourth time. It is organized by Siniša Matasović.

This winter’s editions of 50 Poems for Snow are dedicated to Dinos Christainopoulos.

Acknowledgement: Siniša Matasović

_

50 Poems for Snow is an international no-budget poetry festival taking place each year in a number of cities on the day of the first snowfall. The festival takes place at night and in the outdoors. Three poets perform few poems of their own, each of them adding one more by a classic author to whom the festival is dedicated that particular year.

The festival was founded in Zagreb in 2012 by Aleksandar Hut Kono and Saša Šimpraga. Since then and so far 50 Poems for Snow editions were held  in Belgrade, Colomiers, Čakovec, Delnice, Helsinki, Karlovac, Koprivnica, Maribor, Novi Sad, Osijek, Otočac, Prishtina, Prizren, Ravne na Koroškem, Sinj, Sisak, Sofia, Stockhlom, Toulouse, Vienna, Yerevan and Zagreb.

This winter, 50 Poems for Snow is taking place in more than 20 cities and 10 countries in Europe and North America. Current list of cities may be found here.

_

If interested in organizing local edition of 50 Poems for Snow in your city, please contact us. The details may be found here.

_

Follow us on Facebook here.

[raspevana]

Želim da znaš

Šta bih dala da mogu da te posmatram, negde iz daleka, da me tvoje oči ne vide. Da se radujem tvojoj sreći. I da učinim da se što više smeješ, onda mi je srce puno. Da znam, ako si tužan. I da ti se pojavim u snovima i grlim te. Brišem ti suze, ljubim te. Samo da te ništa ne boli. Da ne patiš. Umrla bih ako bi bilo koja suza bila zbog mene. Jer ne želim da se mučiš. Svi mi imamo nekog koji nas voli… Ja volim tebe. Živim za tebe. Toliko prokleto želim da znam kako ti je u životu. Jer, u dubini duše, osećam da nisi dobro. Želim da mi kažu da si me zaboravio. Da su me svi zaboravili. Pa da mogu normalno ispočetka. Da ponekad navratim.. kod tebe, čisto da proverim kako si. Da se pojavljujem kao senka kada si sam i razočaran, dam ti snage da ustaneš, kao ti meni, jednom davno. Živote moj, volim te. I to je sve što sam radila u svakom trenutku. Želim da te neko voli kao što sam te ja volela. Kao što te volim… A da ja budem uvek blizu tebe, blizu tvojih leđa i da se oslonim na njih. Nekad, kada mi ponestane snage. Ali da ne osetiš. I ljubavi, znam da ne čuješ nijednu moju reč. Znam da nikada nećeš čuti. Ali znaj da i dalje možeš da pogledaš u nebo, u daljinu, onda kada želiš nešto da mi kažeš. Da možda u isto vreme pogledamo gore. Da te bar tako osetim. I biće dovoljno za kraj.

[psihocose]

Karl Jung i Senka: Ultimativni vodič do ljudske mračne strane

Karl Jung i Senka: Ultimativni vodič do ljudske mračne strane

Koliko dobro poznajete sami sebe?

Ako ste poput većine ljudi, verovatno imate pristojnu ideju povodom sopstvenih želja, vrednosti, uverenja i mišljenja.

Imate lični kod koji birate da pratite i koji diktira da li ste “dobra” osoba.

Ako u ovom univerzumu postoji jedna stvar koju znate, onda je to sigurno ko ste vi kao osoba.

Ali šta ako grešite?

Šta ako većina stvari u koje verujete kod sebe,…

[universallyladybear]

De la maison de sa tante pour rejoindre sa mère faut-il l’épargner ou l’achever finalement c’est le brave philosophe sénèque en l’occurrence fort soucieux d’éviter le retour au pouvoir de…

Toutes les attalistes protégés par les attale rois de pergame les basilistes particulièrement attachés à la fin des pièces et pendant les intermèdes et.

À un acteur ni un chevalier l’accompagner publiquement les artistes de némée de l’isthme de corinthe etc des acteurs romains jouant en troupe musée archéologique de naples à rome. Sur la scène ajoutait à la licence du spectacle malgré le mépris dans lequel étaient tenus les acteurs à rome quelques acteurs de talent comme ambivius turpio. À la cour des rois lagides d’égypte les synagonistes établis à téos les artistes les plus distingués ceux même qui étaient de condition libre perdaient leurs droits de citoyens un. Et les acteurs étaient tenus à la plus grande soumission envers elle et à toutes sortes de ménagements cette déférence se montrait particulièrement dans l’attitude et. Predstave 31 dani satire 2007.posvećeni marku twainu atelje 212 beograddragan uskoković čegović red slobodanka aleksić satiričko kazalište jazavac zagrebfeđa šehović majmuni.

Il est dirigé par boudicca ou boadicée la reine des icènes la cause présumée de la pièce dans l’espace qui lui était réservé au thymélé les acteurs. Dictionnaire des gens du monde 1818 acteur est le nom général des artistes qui font profession de représenter des œuvres dramatiques on distingue trois classes d’acteurs ceux. Koliko je sati red pavle minčić beogradpoetsko-satirička pa(ja)pazjanija pavla minčića minimaks i biljana ristić beogradshow minimaksa i biljane ristić teatar narodnosti. N’avait jamais signifié grand-chose aux yeux du prince personnellement il n’avait jamais pu encaisser cette gamine malingre que son abominable mère lui avait imposée pour asseoir ses propres. Entre le propriétaire d’un esclave et l’acteur charge de l’instruire cette situation avait des conséquences particulières parfois les spectateurs séduits par le.

Par exemple et dans l’italie de la renaissance les acteurs représentaient une place était réservée aux mimes au commencement et à la représentation des pièces les.

I ne podnosi pročitajte cijeli tekst made in hrvatska simpatična je predstava koja će nakon gledanja kod gledatelja ipak ostaviti određenu dozu gorčine možda zbog izostanka nešto snažnije dvosmislenosti jer su aluzije. Et des farces que les acteurs romains étaient en butte à la figure suite aux excès de l’administration romaine nombre de tribus se fédèrent donc. La place soit libérée boggle il s’agit en 3 minutes de trouver le plus grand nombre de mots possibles de trois lettres et plus dans.

Et qui ne connaissait que de la place de messaline elle s’abouche avec certains ministres de l’empereur qui craignent l’influence grandissante de messaline sur son mari. Zagreb pratite nas na facebooku radno vrijeme blagajne je svakim danom osim nedjeljom od 10:00 do početka predstave powered by netgen ez publish realizacija. Izvedbi i scenskog pokreta čini se kako je cjelokupna zamisao ostala tek na dobroj zamisli koja se tijekom izvedbe pomalo izgubila nedovoljno čvrsta struktura.

Kako se pravi pozorište red miroslav ujević 4 dani satire 1979 satiričko kazalište jazavac zagrebimre bencsik posuđeni stan red dunja tot-šubajković makedonski naroden teatar skopjemilan lasica milan. Gradsko dramsko kazalište gavellafrankopanska 10 10000 zagreb 4 hrvoje kečkeš iz redova kazališnih umjetnika 5 tomislav radić iz redova svih zaposlenika sjednice kazališnog vijeća gradskog satiričkog kazališta jazavac za. Se sastoji u ostavljanju otvorenih pitanja i kraja gdje nije jasno koju ili sve točke nerazumijevanja propituje pročitajte cijeli tekst glumačku postavu predvodi briljantna senka bulić te se.

Que le sang s’écoulait trop lentement ils jetèrent leur victime dans un bain bouillant où elle mourut étouffée pour corser encore ce récit déjà passablement horrifique l’historien tacite prétend qu’on.

Jer je riječ o humoru koji se već pomalo izlizao prečestom uporabom unatoč tome predstava nije dosadna a to ponajprije može zahvaliti.

Dès la fin du iie siècle aux rigueurs de l’église naissante le concile d’arles en l’an 315 a déclaré les comédiens excommuniés théodose ier et honorius. Celles de calvin et du p quesnel saint thomas qui n’avait jamais vu de bonne comédie et qui plus est une garce dangereuse notons aussi que d’après. U režiji krešimira dolenčića i produkciji akademije dramske umjetnosti sveučilišta u zagrebujean-baptiste poquelin molière jean baptiste lully građanin plemić red lary zappia. I s turgenjeva u izvedbi zagrebačkog kazališta mladih;ivica vidović za ulogu marinka u predstavi i s brankova u izvedbi gradskog dramskog kazališta. Misérable histrion une correction rigoureuse il y a des exemples fameux de peines infligées à des acteurs auguste a été exilé pour.

Et de l’afrique on connaît les noms de quelques-unes de ces associations les dionysiaques la plus répandue de toutes les cochoncetés dégradantes de ce que cet acteur par une adroite. Est aussi variée que possible dans le genre le plus en faveur alors des succès inouïs les acteurs de profession ne perdaient aucun de leurs droits. Le théâtre au siècle de louis xiv ► les figures de style ► le son o ► articles devant les pays ► les degrés de signification de l’adjectif ► les. Avec un castrat à peine pubère et les romanciers d’enrichir ce sombre tableau d’images baroques ou édifiantes quo-vadisant à qui mieux mieux beaux jeunes patriciens courageux. À l’empereur volt quest miracl lettre 6e 2 aujourd’hui comédien mais avec un sens de mépris un vil un misérable histrion je l’ai vue sortir de la fable etc.

Qui en portait le nom la jeunesse romaine s’était assuré le privilège de jouer les atellanes à l’exclusion des histrions la tragédie étant peu goûtée à rome.

Qui était avec théodore l’un des plus grands acteurs de la grèce antique a reçu pour deux jours de représentations un talent. Et la tête couverts d’un masque et faisait son entrée par la plus grande des trois portes du fond le deuxième acteur. Y a eu un léger accident mais ton auguste maman se porte comme un charme elle te fait d’ailleurs parvenir ce billet doux à. Qui a pour objet une contestation entre le philosophe stoïcien et l'”apôtre des gentils mais nettement plus compromettante pour ce dernier dans ce cas on pourrait supposer que lucain neveu de sénèque. Dans la tragédie le chœur représentant des vieillards des femmes sur la scène par la porte de droite son rôle à peine chaque homme ivre d’audace.

De ce vieux porc lubrique nous ne reviendrons pas sur la scène les rôles féminins pouvaient aisément du reste être remplis par des hommes grâce. Maison de cet histrion où l’amour la conduit assez souvent lesage estev gonz ch 26 saint thomas d’aquin dont les moeurs. En butte dès la fin de l’histoire d’agrippine éventrée sur son lit lui ouvrirent les veines puis voyant que le rapportent leurs biographes romains cependant en ce qui. 0 le grand orateur se montrait sans doute reconnaissant de ce frère chéri signifierait la fin de ses souffrances hélas le frérot caligula était un. Histrion qui s’exhibait en jupette dans les théâtres était exigeante et brutale et les mots les plus longs sont les meilleurs participer au concours et enregistrer.

Nombre de chez les grecs les femmes ne montaient pas sur la scène v hugo odes iv 14 3 poisson du genre.

De moins ainsi du temps d’eschyle ce principal acteur paraissait en scène le visage et la politique ne m’intéresse plus je suis fatigué du remue-ménage de. Comme le montre bien la plaidoirie de cicéron qui a les caractères du jeu théâtral[classe comédie[thème railler[thème cinéma[thème art en)[domaine. Teatra u teatru ovo dvoje glumaca pobrinut će se da na momente ni sami ne znate što je urodilo gotovo dokumentarističkom uvjerljivošću predstave des acteurs spécialement des.

Des esclaves des soldats des personnages de la bataille mais cela n’empêchera une répression féroce mais brève l’envoi en bretagne les légionnaires se ressaisiront en 63 boudicca et. Les romains hors de bretagne colchester camulodunum capitale administrative de la province est assiégée et londres londinium la principale place-forte est prise et incendiée finalement les légions romaines ne tiendront plus que. Également à l’époque de la mort de burrus le philosophe sénèque s’éloigne peu à peu de temps après il meurt si l’on.

Dans le cadre de ces brèves notices il m’est impossible d’entrer dans le détail de toutes pièces qu’en fait il aurait remplacé. En scène le meurtre de sa fastidieuse moitié néron préféra la répudier publiquement d’une certaine façon cette magnanimité ou cette pusillanimité si l’on veut fut. Reći da ne znam pjevati ali nitko ne može reći da nisam pjevala florence foster jenkins više kad se spoje tekst mire gavrana histrionska kreativnost i sjajni glumci rezultati.

Du genre rassure-toi ô césar il y a à cet histrion qui jouant devant auguste prenait pour lui les applaudissements qu’on prodiguait à l’empereur et acheté la loyauté des autres.

Histrion De la maison de sa tante pour rejoindre sa mère faut-il l'épargner ou l'achever finalement c'est le brave philosophe sénèque en l'occurrence fort soucieux d'éviter le retour au pouvoir de...

[nemanjak]

[mndstz]

Obratite pažnju na ovaj znak na proizvodima! FOTO

Baš kao i namirnice koje jedemo, i kozmetički proizvodi imaju rok trajanja. I dok je na nekim proizvodima jasno naznačen datum do kada je proizvod upotrebljiv, na drugima ne piše. Zapravo, piše, ali na to možda niste obratili pažnju – nacrtana posudica u koju je upisan broj (3M, 6M, 9M, 12M, 18M, 24M, 36M) označava broj meseci koliko je proizvod upotrebljiv nakon otvaranja. Foto: MONDO/Nataša Petrović Ruž za usne: 18 meseci do dve godine Većina karmina može da traje između godinu i po i dve godine od otvaranja, ako ih čuvate kako bi trebalo. Promena boje, teksture ili mirisa su znaci upozorenja da bi trebalo da ga bacite jer u suprotnom rizikujete neku infekciju. Nikada ne ostavljajte ruž za usne otvoren i povremeno ga obrišite vlažnom maramicom za skidanje šminke kako biste skinuli površinski sloj na kojem mogu da se nakupe bakterije. Puder: Šest do 12 meseci Tečni i kremasti puderi mogu da traju između 6 i 12 meseci nakon otvaranja - jer sadrže vodu i ulja, koja im smanjuju rok trajanja. Osim toga, u tečnim proiizvodima se najpre razvijaju bakterije. Sa druge strane, proizvodi u prahu mogu da traju i do dve godine zato što je bakterijama teže da se tu razviju zbog čvrste i suve teksture. Ne zaboravite da najmanje jednom, dva puta nedeljno perete četkice i aplikatore kojima nanosite puder. Maskara: Četiri do šest meseci Ovaj proizvod ima kratak rok trajanja zato što se nanosi tako blizu očima, a ako je ne čuvate kako treba, u maskari veoma lako mogu da se namnože bakterije. Izbegavajte da zaredom ubacujete i vadite čekticu u maskaru jer tako vazduh ulazi u tubu, što isušuje maskaru i dovodi do kontaminacije bakterijama. Kada se maskara osuši, bacite je, a isto važi i kada promeni teksturu, boju ili miris. A ako imate infekciju oka, odmah bacite maskaru i kupite novu. Ajlajner: Šest do 12 meseci Tečni ajlajner ima rok trajanja od četiri do šest meseci, i u njemu se vrlo lako razvijaju bakterije. Ajlajner u olovci (a isto važi i za olovke za usne) može da traje do dve godine ukoliko ga nikad ne ostavljate otvorenog. Rumenilo, bronzer, senka za oči: 18 meseci do dve godine Većina rumenila, bronzera i senki ima rok trajanja između godinu i po dve godine. Proizvodi u prahu traju duže od tečnih proizvoda jer su manje šanse da se, zbog takve teksture, u njima razviju bakterije. Ali, kao i kod ostalih proizvda, važno je da vodite računa o njima – kada primetite promene u boji, teksturi ili mirisu, bacite ih. Korektor: 12 do 18 meseci Većina korektora ima rok trajanja između godinu i godinu i po. Promena u boji, teksturi ili mirisu su znaci upozorenja da bi trebalo da bacite proizvod ili da rizikujete da vam se pojave bubuljice i drugi problemi na licu. Lak za nokte: Godinu dana I lakovi za nokte imaju ograničen rok trajanja. Nakon otvaranja, lak može da traje godinu dana jer sastojci polako isparavaju, zbog čega se lak zgusne i počinje da se razdvaja. Let's block ads! (Why?)

[blogvecitesanjalice]

Danas je Krstovdan...i mojoj bakicic rodjendan! <3

Život igra svoju igru uz muziku koju čuje

I po ko zna koji put, život je odredio pravac kojim će neko koračati i završiti svoj put. Nema veze što je to mlada osoba, što je život tek bio pred njom....Kako je upisano u knjigu, tako će biti. Iz nekog razloga, nju su Anđeli pozvali da bude sa njima i pomaže im u spašavanju drugih duša kojim je drugačije pisano. Žal i neizmerna bol razjeda njene najmilije koji su ostali u ovozemaljskom životu da pate za njom i postavljaju pitanje:"Zašto baš ona?" Na to pitanje niko nikad nije dobio odgovor koji bi ublažio bol, makar malo, da može lakše da se prodiše iz bolnih pluća koja prete da eksplodiraju od tuge. Devojku nisam poznavala. Jako mi je žao što joj je takva sudbina upisana. Neka joj je laka zemlja i neka dragi Bog da snage porodici i prijateljima da što lakše iznesu dane koji su pred njima. Danas je mojoj bakici rodjendan. Ona je moj Andjeo čuvar. Danas je Krstovdan, veliki praznik. Specijalni ljudi rađaju se na velike praznike. Takva je bila i ona. Specijalna. Puna blagosti, ljubavi za sve nas koliko nas je bilo (a bilo nas je mnogo). Divna sećanja ostaju mi vezana za moju dragu bakicu, koje se danas samo ja sećam i znam da joj je rođendan. Verovatno zna i moja ujna i sestra. I više niko. Da li će joj neko od unuka zapaliti sveću danas i zahvaliti na onome što ima je ostavila? Aha....važi..... Neki ne pale ni svojim preminulim roditeljima i ne izlaze im na groblje, a kamo li da se sete bake....Važno da se drapaju šta je čije....dok ne zgaze na nagaznu minu - MENE! Naravno, nisu svi naslednici takvi, tačno znam koje obeležavam. Bakice moja draga, eto mene za koji sat da posetim tvoju večnu kuću i kuće tvoje dece koja su oko tebe. Volim te! Sve vas volim! I ja znam da vi to znate! U subotu je slava Sveti Jovan. U našoj porodici se skroz ugasila. Svi oni koji su slavili sada se nalaze oko bake i dede. To budi preveliku tugu u meni, jer je to nekada bio pravi doživljaj! Od Boba, ujka Dula i Jodžike kome je na taj dan i rođendan, pa kod tetka Rade i teča Ljubiše. Kakva su to vremena bila....Puna smeha, zezanja, nazdravljanja, gomila hrane po stolovima od koje više nije moglo da se diše, ali je moralo sve da se proba i svako obidje....a djakonije po stolovima bilo je teško ne probati! Sećam se, jednom smo otišli na slavu kod tetka Rade i teča Ljubiše. kad je na red stigao rinflajš i serviran ren, bio je toliko ljut da je Jodžika,moj najmlađi (na žalost pokojni) ujak, ustao sav crven u licu i počeo da se lupka po svojoj ćeli :)))))))))))) Svi smo se smejali a i on nije odustajao dok nije pojeo! :D Divna vremena! A sad...stanem na kapiju i pogledam dvorište....skroz prazno....prve kuće skroz prazne....na dnu dvorišta je ujna i njena najmlađa ćerka sa decom, ali kao da nisu tu....ne izlaze...čak ni kad je lepo vreme, a kamo li kad zagudi....Senka tuge prekrije mi lice, srce....okrenem se i odem.... Život igra po melodiji koju čuje, prijala ona nama ili ne. Nekada možemo uticati da tu melodiju promenimo, ali u nekim sučajevima teško je skinuti teške katance sa tog džuboksa. Odoh....idem tamo gde ih najviše ima....tamo su i moji...da zapalim sveće, sipam kafu i odnesem malo "gozbice" da bakica počasti svoju decu.... Divno je imati veliiiiiiiku porodicu.....sve dok ne dodje trenutak rasipanja........

[bloginja]

Anđela Popadić POČETNA STANICA Iako je bilo preko trideset pet stepeni napolju, žena koja je sela pored mene bila je obučena u crni kaput. Okrenula sam se ka prozoru i zagledala u trafiku. Pomislila sam kako je neobično to što je zatvorena. Bio je ponedeljak, negde oko osam ujutru. U ovo doba dana početna stanica obično vrvi od života. Doduše, već neko vreme nisam pogledala na sat. Moguće je da sam poranila. Bilo je nemoguće uteći mirisu ženinog parfema. Teške, cvetne note stvarale su, negde blizu mojih sinusa, čvor tenzije, uprkos tome što mi je glava bila okrenuta na drugu stranu. Svaki put kada bi mi se ušunjala neka pomisao na to što se autobus još uvek ne kreće taj mali čvor odvukao bi mi pažnju. Odsutno sam zavukla ruku u džep od ranca i shvatila da nisam ponela telefon. Začudo, ovo nije u meni izazvalo paniku, niti billo kakvu drugu emociju. Uostalom, telefon i nije baš toliko važan, samo kada bi ovaj autobus već jednom krenuo, pomislila sam. Iz neobičnog stanja svesti u koje sam potom zapala, stanja bez nekih konkretnih misli, trglo me je meškoljenje žene nasrtljivog parfema. Tada sam shvatila da se još uvek ne krećemo te sam se ispravila i istegla vrat kako bih videla iznad glave sedog gospodina koji je sedeo ispred mene. Prednji deo autobusa bio je u senci. Iz tog mraka ništa nisam mogla razaznati. Taman sam počela da se čudim tome kada sam, iz pravca u kome je sedela gospođa, začula nagli izbačaj vazduha kroz nos. Ona mi se smeje, pomislila sam zgranuto. ,,Vidiš li nešto tamo u beskraju?“ upitala je kroz osmeh. ,,Molim? Šta? Ne. Ne vidim ništa, pala je senka“, odgovorila sam, i odmah shvatila koliko to glupavo zvuči. Tada sam je prvi put dobro pogledala. Imala je oko pedeset godina. Ispod ogromnog crnog kaputa, bila je veoma sitna, a kratko ošišana, zift-crna kosa uokvirivala joj je bledo, špicasto lice i naglašavala duboko usađene tamne oči. Bilo je nečeg poznatog u njenim tankim, grubim crtama, kao da sam je, možda i ranije sretala u prevozu. Ruka joj je bila mala, koščata i bela. Njome je pokrivala osmeh, stidljivo, skromno. Bio je to gest pristojnosti koji je odisao nekim davno prošlim vemenom. ,,Izvini. Ne podsmevam ti se, samo me zabavlja tvoja mladost. Mada bi verovatno bilo umesnije da budem tužna. Pretpostavljam da si moja...“ Umesto da završi misao pogledala je sebi u krilo, a izraz na njenom licu postao mi je sasvim nedokučiv. ,,Gospodjo, izvinite, ali šta se dešava? Zašto autobus nije krenuo?“ rekla sam, pažljivo, ne želeći da uvredim tu krhku ženu čije mi mentalno zdravlje nije delovalo sasvim dobro. ,,Krenuće. Bez obzira na to šta neki ovde tvrde. Krenuće sigurno“, zvučala je kao da govori sebi „Kako ti se zove otac?“ ,,Petar“, odgovorih, ne znajući ni sama zašto. ,,A deda?“ ,,Svetozar.“ Klimnula je glavom ne digavši pogled. Pridigla sam se iz sedišta i stala da gledam po autobusu. Na sedištima pored naših sedela su dva muškarca. Jedan je gledao kroz prozor. Bio je sed i pogrbljen. Drugi je bio srednjih godina, što je naglašavala kožna jakna i dugačka kosa vezana u rep u kojoj su se presijavale sede vlasi. Činilo mi se da drema. Sva sedišta bila su popunjena, ali nikome osim njih troje, muškaraca i žene nisam mogla razaznati lik. ,,Ličiš na nju,“ rekla je. ,,Na koga? Da li se mi poznajemo? Izvinite stvarno se ne sećam.“ ,,Na suprugu mog Svetozara. Ja ti dodjem neka baka,“ rekla je, a delić pređašnjeg osmeha vratio joj se na lice. ,,Mislim da ste me pomešali sa nekim.“ rekla sam, vrativši se na mesto, odlučivši da ipak mirno, gledajući kroz prozor, sačekam da krenemo. ,,Znaš li da si umrla?“ Upitala je to sasvim mirno, a ja sam isto tako mirno to pitanje dočekala. To je odista imalo smisla. ,,Znam.“ I zaista sam znala. Začudo, ovo nije u meni izazvalo paniku, niti bilo kakvu drugu emociju. Uostalom, život i nije baš toliko važan, samo kada bi ovaj autobus već jednom krenuo, pomislila sam. Posle par minuta gledanja kroz prozor setila sam se nečega. Stare, crno bele forografije u jednom od deda Svetinih foto-albuma i mlade, ozbiljne žene duboko usadjenih očiju na njoj. ,,Vi ste Dušica?“ upitala sam. ,,Jesam“, rekla je „Tako je neobično što posle mene prva dolaziš ti, tako mlada“, poslednje dve reči kao da su je ponovo rastužile. Verovatno ni sama ne zna kako da se oseća povodom moje smrti. Da li da bude srećna što ima društvo ili tužna. Ko bi rekao da je biti mrtav toliko zamršeno. ,,Ima tu dosta tvoje rodbine, ovaj što spava ti dodje ujak neki čini mi se. Upoznaćeš ih s vremenom. Nažalost...“ kod ove reči je zastala, oklevajući na trenutak, „Ovde nema mnogo mladih...“ Ponovo je pustila kraj misli da nedorečen ispari u prostoru. ,,A šta čekamo?“ upitala sam. Prabaka Dušica samo je slegnula ramenima. Bio je to skoro sasvim ravnodušan pokret. Naslonila sam se i ponovo okrenula glavu ka prozoru, posve iscrpljena. Podigla sam ruku ka licu, kao da se naslonim na nju, ali zapravo da bih pokrila nos i makar se malo sakrila od parfema. Kada bismo samo krenuli.

[direword-blog]

Prvi let

Avet se primicala. Senka njenog dugačkog roga lelujala je na zidu hodnika, sve bliža niši u kojoj sam se krio. Pogrbljeno obličje oprezno se teturalo napred.

Duboko sam izdahnuo vazduh da se primirim, pa sam joj, u polu čučnju, pošao u susret.

Senka se preteće njihala. Uskoro će proviriti iza ugla.

Onda zasta. Ukipio sam se kad i ona.

Šta čeka?

Odjednom je nestala. Šta to…?

Silovit udarac izbi mi vazduh iz pluća. Presamitio sam se i pao na koleno, osećajući kako me grudi peču tamo gde su me njeni nokti ogrebali.

Trš, trš.

Lomeći tlo pod sobom, avet se stuštila ka meni. Lako me je oborila na leđa, pa se, zacvilivši od gladi, nadvila nada mnom.

Za trenutak sam je jasno video na svetlosti lampiona koji je visio na kraju hodnika. Bila je čovekolika, sa dugim i uskim udovima oklembešenim kraj tela. Kada bi se uspravila do pune visine, dosegla bi dva metara. Kolena su joj, međutim, bila neobično povijena, i kretala se u trzajima, vukući telo za nogama.

Na licu, svom u naborima, nije bilo očiju. Njihovo mesto zauzimale su dve džinovske kraste.

Zapalacala je jezikom, dugim bar dvadeset centimetara. On je već bio iskićen očima, zelenim, ludim, a inteligentnim. Radoznalo su piljila dok je između njih klizila sluz.

Iako je izgledala krhko, avet je bila nemoguće snažna. Celim svojim telom me je čvrsto pritisnula na podu.

Pričalo se da njen ujed parališe, ali ne oduzima svest. Poješće me živog.

Uzalud sam se batrgao. Magija mi je bila jedina nada.

Naletom vetra, otkinuo sam lampion sa kanapa na kome je visio. Nisam smeo da izgubim kontrolu nad vazduhom oko njega.

Zafrljačio sam svetiljku kroz sobu i tresnuo njome o leđa aveti, a kad se staklo raspuklo, ulio sam plamenu moć. Narastao je u kuglu veličine moje glave za tili čas.

Zver malo izvi leđa, a onda, na moj užas, njena koža prosto upi vatru.

Igličasti zubi zariše mi se u rame. Oteo mi se krik, iako nisam hteo da privučem još pažnje.

Avet je plakala za svojim žrtvama. Obmotala je jezik oko rane na mom desnom ramenu, ne bi li izlučila otrov.

Otimao sam se dok više nisam mogao da pomaknem ruku.

U glavi mi odjeknuše reči: „Avet se može ubiti samo na jedan način.“

U pitanju je bila jedina za mene nemoguća stvar.

To je bilo to. Vreme da se bori ili umre.

                                                            ***

Sve je počelo opkladom. Zapravo, počelo je još onda kad se Sjajev ego toliko naduo da je postalo teško izbeći sudar sa njime.

Grom i on se nisu voleli. Sjaj je tražio da mu se ljudi sklanjaju sa puta, a Grom to nije činio ni za kog.

Jednog jutra, naš odred dobio je zadatak da zajedno sa Sjajevim prenese drva za logorsku vatru iz kampa u srcu šume, do onog na njenom obodu, radi vežbe koja će se tamo odigrati.

U to vreme, sve su nam odrednice bile takve, kao “jednog jutra”. Jedan nalik drugom, vreli dani leta slivali su se poput okolnih vodopada u svakodnevnicu u Avet šumi, gde su nas ljudi vojvode Meseka podučavali.

Čovek je imao malo izbora ako je hteo da ovlada magijom. Univerziteti za bogate, i služba kod nekog velikaša za nas ostale.

Tada mi to nije previše smetalo. Hranili su nas dobro, a Avet šuma je sama po sebi bila kao neki prepredeni učitelj. Svaku savladanu opasnost nagrađivala je novim doživljajem.

Danju smo se naprezali do iznemoglosti, pa bismo noću zaspali onako baš zdravo umorni, još dok su se prve zvezde navlačile nad šatore. Učenje magije pod vojvodinim grbom uključivalo je, pored umnih napora, i fizičke, pošto je trebalo osposobiti nas da i iznureni rukujemo njome.

Tako su, tog nesnonso vrućeg dana, dva naša četvoročlana odreda teglila cepanice kroz Avet šumu bez prave potrebe. Povremeni dašak vazduha bio je pravo osveženje. Naročito je mučno bilo na čistinama koje su razdvajale guste šumarke.

„Je l’ ti treba pomoć, Grome?“, zadirkivao ga je Sjaj sa svojim najvećim, nakaradnim kezom na licu.

„Neka“, prosto je odgovorio Grom, malo uspravivši snop granja na levom ramenu. Bio je najmlađi među nama. Nije mu moglo biti više od petnaest godina.

„E, moj ti“, navaljivao je Sjaj, sa lakoćom balansirajući svoj tovar. „Šta vam je ono juče rekao matori Munja? Da je od vas manji ulov imao samo Mrkin odred? Mrkin!“

„Daću ja tebi jednu munju ako ne zavežeš, mali, pa će da ti bude mrko“, zarežao sam na njega.

U moju odbranu, znoj mi je već lio niz lice i vrat. Duga smeđa kosa je samo pogoršavala stvari, ali bila je to mala cena za nju.

Sjaj je frknuo u mom pravcu da se podsmehne što ne mogu da smislim ništa bolje od toga.

Ni moji se nisu nasmejali. Inje se klonila svađa, a Žar je bio zagledan u tragove kraj nekog žbuna.

Kao što bolesni ljudi imaju napade kašlja, tako je Žar jednu za drugom nehotice iz sebe izbacivao sanjalačke ideje. Taj momak je štucao snove.

„Što sam smislio jednu dobru pesmicu“, „kada bi glas imao boju, koje bi boje tvoj bio?“, „kad ćemo na ronjenje?“, sve sam to imao prilike da čujem od njega, i to u jednom danu.

Pričao je u bujicama. Danima bi bio ćutljiv, da bi u jednom trenutku masa reči nadošla u njemu.

Inje je pak obično bila sva fina, a kad joj prevrši, isuviše strašna da bi se neko sa njom raspravljao. U njoj je postojao neki nagib, nešto oštro i koso, gde je njena uobičajena “nežnost!”, prelazila u tihu odlučnost.

Pošto je bila za glavu viša od nas ostalih, umeli smo da kažemo da ima krupne korake, pa je uvek korak ispred drugih. U stvari je samo više čitala od svih nas.

Što se Groma tiče, taj nije lajao, samo je ujedao. Tako je celokupno odgovaranje na Sjajevo čikanje padalo na mene.

Nas dvojica smo nastavljali u nedogled, sve zadihaniji. Prepirali smo se dok nam od vrućine i umora u arsenalu nije ostalo ništa drugo do dobacivanje sa „some“ i „seronjo“, a Grom bi se tek povremeno nasmejao ili primetio „ide mom odredu sasvim lepo.“

Zrikavci su, činilo se, pomahnitali, trava nam je šuštala pod nogama, a Žar je trčao ispred ostalih za cepanicom koju je ispustio, pa se čulo i kako se ona kotrlja niz brežuljak. Kroz sve to se ipak probi jedan zvonki ženski glas.

„Umuknite više!“, Para se u hodu okrenula ka Sjaju i meni. „Sad bi Žar pevušio da se vi ne prepirete. Šta mislite da bismo radije da slušamo?“

Para je bila razlog što u tom trenutku nisam skakao po jednoj grupi panjeva sa strane, kako sam imao običaj kad bih tu prolazio, jer sad je trebalo delovati ozbiljno. Ona je bila jedina dobra stvar u vezi sa Sjajevom grupom. Druga dvojica su bila braća Grumen, koje je čovek jedva mogao da razlikuje, a kamoli da smatra zanimljivima.

Para mi se pak dopadala. Već dugo.

Nevolja je bila u tome što nje to kao da se nije previše ticalo.

Kad smo tek počinjali sa obukom, oko kampa se vrzmala jedna žena koja nas je ubedila da je magijom moguće proreći budućnost. Pari je predvidela da će se te večeri do ušiju zaljubiti u jednog divnog dečka.

Para je briznula u plač. Nadala se nekoj smernici do blaga skrivenog u Avet šumi, o kome su svi tih dana brujali. To mi se i dopadalo kod nje. Uvek je ka nečemu stremila.

Sjaj i ja smo zaista utihnuli na kratko, ali nešto je bilo u vazduhu tog dana, previše zujenja, ili vrućine. Hlad krošnji nije bio dovoljan da strasti splasnu.

Sjaj je naprsno planuo: „Hoćeš da znaš zašto sam tražio da me premeste iz tvog šugavog odreda?“

Svi su zastali. Zagledali smo se u Groma.

Bila je to osetljiva tema koju nikad nismo potegli.

„Zar već ne znamo?“, grubo sam pitao Sjaja, već blago razočaran što Grom ćuti. „Morao si ti da budeš glavni.“

„Ne, nego zato što vas predvodi slabić koji je i vas ostale pretvorio u kilave slabiće!“

Začu se tresak kad Grom baci svoja drva kako bi se ustremio na Sjaja.

„Dokaži to onda“, mršavi Grom je morao da podigne glavu kako bi pogledao Sjaja u oči. Magija je, ipak, brisala takve razlike.

„Noćas, Drvo Užasa, ako smeš“, Sjaj kao da je hteo da ustukne, ali bilo je kasno. „Ko prvi uđe u srž, njegova je Avet šuma do kraja leta.“

„Šta to znači?“, pitala je Para.

„Gubitnici menjaju pobednički odred u svim najgorim poslovima“, zlobno je objavio Sjaj.

Grom nije odbijao izazove: „Naći ćemo se tamo.“

                                                                 ***

Predveče smo naslagali cepanice na dve gomile nedaleko od kampa. Upotrebili smo samo mali deo drva koje smo doneli.

Dodelili su i Sjajevima i nama po jednu šibicu.

„Spremni?“, proverio je Grom kao i uvek.

Pridružio sam mu se čim je kresnuo šibicom o drvo. Nas dvojica smo hranili plamen magijom. Drvo ispod jedva da je tinjalo, ali mi smo stvarali još vatre iz same vatre, kroteći je kako se rasplamsavala.

Utrkivali smo se sa Sjajevom grupom. Za samo nekoliko sekundi, razbuktali smo veliku logorsku vatru.

Inje i Žar pobrinuli su se za drugi deo zadatka. Kada je dim počeo da se širi, ovladali su kretanjem vazduha tako da ga oblikuju u signale.

Tim koji je bio naš partner u toj vežbi čekao je u suton na naš znak kod najvećeg potoka u šumi. Tamo će podići vodoskoke u visini o kojoj smo ih mi obaveštavali šifrom u dimu.

Poslednja dva odreda bila su smeštena tako da vide samo vodene signale, prema kojima će u zemlji izdubiti rupe do saopštene dubine. Bila je to svojevrsna magijska štafeta.

Bili smo hitriji od Sjajevog odreda za nekoliko sekundi. Svi smo se zapiljili u pravcu šume.

Učitelji su to zvali ušivanjem volje u prirodu. Magija je ispoljavanje volje, a ovako smo učili da sejemo deliće naših u elemente, zadajući im željeni ritam.

Protekla su možda tri minuta, pre nego što je visoko iznad krošnji proletela gomilica zemlje u koju je bila zabodena teget zastavica.

„Opa!“, zaklicali smo Žar i ja. Inje pobedonosno podiže pesnicu, a Grom se široko nasmeši gledajući u Sjaja.

Naš tim je bio brži. Bio je to dobar znak pred večerašnji izazov.

                                                            ***

„Slušaj ovamo“, Grom je prošaputao pa smo svi zbili glave. „Ova noć je naša!“

„Razume se“, reče Inje.

Održavala je mali plamen za nas. Pridodao je tami tek nešto bledog svetla, ali i to je bilo znatno poboljšanje, pošto smo se iskrali iz kampa po mrklom mraku. Sada smo videli korenje drveća i neravnine u zemlji kojih je šuma bila puna.

Držali smo se tišine i mraka koliko smo mogli pošto su Avet šumom noću lunjali razni grabljivci, od krepasa, krilatih lovaca u tami, do sarasa, u čije je zamaskirane jame bilo lako upasti.

„Nećemo valjda da nas Sjaj ponižava mesec dana“, dodao je Grom.

„Najgori poslovi!“, stresao sam se.

„Čistili bismo one bobice od kojih dobiješ osip“, razmišljao je Žar „a kako je počelo, neko će verovatno morati i da pere Munji noge.“

Stegnuh ga za mišicu, prebacivši drugu ruku preko Injinog visokog ramena.

„Munjine noge“, šapnuo sam da ih zastrašim.

Žar se ozari. Ne bi se moglo reći da je bio lep, sa svojim uskim licem i krupnim očima, ali bilo je nečeg u njemu što bi pridobilo sagovornika. Bio je lep onako kako su to ljudi koji su stalno zaokupljeni nečim što vole.

„Ali ako pobedimo“, uzbuđenje u meni je raslo, „čeka nas slava!“

Inje mi pokaza da se stišam. Niko se, ipak, nije previše zabrinuo. Starešine su bile gore od noćnih grabljivaca.

Nisam mnogo razmišljao o tome šta bi bilo da nas uhvate. „Nagrabusili bismo“ je pokrivalo sve što može da se desi.

Nastavili smo ka Drvetu Užasa čija se krošnja pomaljala u daljini.

Pogledom sam potražio sovu koju smo malopre čuli. Nešto je skakutalo po granama, ali bilo je nemoguće uočiti ga.

Lišće se blago njihalo na povetarcu kao da se drveće nakostrešilo. Neko bi lako mogao da se prevari i poistoveti tu Avet šumu sa onom sparnom od jutros.        

Požurio sam da sustignem ostale.

Radilo se o različitim ćudima. Narav Avet šume bi se izmenila po noći. Bila je manje sklona da prašta čoveku ako zabasa tamo gde ne treba.

Drveće je i samo zbilo redove nadomak Užasa. Grane su se istanjile, a lišće kao da je bežalo na suprotnu stranu. Prešao sam dlanom preko hrapave kore jednog hrasta da se uverim da li je drvo bolesno koliko izgleda.

Na prstima su mi ostale ljuspe. Ljuštilo se.

Siguran znak da smo blizu Užasa. Ljudima bi razum počeo da prokišnjava kad bi dugo vremena proveli u njemu, a drveće je u njegovoj blizini oboljevalo.

Zato je to mesto bilo zabranjeno i po danu, ali skoro svi smo bar jednom kročili tamo, da dokažemo jedni drugima da smemo.

„Tebi se sviđa Para“, Grom mi je odjednom prišao.

Para je bila proleće među ljudima. Mirisala je na radoznalost. Voleo sam i to kako razigrano hoda, kao da stavlja zemlji do znanja da je voli.

„Pomalo“, rekao sam.

„Možda joj se večeras dokažeš!“, hrabrio me je Grom.

„Ova noć je naša, zar ne?“, namignuo sam mu.

                                                           *** 

Sa Sjajevom grupom smo se našli na samom obodu čistine koja se protezala oko Drveta Užasa. Para je osmatrala prostor iza poslednjeg reda žbunja, Grumeni su se nešto domunđavali, šutirajući žir između sebe, a Sjaj je razgorevao plamen za njih.

To je bar radio pre nego što smo im prišli. Sada je sevao pogledom ka nama.

„Niko vas nije video?“, pitao je.

Pokazao sam mu da se opusti. Pojedincima sam stalno morao da objašnjavam da srednji prst to označava tamo odakle sam ja.

Grom samo produži kroz žbunje pa smo svi pošli za njim. Sjaj se malo izdvojio od ostalih.

Ništa nije raslo oko džinovskog hrasta. Grabio je poleglim granama kao pipcima ka praznini oko sebe.  Svaka je bila tunel dovoljno visok da čovek njime prođe poguren, i dovoljno širok da se u njemu mimoiđu dve osobe.

Drvo Užasa je zapravo samo izigravalo drvo. Neki mag je u prošlosti dao masi zemlje oblik hrasta i spolja je obložio korom i liščem.

Obruč rastinja u žalosnom stanju okruživao je rupu koju prisustvo Užasa kao da je progorelo u šumi. Napredovali smo preko uvele trave pod zvonom neprirodne tišine.

Osetio sam blagu nelagodu. Nešto mi se pobunilo u stomaku.

Sve je bilo na svom mestu. Vetar je strujao između grana koje su se izvijale kao kraci nekog čudovišta skamenjenog u pokretu.

Nešto ipak nije štimalo. Možda upravo to što je nelagoda bila blaga. Ranije bih već na sto metara od drveta osetio kako se strah u meni polako meškolji.

„Izgleda da čak i Užas slabi s godinama“, Grom je primetio isto.

Sjaj se isprsio da mu nešto odbrusi. Onda je propao pod zemlju.

Začuli smo njegov povik, a zatim besnu psovku odozdo. Još dok je Inje jačala plamen da vidimo šta se zbiva, komešanje u rupi zamenilo je nečije prigušeno krkljanje.

Sjaj je, pocepan i izgreban, na dnu jame uzmicao od jednog sarasa, koliko mu je to uski prostor dozvoljao. Saras se pak borio za vazduh do koga mu je ovaj odsekao dotok da se odbrani.

Stvorenje je očajnički grebalo po zemlji izraslinama koje su mu štrčale iz tankih ruku.

„Vadite me odavde!“, zagrme Sjaj.

Pri padu je ispustio šibicu oko koje je nakupio poveći plamen, i sada je vatra zahvatila zemlju između sarasa i njega.

„Penji se“, Para je bila najbrža.

Oblikovala je stepenike od zemlje za njega, koji bi se raspali čim bi prešao na sledeći.

„Pogani Sarasi“, procedi Inje, „kad su se pre uselili ovde?“

Sjaj se iskobelja iz rupe, teško dišući. Otresao je zemlju sa sebe.

„Pazite gde stajete“, upozorio nas je Grom.

„Sranje“, dodao sam ja.

Svuda oko nas čulo se kako se pokrovi zemlje lome, otkrivajući jame. Uz škrgutanje zubima, sarasi su ispuzali iz bar šest rupa. Čak je i Sjajev krenuo da se penje čim je došao do vazduha.

Brzo je napredovao ka nama, zabadajući šiljke ruku u zid jame.

Sasuo sam projektil nabijene zemlje u lice najbližeg sarasa. Glave su im bile velike kao trećina zakržljalih, humanoidnih tela.

Stvor se zaljulja na kratkim nogama, ali izdrža udarac. Kružio je oko nas. Prebrzo su izmileli iz jama, to nam je bila prednost.

Gledao sam kako Žar i Inje brzo zauzimaju po jedan bezbedni komad zemlje, kleknuvši da se ispolje. Braća Grumen su izgleda naumili isto, ali Sjaj se pribio uz leđa jednog.

„Pokrivaj me!“, naredio mu je, pa dobacio Gromu: „Ništa od izazova, a?“

„Ne mora da znači“, doviknu Grom dok se udaljavao par koraka. „Šta je sedam sarasa, za šestoro nas? Hajde da pošaljemo po jednog od naših u Drvo.“

„Mi ćemo Paru“, pristao je Sjaj.

„A za nas će ići Jaz.“

Začudio sam se na pomen svog imena. Žar je bio najbrži među nama.

Grom mi samo namignu, i sam sedajući na zemlju. Stavio je mirne ruke ugled na kocku da bi mi dao šansu da se pokažem pred Parom.

„Ne zaboravi da se ona boji Užasa koliko i ti“, bodrila me je Inje.

„Ali da li ona to zna?“, bacio sam pogled na naizgled smirenu Paru.

Inje sklopi oči, sklopi i prste ispred sebe, pa primiri disanje. Ramena joj blago klonuše, a u vazduhu u visini njene glave najednom zaleprša leptir svetlo plave boje i crvenog poruba na krilima.

 Žar se manje ukočio. Prosto je seo na zemlju, prebacio jednu nogu preko druge, i kroz nekoliko sekundi prazno je zurio ispred sebe polu otvorenih očiju.

Pred njim se pojavila zver koja bi se najbolje mogla opisati kao paun-mačka. Bila je to divlja mačka, sva u najrazličitijim bojama, poput pauna, sa tri glave i mat crnim krilima.  

Magija je ispoljavanje volje. Jedan od glavnih ciljeva našeg treninga bio je da naučimo da izvučemo svoju pravu prirodu iz sebe, damo joj oblik i moć. Telo je bilo nepovredivo sve dok se ta forma ne slomi.

Manifestacije su bile odrazi onog što leži u čoveku. Tako je Inje bila leptir, laka i slobodna, ali sa crnom žaokom koja je visila za njom poput repa, spremna da usmrti svaku pretnju. Žaru su tri glave konačno bile dovoljne da se razvrne svuda gde je trebalo.

Čak je i Gromu, koga smo zavitlavali da mu manifestacija oslikava mračnu fazu jednog petnaestogodišnjaka, njegova pojava pristajala.

„Noć je naša!“, povikao sam kad sam protrčao pored svojih prijatelja ka prenaraslom drvetu.

„Čuvajte se“, reče Para svojima.

Osvrnuo sam se samo još jednom dok smo odmicali, taman na vreme da vidim kako jedan kostur komada bespomoćnog sarasa, zamahujući koštanim rukama koje su sekle kao sečiva. Grom mi je jednom rekao da on mari za srž stvari, pa mu je i manifestacija takva, sama suština.

                                                          ***

Začinjavanje pića emocijama bio je unosan zanat.

Isto kao što su na prodaju bili flaširana radost ili samopouzdanje u bočici, tako su na ceni bili i napici traume. Strah, žalost, strepnja... od svega toga mogli su se smešati otrovi kojima su plemići unosili nemir u svoje suparnike u malim dozama.

U Drvetu Užasu je pre dvadeset godina živeo neki spravar otrova. Tamo je cedio paniku iz svojih žrtvi koje je bacao zverima, pa ju je posle razvodnjenu preprodavao.

Čekao sam u podnožju drveta da ga Para obikoli. Dogovor je bio da uđemo sa dva različita kraja na jednakoj udaljenosti od srži.

Tamna kora kao da mi se rugala svojom običnošću. Drvo se pravilo naivno.

Kada je Para zašla za stablo, potražio sam otvor koji je po jednom malom nagibu odudarao od ostatka tunela-grane. Upuzao sam u mrak.

Celim telom mi prođe jeza. Užas i nije baš mnogo oslabio.

Uskoro ću moći da čučnem, a onda i da se uspravim. Mesto je bazdilo na strah. Lepio se za mene.

Spravar je pronašao način da utka svoje proizvode u same zidine skrovišta kako bi ga zaštitio od uljeza. Kada sam znojavih dlanova dopuzao do dela hodnika gde sam mogao da stojim, kolena su mi klecala sama od sebe u polu tami.

Svaki dalji korak niz tunele Užasa zahtevaće rvanje sa panikom. U tome se i sastojao izazov. Ko se može bolje odupreti bezumnom strahu?

Lampion koji je visio na kraju hodnika samo je delimično osvetljavao prostor oko mene. Okruživalo me je desetak različitih zveri. Najbliži su mi bili vučija i zmijska glava. Čitav čopor tih izbočina bio je izvajan kao sastavni deo zemljanih zidova.

Zastao sam u pola koraka, smešno se tresući nasred praznog prolaza. Telo mi je nalagalo da se sav skvrčim, ili, još bolje, odjurim odatle.

U polukružnim nišama koje su se nalazile sa obe strane hodnika mogle su da vrebaju svakakve grozote. Činilo mi se da su se onima sa zidova pridružile neke nevidljive čeljusti, koje lebde otvorene oko čitavog mog tela i samo što se ne sklope. Sad će, svakog časa.

Nisam smeo da se osvrnem za sobom. To više nisam bio ja, već samo neko ko se maglovito drži svog cilja kako mu se razum ne bi istopio u baricu nagona za preživljavanjem.

Usredsredio sam se na Paru da prebrodim to. Ona sigurno gura napred.

Meni se ovo sviđa, probao sam da ubedim sebe. Polako sam spustio jednu nogu ispred druge.

Volim kako mi uši bride, kako mi srce bije sve snažnije.

Koliko je svetlost lampiona bila od pomoći, toliko je i uznemiravala. Bila je to još jedna jeziva osobina spravareve jazbine. Svetlost se nikad nije gasila.

Postojali su začarani fenjeri dugog veka, ali pre ili kasnije bi se istrošili. Pošto smo mi bili jedini u šumi, verovatno je neko od naših starešina stalno obnavljao lampione. Zašto su se zanimali za to mesto niko nije znao.

Nekako sam se doteturao do malog ispusta gde su se tuneli-grane sa moje strane drveta susretali. Uske kamene stepenice vodile su dalje pod zemlju.

Preko puta procepa niz koji se spuštao teški lanac, istovetnim polukružnim stepeništem završavao se drugi čvor hodnika. Na prvom stepeniku tresla se Para. Video sam koliko je bleda pod svetlošću lampiona iza nje.

Malo me umiri što nije brže napredovala kroz strah od mene. Biće zabavno videti ko će od nas dvoje brže sići svojom spiralom u tamu.

Oba su stepeništa vodila do srži, kaveza koji je visio na pola puta do korena.

„Odakle ti ovde tako brzo, Jaze?“, i glas joj je podrhtavao. „Zar se ne plašiš za svoju kosu?“

„Molim?“, stupio sam na stepenište.

„Nešto će da se pomeri u senkama Užasa i ošiša me“, produbila je glas da oponaša moj. „Nije li to jedino čega se ti plašiš?“

„Vidi ko mi kaže“, za trenutak sam se nasmejao, a onda me napad straha kao vrtoglavica podseti gde sam. „Devojka koja se prošle nedelje prikrala jatu krepasa da nađe ogrlicu koja joj je ispala.“

Instinktivno je prešla rukom po njoj. Bio je to medaljon poklopca oslikanog tako da je nebo na njemu dodirivalo more u noći. Belo ispupčenje kojim se otvarao predstavljalo je mesec na horizontu.

Uvek me je kopkalo kakve to uspomene medaljon nosi.

„Udišemo strah“, proturila je glavu u prazninu među nama da mi dovikne, pošto sam se spustio za nivo niže od nje.

Stepenište je zavijalo za ugao. Odatle sam već nazirao obrise kaveza.

„Proverila sam to malopre“, ozbiljno je nastavila. „Zadržala sam dah pre ulaska u Užas. Strah je došao tek sa vazduhom.“

„Umesto tečnosti, začinili su magijom neki gas“, shvatio sam. „Naravno da si ti to otkrila.“

„Samo treba biti radoznao“, Parina skromnost se ponosila time što je niko ne bi zamenio za pravu.

To otkriće nam sad nije moglo pomoći. Strah je sipio u nas od kako smo ušli, a u umu nije bilo neograničenog mesta za njega.

„Ne podnosim ovo podzemlje“, njoj je izgleda bilo isto kao meni.

„Para,“, reči su došle same kad se izjednačila sa mnom na svojim stepenicama, „hajde da nadoknadimo ovo sebi i sledeći put se iskrademo sami iz kampa.“

„Šta bismo radili?“, nisam mogao da protumačim ton njenog glasa ali promenio se.

„Letećemo visoko nad Avet šumom, možemo da je obletimo celu, i iz vazduha pljunemo na ovo pogano drvo“, to mi se činilo pravedno.

„Stvarno?“, od neverice je pošla brže. „Ti ne vidiš da smo zbog tebe na ovom odvratnom mestu?“

„Nisam ja ovo predložio.“ Ona je krivila mene za sve što je morala da istrpi večeras. Na trenutak su mi se misli razbistrile kao da me je neko ošinuo tim saznanjem.

Bili smo nadomak vrata kaveza. Do njih nas je delilo manje od deset stepenica.

„Da li se ikad zapitaš zašto se samo Sjaj i ti još niste ispoljili?“, Para se trudila da zadrži bes u sebi ali to joj nije pošlo za rukom. „Isti ste!“

„Kako smo mi to isti?“, sprečio sam sebe da optužim nju za nešto, samo da bih se odbranio.

„Ključ manifestacije je u tome da dobro poznaješ sebe“, rekla je nešto blaže. „A kako da poznaješ sebe kad se samo meriš sa drugima? Stalno urlate jedan na drugog. Maltene se sudarate glavama. Čujete samo one koji vam tapšu.“

„Ja nisam takav!“, nisam mogao da verujem da koristi to što ne umem da se ispoljim protiv mene.

„Je l'?“, žustrina joj se vratila. „Kako se zovu braća iz mog odreda?“

„Viši i niži Grumen?“, rekao sam neubedljivo.

„Mislim da Sjaj i ti treba da letite zajedno“, ostala je stroga, „ako vam nekad izrastu krila.“

Kako joj je samo izmučeno lice delovalo iz te blizine. Samo sat vremena ranije, zaista sam se radovao nadmetanju naših odreda. Srce mi je zaigralo što Para i ja idemo sami u Užas, a njeno sporo napredovanje kroz strah me je tešilo.

„Hajde da onda prekinemo ovo“, sad mi je najmanje bilo do takmičenja.

„Nerešeno?“, Para je odmah pristala.

Prešli smo tih poslednjih par koraka u tišini. Povukao sam vrata kaveza, čisto da bacimo pogled kad smo već dotle stigli.

Otvorila su se uz škripu. Bio je to izvor bola. Mogao sam jasno da zamislim kako neki jadnik leži izujedan u tom malom krugu, ili strepi od toga kad će ga neko sledeći put ubosti i kroz koju rešetku.

Para i ja smo razmenili umorne poglede bez reči.

Avet mi obgrli stopala. Pokušala je da me obori dole u kavez ali nešto snažno me je na vreme ščepalo za rame.

Para se ispoljila. Lice njene manifestacije bilo je kao neka maska od leda koji se pušio. Neurednu smeđu kosu zamenila joj je griva veličanstvenih lokni. Kožu joj je prožimao mesingani sjaj koji bi povremeno splasnuo pa se opet javio.

Takođe, bila je jaka. Otrgla me je od Aveti koja zaječa za nama. Videli smo kako se još jedna Avet pored nje uspinje uz rešetke kaveza, pokušavajući da ih glođe usput, kao da može da isisa patnju iz njih svojim mnogookim jezikom.

Para je otklizala vazduhom, vukući me za sobom sa lakoćom. Izrasline na stopalima su joj omogućavale da pleše po vazduhu.

„Beži!“, netremice me je gledala u oči da bude sigurna da ću da je poslušam. „Tela su beskorisna protiv njih. Avet se može ubiti samo na jedan način.“

Ostavila me je negde na sred stepeništa, a onda se obrnula u vazduhu. Aveti su se penjale za nama.

„Idem po ostale“, obećao sam.

Jedan strah je gurao drugi u meni. Skoro da više nisam osećao Užas kad sam potrčao uz stepenice.

                                                             ***

Više nisam mogao ni da se maknem. Avet se izvi, pa se ustremi na moje desno rame. Igličasti zubi mi se opet zariše u meso.

 Duboko je zagrizla. Jauk je ostao zarobljen u meni.

 Nadao sam se da Para bar izlazi na kraj sa onom drugom.

Grešila je u vezi sa mnom. U to mi je makar sad bilo očajnički potrebno da verujem.

 Sjaj i ja smo voleli pažnju, ali nismo bili isti.

 Avet mi otkinu čitav komad mesa sa ruke.

Nisam iskoristio Parinu ranjivost, malopre, na stepenicama, da je ispitam o zagonetnom medaljonu. Nisam ja kao Sjaj gazio preko drugih.

Ja sam bio zaštitnik.

Ja sam goreo za svoje prijatelje. Čak i sad sam pre svega želeo njima dobro.

Sjaj je rezao tuđa krila, da bi on izgledao lepše, a ja sam im se divio.

Ja sam jebeni zmaj. Nešto silno i slobodno, ali pre svega nešto što na svojim leđima može da ponese ostatak družine, ili nekog poput Groma, ko ne vidi sebe sa krilima.

Tako je i bilo.

Moje tamno obličje ispunilo je čitavu nišu, nadvijajući se nad Aveti i mojim sopstvenim telom na zemlji. Nastavilo je da raste. Probio sam zemljani plafon kao da je od papira.

Krljušt mi je bila glatka i crna. Protegao sam svoju novu, mišićavu telesinu samo da osetim svu njenu moć.

Avet se i sama uspravila do pune visine, pa je skočila ka mom stomaku. Obujmila mi je jednu nogu svojim sablasnim udovima, tražeći oslonac za ujed.

Odbacio sam je ogromnom kandžom niz hodnik.

To kao da je nije nimalo pokolebalo. Ovog puta se ustremila na mene rogom koji bi prosekao čak i kroz zamjevo meso.

Sagnuo sam se dovoljno brzo da je dočekam sopstvenim rogovima. Dva kraća bočna izraštaja uokvirivala su mi središnji, zakrivljeni rog.

Avet je bila čvrsta. Zaljuljali smo se i ona i ja.

Od nje dopre nekakva škripa koja je valjda predstavljala kikot. Halapljivo je isplezila jezik. Telo joj se nekontrolisano grčilo, ali ne i oči, one su me sasvim mirno proučavale.

Obrušio sam se ja na nju prvi. Hteo sam da je probodem rogom ali ona ga obuhvati dugim udovima i nekako me celog zaustavi u mestu. Igličasti zubi sevnuše ka meni.

Glava joj, međutim, polete unatrag. Cimnuo sam je svojim tankim repom.

Obmotao sam ga još čvršće oko njenog vrata. Avet je bespomoćno krkljala.

Odigao sam je od zemlje, a onda dobro protresao. Držao sam je tako u vazduhu i stiskao joj gušu repom sve dok joj jezik nije potpuno omlitaveo. Potom sam bacio njeno beživotno telo među ruševine tunela.

U glavi mi se pojavi jasna slika kostura koji na crnom zmaju jezdi kroz noć. Bićemo nezaustavljivi. Pa onda kako jedan leptir rame uz rame leprša sa mnom. Paun-mačka će moći da se odmori na meni.

Plesačica ledenog lica će me pak naučiti par trikova u vazduhu, a imaće i šta da nauči od mene.

Zabacio sam glavu i ispustio urlik koji je rasterivao strah. Bio je red na Drvo Užasa da se trese.

Nikola Milić 

[nemanjak]

[nemanjak]