#harisliho

[laura-de-noves-blog]

Cuvar tradicije

Pred svaku mladu osobu, na putu ka ostvarenju svoje ličnosti, stavlja se i izbor zanimanja. Dvadesetšestogodišnji Haris Liho, trenutno jedan od najmlađih sarajevskih zanatlija, odlučio je naslijediti zanimanje svog oca. Od svoje petnaeste godine intenzivno radi u limarskoj radnji. Već šest godina radi sam. 

Zašto baš limarstvo?  Od djetinjstva sam vrijeme provodio u radnji i učio neke sitnice – kako se koji alat zove. Sve je krenulo tako neplanski. Nisam ga ni ja volio na početku, ali sticanjem okolnosti i po želji oca, nastavio sam. S vremenom shvatiš − šta bi drugo radio ako imaš radnju i možeš nastaviti zanat. Na kraju sam odlučio probati i uspio. 

Da li ste imali želju za nekim drugim zanimanjem? Može se reći da sam imao, jer meni je također velika želja rad s automobilima i popravka motora. Uvijek sam volio tako „čačkati“ da vidim šta je to. 

Kako izgleda jedan Vaš dan? Prvo ide jutarnja kafa, naravno. Zatim skupljam obaveze, da vidim kakav mi je plan, i tako ih i obavljam. Onda ide ručak, odmor i  navečer završavam oko sedam. Ako se ima neki posao jako bitan znam ostati i duže da bi do ujutro posao bio završen. Radno vrijeme može trajati sedam, osam i više sati. Cilj je izaći mušteriji u susret.

Jeste li imali zanimljivih anegdota u radnji? Moj otac je bio dobar majstor, ali i dosta ljut. Imali smo dosta nesuglasica. Znao sam kasniti ponekad. Često bi mi govorio dok smo radili da neće ništa biti od mene, ali eto, vrijeme nosi svoje. 

Da li mladi mogu očekivati lijepu budućnost ako se odluče baviti zanatstvom? Je li jedina opcija upisati fakultet? Za primjer imam jednog svog prijatelja iz srednje škole. Dobro je učio, jako inteligentan momak. Nekidan mi je baš rekao da mu je malo i žao što je završio fakultet. Draže mu je bilo da je nastavio sa zanatom. A ja sam, lično, također bio jedno vrijeme nezaposlen, dok sam sređivao neke papire, i niko mi se nije javio za posao. Opet, svako ima svoj način razmišljanja.

Jeste li razmišljali da nastavite s ovim zanimanjem negdje drugdje? Vjerujte da jesam, ali to nije jednostavno uraditi. Mora se ostaviti dosta nekih stvari. Radnja se mora zatvoriti jer nema ko da nastavi. To je stavljanje života „na kocku“. Zapitaš se šta će biti ako ne uspiješ, a ovamo si zatvorio radnju. Ne bih se usudio sad to uraditi. 

Pored savremenih zanimanja, kakvu budućnost vidite za stare zanate? Mi sporo napredujemo. Kada se uporedimo s većim državama, naša mala radnja je ni- šta naspram njihovih fabrika. Realno, naši zanati pomalo nestaju. Od zanatskih radnji se prave trgovačke i većinom se ide na varijantu da se brže zaradi. Većina starih zanatlija nema nikog da naslijedi radnju, pa se pomalo i zatvaraju. 

Šta bi mladi mogli da učine po tom pitanju? Pa mladi bi mogli da, ako se već zanimaju, idu u zanatsku školu i imaju želju da se više angažiraju i da ne izbjegavaju težak rad. Ja sam naučen od malih nogu da zaslužim ono što sam dobio i tako se bolje cijeni svoj posao. 

Da li biste prihvatili obučavanje mladih koji žele da se bave limarstvom? Pokušao bih pomoći koliko mogu. Najčešće se ide preko škola, da se pokuša naći neko ko bi htio to raditi. Do sada se niko nije obratio. 

Zašto bi se mladi trebali baviti starim zanatima? Volio bih da ima više zanatskih radnji na Čaršiji, jer smo poznati po tome. Svi mi imamo drugačija razmišljanja, ali ako neko želi to je dovoljno. S vremenom se posao zavoli. 

AS, Preventeen, april/travanj 2016, broj 32. laura-de-noves.tumblr.com