#farbaš

[uraandri]

sipala je sirće u boju i upropastila mi tri šarana jajeta jer se vosak samo razlio i sad nema nigde šare. bukvalno ću da plačem

[rasplakanadevojka]

Voljena

Svoje krupne oči šminkaš u sitnije, smelije

farbaš smeđi pramen da deluješ zrelije

zapažena tek kad im se svaka čaša prelije

gleda te polusvet, ne lepe delije

Iza zavese osmeh i šminku skidaš s lica

posle gledaš oko sebe sva ta čudna bića

njihova si promiskuiteta kraljica

dal za strast i blud imaju pokrića?

Reči svoje biraš iz proverenih kalupa

i fraze učiš napamet sa tuđih nastupa

ne divi se niko tvojim manirima

žele da crni ples igraš strasno

za časna dela i morale sad je kasno

Kada sve to u ogledalu vidiš,

neće dušo biti razloga da se stidiš

Zavide ti samo na lepoti,

ne smatra svet da se sramotiš

Dobronamerni su tuđi saveti:

nema načina da se mrlja rešiš,

niti kome za nepravdu svetiš

Nije svakoj suđeno da bude voljena,

pred neke devojke niko ne pada na koljena

-Bojana Boljanović

[ultravioletna]

ćelija

Da bih ti ispričala sve što sam ti prećutala morala bih da krenem od početka. A ja ne znam koji nam je ovo početak po redu. Onaj, kad smo se upoznali. Ili možda onaj kad smo se sprijateljili, onako, zaista, da “pršti” Ili onaj, kada sam se posvađala sa svima pa sam mislila da sam posvađana i sa tobom, a jedino sa tobom nisam bila? Ili ipak ovaj, kada sam shvatila da mi se sve sem prijateljstva javilo a ja ne znam ni kako. Ili onaj koji tek sledi, kad ovo budeš pročitao. Ako čitaš uopšte. Ne znam. Ako čitaš onda ćemo izbeći one neprijatne tišine među ljudima. I tvoje “sve možeš da farbaš, mažeš i lažeš ali mene ne” biće ti dovoljno da shvatiš da si bio u pravu. Kad si ušao na ta vrata, samo sam čekala da kroz ista izađeš. Kada si izašao, pokušala sam da ubedim sebe da si nešto zaboravio i da ćeš se vratiti. Pa ostati. Još dan ili dva. Jer mi je svega malo. Jer si od prijatelja tankom linijom probudio u meni nešto što za sve ove godine nije bilo tu. I ne znam kako je sada tu. I ne znam koliko je ispravno. I ne znam koliko sam tabula rasa kada si ti u pitanju ali definitivno jesam. Mrzim što smo takvi. Danas ja hoću, sutra ti nećeš i sve je nerešeno. Nikako da se nađemo na pola puta. A i kad bismo se našli, da li bismo se zbunili? Jer se ja danima bunim. I ne znam kako da ti kažem nešto nakon čega bi bilo logično i da te poljubim. Možda sam sve preuveličala. Možda nema ničega. A svako moje možda možeš da razbiješ samo ti. A i ti mudro ćutiš - ostavljaš mi da sama čistim svoju ćeliju u kojoj se spremam da odležim doživotnu. Taman toliko, da žalim ako od nas ništa ne bude. TEODORA

[dotkomnecenzurisano]

Čuo sam da farbaš kuće.

(o filmu koji treba da se desi i istinskoj amerikani)

  …bile su prve reči koje je čuveni predsednik radničkog sindikata „Timsters“ rekao Frenku „Ircu“ Širanu kada ih je preko telefona spojio Rosario Rasel „Mekgi“ Bufalino, šef Bufalino kriminalne porodice. Hofa je pričao u slengu, a mislio je na ubistva. Jer, „farbanje kuća“, bilo je baš to. Ofarbati kuću značilo je ubiti čoveka. Farba je bila krv žrtve koja se rasprsne po zidovima i patosu kuće.

Kada sam pre izvesnog vremena čuo da treba da se snimi film po motivima istoimene knjige Čarlsa Brandta, odmah sam bio zainteresovan. Posebno jer su najavljeni režiser i ekipa glumaca „all star“ ekipa te tematike. Kada je izdata, knjiga „I’ve heard you paint houses“ najavljena je kao razotkriće jednog od tri najveća nerešena slučaja ubistva u Americi dvadesetog veka. U pitanju je bio „nestanak Džimija Hofe“. Čuvenog, neustrašivog predsednika „Timsters“ sindikata. Čoveka koji je izborio neke veoma važne pozicije u korist američkog radnika. Čoveka koji je, sa pravom, bio veličan i podignut na nivo slavne ličnosti od strane obespravljene američke radničke klase. Bio je čuven poput Elvisa ili Sinatre. Ali i čoveka sa snažnim vezama u Koza Nostri širom Amerike, spremnog na bukvalno sve kako bi došao do cilja koji je sebi zacrtao.

Džimi Hofa u toku jednog od saslušanja pred zvaničnom komisijom federalne vlade u vezi sa proneverom multimilionskog penzionog fonda Timsters sindikata .

Kao ljubitelj „true crime“ priča, o Hofi i inače znam dosta. Ali prosto je nemoguće izbeći, pa i ako vas slične stvari ne interesuju, bar poneku referencu u američkim filmovima. Kao kada glumac prevrne neki podrum tražeći nešto, i na kraju rezignirano izgovori .“dosad bih našao Džimija Hofu“. Ili recimo šala hirurga koji operiše Tonija Soprana nakon što ga je stric Korado upucao – kada nad otvorenim mu stomakom izgovara sestrama i asistentima   „mislim da sam našao Hofu“. Ima bukvalno na desetine takvih primera. 

Jer nestanak(30. Jul 1975), i nikada pronađeno telo Džimija Hofe, u američkoj popularnoj kulturi zadnje četvrtine dvadesetog veka je toliko mistifikovano zbog okolnosti u kojima se dogodilo, da je podignuto na nivo mita. Teorije o tome šta se sa njim dogodilo, ko ga je ubio, gde je telo i šta je urađeno sa njim, decenijama su se gomilale. FBI kao agencija koja je zadužena za borbu sa organizovanim kriminalom na tlu Amerike, i sama nikada nije odustala od rešenja takvog visoko profilnog slučaja. Toliko da je svaki doušnik mafije posle toga, bez obzira na prostor operisanja, kojoj porodici neposredno pripada ili koliko je vremena prošlo, morao biti pitan da li ima neku informaciju o Hofinom nestanku. Takođe, svaka iole ozbiljna dojava o potencijalnoj lokaciji tela, pa i dvadeset, trideset godina nakon nestanka, najsavesnije se proveravala. Pre nekoliko godina FBI je raskopao kompletno imanje negde u srednjoj Americi jer je proveravao informaciju u vezi sa slučajem koji se desio 1975. Sve do knjige Čarlsa Brandta.

Danas se većina „autoriteta na temu“ slaže da je Širanova priča, koju je u diktafon izgovorio Brandtu, najverovatnije upravo ono što se dogodilo Hofi. Tim pre jer je baš Širan, po sopstvenom priznanju, bio taj koji je svom dugogodišnjem prijatelju stavio dva metka u potiljak, pre nego što ga je ekipa „čistača“ preuzela. Širan je, tokom godina, malo pomalo i uz hvale vredan trud autora knjige ispričao mnogo toga u vezi sa učešćem Koza Nostre u istorijski važnim trenucima američke istorije dvadesetog veka. Za većinu detalja može se, sa više ili manje sigurnosti, ipak samo pretpostavljati da li su tačni ili da li su se zbili baš onako kako je opisano. Ali, tako je sa tajnim organizacijama. Kada se o njima nešto sazna,to i treba da je incident, a ne uobičajena stvar. Zbog tog osnovnog principa najinteresantnije detalje u vezi sa KN nikada i nećemo saznati. Na kraju – onog trenutka kada je taj postulat prestao da se poštuje, ta neverovatno moćna kriminalna hobotnica koja je iz senke, još od vremena osnivanja Komisije držala u nemilosrdnom stisku čitavu Ameriku, počela je polako ali sigurno da umire.                                                                              

Širan je Hofu iskreno doživljavao kao prijatelja. Kroz decenije druženja i zajedničkih aktivnosti, između njih se stvorilo obostrano prijateljstvo. Ali Frenk Širan je na kraju, baš jer je Hofin prijatelj(a  zbog činjenice da je na prvom mestu bio Bufalinov čovek) imao samo jedan izbor – da bude i sam ubijen, ili da bude uključen u ubistvo. Verujem, bez Bufalinovog jamčenja, imajući okolnosti u vidu, ni taj izbor ne bi imao i danas ništa o svemu ovome ne bi znali. Jer, uprkos svim aljkavostima i cinkanjima FBI-u na zalasku dvadesetog veka, “Posao Hofa” je odlično urađen. Nikakav pravi dokaz i dalje ne postoji.

Širan i Rosario Bufalino

I pored pred kraj života priznatih 25 ubistava koje je uradio što za Mafiju direktno, što za Hofu u toku sukoba američkih sindikata za prevlast, na stranici Wikipedije o Širanu prvo piše da je bio visoki funkcioner  “Timstersa”, a onda, u nastavku rečenice, da je optuživan za veze sa kriminalnom porodicom Bufalino.

Ono što ovde ne mogu da uradim, a vuče me, je da se upustim u iole detaljnije opisivanje života bilo kojeg od pomenutih likova. Uopšte, nezgoda sa pisanjem o ovako nabijenim temama (u ovoj formi) je što moraš da se ustežeš od ulaženja u detalje, a teško je, jer ih ima nebrojeno, i ne zna se koji je masniji. Svaki od trojice do sada pomenutih (Širan, Bufalino, Hofa) ima čitavu preuzbudljivu istoriju za sobom. Primera radi, Bufalino se povezuje sa atentatima CIA-e na Kastra, a Širan je, najverovatnije, ubio čoveka (Džo Galo) koji je organizovao atentat na Džo Kolomba, osnivača italoameričke lige građanskih prava i čoveka koji je dao ime jednoj od 5 mafijaških porodica u Njujorku. O svakom može bar po tri dobra, događajima prenabijena filma da se snimi. i to je ono što preporučujem pažnji onih koji još nisu batalili čitanje ovog  teksta. Daću neke osnovne linkove na kraju.

Sama knjiga „I’ve heard you paint houses“ čini mi se da nije prevedena kod nas. Ja sam, u „saznati il’ umreti raspoloženju“ napravio neki karambol sa nalogom na Amazonu, pa preko njega na Audiblu i došao da audio knjige koju sam sa zadovoljstvom odslušao. Čak i za mene, koji sam baš „nerd“ kada je istorija italoameričkog organizovanog kriminala u pitanju, bila je visoko informativna. A i čitač je bio odličan, tako da nije bilo nikakvih distrakcija u tom smislu.

Ali da se vratimo filmu koji treba da bude snimljen po knjizi.

Većina muškaraca, a bogami i zapažen broj dama, zahvaljujući remek delima na temu, voli filmove o italoameričkoj Mafiji. Doduše, upravo zbog te činjenice, snimljena je i gomila đubreta sa istom premisom. Sve na osnovu slave, po meni pre svega Skorsezeovog dela, zatim Kopolinog, i na kraju u ova „moderna vremena“ ne možemo ne pomenuti i „The Sopranos“ u tom smislu. Ima tu još ponešto sitno, ali, uostalom, jasno je šta valja, a šta ne.

Upravo Skorseze bi trebao da režira film sa za sada radnim, a verovatno i komercijalnim naslovom „The Irishman“. Projekat je predviđen za 2018u, a fantastičnu, skoro pa neverovatnu ekipu, između manje bitnih ostalih, čine De Niro, Paćino, Kajtel, Peši i osvežavajući (za ove čiče) klinac Bobi Kanavale. Oni koji su ga gledali u „Boardwalk Empire“ znaće zašto ga stavljam uz ove starine.

Jasno je da u ovakvoj podeli postoji i komercijalni ugao. Velika imena na gomilu, siguran boks ofis udarac i tako dalje.. Ali u ovom slučaju, čini mi se, to nema nikakve veze. Taj film ako se desi, može ispasti manje ili više dobar(baš sranje, mislim da biti ne može) ali ova grupa glavnih glumaca je kao da ste napravili fudbalski tim sveta, s tim da se svi slažemo da je sastav takav, bez ikakve diskusije. Od režisera ka izvođačima. Da sad ne penetriramo do produkcije. Za to se brine onaj ranije pomenuti komercijalni potencijal.

Projekat je ozbiljno najavljen ( u intervjuima su ga potvrdili Skorseze i De Niro) i jedina briga je, negde, da stigne da se desi pre nego ekipa koja je već dobrano zašla u godine ispadne iz potrebne bistrine i vitalnosti za njega. Ja nekako najviše brinem za Paćina u tom smislu, jer je on polulud već godinama, i pitanje je u kakvom se stanju sada nalazi.                  Ali veliki je Al… pa neka odigra da može.

  Ivan Drobnjak

” Čuo sam da farbaš kuće … “ Čuo sam da farbaš kuće. (o filmu koji treba da se desi i istinskoj amerikani) ...bile su prve reči koje je čuveni predsednik radničkog sindikata…

[lirija]

Zadatak

Zamislite kako je osjećati se kao da ste zadatak. Kako je osjećati se kada su svi ljudi oko vas zadali sebi da poprave neki dio vas, da riješe neki problem u vama jer ste im zadatak. Popravljaju vaš izgled jer misle da niste dovoljno mršavi, popravljaju vaš karakter jer misle da ste previše impulsivni, popravljaju vaš mozak jer misle da ste previše depresivni, kroje vas po svojoj mjeri i potrebi umjesto da samo uzmu novu osobu koja jeste krojena po njihovoj mjeri. Zašto je tako teško razumjeti da nekoga ne možeš promjeniti, moraš da ga kratiš, šiješ, zašivaš, da ga farbaš, ukrašavaš i posipaš šljokicama, ali i dalje će čovjek biti ono što je oduvijek bio, ono što mu je predodređeno da bude i nemoguće je nekoga promijeniti, koliko god truda da se uloži.

[kxlucy]

Gledam tebe kako meni soliš, hteo bi da me farbaš, da me bojiš, ama ko si ti da menjaš moj svet?

FEUD - Milion milja

[forrestdumb]

Ne sanjam u boji, maleni

Ja ne sanjam skoro nikako i toga se plašim

Posustajem pred bojama kojim farbaš moju stvarnost dok sam budan

Tebe sam izmislio

Jer sam ne umijem postojati

Jedino tužnije od moje samoće bio bi seks s tobom

budi siguran da ga se neću sjećati

Samoće se uvijek sjećam

i jutara dobro provedenih ne znajući zašto

Zato, maleni: ne upuštaj se u ovu igru nesklada

pijun je malokada odbranio kraljicu

ja ti ne tražim ništa

osim da tiho iščezneš u noći

i ne čujem od tebe više ikada:

ti ćeš sanjati kolorit možda mene

ja tebe predočiti u sve sto nemam pojma da se događa sa mnom : u snu ili na javi

Sve je jedno;

Svejedno je, Maleni

[nagnamstajl]

Veštice

Ja ne mogu više da koristim reči

Jer su one plave boje

Ja ne koristim vise reči

Ali kako da ti kažem kako se osećam

Kada se samo plave boje sećam

Stalno me nešto u telu boli

I srce me žiga

Kroz stomak me nešto preseklo

Mislim da ću možda da umrem

Oko mi danima igra

Da li sam ti rek'o?

Da ne umem

Da li se praviš da te je briga

Ili ne možeš više da me svariš

Pa si se uzdigla

Kažeš da ti dane kvarim

Ali kako lako od mene da odeš

Kad nisi ni stigla

Da ih pokvariš

Ja ne mogu da prestanem

da se igram rečima

Jer kako da opišem stvari

Kojima drugačije ne umem

Da opišem sećanja

Kako da te pozdravim

Kada me više ne čuješ

I ne vidiš

Kako da kažem da mi je žao

Jer ideš

Kako da kažem srećan put

Nisam više ljut

A autobus već izlazi

Iz stanice

Sve više počinjem da ličim

Na ljude koji žive na stanici

Točkovi od mesa

U usputnoj klanici

I ovaj dan svanuće

U jutra od krvave usne

I brojanice

Jer svi su tvoji poljupci plave boje

I svi tvoji zagrljaji u mestu stoje

I nebo je crveno i gori tvoju kosu

Noćima ne spavaš sa tom

bojom u nosu

I svuda kuda padaš

U crveno farbaš

Krvlju, kosom i kostima

Veštice ti vračaš

Kroz središte meseca

Ti madjijaš i jecaš

Krv je tvoja staza

Po kojom ja koračam

I u njenoj reci pecam

Veštice da li se sećaš?

[jasna19]

Puko vodenjak

Preuzeto sa Google.

  – Mogo bi da ofarbaš ove prozore, sve se spolja oljuštila farba.

– To sam i mislio, kad te odvezem u bolnicu, pa ću ja to začas. I okrečiću bar našu sobu i ovu, a ostalo mogu i posle. Neka bude čisto ovo gde ćeš biti ti sa detetom, a ja mogu i kasnije da završim ovo drugo.

– Pa dobro, a kad si mislio da farbaš prozore? – opet će ona.

– Kažem ti, kad te odvezem na porođaj,…

[mndstz]

Ženama je MUKA od ovoga

Ono što je važno najčešće nije na površini, i zato ovo bolje nikad ne govorite ženi...Foto: Guliver/Getty images, Thinkstock Kad "naletite" na drugaricu ili poznanicu koju niste videli neko vreme, skoro instinktivno se javi potreba da prokomentarišete ono što se kod te osobe promenilo od vašeg poslednjeg susreta. I tako neoprezno kažete nešto kao "jaooo, smršala si" (tonom punim entuzijazna) ili "jao, popravila si se malo" (šaljivo-prekornim tonom)... I onda se čudite zašto vam se nikad ne javi da odete na tu kafu o kojoj ste pričali. Ponekad, ovakvi i slični komentari mogu da učine da se osoba oseća bolje, ali u najvećem broju slučajeva to se neće desiti. A zašto bi vam se ikada javio neko kome je bilo neprijatno u vašem društvu? Interesantno je, naravno, kako nam prvo padne na pamet da komentarišemo nečiji fizički izgled (iako su nas celog života učili da to nije pristojno i da se to ne radi). Stvar je u tome što u situacijama kad nemamo baš šta pametno da kažemo, a želimo da prekinemo neprijatnu tišinu po svaku cenu, tražimo "lakši izlaz". I u tom trenutku pitanje "jesi ti to smršala" deluje kao "pun pogodak". "Kad se ne osećamo prijatno u društvu naših vršnjaka, lopticu prebacujemo na spoljašnji izgled", objašnjava za Redbook Džes Vajner, osnivač kompanije Talk to Jess, koja velikim brendovima pruža savetodavne usluge ne bi li bolje razumeli probleme koji pogađaju mlađu žensku populaciju. Vajnerova savetuje da uvek prvo postavimo pitanje koje će pokazati da je u fokusu našeg interesovanja ličnost, a ne fizički izgled. Jedno jednostavno "kako si" uvek je pametnije izgovoriti nego "smršala si". Evo šta ne bi trebalo da kažete devojci ili ženi - nikad. Ili, skoro nikad. Osim ako ne želite namerno da im potkopate samopouzdanje (a nadamo se da to nije slučaj). "Izgledaš baš mršavo!" Mršavo nije "jednako" zdravo. Ovaj komentar zadržite za sebe. "Jesi li ti to smršala?" Ponekad skidanje viška kilograma jeste razlog za "slavlje", naročito ako je došao kao posledica zdravijeg načina života. Ali, uvek je pametnije pitati nekoga kako je, šta ima novo, nego iznositi kometnare na račun nečije težine. "Izgledaš umorno" Ovo u najvećem broju slučajeva znači "izgledaš grozno" i u najvećem broju slučajeva, upravo tako će i biti protumačeno. Umesto toga, opet je pametnije (i pristojnije) dobro, staro "kako si". "Kad ti je termin?" Ako prijateljica koju ste sreli posle dužeg vremena nije sama započela razgovor tokom kojeg vam je nedvosmisleno stavila do znanja da je u drugom stanju, nemojte sami izvlačiti zaključke. "Jesu blizanci?" Čak i ako se ispostavilo da jeste trudna, ne komentarišite detalje i ne pretpostavljajte ništa. Jer, šta ako nisu blizanci? To je onda isto kao da ste rekli "uh, ogromna si", a to ni jednu trudnicu neće obradovati. "Trebalo bi (ili ne bi trebalo) da dojiš" Gledajte svoja posla. Dojenje je privatna stvar koja se ne pretresa sa poznanicima na koje smo slučajno naleteli na ulici. "Jesu prave" (uz ljubopitljiv pogled usmeren ka dekolteu) Stvarno baš morate da znate to? Stvarno? "Bila bi baš lepa kad bi..." Sve što izgovorite posle ovog "kad bi" nema nikakvog smisla, nepristojno je i bezobrazno. Ako neko želi vaš savet, tražiće vam ga. U suprotnom, svoju mudrost zadržite za sebe. "Trebalo bi nešto da pojedeš" Gledajte svoja posla. "Ne bi trebalo to da jedeš" Gledajte svoja posla. "Zašto se ne farbaš/ne depiliraš/ne sunčaš" Gledajte svoja posla. P. S. To je i inače najpametnije što možete da uradite u životu. Kad bismo svi malo više gledali svoja posla, ovaj svet bi bio bolje mesto za život. Let's block ads! (Why?)