#dosta je bre

[pravi-put]

O Gospode, kad sam ja postala ovako opsednuta skupim čokoladama i bombonjerama?

Ajde što ću bankrotirati, nego što ću si navući neželjene kilograme.

Teretano spasi me 😱

[8-bitdyke]

ALBONE BRATE ŠTA RADIŠ

[uraandri]

bože daj mi snage

A?

[cheddaver]

jesu malo manja slova. povecacu ih kad budem imala zivce. skoro podne, malopre ustala. odspavala solidno. kao, sledeci ponedeljak. kobni. 14ti jebote!!! zamisli da je dan pre. ne mogu vise. uredjaji, sta cu s njima. dal da odem do banke. ubicu se samo zbog toga. to jest to ce biti primaran razlog. ne volim ovu solju sa tufnama al sad mi je ok. imam punu kuhinju prljavih sudova. bice sad topli dani, mozda bih mogla MALO da "pocistim". mislim ja to mogu ko iz picke, samo da mi se u glavi razbistri. da iskoristim ovu zenu za jbnih xyz evrica mesecno. ej bre malo li je?!?! a opet, zivoti vise o koncu i sad kao frka tipa 200,300 evra gore dole. propustili smo i one neke vaucere i donacije. ma jebes ga. sutra vakcina, danas dolazi ova mala. dimici se ne javljaju, necu da ih pritiskam. pa jebiga proganjam ih maltene a meni losije realno. mada ne znam ni kako je aci. plasim se, a opet i taj strah ima svoju granicu. no dobro. dakle banka, gajba, itd. skloniti inhalatore. stvari neke. sad neko bi rekao, to je 5 dana. pa onda i higijena. opet cu morati da perem kosu (zamisli!!!)... itd. da vidim prognozu. danas, sutra i preksutra toplo. mislim da cu se ubiti ovih dana. gde je nikola da se javi? gde je duca da dodje? ni oni ne znaju kako bi. a ja znam da bismo nas cetvoro ovde funkcionisali savrseno. mislim nikolina plata je vrlo solidna. da unese 200,300 evra, da nas vidi bog. duca nista ne kosta osim ako ne trazi ne znam kakve pare. sandro moze u jednoj garsonjeri da zivi sa ribom. ma dobro jebes to. pa i dimici mogu da mi se uvale. ksanaks!!! a dole stan? jbt a zamisli da nadjem bukvalno i doslovno SADA neki za sebe... negde u centru, a blizu. kao sto sam pre neki dan videla onaj prelep, ali dosta nisko dole kod zeleznicke, a ja da se penjem nema sanse. ovaj lux na dorcolu je nesto najsladje sto sam videla mozda ikada na oglasima. mali, prelepo sredjen, a terasa i pogled jebu kevu. ali tamo je negde dole u pm, ispod kalemegdana. covece... ko zna mozda se tako nesto i pojavi. e onda sve ove opcije otpadaju... i nikola i svi. tamo se zabarikadiram, i da me bog vidi. jao... viber grupa! da... dzabe sad mislim o stanu tj i ne mislim cisto proveravam za svaki slucaj. moram da napravim plan... ne mogu da se snadjem u ovom brlogu, u ovoj stali. treba duci javiti. treba svasta.

[kafaiknjiga]

Čuo sam da dosta ljudi hvali @popycoffee , ali me put nikako ne nanese na tu stranu (ipak su od Kneza udaljeni SEDAM MINUTA PEŠAKA...ej bre, znate li vi kolika je to distanca, pa to vam je 14 TikTok klipova ili 28 Instagram storija... 🤣). Malo mestašce, ali mnogo dobar #goodvibesonly energija, veseli i nasmejani, da li mi neku kafu sa slanom karamelom, na šta sam im samo prezrivo rekao: "Slana karamela? Nemojte vi meni te fenserajske fore u kafama, ja sam ozbiljan čov(*srk*)ek BOGTE MAZO ŠTO JE OVO DOBRO LJUBI BRAT MORAM PONOVO DOĆI MALI RAJ U KAFI IMA DA JE PIJEM DVA SATA U SLAST DOVIĐENJA!" I tako...ono, pristojna kafa, ništa spec...😏🤣 (at Popy Coffee Family) https://www.instagram.com/p/CoiChvoMyhd/?igshid=NGJjMDIxMWI=

[nenaspavana-ljepotica]

ljubljenje

znala sam da će se sve raspasti čim prestanem da ti snimam kompilacije moraš da se oduševiš kao prvi put ili bar da vidim kuda ovo vodi ne mogu svakog jebenog dana s tobom da gledam tv ili da se dogovaramo na koji ćemo koncert vikendom pa nismo u londonu pa da satima pregovaramo, izbor je jasan važnije mi je da nekome sijaju oči kad pričam ali ne uvijek jer realno nekad i ja lupetam gluposti posebno kad sam bijesna na svijet i važno mi je da imamo neke ciljeve, kao, zajedničke jer ako ne, onda mogu i sama a znaš kako meni samoća dobro ide juče sam razmišljala ako ti oči već sada manje sijaju, čemu da se nadam za deset godina i to ti pričam o antropocentrizmu, pa hej kako tebe to ne brine, meni kosa opada od brige a ti ništa samo gledaš ko te je u gradu vidio sa mnom kao da sam ja neki trofej a ne zabrinuti ludak dosadilo mi je više da te zabavljam svaki put kad izađemo vidim jedno pedeset djevojaka u gradu boljih za tebe uobražene su kao i ti ogledaju se u svakom staklu i taman toliko dosadne da ti drže pažnju tvom narcizmu prija drugi narcis jedno drugom ste kao neki modni detalj one izgledaju kao primijetite me tako sam neobična nisi bre neobična samo se previše ložiš na sebe ko normalan se loži na sebe zanimaju ih teme koje su pročitale na nekim forumima neki generički stavovi emocije naučene kao da su izgašene u njima bre ništa ne gori e pa pričajte tačno mogu da te vidim s nekom od njih i to me najviše vrijeđa što mogu da zamislim kako se oduševljavaš glupostima a meni kažeš da sam ti zanimljiva ti bre nemaš nikakve kriterijume tačno vidim danas možeš sa mnom da slušaš dinosaur jr i da slušaš moj monolog o tome koliko volim let it ride i još neke priče o lu barlou i ja ću na trenutak misliti kako sam dobra za tebe ali sutra će ti biti okej da s njom slušaš neko sranje ja to ne mogu da podnesem to ste vi ljudi atropocentrični zato se sve sjebava i dok me sad gledaš tako pitomo i ništa nisi skrivio još mislim se, možda je bolje sad raskinuti i poštedeti sebe tog užasa da te jednom vidim, kad te budem još više voljela, u nekom klubu kako se glupo osmjehuješ dok slušaš neke parole male spomenike površnosti svet se raspada a ona pojma nema ogleda se u staklima da, tako ćemo dosta je bilo ionako sam ti lijepo rekla još prije čim se budemo manje ljubili to znači da se sve raspada ja to ne mogu da podnesem i uzeću ti to za zlo

[ajlasa]

Pre tačno par minuta otpočela sam priču sa drugarima o novim trendovima. I opet sam čula zatupljeno mišljenje koje je mene lično uvredilo. Ponoviću zatupljeno, jer dotična osoba nije izgradila sama svoje mišljenje već oslikava figure svojih. Nemam ništa protiv dotične osoba, naprotiv bili smo i dobri drugari nekada. Izgleda da neki ljudi žele da mi odrastemo pre vremena, žele da nas nauče kako će sutra neko da nam slomi nost jer smo neposlusne i kako sutra kad se udam ću vidjati samo četiri zida, ako ta četiri zida napustim biću pot pritiskom. Hm, pa rekoh u kom veku ja živim da me ovakve stvari plaše, kakve bre slomljene koske. Dragi moji postoji jedna ustanova za ljude, koje imaju teži poremećaj. A zapravo postoji još jedna ustanova za ljude koje krše zakon. Žene nisu krpe, žene nisu kurve ako vas odbiju, žene imaju pravo da ćute, pričaju, dišu punim plućima. I neću da čujem da se bilo ko vama suprpstavi, a vi da ćutite. U školi vas ponižavaju, pričaju o vašoj punoć, mršavosti ili o vašem stilu oblačenja. Odnosno ponižavaju na osnovu ekonomskog statusa ili poticanja iz seoskih krajina. Recite, ne vi niste dužni da trpite #zaustaviskolskonasilje . Čovek vam je opet popijo koju čašu više, opet kaže da dišeš tiše, pozovi jedan broj samo i #zaustavinasilje. Na instagram vam uznemirava neko, obratite se vašoj zaštiti. Nije vreme da se ćuti, dosta vam je pogleda ka vama, dosta vam je depresije, dosta lažne ljubavi. Doći će lepši dan, budite hrabri mnogi su uz vas i vaša prava!!!!!!!!!

[aleksandarciricthings-blog]

Aleksandar Ćirić Ćira; Prevarant, Lopov i Narkoman Modernog Doba

Dragi gledaoci jutubera, mislite da je ono sve što ste do sada vidjeli na Balkanskoj YouTube sceni katastrofalno, loše, besramno, ne-etički, nemoralno i manipulativno?

Varate se! Pripremite se da upoznate najveću gnjidu koja je isplivala na Balkanu u posljednjem periodu.

Naime, krajem 2019. godine u našim zajednicama na YouTube-u pojavljuje se jedna osoba koja će nam kroz neko vrijeme razotkriti mnogo stvari kojima se bavila u životu, a koje su često, ako ne i uvijek, bile prevarantske prirode. 

Valjda tako žive paraziti našeg društva koji nisu sposobni za bilo šta u životu, te uvijek pokušavaju pronaći načine kojim bi izvarali nekoga, ukrali nešto i slično.

Da stvar bude još gora, ta osoba je i aktivni konzument narkotičkih sredstava kao što su marihuana, razne psihoaktivne tablete te razni “prahovi” kojima Aleksandar Ćirić zvani Ćira najvjerovatnije pokušava pobjeći od realnosti života koja ga okružuje.

Pročitajte ovo ime još jedanput, da vam dobro ostane urezano u sjećanju. Da sve dok postojite ne možete zaboraviti ime i prezime, i izgled najveće gnjide i parazita kojeg smo mi jutuberi imali prilike upoznati - Aleksandar Ćirić zvani Ćira.

TELEVIZIJSKE PREVARE

Aleksandar Ćirić, prema našim saznanjima i onome što nam je otkrio tijekom naših razgovora, dolazi iz mjesta Novi Sad, Srbija. U svojim ranim godinama, Aleksandar Ćirić započinje svoje prve prevare širokih narodnih masa na javnim radio-televizijskim servisima u Srbiji. Nije nam poznato koje konkretno TV kuće u Srbiji su u pitanju, ali direktno iz njegovih usta smo dobili informaciju da je to njegov prvi posao koji je uključivao varanje naroda i slobodno se može reći i krađu novca.

Ako se sjećate, prije nekoliko godina na TV-u ste mogli vidjeti emisije kockarskog karaktera u kojima se postavi jedna jednostavna riječ od nekoliko slova, ali se sakrije jedno ili dva slova sa ekrana, te se aktivira telefonski broj na koji gledaoci te emisije mogu pozvati tu TV kuću i pokušati pogoditi koja slova nedostaju u datoj riječi, te onaj ko bi pogodio o čemu se radi navodno bi osvojio novačnu nagradu - NAVODNO!

Te nagrade nikada niko nije osvojio. Priča nam Ćira; “Varali smo bre narod, oni majmuni zovu misleći da će da uzmu pare, a mi ih držimo na pozivu što duže kako bi im skinuli što više para i nabili telefonski račun. Naši bre ljudi stalno zovu i daju pogrešne odgovore kako bi navukli gledaoce da pozovu, i mi totalno lagano uzmemo deset hiljada evra od glupana, i na kraju opet neko naš iza emisije nazove i da tačan odgovor i on kao osvoji 200 evra. Izjebali smo narod svetski.���

Tako počinje prevarantski život ove gnjide pod imenom Aleksandar Ćirić. Njegove prve prevare dešavale se se početkom dvadesetog stoljeća, negdje u periodu 2000.-2001. godine, kako nam je on privatno ispričao.

Šta se u međuvremenu izdešavalo nismo saznali, ali jesmo saznali mnoge druge njegove prevare.

PIRATERIJA SOFTVERA, FILMOVA I SERIJA

U periodu 2008.-2009. godine, prema njegovim riječima pokrenuo je web sajt Filmovizija.com na kojem se bavio piraterijom filmova i serija, i time se bavio dugo vremena. Ako vas je zanimalo ko je autor ovog web sajta, upravo ste to saznali; njegovo ime je Aleksandar Ćirić.

Mada iskreno, sudeći po njegovoj ne-inteligenciji koju smo obzervali tijekom naših razgovora, nekako sumnjam da bi čovjek njegovih motoričkih i govornih sposobnosti bio dovoljno inteligentan za takvo nešto. Ipak da se napravi onakav sajt treba uključiti poneki kliker u glavi, dok kod njega te klikere nisam primjetio.

Sva ta priča oko Filmovizije mi više nekako liči na još jednu prevaru i laž kako bi u našim očima izgledao veći i pametniji, dok onako nadrogiran sjedi na drvenoj stolici u svojoj kuhinji veličine 2 kvadratna metra i krije kameru svaki put kada njegova razgolišena sisata žena uđe da uzme neku posudu ili nešto, a on je pogleda onakvim crvenim nadrogiranim očima iz kojih teče tuga jednog oronulog polu-djeda, pojedenog od raznih droga.

Bilo kako bilo ne držite nas za riječ što se tiče Filmovizije. To su bile njegove riječi u koje ni mi u potpunosti ne vjerujemo, ali ako je istina, to može da se doda u niz njegovih prevara u njegovom jadnom životu.

KRIZA LIČNOSTI I SAGORIJEVANJE MOZGA OD DROGE

Aleksandar Ćirić je čovjek koji često voli misliti da je opasan. Volio je pričati kako će on ovome i onome poslati neke ljude na vrata da ga jebu, da ga kolju, da mu ubiju porodicu, da sve to snimaju i slikaju kako to rade i da njemu donesu snimke i slike da on to sve pregleda.

Reklo bi se prema ovome da je ovo osoba koja ima stvarni mentalni poremećaj i koja ne bi smjela biti prisutna među nama. Možda mu je potrebna pomoć neuro-psihijatra ili neke ustanove koja se bavi liječenjem ovakvih ljudi, ali prije svega toga bi bilo najbolje da potraži pomoć za narkotike, da se skine sa droga a sve ostalo ćemo onda redoslijedom.

MANIPULACIJA DJECOM

Današnja djeca na Balkanu vrlo lako podliježu njegovim manipulacijama, jer budimo realni teška je situacija već decenijama kod nas, ali je sve teža egzistenciona situacija posljednjih nekoliko godina, kada svjedočimo da svjetski giganti iz IT i gaming industrije svakodnevno izbacuju svoje novitete i proizvode a djeca to sebi ne mogu priuštiti.

Tu nastupa Aleksandar Ćirić koji po raznim chat sobama okuplja takvu djecu za koju čak ni njihovi roditelji ne mare dovoljno da bi ih odgojili, jer budimo realni otac je doš’o s posla - dosta mu samog sebe, a majka ga gleda onako oronulog i pada u depresiju vjerovatno sa mislima; “Za koga sam se ja udala...”. Kako takvi roditelji da budu tu za svoje dijete i kako da budu djetetu uzor?

Naravno, takva djeca traže uzore u drugim ljudima, što Aleksandar Ćirić iskorištava pa ih kupuje za sitne igrice, možda neku grafičku karticu, procesorčić i slične stvari, i jeftino ih dobija i šalje po internetu da nanose štetu ljudima gdje god i kada god je to moguće.

Dakle spoznali smo još jednu u nizu Ćirinih prevara i parazitskih načina egzistencije.

KRAĐA NOVCA

2019. godine dešava se jedna novčana prevara od strane Aleksandra Ćirića i njegovog brata Alena Ćirića, a oštećena osoba je Jusuf Kvakić zvani Juka kojeg vjerovatno većina vas zna sa YouTube kanala Juka.

Naime, Juka je trebao raditi svoju pjesmu i spot. Cijeli posao trebao se obaviti u nekom muzičkom studiju u Beogradu, što se na kraju i desilo. Pjesma je snimljena i montirana, te gotovo spremna za publikaciju, ali na redu je bio spot.

Jukin partner i sponzor kanala, kompanija Hardsoft.hr iz Hrvatske bila je zainteresovana za sponzoriranje spota i htjela je da se njihov logo pojavi u tom spotu.

Za ovu suradnju kompanija Hardsoft.hr uplatila je Aleksandru Ćiriću iznos od 1.500€, jer je Aleksandar bio vođa projekta koji se na kraju nikada nije ni dogodio.

Ono što je Aleksandar Ćirić učinio jeste odlazak u Italiju i trošenje ukradenog novca u vlastita uživanja, a koji je bio namijenjen poslovnom projektu koji prema svim čimbenicima nikada nije ni planirao da odradi.

Juka je također producentu Alenu Ćiriću uplatio određenu sumu novca za otkup autorskih prava na pjesmu, ali ta prava nikada nije dobio, te bi se moglo reći da su dva brata; Aleksandar i Alen Ćirić prevaranti iste vrste. Čini se da ipak jabuka ne pada daleko od stabla.

POKUŠAJ MODERNE MANIPULACIJE

Da se ne radi o greškama u životu koje svi mi pravimo ali ih mnogi od nas i uvide, već da se radi o osobi određenih loših karakteristika, tačnije svega najgoreg što se može reći o jednoj osobi, govori i činjenica da poslije svih ovih dugogodišnjih varanja i krađa, Aleksandar Ćirić kreira jedan projekat u kome ima plan da koristeći mobilne uređaje ljudi širom Balkana, sebi “majnuje” kriptovalute i tako nastavi živjeti svoj parazitski život.

Aleksandar Ćirić kreira mobilnu aplikaciju pod nazivom “Čepovi” koja je slična staroj društvenoj igri “Ne ljuti se čovječe”, te plasira tu igru na Google Play Store.

Aplikacija se nalazi na ovom linku: https://play.google.com/store/apps/details?id=com.galactic.cepovi.ludo

Ono što je zastrašujuće za sve vas jeste što se u pozadini te aplikacije nalaze skrivene skripte koje bi koristile hardver vaših mobilnih uređaja, ili bolje rečeno zloupotrebljavale ga kako bi ovom parazitu donosili novac u vidu današnjih kriptovaluta.

Druga stvar koja se nalazi skrivena u ovoj aplikaciji je skripta koja bi bukvalno krala vaše privatne podatke koje vjerovatno mogu uključivati i vaše bankovne podatke i lozinke vaših profila na društvenim mrežama, e-mailovima i tako dalje.

Vjerujem da gnjidi po imenu Aleksandar Ćirić nije drago što smo saznali ovaj posljednji podatak. Možda nam pošalje ljude na vrata da nas zakolju. Ako se to desi i ako budemo svi poklani da znate ko je to učinio… LOL!

ZAKLJUČAK

Nakon svega izrečenog možemo zaključiti da se radi o jednom od najvećih parazita koje je Balkan vidjeo. 

Aleksandar Ćirić je osoba ništavila koja živi na socijali u Austriji, do novca dolazi svojim sitnim prevarama ljudi, a kao što smo naveli u članku i krađom novca od ljudi. 

Njegova žena ga izdržava tako što odlazi da radi vjerovatno neki pošten i mučan posao, dok on nadrogiran provodi dane na drvenoj stolici u svojoj kuhinji. 

Ponekad kada uzme veću dozu droga, uvjerava sam sebe da je opasan, da ima kontakte sa opasnim ljudima i da će na vrata drugih ljudi slati svoje ljude da nekoga ubiju, opljačkaju, zakolju, izrežu i snimaju mu to.

Aleksandar Ćirić je jedno malo NIKO i NIŠTA i on najbolje zna da će to uvijek i ostati. A sada i vi svi to znate.

[urbanidesnicar]

Pa ostani normalan?

Bila jednom jedna država, ponosna i lijepa. I u njoj bješe Predsjednica. Isto tako ponosna, pametna i lijepa. Bila je simbol Domoljubne Hrvatske i smatrali smo je "našom". I kad je bilo najteže, davala nam je nadu da će ipak možda biti bolje. Bila nam je jedina nada i slijepo smo joj vjerovali. Nikoga drugog nismo ni imali. Malo po malo, počela se mijenjati. I sve više ličiti na bezlične Briselske poslušnike. Na kraju je potrošila  sav kredit koji smo joj dali. Danas je naša Predsjednica samo lijepa. I ništa više... 

I Domovina nam je takva. Ljepotu joj nitko ne može uzeti, ali smo ponos negdje u tranziciji izgubili. Žalosno.... Kad jednom prodaš dušu vragu, povratka ti nema. Svjedočili smo do sada neviđenoj sramoti, gdje drugorazredna glumica - iz trećerazrednih sapunica, postrojava kompletnu vlast. Zašto? Zato jer može. Bilo je to očito pokazivanje mišića od strane globalista. Da shvatimo koliko smo jadni. Jer ako se i Plenki i KGK moraju klanjati Beogradskoj raspuštenici, što tek obični smrtnici mogu očekivati? Svi se ponekad zapitamo:"Ima li smisla više pisati?" Jer koliko se god mi trudili, svakim danom nam je sve gore. Neki dan na stranici legendarnog Otporaša, pročitam zanimljivu izreku. "Ako se ništa ne piše - ništa se ne čita, a ako se ništa ne čita - NIŠTA SE NE ZNA." Ima smisla. 

Problem je taj, što sve više ljudi gubi strpljenje i nadu. A to je najgore. Kad se pomiriš sa sudbinom i postaneš apatičan. Upravo je to glavni cilj ove agresivne medijske propagande. Da nas uvjere da se ne isplati boriti. Upravo zato NIKADA NE SMIJEMO ODUSTATI, pa ni onda kad nam se čini da nemamo izgleda. Domovinski rat nam je najbolji primjer. Mitski srpski junak Radovan je osuđen na doživotnu. Što je u redu. Kažu da je time pravda zadovoljena? Što nije u redu. Za tri četničke agresije (RH, BiH, Kosovo) i preko stotinu tisuća mrtvih, odgovaralo je manje od 1% zlikovaca. Slobo je kažu kriv, a oni su samo slušali "zapovedi". KOGA VI ZAJEBAJETE, STOKO GENOCIDNA? Ubijali ste, silovali, rušili i pljačkali zato jer ste životinje a ne zato što vam je netko naredio. Tako da danas imamo desetine tisuća četnika okrvavljenih ruku, kojima nikada neće biti suđeno. U našem slučaju situacija je još gora. Participiraju u vlasti, izdržavamo ih iz proračuna a zaštičeni su kao Lički medvjedi. Ja sam sve ovo zamišljao malo drugačije. Naivno, kao mali Perica. Mislio sam da ćemo po uzoru na Židove, progoniti i hvatati zlikovce diljem svijeta. Zaboravio sam jednu sitnicu. JUDE. Sjetimo se tužbe protiv srbije? Koju je između ostalih sastavljao i drug Lignjun. I zato je od početka bila osuđena na propast. Ne treba gajiti iluzije da će pravda biti zadovoljena. Jer neće. Nikada. Bratski ćemo podijeliti krivicu a mediji će nas svako malo pitati:"Ko nas bre zavadi?" Još kad srbi iskoriste joker zvani Kosovo i preko reda uđu u EU, eto nas opet u istoj tvorevini. Ljepota...

Nebeski narod (preko naših leđa) gura svoje ljude na važne funkcije u inozemstvu. Nakon četnikuše Pussy, sad je red na lepu Марију.  I onda se čudimo što je njihova diplomacija 3 puta bolja od naše? 

Evo primjer. Svi znamo što se desilo na Novom Zelandu. Gledao sam cijeli video čim se pojavio, tako da nema govora o montaži. U autu se jasno čuje pjesma o hrabrim zečevima iz tkz. krajine, a na automatu su čirilicom napisana imena "uglednih" četnika. Većina jugo medija u je to normalno prešutila, a video je u međuvremenu maknut sa interneta. Istina je kao voda i uvijek pronađe put. Počelo je razotkrivanje genocidne srpske politike i onda odjednom -STOP. Javio se mali gudin Dačić i izjavio da oni nemaju ništa s tim. Istovremeno je i srpski lobi diljem svijeta počeo da "dejstvuje". Nakon samo par dana  više nitko  srbe nije spominjao u kontekstu masakra. Oni uspješno provode memorandum SANU 2, i to je to. Da smo slučajno mi bili inspiracija napadaču na džamije, naši podanici bi i dan danas klečali na koljenima i ispričavali se. A peta kolona bi putem medija upozoravala na "vaskrsnuče" Ustaških guja. To je ta bitna razlika u diplomaciji, koja nam je došla glave. Jer koliko god ih ne volili, srbima se moraju priznati dvije stvari. Bolje lažu i imaju puno manje domačih izdajnika. Sjetimo se malo rasprave o Istambulskoj. Uvjeravali su nas da ona samo štiti prava žena i ništa više. Sad kad su sve maske pale, jasno je da je glavni cilj promocija bolesne, nastrane i perverzne ideologije. Ovo je tek početak i ne smijem ni pomisliti što nas sve čeka? Nije nam dosta parada pedera, nego nam sad i transrodne nakaze marširaju u sred bijelog dana. Vijest je brzo osvanula na svjetskim naslovnicama a u komentarima na Breitbartu nam se i Amerikanci smiju. I njima je jasno da nam Soroš upravlja državom.  

Uljanik je utvrda jugokomunizma i antihrvatstva. To je valjda svakome jasno. I patetične poruke kao "radnici su gladni", više ne prolaze. Godinama ti isti radnici glasuju za mafijašku organizaciju zvanu IDS, prizivaju Istarsku republiku i kukaju za "jugom". Gosp. Kajin odavno upozorava na tu kriminalnu hobotnicu ali se nadležni prave gluhi. Jer ako se klupko počne odmotavati, bojim se da će pasti puno veći igrači od Jakovčića & co. Zato me ne bi čudilo da vlada u vjetar baci još koju miljardu kuna. Time bi kupili mir i učvrstili svoju nakaradnu koaliciju.  

Najveća ljevičarska društvena mreža FB, je zabranila bjelački nacionalizam na svojim stranicama. Dakle ako si bijelac, šuti, trpi i ispričavaj se zbog boje kože. Ali ima još gore. Ako si Hrvat i voliš svoju zemlju (oni to zovu ultradesničarima), onda si definitivno gotov. Jer veća prava od nas, imaju: pederi, transrodni, kmeri, žuti, crni, mješoviti, čuko, mačka, golub, gušter, ananas.....

Pa ostani normalan?

"ZA DOMOVINU SPREMNI"

[thevoidbreather]

Od dragstora do zidića (antiraport o tome kako sam doživeo nastupe bendova Quasarborn, Nemesis, Larska i Divert)

Piše: Antonio Jovanović.

„Koliko mi je ovo falilo!” - Sanja Drča, Nemesis.

Kada je marta prošle godine proglašeno vanredno stanje, praćeno ukidanjem veoma velikog broja stvari koje smo svi smatrali normalnim, niko nije očekivao da će sve toliko dugo potrajati. Predugo čak, ako ćemo biti iskreni.

Sa burazerom koji već par godina živi u Kini sa porodicom sam u nekoliko navrata imao duge četove u kojima smo delili svakodnevna pandemijska iskustva, da ih tako nazovem. Upoređivali smo lockdown i prateće mere sa onim što smo doživeli tokom bombardovanja. Iako te dve situacije ni u kom slučaju nisu iste (štaviše, nije umesno praviti poređenja između njih), nismo mogli da ignorišemo neke stvari.

Mi u Požarevcu smo imali sreće da ni ne osetimo razaranja kao neki drugi gradovi, ali daleko od toga da smo bili bezbrižni. Škole nije bilo, ali smo barem mogli da budemo van kuća sve dok se uzbuna ne oglasi. Igrali smo mali fudbal na ulici, odbojku, basket po školskim dvorištima, posećivali se, slušali muziku kada je bilo struje…

I onda, više od dve decenije kasnije, se nađeš zatvorenim po 12, 24, pa 48 i više sati, blejiš u ta četiri zida, pokušavaš da misli o svemu što ti je uskraćeno satreš u korenu, pa na netu tražiš neku novu pozitivnost. Gledao sam par tih onlajn nastupa u toku onog prvog zatvaranja, prijala su – to ne sporim. Dobro su došla (na neki čudan način) i bendovima i organizatorima, ali i publici. Pandemijske kolaboracije, stare i nove pesme snimane iz spavaćih soba sa različitih strana sveta. Svaka osoba će u teškim periodima pokušati da nađe najbolji način da ih prevaziđe.

Nada da će to snalaženje uz pomoć štapa i kanapa uskoro biti gotovo je svakim danom bila sve jača i jača.

Kada je već krajem maja i početkom juna prošle godine život počeo da se koliko-toliko vraća u normalu, niko nije očekivao da će potonji talasi zatezanja i popuštanja protivpandemijskih mera biti toliko silni da će u potpunosti oduzeti svu suštinu bitisanja.

Svaka čast svima koji su uzeli udela u organizovanju onlajn festivala, svirki, podkastova – svi ti ljudi su dali sve od sebe što su mogli kako bi plamen nastavio da tinja, davali su nadu da će to neko bolje sutra doći uskoro. Bendovi jesu prihvatili da je gotovo samo studijski rad bolji nego nikakav, ali je bilo veoma jasno da je glad za nečim opipljivijim nezajažljiva.

I onda dođe taj dan da se raduješ svirci kao da ti je prva u životu na koju ćeš ići.

Odlazak do beogradskog kluba Drugstore po toplom, sparnom danu je zaista bio zanimljiv, uprkos tome što u taj deo prestonice my old lady i ja nismo imali razloga da odlazimo, pogotovo ne pešaka. Napravili smo polučasovnu pauzu za pivo ispred Boemskog srca, jedne fine kafanice sa neverovatno ljubaznim osobljem, a potom se uputili ka, kako sam nešto kasnije saznao, bivšoj klanici. Here mape su nas zamalo odvele ka pogrešnom smeru, ali su trojica mladih, lepo vaspitanih metalaca bili od velike pomoći ovom paru matoraca, te smo sa njima u društvu stigli do kluba.

Upali smo u baštu malo posle 19:00 časova, taman da se ispričamo sa par ljudi koje dugo nismo videli (neke sam dotle poznavao samo onlajn). Iako su se obilnije padavine očekivale (nama je kišica nakratko pravila društvo), videlo se na licima svih koji su bili tu da ne bi ni 5 para dali da je tornado bio na putu. U potpunosti sam ih razumeo – svima je preko glave bilo apstinencije od koncerata.

Malo smo osmotrili prostor koji je zaista delovao kul, onako ruiniran i zapušten, krpljen svim i svačim. Kao svet Pobesnelog Maksa, postapokaliptičan i u potpunosti adekvatan za jednu metal svirku posle pandemije. Ono što nas je na neki uvrnuti način oduševilo je toalet koji ostavlja utisak dungeon miksa Silent Hilla i Hostela. Šlag na tortu što se tog metal dojma tiče.

Ono što ne da nas nije oduševilo, već nas je pošteno iznerviralo, jesu cene piva. Okej, razumem ja da su ugostitelji tokom prethodnih petnaest meseci nagrabusili samo tako, da im nije bilo lako. Razumem da su cene po prestonicama, turističkim lokacijama i administrativnim centrima svuda po svetu više u odnosu na druga mesta. Ali, bre: 270 dinara za pola litra točenog piva – da li ste jebeno normalni? Nije ni neki kraft, pa da je cena opravdana, nego tipičan bućkuriš koga ima svuda.

Iskulirali smo to nekako, opalili po par selfija, pročavrljali još malo sa ekipicom koju smo znali i onda sa oduševljenjem odjurili ka bini koju je zaposela Larska nekih 12 minuta pre svog termina! Prvi put od kada idem na svirke je neki bend počeo ranije nego što je to bilo predviđeno. Sećam se da je mali milion bendova u našem (požarevačkom) klubu KB započinjao svoj set sa sat, sat i po zakašnjenja i ovo mi je bilo toliko neverovatno da mogu reći samo: VAU!

A i nastup kragujevačkih stoner grandžera je bio isto to: VAU! Pardon, jebeno VAU!!!

Čuo sam za njih ranije, ali ih nikada nisam slušao. Volim čuti stondžu i derivate, ali ne uvek i ne tako lako. To mi nikada nije bila muzika za usput, puštanje na blic jedne ili više pesama, slušanje takvih izdanja u pozadini dok spremam klopu ili šta već. Tako da nisam imao pojma kako zvuče niti sam pokušavao da nagađam. Znam da se pohvalno pisalo o njima i to je to. E, da – pre pandemije su svirali u Požarevcu, a ja nemam pojma zašto na tu svirku nisam otišao.

Elem, Larska je pokidala sa nastupom u potpunosti. Dve distorzirane bas gitare sa sijaset efeketa i bubanj se ne viđaju toliko često (ili barem ja nisam toga svestan, što je vrlo moguće). Naravno, nisu prvi bend koji tako nešto radi, ali svako iskakanje iz šablona na bilo koji način i pogotovo tako efektno ću uvek podržati i pozdraviti, makar da mi se sama muzika ne svidi. Ali, pesme ovog benda su toliko dobre, čoveče! Plus su napomenuli da je prezentovani materijal mahom nov, tako da jedva čekam da ga ovekoveče u studiju.

Tokom prve dve numere i nije bilo toliko ljudi unutar dela kluba koji je bio predviđen za svirku, tako da je bend između njih pozvao ljude da priđu bini. To je, barem se meni čini, delovalo opuštajuće, tako da se dosta posetilaca uputilo ka (u tom trenutnku) stonerskom svetilištu, obavijenom mirisom tamjana. Taj detalj je veoma efektan i ujedno i više nego upotpunjujuć, pogotovo kada se ukombinuje sa vokalom koji, zahvaljujući efektima, u isto vreme zvuči kao da dolazi iz daljine, a opet kao da govori direktno na uho slušaoca.

Već posle treće odsvirane pesme sam bio ubeđen da su ukrali ako ne šou, a ono barem veliki deo istog. Toliko su dobri bili, toliko sam mlatarao ćelom da za ostala dva benda nisam imao toliko snage. Biti predgrupa ili (u ovom slučaju) podrška nije lak posao. No, stonerski trio je svoj vremenski slot iskoristio više nego maksimalno.

Kada je pevač Luka ponovo zamolio publiku da se približi bini kako bi se napravilo mesta i pomoglo da se sa kiše sklone ljudi koji su ostali u otvorenom delu bašte, bio sam pozitivno zaprepašćen masom koju sam iza sebe video. Znao sam da će poseta biti velika, ali ne ovoliko.

Toliko ljudi iza nas, zadovoljnih onim što su na samom početku dobili samo od prvog benda... Osetilo se da je ta noć i pored kiše ne samo uspela, već je uveliko dala mnogo više nego što se moglo očekivati.

Kada su zasvirali pesmu posvećenu skejterima ona je pokrenula šutke sa visokom međusobnom dozom obzira samih učesnika. Pražnjenje nakupljene energije je bilo previsoko, ali niko nije bio besan. Ti klinci, kao i oni koji se tako osećaju, nisu u samu šutku ulazili da bi nekoga povredili (jer se tako nešto prečesto dešavalo ranije), već da bi svom adrenalinu dali oduška, podelili ga sa drugim dušama i time mu dali neki smisao. A, skupilo se toliko toga u svima nama...

Set Larske je bio stonerski dug, ali sam posle poslednjih tonova bio blago razočaran: trebalo mi je više muzike od njih. Ovaj prodigy-bastard ranog Silverchaira i Type O Negativa me je kupio za sva vremena. Kapa dole i naklon do poda.

Pauza pre Nemesis bi u nekom drugom periodu dobro došla da se čovek osveži. Međutim, kiša nije išla na ruku nama koji smo bili u obući za neko mnogo suvlje vreme. Sa druge strane, ni dosadne padavine ni bare nisu smetale solidnom broju posetilaca na otvorenom.

Melodeath gospođice su već bile na bini, a mi smo se probili do same ograde. Pošto smo bili više sa desne strane u odnosu na Larsku, zvuk nije bio toliko dobar, plus je mikrofonija umela da pošteno stavi nerve na muke. No, ako mislite da je to imalo ikakvog uticaja na auditorijum, varate se.

Ovo je treći put da smo ih gledali uživo i možda i najbolji. Nesumnjivo je već prvog puta bilo da bend kao bend vredi i da mogu napredovati u kvalitetu samo da ne posustanu. Od tog nastupa je prošlo par godina i one ne samo da nisu posustale (mada sam posle onog njihovog EP-ja bio razočaran), nego su upornim i tvrdoglavim radom dosta postigle. Dugosvirajuće izdanje je bilo šlag na tortu tog prvog perioda i čvrsto verujem da će ponesene doživljajem sa ove svirke nastaviti još silovitije.

Kao što sam već napisao, nisam imao snage da posle Larske nastavim da mlataram glavom (plus nakupljene godine, haha), tako da sam osmotrio ljude oko sebe. Toliko klinaca, veselih pre svega, presrećnih što su tu. Skaču, mlataraju kosama, pevaju! Raspust je počeo, van kuće su sa ortacima, nema zatvaranja, nema restrikcija, ali ima koncerata sa bendovima koji sviraju ono što oni vole. Zbog njihove sreće sam i ja bio srećan. Vidi se i dobrota u njima, nešto drugačije od tipične današnje socnet omladine: muka im je ekrana, tipkanja po istim i slušanja muzike preko sluški. Žele da osete metal onako kako treba, živom svirkom, interakcijom sa ostatkom mase. Da izvinite na izrazu, živo im se jebe za mikrofoniju, za pucanje matrice i za kišu napolju. Oni (ta nova omladina) i svi ostali prisutni su imali samo jedan cilj: da uživaju što više sada kada mogu, da naprave svojevrsnu rezervu srećnih sećanja ako nam ponovo opkole bastion normalnosti.

Nemesis su svirale prekratko ili mi je tako delovalo. Prebrzo je prošao njihov set, standardno dobar i ubitačan. Hemija između članica je neverovatna: koliko god da se svaka za sebe dobro zabavlja, svakoj ponaosob je još bolje kada vidi neku od svojih saborkinja u sličnoj ekstazi. Izdvojite ih u posebne odeljke, osmotrite njihove karaktere i videćete da je to pet različitih celina. Pet individua, pet egzemplara koji predstavljaju pet različitih metal fanova koji su se našli u jednom bendu, svirajući muziku koju ne samo da vole nego obožavaju.

Interesantno mi je da su Nemesis uvek umele da kontaktiraju sa publikom bez reči. Nije bilo potrebe da im bilo šta nagoveste jer bi prisutni uvek znali kako da reaguju na ono što vide na bini. Output benda je bio input za publiku i obratno. Njihova Living Dead People mi je omiljena numera, možda zato što zvuči onako kako bi Kreator zvučali da se prešaltuju na melodeath. Možda baš zbog toga i drugi vole tu pesmu toliko s obzirom na to koliko je njih ona pokrenula kada su se uvodni rifovi čuli sa razglasa. Potpuno pražnjenje pozitivne energije.

Jedan momenat me je oduševio. Pored nas se nalazila jedna gospođa koja je telefonom snimala bend. Mislio sam da možda, na neki način ima veze sa nekom od članica. Međutim, njen sin je došao i tražio joj telefon. Ona mu je rekla da je sve snimila, ali je on nastavio sa insistiranjem, verovatno da bi sam, iz prve ruke uhvatio i ovekovečio delić spokojne izolacije od jednog sjebanog sveta i vremena u kome moraju da odrastaju. Nemesis i ostala dva benda su tog četvrtka svirali himne pobune protiv nove pandemijske svakodnevice.

Kiša je rešila da malo iskulira i pusti nas da se protegnemo, popijemo po još jedno cenovno precenjeno pivce, sretnemo i pročavrljamo sa još par dragih ljudi pre nego što krene finalna sekvenca. Iako nisam ljubitelj Anthraxa, priznajem da je njihova pesma bila odgovarajuća kao predintro prestoničkim progtrešerima i svojevrsna (iz mog ugla) komparacija: evo na šta se ložite, a evo i na šta bi trebalo da se ložite. Da, to znači da zaista mislim da su Quasarborn bolji nego east coast karika Velike (američke treš) četvorke. Uostalom, suvislo je da učenik (fan) prešiša učitelja (inspiraciju).

Kod Srba i ostalih balkanskih naroda je nakaradno-normalno da se neko ko je kovan u zvezde posle nekog, često kraćeg vremena pljuje i maže onim što preistekne iz nužde broj dva. Ono što se zaista retko dešava je da neko, u ovom slučaju bend, od pičke postane srce Srbije. Da, znam da je mantra Svirajte, pičke! zajebanstska, pozitivna i nadasve podržavajuća i drugarska. Ali, vikati Quasarborn je srce Srbije je jedan novi momenat. To je ekvivalent duvanju u jedra igraču koji nosi tim na svojim plećima nazivanjem istog MVP-jem.

Koroni hvala što je odložila koncert ova tri benda jer marta prošle godine svakako ne bih bio u mogućnosti da ih čujem, haha. Šalu na stranu, mišljenja sam da mi prvi deo ovogodišnjeg godišnjeg odmora nije mogao započeti bolje.

Silovito od starta, podržano od same publike koja je pala u delirijum. Neki bendovi su jednostavno veliki samo zbog kvaliteta svoje muzike. To ni u kom slučaju ne znači da su Larska i Nemesis manje kvalitetni, naprotiv - dali su mnogo više od onoga što se od njih očekivalo, plus im je vrednost neosporna. No, Quasarborn su nešto kao prvi među jednakima jer su imali tu sreću da im prethodnici te prve julske večeri daju još više elana. A uz pomoć neverovatno naložene publike je sve bilo lako; dečja igra.

Prvi put smo ih gledali pre malo više od 4 godine u Požarevcu kada su bili predgrupa bendu Remedy. Tada su solidno pokidali i bilo je jasno da su ime na koje se može računati (tek sutradan sam guglanjem skontao kakva i koliko ozbiljna ekipa je u pitanju. U četvrtak su ne samo zacementirali moje stavove (to su uradili svojim drugim albumom), već su oko istih napravili sarkofag masivniji i postojaniji od onog na reaktoru u Černobilju.

Momci krše i lome sve pred sobom i ne obaziru se. Pardon, veoma su obrazivi: toliko da još više razuzdaju publiku koju ni pucanje matrice ne može umiriti. Zbuniti da, ali ne i obuzdati.

Znate šta je slinky? To je ona spiralna igračka sa kojom mahom dalekoistočni Azijati čine čuda. Fazon, znaju da je puste tako da se spusti stepenik po stepenik na hiljadu i više stepenika. E, tako je funkcionisala kulminacija energije tokom Quasarbornovog seta: sa bine ka publici i nazad, svakog sekunda, od početka do kraja, bez pauze, bez izuzetka. Kome treba bilo šta više od toga?

Verujem da je svako ko je bio na svirci velikom broju drugih ljudi prepričao svoju verziju doživljaja i koja bi se jednom rečju mogla opisati kao maestralna. Nisam mogao da ne pogledam na sat i da pomislim kako se njihov (zvanični) termin približava kraju. Znao sam da će imati bis i drago mi je što ga nisu veštački prolongirali.

Vranjkovića mnogi metalci obožavaju (ja baš i ne, kao ni Block Out uostalom – što ne znači da ne cenim rad i delo njega i njih), ali bih se usudio da kažem da je Dve hiljade i kusur godina pravi primer kako bi obrada trebalo da zvuči. Zašto to sad spominjem? Zato što su po objavljivanju svoje verzije te pesme po komentarima po internetu bilo ismejani od strane određenih individua. Tuđoj pesmi ne samo da su dali svoj šmek menjanjem aranžmana, tempa i mnogo još čega, nego su joj dali novi identitet i učinili je bezvremenskijom. Eto, toliko je jedan bend dobar kada od nečeg pozajmljenog napravi nešto svoje. I tek onda kada čujete njihove pesme, ne preko nosača zvuka već uživo, e tek onda možete početi da spoznajete koliko su oni jebeno veliki bend. Da su umesto ozvučenja imali samo pojačala, opet bi sve isto bilo: čuti ih uživo, makar i preko krš i lom razglasa je bolje nego ne čuti ih uopšte, a to isto se može reći i za prva dva benda.

Da li su mi srce i duša bili puni posle drugog bisa? Nisu. Na svirke ne idem zato što mi je bitno da skačem, šutiram se i na taj način praznim, već zato što volim da čujem to krčanje iz zvučnika pre nego što prava stvar počne, da ispijajući hladno pivce upijam žive tonove. Nekada su oficijalni lajv snimci umeli da nadomeste manjak koncerata inostranih imena. Ali, kada spoznaš da i naša mala scena (čiji su delovi često sukobljeni) može da ponudi vanserijske bendove, niti jedan lajv strim ne može nadomestiti pravu stvar.

Mojoj lepšoj (i svakako boljoj) polovini i meni je plan bio da dođemo na koncert u Drugstoreu, prespavamo u hotelu i vratimo se sledećeg dana nazad u Požarevac. Međutim, saznali smo da će novu sezonu svirki na zidiću ispred Doma omladine otvoriti naši sugrađani Divert, tako da smo rešili da produženjem boravka ispoštujemo i drugare iz benda, ali i prijatelje iz Beograda.

Nezahvalno je pričati o bendovima svojih drugara, zaista. Uvek se nešto u toj deskripciji može podvesti kao preuveličavanje ili kao lažno hvaljenje (pa, čak i kuđenje). Ruku na srce, mogu biti iskren i reći da relativno do skoro i nisam preterano mirisao njihovu muziku. To ne znači da je automatski bila loša, već mi nije ležala. Međutim, ljudi se menjaju, ukus za neke stvari se menja, pa  je tako i kod mene. Divertove novije stvari mi više leže od nekih starih koje pak uživo zvuče mnogo bolje nego studijski. Sa nekim novim članovima su došli i neki novi momenti, sveže ideje i možda su mi baš zbog toga postali interesantni za slušanje.

Njihova verzija alternativnog roka, nadasve eksperimentalnog i popunjenog sa sijaset efekata i matrica, mi zaista prija. Skladna je konstrukcija, a razmera klasičnih instrumenata (sa vokalom) i elektronike je takva da jedna strana ne potire drugu već se međusobno dopunjuju. Uostalom, ne treba meni verovati već svim ljudima koji su zastali ispred platoa Milana Mladenovića i odslušali makar pesmu ili dve pre nego što su nastvili put ka svom odredištu. A, uopšte nije bio mali broj takvih.

Petorica porodičnih ljudi je tog poslednjeg radnog dana u nedelji umesto popodnevnog odmora spakovala svoju opremu i zaputila se osamdesetak kilometara na sedamdesetominutnu svirku. Umor se na licima njih mogao videti, ali ga je (kao i kod bendova prethodne večeri) pobedio osećaj dobrog raspoloženja, pozitivnosti i želje da se život uopšte vrati na normalan kolosek. Sa jasnim ciljem i potpunim prepuštanjem flowu koji ritam dobre zabave i pozitivne atmosfere nosi, svi drugi koji se nađu u blizini mogu ili da produže dalje ili da se pridruže vožnji.

Uvek volim kada se vratim doma sa puta, pogotovo posle nekog koncerta. Raspakujem se, istuširam, sredim, otovorim limenku piva i krenem sa sređivanjem krš fotki i klipova sa telefona, te pisanjem ne raporta već ličnog doživljaja – kao da je to jedan upis u ličnom dnevniku.

Ali, dva dana posle svirke u Drugstoru se ne osećam tako spokojno. Više sam tužan, setan – zaboravi čovek kako je to kada putuje, gleda da uhvati prevoz, stigne na vreme za sve, bleji sa dragim ljudima koji nisu iz istog grada, priča o sijaset stvari, bitnih i nebitnih... Kao mač nad glavom stoji osećaj straha da sve ono lepo što smo u tri dana doživeli može biti uskraćeno.

[borsky]

Glasaj za izbor Hita 2020 na RTS Buntu, da naš Vladimir Milojković sa svojim bendom VLADA U EGZILU i hitom "Dosta je bre" pobedi Glasaj na:

https://www.facebook.com/borgradinfo/posts/1634879530046134

Link pesme: https://www.youtube.com/watch?v=23SmQfKSZ9s

[balkantimes]

Dvadeset pet godina Daytona: Gdje se Bosna pogubila?

Posle tri godine, devet meseci i 13 dana rata u Bosni i Hercegovini i 1.425 dana opsade njenog glavnog grada Sarajeva, Kontakt grupa privela je balkanski trojac (Alija Izetbegović, predsedavajući Predsjedništva Bosne i Hercegovine, predsednik Hrvatske Franjo Tuđman i predsednik Srbije Slobodan Milošević), u američku vazduhoplovnu bazu Wright-Patterson (Ohio), kako bi se dodirnuli vrhovima desnog kažiprsta. 

Dragan Banjac

To rade deca kad se mire, a sudeći po onome šta su (u)radili, nisu se razlikovali mnogo od dece, posebno ovaj naveden na kraju.

Tu su proveli prve tri nedelje novembra 1995. godine, a mogli su i tri godine ranije. Rezultat: 21. novembra oni su, pride Warren Christopher, tadašnji ameički državni sekretar, pod budnim ili čkiljavim pogledom specijalnog pregovarača Evropske unije, Francuske, Svezne Republike Nemačke, Ruske Federacije, Velike Britanije i predstavnika SAD-a, potpisali Opšti okvirni sporazum, koji je “zaustavio rat”.

Usledilo je još jedno parafiranje, 14. decembra iste godine u Parizu. U Jelisejskoj palati, pored Miloševića, Izetbegovića i Tuđmana, i u svojstvu očevidaca, Bosni su mir šarnuli i predsednik SAD-a Bill Clinton, francuski predsednik Jacques Chirac, premijeri Rusije i Velike Britanije, Viktor Černomirdin i John Major, nemački kancelar Helmut Kohl i predsednik španske vlade Felipe Gonzalez, kao predstavnik Evropske unije, čime je potvrđen sporazum od 21. novembra.

Čitanjem na prvi pogled, reklo bi se da je Bosancima i Hercegovcima ovim aktom stigao i MIR, ali…

Bosna i Hercegovina ostaje eksperiment

Kao i tokom rata, Bosna i Hercegovina za inostrane moćnike (setite se, istina teško utemeljenih, priča o skoro četvorogodišnjoj opsadi Sarajeva i prećutnoj dozvoli Radovanu Karadžiću da eksperimentiše koliko pod takvim uslovima može da izdura nekoliko stotina hiljada ljudskih duša), ostaje ogledna država. Kako je rat odmicao, snage “Republike Srpske” (uz obilatu pomoć ostatka Jugoslovenske narodne armije i Srbije) zauzimale su većinsku teritoriju Bosne i Hercegovine, ali je ona ipak u Daytonu svedena na 49 odsto. Ostatkom je upravljao entite Federacija Bosne i Hercegovine. Uz međunarodnog upravitelja, njihovi najviši predsavnici vlasti su Bošnjak, Srbin i Hrvat, kao predstavnici “svojih” naroda, koji su, preko nacionalnih/nacionalističkih stranaka, zagospodarili su “evropskom unijom u malom”, dočim su anacionalni, zovimo ih građanima upravo takve, građanske orjentacije, obrisani pelikanovom gumicom.

Srbija je javno svojatala “leopardovu kožu” i takođe neskriveno držala do toga da je samo stvar vremena kada će se taj deo Bosne i Hercegovine pripojiti “matici”, koja je sve i započela na prostoru bivše zajedničke zemlje. Hrvati u “Herceg-Bosni” rade na raznim vidovima integracije sa Zagrebom, a “fildžanu” (ništa zlonamerno – prim. D.B.) u sredini ostaje najveća tegoba, jer zemlje iz okruženja komadaju njenu teritoriju. Bez obzira, recimo, što u Generalnom okviru mirovnog sporazuma u Bosni i Hercegovini, u Članu X, “Savezna Republika Jugoslavija i Republika Bosna i Hercegovina međusobno se priznaju kao suverene države u okviru međunarodno priznatih granica”. Ima taj član još jednu rečenicu, koju bih rado da izostavim, ali evo je: “Dodatni detalji njihovog međusobnog priznavanja biće predmet postojećih pregovora.”      

Srbija je obilato nagrađena

Uz već poslovično da Milošević Srbima (u Srbiji) nije mrzak što je započeo rat i ratovao sa okruženjem, nego što nije uspeo da izmoli velike sile da da mu dozvole da to trajno zauzme, ostaje da se i dalje čudimo zašto su svetski moćnici, zapravo, nagradili Srbiju. Evo jedne koja donekle drži vodu: Navodno su mislili da ga kao moćnika pretvore u kooperativnog saradnika u ovom delu sveta. Ne verujem, jer svetski preveranti nikad nisu ozbiljno shvatali balkanski problem i nisu se preterano u njega ni uplitali. Dokaza koliko hoćete…

Pogledajte liniju razgraničenja, posebno kartu vilajeta bosanskih Srba, i videćete uslugu svetskih moćnika koji su Miloševiću, bogami i Srbiji. Pogledajte tu kožu kako ide ka Bosanskoj krajini, ispod Save, niz Drinu i sve do Hercegovine. Milošević je, kao predsednik tadašnje Savezne Republika Jugoslavije, u Daytonu bio ovlačćeni pregovarač za Republiku Srpsku (“Srbija nije učestvovala u ratu”) i preko njegovog potpisa i uz pomoć velikih sila Bosna i Hercegovina nije celovita.

Ako bismo govorili o reakcijama građana Srbije na potpisivanje Mirovnog sporazuma u Daytonu, one su duboko podeljene. Manjina je odahnula, a kod većine kao da se čuo uzdah. Većina, posebno trenutna najviša administracija, i dalje veruje da su srpske zemlje tamo gde žive Srbi i gde su srpski grobovi. Ona poznata Šešeljeva (presuđeni ratni zločinac Vojislav) da “velika Srbija” treba do desegne liniju Karlobag-Karlovac-Virovitica nije zamrla i mnogi sanjaju da će, “jednog dana, kada dođe pogodan trenutak”, to biti biti pripojeno Srbiji.

U samom Daytonu bilo je sumorno-humornih događanja. Beogradska čaršija dugo je prepričavala navodnu Mloševićevu poruku supruzi Miri: “Kupio sam Marku timberlanke i prodao zemlju, a ti vidi šta ćeš sa stokom.” Drugu mi je jednom prilikom mnogo posle Daytona u Sarajevu ispričao Haris Silajdžić. Izetbegović i on sporili su se sa Miloševićem oko dela Ozrena. Potrajalo je, a na kraju je, kaže Silajdžić (koji je odlično imitirao MIloševića), balkanski kasapin rekao: “Ma daj, bre, Harise, šta će vam to, to je sve go četnik…”

Je li dovoljno biti moralni pobjednik

Ne smemo da zaboravimo ni genocid u Srebrenici, koji Srbiji i dalje služi da svojom pripovedačkoj veštini i nraciji služi za učvršćivanja jedinstva i homogenizacije. Četvrt veka od famoznog Mirovnog sporazuma mnogi na ovim našim prostorima i u svetu veruju da su Bošnjaci moralni pobednici Dejtonskog sporazuma, dočim su politički gubitnici. Istoričarka Mari-Žanin Čalić navodi da oni “nisu postigli ratni cilj uspostavljanja bošnjačke nacionalne države”. Oko toga i danas ima dosta sporenja. Od tri Srbina (iz Srbije) dva će vam odmah spomenuti “zelenu transferzalu ” i Islamsku deklaraciju Alije Izetbegovića i potom priznati da o tome nisu pročitali ni slova.

S druge strane, bosanski Srbi nisu skrivali svoje namere – borbu za srpsku državu unutar bosanske teritorije, koju su na kraju iskamčili ratom i genocidom. Svet i na to – ni mukajet. Na kantaru bosanske (Federacija) nevolje, pored negiranja genocida uz obilatu podršku Srbije, kako se nižu postdejtonske godine, “zvanična Banja Luka” se protivi jedinstvenoj Bosni i Hercegovini. Ponašanje njenog predstavnika u tročlanom državnom Predsjedništvu (Milorad Dodik) deluje zaista nestvarno, jer negira državu na čijem je tronu. Sve to, uz vetar u leđa iz Srbije, upućuje da su Srbi iz Bosne i Hercegovine smišljeno išli u rat sa Muslimanima/Bošnjacima, kako bi na njenoj teritoriji omeđili “državu” i pripojili je “braći” s onu stranu Drine.

Slave “državne” praznike (9. januar), imaju i Ustav RS-a sa 140 članova. Mnogo ih je više nego kod američkog, kojih je samo sedam, uz 27 amandmana. Za njegovo sprovođenje donet je i Ustavni zakon od 15 članova, a taj poslednji precizno prepisan glasi: “Ovaj zakon stupio je na snagu 28. februara 1992. godine, odnosno 12. maja 1992. godine, 1. juna 1992. 14. septembra 1992. i 17. decembra 1992. godine…”

Najviše je do ‘međunarodne zajednice’

Gde se pogubila Bosna?

Da li među kandžama okolnih državica-orlušina, međunarodne nezainteresovanosti za rešavanje problema male Evropske unije, ili zbog zabluda njena tri naroda da je nacija kojoj pripadaju dobra, a druge rđave. Čujem, skinuta tabla sa studentskog doma na Palama, imenovan po presuđenom ratnom zločincu Radovanu Karadžiću. (A zašto je postavljana!?) Tim povodom setih se kako je, dok je probao barberi mantil u jednoj ženevskoj radnji, Karadžiću prišao neki Srbin i glasno odrecitovao: Radovane, čovječe od gvožđa / prvi vožde poslije Karađorđa / odbrani nam slobodu i vjeru / na studenom Ženevskom jezeru.” Recitator i razbarušeni pesnik sa rupicom na bradi nisu znali da je u radnji radila rođaka mog prijatelja.

Prilikom posete jedne beogradske mirotvoračke grupe Sarajevu, kolega Zlatko Dizdarević radi intervju sa Dimitrijem Bajalicom. Najredovniji posetilac tribina Beogradskog kruga, Kozarčanin poreklom, Titov ambasador… pri kraju razgovora kaže Dizdareviću. “Napiši, dobri moj Zlatko, da nikad neću kročiti nogom u deo Bosne i Hercegovine koji je samo srpski…”

Biće Bosne. Mora! Doći će neki novi ljudi, koji će, za razliku od trenutnih pantokratorskih mućurlija, imati više osećaja za Bosnu. Biće tamo ponovo dobre zabavne muzike, filmova, predstava i knjiga… Možda se pojavi neka kopija Ismete Dervoz, koja će Zemljo moja pevati samo bivšoj središnjoj jugoslovenskoj republici. Voleo bih da to dočekam.

Dejtonski porazum nije postigao mnogo. Malo je do Bosne i Hrvatske, malo više do Srbije, a najviše do “međunarodne zajednice”. Dvadesetpet godina skoro ničeg…

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor

[nikicmilana]

svi putevi vode u  “svemir”

šta da sluša i kuda da ide? mislila je dok je opet, kao i svako jutro, izvlačila bicikli iz biciklane, pritom šutajući onaj mali bajs sa bušnom gumom koji uvek samo smeta. prošao je komšija sa četvrtog, uredno mu se javila, on nije znao da je ona pamtila kad je on držao predavanje o tome kako se skinuo s dopa. on je mislio da je on za nju običan komšija. običan komšija koji voli voćni jogurt i suši veš u hodniku zgrade. svašta ljudi misle pa na kraju nije to to, jebešga, a onda je tu bila i čistačica. inače je volela da priča s njom, ali prošli put se ova baš odomaćila, jutros je morala da izbegne te teme sa lošim humorom umesto šlaga odozgo. zagledala se jako u pertle i pravila se astronaut do biciklane. pedale su se vrtele, pertle su se odvezale, vozači su svirali, a lutalice su glodale kosti. i dalje nije znala gde da ide. razmišljala je o sinoć i o tome kako joj je bilo neprijatno da spava u onom stanu koji nema prozora, ali još joj je gore bilo da spava sama. - meeeseec danaa spavaaam samaa šta bi tii na mestu mooooo - i u tom trenutku tras auto ispred nje skoro pa zalepljen za njenu nogu, vozač izlazi besan sa brkovima, ona vadi slušalice.

-JESI BRE NORMALNA TI BUDALO JEDNA ĆEŠ DA TE UBIJE NEKO ĆEŠ DA UMREŠ SA TIM SLUŠALICAMA PIZDA TI MATERINA

-Juno potkivano - rekla je i samo otpalila odatle brzinom prosečnog bicikliste razmišljajući o tome kako je ovo stvarno bila zamalo smrt. 

ovaj grad je stvarno imao dosta ulica, ali ona je više od dosta puta prošla svim tim ulicama. čak ni igra vozite bicikli zatvorenih očiju nije pomagala. dosada je stvarno stigla na velika vrata. bilo je tu obaveza koje su trebale da se izvrše i računa koji su trebali da se plate, ali bio je tu i doručak. doručak u pekari s druge strane grada, iza autobuske stanice, gde nema nikog živog. -e tamo ću da idem, pomislila je. i krenula. jutro je bilo lepo i hladno, dim je izlazio kroz nos dok je disala. bili su i oni što dostavljaju novine i oni kombiji sa svežim hlebom. jutarnji program na radiu su ukinuli, sve se nekako menjalo. ona se menjala. jedino ruke. ruke su ostajale iste.

-rol viršla i jogurt.

-još nešto?

-ništa više.

sela je u prozor i gledala. bilo je nešto u svakom novom danu što ju je i dalje oduševljavalo. i u ovom i u svakom narednom. setila se onog jednog bradatog što je voleo ambijentalnu muziku 

- videćeš, posle 30. će da te smori jer ćeš videti da se sve samo ponavlja.

- ma šta se bre ponavlja?

- život. jednoteisto. jednoteisto. videćeš.

nije videla. ali u međuvremenu je skapirala ambijentalnu muziku. i taj bradati je tako samo prošao kao i sve što samo prođe, ali kad dođe deluje kao da će ostati zauvek. mi smo ljudi smešni s tim zauvek. viršla je svesna da ne traje zauvek. bacila je papir u korpu i izašla napolje. tu je bio njen bicikli, njen svemirski saputnik. bio je ovo dan za avanturu. otišla je tamo gde su pre igrali bingo to je sada bila kladionica. kada je htela da proveri da li je karma na njenoj strani odigrala bi jednu utakmicu hokeja i čekala je odgovor koji je obično bio noću. pare nikad nije podigla. to je bila više komunikacija sa svemirom. provera konekcije. konjukcija.  listala je imenik u trenutku kad je zaustavio poštar.

-Izvinite. Vi ste Ta i Ta?

-Ja sam.

-Imam paket na vaše ime.

-A jel? Ko šalje?

-Pošiljalac je želeo da ostane anoniman.

-A jel?

Na reč anoniman naježile bi joj se dlačice na vratu. Poštar joj je na sred ulice predao paket i nestao u oblaku dima. Opet svemirska pošta - pomislila je. Žuta koverta u njenoj ruci mirisala je na nevolje.

[revolucijaizkreveta-blog]

Ono što te ne ubije prati te s lažnog profila iliti priča o opsesivnoj bivšoj

foto: KSET, 6.4.2018. koncert J.R. Augusta. Imam frenda. Kul je lik iako nosi naočale. Nosi naočale jer je veliki intelektualac. I veliki jebač, ali to nije bitno za priču. Ne jebe mene, da krivo ne shvatite. Lik je baš frend, moj burky, kompić za nogač, kompić za vopi i ismijavanje ljudi koje poznajemo. Ismijavanje onih koje ne bismo željeli poznavati. I on ima bivšu. Nazovimo ju Kleofilija.  Bivša luda u tri lepe kao bi drugovi Srbi rekli. Dok su bili u vezi kurvala se okolo naokolo i on ju odbacio kao komad smeća jer ona to i jest. Izblokirali se na svim sredstvima dopisivanja, zvala ona njemu policiju jer je htjela postić ne zna ni sama što jer čovjek nije ništa protuzakonito napravio, samo je odlučio da ne želi dejtati neku koja širi noge nasumično odabranim ljudima onoliko puta dnevno koliko ja puta šećem svoje četveromjesečno štene, dakle pet. Ostavio on nju dakle i nastavio čovjek sa životom. Bilo i prošlo, na greškama se uči, al ne na svojim neg na tuđim. On naučio težim načinom - iskustvom iz prve ruke, al kaj sad. Muško je, normalan stabilan lik. Neće plakat u mraku nego živi život punim plućima ispunjenim duhanskim dimom njegovih omiljenih cigareta. Kako mu je posao takav da preko interneta nalazi klijente iliti komunicira često s ljudima koje osobno ne poznaje, tako ima naviku prihvaćati nepoznate osobe u fejs prijatelje. A Kleofilija koja bi željela ubiti ga jer ne može preboljeti što ju je ostavio, vodi se s onom narodnom ''ono kaj te ne ubije, prati te s lažnog profila'' pa tako prati njega, a on ne zna koji je njen lažni profil i nije ga previše briga jer u vezi njegovog života ništa nije tajno. Nije jedan od onih seljaka koji imaju fejs profil ''privat'' nego ako nekoga zanima - neka pase oči! Otišli jedne travanjske večeri on i ja do Kseta na koncert J.R Augusta. Obožavam izvođača i idem na sve meni lokacijski dostupne njegove koncerte, a frend i ja smo imali razloga nešto proslaviti. Koncert se činio kao idealna prilika za to. Zabavljali se ludo mi, čagica, cugica, tralalala. I kako to u klubovima biva, fotograf nas uslikao (vidi sliku gore). Ništa. završio koncert, otišli mi doma i sutradan očekivali slike na kojima smo mi. Pretražili sve galerije s koncerta, ali našu sliku nismo našli. Whatever. Odustali od potrage jer nismo takvi narcisi da nam baš jako treba naša slika s koncerta. Meanwhile, Kleofilija svaki dan kupi novu karticu za mobitel s novim brojem da bi frendu slala poruke. On joj svaki broj blokira nakon što ju iz hobija malo izjebe u mozak jer ga to opušta, pa ona investira u novu karticu i tako stalno. Dosadna je i bogu i vragu i meni, a ponajviše njemu. Žena je malo nestabilna, frend procjenjuje da je pijana, pa se ne može odlučiti želi li mu popušit ili odrezat kurac. U jednoj poruci piše jedno, a u narednoj drugo. Baš ono ženska nije sama u glavi kako bi se u narodu reklo, a mene inače mrzi jer se jednom htjela fotkati za medij u kojem sam ja radila, ali je odbijena jer nije baš zgodna. Izgleda starije nego što jest,ima ofucanu crno pofarbanu kosu koja joj ne stoji i ima dosta nezgrapno tijelo iliti ne postoji netko tko bi je želio fotografirati za naslovnicu. Jebiga, fulala je snove. Nek bude sekretarica u nekoj firmi, model biti neće, ne za ovog života. Nabavi ona neki dan novi broj i šalje frendu ljubavne i prijeteće poruke kao obuzeta đavlom. Radi se o pedesetak neuravnotežanih poruka iz kojih se ne zna što je pisac htio reći. Frend uz cugicu odgovarao na te poruke i počela ona pičkarati mene jer imamo par zajedničkih slika na fejsu, neke bezveze slike s nekih cugi, ništa spomena vrijedno. Uvjerena ona da smo mi ljubavni par . Što s mozgom nema previše veze, mi smo frendovi i poslovni suradnici. Počne ona njemu pisati da sam ja nju uništila jer joj nisam dala da se slika jer sam ljubomorna na nju i takve gluposti. Ja ljubomorna na ženu koju nikad nisam vidjela i koja ništa nije postigla u životu osim pušila nekim starkeljama da bi završila na nekoj naslovnici što se nikad nije dogodilo. Ostala u procesu i bez mog frenda i bez dostojanstva. Piše ona kombinaciju prijetećih poruka, ljubavnih i seksualnih i prijetnji samoubojstvom jer smo ''on i ja nju uništili'' - ma što to značilo jer ja s  njom nemam nikakve veze, a on ju je samo ostavio jer ne želi da mu se smije cijela Zagrebačka županija jer dejta kravu. ''Vi ste zajedno, vi to od mene ne možete sakriti, ona je zgodnija od mene, ja ću se zato sada ubiti tabletama'' - piše ona i šalje neki link. Što li šalje? Našu sliku iz Kseta koju smo mi danima tražili, a nismo uspjeli naći. Slika gore iznad texta. Dakle ona je išpijunirala ceo bre internet kako bi Srbi rekli i našla sliku s tim da uopće nije znala da idemo u Kset. Koliko daleko doseže moć špijuniranja opsesivne bivše lol Sad imamo sliku i mi sretni jer htjeli smo tu sliku. Piše on njoj da nismo par, al žena ne vjeruje. Ona ima dokaz - sliku iz Kseta jer poznato je da je zabranjeno ići na koncerte s ljudima koji ti nisu dečki. Moraš bit u ljubavnoj vezi s nekim da bi izašli na par cugi i malo zajebancije. Upravo sad, dok vi čitate ovo, ona pije vino kombinirano s tabletama (bar joj tako poruke zvuče) jer ne može podnijet tu sliku i piše mu poruke o tome. Vrišti da nemre podnijet jer sam ja zgodnija od nje. Nisam nešto umišljena u svoj izgled, ali nek joj bude, thx na komplimentu. Piše da će se zbog toga ubiti tabletama  i da će ju moj frend zajedno sa mnom nositi na duši. Ono što je specijalno zanimljivo je činjenica da Kleofilija želi pod svaku cijenu da joj frend bude opet dečko jer ona ga voooooooooooli, ali postiže suprotan efekt jer mu piše da ga voli i onda u sljedećoj poruci da je ružan i da će mu odrezati kurac. Bože. Ima li što gore od opsesivne bivše? Narodna ''ono kaj te ne ubije prati te s lažnog profila'' može se bez beda na primjeru Kleofilije uvrstiti u temeljne životne istine! Meni je tužno što su žene tako jadne. Zašto smo jadne? Zašto ne znamo play it cool nego odmah lažni profili, špijunaže i prijetnje samoubojstvom? Kleofilija će sigurno ovo pročitati jer prati i mene s lažnog profila pa imam poruku za nju: draga, ako želiš vratiti mog frenda ne piši mu luđačke prostačke poruke i ne špijuniraj cijeli internet da bi iskopala našu sliku iz Kseta (hvala ti na toj slici, uspomena je na zabavan izlazak). Kultiviraj se jer nitko se još nije zaljubio u prostaču. Napiši mu iskreno pismo bez pičkaranja. Učini neku lijepu gestu za njega ili odjebi jer jednostavno ne shvaćaš kako se vraćaju izgubljeni frajeri... NIKAKO! Read the full article

[pufnazakupanje]

Trinaesti dan ko trinaesto prase

Svi se danima ovako osecamo realno,neko vise neko manje,al uglavnom je tako. NEGO da procesljamo aktuelne teme ovih dana po svim mrežama,stvarno ima dosta tema jako lepih sve su vezane za različite priče covid-19 . 🙈😝

Izolacija, PMS, Saturn u Vodoliji ko ne osisa siske?

Sta ovde ima zanimljivo da se Kaze raspoloženje mi je isto kao u Pms 8 raspoloženja za 5 minutažu.Venera mi je u Marsu i uvek ce biti (iako blage veze nemam o tome) , a siske ne pipam jer se uvek setim moje sestre od tetke kad je bila dete, vecito je volela da ih sama sebi sisa,i mogu vam reci uvek je bila in simetrija joj nikad nije Isla od ruke.

Ishrana u doba korone,kako da se ne ugojis u izolaciji?

Pa jbt ovo je prava enigma,ovaj članak je sigurno pisala neka Persona koja jede svoju dzigericu da bi uvek bila slim i fit,tako da ovde nemam pojma sta bi vam rekla, automatski ispadam.

6 hastegova koji nas povezuju u vreme izolacije.

#nejedistoko #smucilistemise #nemoguvisekuci #staimazajelo #kudazavikend #gdelijesadmamicumu

To su samo jedni od onih pravih ove tipa #ostanikuci #porodica i te fore ne priznajem jer sve sto je moderno odavno nije lepo.

KARANTIN! Da li nam je zaista oduzet zivot?

Ma neeee bre ko vas je to slagao,pa ovo je idealna situacija da vidimo sa kim zivimo jbt pa ja ove ljude uopste ne poznajem,fini neki ljudi,da je srece da se vidimo samo jednom godišnje.

Klimaktericni dnevnik ,izolacija.

E ovo je vec ozbiljno o tome Cu vam pricati za par godina posto ce ovo da potraje,milion posto penziju Cu sacekati u kucnoj izolaciji.

Singl u samoizolaciji.Kad samoca nije izbor.

E tu sam vas cekala,kad samoca nije izbor nego si trinaesto prase pa ti onda virtuelne Skajp veze jedine budu realne da zivis svoju Keri Bredso bajku.Jojj kako je ovo super ,hvala Bogu nit sam Singl nit sam Keri Bredso u doba korone.

Virtuelni zivot u vreme korone.

Idealna stvar za vecinu ovih sto jedu kavijar i zive u brvnari da i dalje nastave da zive virtuelni zivot.Njima bre jbt ovo nije palo tesko,samo nama realnima pada.Ko nas jbe kad neumemo da glumimo ideal.

I to su samo jedne od tema ovih dana. Bas raznovrsne teme stvarno nema sta , izolacije,karantini isti palci. Jaooo kad ovo prodje pa ima da se podavimo od vasih slika #prolece #zivot #rolexsat #iostalo.

[saznajemozavas]

TIJANINA ISPOVEST: Na novogodišnjim žurkama u Beogradu bogataši imaju se*s, a ja dobijem ozbiljnu lovu

Striptizeta otkriva stvari o kojima se do sada samo šuškalo. Ona ne razmišlja dan pred doček Nove s kim će, kuda i kako. Ima 23 godine, kaže da se zove Tijana i da je rođena Dorćolka. Striptizom je počela da se bavi preko najboljeg druga Srkija koji je, evo već treću godinu, u Frankfurtu. Ove devojke koje, praveći društvo biznismenima zarađuju ogroman novac kažu da oni često ne žele samo seks i da im basnoslovne honorare ostavljaju i za usluge drugačijeg tipa . I Natalija se bavi najstarijim zanatom, a kako sve to izgleda za praznike i zašto za Božić ne uzima novac za svoje usluge pročitajte - Da krenemo od onih pristojnih žurki, koje se odvijaju u kostimima od tri soma, pod maskama kakve ko uspe da izbunari u novogodišnjim onlajn prodavnicama. Nema, bre, nekog naročitog se*sa. Ne da ja znam. A, ja sam na takvim žurkama uglavnom odrađivala svoje, obično na nekom improvizovanom podijumu u velikom salonu, tako da pravo da vam kažem, i ne znam šta se tačno odvijalo po spavaćim sobama na spratu. Zbog sitne love na ovima me niko ne pipa! Mogu da gledaju u paru kol’ko oće, ali nema zezanja za soma evra. Obično odem do jedan, a da li oni posle toga podivljaju ne znam. Organizuju ih sinovi sitnih kriminalaca koji će jednom postati face, samo se još ne zna kad… To su ti one vikendice nadomak Beograda s lavovima na kapiji. Cirka se jeftini alkohol i klopa klasična seljačka klopa - počinje priču ova devojka, piše Telegraf. Ne bave se samo devojke ovim zanatom. Ova dva muškarca su neverovatno uspešna u zadovoljavanju žena a nećete poverovati koliko novca im to donosi. Na te žurke Tijana ide sama, jer zna da nema čega da se boji. Ipak, kako kaže postoje i drugačije žurke na koje ide sa dva telohranitelja. – To su u stvari moja dva “brata”. Oni se brinu da stvari ne izmaknu kontroli. Nova godina se u ovoj režiji dočekuje u nekoj od bogataških vila koje se izdaju na Dedinju, Senjaku ili Vračaru. Vlasnici ne smeju da pričaju o izdavanju, a za veče dobiju u proseku oko 5.000 evra, iako iznos dosta zavisi od toga ko se s kim zna. I ja dobijem ozbiljniju lovu. Brate, i zaslužujem kad sam njihova do jutra. Ovde nema krkanja. To se podrazumeva da su puniše odradile s ženama kod kuće. Ovamo dolaze sa iznajmljenim sponzorušama s kojima otvaraju veče uz narkotike, stimulativna sredstva, “Metuzalem” i “kubanke” - objašnjava ona. Ona je i opisala kako izgleda jedna takva novogodišnja noć: - Jednu Novu sam tamo provela s ovima što vole da “svingerišu”. Sve je na dobrovoljnoj bazi i vidi se da se znaju od ranije. Tu su ti uglavnom gastosi, koji su sebe pootkrivali u inostranstvu. Pravo da ti kažem, one od 20-ak godina i nekako razumem, ali one matorce od 50 – to mi je bljak! Čula sam da ovakvih parova ima na stotine, a pouzdano mogu da ti kažem da izlaske po specijalizovanimbeogradskim klubovima plaćaju po dvadesetak evra. Nova je “za dž”. Ovima ne trebaju nikakvi stimulansi. Oni su ti raspoloženi za ono po šta su došli i uz votku… Znaju šta hoće, provedu se (oni to uporno zovu “druženjem”) i sutradan pale kući zagrljeni k’o da se ništa nije desilo. IZVOR(SRBIJA.DANAS) Read the full article