#dođavola

[future-oscarwinner]

DOĐAVOLA VIŠE SA M*ŠKARCIMA 🤮

[jelenajt]

Nije sve što je otišlo dođavola do đavola. Nešto je i do ljudi.

[gospocki]

Tvoj um daje nadu da ljudski rod ipak nije otišao dođavola. Nadam se da ću nekada imati priliku da te upoznam.

Ne znam kako i čime sam zaslužio... Hvala ♥️

[huzur-djul]

Upalite mašinu za pranje sudova dva puta! Zašto?

Kad sam bila na jednoj od svojih najnižih tačaka mentalno, nisam mogla da ustanem iz kreveta nekoliko dana. Nisam imala energije ni motivacije i jedva sam se snalazila.

Išla sam na terapiju jednom nedeljno, a te nedelje nisam imala mnogo toga da kažem. Terapeut me je pitao kako mi je prošla nedelja a ja zaista nisam imala šta da kažem.

“Sa čime se mučiš?” upitao me je.

Gestikulirala sam oko sebe i rekla: ”Ne znam čoveče. Život me muči.”

Nezadovoljan mojim odgovorom rekao je: ”Ne znam zbog čega se tačno brineš? Kad se vratiš kući, koji je prvi problem koji će te dočekati?”

Znala sam odgovor ali bio je toliko smešan da nisam želela da ga kažem.

Želela sam da imam nešto značajnije. Nešto dublje. Ali nisam.

Pa sam mu rekla: ”Iskreno? SUDOVI. Glupo je, znam, ali što ih više gledam više se nerviram, jer ih moram ribati pre nego što ih stavim u mašinu za pranje sudova, jer je mašina sranje, a ja više jednostavno ne mogu to da podnesem.”

Osećala sam se kao idiot dok sam pričala.

Kako odraslu ženu mogu sudovi toliko da zabrinjavaju? Postoje ljudi sa “stvarnim” problemima, a ja kukam svom terapeutu zbog sudova?

Ali, moj terapeut je klimnuo glavom sa razumevanjem, i zatim rekao:

“UPALITE MAŠINU ZA PRANJE SUDOVA DVA PUTA.”

Krenula sam da kažem da to ne bih trebala da radim, ali on me je zaustavio.

“Zašto, dođavola, ne bi trebala? Ako ne želiš da ribaš a mašina je nefunkcionalna, upali je dva puta. Upali je tri puta, koga briga? Pravila ne postoje, zato prestani sama sebi određivati pravila.”

To me je oduševilo na način na koji mislim da ne mogu pravilno da objasnim.

Tog dana sam otišla kući i ubacila svoje smrdljivo posuđe u mašinu za pranje i tri puta je pustila.

𝘖𝘴𝘦ć𝘢𝘭𝘢 𝘴𝘢𝘮 𝘴𝘦 𝘬𝘢𝘰 𝘥𝘢 𝘴𝘢𝘮 𝘱𝘰𝘣𝘦𝘥𝘪𝘭𝘢 𝘻𝘮𝘢𝘫𝘢.

Sledeći dan sam se istuširala u ležećem položaju.

Nekoliko dana kasnije, složila sam veš i stavila ga gde god je mogao stati.

Više nisu postojala proizvoljna pravila koja sam morala da sledim, i to mi je dalo snagu i slobodu da ostvarim svoje ciljeve.

Sad kad sam na zdravijem mestu, ispiram sudove i pravilno ga stavljam u mašinu za pranje. Tuširam se stojeći. I pravilno slažem svoj veš.

Ali, u vreme kada je život umesto blagoslova bio borba, naučila sam neverovatno važnu lekciju:

PRAVILA NE POSTOJE.

UPALITE MAŠINU ZA PRANJE SUDOVA DVA PUTA!!! - Kate Scott

[pozornicame]

Prenosimo vam dio atmosfere sa četvrte večeri FIAT-a ❤️🤗 🎭#bogmasakra @zetskidom 🍬 @cokolatisima 📜 #dođavola @zoran3674 🎛️ @ @fiat_podgorica @kic_budotomovic @podgoricatoday @sekretarijatzakulturu_sport #festival #fiat #pozornicame #distancarukemaska #septembar2020 #slatkisi #kreativneindustrije (na lokaciji KIC Budo Tomovic) https://www.instagram.com/p/CE37-r2gzJc/?igshid=bi91azjtyb6i

[belog-grada-crna-princeza]

Krema protiv bora

ustaješ rano

jutrom

oko očiju

stavljaš

kremu protiv bora

ništa ne pomaže, čini ti se

sve ih više ima

stres je najviše odlikovanje zrelosti

lice može imati sjaj

jedino dok ne saznaš

šta je pravi život

nalaziš utehu

u rutinama

živiš od pauze za ručak

do pauze za ručak

titula odrasle

pristaje ti kao to novo

poslovno odelo

važna si, to govori zvuk

tvojih elegantnih cipela

po asfaltu

u početku su žuljale, prisećaš se

živ se čovek na sve navikne

to je mantra

da preživiš

da prihvatiš realnost

to rade zreli ljudi,

ponavljaš sebi

dok proveravaš rokovnik

snovi ni danas

nisu na spisku obaveza

i onako ih ne bi imala

gde uglaviti

kuvaš

gorku

crnu kafu

da se bolje usredsrediš

mrštiš se

dođavola! - mrmljaš sebi u bradu

biće to

još jedna bora

- Katarina

[emotivaaac]

Rekla si mi da ćeš se vratiti

jednom kada bez mene ne budeš mogla.

Dođavola,

ti samo bez sebe nisi mogla.

Ostale kao riječi ispisane olovkom,

brisala.

[sinderelaa]

sjeo si tik ispred mene taj dan u kafiću

i nikom nisam htjela priznati da sam to jutro

svo vrijeme pokušavala shvatiti

šta se dođavola dešavalo u mojoj glavi

pa sam pomislila da si istinski dobar za mene

pa mislim da ne postoji osoba koja ne zna za tebe

i uvijek sam voljela da pričam o tebi

gledala bih slike i poruke samo kako bih se

sjetila šta se iduće desilo

prošloga ljeta tu radost sam dijelila sa par djevojaka

jedva sam dočekala da imamo taj

ženstveni razgovor o ljubavima, simpatijama

i fatalnim greškama

našu priču sam pričala 3 sata

kada sam završila, prošla je ponoć i

one su plakale koliko si se činio divan

"on je tvoja srodna duša" govorile su

i takve riječi su mi tada toliko dobro došle

sada se jezim na to, znaš

hvala Bogu i svim mogućim silama

koje su me razdvojile od tebe

zašto sam svima govorila da si neko

ko me najbolje zna, a nisi me znao uopšte

nisi znao koja mi je najdraža boja

kome idem kada nisam svoja

i šta radim kada se osje��am usamljeno

nikada ti nisam ispričala nijedan svoj problem

više ne zadrhtim i više se ne smijem kada prođeš

svejedno mi je, prošao ili ne

jer prolaziš i iza sebe ostavljaš trag

kojeg prenosim osobi kojoj je stalo do mene

i to je osjećaj kakav ti ne poznaješ

[piezasdealma]

Pepeo i prašina.

Nekada smo radili na najlepšim uspomenama u životu. Ti i ja. Dva mala mrava u univerzumu. Jedno drugom, bez preterivanja, ceo svet.

Smejali smo se karmi u njeno nemilosrdno lice. Mislili da nikada neće doći po nas... a i da dođe, da nikada neće moći da nas uhvati.

Uhvatila nas je. Od nas je ostao samo pepeo što se raznosi po pločniku.

Poput prašine u plućima, guše me ostaci naše ljubavi. Dopiru u moj krvotok i stežu mi srce poput okova dok ne izgubim dah. On je sve što mi je ostalo nakon svega.

Više ti nisam saputnica. Dođavola, više nisam ni nemi posmatrač. Ja sam izopštenik i koliko god se patila da i tebe proglasim jednim, ne mogu to da učinim. Zauvek će me proganjati nebo iz tvojih očiju.

[tisisvestodruganecebit]

Rekao bih joj: '' Nasloni se na mene i biće ti lijepo.''

Ali ne kažem. Ponekad bezobrazno'' zdravo'', ponekad ''idi dođavola''. Između je seks sa nadom da ćemo zaista da ugledamo jedno drugo.

I tako se mimoilazimo godinama.

[nadjinovuljubav11]

LJUBAV... željela bih da mogu pisati o ljubavi, ali ne mogu, jer više ne znam šta je ljubav.

Je li to patnja ? Ono kada među vama sve pukne i postanete stranci ? Patite mjesecima, godinama zbog nečeg što ste samo vi osjećali ?

Ili je ljubav možda kada sve to prođe i neko vas zavoli, zavoli vas onako kako ste vi prije voljeli, ali on je vama samo navika, neko da niste sami ? No ipak mu to nećete reći, jer znate kako boli, prošli ste kroz to i ne želite da neko bude u stanju u kakvom ste vi bili. Odustat ćete od svoje sreće da bi drugu osobu usrećili. Je li to ljubav ?

Šta je dođavola ljubav ?

[ultravioletna]

mikrosimbolična tragedija

Ti si verovao da je tvoja epizodna uloga u mom životu bila samo toliko i ništa više, jedna obična pauza između 2 čina predstave, a da sam ja uvek stizala tik pred kraj, sekund pre nego što bi se spustile zavese samo da bih još jednom dokazala sebi koliko me ne zaslužuješ dok si ti smatrao da si jedini koji treba da drži moju ruku u svojoj.  Nije istina. Bio si u pravu. Ali ja sam to, da budem iskrena, vešto krila. U neku ruku, ne žalim se, nije mi krivo, neka smo mi oboje pogrešili - makar znam da sam zbog tebe nešto osetila. A verovala sam da ne mogu i da neću više nikada. Sofija, zvala se, rekao si potpuno nečujno misleći da glas neće dopreti do mene. Sofija, pomislila sam. Toliko je bilo lako jednu Teodoru zameniti Sofijom a i zašto ne bi? Sofisticirano ime vodilo me je u propast. Ali to niko nije video. Ili si možda samo bio sofista. Moguće je da si o tome i govorio ali dođavola ni dan danas mi ta Sofija nije izašla iz glave. Vazda sam povezivala sve tvoje omiljene filozofske pravce i mikrosimbole sa tom devojkom. A Sofija sam zapravo bila ja. Plod tvoje mašte. Ona, kojoj si tako očajnički lupao na vrata želeći da bude ja. Kada zuriš u prazno ogledalo, šta odatle zuri u tebe? I umeš li da dotakneš staklo a da ga nijednog momenta ne polomiš?  Mučila me je Sofija a ti si mislio da me muči neki Danijel. Ja sam se vodila Paćinom i njegovom “ Govorim istinu i kada lažem” a ti si zaista bio patološki lažov. I tako bolesni smo se voleli. A nikad nismo priznali to. I lažu kad govore da su pisci toksični - mi nikad sebe nismo smatrali piscima. Smatrali smo se samo osobama čiji je jedini izlaz ili ventil ili kako god ti želeo da to bude, zapravo pisanje. I to je jedino što je nama bilo pruženo - spasenje. A to je bilo mnogo više od životnog poziva, drugim rečima profesije. Nismo toksični samo živimo kroz ono što napišemo. Pa tako i ta Sofija i taj Danijel. Oboje imaju neku Teodoru a nijedno nema onu pravu. Imaš je samo ti. A ni ne želiš je. TEODORA

[jednajebelma]

Dođavola ova sudbina

[s-tobom-u-mislima]

Meni od mene.

Znaš onaj početak nečega, kada je sve bajno, i smiješ se kao luda, i imaš osjećaj da možeš uraditi sve na ovom svijetu. Kada tvoji strahovi, pah, i nisu više strahovi. I onda počne da se dešava ono što nisi ni slutila, o čemu nisi maštala ni sanjala. Stalni izgovori za neodgovaranje na poruke, i onu noć kada te je ostavio na kiši da čekaš bez namjere da se pojavi. Pa se samo u jednom trenutku nađeš na podu svoje sobe, naslonjena na zid, jecaš. Pitaš se gdje je zapelo? U kojem trenutku tvoja bajka je prestala da bude bajka. U kojem trenutku je tvoj smijeh prešao u jecaj, i u kojem trenutku, dođavola, su tvoji strahovi opet postali strahovi. I, znaš, treba da se isplačeš, i da urlaš, bijesniš. I ne vjeruj mu kada ti kaže da će se popraviti i da će biti bolje, jer nikada neće. I ne vraćaj se, dođavola, nekome ko tvoju vrijednost nije shvatio. Jer svaki put kad mu se vratiš, on će te sve manje cijeniti. Voli sebe, budi sebi na prvom mjestu. Smij se zbog sebe, zbog toga koliko si lijepa, pametna, jer ti ne treba ničije prisustvo u životu da bi bila sretna. Živi i budi sretna za sebe. 

[misternikola]

Želiš samo da zbrišeš, da oteraš sve dođavola.

[zgubidna]

Naposletku

nemam šta da ti kažem

osim da sam u trenutku

kada si sipao med u čaj

nesvestan mog pogleda

pomislila

kako imaš lepe šake –

kao da ih je sam Demijurg stvorio

i kako bih, kao tek izlegnuto pile

mogla da se sklupčam na njima

i tu prespavam

sva bunila svog uma

sav bes svog srca

i prebolim sve samoće

u kojima sam htela

samo malo

malo više nežnosti

malo više strasti

mora

mnogo mora.

Naposletku

nemam šta da ti kažem

osim da sam bila tako nemoćna

pred stidljivim rupicama na tvojim obrazima

i da je poezija za čas

poprimila tvoje crte lica

dok si sipao med u čaj

a ja bila nesvesna života van

prostora između tebe i mene

i saznanja da mi je potrebno išta više

od tvojih razuzdano lepih šaka

koje mi dodiruju jagodice

sklanjajući kosu s lica

bezobrazno hvataju struk

i brišu sve tragove prošlih ljubavi

dok te otimam od

tišine

duhova prošlosti

života koji je prepun

bogomolja

odlazaka na posao

kredita

raskida

i nje koja je bila tu pre

koja će biti tu posle

mene

kao podsetnik

da voliš

samo jednu

jednom

u životu.

Naposletku

nemam šta da ti kažem

osim da sam se

dok sam u tvojim rukama

prepoznavala more –

široke su

ljuljuškaju me

podsećaju na beskraj

i izmeštaju iz stvarnosti,

usudila da pomislim

da ta jedna

mogu biti ja.

Naposletku

dovršio si svoj čaj

ljubakali smo se kao srednjoškolci

na pauzi između dva časa

obgrlio si me kao udav svoju žrtvu

kao da me nikad nećeš pustiti

kao da nećeš samo otići

bez pompe

bez drame

bez reči

ni velikih, ni malih.

Podsetnik je zazvonio.

Naposletku

nemam šta da ti kažem

osim da su

tvoje ruke od svega

bile samo

nestalne kao more

a ja postala tek

olupina

koja trune

na njegovom dnu.

To tako mora, pomislih

jer, ipak

voliš jednu, jednom

u životu

a ta

ni u bezumlju

pomami

ludilu

pauzi između dva časa

nisam

i ne mogu biti

Ja.

Naposletku

posekla sam se

na komadiće razbijene iluzije

i nemam šta da ti kažem

osim da stvarno imaš

bogovski lepe šake.

Dođavola i ti i one.