#dođavola

[future-oscarwinner]

DOĐAVOLA VIŠE SA M*ŠKARCIMA 🤮

[jelenajt]

Nije sve što je otišlo dođavola do đavola. Nešto je i do ljudi.

[pozornicame]

Prenosimo vam dio atmosfere sa četvrte večeri FIAT-a ❤️🤗 🎭#bogmasakra @zetskidom 🍬 @cokolatisima 📜 #dođavola @zoran3674 🎛️ @ @fiat_podgorica @kic_budotomovic @podgoricatoday @sekretarijatzakulturu_sport #festival #fiat #pozornicame #distancarukemaska #septembar2020 #slatkisi #kreativneindustrije (na lokaciji KIC Budo Tomovic) https://www.instagram.com/p/CE37-r2gzJc/?igshid=bi91azjtyb6i

[belog-grada-crna-princeza]

Krema protiv bora

ustaješ rano

jutrom

oko očiju

stavljaš

kremu protiv bora

ništa ne pomaže, čini ti se

sve ih više ima

stres je najviše odlikovanje zrelosti

lice može imati sjaj

jedino dok ne saznaš

šta je pravi život

nalaziš utehu

u rutinama

živiš od pauze za ručak

do pauze za ručak

titula odrasle

pristaje ti kao to novo

poslovno odelo

važna si, to govori zvuk

tvojih elegantnih cipela

po asfaltu

u početku su žuljale, prisećaš se

živ se čovek na sve navikne

to je mantra

da preživiš

da prihvatiš realnost

to rade zreli ljudi,

ponavljaš sebi

dok proveravaš rokovnik

snovi ni danas

nisu na spisku obaveza

i onako ih ne bi imala

gde uglaviti

kuvaš

gorku

crnu kafu

da se bolje usredsrediš

mrštiš se

dođavola! - mrmljaš sebi u bradu

biće to

još jedna bora

- Katarina

[emotivaaac]

Rekla si mi da ćeš se vratiti

jednom kada bez mene ne budeš mogla.

Dođavola,

ti samo bez sebe nisi mogla.

Ostale kao riječi ispisane olovkom,

brisala.

[gospocki]

Tvoj um daje nadu da ljudski rod ipak nije otišao dođavola. Nadam se da ću nekada imati priliku da te upoznam.

Ne znam kako i čime sam zaslužio... Hvala ♥️

[sinderelaa]

sjeo si tik ispred mene taj dan u kafiću

i nikom nisam htjela priznati da sam to jutro

svo vrijeme pokušavala shvatiti

šta se dođavola dešavalo u mojoj glavi

pa sam pomislila da si istinski dobar za mene

pa mislim da ne postoji osoba koja ne zna za tebe

i uvijek sam voljela da pričam o tebi

gledala bih slike i poruke samo kako bih se

sjetila šta se iduće desilo

prošloga ljeta tu radost sam dijelila sa par djevojaka

jedva sam dočekala da imamo taj

ženstveni razgovor o ljubavima, simpatijama

i fatalnim greškama

našu priču sam pričala 3 sata

kada sam završila, prošla je ponoć i

one su plakale koliko si se činio divan

"on je tvoja srodna duša" govorile su

i takve riječi su mi tada toliko dobro došle

sada se jezim na to, znaš

hvala Bogu i svim mogućim silama

koje su me razdvojile od tebe

zašto sam svima govorila da si neko

ko me najbolje zna, a nisi me znao uopšte

nisi znao koja mi je najdraža boja

kome idem kada nisam svoja

i šta radim kada se osjećam usamljeno

nikada ti nisam ispričala nijedan svoj problem

više ne zadrhtim i više se ne smijem kada prođeš

svejedno mi je, prošao ili ne

jer prolaziš i iza sebe ostavljaš trag

kojeg prenosim osobi kojoj je stalo do mene

i to je osjećaj kakav ti ne poznaješ

[piezasdealma]

Pepeo i prašina.

Nekada smo radili na najlepšim uspomenama u životu. Ti i ja. Dva mala mrava u univerzumu. Jedno drugom, bez preterivanja, ceo svet.

Smejali smo se karmi u njeno nemilosrdno lice. Mislili da nikada neće doći po nas... a i da dođe, da nikada neće moći da nas uhvati.

Uhvatila nas je. Od nas je ostao samo pepeo što se raznosi po pločniku.

Poput prašine u plućima, guše me ostaci naše ljubavi. Dopiru u moj krvotok i stežu mi srce poput okova dok ne izgubim dah. On je sve što mi je ostalo nakon svega.

Više ti nisam saputnica. Dođavola, više nisam ni nemi posmatrač. Ja sam izopštenik i koliko god se patila da i tebe proglasim jednim, ne mogu to da učinim. Zauvek će me proganjati nebo iz tvojih očiju.

[nadjinovuljubav11]

LJUBAV... željela bih da mogu pisati o ljubavi, ali ne mogu, jer više ne znam šta je ljubav.

Je li to patnja ? Ono kada među vama sve pukne i postanete stranci ? Patite mjesecima, godinama zbog nečeg što ste samo vi osjećali ?

Ili je ljubav možda kada sve to prođe i neko vas zavoli, zavoli vas onako kako ste vi prije voljeli, ali on je vama samo navika, neko da niste sami ? No ipak mu to nećete reći, jer znate kako boli, prošli ste kroz to i ne želite da neko bude u stanju u kakvom ste vi bili. Odustat ćete od svoje sreće da bi drugu osobu usrećili. Je li to ljubav ?

Šta je dođavola ljubav ?

[ultravioletna]

mikrosimbolična tragedija

Ti si verovao da je tvoja epizodna uloga u mom životu bila samo toliko i ništa više, jedna obična pauza između 2 čina predstave, a da sam ja uvek stizala tik pred kraj, sekund pre nego što bi se spustile zavese samo da bih još jednom dokazala sebi koliko me ne zaslužuješ dok si ti smatrao da si jedini koji treba da drži moju ruku u svojoj.  Nije istina. Bio si u pravu. Ali ja sam to, da budem iskrena, vešto krila. U neku ruku, ne žalim se, nije mi krivo, neka smo mi oboje pogrešili - makar znam da sam zbog tebe nešto osetila. A verovala sam da ne mogu i da neću više nikada. Sofija, zvala se, rekao si potpuno nečujno misleći da glas neće dopreti do mene. Sofija, pomislila sam. Toliko je bilo lako jednu Teodoru zameniti Sofijom a i zašto ne bi? Sofisticirano ime vodilo me je u propast. Ali to niko nije video. Ili si možda samo bio sofista. Moguće je da si o tome i govorio ali dođavola ni dan danas mi ta Sofija nije izašla iz glave. Vazda sam povezivala sve tvoje omiljene filozofske pravce i mikrosimbole sa tom devojkom. A Sofija sam zapravo bila ja. Plod tvoje mašte. Ona, kojoj si tako očajnički lupao na vrata želeći da bude ja. Kada zuriš u prazno ogledalo, šta odatle zuri u tebe? I umeš li da dotakneš staklo a da ga nijednog momenta ne polomiš?  Mučila me je Sofija a ti si mislio da me muči neki Danijel. Ja sam se vodila Paćinom i njegovom “ Govorim istinu i kada lažem” a ti si zaista bio patološki lažov. I tako bolesni smo se voleli. A nikad nismo priznali to. I lažu kad govore da su pisci toksični - mi nikad sebe nismo smatrali piscima. Smatrali smo se samo osobama čiji je jedini izlaz ili ventil ili kako god ti želeo da to bude, zapravo pisanje. I to je jedino što je nama bilo pruženo - spasenje. A to je bilo mnogo više od životnog poziva, drugim rečima profesije. Nismo toksični samo živimo kroz ono što napišemo. Pa tako i ta Sofija i taj Danijel. Oboje imaju neku Teodoru a nijedno nema onu pravu. Imaš je samo ti. A ni ne želiš je. TEODORA

[jednajebelma]

Dođavola ova sudbina

[s-tobom-u-mislima]

Meni od mene.

Znaš onaj početak nečega, kada je sve bajno, i smiješ se kao luda, i imaš osjećaj da možeš uraditi sve na ovom svijetu. Kada tvoji strahovi, pah, i nisu više strahovi. I onda počne da se dešava ono što nisi ni slutila, o čemu nisi maštala ni sanjala. Stalni izgovori za neodgovaranje na poruke, i onu noć kada te je ostavio na kiši da čekaš bez namjere da se pojavi. Pa se samo u jednom trenutku nađeš na podu svoje sobe, naslonjena na zid, jecaš. Pitaš se gdje je zapelo? U kojem trenutku tvoja bajka je prestala da bude bajka. U kojem trenutku je tvoj smijeh prešao u jecaj, i u kojem trenutku, dođavola, su tvoji strahovi opet postali strahovi. I, znaš, treba da se isplačeš, i da urlaš, bijesniš. I ne vjeruj mu kada ti kaže da će se popraviti i da će biti bolje, jer nikada neće. I ne vraćaj se, dođavola, nekome ko tvoju vrijednost nije shvatio. Jer svaki put kad mu se vratiš, on će te sve manje cijeniti. Voli sebe, budi sebi na prvom mjestu. Smij se zbog sebe, zbog toga koliko si lijepa, pametna, jer ti ne treba ničije prisustvo u životu da bi bila sretna. Živi i budi sretna za sebe. 

[misternikola]

Želiš samo da zbrišeš, da oteraš sve dođavola.

[zgubidna]

Naposletku

nemam šta da ti kažem

osim da sam u trenutku

kada si sipao med u čaj

nesvestan mog pogleda

pomislila

kako imaš lepe šake –

kao da ih je sam Demijurg stvorio

i kako bih, kao tek izlegnuto pile

mogla da se sklupčam na njima

i tu prespavam

sva bunila svog uma

sav bes svog srca

i prebolim sve samoće

u kojima sam htela

samo malo

malo više nežnosti

malo više strasti

mora

mnogo mora.

Naposletku

nemam šta da ti kažem

osim da sam bila tako nemoćna

pred stidljivim rupicama na tvojim obrazima

i da je poezija za čas

poprimila tvoje crte lica

dok si sipao med u čaj

a ja bila nesvesna života van

prostora između tebe i mene

i saznanja da mi je potrebno išta više

od tvojih razuzdano lepih šaka

koje mi dodiruju jagodice

sklanjajući kosu s lica

bezobrazno hvataju struk

i brišu sve tragove prošlih ljubavi

dok te otimam od

tišine

duhova prošlosti

života koji je prepun

bogomolja

odlazaka na posao

kredita

raskida

i nje koja je bila tu pre

koja će biti tu posle

mene

kao podsetnik

da voliš

samo jednu

jednom

u životu.

Naposletku

nemam šta da ti kažem

osim da sam se

dok sam u tvojim rukama

prepoznavala more –

široke su

ljuljuškaju me

podsećaju na beskraj

i izmeštaju iz stvarnosti,

usudila da pomislim

da ta jedna

mogu biti ja.

Naposletku

dovršio si svoj čaj

ljubakali smo se kao srednjoškolci

na pauzi između dva časa

obgrlio si me kao udav svoju žrtvu

kao da me nikad nećeš pustiti

kao da nećeš samo otići

bez pompe

bez drame

bez reči

ni velikih, ni malih.

Podsetnik je zazvonio.

Naposletku

nemam šta da ti kažem

osim da su

tvoje ruke od svega

bile samo

nestalne kao more

a ja postala tek

olupina

koja trune

na njegovom dnu.

To tako mora, pomislih

jer, ipak

voliš jednu, jednom

u životu

a ta

ni u bezumlju

pomami

ludilu

pauzi između dva časa

nisam

i ne mogu biti

Ja.

Naposletku

posekla sam se

na komadiće razbijene iluzije

i nemam šta da ti kažem

osim da stvarno imaš

bogovski lepe šake.

Dođavola i ti i one.

[emotivaaac]

Eh, mladosti, glavo nezavršenih priča, nade da će naša jutra osvanuti.Ljepše sutra doći.

Kako si me samo voljela, grlila, kao da je svaki put, posljednji.

Mislio sam trajat' će, živjet' ćemo naše snove.Jednom rukom ispod druge,

dvije duše iznad tuge.

Znaš, ne mjenjam te.Zapravo, fantaziram.

Znaš me kao vječnog sanjara.Nema tebi zamjene.

I one u baru toliko liče, a opet ni jedna nema ono tvoje.

Kažem sebi po ko zna koji put:"Šta tražiš ovdje? Zar tako pokušavaš preboliti, neprebolivo?"

Ponekad me i upitaju "a zašto si sam?"

Nasmijem se i ušutim.Znaju oni dobro da si tamo negdje, sretna, daleko od mene, daleko od uspomena.Osjetili su i oni da o slabostima ne pričam.

Ali eto, još uvijek mi svake godine u oči upada taj datum na kalendaru.Zapamtio sam tvoj rođendan.Sve tvoje neke sitnice koje si mi govorila.

Sjećaš se onda kako si mi pričala koje ti je najljepše žensko ime i kako bi voljela da se zoveš..?

Jer da, ja se sjećam.

Samo, molim te, ostani na nekom mjestu gdje ću te moći jednog dana naći, ako poželim vidjeti još jednom tvoju sreću, a moju sramotu.Ako snage budem skupio.

Bar jedno od nas da bude istinito.Živo.Da samo ne dišemo ovaj zrak, žaleći za nekim starim ranama.One zastare, ako ih se ne dira.

Ali dođavola, ti si jedna od onih rana koje same dođu i zabole.

Jednog dana, ako te sretnem, zastani malo.

Želim vidjeti da živiš svoj život onako kako si i zamišljala.Doduše, bez mene.

Oduvijek si maštala o djeci, tačnije djevojčici.Malenom, skromnom domu punom ljubavi.

Zastani samo.

Zastani i reci mi da djevojčica koju vodiš pod ručicom, Sara, ima nešto moje.

Onu tvrdoglavost barem.

Bar jedan detaljčić, spomen na čovjeka koji te je prekasno zavolio.🤍

-emotivaaac

[odbjeglopero]

Ono što bih voljela da se priča iza mene i da ljudima ostane su stihovi Balaševića:

"Gospodo draga, on je nestao bez traga i to celoj priči daje čudan ton"

Pa nek ide sve dođavola...

@odbjeglopero