#bol u vratu

[cgvijesti]

Neobičan simptom srčanog udara koji rijetki prepoznaju

Neobičan simptom srčanog udara koji rijetki prepoznaju

Bol u vratu u većini slučajeva prouzrokovan je lošim držanjem, uklještenim nervom ili nezgodnim položajem vrata tokom spavanja, ali u nekim slučajevima može da bude indikacija nečeg mnogo ozbiljnijeg. Nedavno istraživanje pokazalo je da 70 odsto ljudi zna da su bolovi u grudima jasan simptom srčanog udara, a manje od 30 odsto njih svesno je nekih drugih, manje poznatih simptoma, poput bola u…

[myf33lz]

Samo mi reci da li me vise vidis u njima?

Vidim... ne prestajem gledati. Rekli su mi: " Ako hoćeš preboliti nekoga zameni ga. ". Jesam i šta sad?

Sad ležim na nekoj tamo u mrklom mraku i puštam maštu da zamišlja. Vidim tvoju siluetu, svaki tvoj mladež na licu i vratu. Dok odsjaj mjeseca me proganja kroz roletne prozora, gleda me i prati.

Zar nisi rekla da nećeš otići, zar nisi rekla da ćeš uvijek biti tu, zar nisi obećala da ćemo biti zajedno... zašto sve to mora da pada u vodu?

Mesec me gleda i on gubi sjaj dok ljubim drugu.. ni mesec ne sija kao nekad. Sve je pošlo dodjavola. Odvajam svoje usne od njenih i ne čujem isti zvuk poljubca već jedno veliko ništavilo. Razmišljam o ženi koja leži ispod mene oseća li ona to ili samo ja . Grizem usnu da iskrvari jer u ovom momentu zaslužujem tu bol. Suza se spušta iz lijevog oka na moj obraz i pada na njene grudi ne znajući da ta suza pripada tebi.

[surreaal]

Izvires svakog dana u secanjima dok pokusavam da zadrzim lepu sliku o nama o tebi trazim opravdanje za tvoje odlazenje i sve pocinje da ima smisao ali kad izdahnem taj bes u sebi, setim se da u besmislu ne moze imati smisla gde su svi razgovori za koje smo se drzali i obecavali jedno drugom kako cemo ih preziveti govorilo je telo, dodiri i oci jos me greje toplina nasih septembarskih noci i jos mi klizi tvoj dah niz rame i jos osecam bol u vratu dok te gledam odozdo kako cekas da se spustim pri svakom odlasku kuci i jos uvek ti citam sa usana "volimte" kad izgovaras bez glasa  kako vise ne mogu da zagrlim to stidljivo dete u tebi kako vise ne mogu da uhvatim taj blagi pogled kestenastih ociju spasi me od svih tvojih losih prica jer boli sto znam da me nisi pustio iz srca samo si pustio sebe izabrao laksi put a nijedan nece biti kao nas i ti to znas

[andrijanakrsmanovic]

Cvet moje tajne

“Ubica se ne rađa. Ubicom se postaje.”

Znam. Sve ono što mediji pišu o ljudima poput mene u člancima iz crne hronike. Znam i kako se pišu ti članci, od prve do poslednje reči. Radila sam kao novinar predugo. Znam svaki korak u toj koreografiji. Znam pozadinu takvih tekstova i njihovu svrhu. Članak iz crne hronike treba u čitaocu pokrene niske strasti, da na površinu izvuče njegove skrivene demone, psihičku štroku i senke koje krije od sebe samog, a da ga istovremeno uveri da je on još uvek u “bezbednoj” grupi. Da je normalan i da nije izgubio ljudskost. U crnoj hronici, počinioci tih dela prikazani su kao čisto zlo, kao potpuno poremećeni ili psihički labilni ljudi za koje se unapred moglo pretpostaviti da će u nekom trenutku iskliznuti iz kategorije onog što se smatra “ljudskim” i “normalnim”. I na kraju, svako ko pročita takav jedan tekst na kraju zaista poveruje da su osobe koje stoje iza tih nedela ili potpuno zle ili potpuno lude. No, sada, posle svega, mogu slobodno da kažem da mi ništa ljudsko nije strano, iako iz drugog ugla možda i ja nekome delujem nastrano zbog mog seksualnog opredeljenja. 

Isto tako, znam da se ubica ne rađa. Ubicom se postaje. Bolje rečeno, život te natera da to postaneš. Uprkos floskulama kojima motivacioni govornici ispiraju mozak naivnom javnom mnjenju, i uprkos člancima iz crne hronike kojima to isto javno mnjenje ispira usta, u životu ne možeš baš uvek da biraš. Na primer, to, da li ćeš biti “normalno” ljudsko biće.

Desi se, jednostavno.

Veruj mi, znam to. Gledala sam svojim demonima u oči predugo. Nisam skretala pogled, čak ni toga dana kad su se tajne rasule poput latica krvavih pupoljaka po tom tepihu boje ćilibara. Ni sada ne skrećem pogled. To sam što sam. Tako je jednostavno. 

Radila sam kao novinar u toj agenciji godinama. Nije to preterano zahtevan posao, ili bar tako kažu. Ima mnogo gorih poslova. Poput onih koji ti uzmu poslednji gram snage. Onih od kojih te boli celo telo, ili od kojih dobiješ fleke po koži. Od kojih možeš da umreš, ako ne paziš. Od kojih izgubiš samopoštovanje a ne zaradiš dovoljno ni za kiriju i režije. U poređenju s takvim poslovima, poziv novinara je laganica. Od njega ti ne ostaju ozbiljne fizičke posledice. Čak i uz najbolju volju, od njega ne možeš da umreš. 

S druge strane, ono što može da ti se desi ako radiš kao novinar jeste da naučiš šta je bol. Ne toliko fizički koliko psihički. Od tog posla možeš da fasuješ hroničan bol u umu, srcu i duši. Možeš da izgubiš ljudskost. Ili miran san, kada prizori o kojima pišeš počnu da ti pohode snove kao duhovi. Košmari koji se roje oko postelje sve dok ne zaspiš. Slike od kojih povraćaš u toaletu na pauzi, a onda se hvataš za ko zna koju kafu i cigaretu tog dana da te bar na kratko omame. 

Nisam viđala direktorku u agenciji često u tih nekoliko godina. Viđale smo se ponekad van kancelarije, u mom stanu. U njen stan nisam nikada imala prilike da kročim. Živela je sa mužem i decom. Ona je bila jedna od onih žena koje se smeju samo za kameru. Ako bi se nekada i nasmejala bez blica u blizini, to bi bio ironični osmeh, uz neizbežni verbalni otrov koji se cedio niz biserno bele zube. Sarkazam je činio da se oseti živom. Ali dobro, i to je nešto. Ja se, recimo, ne smejem nikad. Jednostavno nemam nijedan razlog za to.

U tih nekoliko godina koliko sam provela u agenciji, svi smo radili kao da smo plaćeni za taj posao bar pet puta više. Izuzev direktorke, ostatak kolektiva je bio sjajan. I ona je bila sjajna, samo što sam to uvidela tek nakon što je počela da dolazi kod mene. Bila sam najproduktivnija u timu iz meseca u mesec, i ona je to znala. Umela sam da ljudsku nesreću koja grize za dušu i lomi ti srce pretočim u članke koji su beležili rekordnu čitanost. Izveštaji sa terena, ubistva, silovanja, otmice, saobraćajne nesreće, nasilje u porodici, zlostavljanje žena i dece, nemaština, glad, obračuni lokalnih krimosa u sitne sate, prikazi ratnih zločina iz davnih i ne tako davnih vremena. Upoznala sam smrt i zlo u njihovom najodurnijem obliku, i umela sam da od njih napravim dobru priču koja se prodaje kao luda. Možda zato što sam i sama bila dovoljno luda za takvo nešto. Ona je više puta rekla da je razlog tome činjenica da sam “iznad proseka”. Ipak mislim da je to zato što sam tada bila mnogo luda. Možda to i dalje jesam. Ne znam, niti mi je bitno. Znam da sam je volela više nego što će iko ikada moći da shvati. Više nego što je ona sama mogla da shvati, prihvati, i na to uzvrati istom merom. 

Prvi put kada sam dobila zadatak da uradim osvrt na jedan zločin koji se dogodio za vreme rata u bivšoj Jugi, uzela sam pauzu pre vremena i otrčala u toalet. Nakon što sam povratila kafu i ručak u musavu WC šolju i umila se ispred umazanog ogledala, izašla sam u park, sela na klupu, zapalila pljugu i potpuno neočekivano – počela da plačem. Suze su se same slivale, od tuđeg bola i tuge za koji pravda nikada neće biti dovoljna jer neće moći ništa da promeni u dušama onih koji su izgubili svoje najmilije. Koji su ostali sa rupom u grudima koju vreme neće moći da zaceli. Uprkos svemu što vam drugi govore, vreme takve rane ne leči. Znam to previše dobro. Imam dosta takvih rana, u sebi. Ali valjda tako mora kad si siroče.

Bilo je kasnije noći u kojima nisam mogla oka da sklopim. Bilo je dana kada mi se um izvrtao na postavu, a demoni se cerili iz uglova monitora. Bilo je vrisaka koje niko nije čuo, suza koje niko nije video, i vapaja koji su ostali bez odgovora. To su bili glasovi svih nesrećnih ljudi o kojima sam pisala, i glasovi njihovih porodica i prijatelja. Delovalo je da ostali to daleko bolje podnose. Smejali su se, pričali viceve, zbijali šale. Sada znam da su to bili njihovi mehanizmi odbrane. Navikla sam se, vremenom, i postala najbolja u toj igri. Znala sam da direktorka to ceni, iako to nikada nije izgovorila. Čak ni nakon tih noći u mom stanu u kojima smo obe spavale mirno, koža uz kožu. Nije to bio samo seks. Da, strast nas je kidala, ali bilo je među nama nečeg što nema veze sa mesom. Volela je Almodovara, kao i ja. Često me je zadirkivala da imam mračne navike, i da je za moje loše vaspitanje kriva moja majka. Govorila je da moji prsti stvaraju remek-dela bez obzira na to da li dodiruju živo meso ili tastaturu. Govorila je da bi trebalo da nosim visoke potpetice i da je krajnje vreme da kupim bar jednu haljinu jer ona voli cure kojima su haljine i štikle druga koža. Ironičan osmeh bi na trenutak rasplamsao ostatke mladosti u kojoj je plenila uzdahe na svakom koraku. I dalje je izazivala takvu reakciju, iako je bila dosta starija od mene. Jednostavno je umela da bude sve ono što žena treba da bude, a što ja nikada nisam umela biti. Nije ni da sam se trudila da to budem, iskreno. Nikad mi to nije bilo bitno. Nikad joj nisam pričala o sebi, o svojoj prošlosti i težini kože u kojoj živim oduvek. Nije se ni ona trudila da sazna, niti je preterano delila svoj život sa mnom. Pustila sam, da teče, da bude, da se dešava, i da se razvija samo od sebe. I ona je. Uostalom, sve što se desilo pre i sve ono što će se desiti posle nije bilo previše bitno u trenucima u kojima smo se predavale zakonu požude, u lavirintu strasti iz kog smo izlaz znale samo ona i ja. Postelja je bila poput ratišta, a cilj dovesti onu drugu do pobede, učiniti da ta druga žena do ruba nervnog sloma i vrati se sigurno nazad, preporođena. U toj igri, prošlost nije bila previše bitna, kao ni budućnost. Bila je to dobra igra, sve dok se nisu u nju uplele emocije, u trenutku kada sam zaprepastila samu sebe jednog jutra izgovorivši te dve fatalne reči. Desile su se same od sebe. Skliznule su sa mojih usana, pravo u kafu koju sam nam kuvala kada mi je iznenada prišla s leđa, zagrlila me, i urezala na mom vratu ugriz koji je mirisao na dim cigarete, žudnju i sve njene tajne.

Neke stvari se promene u trenutku. I kada se promene, promene i tebe usput. Promenivši reči koje izgovaraš kada ste zajedno, promeniš samu sebe, a potom i nju. Promeniš pravila igre, promeni se teren, i onda ta promena postane faktor koji vas obe bespovratno menja. Zapravo, ta promena vreba dugo u vazduhu pre nego što se najzad primeti, kao titravi obrisi svetla i tame isprepletanih na posteljini. Takva promena samo čeka zgodan trenutak da izađe na svetlost dana i obavije sve oko sebe kao miris ugašenih cigareta i aromatičnih sveća pred zoru. 

“Znam.”

To je jedino što je rekla nakon što su te dve reči, koje su se otrgle sa mojih usana poput nemirnog psića, doputovale kroz vazduh do njenih malenih ušnih školjki sa diskretnim minđušama. 

“Moram da palim. Idem da dam onaj intervju za jutarnji program za onu televiziju. Popij ti kafu umesto mene. Čujemo se.”

Par minuta kasnije, u mom stanu lebdeo je dim njenih preskupih cigareta, miris sveže kafe i svest da je sve iznenada postalo drugačije. Iz mene je pobegla tajna, kao šareni leptirić koji živi samo jedan dan. Sve je delovalo na prvi pogled isto kao pre. Kafa je imala isti ukus. Lucky je goreo jednako brzo pod mojim prstima. Nažalost ili na sreću, znala sam da je sve to samo privid, jer više ništa nije isto, niti će ikada biti isto kao ranije.

Plata je kasnila već treći mesec zaredom. Nije o tome želela da priča. Nije zavisilo samo od nje. Čekala se odluka vlade o budućnosti agencije, i sredstva iz budžeta. Prolazili su dani. Radila sam jednako kao ranije i čekala njenu poruku. Takav je bio dogovor. Ona je uvek bila ta koja se javlja prva, i bira dan i vreme. Moje je bilo samo da potvrdim. 

Narednih nekoliko dana imali smo previše posla i nisam stizala da razmislim o svemu što se promenilo tog jutra. Ne bi bilo ni poente. Ona je udata. Ima klince s tim likom. Sve i ako prema meni oseća bilo šta, nema tu šta da se kaže. Razvod nije opcija, jer bi to naškodilo i ugledu agencije i njenoj reputaciji. Ona je ozbiljna porodična žena na čelu firme koja se poslednjim atomima snage opire žrvnju tranzicije. Nema ona ni razlog, a ni vremena da se razvodi tek tako, pored svih vetrenjača sa kojima se bori godinama unazad goloruka, sa sarkazmom na usnama, masivnom burmom na domalom prstu i Cartier narukvicom na zglobu leve ruke. Ta narukvica bila je njen zaštitni znak od dana kada je kročila u agenciju.  

Prošle su dve nedelje. Telefon je ćutao. Dane je provodila na sastancima u vladi i u studijima televizijskih i radio stanica, podnoseći izveštaje o radu agencije i planovima za budućnost, iako se nije znalo da li agencija uopšte ima bilo kakvu budućnost. U redakciji, svi smo radili punom parom kao i pre. Jedino što se promenilo bilo je to što smo počeli da žickamo cigare i kafu iz deska. Tečni sapun i poslednja rolna papira u nekom trenutku su nestali iz toaleta i niko ih više nije doneo jer ih nije bilo. 

Jedne večeri, dok sam radila pokrivanje u noćnoj smeni, na sajtu konkurentske agencije osvanula je fotka zbog koje se u meni ponovo sve nenadano promenilo. Njena slika od prethodnog vikenda u restoranu u koji je povremeno odlazila nakon što bi napustila moj stan. Na slici je bila ona, sa osmehom na licu, u beloj košulji podvrnutih rukava, sa Cartier narukvicom na levom zglobu. Samo, taj njen osmeh na fotografiji nije bio upućen kameri, već plavuši, otprilike mojih godina, u haljini boje krvi, sa identičnom narukvicom na zglobu leve ruke. 

“Otkrivena tajna: direktorka poznate novinske agencije sa ljubavnicom na ručku”

Sklopila sam oči, dopustila da naslov probije sve mehanizme odbrane i potone do dna duše. Na površini su ostali samo dim cigarete, mutna slova koja su mi titrala pred očima i do tada nepoznat ukus rđe i soli na usnama.

To što se desilo sutradan nisam mogla da predvidim. Nisam to želela. Nisam to planirala. Jednostavno se desilo. Skliznulo je niz moju ruku, preko šake i prstiju, sve do metalne oštrice koju sam ugledala na dlanu tek nakon što je prošlo. Umesto novinskih članaka koji su bili “iznad proseka”, ovoga puta su moje ruke stvorile potpuno drugačije remek-delo.

Ujutru, navrat-nanos sam zakazala sastanak sa direktorkom u vezi sa jednim tekstom o ubistvu iz nehata koji sam pisala prethodnog dana. Naravno, tekst je bio izgovor. Imala sam potrebu da je pogledam u oči i da iz njih pročitam ono od čega sam strepela i da dam otkaz ako mi te oči potvrde istinu. Da uzmem nazad bar deo onoga što nikada nije bilo moje. Delovalo je da sam u njenoj kancelariji provela čitavu večnost. Merena štopericom smrtnika, ta večnost je trajala tek petnaestak minuta.

“Ne možemo da razgovaramo. Imam previše posla. Snađi se za taj tekst sama.”

“Nije tekst. Fotka od sinoć.”

Uzdahnula je, pogledala me mirno i odmahnula rukom.

“To je moja stvar. Ja ću to da rešim.”

“A mene? Kako ćeš mene da rešiš?”

“Ej, mala, ne zanosi se. Mislila sam da ti je od starta sve jasno. Ne mogu sada o tome da pričam, niti to želim. Imam preča posla. Idi radi.”

“Dajem otkaz.”

“Ne daješ otkaz. Samo si povređena i to je okej. Idi radi.”

“Javite mi kad legne plata. Isprazniću fioke do kraja dana. Prijatno.”

“Da ti nije palo na pamet. Ti si nam najbolji igrač u timu. U ovom trenutku nije dobro za agenciju da daš otkaz. Trebaju nam dobri novinari.”

“Bitno je da agenciji trebam. Sve se vrti oko čitanosti, zar ne?”

“Ne stoji ti sarkazam. Idi završi taj tekst, treba nam za naslovnu stranu.”

“Završila sam. I tekst, i karijeru ovde. Poslaću ti mejl sa zahtevom za raskid ugovora do kraja radnog vremena. Zbogom.”

Okrenula sam se i uputila ka vratima. 

“Ma kako hoćeš. Tvoja stvar. Trebaš agenciji, sad više nego ikad. Ali ako to je tvoj izbor, onda jebiga... Lepo sam ti rekla da volim štikle i haljine…”

U sekundi sam se stvorila pored njenog stola. To što se zatim desilo bilo je kao da ponovo gledam Almodovarov film ležeći kraj nje. Narednog trena, na koži na njenom vratu osvanuli su krvavi cvetovi. Raširila je zenice, zaustivši da mi u lice saspe još neku od svojih ironičnih opaski, ali preko njenih usana više nije prešla nijedna reč. Samo odvratan zvuk koji nikada neću zaboraviti. Već u sledećem trenutku, preko njenog lica rasula se neverica. Pogled joj se zamutio, kao pred orgazam. Pokušala je da izgovori još nešto, ali to što je dopiralo ispod cvetova boje rđe nimalo nije ličilo na njene uzdahe koji su mi se urezivali u mozak u noćima koje smo provodile u mom stanu. To telo na kožnoj fotelji se trzalo nekoliko minuta i ispuštalo te odvratne zvuke. Krvavi cvetovi su klizili sa njenog vrata kao nekakva čudesna ešarpa, slivajući se niz kožni tapacir, i tonuli u skupi tepih boje ćilibara, poput tajni. Ta bizarna ešarpa slagala se sa garderobom koju je obukla tog dana, onako autentično almodovarovski. Rekla sam joj to, posmatrajući njene bezizrazne oči koje su se gasile. Mislila sam da je bitno da bar toga bude svesna. Uostalom, uvek je volela modu, nakit, haljine, i štikle, i sve ono što čini ženu kakva ja nikada nisam bila, niti sam ikada više poželela da budem.

Ta neobična ešarpa bila je fascinantna. Iz krvavih cvetova prerasla je u zmijsko klupko, a potom se pretvorila u mlazove lave koja se hladila, cureći na tepih koji ih je žedno gutao, šapućući tajne o životu, smrti, ljubavi i njihovoj igri zarobljenoj u vrtlogu vremena.

Posmatrala sam je u tišini. Da je ovo film, izvadila bih joj srce, za kraj. Nažalost, ona taj organ nikada nije imala. Da jeste, umela bi malo bolje da čuva svoje tajne, ili bi ih živela, bez potrebe za fasadom lažnog morala.

Na vratima sam se osvrnula i bacila još jedan pogled na svoje remek-delo.

Svuda po tepihu su bile rasute tajne, opojnog mirisa, poput prvih ruža u proleće.

Te noći, potopila sam se u kadu sa čašom vina. Znala sam da su mediji to već predstavili kao najgrozniji incident u poslednjih nekoliko godina, kao bolesnu igru u kojoj je po ko zna koji put pobedilo zlo. Verovatno će me koliko sutra ujutru okarakterisati kao poremećenu osobu bez emocija, razuma i savesti. Završiću prvo u zatvoru, a ako dobro odigram njihovu igru, možda me prebace na psihijatriju do daljnjeg. Svakako ne moram plaćati kiriju i režije, tako da nije bitno šta će biti s platom. 

Na moje iznenađenje, te noći spavala sam odlično. Mirno kao umorno dete koje se igralo celog dana. U snu me nisu proganjali prizori krvavih fleka po rukama, niti njen zapanjeni pogled, ni naslovne strane časopisa na kojima je, ironije li, po prvi put stajala moja fotka. Košmari su nestali, nije bilo policijskih sirena, niti prizora krvi, suza, patnje, neuslišenih molitvi za milost, čak ni trunka kajanja. Tu noć sam spavala snom pravednika. Kao zaklana, takoreći.

Međutim, ujutru se ponovo sve promenilo. Nakon što sam otvorila oči, shvatila sam da je svet oko mene preko noći postalo crven. Zidovi, parket, vrata, posteljina, čak i majušne keramičke figure na polici sa knjigama. Ustala sam i otišla do kupatila. Iz ogledala me je posmatrao odraz bez osmeha, u nijansi ružinih pupoljaka. Odnekle je dopirao miris rđe. Prinela sam dlanove licu. Bili su potpuno crni, i vonjali su na krv.

Tog jutra sam prestala da razaznajem boje.

Od tada ceo svet vidim u dve nijanse.

U tamno-crvenoj, omamljujućoj poput dobrog vina.

I u mat-crnoj, poput granita za nadgrobne spomenike.

To su boje svih mojih tajni koje joj nikada nisam otkrila.

Ali nije baš sve tako crno.

Daltonizam savršeno pristaje mojoj novoj profesiji.

Ta profesija mi, za promenu, najzad pokriva sve račune.

Od tod dana, ne razlikujem više mrtve od živih. I jedni i drugi su iste nijanse, i ponekad oko vrata imaju bajkovite grimizne ešarpe koje mi šapuću sve njihove tajne, pod uslovom da svoj posao odradim profesionalno. Samo što sada više ne osećam ništa, što je samo po sebi najveći blagoslov. 

I da, mirno spavam svake noći.

Više mi ništa nije baš bitno.

Najzad, svi ćemo umreti.

Na ovaj ili onaj način.

Neki pre, a neki kasnije…

Živeli.

[29-06am]

Oduvek sam htela ljubav o kojoj ce da se prica. Trazila sam ljubav za kakvu jos nismo culi. Procitala sam gomile knjiga koje su oskrnavljene na smetlistu zvanom kliše i pitam se postoji li nesto sto je ikada ustalo sa stranice i odsetalo u svet paleci ga takvom emocijom. Jesu li ikada svetom zapravo setali ljudi koji su se voleli kao Paris i Helena. Kao Keti i Hitklif. Kao Elizabet i Darsi. Ili su zapravo svi ti ljudi bili samo neverni Zevs i ljubomorna Hera, pa su se svi optimisti ovog sveta urotili da nas ubede kako nam zivoti zapravo nece postati neizdrzivi jer (volimo) i gradimo i trpimo.

Hocu ljubav. Hocu da ljudi godinama pricaju o stvarima koje smo radili zbog te ljubavi. Hocu da sve buduce generacije znaju za TU ljubav za tu zrtvu za tu bol za tu srecu. Hocu da se plase jer je stvarna, bila i ostala jer nije samotnjacka ideja jer nije ulje na platnu, slovo na papiru. Jer smo hodali jer to jesmo bili mi. Necu da je pretvore u mit. Hocu da neka beba koja ce za 250 godina od sada izrasti u devojku kakva sam trenutno ja, hocu da ona zna da je postojalo, da zna da je moguce. Ne zelim da se samo nada i trazi hocu da joj dokazem. Hocu svima da im dokazemo.

Neke ljude nisam prezivela. Ali se pravim luda i niko ne primecuje da ono sto je ostalo od mene nisam zapravo ja. Jer niko ne prica o tome sta se desava posle ljubavi. Da li ostaje bilo sta? Kako prestajes nekoga da volis? U kom trenutknu znas da si zavoleo? Ja se svog trenutka secam. Uvek se secas sta si radio u trenutku kada je najvise bolelo.

I onda sam shvatila da se TA ljubav nece odrzati. To je stvar svih tih romana. Zavrse se pre kraja. Srecno do kraja zivota? Kako kad je zivot tek poceo? Ili smo toliko idealizovali rec ljubav da sebi zapravo stavimo tacku kraja kada je pronadjemo?

I shvatila sam da ono sto ja trazim, ne opstaje. Zato je toliko dobro. Jer je kratkog daha. Jer je brzo vrelo cini da se osetimo zivim. Ali Keti nije prezivela i Hitklif je umro sam. I Troja je pala. Kakve smo mi sanse pa imali ako je i Troja pala? Tuzno. A taman sam pomislila kako cemo bas nas dvoje uspeti. Mozda je bolje da napisem sve ovo i da ostanemo ta nesudjena ljubav o kojoj ce se samo citati godinama kasnije i za koju mastovite devojcice reci “ako oni nisu uspeli niko nece”.

Dakle, ovo sto je ostalo od mene nisam ja. Sve je jos tu. Kosa je i dalje plava i sija na suncu. Kad sam na moru postane potpuno bela. Pegice na nosu su i dalje na broju 24, on ih je izbrojao. I dalje sam sivooka, jer nikome nije jasno jesu li mi zenice zelene ili braon. Njegove su braon. To je jedina braon koju poznajem. Moje su dakle zelene. Pa nek se bune oni sa bazenima od ociju moje su brze, njegove su pitomije. Moze se reci da sada sve izgleda bolje nego ranije. Odraslo, zrelo. Ali casa je pola prazna. Mislila sam da ce vise ljudi imati udela u tom praznjenu. Izgleda pored njega, samo jos jedna je bila dovoljna pa sad stedim svaku kap.

Ovo je sve tako poeticno. Nista se nikad ne zavrsava poeticno. Samo se zavrsi i mi kraj pretacemo u poeziju, ulepsavamo ne bili smo mogli uzivati u bolu. Sva ta krv nije nikad bila lepa, bila je samo grimizna.

Cujem u glavi njegov promukao divni glas kako govori “Katarina umukni vise.” Jer on je pametan za matematiku, on moja piskaranja ne razume.

Bila sam spremna. Na metke na napade na teske reci na borbu. Nisam bila spremna na taj mazni glas s divnim recima, tragovima smeha u ocima i svetlom na vrhovima prstiju svaki put kada bih mu dodirnula lice. Nisam znala da cu da se posecem na tupe ivice. Jer ipak nije bilo do toga sta je govorio. Bilo je do njega. On je metak s imenom na sebi. On je metak namenjen meni.

Koliko puta vam ista stvar moze slomiti srce? Dokle god je volite.

Zajebana je stvar kad vam neko svojom pojavom promeni unutrasnje monologe. A zapravo je jedan jako jako obican covek. Da bih mrzela tog coveka silinom kojom ga sada mrzim potrebna je bila ogromna kolicina ljubavi. Zasto? Zato sto sam dobila sta sam trazila. Dobila sam veliku pricu. Dobila sam da se borim za njega kao za sopstveni zivot. Dobila sam suze i dobila sam smeh. Mnogo vise suza doduse. Dobila neke bitke i najvecu sam izgubila. I sada kad pricam s nekim novim ljudima o nasoj ljubavi svi kazu jednu istu stvar “vauu svaka cast, bas mi je zao sto niste uspeli”. A tek meni..

Sanjala sam ga sinoc. Nikad lepsi san.

More, Sunce, voda oko nas. Moji prijatelji svuda. On dolazi s njom, ja tu s nekim drugim. Pa bih da ga poljubim, a on se izmakne, taj drugi. I meni sve postane jasno. I samo se iznenadno trgnem jer sam odsanjala Njegov dah na svome vratu. Bilo je tako stvarno. I trgnem se sva od znoja i zelje pa mi sklizne suza jer bolno je sto dah zapravo poklanja drugima.

Miris sam mu osetila u snu. Osetila sam se kao da sam se vratila kuci. I cemu onda pozelim da poljubim drugoga. Nikada nece biti On. Hocu samo hocu da se vratim. Da se vratim kuci.

[kradljivica-knjiga]

Sećanja

Negde imeđu onih pola dva po ponoći i onog ''Molim te'' iz telefonske slušalice

Negde pre želje a posle slutnje- tamo u izgužvanim čaršavima djavolski tegobnog života

Negde tamo, daleko od ponosa i neispunjenih želja, podmuklih slutnji

čekao si me

kao duh nisam mogla da ti prepoznam odraz

nisam znala da li mogu dalje

plašim se da smo nestali u dimu onih slatkih reči kojim si me trovao

plašim se da nikada više neće biti isto

da nisam ona stara

Plašim se tuge

i bednih sati provedenih uz ''More than words''

plašim se želje

i plašim se noći

snova u kojima me proganja tvoj lik

dugih i mračnih poput tunela

u kome svetle tvoje oči

Ipak, nema zvezda i ne vidim Mesec

bolje je da odeš,

veruj mi- samo nestani, ali ovog puta zauvek

plašim se čekanja

plašim se nadanja

Tek što si otišao a već si našao svoj put nazad!

Uz čašu crvenog vina, bacaš opušak za opuškom u pepeljaru

kao što si bacio moje iluzije

i ubedio me da možemo zajedno

ubedio me da smo jedno

a nisi se okrenuo kad si me zgazio

nisi pokleknuo,

nisi se pokajao

ja sam se kajala

ja sam molila

nisam htela da te menjam ni za šta na svetu;

plašim se da gorim

plašim se da nema povratka

plašim se da svaki sledeći pokušaj

vodi sve dublje u ponor

da ne verujem  lepim rečima

da ne želim druge prste na svojoj koži, subotama ujutru, bleda pod pokrivačem

ne želim drugi nos u svom vratu

ne želim tudje reči, tudje usne koje lažu da sam bitna

da smo bitni

da smo samo mi i niko drugi

ne želim one maratonske razgovore-

da prevrćem Bulgakovovog Volanda kroz šake

da varam na kvizu, jer znam da se Nobelu najviše diviš,

ne želim da provlačim porcelan kroz vodu

da ostavljam trag karmina na nekoj  tudjoj čaši

ne želim da se šetam naga kroz neki drugi stan

obučena a razgolićena pred nekim drugim pogledom

zaplakala bih istog sekunda samo kad bih čula da još neko voli

čokoladu sa punim lešnicima onako kako si je voleo ti

ne ide, prosto ne ide da ležim tamo, na nekom bež krevetu,

sličnom onom koji smo zajedno birali,

tvoja glava na mom krilu

sparna letnja noć

sijaš- tvoja bleda koža sija u mraku,

miluješ mi stopala

ljubiš mi kolena

gledaš me kao da sam ta

kao da sam uvek bila samo ja jedina

kažeš mi da ćeš me čuvati- o kako si samo znao da me varaš!

Smejali smo se kao deca svim tvojim vicevima o Čaku Norisu, ne želim više nikada da se onako smejem

kažu da je takav smeh zlosutan

kažu da donosi bol

kažu da niko nije i neće znati bolje da priča te viceve od tebe

plašim se maja

i plašim se da više nisam ona od pre godinu. dve, tri

plašim se da si mi promenio lični opis- spolja i iznutra:

zbog tebe je heklana čipka počela da pristaje,

zbog tebe je crveni karmin postao rutina

zbog tebe je duša promenila boju

telo je zavolelo tvoju posteljinu i tvoj miris

i ništa više nije bilo bitno

sada više nemam tu traku,

sad je sve otišlo do djavola

onda je počelo, kada si rešio da mahneš rukom

i oduvaš kao štapićem sve one godine koje sam sakupljala i redjala ih u spomenare,

i prvi cvet koji si mi poklonio,

praznu kutiju Jaffa keksa

korpice od rafaela

sve si precrtao

ali si obećao

 obećao si da ćeš me čuvati

''Bila si bitan deo mog života''

Jebi se!

Htela sam da ostanem bitan deo tog života

pobegao si kao preplašeni zec

pobegao od požude

od sigurnosti

od mog svilenog pogleda

od mene koja sam htela da budem tvoja,

da ostanem tvoja,

da pravimo naše,

da budemo mi

 jebi se.

[nedsecondline]

Bol u vratu i ramenu - Neck and shoulder pain

Bol u vratu i ramenu – Neck and shoulder pain

[solkeiseren]

Poglavlje 1

Crna silueta je trčala praznim i mračnim ulicama usnulog grada. Kako je samo mrzela taj šugavi grad, uvek je smrdeo i podsećao ju je na sve loše u ljudima. Iza nje su se čuli povici, bili su sve glasniji i glasniji.

   Malik je utrčala u ćorsokak. Dah joj se ledio dok je odmeravala zid ispred sebe. Nema šanse da se popne, zid je previsok i prestar. Osvrnula se i ugledala svoje progonitelje. Nosili su kapuljače baš kao i ona, pa im nije videla lica, ali znala je da kipte od besa. Stegla je pesnice, ako će umreti, onda će umreti onako kako je živela – krvoločno se boreći; ili je barem odavala takav utisak. Odeća joj je bila prljava od blata i krvi, obično je tako, većinu njenih mentora to ne čini presrećnim.

   Iscerila se i jednim lakim trzajem iz sakrivenih kanija na podlakticama izvukla dva duga noža. Ispred nje su stajala dva krupna čoveka, bili su visoki barem dva metra, a nabrekli mišići su se nazirali kroz njihovu odeću. Nakrivila je glavu, odavajući utisak kao da je zabavljena nekom predstavom, ili tako nešto.

   Jedan, viši, držao je okove u rukama i mahao jednim krajem ukrug: ,,Ovo je tvoj kraj Ubico.“

   Drugi se samo smejao. Malo je promrdala ramenima, kao da se isteže. Laganim pokretom je istegla vrat tako da se čulo tiho krckanje. Pucanje između njenih pršljenova je bio najglasniji zvuk koji je ispustila tokom cele nedelje, obično nije tako.

   Potrčala ka onom koji se smejao, osećala se kao senka koja prebrzo prolazi kroz svetlost. Pre nego što je i shvatio šta se dešava, stajala je ispred njega sa bodežom duboko u njegovoj utrobi. Jedva je odmahnula glavom uz gađenje. Drška njenog noža je bila topla i klizava od krvi. Uzdahnula je, kao da je umorna. Čovek ju je molećivo pogledao, ionako je već bio mrtav. Bila je dovoljno blizu da ga uplaši svojim nakaradnim osmehom. Jedan od njenih mentora, Ed, joj je rekao da ima lep osmeh, tako da nikada nije marila o mišljenjima drugih ljudi. Iako Ed baš i nije bio čovek, ni jedan od njenih mentora više nije čovek.

  Prvo je lagano zaokrenula bodeš, terajući gromadu od čoveka da zakrklja. Zatim je jednim brzim pokretom povukla bodež do napadačevog grkljana, naravno cereći se. Izvukla je bodež i okrenula se ka, sada preneraženom, čoveku koji ju je provocirao, ili je bar ona tako protumačila.

   ,,Milosrdna sam večeras.“, uzdahnula je, ,,Ali neko naredno veče neću biti, i tada ću te naći.“ Čovek je bacio lanac i počeo da trči glavom bez obzira. Bez zvuka je gledala čoveka odjednom prestravljenog, sanjaće je, i ona će sanjati njega. Tiho je odšepala iz uličice, pazeći da se što više utopi u senke, da ni prema kome još ne bi bila milosrdna večeras.

  Noga ju je bolela, nije dobila toliko informacija koliko je htela i sada joj je i večera presela. Ipak, bila je zadovoljna strahom koji je izazvala, bila je zadovoljna što je učinila da se priče o njoj još više ispredaju. Zato je uvek ostavljala nekoga u životu, kako ju je i Ed posavetovao. Nije bila sigurna da će iko hteti da pomeri leš koji je ostavila u uličici, trebalo bi da se kasnije pobrine za to. Kasnije. Podigla je ruku i skinula kapuljaču, pokušala je da skloni par slobodnih šiški sa očiju ali nisu htele da ostanu na mestu na koje bi ih stavila.

  Znala je da samo odugovlači i da joj je svaki Esnaf ubica koji postoji za petama. Ed se ljutio na Malik što gubi vreme ovako; valjda je očekivao da će ona sva srećna da se baci na posao koji on nije završio. Nije tražila da nju izabere da nastavi sa tim glupostima, baš iz tog razloga, skice, beleške i ostali fragmenti plana su joj ležali prašnjavi na stolu već nekoliko meseci.

   Ništa se nije čulo kada je za sobom zatvorila vrata male kuće na periferiji grada. Ovde je najviše volela da provodi vreme jer je niko nije podsećao na to šta treba da radi. Skoro je pala na divan u dnevnoj sobi, kroz noge i ruke su joj prolazile neznatne vibracije kao sećanja na večerašnje trčanje i skakanje. Duboko je uzdahnula i jednim pucom prstiju zapalila vatru u furuni. Suženih očiju je gledala kako se plamen širi i raste, pa zatim ide ka prorezima u zidovima, napravljenim samo zbog njega.

   Vrlo brzo je ustala, noćas nije ostala nepovređena. Haos star nekoliko dana, od učenja i planiranja, ju je i dalje čekao i saplitao na putu do kupatila. Nemo je sebi govorila da će sledećeg dana da navali na bezbedonosne puteve careve palate.

   Sela je u kadu, nije mnogo krvarila, gledala je levi list par sekundi i pitala se da li je to ipak nečija tuđa noga. Jednim manjim nožem je sekla drveno telo tanke strele. Imala je sreće što se vrh nigde nije zaglavio nego je prošao na drugu stranu, tako je lakše da se izvuče strela.

   Ušunjala se u svoju sobu kao da nije njena. Dočekalo ju je previše haosa, par starih mapa je gurnula sa kreveta; još pre dva meseca je trebalo da na njima označi najpovoljnija mesta za plan koji je jedva započela. Ispod jastuka je izvukla par mapa obližnje tamnice, koja se nalazila pod zemljom, da jadni građani ne bi morali da se gade svaki put kada prođu pored glavne zgrade u gradu. Ta zgrada je bila najokićenija, da bi se pokazalo narodu da car ima zlata za bacanje.

   Uopšte je imala dosta mapa, neke je ukrala neke je sama nacrtala, sve su bile jednako korisne. Rešila je da će da se ušunja u tamnice i izbavi dva zarobljenika za koje je čula da su stigli pre dva dana. To je bio smeo plan, ali ako to uradi, imaće izgovor zašto kasni sa glavnom obavezom.

   Među mapama se našao i mali nacrt na kozijoj koži, to je bio Edov poklon za rođendan – mastilom nacrtano deset cvetova kamilice uvezanih crnom trakom, to je navodno bio simboličan prikaz nje, njenih mentora i čuvara. Bili su joj jedina porodica, toliko stvari su očekivali od nje, pogotovo Ed. Spustila je nacrt u stranu i vratila se svojim mapama. Gledala je tamne linije koje je izvukla, putanju kojom je toliko puta prošla u tunelima pod gradom, pripadali su caru, ali valjda mu ne smeta da ih deli ponekad. Nije planirala da počne išta večeras. Ionako, šta je još jedna noć?

  Nije joj bilo teško da samo ispusti hartiju i zavuče se pod ćebad, umorne oči su joj preletale preko plafona, oslikanog tako da prikazuje sazvežđa, Ed se naljutio na nju zbog toga, jer je dodavala i obične ukrase, a i sama je oslikala plafon umesto da radi nešto produktivno. Mogla je da oseti kako joj krv malčice natapa zavoj na nozi, rana će boleti još sutra pre nego što zaraste, to je valjda prednost koju samo ona poseduje.

   Jutro se pre činilo kao šamar nego kao nešto prijatno. Osećala je koliko su joj oči otekle od nespavanja. Modrice od juče su joj po telu bile one sveže nijanse između plave i ljubičaste. Po celoj levoj strani tela je imala urezane tragove tkanine. Odšepala je do dnevne sobe, gde je ostavila većinu oružja od juče. Prstom je lenjo čačkala krmelj koji joj je ostao u uglu oka.

   Nije mnogo žurila sa spremanjem kada se probudila, ostalo je možda pola sata pre izlaska sunca. U mraku je ukočenim rukama na sebe vraćala kanije sa noževima različitih veličina i neprirode lakoće. Sunce je polako počelo da izlazi kada je izašla iz kuće. Trebalo joj je oko pet minuta da do��e do iole normalnih ulica.

  Izlazak sunca je bio znak, poziv, sa suncem su na ulice izlazili trgovci, mali i veliki, sluge, obični ljudi. Ipak, koliko god svi ovu ljudi izgledali nevini dok zaobilaze barice krvi, ili bilo kakve ostatke noći u Rejsfeku, barem polovina je učestvovala u noćnim dešavanjima. Prošla je kroz jednu prometniju ulicu, gde se već napravila mala gužva i iskoristila priliku da sa nekoliko različitih tezgi ukrade jabuke i kruške.

   Umesto da skrene u ulicu u kojoj je bila careva skupa građevina, otišla je u jedan ćorsokak i počela da opipava kameni zid dok nije našla mali prorez. Prvi put je izgrebala sve prste na taj prorez, treba da počne da nosi rukavice koje nemaju isečene prste. Zlokobno se osmehnula kada je, kao i bezbroj puta do sada, aktivirala mehanizam koji joj je omogućio da povuče skrivenu ručku ispred svojih nogu.

   Nevoljno se namrštila kada su skrivena vrata zaškripala i ka njoj pustila malo ustajalog vazduha. Ulazak u careve tunele je postao kao neka rutina, što zapravo i nije bilo tako lepo. Već je znala da će joj crna odeća, pošto izađe, biti siva od prljavštine koja vlada tunelima.

   Trošne kamene stepenice su joj se krunile pod nogama nesigurnim od napora i povrede od juče. Šepala je tačno po sredini tunela, ne treba joj svetlost da se snađe. Tanki đonovi još tanjih cipela su joj omogućili da oseti svaku neravninu podloge po kojoj hoda. Ustajali vlažni vazduh je postajao smrdljivi kako se približavala svom cilju; kada je tačno mogla da razazna znojava prljava tela, ustajalu hranu i anđeli će znati šta još, odlučila je da je vreme da navuče kapuljaču preko glave i što bolje sakrije bol u nozi.

   Kada su se jasno razaznavale reči nečije svađe, znala je da je otišla dovoljno duboko u tunelu, približila se zidu sa desne strane i počela da ga opipava dok nije našla tajna vrata. Kamen ovog puta nije zaškripao kada ga je pomerila, na skoro dva metra ispred nje, bio je tamničar koji je pokušavao da smiri svoja dva, zarobljenika. Njena pojava je smirila zarobljenike, a oštrica noža je ubrzo potom umirila i tamničara.

   „Nije ni čudo što je Rejsfek... ovakav kakav je, kada su ti tamnice prazne. Gospodine, tamničaru.“, posekotina koju je napravila na vratu je bila dovoljno duboka da pusti malčice krvi.

   Tamničar nije ni stigao da odgovori ili u primeti sve što se dešava – pribila ga je uz pod pomoću nekoliko lakih pokreta, jedva je i razmišljala o tim pokretima. Zarila je tamničaru nož u bok, tako da bude sigurna da će ostati na mestu. Neprestano je treptala jer su je oči pekle od smrada tamnice, sva sreća pa ima kapuljaču da sakrije zgađenost.

   Okrenula se dvojici zarobljenika, bili su mlađi nego što je očekivala i bili su smrznuti u mestu. Jedan je izgledao kao da je od porcelana, sa svojom svetlom kosicom i okicama; nos mu je bio malčice nabran i svetle obrve izvijene u iznenađenju. Lice onog pored je bilo skoro nečitljivo, možda je par uzdržanih crta na njegovom licu govorilo da je pogođen njenim nasilnim ponašanjem; on je imao izuzetno lepu talasastu kosu i za razliku od svog prijatelja, činio se... konzistentnim. Obojica su na šakama imali zavoje koji bi trebalo da ih spreče da kontrolišu svoju magiju, u suprotnom bi mogli da uz par jednostavnih pokreta brzo ubiju neprijatelja, a da ga i ne dostaknu, ako su naravno trenirani za tako nešto.

   Napravila je što manje zvukova je moguće dok je otključavala ćelije, čekala je da nađe bilo kakvu zahvalnost na licima zarobljenika, ali bili su kao sačinjeni od kamena. Preostalih par zarobljenika koji su ovde verovatno čekali svoje kazne, i koji su za razliku od ove dvojice bili bez svesti, su pokazivali više emocija.

   Oštar uzdah joj se oteo kada je čučnula pored tamničara da uzme svoj nož, ostaviće ga tu; a on će ili da otpuzi po pomoć, ili da umre. Okrenula se prema zarobljenicima koji su ukočenih ramena stajali tik kod izlaza iz svojih pljavih ćelija: „Bilo bi lepo da krenete sa mnom kada sam već došla po vas.“ Nadala se da i pored male promuklosti zvuči iole prijateljski.

   Vladala je tišina ali su oba zarobljenika svejedno pošla bez pogovora. Verovatno su se plašili da će da ih zadesi sudbina slična tamničarevoj. Malik se činilo nelogično da se plaše nje, kada bi ih, da su ostali u tamnicama, u jednom trenutku pogubili. Potrudila se da čujno hoda kada su se provukli do mračnih hodnika. Miris vlažnosti je polako ponovo dominirao nad smradom tamnica, to je bilo olakšanje. Na zidovima su bili zarđali stalci za baklje o koje se odbijalo bedno svetlo iskrica koje je Malik nevoljno stvarala.

   U drevnom kamenu na kome je ležao šuntavi grad su bili urezani razni simboli, neke je ona urezala, ali većinu je našla. Većina simbola koje nije mogla da rastumači su terali jezu do srži kostiju. Ispravila je kičmu i potrudila se da gleda u leđa zarobljenika, a ne u zidove, ne u simbole koji su joj skoro urlali ime. Jedan od znakova koje nije mogla da protumači je bio crno-bela predstava sunca i meseca. Taj simbol je bio nacrtan na svakih par metara i zračio je neizmernom hladnoćom iz nekog razloga. Ed ju je upozorio da ne istražuje taj simbol, ali ipak je pokušavala.

   Sa plafona je kapljala voda uz ritmičan zvuk koji je bio previše savršen za prljavu vodu. Radnici, koji su gradili ovo sranje od tunela, su bili previše nesposobni da naprave plafon da bude dobar, to ju je nerviralo. Neki delovi su bili od čiste zemlje, a što su dalje odlazili, to su tuneli gubili svoj skladan simetričan oblik. Ko bi se ionako potrudio oko nečega što je car tražio da se napravi?

   Skoro su stigli do izlaza kada joj je Ed prošaptao na uvo da se seti šta je njen glavni cilj. Ovi zarobljenici bi mogli da budu saveznici po njegovom mišljenju. Nekoliko trenutaka je ćutala i pravila se da procenjuje zabrinuta lica u mraku. Bilo joj je izuzetno teško da se nasmeši kada je jednu od baklji, koje je za sopstvene potrebe ostavljala kod svakog izlaza, uz dva pokreta prstiju zapalila. Desna strana lica ju je žigala dok su u polumraku trudila da učini uništeni osmeh malo manje uništenim. Možda se ne primećuje toliko.

   „Uskoro izlazimo.“, prošaptala je i iz torbe izvukla kapuljače za svoje potencijalne saveznike. „Većini ljudi moje ime i nije najprivlačnije, tako da možete da me oslovljavate kako god vam je volja.“, pričala je na zejdničkom jeziku, malo nesvesno suzivši oči u osudi.

    Plavokosi se zagrcnuo, ali ipak je uspeo da odgovori: „Šta hoćeš od nas?“

   „Zavisi za šta su nunčanske Dobrice sposobne.“, prezir u glasu je sigurno barem malo opekao, pogotovo zato što su videli da je poput njih. Čekala je da vidi reakciju.

   Lanci su tiho zazveckali kada je baš taj plavokosi stegao pesnice i ukrutio ramena, kao da pokušava da skupi snagu i hrabrost da na pristojan način odgovori strašnom neprijatelju. Bilo je malo iznenađujuće kada je onaj drugi, kovrdžavi malčice istupio, kao da bi hteo da zaštiti prijatelja. Ovi momci su se činili kao da su mnogo više od prijatelja.

   „Rise, nemoj.“, kovrdžavom je glas zvučao kao para koja šišti iz čajnika dok je, činilo se po hiljaditi put, izgovarao neprirodno smirene reči upozorenja.

   Drhtav uzdah se oteo Risu, „Verujem da mi još nisi odgovorila na pitanje… gospođice.“ Ovo će biti nemoguće dug dan.

   „To je dobro pitanje.“, prošaptala je zaverenički nadajući se da Ed ne sluša, „Za sada mi služite kao izgovor, ali ko zna, ako se ne izvučem možda mi budete prvi saveznici.“ Zabavljala se uvrtanjem jedne male pletenice dok je odmeravala prigušeni sjaj ogrlica ljudi pred sobom, „Volela bih da vam preporučim da sakrijete taj nakit nekako.“ Ris je čudnim izrazuma lica u tišini izražavao koliko je nezadovoljan otrovnim komentarima; bilo je urnebesno gledati ga, čak i u mraku. Svejedno je sakrio svoje ogrlice što je bolje mogao pod tunikom.

  Tek pošto su obojica sakrili svoje glupe ratničke ogrlice, polako su nastavili put. Sada je Malik sa bakljom koračala malo bliže Ratnicima da bi bolje videli kuda idu. Trebalo bi da ih odvede do kovača da im skine okove i posle toga bi verovatno mogla da smisli neki izgovor zašto nisu dobri saveznici i zašto mora da nastavi da proučava nunčasnki teren.

   „Možete li da skinete te lance?“, pitala ih je, za svaki slučaj. U odgovor je dobila par upitnih pogleda. Uzdahnula je kroz nos, zar kao Ratnici u Nunu ništa nisu naučili, odrastaju u vreme kada bi trebalo da nauče korisne stvari da prežive, a ne da se poigraju magijom i izvuku par uzdaha zadivljenosti. Neprimetno je odmahnula glavom i pomislila, Jednostavno ne bi takođe bilo prikladno.

   Došli su do izlaza koji se nalazio u sirotinjskom kraju, iz predostrožnosti. Obično ne bi računala na vreme koje je ostavila tamničaru kao na opasnost, ali svuda se priča da je novi carev general u gradu, i ko zna, možda su ostali carevi ljudi rešili da se potrude da ih general ne bi naterao da se potrude.

   Metalne merdevine su ovde bile ugrađene u zemlju umesto kamenih stepenica. Ona se prva pela da bi otvorila vrata nad svojom glavom i zatim pomogla uznemirenim pratiocima da izpuze na svež vazduh. Svo troje su bili prašnjavi i osećali su se na tunele, verovatno niko neće primetiti. Ćorsokak im je pružao dovoljno dobar zaklon da sakriju okove koliko god mogu i iskoriste par trenutaka da se naviknu na sunce. Sad samo treba da se vrate do centra grada i dođu do kovača. Nije volela kovača preterano, izbegao je iz Nuna, ali to je bio samo jedan od milion razloga.

   Dva Ratnika su u tišini upijali sve što može da se vidi u sirotinjskom delu i Malik se zapitala gde i kako su oni živeli u Nunu kada tako žalostivo gledaju sve oko sebe. Na licima im se skoro više i nije videla zabrinutost ili iznerviranost koje je ona izazvala. Gledali su loše sagrađene kuće i prašinu koja im se diže oko stopala dok hodaju. Gledali su par tihih ljudi tankih i iskrivljanih od rada i tuče i bežanja. U ovom delu grada su obično završavale preživele izbeglice iz Nuna koje nisu htele da prihvate bilo koji način da prežive, nego samo onaj pošteni.

   Niko nije obraćao pažnju na njih kada su sakriveni kapuljačama stali pred prelepu kuću u čijem je dvorištu i prizemlju bila kovačnica. Ničija kovačnica, kovač je radio za bilo koga, nije bitno da li je u taj neko u nekom esnafu ili radi za cara, mada carevim ljudima je naplaćivao više.

   Lep prizor uređene fasade je teško izlazio iz glave. Cveće i puzavica su ukrašavali kamene zidove i veliki drveni znak je visio nad ulazom. Ubica je prekrstila ruke iako je već počela malo da se znoji u čekaonici. Uglom oka je primetila dvoje ljudi kako ih posmatra, momak i devojka, istih očiju, iste kose, istih lica. Devojku je viđala uveče kako se bije sa protivnicima duplo većim od sebe, i pobeđuje, momka je par puta videla kako obija brave ili tako nešto. Prezrivo ih je pogledala oboje u oči zbog čega su oboje nestali duboko u kovačnici.

  „Jesu li to Ramučani, Lave?“, Ris je prošaptao iza njenih leđa svom prijatelju. Odgovor je bilo uzdržano klimanje, jer se Malik okrenula ka njima.

   Gromoglasan zvuk krupnih koraka je bila jedina kovačeva najava. Dvojica Ratnika su se nakostrešili ugledavši na mutnom staklu prozorčeta sa vrata koja su ih delila od kovačnice, ogromnu senku. Kovačeva ćelava glava se presijavala od znoja, masne ruke je brisao o još masniju kecelju dok se široko osmehivao ka Malik. U znak pozdrava joj je šakom veličine lopate umrsio prašnjavu kosu ućebanu od par dana nečešljanja.

   Mišići vilica su joj zaigrali dok se uzdržano osmehivala, borila se sa porivom da odalami kovačevu ogromnu šaku, ali trebala joj je usluga. Izignorisala je smrad znoja i pepela koji je dolazio od kovača, ili sivu prljavštinu koja je sa kovačeve šake sigurno prešla na njenu kosu.

  Preusmerila je kovačevu pažnju na svoje nove poznanike što je bolje mogla: „Ris i Lav ovde bi da se upoznaju sa tvojom decom.“ Otrovnim pogledom je ošinula dvoje znojavih lica, uokvirenih svetlosmeđom kovrdžavom kosom, koja su se videla iza otvorenih vrata.

   To što je pričala na zejdničkom jeziku je bila skoro šifra da su ova dvojica iz Nuna i da ne zna znaju li oni alšanski ili ne. Kovač se široko osmehnuo i na jeziku severne zemlje prijatno naredio da ga svo troje prate u kovačnicu. Poznat jezik je naterao dvojicu Ratnika da se malo oraspolože dok se suočavaju sa vrelinom.

   „Sa’ću vam skinuti okove.“, rekao je pošavši po svoj alat, „Vi se dogovorite koji će prvi.“

   Da nisu u Rejsfeku, činilo bi se uznemirujuće što kovač skidanje okova smatra uobičajenom aktivnošću. Ubica se naslonila na vrata namenjena za deo kovačnice u unutrašnjem dvorištu. Mrzela je što u centru ima toliko malo slobodnog mesta; čak i njena bedna kućica u sirotinjskom delu je imala dvorište koje je bilo lepšte od bilo kog unutrašnjeg jer nije odavalo osećaj tamnice.

   Oba Ratnika su hrabro ćutala i iznegavala da pogledaju ikoga u oči da se ni slučajno ne bi javili kao dobrovoljci. Ipak, dok je Lav prelazio prstima preko metala na svom levom zglobu skoro se osećao talas želje da se obojica što pre otarase grožđa. To je razumela i previše dobro.  

   „Samo će ti preseći okove. Plašiš li se možda?“, potapšala je Lava po ramenu, ugrabivši trenutak tišine između udaraca čekića. Uprkos tihom glasu i nekoj želji da ubije strah kod bivših zarobljenika, zvučala je zlobno i pokvareno, kao da joj je jedina namera da se ruga.

   Ris je zaustio da joj nešto odbrusi, ali se predomislio. Mogao je bolje da joj osmotri lice jer je mirovala, da je nešto rekao, verovatrno bi se pomerila u senke ili nešto slično. Imala je skoro narandžaste oči, tipične za Ratnika sa njenim moćima; ipak Ris je čvrsto verovao da bi sve porekla ako bi išta pomenuo. Lice joj je bilo ukrašeno nekim oštrim izrazom osude i ožiljkom na levom obrazu. Delovala je poznato u neku ruku, pogotovo sa leđa.

  Čim se kovač vratio, Lav je nemo istupio volontirajući da bude prvi. Potapšao je Malik po šaci i namestio se na mestu koje mu je kovač pokazao. Blago spuštene obrve su bile jedini znak da je spreman da, možda, i odseće sebi šake da bi bio potpuno slobodan. Kovačnicom se proneo oštar zvuk šuštanja vode u isto vreme kada je kovač počeo da radi na desnoj lisičini, neki radnik je hladio svoju metalnu tvorevinu. Ris je osetio kako se ježi dok se para podizala iz ogromnog bureta sa prljavom vodom i opiljcima metala u sebi. Obrisao je znoj koji mu se formirao na licu i vratio pogled na kovača i svog prijatelja.

   „Zbog čega su vas uhapsili?“, došao je red na Risa, ali ni on ni Lav se nisu pomerili sa svojih mesta na par trenutaka, kao da su puštali da im kovačevo pitanje dođe do kostiju.

   „Šta te briga? To što znaš naš jezik nije da ti mi verujemo.“, trapavo sastavivši par reči na alšanskom Ris je skoro odgurnuo Lava od kovača, svojim bledim očima je gledao čoveka duplo većeg od sebe i drhtao je od straha i besa. Malik je zabavljeno podigla obrve, ipak izbegla je da se osmehne dok je polako prilazila.

  „Kovač je radio u Huvedštadu.“, šapnula je Risu na uvo, „Nemoj da se blamiraš.“

   Tih smeh se otrgao kovaču pre nego što je i Risa oslobodio gvožđa, izgledao je setno na par trenutaka. „Danas je ponovo sastanak, samo da znaš.“, dodao je radniku u prolazu svoj alat i okove, „I ti i tvoji prijatelji ste pozvani.“

    „Imam obaveze.“, nezainteresovano je počela da čačka rub tunike. Pomogla je nekim idiotima koji su igrom slučajeva uključeni u pokret protiv cara i sada mora da trpi posledice toga sa svih mogućih strana. Namršteno je odmerila Risa i Lava koji su kao i veći deo tog dana bili zbunjeni. Kako to da nisu mrtvi do sada? „Nisu mi prijatelji.“, zvučala je previše oštro, ali nije se kajala.

   Sjaj u kovačevim veselim očima je nekako jednako izazivao kao i mržnja u Ubičinim. „Slušaj Jole, verujem da će ti obojica vrlo brzo biti mnogo dobri prijatelji… Pođite večeras sa mnom i blizancima u krčmu i popijte par besplatnih pića, barem ti to sledi od onog poduhvata.“

   Lavovi i Risovi pogledi su bili teški poput olova odjednom, kovač njene reči da je zove kako god hoće nije prihvatio, tako da mu je rekla to izmišljeno ime uz obećanje da će mu reći i pavo, kada dođe vreme. Svi koji su te večeri bili u krčmi su je tako oslovljavali. Nije trebalo da kaže nunčansko ime, ali uspaničila se previše da razmišlja o posledicama.

   Uzvratila je Ratnicima provokativnom dosadom u očima, istovremeno razgledajući polumračnu radionicu, bilo je svega dva radnika u radionici (ne računajući kovačeve blizance) i nisu obraćali ni najmanju pažnju na njih dok su pravili buku za dvadesetoricu. Dva prijatelja su samo razmenila poglede, pa istovremeno potvrdno klimnuli jedan drugome, imali su muda da izazivaju Ubicu i to je bila najhrabrija i najgluplja stvar koju je videla danas. Pitala se koliko će vremna da prođe dok konačno ne iznervira Lava i dok Ris ne pokuša da je ubije.

   Malik je Ratnike ostavila u kovačnici do večeri, činilo se da imaju mnogo više tema za razgovor sa kovačem i njegovim blizancima nego sa njom. Nije joj se ni najmanje sviđalo što ide u krčmu punu pritajenih pobunjenika, ili što Ed zna za to. Postepeno su iz glavnih ulica prelazili u one sporedne da bi došli do skromne krčme na najsigurniji način. U jednom trenutku se čuo pomahnitao smeh odnekud, temperatura vazduha se spustila za nekoliko stepeni zbog toga.

   „Opušteno samo, blizanci i ja uvek dolazimo poslednji. Tako znamo da su svi došli.“, pričao je kovač, kao da je kašnjenje ono što može da ih uznemiri najviše.

   Koliko god da su izgledali veselo, blizanci su bili na oprezu, devojka je odmeravala svaku sumnjivu senku spremna da se bori kao u jami skoro svake večeri, a njen brat je pazio da se jabuka njegovog noža sa vremena na vreme zasija u mraku. Malik je hodala nekako nametljivo kao da želi da bude što vidljivija. Ledeni vetar je zašištao i umrsio joj i dalje prašnjavu kosu usput trajući tkaninu njenih širokih pantalona da zašušti tiho.

  Zvuci iz krčme su doprli do njih i činilo se kao da je svima laknulo, još samo desetak metara do sigurnosti zidova od drveta i kamena. Malik je osetila poglede dvojice Ratnika na sebi, imali su dovoljno vremena da misle o njoj šta god požele, za sada joj se činilo da njihova mišljenja ne idu ka cilju koji je ona postavila.

  „Obećala sam ti ime koje su mi dali roditelji.“, šapat je mogao da se meri sa siktajima vetra kada se okrenula ka kovaču. „Moje ime je Malik.“, skoro je ispljunula poslednju reč, „Tako su me nazvali moji očevi.“

   Par trenutaka su svi stajali ukopani i gledali u nju. Svi znaju ko je prava Malik, i koliko god nemoguće zvučalo da bi iko dao takvo ime, toliko je i zvučalo moguće kada je ona to izgovorila. Njeni mentori su joj dali to ime kada su je pre trinaest godina uzeli pod svoje. Smeh se začuo iz krčme kao da im se svima ruga zbog tišine.

   Kovač je razbio tišinu pozvavši svoje nove prijatelje da uđu u krčmu i suoče se sa nečim novim. Stisnuo je metalnu kvaku, izlizanu i potpuno glatku od godina korišćenja. Vrata krčme su se uz jaku škripu otvorila, a razgovor koji se čuo do malopre je potpuno zamro. Unutra je bilo veoma prostrano, a ljudi koji su bili okupljeni oko stolova, posle te jedne pauze, su počeli da pozdravljaju kovača i deru se srećni što ga vide.

    „Evo i njega, naš najdraži kovač!“, srećno je uzviknuo jedan krupni muškarac – Ivar, čitava planina dobrote. Ljudi su se nasmejali na njegov uzvik, jer je ovaj kovač pred njima bio jedini koji je znao da obavi svoj posao kako treba i mnogi su ga smatrali jedinim u čitavom gradu.

   Ivar je bio visok i krupno građen, bar za svoje godine. Imao je kratko ošišanu kosu boje kestena i zelene oči, i bio je duša od čoveka. Nema ko njega nije voleo, a bavio se sličnim poslom kao i Malik. Svi iz krčme se bave sličnim prljavim poslovima koji za razliku od cara svojim doprinosima održavaju celu carevinu Als i sve osvojene predele u bogatstvu.

  Ris je pokušao da se ne mršti na ljude, dosta njih je izgledalo kao da su iz Nuna, ipak to ne opravdava njihove nepoštene postupke. Da on mora da bira, izabrao bi smrt, a ne život u nedelima, ili je barem tako mislio. Osetio je stisak na zglobu i pomislio je da ga Lav upozorava, ali to je bila, Malik; namrštio joj se u odgovor i otrgao ruku u stranu, ne treba ona da ga pazi.

   „Da, da. Volim kad mi se ovako ulagujete.“, kovač je prvi ušao u krčmu, „Doveli smo nove prijatelje jel da Bava?“ Bava je nešto uzviknula u odgovor, pa u krčmu skoro ugurala dva Ratnika. Kovrdže su joj lepršale oko ramena dok je odlučno hodala sa bratom sa jedne i Ratnicima sa druge strane.

   „Ko su ova dvojica?“, upitao je momak znatno sitniji od Ivara. Zubi i prsti su mu bili žućkasti, a uvek prisutan, smrdljivi oblak oko njega je govorio da on uvek ima duvan kod sebe, najjeftiniji sa Kibeje. Plavu kosu je puštao do brade, smeđe oči su mu se caklile od drugog piva i na licu mu se videlo da se nije redovno brijao. Pored njega bio njegov najbolji prijatelj, skoro zavijen u snekama, njegova kosa je bila crna poput ništavila i oči boje crne kafe su skoro zajedljivo gutale Ratnike. Tar i Nova, znali su se ceo život, zajedno su bili propast sveta. Kovač je mirno objašnjavao priču o dva Ratnika usput tražeći Malik.

   Bilo je lako prići Ivaru dok su svi prisutni pažnju usmerili ka novim licima. Ivar je i prvi odskočio kada ju je video pored sebe kako u rukama drži njegovo pivo. Cela krčma se uskomešala na par trenutaka posle kojih je usledio dobroćudni medveđi zagrljaj od Ivara. Valjda je to način da plati za malu smicalicu. Ivar joj je šaketinom umrsio kosu pre nego štu ju je pustio iz zagrljaja. Namrštila se, mogla je da oseti miris alkohola kako joj se vezuje za bujne, meke vlasi kose. Prevrnula je očima i gurnula njenovu ruku dalje od svoje glave.

   „Pa vidi ti nje!“, srećno je dreknuo, „Kako si mala? Kako ruka?“ Šta god tera Ivara da skoro neprestano viče treba da pati do smrti. „Ovo je naša prijateljica.“, rekao je Ivar razdragano, za slučaj da neko to nije shvatio, „Sigurno je znate kao najopasnijeg ubicu u Alsu.“ Ivar je naterao Malik da se popne na jednu stolicu da bi je svi dobro videli.

  „I u okolini Alsa.“, sišla je sa stolice, svesna da nije dobro što toliko rizikuje sa glasom o sebi.

***

Malik je šetala ulicama, bila je umorna i neispavana, ramena su joj bila opuštena i slušala je Eda kako joj popuje. Volela je ona Eda, ali ponekad bi joj došlo da ga ubije, iako to nije moguće. Dok je on trtljao i trtljao o planovima i saveznicima, Malik je primetila da se grad, iako je bilo neko ululkano popodne, diže na noge. Bila je u centru gde su se ljudi sa različitim zadacima komešali jedni oko drugih, šapatom deleći reči o nečemu, verovatno svesni da su oči i uši loših uvek budne. Šta god da se dešava, neće stići do centra. Nekoliko vriskova je lako privuklo pažnju kada su tri lika utrčala u ulicu, za sobom obarajući sve što im padne pod ruku u bezuspešnim pokušajima da zaustave progonitelje. Malik je pod kapuljačom zaintrigirano gledala jabuke kako se kotrljaju po kaldrmi. Jabuke su bile zabavnije od Eda.

  „Ede, vidi kako ću da radim svoj posao sada.“, prepoznala je oznake koje su na sebi nosili progonitelji. To su bili grubijani grupe koja je obično maltretirala istočni deo grada, Odrani kerovi valjda. Nije volela Odrane kerove, a i jesu bili zlobni tako da ona ispunjava svoje dužnosti.

  Pred njom su ubrzo projurila tri izbezumljena muškarca, izgledali su sposobni za tuču, ali ipak je protivnika bilo duplo više. Nisu je primetili kada se približavala nevidljivoj putanji. Videla je prvog Odranog kera kako dotrčava. Uz nekoliko brzih koraka, uspela je da gurne čoveka i obori ga. Preko njega su se saplela naredna dvojica, jedan je zatim stao i preostala dvojica su nastavili sa svojom poterom.

   Trojica koji su bili na kaldrmi su počeli da se deru i psuju, odgurujući jedan drugog. Onaj koji je stao je neko vreme pomagao, ali je ubrzo shvatio da su mu prijatelji idioti, pljunuo je pored njih i okrenuo se ka Malik koja je sve to zadovoljno posmatrala, skoro čekajući kada će ovi da počnu nju da jure. Uz zloban smešak je gledala muškarca koji je preusmerio bes na nju, polako je koračala unazad, izbegavajući njegove pokušaje da je podbada i udara po ramenima.

  Poklonila je prvi udarac iznerviranom Odranom keru, laskajući mu time što se malo zateturala. Borila se sa porivom da dodirne bolan deo lica ili obriše krv koja joj je krenula iz nosa. Nakaradno se iskezila pokazujući protivnicima krvave zube. Bilo joj je muka od metalnog ukusa krvi i ljigavosti iste u ustima.

   Potrčala je ka manje prometnim ulicama, ako bi se već borila onda može barem da dođe do ulice u kojoj nema kaldrme pa da protivnike usput zasipa prašinom. Nisu Odrani kerovi bili od juče, bilo ih je četvorica i pošlo im je od ruke da je sateraju u jedan ćorsokak. Videla je zamišljeni put ka krovu, ka tajnom prolazu u tunele ispod ulica. Da je u kostimu Ubice, imala bi ogroman problem jer pored toga što mogu da je povežu sa izvesnim informacijama, Odrani kerovi su bili jedan od nekoliko grupa koje su proganjale Ubicu.

   Onaj kog je oborila je kod sebe imao okove, cerio se ka njoj dok su preostala trojica zauzela svoje pozicije da je sateraju uza zid. Ugrizla se za unutrašnjost oba obraza pre nego što se spustila u stav za borbu, pogledom skoro izazivajući bilo koga pred sobom da napadne. Ako je ne ubiju od batina, ubiće je Ed pridikama.

  Sleva su je napala dvojica. Sečiva su joj sevnula u obe ruke dok je prihvatala napade i izbegavala ih. Iza leđa joj se privukao onaj kog je oborila, zaključao je jednu lisičinu oko njenog desnog zgloba i zatim je povukao, terajući je da izgubi ravnotežu i otvori se dovoljno da zadobije plitku posekotinu na levoj ruci.

   Obavila je lanac i ka sebi povukla idiota, sagla se malčice i uz dosta sreće usmerila protivnika ka dvojici prvih napadača. Istog trena je na nju skočio preostali Odrani ker, uspela je da mu obavije lanac oko vrata i počela da ga guši dok ju je on kolenom udarao u stomak, sve sporije i slabije, usput urlajući na nju i jednom rukom je slepo grabeći po licu i vratu.

  Ona trojica su se sabrala i sada su krenuli ka njima, pustila je poluugušenog neprijatelja ponovo se lativši svojih sečiva. Onog koji joj se prvi najbliže približio je šutnula u glavu, uspela je da mu izbije par zuba i nekako se osećala ponosno što je čovek ostao da leži, držači ruku na krvavim ustima kao da će ona da se raspadnu svaki čas. Nije trebalo da se toliko sagne, hteo je da zaštiti stomak od sečiva.

  Piruetom je izbegla napad sledećeg, ali nije dovoljno dobro procenila okolinu, udarila je u onog kog je prvog oborila još tokom potere. Počeli su da rvu na kaldrmi, zamahujući noževima jedno ka drugom kao besni. U toj borbi nije bilo ni jedne tehnike koju su je njeni mentori toliko predano učili. Neprijatelj je uspeo da joj nekoliko puta iz sve snage po kamenu udari šaku desne ruke, zbog čega je ispustila nož, posle toga su usledili udarci u lice.

  Čekala je trenutak kada će se na njih baciti i onaj kog je izbegla, ali umesto toga, borba je naglo stala. Oba napadača koji su bili u stanju da se bore su bili nadjačani i oterani. Zatreptala je sa kaldrme na ogromnog čoveka kestenjaste kose, bacao je senku preko nje i osmehivao se, imao je par kapljica krvi na licu. Prema onome što zna, taj ogromni čovek je pre samo par meseci stigao u grad i sprijateljio se sa izbeglicama. Prešla je pogledom preko plavokosog, njega je znala samo po liku i crnokosom prijatelju koji je uvek blizu.

   Zajedno su išli do kovača, na putu je uspela da skine lisičinu sa desne ruke i raskrvari je, ali svejedno su nastavili put. Tada je prvi put upoznala kovača.

***

Sedela je pored Ratnika i slušala kako Ivar pod uticajem alkohola loše prepričava kako su se upoznali. Bolele su je uši od njegovog dranja i nadala se da se ne vidi koliko se mršti na njega i njegovo rumeno nasmejano lice. Osećala je Risov pogled na desnoj šaci, na celoj desnoj ruci, neprestano je šetao po njoj i tražio tragove borbe, jedno vreme ih je tražio i na licu, ali je brzo odustao. Zaista ima sreće što se oporavljanja od rana tiče, čak je ni ona rana od strele ne boli više, do trenutka kada dođe kući to će biti tek ožiljak.

[bibluebee-blog]

Ne razumem

Budim se umorna sa bolom u vratu. To mi se dešava već neko vreme ali koliko god spavala, izležavala se, koliko god vode popila i dalje sam umorna. Valjda je to na nekom mentalnom nivou. Ne volim da zalazim duboko u te stvari iako mi se to stalno dešava ali rezultati tih razmišljanja me sprečavaju u funkcionisanju. Držim se lepo. Ne smem sada da skliznem.

Postoji par stvari koji mi pomažu. On, nekad fakultet, nekad samo da pravim nešto ali u poslednje vreme nisam naročito inspiraisano, on, on, on, on, možda nekad otputujemo u tu šumicu. Udaljenu od  ljudi tako da smo udaljeni od briga i možemo da uživamo jedno u drugom. 

Probudila sam se umorna. Žalila sam ti se na bol u vratu žureći da se spremim za koje znam da ne smem da ga propustim a pritom kad god se pomerim pomera mi se i vrat. Ti si nervozan zato što ti ja prenosim nervozu. To razumem.

Dan je normalan. Ja se odmaram posle predavanja. Ti igraš igrice. Jako je simpatično kad se nerviraš znaš. Ali ti ne mogu reći takve stvari. Ti posebno ne voliš kliše, zato se trudim da ga izbegnem. Iako u mom slučaju jebiga to meni nije kliše nego istina što  dovodi do toga da sam ja kliše. A ne znam koliko bi mogao da voliš takvu osobu zato ćutim.

Spremamo se. Idemo na kućnu  žurku tvoje drugarice i kasnimo. Ti ideš do wcea a ja sedam prede tihog na jedino slobodno mesto u tom trenutku. Ti sedas na suprotnom kraju prostorije a ja tako želim da sam pored tebe. Neki lik se pomera sa mesto do tebe, ne znam da li je išao do wcea ili nešto. Svakako koristim priliku da sednem pored tebe, makar na kratko, osećajući se jako glupo što sam  mu zauzela mesto. Taj lik dolazi i ja ustajem i sedam na hoklicu sa druge strane tebe. Nije bitno, pored tebe sam Ti.... deluješ nervozno, ćutiš, ne želiš da me pogledaš. Osećam se glupo, Ne razumem.

Sediš i pričaš sa Milicom o vašem bendu dok ja ćutim sa strane. Probala sam da komuniciram i da se ubacim ali to nije bilo baš efektno. Najbolje je da vas ostavim na miru da pričate, to je ipak vaša stvar i ustajem po piće. Započela sam razgovor sa nekim likom o sziget festivali tj on je započeo razgovor. Pričam sa njim i posle nekog vremena shvatam da je dosadan i kulturno završavam razgovor i odlazim. Ne vidim te a traćim te.

Ostatak večeri sam puštala muziku i pričala sa raznim ljudima čekajući da progovoriš sa mnom, pokušavala sam da ubijem vreme. Ti i dalje ne pričaš sa mnom. 

Ne znam zašto si ljut. Ni kako možeš da tvrdiš da je meni neko tamo kul kada nemaš pojma jel jeste i nije. Veći deo večeri sam se trudila samo da budem kulturna prema ljudima jer sam bila ubedjena da su to miličini drugari. Ali ti se dereš na mene što činim ljudima usluge, kako sam ja tebe prevarila i sam pričala sa onim likom celo veče. Ne razumem šta se dešava.

Pišti mi u glavi i krećem da se tresem i plačem. Sjebala sam nešto a ne znam šta . I pokušavam da popravim situaciju . Jadnica, paćenica. Trebala sam da odem i da uradim šta sam htela . To uvek kažem i nikad ne uradim.

[paulxavess]

NautuBone recenzije, Prajs-prirodna formula za poboljšanje bola

https://resourcens.org/nautubone-recenzije/?lang=bs

Savršeno rješenje za sve vaše boli i nelagode. To je ono što vaše tijelo treba kada ste u osjetljivim ili osjetljivim situacijama kao što su bolovi u zglobovima. Jaka bol je stvarno nepodnošljiva izdržati.

Obično bolovi u zglobovima i leđima su vrlo teški i mogu se pojaviti iz raznih razloga. Bolovi od ozljeda kao što su modrice, frakture ili čak uganuća ometaju aktivan život pojedinca. Nijedan drugi proizvod nije toliko učinkovit u borbi protiv bolova ili čak izliječiti osteoporozu. Nautubone je najbolje rješenje za bilo kakvu bol.

Nedavno sjedilački način života nas je natjerao da nosimo bol. Stojeći na poslu, sportske ozljede, reumanske bolesti, slabljenje kostiju u starosti i još mnogo problema. Nautubone rješava sve gore navedene probleme i vratit ćete se svom aktivnom životu još jednom u kratkom trajanju.

Šta je Nautubone i kako će uticati na tvoj život?

Nautubone gel je veliki bol u zglobovima bolova koji povećava pokretljivost zglobova. Ona također pomaže regenerirati hrskavicu i tkiva kostiju. Nautubone čini čuda, a njegovom upotrebom možete sprečiti kasnije ozbiljnije zdravstvene probleme koji mogu proizići od neke lakše povrede. Ova mast čini čuda ne samo za zglobove, poput nekih drugih proizvoda, već i za druga upalna područja.

Nautubone nije samo popularan regije kao što su Srbija, već i popularne diljem svijeta. Tako je potražnja ovog gela stalno raste. Hrskavica i tkiva regeneriraju se nakon nekoliko primjena ovog gela.Nautubone pomaže u bržem oporavku nadopunjavanjem svih mikronutrijenata, kao i minerala u zahvaćenom području. Tako vraćanje tijela radi u normalu.

Ovdje su glavne prednosti dodatak za liječenje zglobova, je razlikuje od tradicionalnih sredstava slične akcije:

 Nautubone je vrlo učinkovit i     siguran u liječenju bolova koje uzrokuju osteoartroze koljena i ručnih     zglobova

Takođe, pruža hranljive,     restorativne, antiupalne, antispazmatične, zaštitne i analgetske efekte

Nautubone čuva vaše zglobove,     povoljan je i nema nuspojave, pa je stoga idealno sredstvo za svakoga ko     se bori sa bolovima, upalama, lošom cirkulacijom i bilo kakvim     koštano-mišićnim problemima

Za razliku od analognih,     jedinstvena Nautubone vrhnje ne samo uklanja neugodne simptome i obraća     uzrok bolesti, OST – vayas to je apsolutno sigurno za zdravlje, jer     uključuje samo prirodne sastojke

Nautubone     dokazano je vrlo učinkovita krema za zglobove koja brzo ublažava bol i     oticanje zglobova. Prema istraživanjima, krema Nautubone značajno ublažava     blagu i umjerenu bol u zglobovima te povećava pokretljivost zglobova

Djeluje lokalno, prodire     direktno u artikličku kapsulu s ciljem eliminisanja bolova i nelagode u     potpunosti

Sprečava napredak koštanih i     mišićnih bolesti

Nautubone se preporučuje     ljudima koji imaju bolove u leđima, zglobovima i mišićima. Ovo je korisno     i multifunkcionalno sredstvo koje ublažava bolove u zglobovima, osećaj     umora mišića i eliminiše razne otoke

U suštini, Nautubone gel za     zglobove će redukovati i bol u mišićima, ali i uz pomoć nje ćete     zaboraviti da bolovi u vratu i ramenima uopšte postoje

Nautubone je proizvod koji brzo deluje, otklanjajući bolove uzrokovane osteohondrozom i artrozom. Nautubon sprječava rast osteoporoze i pomaže u regeneraciji hrskavice. Ovaj efikasni proizvod zadovoljava sve stroge standarde kvaliteta. Dakle, nakon svega navedenog, ako i kada poručite Nautubone kremu, videćete da ćete se zauvek rešiti bolova, da će oni biti stvar prošlosti i da je efekat lečenja neverovatan.

 Nautubone iskustva korisnika, forum, komentari, recenzije – što kažu pravi korisnici ovog Nautubone?

Jedan od najmoćnijih alata za nove generacije koja je ne samo protuupalno i analgetsko djelovanje, ali i regenerirajuća svojstva, je dodatak Nautubone. Ovaj proizvod je provjeren i vrlo siguran prema proizvođaču. Jedini uvjet je da se mora koristiti u skladu s danim uputama. Prvi izbor većine kupaca koji pate od simptoma bolnih zglobova, mišića, ukočenosti, istrošene hrskavice, išijasa i artritisa.

Iskustva sa Nautubone lekom su pozitivna kod korisnika kao i kod doktora. Mišljenja stručnjaka će vas ohrabriti u vezi Nautubone leka, jer su njihova iskustva takođe pozitivna. Nautubone ima antioksidativnu moć koja pomaže u regeneraciji oštećenih stanica učinkovito. Pomaže ojačati imunološki sustav i pomoći u borbi protiv bolova u zglobovima.

Ono što će najlakše ubediti ljude u stvarno dejstvo proizvoda jesu Nautubone iskustva korisnika. Komentari koje ljudi ostavljaju povodom ovog proizvoda će i najsumnjičavije dovesti do toga da napokon sami kupe i preporuče Nautubone ostalima.

Mora se napomenuti da se Nautubone možete poručiti isključivo preko zvanične stranice jer ćete na taj način dobiti original jer nažalost, dosta kompanija pokušava da napravi neuspešnu repliku ove kreme u nadi da ostvare nezaslužen profit.

 Nautubone upotreba, kako koristiti, neželjeni efekti – konačno ćete moći zaboraviti na bol!

Nautubone za zglobove je novi vanjski agens koji je sposoban doslovno mjesec dana da se riješi problem od najčešćih bolesti koje se mogu pojaviti za nekoliko razloga, uključujući i učinke traume. Većinu vremena ovaj proizvod radi i potpuno je siguran jer sadrži samo prirodne sastojke. Za mjesec dana vidjet ćete rezultate. Bol će polako nestati, bol u zglobovima će biti manje, mišićne istezanje aktivnost će se poboljšati.

Umesto brojnih krema koje se nude na tržištu, čiji sastavi su prepuni hemijskih sastojaka koje teško da možemo i pročitati i o čijim neželjeni efekti ništa ne znamo, Nautubone predstavlja proizvod koji je baziran isključivo na prirodnim sastojcima. Najzdraviji i najučinkovitiji hranjive tvari dodaju se tijekom izrade Nautubone. Ovi sastojci su pažljivo odabrani od strane stručnjaka za korištenje prirodno dostupnih materijala.

Kako koristiti alat Nautubone?

Nautubone se mora primjenjivati redovito kako bi se postigao terapijski učinak. Korištenje Nautubone je vrlo jednostavno. Samo ga nanesite polako na zahvaćena područja i lagano masirajte nakon toga. Sve što treba da uradite je da lokalizujete kremu na upaljena mesta ili delove koji vas muče, ali na suvoj koži. Ponavljajte tretman nekoliko puta dnevno, a najbolje je da to učinite od 3-4 puta, zavisno od stepena boli koji u tom trenutku osećate.

Nemojte da je ispirate u trajanju od sat vremena kako bi mogla adekvatno da se upije. Ovaj tretman se može nastaviti dulje, ako je potrebno.

Teški simptomi kao što su bol ne smiju se tolerirati kao da se ne liječe na vrijeme, posljedice se ne mogu popraviti. Nautubone je savršen izbor kada je riječ o liječenju boli - bilo da je bol u zglobovima, mišićne boli ili bilo kakve boli zbog ozljeda. To je vrlo popularan gel među liječnicima, kao i pacijenata.

https://resourcens.org/nautubone-recenzije/?lang=bs

[acheron24420]

 Crni čovjek

Dragi moj, dragi moj, jako sam, jako bolan! Sam ne znam odakle dolazi ova bol. Da li to vjetar vije nad pustim i mrtvim poljem ili, ko gaj u septembru, zasipa mozak alkohol.

-

Glava moja maše ušima ko krilima ptica. Na vratu joj noge, sve više gube moć. Crni čovjek, crni, crni. crni čovjek na postelju uza me sjeda, crni čovjek spavat mi ne da svu noć.

-

Crni čovjek prstom po odvratnoj knjizi vuče i, mrmljajući nada mnom kao nad umrlim monah čita mi život nekoga raspikuće, u duši budeći tjeskobu i strah. Crni čovjek, crni, crni!

-

Slušaj, slušaj gunđa on meni i oči mu sjaju u knjizi je mnogo najljepših misli i planova. Taj je čovjek živio u kraju najogavnijih hulja i lopova.

-

U decembru u tom kraju snijeg je đavolski čist i mećave počinju vesele pređe. Taj čovjek bijaše avanturist, no marke visoke i najrijeđe.

-

Bio je divan, usto poeta, ako ne s velikom, to s drskom snagom i jednu je ženu od četrdeset ljeta zvao djevojčurom i svojom dragom.

-

Sreća je — reče on – okretnost uma i ruke. Sve nespretne duše ko nesretne su znane. Ništa nije što mnoge muke donose kretnje lažne i strane.

-

U buri, oluji, sjeni svaki dan, kada stalno gubiš i kad te nevolje biju, biti prijazan i nasmijan najveća je umjetnost od sviju.

-

Crni čovječe! Ne čini toga! da spasavaš druge nije ti posao, znaj! Što mi je do života pjesnika propaloga! Molim te, drugima čitaj i pripovijedaj.

-

Crni čovjek uporno u mene gleda, Na oči mu plava bljuvotina pala — sigurno želi mi reći da sam lopuža blijeda koja je drsko i bestidno nekoga opljačkala.

-

Dragi moj, dragi moj, jako sam, jako bolan. Sam ne znam odakle dolazi ova bol. Da li to vjetar vije nad pustim i mrtvim poljem ili, ko gaj u septembru, zasipa mozak alkohol.

-

Hladna je noć. raskršće tiho spava. Ja, sam na prozoru, ne čekam gosta draga. Na bijeloj poljani vapno se rasipava i stabla su ko jahači skupljeni kraj mog praga.

-

Negdje plače zloguka noćna ptica. Drvenih jahača zvuk kopita rida. Evo, opet taj crni na moj naslonjač sjeda, podiže cilindar i bezbrižno kaput skida.

-

Slušaj, slušaj! hriplje on i u lice me gleda, glava mu sve niže i niže pada ja ne vidjeh još nitkova prvog reda da tako suvišno, glupo od nesanice strada.

-

Ah, recimo, varam se! Sano svijetli luna. Što još treba u svijetu pjanom od snova? Možda će debelih butina tajno doći “ona”, a ti ćeš joj čitati gomilu mračnih stihova.

-

Ah, volim ja pjesnike! Zabavna čeda. U njih se uvijek nađe historija srcu znana — kako studentici prištavoj dugokosa bijeda o svjetovima govori, zapravo spolno zagrijana.

-

U nekom selu, možda u Kalugi, a možda u Rjazanu, ne znam, zaboravih, živio je dječak žutokosi, a očiju plavih...

-

I eto, naraso je, usto poeta, ako ne s velikom, to sa drskom snagom, i neku je ženu od četrdeset ljeta zvao djevojčurom, i svojom dragom.

-

Crni čovječe! Ti goste prokleti. Taj glas se odavno o tebi rodi. — Ja sam lud i bijesan i palica moja leti ravno u njušku i nos da ga zgodi...

-

Mjesec je umro, kraj okna zora drijema. Ah, ti noći! Što si to noći spetljala? Ja u cilindru stojim. nikoga samnom nema, ja sam kraj razbitog zrcala.

[plecenje]

Bol u vratu i ramenu

Bol u vratu i ramenu. Toplota pomaze da se ublazi bol , umire misici , smanji ukocenost zglobova i ubrza izlecenje . Mozete koristiti jastuce koje se zagreva , podeseno na nizak stepen grejanja , termofor , lampu sa infracrvenim svetlom

Vecina nas je nekada spavala u nekom smesnom polozaju , ili predugo sedela ispred kompjutera , ili bila prezauzeta pletenjem ili obradom drveta , cija je posledica bila patnja od bolne ukocenosti vrata ili ramena . Mozda vam se , takodje desilo da dugo caskate telefonom sa slusalicom stegnutom izmedju uva i ramena i da platite cenu za to . Antiflamatorni lekovi , kao sto su aspirin ili ibuprofen…

[awesomepythagoras]

Bolovi i emocionalna stanja

Popis bolova koji su povezani s emocionalnim stanjem. Proučite ih i imajte na umu kako možete promeniti svoje misli i rešiti se nepotrebnih bolova – Bol u glavi Glavobolja može biti uzrokovana dnevnim stresom. Uzmite malo vremena za opuštanje i ublažavanje stresa svaki dan. – Bol u vratu Ako osećate bol u vratu, verovatno imate problema opraštajući drugima ili sebi. Uzmite u obzir sve što volite…

[kradljivica-knjiga]

Pijana pesma

Negde imeđu onih pola dva po ponoći i onog ''Molim te'' iz telefonske slušalice Negde pre želje a posle slutnje- tamo u izgužvanim čaršavima djavolski tegobnog života Negde tamo, daleko od ponosa i neispunjenih želja, podmuklih slutnji čekao si me kao duh nisam mogla da ti prepoznam odraz nisam znala da li mogu dalje plašim se da smo nestali u dimu onih slatkih reči kojim si me trovao plašim se da nikada više neće biti isto da nisam ona stara Plašim se tuge i bednih sati provedenih uz ''More than words'' plašim se želje i plašim se noći snova u kojima me proganja tvoj lik dugih i mračnih poput tunela u kome svetle tvoje oči Ipak, nema zvezda i ne vidim Mesec bolje je da odeš, veruj mi- samo nestani, ali ovog puta zauvek plašim se čekanja plašim se nadanja Tek što si otišao a već si našao svoj put nazad! Uz čašu crvenog vina, bacaš opušak za opuškom u pepeljaru kao što si bacio moje iluzije i ubedio me da možemo zajedno ubedio me da smo jedno a nisi se okrenuo kad si me zgazio nisi pokleknuo, nisi se pokajao ja sam se kajala ja sam molila nisam htela da te menjam ni za šta na svetu; plašim se da gorim plašim se da nema povratka plašim se da svaki sledeći pokušaj vodi sve dublje u ponor da ne verujem  lepim rečima da ne želim druge prste na svojoj koži, subotama ujutru, bleda pod pokrivačem ne želim drugi nos u svom vratu ne želim tudje reči, tudje usne koje lažu da sam bitna da smo bitni da smo samo mi i niko drugi ne želim one maratonske razgovore- da prevrćem Bulgakovovog Volanda kroz šake da varam na kvizu, jer znam da se Nobelu najviše diviš, ne želim da provlačim porcelan kroz vodu da ostavljam trag karmina na nekoj  tudjoj čaši ne želim da se šetam naga kroz neki drugi stan obučena a ragolićena pred nekim drugim pogledom zaplakala bih istog sekunda samo kad bih čula da još neko voli čokoladu sa punim lešnicima onako kako si je voleo ti ne ide, prosto ne ide da ležim tamo, na nekom bež krevetu, sličnom onom koji smo zajedno birali, tvoja glava na mom krilu sparna letnja noć sijaš- tvoja bleda koža sija u mraku, miluješ mi stopala ljubiš mi kolena gledaš me kao da sam ta kao da sam uvek bila samo ja jedina kažeš mi da ćeš me čuvati- o kako si samo znao da me varaš! Smejali smo se kao deca svim tvojim vicevima o Čaku Norisu, ne želim više nikada da se onako smejem kažu da je takav smeh zlosutan kažu da donosi bol kažu da niko nije i neće znati bolje da priča te viceve od tebe plašim se maja i plašim se da više nisam ona od pre godinu. dve, tri plašim se da si mi promenio lični opis- spolja i iznutra: zbog tebe je heklana čipka počela da pristaje, zbog tebe je crveni karmin postao rutina zbog tebe je duša promenila boju telo je zavolelo tvoju posteljinu i tvoj miris i ništa više nije bilo bitno sada više nemam tu traku, sad je sve otišlo do djavola onda je počelo, kada si rešio da mahneš rukom i oduvaš kao štapićem sve one godine koje sam sakupljala i redjala ih u spomenare, i prvi cvet koji si mi poklonio, praznu kutiju Jaffa keksa korpice od rafaela sve si precrtao ali si obećao obećao si da ćeš me čuvati ''Bila si bitan deo mog života'' Jebi se! Htela sam da ostanem bitan deo tog života pobegao si kao preplašeni zec pobegao od požude od sigurnosti od mog svilenog pogleda od mene koja sam htela da budem tvoja, da ostanem tvoja, da pravimo naše, da budemo mi jebi se.

[salon-za-njegu-tijela-lotus]

✅ Toplota infracrvene saune relaksira i opušta tijelo, redukuje stres i otklanja napetost u mišićima. Blagotvorna je za detoksikaciju, odnosno otkanjanje štetnih materija i toksina iz organizma i za pročišćavanje kože. Infracrvena sauna jača imunološki sistem. U medicini IC toplota se koristi za smanjenje bola u zglobovima, leđima i vratu, kod reume, artroze, neuralgije, smanjuje bol kod hroničnog umora i fibromijalgije, pomaže kod tretmana celulita, alergije i nekih kožnih oboljenja.

Termin možete zakazati putem:

📬 DM-a

ili

📞 060 325 20 29

📍Adresa: Prve zeničke brigade broj 9.

______________________

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

#masažezenica #masaže #zenica #salonzanjegutijelalotus #salonzanjegutijela #relaxmasaža #masaza #hidžama #sauna #infracrvenasauna #saunazenica #piling #zdravlje #massagetherapy #massagetherapist #massagemrelaxante #massagem #saunatime #saunadesign #wellnessjourney #wellnesscoach #wellnessthatworks #cuppingtherapy #cuppingmassage #cuppingcoffee #détox #detoxtea #detoxjuice #pilingrig #pilinggudlakasud

[angulusmandibulae]

Kako to da gdje god da prenoćim, tebi poželim dobro jutro? Kako to kad god napravim korak naprijed, sapletem se o tebe, a da to nema veze sa mojom smotanošću? Pa korak nazad, pa lijevo, pa desno. I to je već valcer. Perfektno usklađeni koraci duša. Iako me gaziš. Iako te gazim. Kako to da moj karmin uvijek završi na tvom kapku? Davno si rekao da je to najintimnije mjesto za poljubac. Ti pogledom poljubiš i intimnija, pa probuduš iz sna, ne jednu princezu, već čitavo kraljevstvo kovitlavih uragana osjećanja. Kako to da opet radio, nečije nebo, nečija tišina, nečiji mi. Pomalo tuđi. Pomalo strani. Pomalo odrasli. Pomalo djetinjasti. Pomalo sujetni. Mnogo povrijeđeni. Ničiji zato što smo nečiji. Naši. Kako to da gledaš me kao da nikada nisi prestao? Najnježnije grliš rukama koje bude sjećanja na bol. Ljubiš me po tijelu kuda još odzvanjaju tvoji dodiri. Pričaš mi usnama punim riječi koje i dalje katkad zabole, a koje vole. Na tren kao je sve po starom i sve što je bilo, čini se, kao da nije bilo. Želim da nestanemo. Želim da nikad ne stanemo. Tu si. Opet ili i dalje? Ne znam da li ćeš biti tu kada prođe ponoć, ali sad si tu i ljubi me kao prvi put. Ljubi me kao da ništa ne boli. Ljubi me da prestane da boli. Ljubi me kao posljednji put. Ljubi me kao da ponoć ne postoji. Kao da neće prestati. kao da nas putevi nikad neće odvesti u postelje drugih žena, u zagrljaje drugih muškaraca. Kao da svi putevi vode k tebi, k nama, jer lažu da svi putevi vode u Rim. Svi putevi vode domu. Moj dom je trg na kom smo se sreli tvoj dodir na mojoj koži tvoj dah na mom vratu naš pogled na grad sa nekog vidikovca ,,Lilly was here" gutljaj vina između poljubaca priznaj najukusnije palačinke sa mandarinama i suvim grožđem princeza i bitanga sto u ćošku kafića napola popijen čaj dječja kućica u parku zbogom, davno sam prestala da brojim koliko puta rečeno ti si moje najmoje rečeno mnogo više puta i sve ono neizrečeno. Ne, ne vode svi putevi u Rim. Već svi putevi vode ka ruševinama naše ljubavi koja je moj dom, a čijoj se vječnosti ponizno pokloni i ništavna vječnost Rima.

Insp. Lejla Kašić : Gdje god da prenoćim, tebi poželim dobro jutro