#amat: niz

[crnagorakraljevina]

Saslušanje novinara TVCG Nevenke Ćirović i Zorana Lekovića u disciplinskom postupku koji je protiv njih inicirala autorka filma „Svjedok božje ljubavi“ Tanja Šuković, uz saglasnost koautorke Snežane Rakonjac, koja je u vrijeme podnošenja inicijative bila u inostranstu, odgođeno je za 11. odnosno 12. maj. Advokati Ćirovićke i Lekovića odbili su prijedlog da se u dokaznom postupku prikaže dokumentarni film "Svjedok božje ljubavi". Uz to, predstavnik Unije sindikata Srđa Keković morao je da napusti ročište zbog ranije preuzetih obaveza, a Ćirovićka je insistirala na njegoom prisustvu. Dokumentarni film „Svjedok božje ljubavi“ emitovan je 18. februara na Prvom kanalu TVCG, a Ćirovićka i Leković na svojim su fejsbuk stranicama, odmah nakon emitovanja filma, objavili niz uvreda na račun autorki. Jedna od njih, Tanja Šuković inicirala je disciplinski postupak protiv Ćirovićke i Lekovića, a njenom zahtjevu pridružila se koautorka Snežana Rakonjac, koja se u vrijeme pokretanja disciplinske procedure nalazila u inostranstvu. Ćirović: Sram i stid, Leković: Novinarska pornografija Nevenka Ćirović je, uz ostalo, napisala i sljedeće: „Vi koji ste stali iza ovog srama i neodgovornosti - vi ste saučesnici srama i stida i najnižeg pada novinarske profesije! Jednom, kada dođu časna vremena, moraćete da objasnite ko, zašto i za čiji interes? Jednom ćete časti gledati u oči i pogled izdržati nećete od sramote! Bestijalnost uvijek završi u sramoti! Znamo se, bestijalci!” Fejsbuk objavu Nevenke Ćirović narednih dana prenio je “Sputnjik”, “Alo”, “In4S�� i niz glasila slične uređivačke politike. Vukoman (Zoran) Leković okarakterisao je emisiju kao „nedjelo“, „zastiđe i profesionalnu sramotu“, „nevješto sakrivenu naručenu kreaturu od nazovi emisije“, „novinarsku pornografiju bez presedana“... Autorke dokumentarnog filma su, na osnovu pravnih akata RTCG, odlučile da u regularnoj proceduri zaštite svoj ljudski i profesionalni integritet. U kampanju protiv autorki filma uključile su se i političke stranke (DF, SNP, DCG), kao i Mitropolija crnogorsko-primorska SPC. Mitropolija se obratila Savjetu RTCG pismom u kojem je iznijet niz diskvalifikacija na račun dokumentarnog filma i autora, uz zahtjev da se na Javnom servisu prikaže emisiju „Dostojan“ koja, takođe, govori o mitropolitu Amfilohiju. Autorke: Film jeste pun mržnje, ali ne naše -Uvažavajući procedure propisane Statutom RTCG, odgovaramo na Prigovor MCP, iako bismo, da nije obaveze prema kući u kojoj radimo, ignorisale papir koji gotovo da ne nudi ništa više od etiketa i diskvalifikacija. No, taj dio sadržaja Prigovora MCP biće predmet naše privatne tužbe protiv potpisnika, pošto vjerska zajednica u ime koje je podnesen nema status pravnog lica u Crnoj Gori. Kao što ćemo zadovoljenje pred sudom potražiti i zbog primitivnih, klevetničkih ataka dvoje kolega zaposlenih u RTCG, na naš ljudski i profesionalni integritet. Autor Prigovora problematizuje naslov dokumentarnog filma i spočitava njegov manipulativan karakter. Ta zamjerka je bez ikakvoga utemeljenja. Prije svega, izbor naslova je neprikosnoveno pravo autora. Za naslov smo uzele citat kojim Mitropolit definiše svoju pastirsku misiju u Crnoj Gori. A, to što je sadržaj njegovih izjava apsolutna suprotnost naslovnoj samodefiniciji mitropolita crnogorsko primorskog, nije naša krivica. Iako ga jevanđelje obavezuje na ljubav i prema, eventualno, zabludjelima, prvosveštenik sps u Crnoj Gori koristi brutalni, nehrišćanski, starozavjetni narativ: kune, vrijeđa, anatemiše, ne poštuje ljudsko dostojanstvo, diskvalifikuje cijele kolektivitete, ponižava državu u kojoj je rođen i prema kojoj ogromna većina građana, a njihovim interesima služi Javni servis, osjeća duboku i suštinsku pripadnost, ljubav, poštovanje i ponos. Nije istina, kako piše u Prigovoru, da je emisija najavljena kao ‘dokumentarac o jednoj od "najznačajnijih ličnosti" novije crnogorske istorije’. Potpisnik Prigovora ima pravo na takav doživljaj Amfilohija, ali nijedna riječ iz toga opisa nije upotrijebljena u najavi emisije. Nije istina ni da je emisija urađena s ciljem diskreditacije dr Amfilohija, kako piše u Prigovoru. Istina je da je naš cilj bio podsjećanje na tridesetogodišnje djelovanje mitropolita Amfilohija (Radovića) u Crnoj Gori, a motiv – organizovana kampanja zatiranja sjećanja na emitovani sadržaj. I cilj i motiv apsolutno su novinarski legitimni, a, na našu žalost, nijesu stvar prošlosti – pokazuje to mitropolitova izjava u Pljevljima, u četvrtak 20. februara, u kojoj je Crnogorsku pravoslavnu crkvu opet nazvao ‘autofekalna’.

Besmislena je primjedba da su izjave emitovane u dokumentarnom filmu ‘izvlačene iz konteksta’. Bićemo ljudski i profesionalno zahvalne potpisniku Prigovora, ako pokaže barem jednu rečenicu koja u bilo kom kontekstu šalje drugačiju poruku, nego u emisiji ‘Svjedok božje ljubavi’. Zaista, u kom to kontekstu izjava da su ‘Crnogorci komunistička kopilad’, da se ‘ne pravi pita od onoga što se ne jede’, da je Crna Gora ‘fildžan država nastala u Brozovom jajcu’… da ne citiramo više besprizornosti kojih je emisija prepuna, ima sadržaj ljubavi, pomirenja, poštovanja prema državi u kojoj crkva obavlja svoju vjersku djelatnost?

Šta tek reći o konstatovanoj ‘nemogućnosti da se čuje druga strana’? Koja druga strana?! Moramo priznati da je to jedina primjedba povodom koje nijesmo uspjeli ni da naslutimo šta je pisac Prigovora htio da kaže? Koga bi nam preporučio kao ‘drugu stranu’ a da u njegovim očima emisija ne izgleda tako strašno, kao što izgleda? Nekoga iz MCP/SPC? Ali, zar bi njegov kolega sveštenik bio ta ‘druga strana’? Nekoga iz CPC? Teško da je na to mislio pisac Prigovora. Nekoga od naših kolega? Zar bi oni pristali da budu druga strana u odnosu na svoga mitropolita…

Svako sa minimalnim znanjem o televizijskoj montaži primijetio bi da su izjave cjelovite i vjerodostojne, bez izuzetka. Ako nam se prigovara što nijesmo emitovale integralne izjave, govore, besjede ili političke tirade mitropolita Amfilohija, ponekad duže od sat, onda iza Prigovora stoji beznadežni amater, što obesmišljava naš napor objašnjenja.

Drska je zamjena teza, jeftin pokušaj vrijeđanja inteligencije svake adrese kojoj je Prigovor upućen, tvrdnja da je emisija ‘izraz mržnje i netrpeljivosti prema mitropolitu Amfilohiju na nacionalnoj i vjerskoj osnovi’. Istina, emisija jeste gotovo nepodnošljivo puna mržnje i netrpeljivosti svake vrste, pa i one na vjerskoj i nacionalnoj osnovi. Ali, ta mržnja i ta netrpeljivost nije naša, nego mitropolita Amfilohija! Takav transfer mržnje pokušate da podvalite samo onome u čiju inteligenciju nimalo ne vjerujete.

Potpisnik Prigovora, zacijelo, zna da bi još jedna emisija bila nedovoljna da u nju stanu svi izlivi mržnje, anatema i uvreda, što ih je Mitropolit izgovorio u tri decenije, koliko sjedi u stolici Svetog Petra Cetinjskog. Treba li da podsjećamo na riječi kojima je opisao LGBT populaciju, povodom organizovanja ‘parade ponosa’, na govor nad odrom Zorana Đinđića, na opijelo živim ljudima u Vladi Srbije, na stav o abortusu, muslimanima kao ‘lažnim ljudima, lažne vjere’…

Jesu li, ako smo u sferi razumnoga, mržnja te Amfilohijeve riječi ili novinarsko podsjećanje na njih? Ili ćemo, kao onomad, javnom linču izložiti one koji su objavili snimke ubistva civila u BiH, a prećutati ‘Škorpione’ i svještenika koji je te zvjerske ubice blagosiljao? Šta ako u nekom od narednih termina repriziramo naš dokumentarni film ‘Sveci i zločinci’? Hoće li i to biti neprofesionalno, tendenciozno, mrziteljsko podsjećanje na odluku Svetog arhijerejskog sabora SPC da za svece proglasi koljače i ubice, popa Macu i popa Šiljka?

O čemu se, ovdje, zapravo, radi?

Bojimo se, o pokušaju da se strahom i medijsko-političkom torturom spriječi pravo novinara da slobodno rade svoj posao. Da se organizovanom kampanjom crkve, političkih partija, medija i ‘snajperista’ na društvenim mrežama obeshrabri svako ko bi i pomislio da problematizuje našminkanu sliku o, kako pisac Prigovora napisa – ‘jednoj od najznačajnijih ličnosti novije crnogorske istorije’!

TVCG, dakle, nije prekršila ni jedno slovo iz Čl. 9 Zakona o javnim radio-difuznim servisima Crne Gore, nego ih je, u emisiji ‘Svjedok božje ljubavi’ poštovala do tačke.

Šokantno je da podnosilac Prigovora ne razlikuje dokumentarni žanr, od faktografskog, pa iznosi tvrdnju da je prekršen Čl. 10 istoga zakona!!! U emisiji ‘Svjedok božje ljubavi’ nema izvještavanja, pa je citiranje toga člana apsolutna besmislica.

A, umjesto što, u nastavku, podnosilac Prigovora navodna ‘kršenja profesionalnog, objektivnog i istraživačkog novinarstva’ opisuje količinski – ‘mnogo’ – trebalo je da bude konkretan i navede primjere naših ogrješenja o te standarde. Nije to uradio, jer ih, jednostavno, nema.

Ostatak Prigovora adresiran je Savjetu i menadžmentu RTCG, ali se i taj dio suštinski tiče nas kao autora dokumentarnog filma ‘Svjedok božije ljubavi’. Zbog toga smatramo neophodnim da dodamo i sljedeće…

Ukoliko Komisija i Savjet prihvate, formalno zahtjev a stvarno ucjenu, da emituju dokumentarni film ‘Dostojan’ i upute izvinjenje javnosti zbog emisije ‘Svjedok božje ljubavi’, te tako legitimišu klevetnički sadržaj podnosioca Prigovora, kojim pokušava da nas diskredituje kao autore, smatraćemo to grubim kršenjem naših novinarskih prava i sloboda, povredom našeg profesionalnog kredibiliteta i nasrtajem na naš decenijama stican novinarski ugled i ljudsko dostojanstvo. U tom slučaju, bićemo prinuđene da u sudskom postupku protiv ta dva organa zaštitimo simbolički kapital naših imena, koja se nalaze na odjavnim špicama brojnih nagrađivanih emisija i na kojima je TVCG u protekle skoro tri decenije gradila svoj ugled .- zaključuju svoj odgovor Savjetu RTCG na Prigovor MCP Tanja Šuković i Snežana Rakonjac.

Sindikat medija uz Ćirovićku i Lekovića Zanimljivo je da se pravom medijskom linču autorki dokumentarnog filma „Svjedok božje ljubavi“ pridružio i Sindikat medija, koji je disciplinski postupak okarakterisao kao „i formalno uvođenje jednoumlja“ i od generalnog direktora Božidara Šundića zatražio da obustavi disciplinski postupak protiv Nevenke Ćirović i Zorana Lekovića. Za Sindikat medija, u kojem je Nevenka Ćirović potpredsjednica, citirane uvrede nijesu ništa drugo do „govor o profesionalnim i drugim nepravilnostima koje se dešavaju u RTCG“.

[belgradeoldschool]

Savo: Uz Partizan dok sam živ, znam šta me čeka

Novi trener Partizana Savo Milošević kaže da je spreman na sve izazove, ali zahteva vreme i strpljenje. O sukobu sa sadašnjom upravom: "Uvek sam bio za demokratiju, mi se ne mrzimo ako ne mislimo isto".

Partizan ima TREĆEG šefa stručnog štaba prvog tima u tekućoj sezoni. Počeo je Miroslav Đukić, nastavio Zoran Bata Mirković (u međuvremenu je vršilac dužnosti bio Žarko Lazetić), a novi šef stručnog štaba je Savo Milošević, nekadašnji fudbaler i kandidat za predsednika kluba, koji nema dan trenerskog staža (ne računajući što je jedno vreme bio pomoćnik u stručnom štabu crnogorske reprezentacije). Dolazak ili bolje reći povratak Miloševića u svoj Partizan izazvao je veliku pažnju medija. Primetili su oni koji duže prate beogradski klub da takva gužva u press sali nije bila ni kad je za trenera promovisan legedarni Lotar Mateus. "Moram da priznam da ovoliko medija nisam odavno video na jednom mestu i hvala na tome. Nemam tremu, nikad je nisam ni imao, valjda je to neka bosanska trvrdoglavost. U međuvremenu sam ispraksovao u saradnji sa medijima", rekao je Milošević na početku predstavljanja.

Milošević je došao na konferenciju u pratnji predsednika kluba Milorada Vučelića, sa kojim je do pre tri godine bio veliki protivnik. Kada je obelodanjeno da će Milošević biti novi trener crno-belih, mnogi su se pitali - kako je moguće da su se sadašnja uprava i Milošević dogovorili, a bili su "ratnoj nozi" na čuvenoj Skupštini FK Partizan maja 2016. godine kada se nekadašnji fudbaler crno-belih stavio na stranu kandidat "opozicije" Nenada Bjekovića. Stisak ruke Vučelića i Miloševića, osmeh i poziranje za fotoreportere. Nesporazumi su, izgleda, izglađeni. Upravo je ta epizoda od pre tri godine bilo prvo pitanje na konferenciji za medije. "Ja sam u životu imao i imam ljude u okruženju sa kojima se politički razmimoilazim. Takođe i u profesiji imam ljude sa kojima se razmimoilazim u mišljenjima, a tako je i privatno. Ovde sada nemam neprijatelja. To što se u nekim situacijama ne slažem sa nekim ljudima, to ne znači da se mrzimo - ja njih ne mrzim, niti oni mene mrze. Ja sam se uvek borio za demokratiju u ovoj državi i mislim da je to potrebno u većoj meri ovom narodu", glasio je odgovor nekadašnjeg napadača Partizana i državnog tima, koji je potpisao ugovor na godinu dana (plus ova dva meseca koliko je ostalo do kraja sezone), uz opciju produžetka. Vučelić je prethodno o Miloševiću upotrebio samo lepe reči. "On je istinska, prava legenda Partizana. Na osnovu razgovora koje smo vodili sa Savom došli smo do zaključka i punog smo uverenja da igrači Patizana i FK Partizan ide u prave ruke. Toliko dugi boravak u fudbalu, toliko znanja i licenci, govore da je zaslužio naše poverenje, a ja izražavam zadovoljstvo što je bez ikakvih uslova, preduslova, dodatnih pitanja u vezi sa ugovorom, stao čvrsto na stanovište da će da odgovori na zahtev Partizana, na mogućnost da vodi tim i mi smo veoma srećni", rekao je Vučelić.

Milošević je promenio mišljenje što se tiče novog poziva, novog posla u životu. Svojevremeno je govorio da mu ne pada na pamet da se bavi trenerskim poslom. Ali, predomislio se. "Ta priča se promenila od pre četiri godine, od kada sam počeo da radim u Komisija UEFA koja se bavi analizom evropskog fudbala, kada sam radio sa mnogim stručnjacima. Direktno sam analizirao mnoge utakmice i direktno sam to radio za UEFA. Predsednik te komisije je bio Aleks Ferguson i i on je bio jedan od mnogih ljudi koji su mi govorili da treba da razmislim o tome da se usmerim ka tome da budem trener. Upisao sam se na profi licencu u FSS, hteo sam dobro da se pripremim za trenerski posao", rekao je Milošević i dodao: "Imao sam razne ponude za druge funkcije, ali ljudi oko mene su znali da se sam se opredelio za ovo (trenerski posao). Ja se na ovo spremam već duži niz godina". Milošević je svestan da mu uopšte neće biti lako u Partizanu i zna šta mu nedostaje. "Moj minus je taj zanatski deo, ali veliki plus mi je to što sam radio razne poslove, imao razna druga zaduženja u fudbalu, koji mi omogućavaju da savršeno sagledam sliku. Znam gde dolazim i sa kojim se problemima suočavam. Jako je bitno za mene i za sve nas u Partizanu da budemo realni i da realno sagledamo sliku. U teškoj smo situaciji i neće nam uopšte biti lako. Ja ću uraditi sve da te prepreke i probleme savladavamo. Neke stvari ćemo moći brzo, za neke stvari će nam biti potrebno vreme", kaže on. Milošević je istakao da je došao u svoj klub. Odnosno, da nikada iz njega nije ni odlazio. "Želim da se zahvalim svima u klubu na poverenju, što sam dobio priliku da radim u jednom od najvećih klubova ne samo u regionu, već i u Evropi. Ja sam uvek i bio uz Partizan. Kada sam sa 16 godina došao u klub, nikada iz njega nisam otišao, niti će se to ikada desiti dok budem živ. Emotivno i životno ja sam sudbinski vezan za ovaj klub i to što ću biti u prilici da direktno radim za Partizan je čast i privilegija i ogromna odgovornost baš zbog te ogromne ljubavi koju imam za ovaj klub. Osećam se fenomenalno, ali znam sa čim se suočavam. Imam ogromnu volju i energiju da probamo da promenimo stvari", ističe novi trener Partizana. Jedan od glavnih razloga zašto je došao u Partizan baš sad jeste letnji prelazni rok: "Razmišljao sam da li je sada pravi momenat da dođem na mesto trenera ili da sačekam jun, što bi bilo nekako prirodnije. Ali, jedna od najbitnih stavki zbog koje sam se opredelio da sada prihvatim jeste upravo to vreme do juna, jer ću imati dva meseca da sagledam situaciju u ekipi, da realno procenimo šta je to što imamo, a šta nam treba. Ovaj period je dobar baš zato. Da sam došao u junu imao bih manje prostora za manevar, nije samo stvar dovesti pojačanje, već i da ga uklopiš u ekipu. Ovako imamo vremena da to uradimo malo temeljnije i da bude nepogrešivo, da ljude koje dovedemo budu pravi, jer nemamo prostora za greške". Upitan kakav fudbal voli i kakav Partizan zamišlja, odgovorio je da to što je on igrao napadača nema veze sa tim kakav će fudbal forsirati. "U današnjem fudbalu nema odbrambenih i ofanzivnih trenera. Moderni fudbal zahteva jednak pristup svim zadacima u igri. Morate da imate znanje o tome kako da organizujete ekipu defanzivno, kako da je napadate. To sam imao priliku napolju da naučim radeći sa stručnjacima. Fudbal koji sam ja igrao nema veze sa današnjim fudbalom. Kad bih forsirao to i tako ćeleo, onda bih mogao da vodim moj Proleter u ligi Republike Srpske". Dodao je da Partizan tradicionalno neguje napadački fudbal, ali i da u ligi Srbije silom prilika tako igra, jer se protivnici povuku, dozvole crno-belima veći posed. "Mi ćemo pokušati da na date okolnosti i dešavanja na terenu reagujemo na pravi način. Da probamo da organizujemo igru koja će iznenaditi protivnike. Da li će igra biti i u kojoj meri napadačka, to je manje bitno. Možete da igrate sa tri špica, a da igrate defanzivno. Sistem igre je samo na početku utakmice, a on se toliko puta promeni tokom 90 minuta... Najbolji su oni treneri koji iz svakog igrača izvuku maksimum, i pojedinačno i kolektivno". Kako mu izgleda Partizan? "Ova ekipa je u poslednjih godinu dana igrala toplo-hladno. U nekim utakmicama delovala je dosta dobro, u samim derbijima, Partizan je izgledao čak i odlično u određenim segmentima. Ali, opet, u dosta situacija se nisu snašli sa protivnicima koji objektivno imaju manji kvalitet. Te oscilacije meni dosta govore", odgovorio je Milošević. Kaže i da ne zna kakvo je realno psiho-fizičko stanje u ekipi. "Pretpostavka je da je ekipa u psihički velikom problemu, na čemu moramo da insistiramo u narednom periodu. Jedina stvar koja mi je malo problematična je to što imamo tri utakmice u narednih 7 dana. To nam pravi manji problem, nećemo imati vremena i prostora da pripremimo ekipu kako bismo hteli. Neke odluke moraćemo da donesemo brzo. Pitanje je i koliko treba da ih opteretimo, jer mi ćemo biti treći stručni štab i ako dođemo sa pet novih zahteva to će izazvati novu konfuziju kod igrača i moramo da budemo oprezni". Na pitanje kakav je cilj pred njega postavljen, Vučelić se umešao rekavši da "Milošević nema rezultatski pritisak". Milošević se nadovezao: "Nemamo rezultatski pritisak kad je reč o tituli. Ali, ja znam gde sam došao, Partizan uvek traži pobede. Iz kluba nisu insistirali bar kad je reč o ovoj sezoni, a nisu ni morali. Od Partizana se očekuje da pobeđuje, a moj karakter je takav da ni sina nisam pustio na fudbalu kad je imao 8 godina. Moj karakter je pobednički, ali treba najpre da sagledam stvari i prioritete izlaska iz krize. Ja nemam čarobni štapić, u fudbalu mora da postoji strategija, put i vreme neophodno da se neke svari srede. Fudbal nije nauka, nema garancija... Živi smo još u kupu, imamo najviše ambicije, ali moramo da razmišljamo takmičarski u oba takmičenja, na svim utakmicama, ali i da se pripremimo za jun, koji treba da predstavlja novi početak". Ima li želje za protivnika u polufinalu Kupa Srbije? "Ne, nemam, svejedno mi je. Ako hoćemo kup, moramo da pobedimo i u polufinalu i u finalu", odgovorio je Savo Milošević. Miloševiću je bilo i postavljeno pitanje o glumi, jer se nedavno oprobao u pozorištu.

"Poznato je da sam zaljubljenik u pozorište, a to mi je samo bila želja, neka vrsta životne anegdote. Ja sam u tome apsolutni amater Jedino u fudbalu želim i mogu da budem profesionalac".

SARADNICI: MILAN ĐURIČIĆ-ĐUMI, koji je u više navrata bio trener Vojvodne, Radničkog iz Niša. "Jedan je od najboljih znalaca fudbalske igre na ovom prostoru, napisao je mnoge programe za mlađe selekcije, znamo se iz FSS, imam ogromno poverenje u njega. Njegovo iskustvo će mi biti potrebno u ovom poslu". NENAD CVETKOVIĆ - "On je najjači analitičar, ne samo kod nas nego i u Evropi. Sa njim sa radio analize za UEFA". MARKO STOJANOVIĆ - "Znate ga iz A reprezentacije Srbije i tamo sarađujemo već 5 godina. Čast i zadovoljstvo mi je što je pristao da radi u Partizanu. On je pre svega naučnik, pa sve drugo. Razgovarao sam sa ljudima o klubu o njemu i njegovim programima, ne samo što se tiče kondicije, već da se njegov program sveobuhvatno primeni na ceo klub, Omladinsku školu, Teleoptik". SERGEJ OSTOJIĆ - "Jedan je od naših najvećih stručnjaka kada je reč o fizičkoj kondiciji". Ostatak stručnog štaba će biti naknadno jasnije definisan, neki će ostati, dodao je Milošević. 

(28.3.2019) preuzeto sa: mondo.rs

[djolo-djolo]

Ima na svetu ljudi: dobri, a ne znaš zašto. Svi kukaju, a jedan među njima ćuti, ili se smeška bezazleno, ali ostale teši. Ima i on svoj roman, sa trzavicama, kuburama, malim ličnim dohotkom, ponekim većim snom, ali ga nećete čuti da se ispoveda. Čuva za sebe svoj tihi svet briga i radosti, pa i ako ga čujete jednom u godini da plane, ili ga vidite o prvom maju da je popio čašu više, nekako vam smešan, neuk, pravi amater među profesionalcima i biznismenima života. Ima takvih ljudi. Ako ti treba lud i jak, pozoveš jednog od njih, i on ti na leđima preseli čitavu kuću. Zna se: on to ume, on nikoga nije odbio, pa je nekako i razumljivo da baš njega pozoveš. I razumljivo je, naravno, da od njega tražiš na zajam alat, kad treba nešto da se popravi. I da ručaš kod njega kad ne znaš gde ćeš. I da ga tapšeš po ramenu i da mu stalno ponavljaš: – Ti si, stvarno, jedan veliki drugar. Kad praviš kod kuće neku sedeljku, on je taj koji najbolje zna da spremi meso na žaru, ribu, pasulj sa rebarcima. Opašeš mu kecelju, ćušneš ga u kuhinju među žene i neprekidno ga hvališ kako je kulinarski genije. A on se smeška. Milo mu. Kad treba da ti se popravi struja, brava, nešto na kolima, nešto u kupatilu – on to zna. Bojlere menja kao od šale. Kad ne dihtuju prozori, za jedno popodne on to uredi. Sreo sam pre neki dan takvog jednog čoveka, starog prijatelja. Dugo se nismo videli. Ima čitavih pet godina. Šeta sa ćerkicom po suncu, a neobična mi slika: on prosed i proćelav, a dete malecno kao miš, upliće mu se oko nogu, jedva hoda, batrga se, sapliće... Sedimo uz kafu na hladnom aprilskom suncu u bašti kafanice i razgovaramo o životu. Dete uz njega, mazi se, a on onako ogroman, pa nezgrapan, četvrtast, sa rukama kao lopate, miluje ono malo stvorenje, privija ga uz sebe, podetinjio zajedno s njim, tepa... I ja sam roditelj, i video sam i druge roditelje, ali čini mi se da sam tog prepodneva upoznao najveću ljubav na svetu: nešto ljudsko, malo, sa kikama i prćastim nosem, nešto što ne zna kako mu je ime, nešto bespomoćno belo, a već kao ume i da se duri, i da se krije iza stolica, i da se raduje, a uz njega nešto dobro i veliko, ljudina jedna sa srcem velikim kao bundeva, jedan pravi tata, koji je svima pomogao u životu, koji ima snage za tri kubikaša, a sad ume pažljivo da obriše dugmence nečijeg balavog nosa, da tepa, da recituje stihove o nekim kucama i macama, da imitira ptice i tu-tu i da menja pelene svojoj upiškenoj princezi. Čitav dan mi nekako ispao lepši. Odlučio sam da ne odem na jedan važan sastanak, da ne pokvarim nešto u sebi samom posle ovog susreta. Odlučio sam da ne posetim neke prijatelje, da budem sam, da mi bude dobro, da mi bude kao da sam se istuširao od tmurne svakodnevice u kojoj svakog dana nekom nešto ne valja. Ništa veliko nismo nas dvojica jedan drugom ispričali. Popili smo kafu, on je uhvatio kćer za ruku i otišli su dalje, da šetaju po suncu, jedna mala lopta, zakotrljana kraj jednog ogromnog brda koje se zove: moj dobri, veliki tata. – Zašto vas ovaj drugar zove: Bivši prijatelju? – pita me kelner dok naplaćuje račun. – Dugo se nismo videli, a nekada smo bili gotovo nerazdvojni, pa on to tako u šali... Inače, dobar čovek. – I jeste valjan neki i pošten čovek – kaže kelner. – Samo, takvi pošteni uvek prođu najgore. Već pet meseci traži posao. A to dete, što vidite, usvojio ga kao bebu. Našao malu na autobuskoj stanici i odneo kući. Žena nije mogla da mu rodi, pa je usvojio dete. Ima ih koji usvajaju kerove, dragi moj. – Manite to sa kerovima – kažem. – I kerovi su na neki način ljudi. Kad su majmuni ljudi, mogu valjda i kerovi da budu... A dan mi odjednom ispao kao da nema sunca. Moja stara dobričina, moj dobri "bivši prijatelj", muči svoju muku sam, pod kestenovima što su tek olistali, i raduje se sam, na svoj način, sa jednim malim ljudskim bićem koje mu se sapliće oko nogu i sve je manje, klikerastije, što dalje odmiču niz ulicu. A on, koji je svima pomogao, i kome sad niko ne ume da pomogne, on, koji se smeškao dok je sa mnom pio kafu i nijednom nije zakukao, nijednom se nije požalio, nijednom nije zatražio uslugu, što više odlazi u daljinu izgleda mi sve veći, kao da raste, viši od kestenova i od krovova. Kao da je sam sebi digao spomenik. Mika Antic