#Draškovića

[preporodbn]

Narodni heroj Fadil Jahić Španac

Fadil Jahić Španac je rođen 22.5.1910. u Bijeljini, kao prvi od desetoro djece Džemile i Ćamila Jahića, bijeljinskog imama. Bio je oženjen Hajrijom, sestrom Alije Alijagića, atentatora na ministra unutrašnjih poslova Kraljevine SHS Milorada Draškovića u Delnicama 1921. godine. U Bijeljini je izučio stolarski zanat. Rano se uključio u napredni ranički pokret i 1933. postao član Komunističke…

[4eternal-life]

... Živeo je za uloge, a svaka mu je uloga bila vrhunska. Nema nijednoga filma u kome je igrao, a da bi taj film bio taj film da nije Žarka bilo u njemu. Bio je Parnas našeg i jugoslovenskog glumišta. Sjajan pisac, slikar, pesnik. Izuzetno obrazovan, svestran, neponovljiv. Družili smo se, evo, tri decenije. Od onog tragičnog prekidanja predstave „Sveti Sava“ u „Jugoslovenskom dramskom“ od strane huligana, kada je bio izložen svakodnevnim pretnjama ubistvom i kada je valjda prvi put zastrepeo i za život u onom ludom vremenu kad se svuda ubijalo, pa je kupio i pištolj. I da toga nije bilo, ne bi bilo ni one tragedije koja će mu se dogoditi nešto kasnije u Podgorici. Ta tragedija ga je toliko pogodila da je bol, patnju i kajanje u sebi nosio do poslednjeg dana života. Postao je drugačiji čovek. Osenčen stalnom tugom. A tuga mu je davala neki poseban, rekao bih, svetački izgled – smatra Drašković

[e-kultura]

Uz nemačku predstavu „Deca sunca“ u režiji Mateje Koležnik, otvaranje festivala bilo je posebno dirljivo zbog povratka Bora Draškovića na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, pola veka otkako je zabranjena njegova predstava „Kad su cvetale tikve“. Ovacijama je dočekana i „Zbogom, Lindita“ grčke mlade zvezde Marija Banušija, a pred punim salama uspešno su izvedene i dve domaće predstave „Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom“ Igora Koruge i „Kao i sve slobodne djevojke“ Tanje Šljivar u režiji Selme Spahić.

Ovog vikenda Kalemegdan je mesto na kojem publika može da pogleda nagrađivanu operu-performans „Sunce i more“ litvanskih autorki Rugile Burzžukaite, Vaive Grainite i Line Lapelite. Za ovaj rad, nagrađen Zlatnim lavom na Bijenalu u Veneciji, rasprodate su ulaznice za osam uzastopnih izvođenja u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“.

Nakon prvih izvedbi u subotu veče, publika je sa oduševljenjem pozdravila ovaj veliki događaj. Društvene mreže preplavile su brojne fotografije i snimci plaže, a za večerašnja izvođenja i dalje se traži karta više.

57. BITEF

Večeras će svoju premijeru imati i mađarska opereta „Raspevana mladost“ autora Judit Berec, Bencea Đerđa Palinkaša i Matea Sigetija u produkciji Trafoa iz Budimpešte, koja će na sceni Bitef teatra biti izvedena i narednog dana, 9. oktobra. Kroz libreto sačinjen od izjava Viktora Orbana i drugih političara govori se o poslednjih sedamdeset godina turbulentne mađarske istorije i o ulozi umetnosti u promovisanju vladajuće ideologije.

[lookerweekly]

Ovogodišnji, 57. Bitef, svečano je otvoren sinoć u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, uz dirljiv govor reditelja Bora Draškovića i hvaljenu nemačku predstavu „Deca sunca“ rediteljke Mateje Koležnik.

| LookerWeekly

https://lookerweekly.com/najavljujemo/poceo-57-bitef-a-veceras-ce-i-bitef-polifonija/

[zoranphoto]

‘RAZBOJNIČKA SRBIJA JE ZASLUŽILA DA JE BOMBARDIRAJU!’ Šok intervju: ‘Jezera su nam bila puna albanske djece’

Najnoviji intervju šefa predsjednika nekada najjače srpske oporbene stranke Srpski pokret obnove Vuka Draškovića, potresao je je sve one koji su pogledali njegov najnoviji intervju.   Povod Kurira da ugosti ovog političara bila je obljetnica NATO napad na Srbiju koji se dogodio 24. ožujka 1999. godine, no čini se kako veliki dio tamošnjih stanovnika, uključujući i voditelje – nikako nisu bili spremni čuti sve ono što je Drašković izgovorio.

Rekao sve što Srbija ne želi čuti

U želji da se emisija svede na supatnju i sjećanje na žrtve NATO bombardiranja, voditeljski dvojac je gosta u nekoliko navrata pokušao vratiti u željeni kolosjek, ali to im nije prošlo za rukom. Vuk Drašković je, jasno, izrazio žaljenje za izgubljenim životima, no inzistirao je na tome da je Srbija apsolutni krivac za sve što joj se dogodilo i nikako nije želio prešutjeti o svim zločinima koje je ova zemlja počinila uoči napada: “Priča o 24. ožujku je duboko nečasna ako se ne kaže što je bilo prije. Samo u BiH i Hrvatskoj ubijeno je 150.000 ljudi, više od 2,5 milijuna je raseljeno i protjerano. Samo u Sarajevu, s okolnih brda, od srpskih granata, a opsada je trajala duže od tri godine, najduža u povijesti ratovanja, ubijeno je više od 10.000 civila, a među njima 1.600 djece”, bez okolišanja je voditeljima i svim gledateljima sasuo neugodnu istinu u lice. https://www.youtube.com/watch?v=znUaVkLy7F8

“Čiji su tenkovi išli na Vukovar?”

O tome se, kazao je, po Srbiji uopće ne priča već se ta zemlja uporno stavlja u poziciju žrtve a zapravo, je potpuno obratno. Upravo zbog “Miloševićeve Srbije”, brojne su obitelji iz susjednih zemalja zavijene u crno. “Čiji su to tenkovi išli na Vukovar? Čija je vojska bombardirala Dubrovnik? Iz Vukovara smo gledali strašne scene. Ovako kako izgleda nesretni Bahmut, tako je izgledao Vukovar. To se apsolutno ne smije odvajati od 24. ožujka. Jer ako se odvoji, ispada da je jedna divna, slobodarska, demokratska zemlja koja se zove Srbija iznenada, bez ikakvog povoda i razloga, bombardirana od NATO saveza.” Drašković je podsjetio o tome kako je vijeće sigurnosti UN-a poslalo 1998l godine tri upozoravajuće rezolucije i nije bilo nikakvog veta. “Srbija je, Miloševićeva, ne moja, opomenuta da se ponaša kao razbojnička država i zahtijeva se da se prekine užasan teror nad kosovskim Albancima, i prijetilo se primjenom poglavlja 7. UN-a kad je dozvoljena međunarodna upotreba sile protiv takvih država. O tome danas nitko ne progovara niti jednu jedinu riječ.”  

Jezera i rijeke pune albanskih civila

Ispričao je i kako je Srbiji ponuđena sjajna rezolucije po kojoj bi Kosovo ostajalo tvrdo u sastavu države Srbije, ostala bi vojska, policija, suverenitet, svi organi vlasti, a zauzvrat je trebalo samo prekinuti teror nad Albancima, vratiti protjerane, Albancima dati suštinsku autonomiju, i pustiti da NATO privremeno uđe na Kosovo kako bi razoružali OVK, bande, srpske i albanske, i naprave red. “Naravno, Srbija je to odbila. Ne bi bilo NATO bombardiranja, Kosovo bi danas bilo u Srbiji i Srbija u EU da je Milošević to prihvatio. To je bio strateški cilj Slobodana Miloševića. On je želio bombe, on je izazvao bombardiranje. Svaka NATO bomba i raketa imala je punjenje Miloševićeve politike. Nije bila želja NATO-a da bombardira Srbiju, nego da se prekine teror, humanitarna katastrofa. Zašto se o tome ne priča? 800.000 je protjerano, ubijeno, jezera i rijeke bile su nam pune albanskih civila, žena i djece. Zatrpavali su ih i na poligonima policije u Beogradu, mi o tome ne pričamo, a ako o tome ne pričamo, ne liječimo sebe. Od razbojničkog poretka koji je skrivio bombardiranje. Sramota je da sve ove godine nismo rekli istinu o tome.” Dnevno.hr Read the full article

[mentalnahigijena]

Perić je opasniji od Vučića koji bi mogao doživjeti sudbinu Vuka Draškovića Povjesničar Dragan Markovina izjavio je da je patrijarh crkve Srbije Perić 'opasniji' od predsjednika Srbije Vučića i ocijenio da ne treba isključiti mogućnost da Perić postane Vučićev neprijatelj.Markovina je za vojvođanski portal Autonomija rekao da je patrijarh Perić relativno mlad i zna da će, za razliku od Vučića koji će jednom ipak otići s vlasti, na tom mjestu ostati do kraja svog života, a moć koju ima dovela je do toga da više nema potrebu da krije što misli, prenosi Danas.rs."Čuli smo što je uoči održavanja Europidea, govorio o LGBT populaciji, kako se ponašao na Cetinju prilikom ustoličenja Micovića, koliko je odlikovanja podijelio ljudima poput Milorada Vučelića", rekao je Markovina.Ocijenio je da je Perić "najbolji izraz postratnog srpskog nacionalizma" i dodao da ga predstavlja bolje i preciznije "čak i od Vučića"."Vučić je bio dio rata, bio je ministar krajem ’90-tih, znamo što je govorio; za razliku od njega, Perić je simbol novog doba. Zahvaljujući Periću, Vučić bi mogao doživjeti sudbinu Vuka Draškovića", rekao je Markovina.

[cgvijesti]

Beranac uhapšen zbog dvostrukog ubistva

Beranac uhapšen zbog dvostrukog ubistva

Foto: Pixabay Službenici Sektora kriminalističke policije uhapsili su u ponedjeljak Beranca Zlatka Draškovića zbog sumnje da je član kriminalne grupe Marka Zekića koja je, kako se sumnja, odgovorna za ubistvo Nemanje Prelevića i Danila Pekovića, oktobra 2020. godine na Veruši, piše portal RTCG. Drašković je kako je potvrđeno portalu RTCG nezvanično iz Uprave policije, priveden na…

[prijedor24]

Najveći investitor u Hercegovini želi graditi novi grad za 25.000 stanovnika

Na Draženskoj gori kraj Trebinja, odmah do kompeksa Akva parka i Bijelog grada, planirana je izgradnja novog grada – a radi se o do sada najvećem projektu u Hercegovini vrijednom stotine miliona maraka. Riječ je o novom projektu najvećeg investitora u Hercegovini, Rodoljuba Draškovića, čiju zamisao su na papir su stavili vrhunski arhitekti. Kompleks koji uskoro počinje da se gradi bit će…

[valentinobubalo]

Alongside this shot of show 💯 #football ⚽ SHOUTSOUT 📢 @pale_origins ON TOUR 💺 @coldsnapofficial && @zenothofficial && @coresystemband MAKE SOME METALCORE ! 🤘 @arenavarazdin 🏟️ #music #varazdin #arenavarazdin #varaždin #arenavaraždin #paleorigins #coldsnap #zenoth #coresystem (na lokaciji Oš Grofa Janka Draškovića) instagram 7bubalov

[preporodbn]

Sjećanje na revolucionara - sto godina poslije: Alija Alijagić je bio buntovnik sa razlogom

Sjećanje na revolucionara – sto godina poslije: Alija Alijagić je bio buntovnik sa razlogom

Piše: Enver Palalić Alija Alijagić je u vrijeme pripremanja atentata na ministra Draškovića živio i radio u Zagrebu, ali saznavši da će ministar postoperativnu rehabilitaciju provesti u Delnicama, i sam je pošao tamo. Rođen 1896. u Bijeljini, a osuđen i obješen u Zagrebu 8. marta 1922, Alija Alijagić potječe iz ugledne, ali osiromašene begovske obitelji, pa se još za vrijeme učenja stolarskog…

[tvinemania]

KRALJ (15 epizoda) - Glumci Ljubomir Bulajić i Tamara Aleksić u ulogama kralja Aleksandra i kraljice Marije, u novoj seriji "Kralj", koja se radi po knjizi "Aleksandar od Jugoslavije" Vuka Draškovića u produkciji "United medije". #Kralj #aleksandarkaradjordjevic https://www.instagram.com/p/CA2k8N3p4ZL/?igshid=grqn7wekg87i

[crnagorakraljevina]

Zar nije jedino Crnogorska vojska ratovala sama !? Posebno u dijelu gdje tada nastale konstrukcije istoričari sa najvećim akademskim zvanjima i danas ne dovode u pitanje, samo ako potvrđuju njihovu ideološku projekciju. Kao da je između Mojkovačke bitke i pada Lovćena protekla decenija, ili kao da su se protiv neprijatelja borile različite Crnogorske vojske. Ili da ima primjera u istoriji da zemlja kapitulira poslije samo desetak dana od jedne veličanstvene pobjede (Mojkovačka bitka)!? To što optužbe o "tajnom sporazumu", "separatnom miru" ili "izdaji i kukavičkoj odbrani Lovćena", nijesu odgovarale faktičkim činjenicama postaje relevantno tek za naknadne istoriografske konstrukcije, ali ono što je u ovom kontekstu veoma važno jeste pojava da unutar istoriografskih radova uglavnom nema komparativnih analiza različitih stanovišta, koja su jedino moguća korišćenjem literature i izvora različite provenijencije. Naravno, u istraživačkom smislu, ukoliko želite da potvrdite navedena stanovišta, dovoljno je pozvati se na izvore koji su nastajali unutar radionice propagande, laži i konstrukcija. Zato su u istraživanjima ovoga fenomena često značajnije fusnote od ekspozicije. Stanovište da je kralj Nikola pobjegao i da mu je zemlja kapitulirala apsolutno nije bitno sa stanovišta činjenice da su pred njemačkom armadom kapitulirale i države koje su u odnosu na vojničke i demografske potencijale Crne Gore bile bar deset puta moćnije. Zar uopšte postoji i jedan vojni genije koji bi mogao zamisliti Crnu Goru kao posljednju liniju odbrane armadi koja ju je opkoljavala sa tri strane i gajiti iluziju da ona sama može odoljeti sili koja je već pregazila čitav Balkan? Da li je u pravu general Radomir Vešović kada je na suđenju u Beogradu 14. februara 1921. godine ustvrdio da: Pad Crne Gore nije bila politički akt, već strategijska nužnost izazvana činom što je sva Crnogorska vojska bila zaštitnica ostataka srbijanske vojske koja se povlačaše preko Crne Gore. Da bi s uspjehom izvršila ulogu zaštitnice, Crnogorska vojska se morala prostrijeti duž Sandžaka i u Srbiji do Užica i zato je morala oslabiti lovćenski i hercegovački front, a i Lovćen je ostao bez dovoljne odbrane. Otuda i relativno tačna zapažanja Aleksandra Draškovića, istraživača vojne djelatnosti kralja Nikole u Prvom svjetskom ratu: Je li on stvarno izdajnik, ili je izdani? Zar nije jedino Crnogorska vojska ratovala sama, samcijata na Balkanu dva puna mjeseca, kada se više ničija puška nije čujala da opali protiv soldata Centralnih sila? Tačno može biti jedino to, da je Kralj Nikola izdao - ali sebe? Za razvoj događaja je važnija bila činjenica nastala iz propagandnih anticrnogorskih motiva, već uveliko prisutna i u glavama mnogih Crnogoraca, i, što je još važnije, značajnih faktora međunarodne zajednice da je Lovćen pao izdajom. Crnogorci su zbog toga bili ogorčeni i spremni na osvetu. Laž može profilisati svijest ljudi kao i bilo koja istina. I, naravno, određivati poziciju međunarodne diplomatije, ako je usvoji kao neospornu činjenicu što je u crnogorskom slučaju bio fakat. Istorija XX vijeka je puna takvih primjera. Imajući na umu cjelinu izvora i literature o ovoj problematici, njihovu raznovrsnost po sadržaju, autorstvu i mjestu nastanka, subjektivnim odbirom moguće je zadovoljiti metodološku formu i pribaviti izvorno utemeljenje sopstvenom stanovištu, impresionirati čitateljstvo poznavanjem izvora iz domaćih i stranih arhiva, ali ostaje činjenica da je o "Crnogorskom pitanju" najčešće pisano kroz prizmu onoga što su "drugi" mislili i napisali o njemu, a da nema relevantne studije u kojoj je izvršena cjelovita analiza stanovišta onih koji su to pitanje postavljali i bili njegovi glavni protagonisti. To je i osnovni motiv potrebe da se učine dostupnim najrelevantniji izvori vezani za Crnogorsku emigraciju i naznači bar dio literature koja bi bila zanimljiva u procesu uravnoteženijeg izučavanja navedene problematike, pa makar i ne zasluživali pažnju nekih učenih istraživača i za to dobijali aplauze od nekih Crnogorskih istoričara impresionista. To što u ovom slučaju nije napravljen i impresivan popisnik literature koja se sadržajno konfrontira sa navedenom nije izraz jednostranog poimanja navedene problematike, već saznanje da je ova literatura relativno frekventna i iscrpno citirana unutar postojećih istoriografskih radova i uglavnom poznata istraživačima ove tematike. Uostalom, već smo naveli da je u istoriji čovječanstva teško naći primjer manje administracije, koja je o svom djelovanju ostavila više tragova nego što je to bila Crna Gora u egzilu. Otuda tačno zapažanje Dragoljuba Živojinovića, dugogodišnjeg istraživača navedene problematike:"Pravo je čudo do koje mere je jedna tako nedovoljno izgrađena i nesavršena državna organizacija, kakva je bila Crna Gora, uz to lišena svojih najsposobnijih ljudi, koji su ostali u zemlji , bila u stanju da brani svoje pravo na život!"

[osobypostacieludzie]

Milorad Ulemek ( Milorad "Legija" Ulemek, Милорад "Легија" Улемек, Milorad Luković, Милорад Луковић ) - jest byłym dowódcą tajnej jednostki serbskiej tajnej policji, jednostki specjalnej operacji (JSO) i byłego dowódcy paramilitarnego, który został skazany za zamordowanie serbskiego premiera Zorana Đinđicia i byłego prezydenta Serbii Ivana Stambolicia. Został również skazany za konspirację w sprawie usiłowania zabójstwa serbskiego przywódcy opozycji Vuka Draškovića.  Ulemek urodził się 15 marca 1968 r. w Belgradzie, w rodzinie chorwackiego pochodzenia serbskiego. Jego ojciec Milan był podoficerem w armii jugosłowiańskiej, a jego matka Natalija była gospodynią domową. Ulemek dorastał w Nowym Belgradzie, w pobliżu Hotelu Jugoslavija. Chociaż był problematyczny w swoich wczesnych nastolatkach, ukończył program mechaników samochodowych i szkołę medyczną w Belgradzie. W 1984 roku zaprzyjaźnił się z Kristijanem Golubovićem i razem obaj popełnili swój pierwszy "duży" napad. Ulemek otrzymał przydomek "Cema" od "cementu". Po spartaczeniu w 1985 roku Ulemek uciekł do Francji. W dniu 10 kwietnia 1986 r. wstąpił do Legii Cudzoziemskiej Francji, gdzie przebywał przez 6 lat w 2 REP, służąc w Czadzie, Gujanie Francuskiej i Jugosławii. Otrzymał nom guerre "Legion" (Legija) z powodu swojej kariery wojskowej w Legionie. Podczas swojej służby i jako sierżant odbył tournee po Jugosławii jako tłumacz dla francuskiej armii. Po powrocie nie wrócił z urlopu i został uznany za dezertera z francuskiej Legii Cudzoziemskiej, a po wojnie wrócił do Jugosławii w 1992 roku. Wstąpił do Gwardii Ochotniczej Serbów w 1992 roku pod kontrolą serbskiego wojownika Arkan. Ulemek został jednym z najbliższych przyjaciół Arkana i dowódcą jednostki. Dowodził specjalną jednostką "Super Tigrovi" (Super Tigers), która działała we wschodniej Slawonii. Jednostka została rozwiązana w kwietniu 1996 r., a wszyscy jej członkowie zostali wezwani do wstąpienia do armii jugosłowiańskiej. W 1996 r., po rozwiązaniu Serbskiej Ochotniczej Ochotniczej, na prośbę szefa Służby Bezpieczeństwa Państwowego Jovica Stanišić, Ulemek dołączył do zrestrukturyzowanego JSO. Jednostka była znana jako "Czerwone Berety" do swojej odzieży. W 1999 roku Ulemek został przywódcą "Czerwonych Beretów"  i został oficjalnym dowódcą "JSO SDB Serbia" w kwietniu 2001 roku. Czerwone Berety zostały użyte podczas rządów Miloševića do specjalnych operacji w Chorwacji, Bośni i Hercegowinie i Kosowie, a także w celu eliminacji politycznych przeciwników Miloševicia. W kwietniu 2001 r. podał się do dymisji po naciskach ze strony przywódc��w politycznych. W dniu 25 marca 2003 r., dwanaście dni po zamordowaniu Zorana Đinđicia, jednostka została rozwiązana. W dniu 12 marca 2003 r. niektórzy członkowie JSO, którzy związani byli z głośnym Zemun Clan, zorganizowali zabójstwo Zorana Đinđicia, którego głównym organizatorem został Ulemek. Po zabójstwie Ulemek został głównym podejrzanym, a po 14 miesiącach ukrywania się poddał w maju 2004 r. Ulemek twierdził, że przez cały czas ukrywał się w swoim domu, co wywołało wiele kontrowersji w społeczeństwie. Proces o morderstwo Đinđić był pierwszym zorganizowanym procesem kryminalnym w Serbii. Proces ten ujawnił powszechne zagrożenia dla izby procesowej, a także zastraszanie świadków i morderstwo świadka. Pierwszy prezes izby, Marko Kljajević, opuścił postępowanie w sierpniu 2005 r. wyrokiem wydanym przez Specjalny Sąd ds. Przestępczości Zorganizowanej w Belgradzie Nata Mesarović, zabójstwo Đinđicia zostało opisane jako "morderstwo polityczne, czyn kryminalny wymierzony przeciwko państwu", w którym policjanci i mafia dołączyli do rąk, aby zabić Đinđić i zdobyć władzę polityczną. Deputowany Ulemka w "Czerwonych Beretach", Zvezdan Jovanović, został skazany za strzelanie Đinđić. Ulemek został skazany na 40 lat więzienia za zorganizowanie Đinđić zabójstwa. Po kilku próbach Ulemek został skazany na 137 lat więzienia za swoje zbrodnie. Ulemek poślubił Maję Luković w 1994 roku w Belgradzie, z którą ma troje dzieci. W więzieniu napisał kilka powieści: Żelazny Rów, Legionista, Chłopcy z Brazylii, Judasz: Powieść o przyjaźni, Gromada wilków, Koniec, Mag i Sekret mojego serca.

[lookerweekly]

Čuveni pozorišni i filmski reditelj Boro Drašković, član Inicijativnog odbora i član žirija prvog Bitefa 1967. godine, otvoriće ovogodišnje izdanje festivala, 4. oktobra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Brojni filmovi, predstave i knjige Bora Draškovića više puta su nagrađivani u zemlji i inostranstvu. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu 1969. režirao je čuvenu predstavu „Kad su cvetale tikve” po romanu Dragoslava Mihailovića, koja je prema mnogima označila prekretnicu u razvoju naše pozorišne umetnosti u drugoj polovini XX veka, izjavio je na današnjoj konferenciji […]

| LookerWeekly

https://lookerweekly.com/najavljujemo/boro-draskovic-otvara-57-bitef/

[zasvepare]

Edvard Kocbek • DNEVNIK 1954―1977 (izbor) • Cankarjeva založba 2004 

Ljubljana 

5 EUR 

I prešli smo tu mitsku Žižekovu ćupriju između Balkana i Evrope ― 

i doista, ne laže Slavoj ― sve je drugačije. Same žene na carini! Na šta rekoh: nismo li valjda prošli ispod duge?! 

Prvo, buvljak je u centru grada, na Bregu, dvesta metara od Prešernovog spomenika. I da li je to uopšte buvljak? Tezge su uredno poređane uz Ljubljanicu, razbijena je pijačna struktura kruga koja stvara ugodnu klaustrofobiju. Gradonačelnik, koji je umio centar Ljubljane, očigledno je i buvljak hteo da prilagodi turistima-prolaznicima, i uskrati im vrtoglavicu. Dakle, ne pijaca, ovo je dioramski pejzaž pijace, u čijoj je pozadini, jednodimenzionalno, zelenom bojom oslikana Ljubljanica. 

Na svu sreću, tu, na dekorativnim elementima, sve razlike se završavaju i svi mostovi padaju u vodu. “Daj dvajst! Daj dvajst! ― uzvikuje neko dotad naslonjen na ogradu mosta ― Ma aj nosi, jebem mu dete!” Ista psovka, ista duša. I isti artefakti. Na svakoj tezgici po jedna Titova bista; čitanke, odnosno berila, čak iz Aleksandrove Jugoslavije, koje se otvaraju himnama Bože pravde i Lijepa naša; kutijice za šećer i škrinjice za nakit; sarajevski Vučko i ogromni glanc plakati “Zavarovala Jugoslavija” na kojima je prikazana prpošna dama sa đerdanom načinjenim od šest grbova nekadašnjih republika. Među njenim sisama ― Sigurica. 

   Nisam, pri tom, mislio na obožavano poprsje gospođe Arkan Ražnatović. Na ovim spolja ulickanim tezgama vlada pravi, rekli bi neki puristi, ideološki svaštaraj: Tovariš, Večer, Mladina; Komunist, Desanka i vino En starček; Letopis garde Petra Damjanova, Abba i naravno Ceca. Knjižar mi, čuvši akcenat (dok se trudim da kažem nikaj posebnega, le razgledam), nudi Sodnika Vuka Draškovića, pored kog se baškari stari mezimac svih YUbuvljaka, Davičo i njegov roman Beton in kresnice. 

A kod najbolje opskrbljenog knjižara (recimo, peta tezga gledano od Zojsove) nagledao sam se odličnih naslova: Kosovelova Sonce ima kruno, prva knjiga Milana Jesiha (Ura Urin nešto nešto), Vena Taufera, dve knjige Sabranih Kocbekovih pesama u kocbekastom formatu (rekao bi Đurišić), dosta onih crvenih knjižuljaka u biblijskim formatima ― sve za pet eura, ali nisam mogao puno da se razmahujem. Posegnuo sam pak za onim što mi je od Kocbeka najdraže: a to su Dnevnici: oni kasniji koji na srpskohrvatski nisu ni prevedeni: tačnije, kad su dospeli do javnosti, 24 godine po smrti, nikoga više nije zanimalo što je Kocbek Borisu Pahoru prvi javno govorio o pokoljima domobrana: domobrani su uveliko postali mainstream. Opasne teme se, na Balkanu bar, hlade brže od pisca oteranog u grob.

Prelistavši Slovensku kroniku XX stoletja (samo 40 eura!) uhvatio sam se za jednu škrinju iz čista mira i odložio je, ne toliko zbog cene, već misleći koji će mi. Naravno, dobio sam je za tri eura. Cenjkanje je dobrodošlo, nekoliko se trgovaca glasno izrazilo, doduše, ne preglasno već nekako usiljeno fino, a za ovu učtivost i dalje optužujem neakustični i linearni raspored tezgi i odsustvo ― stvarno sam balkanština ― prostrtih komada kutija na podu, kao i pripadajuće komunalne policije. Ko bi rekao da će oni da mi fale? 

Video sam, pak, dva konja, na kojima su, uljudni kao kod nas pre rata, jahali policajci za kojima su idilično jurcala deca, praćena harmoničicama. Sličica za frižider, stvarno, samo za poželeti, sunčanom nedeljom 19. svečna ― još samo kad bismo zaboravili da su među nama granice, na kojima će te ne baš prijatni službenik, premećući po knjigama sa neobičnim naslovom Unutrašnji poslovi, terati da gutaš knedlu dok izgovaraš: “Ma kakvi, nije to namenjeno prodaji” i odgovarati neumoljivim: “Šta, da ti vjerujem na riječ?” Pa kaže : S one strane duge, gde padaju zvezde, gde obale reka vode kuda treba  ― samo je čik pređi, čefurštino!