#DJ FEKI FERRARI

[dotkomnecenzurisano]

Da počnemo.Ko je i šta je Nebojša Reljin ? Pesnik u najboljim godinama, pevač, grafičar, suprug, otac, Novosađanin…Ko i šta još ?

Šta još…Kompozitor, šahista-poluamater, dizajner, bivši golman, tako, možda sam i nešto i propustio.

Šta ćeš nam reći o zbirci pesama „Oduzeta nedela“ ?

Ispunio sam želju da imam objavljenu knjigu. Možda mi nije bilo primarno da to bude baš zbirka pesama, ali se ispostavilo da sam tu najjači, da mi je to najjači adut. Moji prijatelji iz SKC-a su mi izašli u susret i izdali zbirku pesama kojom sam, eto, zadovoljan. Time sam ispunio jedan od osnovnih zadataka koji svaki čovek treba da ispuni u svom životu : napravi naslednika, sazidaj kuću, izdaj knjigu…

Bend Proleće, sad će 27. godina postojanja. Hoćete li svirati kao Stonsi, kad pređete sedamdesetu ?

Ja se duboko nadam, ako nam život dozvoli. Moje Mišljenje je da bend treba da traje, makar i sa pauzama, dogod smo živi. Ko zna, videćemo…

  Naš zajednički prijatelj, Stevan Gojkov-Goja kaže da rokenrol treba prepustiti klincima i da mu svirke matoraca prelaze u karikaturu. Kakvo je tvoje mišljenje o tome ?

Ima nešto u tome, godinama te ta energija i entuzijazam koji imaš sve manje guraju, nekako sve prelazi u rutinu, ali opet, s druge strane moj primer je da se ta energija vraća ciklično i da dođe period kada mi se opet svira i kada se ponovo veselim probama, koncertima, studiju i ose��am da još imam šta da kažem. Tako da se ne bih u potpunosti složio sa mojim drugarom Gojom.

Pročitao sam negde da je tvoj otac zaslužan za ime „Proleće“. Kako je uopšte došlo do toga ? Koji je to period ?

U to vreme sam svirao u bendu „POSTMORTEM“ sa malo starijim drugarima, to je bila teška alternativa, dosta buke, sve u svemu. Mom ćaletu kao klasičnom rokeru nije se sviđalo ni ime benda ni to šta smo svirali, ali me je potpuno podržavao. Ubrzo sam napustio „Postmortem“ i sa potpuno drugom ekipom osnovao bend koji je isto bio mešavina svega i svačega. Neko vremesmo održavali probe a uopšte nismo imali ime. Jednom me je otac pitao kako mi se zove novi bend , a ja nisam imao odgovor na to, na šta je on kao iz topa rekao : „Što se ne zovete Proleće“?, Potpuno kontra našoj muzici i to je prihvaćeno jednoglasno, bez ikakve rasprave i eto, tako je nastao bend „Proleće“.To  nam je, po mom mišljenju i odredilo karijeru za kasnije. Ime je prilično kul i mnogima je zapala za oko i uvo.

Sećam se neke 1993. godine kad ste u „Rokoteci“ Pravili  oproštajni koncert. Došlo je toliko ljudi da sam ja bio zapanjen. Koncert je bio za pamćenje i za priču. Da li vas je inspirisao toliki broj ljudi i cela ta atmosfera ?

Generalno, Ljudi vole rastanke i verovatno kada su videli da piše – Oproštajni koncert, nagrnuli su u mnogo većem broju nego što smo mi to očekivali.Naravno, to nam je dalo volj, snage i samopouzdanja da odsviramo taj koncert kao nikada do tada.

Samo četiri albuma. Nije li to malo za toliki period postojanja grupe ?

Nije malo zato što mi, srećom, ne živimo od toga, pa nemamo taj pritisak. Kad nam dođu inspiracije i kad uskladimo naše živote da možemo da se okupimo, onda i radimo na novom materijalu, održavamo probe, ulazimo u studio i na kraju, naravno, promovišemo album. Drugi razlog je i to što nećemo svašta da stavljamo na album. Dogod se svi ne slože da je pesma gotova, dobra i da vredi da uđe na album, ne stavljamo je. Tako da mi se ne čini da je malo.

Znači li to da imate dosta pesama u fijoci? Hoćete li možda izdati neki „B-Sides“ ili „Rarities“ ?

Ne, nemamo baš gotovih pesama u zapećku, više su to neki rifovi, ideje samo.Možda to bude na sledećem albumu ili mojoj solo ploči, ne znam još. Hteo sam da kažem, da dok nismo zadovoljni pesmom u celini, mi radimo na njoj.

Primećuješ li neke razlike između sviranja i predstavljanja svoje muzike, recimo, devedesetih i sad, u eri interneta, fejsa, youtubea ?

Naravno, sad je mnogo lakše. Tehnički, prosto je lakše. Imamo malo više novca,bolje instrumente i na kraju krajeva, bolje sviramo. A i prezentacija je lakša. Društvene mreže, Youtube…Nekad smo u rukama nosili pojačala i instrumente, pa autobusom, recimo do Karlovaca, vraćaj bubnjeve na Telep, ma čuda, otegliš se…Sada imamo prevoz, haha. Što se tiče interneta , sad je lako staviti pesmu na  Youtube, dođe do velikog broja ljudi, lako dostupa informacija s jedne strane, ali pošto sad to svako može pojavio se čitav okeanbendova i pesama. Prava hiperprodukcija i ljudi jednostavno nemaju vremena da sve to preslušaju i pogledaju. Sve je sad dostupno i zato je to izgubilo nekadašnju draž. Jednostavno, ljudi gube interesovanje. Mislim da ljudi ne odslušaju ni pesmu do kraja, nego sve onako na preskok. Nemaju dovoljno vremena ni koncentracije. Mali broj zagriženih ljubitelja možda presluša ceo album.

Radio si i dizajn za razne projekte ? Koliko te to ispunjava?

Ja nisam dizajner po struci, ali sam imao tu sreću da radim sa jednim od najboljih   evropskih dizajnera, Atilom Kapitanjem, profesorom na Akademiji koji je jedan od najboljih plakatera sveta i od njega sam puno naučio. Nemerljivo puno. Ukrao sam od njega puno dizajnerskih štosova. Recimo, najbolji dizajnerski rad mi je fotomonografija grupe „Zbogom Brus Li“. Mogu da pomenem još rad za košarkašku agenciju “Koyer Management“ i još dosta drugih. Radio sam i omote za neke albume, recimo, “Love Huntersa” i “Mitesersa”, Kao i za dva albuma “Proleća”.

Pominješ fotomonografiju ZBL-a. Slavko Matić za tebe kaže da si „temeljan i pristojno polugenijalan“ apropo dizajniranja fotomonografije njegovog benda. Da li je to crta tvog karaktera ili si takav samo u trenucima inspiracije ?

Slavko je moj veliki prijatelj i odlično me poznaje. Složio bih se sa tim da sam upravo takav – temeljan i polugenijalan. Nažalsot, nisam genijalan. Možda ću biti u sledećem životu,haha. Samo moja krivica je bila što se na tu knjigu čekalo dve i po godine. Pošto sam ja toliko detaljan i volim da sve bude kako treba, a i pomalo lenj, ja sam dizajniranje knjige toliko odužio da kad je trebalo sve da bude gotovo, tada je Slavko našao još gomilu fotografia pa do k sam to obradio, on je donosio još i još, tako da je od knjige koja je trebalo da ima sto pedeset strana nastala fotomonografija na 450 strana i sa preko 3000 slika.

Ni daleko slavniji i veći bendovi nemaju tako bogato opremljenu monografiju. To izdanje je baš, baš jako. Da li si ponosan na tu knjigu ?

Naravno, kako ne bih bio ?

  Da li su „Bele Lale“ tvoj „Alter Ego“ Ili eksperiment ?

Ni jedno ni drugo. Jednostavno su još jedan deo moje ličnosti.  To je projekat nastao iz benda „You’ll be sorry“ Koji je delovao sredinom devedesetih. To je bend kroz koji je prošlo negde oko trideset ljudi. Svirali smo neki Pop-Punk. Izašle su nam četiri pesme koje postoje na legendarnoj kaseti “NS SUBCULTURE-PONEŠTO DELUJE” gde smo bili zastupljeni zajedno sa bendovima “Mitesers”, “Zbogom Brus Li”, “Buka za decu”, “Out of control” i “Proleće”. Znači, “Bele lale” su nastale iz želje da sviram nešto laganije i drugačije od “Proleća”. Može se reći da je to moj kantautorski bend gde imam potpunu kontrolu u svemu.

Pesma „Konj“ je pobedila na Sivačkom „FAMUSU“. Za one koji ne znaju, to je „FESTIVAL AKUSTIČARSKE MUZIKE U SIVCU“. Kako komentarišeš taj uspeh?

Naravno da mi je drago. Imao sam želju da pobedim ne nekom festivalu, haha. Za to učešće je vezana anegdota kad mi je, apsolutno pred nastup, otkazala kompletna postava benda iz raznih razloga, nije više ni bitno. Nisam znao šta da radim jer je pesma koju sam poslao ušla u finale i bilo mi je glupo da se ne pojavim. Sreća, Taj dan su svirali i „Zbogom Brus Li“ kao gosti, Znači u netakmičarskom delu festivala i pošto smo drugari, zatražio sam pomoć od njih.Njihov tamburaš, Nikola Petaković, koji inače odlično svira sve žičane instrumente se ponudio da pomogne. Pored moje skeptičnosti usled nedostatka vremena da se to uvežba, ispalo je odlično, jer je čovek genijalac i jako brzo je shvatio šta želim od njega, iako nije jednostavna pesma i ima gomilu akorada. Uzmem i ja akustičnu gitaru iako nisam baš neki gitarista, ali znam pomalo, haha. Mislim da je tu malo pomogao i moj uvod u kojem sam i m u stilu Đoke Balaševića  ispričao koješta i to im se svidelo (kad učiš, uči od najboljih,haha). I tako, dobio sam najviše glasova i eto, ispunio želju da pobedim na nekom festivalu. Tako sam, makar posthumno, pokazao pokojnom ćaletu da sam i ja neki muzičar, a ne samo tamo neki muzikant.

Postoji onaj film„Bucket list“ ili „Lista želja“sa Džekom Nikolsonom i Morganom frimenom. Jesi li ispunio želje sa svoje liste ? Šta ti je još ostalo ?

Ne puno, više neke skoro neostvarive želje.

Ok, sad nešto sasvim drugačije. Čika Nebojšine majice ?

Igrom slučaja sam radio u jednoj firmi koja se bavila, između ostalog i štampanjem na majicama i nekoko sam na kraju došao do svoje mašine za to. Zanat sam savladao, mašinu imam, a kućni budžet se mora dopuniti, pa eto…Ne žalim se, ima posla, moglo bi i više, valjda će i biti. Evo, Dejan baš nosi  moju majicu.Pokaži je. (Dejan Josić, član DOTKOMa, Prim. Red.) Posle puno pranja, još uvek je kao nova. Majica je jedna lepa površina koja ti daje slobodu.Volim da radim sa majicama.

“Prepodnevna dokolica” (niz kratkih klipova na you tube-u)? Prezentacija „mudrih misli“ ili samo dobro zezanje ?

Rekao bih i jedno i drugo. Ta, mogao bih reći, serija klipova je nastala u tešklom periodu za mene, kad nisam imao posao i stvarno sam imao višak vremena i to i jeste bila „PREPODNEVNA DOKOLICA“. Nekako su mi bile „potonule sve lađe“, bio sam u nekoj polu-depresiji, u nekom “limbu“ i to je išlo dotle da nisam hteo ni da tražim novi posao. To mi je samo jednom kvrcnulo kao ideja i tako je nastalo. U samom početku nisam ni zano kako će sve to ispasti, dokle će me odvesti…Znao sam samo da hoću da to bude kratka forma i da bude snimljena u jednom kadru. Sve je snimano iz moje ruke i bez ikakve montaže. Izgurao sam nekih 40 epizoda,  a možda u dve sam imao kamermana. To me je žena snimala, haha. To je trajalo dok je trajalo, kad je ponestalo inspiracije, prestao sam.

Nisi baš napravio neki uspeh sa tom kratkom formom ?

Nisam, jer su otprilike, baš u to vreme, Čvarkov i ekipa krenuli sa “Državnim  poslom” i naravno, zasenili sve, pa pored njih nisam imao neke šanse. Istini za volju, dobio sam predlog da u pauzama emitovanja„ Državnog posla“ upadnem ja kao neki tajm-aut sa „Prepodnevnom dokolicom“, ali pošto već snimljene epizode nisu imale dovoljan nivo kvaliteta što se tiče snimka i rezolucije, a nisam mogao da snimam sve izpočetka, to je otpalo.

Priča se da si imao i neki performans ?

Uf, to je bilo baš davno, još u srednjoj školi i zvao se “Nepodnošljiva lakoća postojanja”. Tamo sam ja nešto sekao nokte na nogama, sipao so na ranu, izvodio kojekakve „budalaštine“, ne mogu ni da se setim svega, ali neko vreme sam bio popularan u društvu,haha.

Šta voli Nebojša Reljin? Prati li sport ? Gleda li filmove, serije ?

Trenirao sam šah, fudbal, odbojku, Tako da se može reći da sam i pored toga što sam „umetnički tip“ u isto vreme i „sportski tip“. Gledam sport, fudbal najviše, ali moram priznati da me u poslednje vreme sve manje zanima. Gledam filmove i serije, što su kvalitetnije, to mi više drže pažnju.

Možeš li da istakneš neke filmove koji su u poslednje vreme ostavili utisak na tebe ?

Ne mogu da se sad setim, ali film mora da ima neku dozu originalnosti. Nešto što će biti školski, klasično i onda iz tog da se izrodi nešto originalno, neobično, novo, za klasu kvalitetnije…

Koliko sam primetio, imaš prilično “širok” muzički ukus. Šta trenutno slušaš ?

Ne slušam ništa posebno, ponekad se setim nečega odranije, pa to pustim. U poslednje vreme mi prija “Cafe del mar”.

Da li je ostavio traga na tebe ovaj odlazak Koena, Bouvija, Prinsa, Lemija i ostalih i to sve za jako kratko vreme ?

I jeste i nije. To je jedan normalan sled. Ljudi umiru, zar ne? Nisam ni slušao te poslednje njihove albume, mada ih svi hvale. Sam sam kriv jer sam postao žrtva zasićenja , kao i svi te hiperprodukcije koja je zavladala. Ne pratim mnogo toga novog, ali imam veliko poštovanje prema svim tim umetnicima koji su nas napustili.

Možeš li da nam preporučiš neki domaći bend ? Neki koji ti se posebno sviđa ?

“Mitesers”, barabe koje nisu ispoštovale same sebe i svoj talenat. Ili možda i jesu, možda u ovoj sredini ni ne mogu više da naprave. Od nazovi novih sviđaju mi se “Shoplifters”, Casillas”, “Tetrapank”, recimo. “Tetrapank” su moji dobri prijatelji koje nisam dovoljno slušao  i skoro su svirali na “Trgu Slobode” u okviru “Winterfesta” i jako su me prijatno iznenadili kvalitetom svoje svirke.Stvarno odličan bend.

Navedi neke albume koji su najviše uticali na tebe i tvoj rad ?

Hajde da pođem od “Iron Maidena”, album „Powerslave“ je bio otkrovenje za mene, raniji albumi „Metallice“, “Napalm Death”, pa onda “Dead Kennedys”… To je bio baš prelaz, “Kenedisi” su baš izvršili ogroman uticaj na mene. Od domaćih bendova sam mnogo slušao “Leb i sol”i „starog“ Bajagu, haha. Ipak najveći uticaj se desio pri prelasku sa “Mejdena” na “Kenedise”.Tada sam imao trinaest godina.

Pohvali nam se malo i sportskim uspesima svog sina.

On je trenutno pionirski prvak Srbije u plivanju u sedam disciplina. Sad ima jedanaest i po godina, trenira od četvrte i pun nam je stan njegovih medalja i pehara. Naravno, ne žalim se, samo kažem, haha. On to doživljava sasvim normalno, opušteno, nikako fanatično, pun je samopouzdanja i kako sam kaže, ne oseća nikakav pritisak, za razliku kako ja to doživljavam.Nadam se da će mu taj sportski uspeh kupiti jedno deset-dvadeset godina kvalitetnijeg života. Ide redovno na treninge i potpuno je siguran u sebe.

Igraš šah ? Još si mlad da bi to bio hobi, haha ? Pronašao sam podatak da si dva puta učestvovao na seniorskom prvenstvu Vojvodine u šahu.Ti to baš ozbiljno ? Koliki ti je rejting?

Igram ja šah, onako, dosta ozbiljno.Da, dva puta sam učestvovao na prvenstvu Vojvodine, jednom sam bio iznad stotog mesta , jednom malo ispod.Imam neki rejting, ne sećam se više ni koja je cifra u pitanju, malo jači od početnog. Imam drugu kategoriju u šahu. Tako da-da, može se reći da sam dobar amater.

I za kraj, DJ “FEKI FERRARI��� ? Otkud to ? U subotu puštaš muziku u “Rakija Baru” ? (Intervju je pravljen u četvrtak, a uzgred budi rečeno, bili smo u subotu i prilično nam se svideo Nebojšin izbor muzike, prim. red.)

Haha, ludilo. Da, puštam muziku. Vlasnik “Rakija Bara”, moj dobar drugar, me je zamolio, a ja ne znam da kažem ne. Pozivam vas da dođete da se dobro zabavimo.

Imaš li još nešto što bi hteo da dodaš a nisam te pitao ?

Recimo, hteo bih da obavestim javnost da uskoro izlazi CD sa dečijim pesmama (potpuno novim, kompozitorskim) sa eminentnim rock muzičarima i pevačima kao što su Lazar Novkov koji je nosilac celog projekta, Inspektor Blaža, Golub iz “Goblina”, Slavko “Vijetnamac”, Voja iz “Killo Killo Bande”, “Šinobusi”, “Del Arno band” i ja). Bićete bliže obavešteni kad izađe , a to će biti vrlo uskoro.

Puno ti hvala na razgovoru, ja sam baš zadovoljan odgovorima.

Hvala i vama što ste me se setili.

          Bucketlist (lista ostvarenih želja) Nebojše Reljina – Fekija (intervju) Da počnemo.Ko je i šta je Nebojša Reljin ? Pesnik u najboljim godinama, pevač, grafičar, suprug, otac, Novosađanin...Ko i šta još ?