#BAR-ista

[sinderelaa]

I eto tako

Šta ćeš da ti kažem

Na sve što bezumno radiš

Da ti aplaudiram, dam počasnu riječ

Možda natjeram ljude da za tebe nazdrave

Hajde, kaži mi da sam dramatična

Kaži mi da preozbiljno shvatam svijet oko sebe

Da se, pobogu, opustim

Jer život je samo jedan i ako ga ne živim ja, ko će?

Kad dođe vakat, i šamar mi opali jer si bijesan

Jer od tebe to svakako svi očekuju

Sav bijes dunjaluka satkan je u tebi

I u životu nisam vidjela osobu koja se teže s njim nosi

Ali pas koji laje, on ne ujeda

Bar tako kaže narod

A onda kad čuješ riječi koje ne želiš

I kojima se posve ne nadaš

Jer od mene to očekivao nisi

Nemoj ni da pomisliš da te u belajima čekam ja

Da te, kad svi odu, ja tapšem po ramenima

Govorim ti da nema veze, svakako nisu vrijedni

Pa mi ponovo reci kako sam se promijenila

I kako ja, "vela havle", nisam ista

To

I jeste

Poenta

Živ ti meni bio sa svim svojim lošim navikama

Još gorim ljudima i najgorim osobinama

Život je lijep kad lijepo tražiš

A još ljepši kad se lijepo ponašaš

A naročito prema sebi

Selam

[belog-grada-crna-princeza]

lights are on, but nobody's home. [13.09.2024.]

Osećaj plutanja kroz stvarnost. Zastanem da se slika iskristališe i čini mi se da je ovaj život niz buđenja i prelazaka iz jednog polusna u drugi. Novo jutro, ista pitanja, drugačiji odgovori. Ne želim da priznam koliko je stabilnosti bilo u nestabilnom i koliko je nestabilnosti ostalo ...vidiš svaki dan je novo rađanje i umiranje. Tražim u njihovim očima neko objašnjenje, ali nema ga. Nema ni u mom svetu više ni jednog oštrog predmeta u vidu drugih ljudi, svi su sada jedino u meni; ja sam oštar predmet. Ne igraj se sa mnom. Povredićemo se. Je l sam ti rekla.. da sam bila napušteno štene u prošlom životu? Prvo sam jurila za svakim ko bi prošao kraj mene, ukazao mi gram topline ili neku lepu reč, željna doma, prihvatanja. Neke moje osobe. Onda bih završila prebijena, krvava, nepoželjna. Pa sam ujedala ruke koje me hrane, iz straha, nepoverenja. Sklanjala se od ljudi, bežala, povijenog repa. Ustuknula bih kad bi pokušali da me pomaze, misleći da sledi udarac. Sada više ne ustuknem, ne sklanjam se s puta kad čujem da dolazi automobil. Ali sam slobodna jer shvatam sudbinu nas lutalica. Da smo recimo slatki mali bišoni ili impozantni haskiji, neko bi nas želeo, ali mi smo samo čupavi, neuredni mešanci. Nismo ono što deca požele za svoj šesti rođendan, o čemu sanjaju velike srećne porodice. Mi zavisimo od dobrote sentimentalnih, usamljenih ljudi koji znaju kako je to biti na marginama, s kojim nam se putevi sretnu na kratko, ali nas ne povedu kući. Zato se tome više ni ne nadamo. Kaže neka objava na društvenim mrežama: ko vas vidi onako kako želite da vas vide svi? Pomislim niko.. ko je sada tu. Nije problem u njihovom viđenju, već u raskoraku, u zavesi koju sam prebacila preko ogledala i velu koji pokriva to između nas. Ali pusti to. Bar se više ne plašiš skoro ničega što se tiče tebe jer ti je sada.. svejedno. Nisi vezana za ovaj život, al' u njemu ostaješ dokle god je neko vezan za tebe, dokle god ima ko da ti ne oprosti bilo kakvo dizanje ruke na / od sebe. Nisam se odmakla ni korak od onoga ko sam bila, a opet sam kilometrima daleko. I voleću to mesto, sve dok u njega ne može da dođe niko čija bih senka postala i na kraju nestala kada svane. Ja sam se zaljubila u mrak i sebično ga čuvala, sjedinila se s njim. Znaš šta? Ni ne trebaju mi odgovori. I onako je svaki laž koju prodam sebi... Do istine ne mogu ni dopreti. Istina je da sve ovo želim da ti ispričam, jer pričala sam ti skoro 5 godina i razumela si i da ništa nisam govorila. Razumela si me bolje od mene same. Ti. Ti si me videla onako kako želim da me svi vide. I od kad nisi tu, nisam sigurna ni da sam ja.

-Katarina

[solosissupposes]

hey gamers, it’s been a HOT minute since I got on here so just wanted to give a quick life update!

I’ve been kinda swamperted (heehee get it) with work and school lately but here’s a quick rundown of what ive been up to!

• got an internship at pokestar studios!! i was mostly just reading scripts for them and giving my thoughts, which was pretty easy because pretty much all their scripts were five pages and followed the exact same formula (i know ppl are saying pokestar has a reboot problem but tbh i think it’s charming)

• was also able to work with some of the talent too! kinda weird how most of them were random 15 year olds they found on the street but it was still pretty chill

• still a battle journalism major but I’ve been getting more involved in filmmaking/writing. Written a few sample scripts for pokestar studios so who knows maybe they’ll hire me as a writer

• been watching a looot of pokemon battles. Like so many pokemon battles. it’s cool until you realize that everyone is using the exact same strategies forever all the time.

• ista if i hear one more mf go “FERROTHORN USE GYRO BALL” im gonna minmax landorous everyone in the room and then myself

• one time i saw a rattata absolutely decimate a hydreigon so that was pretty cool

• got a part-time summer job at a pokepark/bar combo. most of my job there is making sure reach people’s pet murder machines don’t kill each other which is fun

• been exploring the queer scene of castelia city! lots of really neat lgbtq history here (and also a pretty bumping night life if you know where to look)

• ridley is still vibing as a solosis! he’s showing some signs of evolving soon. even when he’s a duosion im still calling this blog solosis-supposes because that’s #branding

anyways that’s me! gonna try to be more active on here in the future so let me know what yall wanna see coz im struggling for ideas

[poeticlicense12345]

Šuma Striborova

Sinoć sam pod dekom, osluškujuć' kiše zvuke,

Krenula na put stazom iz djetinjstva.

Silom gurnuh sjetu, tugu, patnju, muke,

Možda noćas, u prošlosti, neću biti ista.

Staza bješe strma, prepreke mi na vrat sjednu,

Na njoj blato, stijene, mulj i ponori

Ipak smatrah stazu svih nedaća vrijednu

„Ima lakši način!“ – razum glasno zbori.

Al' ne čuje srce gromki, mudri glas

I drži se svoga preteškoga druma

Sve prepreke ruši, za obitelj traži spas

Ni ne sluteć' da na kraju čeka Striborova šuma.

Šuma mračna, puna zloće, iz prikrajka guja vreba

Svaku zraku sunca blokiraše grane

Neću kleknut', majka sam, i dijete me treba

Čekam jutro, možda tada ipak sunce svane.

I uz zvuke kišnih kapi Stribor se pod deku uvuče

I sa vrata skloni mog teret taj najveći

Te upita šaptom da bar danas mijenjam juče'

Ja odlučih ponovno živjet' u nesreći.

text author: Adela Jukić-Osvaldić

[jelenajt]

Ponekad se tako srozamo na patetičnu verziju sebe, od straha od napuštanja. A u stvari, toliko malo možemo da uradimo i da utičemo, ponekad. A onda, bar budimo svoji i suočimo se sa tom odlukom, u punoj verziji. Jer, ista ta verzija nas, koja se odbacuje, nekada ih je privukla.

[sincerelyyoursg]

GABI GABI GABIII

znas mateja kao onog kool misterioznog lika aha ugl moj frend je nagovorio njega jucer jer mu je bio zadnji dan tu da dode i kaze mi bok e pa

matej (dolazi meni kad sam bila sa SVOJIMA) : ej bok umm tvoj frend mi je reko da ti kazem bok pa evo

ja (doslovno umirem): aa bok ahahaha

matej: ahaha

TO JE BILO TO I LIK JE OTISO DOMA I SAD MI JE FR REKO DA IMA NJEGOV SNEO I DA CE MI GA DAT AJME MENI JA SE BOJIM STA ON MISLI O MENI AL KAO

HELP TO JE TAKO AWKWARD JA NE MOGU al bar ste pricali ako ista 🙏 iskreno on se cini kao osobaa koja ne zna pricat s drugima i to, pa ce mozda bit bolje da se upoznate malo ‼️

[yandere-romanticaa]

Treba mi treća perspektiva

Pozdrav, po prvi put ti se obraćam na materinjem jeziku pošto mi nije baš ugodno objasniti na engleskom jer ne znam potrebne termine. Oprosti što ti oduzimam vrijeme - moram ovako jer se na Tumblr ne mogu ulogirati.

Nisam sigurna odobravaš li vent postove. Znam da neki to ne vole pa se ispričavam ako sam prekršila tvoja pravila. Ne tražim psihoterapiju ali pošto je specifična situacija nisam pisala po popularnijim stranicama tipa Reddit (r/Croatia) i slično da me se ne prepozna i eksponira po raznim portalima.

Znam da si i ti isto studentica pa me zanima tvoje viđenje situacije kao treće nepristrane osobe. Ispričavam se na duljini posta, ne moraš ni odgovoriti, bar da me netko čuje. Pošto prvi put koristim ovaj submit feature, ne znam je li se vidi mail koji je pravi (koristim ga za soc.mreže).

Ostalo mi je četiri ispita do diplome. Studiram sestrinstvo. Prekjučer sam bila na vježbama koje je vodio asistent s faksa.

Prijeti mi se komisijom (kakvom samo bog zna jer nije za završni rad sigurno) koju će on voditi i organizirati (valjda u petom mjesecu) jer po njemu ja nakon pet godina studiranja (dosta sam odužila studij) ne znam osnovne stvari i da me pustiti neće.

Na temelju čega bi me sprašio i koje gradivo bih ja trebala ponoviti nije rekao. Nisam se usudila pitati jer postoji šansa da blefira, spustila sam glavu kao visibaba i šutjela.

Svašta mi je izgovorio i to ispred kolega - od insinuacija da ja želim kupiti diplomu (po treći put sam upisala treću godinu i morala cijelu školarinu platiti) pa do toga da sam ja nesposobna za faks jer mi manualne vještine nisu dobre. Sa mnom studiraju kolegica i kolega koji su isto produžili studij i platili trostruko nego ja, njima se ništa nije reklo.

Čovjek me od samog početka mog studiranja prca i kad su negativni komentari, uvijek je on u pitanju. Stalno mi prigovara da sam nezainteresirana a to je zato što ga ne gledam u oči cijelo vrijeme kao moje kolegice i da nikad nisam nasmijana pa mi je dao imperativ da na njegovim vježbama moram to biti. Ne vidim kako njega to ugrožava.

O daljnjim posramljivanjima da ne pričam - pitao me iznos školarine i koliko puta sam platila. Nisam mu htjela reći koliko bodova sam imala do prolaza na drugom kolegiju koji je usko povezan s ovim što sad slušam pa se i tu naljutio. Rekla sam da sam pala, zašto je broj bodova bitan? Druge dvije iz grupe što su pale sa mnom, njih ništa pitao nije.

Onda mi je servirao priču koja je možda izmišljena a možda i nije jer sam se očito trebala naći u njoj. Kolegica s drugog smjera je imala grozne manualne vještine pa se provlačila na račun kolega koji su sve odrađivali umjesto nje. Ja to sebi ne bih dozvolila i nisam taj tip ali po njemu očito jesam. Pošto se cura silno trudila, pustilo ju se da diplomira a onda se dogodilo da nije prepoznala krvarenje i da joj je umrla žena od 24 godine kad je počela raditi.

Ima tu još toga, pogotovo od prošlih godina ali da ne duljim više.

Od ostalih stvari moram spomenuti to da me često gladi/stavlja ruku na rame duže nego što traje uobičajeni dodir. To mi baš i nije normalno pošto je uvijek meni s leđa i nisam vidjela da to drugima radi. Isto tako me zna često odmjeriti od glave do pete, pogotovo kad imam haljinu s naramenicama što znači da su mi ramena gola (van fakulteta sam bila tada).

Srela sam ga par puta u situacijama van faksa. Stalno je pitao koliko mi je ispita ostalo do kraja i što ću dalje (nisam iz grada gdje studiram). Inače se ne družimo privatno.

Kad sam se požalila tadašnjoj frendici ova je počela urlati na mene da ja umišljam kako sam njemu posebna jer je takav prema svima i da ga se ostavim jer je deset godina stariji i može mi biti otac.

To što sam rekla da mi je zgodan (kao što je i njoj te većini cura na fakultetu) ne znači da mi se sviđa. Svjesna sam da ja njega kao osobu a i on mene, zapravo ne poznajem.

Za razliku od nje, ja nikad nisam otišla kod njega u ured koji dijeli s još jednom profesoricom a ista je njoj bila mentorica za završni rad. Isto tako, nemam ni pisane tragove jer mu nikad nisam mailove slala niti bila u studentskom zboru kao što je ona (zato je imao njen broj).

Konačno pitanje: Jesam li ja uistinu luđakinja i umišljam stvari, ili mene ovaj čovjek manipulira/navodi na nešto?

Trenutna situacija je ta da od idućeg tjedna imam praksu. Rekao je da će mentorica dobiti naputak da mi se više posveti a ja se moram trgnuti. Ne radujem se uopće i hvata me jeza. Svojima doma ništa nisam rekla ali vide da nisam entuzijastična te da ih lažem.

Ispit pišemo u dvije prostorije jer nas je puno na godini a ovisno o tome u koju me stave, moguće je da ću biti tamo gdje je on dežuran. Pošto sam imala situaciju gdje mi je asistent s onog kolegija kojeg sam pala izgubio ispit (jedva su ga našli) bojim se da ovome ne bi palo napamet nešto slično.

Čovjek zna da ako ja položim ovo iz prve, da on mene više neće vidjeti jer mi tada više nije asistent koji drži vježbe, osim ako ne ostanem u gradu gdje studiram ili ga pozovem u komisiju za završni rad (možemo birati dva člana, jedan mora biti s mog faksa).

Da nije takav prema meni, možda bih ga i pozvala ali kako sad stvari stoje - ne želim. Tvrdi da ne trebam shvaćati to što je rekao preosobno. Ja mislim da to nije u redu. Nisam zaslužila da me se tapše po glavi jer znam što su mi mane ali ni ovakve komentare pogotovo.

Koliko god se on pravdao da mi želi dobro, te je valjda taj tip tough love pristupa, ja mislim da to nije u redu. Nije toliko otresit prema drugima.

Isto tako mi zamjera to što meni ovaj faks nije bio prvi izbor nego sam ga upisala jer nisam bila sigurna što želim. Kad dođu kolegice s drugih fakulteta i srodnih smjerova jer nisu mogle naći posao u svojim strukama onda je to u redu. Nije ni on htio biti medicinski tehničar nego doktor a žrtvovao se zbog razloga kojeg neću ovdje pisati pošto je veoma specifičan ali čak je i plemenit.

Ostali mi govore da će proći i da ga ignoriram ali ja se bojim. Kome god ovo pričam, ja ispadam nezahvalna i bezobrazna prema njemu a on divan jer se trudi.

Ja sam ovo procitala jedno tri puta i bi li mi vjerovala da jos nisam skontala sve? Ne znam, ovo me tako zbunjuje, toliko stvari ti se dogodilo da mi je malo tesko pohvatati... Koliko sam JA skontala (nemoj me ozbiljno shvacati, boga pitam jesam li upravu) ali taj lik kako si mi ga opisala malo zvuci kao neki, um, manijak? Kako mi je opisano i koliko sam ja skontala, zvuci mi kao da se taj lik zacopao u tebe ili nesto tako i sad se istresa na tebe jer je kretencina ™ ... To jos sto si mi rekla kako te gleda kad si u haljini bila, to mi je tako creepy bilo... Svaka ti cast sto si uspjela tako dugo na faxu ostati, ta upornost ce biti korisna!

Ne mislim da si luda. Ako se ovo stvarno tako dugo dogadja, stvarno ne bi rekla da si neka paranoicna ludjakinja. Vjv te spucao stres, ali ne dovoljno da sad izmisljas ove stvari.

Ja stvarno ne znam kako da ti pomognem, evo da ti direktno kazem. Ja studiram Engleski i na drugoj sam godini, na zalost nije cesto da profesori sad zloupotrebljavaju svoju poziciju - jedna kurva od profesorice je oborila jednog mog kolegu jer je na testu imao 9/10 bodova. Ne serem, covjek je imao jebenih 9 od 10 bodova, i opet ga oborila. Majka mi je jos jednom pricala kad je mladja bila ona na faxu jednu njenu prijateljicu je neki profesor non stop pitao bio da ide na veceru sa njim, jedva ikako polozila njegov predmet radi toga.

Ako je moguce, reci svojoj obitelji. Jer druze, low key sam bez teksta. Sretno ti i cuvaj se.

[cheddaver]

bez titla i bez datuma pa ti provali. jbg ako promenim ceo templejt ponovo, jedva cu se snaci sa ovim podesavanjima. nije ni bitno naravno. boli me jetra. hepatolog dakle. jer ne znam sta je. svakako nista sto valja. a to se sad kosi sa ovim... lekom. sustinski ne pise mi se. muka mi je, juce sam jedva dosla do kuce, a nikad teze se popela uz stepenice. sad bih otvorila status na viberima itd, ali ne zelim da me "prate". ne zelim da iko zna ista. radulovici se nesto nisu pretrgli, a dragane opet nema, kao ni ace. u jednu ruku se plasim za njega, u drugu ne znam vise kako i odakle da sakupljam snagu za novo zapocinjanje kontakta, nove pokusaje. pijem kafu, 5 ujutru je, jazz. ne znam sta dalje. nikako da zavrsim IT film, drugi deo. odavno nisam bila u filozofskim svetovima. fali mi to. ili ne? ne znam sta mi fali. night falls like a vulture... izgleda da je pesma moje starosti, umiranja. to mu dodje kao nesto rage against the dying of the light. evo cale se kao vampir budi. treba daa uzmem bar colobreathe i insulin.

[smorko5]

Kako je propala fabrika "Ivo Lola Ribar" u Železniku!

(preuzeto sa Interneta)

Ja sam odrastao pored te čuvene Lole, okružen ljudima koji su praktično svi tamo radili. U Železniku, u kome je praktično svako imao nekoga ko je radio u Loli, a često su i po dve, tri generacije radile tamo. Ah, rekoh "radio u Loli"? Pa sad, to je malo nategnuto. To "radio". "Dolazio na posao" je nešto tačnije

U Loli je (na njenom "vrhuncu"), krajem 70tih, početkom 80tih bilo oko 5000-6000 zaposlenih (zavisno šta se sve računalo u "Lola" fabrike). Međutim, "pravih" radnih mesta je, zapravo, bilo mnogo manje. U naručenoj studiji "Sistematizacija radnih mesta u pogonima fabrike Ivo Lola Ribar u Železniku" iz 1978. godine se pominje cifra od maksimalno 2000-2500 "realnih" radnih mesta, a treba uzeti u obzir da su i autori ove studije pripadali istom sistemu, pa su i tih dve, dve i po hiljade zapravo "okićeni". A i sama Studija je nekako "nestala", nije je više nigde bilo, bila je, blago rečeno, "neugodna". Moj ćale ima još uvek jedan primerak, sačuvao za uspomenu U hodnicima upravne zgrade se moglo čuti da je realni broj radnih mesta u Loli zapravo oko 1500-1800, i to sa sve zastarelom tehnikom koja je bila na raspologanju.

Zastarela tehnika? Tjah, Lola je pre imala prepotopsku tehniku, posle 2. Svetskog Rata dovučenu što od nacionalizovanih fabrika negde drugde, što dobijeno/dovučeno od Nemaca, valjda kao ratna reparacija. Lola je negde do kraja 60tih godina, možda najkasnije početkom 70tih godina nešto i modernizovala, naručivala čak vrlo pristojnu tehniku (mašine, alate, opremu), pogotovo u poređenju sa drugima u bivšoj Jugoslaviji. Ali, od početka 70tih godina je investiranje prestalo (zvanično: "potpuno iskorišćavanje već postojećih resursa", a zapravo nije bilo para, problemi sa kreditima, itd). Tada započeta modernizacija nikada nije završena, pa je par pogona imalo relativno nove mašine (a nešto mašina je i sama Lola pravila, u pogonima Lola Alatne Mašine), a ostatak je imao opremu koja je često bila iz 1920tih i 1930tih godina (!). U to vreme je krenula i eksplozija zapošljavanja u Loli - kao što je bilo uobičajeno, preko veze, ali opet, svako u Železniku je imao neku vezu u Loli, pošto su praktično svi ostali već tamo radili

Onda je počelo da upada u oči da se broj radnika povećava, a "količina rada" za te radnike (čitaj: količina naručenih mašina, opreme i sl.) ostaje ista, ili se i smanjuje. Inače, ovo "smanjuje se broj porudžbina" je bio teški tabu u Loli, to nije smelo javno da se kaže, ni dole u pogonima, a tek u Upravi ili na sastancima SK, mogao je posao da se izgubi zbog toga. Tek, zapošljavanjem praktično "celog" Železnika je kupljen socijalni mir, a nova oprema nije ni bila potrebna. Recimo, umesto uvođenja motorizovanih kranova za hale i šinskih transportera za teške terete (što je od inženjera i majstora predlagano bar 300 puta u 30 godina, i isto toliko puta odbijano), tereti su se u pogonima transportovali "kičma-transom", iliti njih desetorica-dvadesetorica uprte pa nose, ili natovare na neka izanđala kolica i slično, i guraj... Ali, eto, deset, dvadeset (nekvalifikovanih) ljudi više je imalo "posao", ergo nisu džabalebarili kući i bunili se protiv države.

- - - - - - - - - -

A kako se kralo u Loli... O tome mogu knjige da se pišu, i španske serije da se snimaju Sve što nije bilo zakovano (ma šta zakovano, zakovano i zavareno i sa tri katanca zaključano) se, naravno, odnosilo kući. Nekoliko potpunih setova alata po radniku se podrazumeva, pa svi očevi i dedovi u Železniku su popravljali automobile, pravili gelendere i zidali kuće alatom iz Lole. Od sredine 70tih su uveli kao "markiranje" alata, tj izgrebu "Alatne Mašine" ili "Livnica" ili samo "ILR" na alatu i to je to. Jedina razlika je bila što su sad svi popravljali kola i pravili gelendere sa markiranim alatom

Uglavnom, kralo se na tone i vagone, a pošto su svi odatle, iz Železnika, nisi mogao a da ne čuješ o svakoj akciji, to je bila javna tajna. Kada su iz pogona izneli vagon (da, vagon) pun šrafova i profila koji su tu bili na kaljenju. Kada su u Upravi izdali direktivu da se pisaće mašine zašrafe za stolove (!). Kada je iz Lola Kompjutera pokradeno svih 30ak PC-a i industrijskih PC-a, lemilice, čak i malo bolje stolice koje su oni imali. Kad su šefovi pogona bili na nivou nemačkih gastarbajtera, jer su i oni imali 2 stana od Lole i vikendicu i mercedesa. Kako 2 stana? Easy, dobiješ stan jer si šef, pa se razvedeš na par meseci od žene koja isto tu radi u Loli (naravno), pa ona kao samohrana majka odmah "skoči" na listi za stan skroz gore (a ako nije skroz gore, onda se malo... pogura), pa onda i ona dobije stan, a nije se čak ni formalno odselila nazad kod mame posle "razvoda" ... A vikendicu izgradiš od materijala i alata iz Lole. A ako si malo jači šef, onda uzmeš lepo i majstore iz Lole da ti rade vikendicu. U radno vreme. Svi su ili na "spoljnom zadatku" ili su svi od tog istog šefa prijavljeni kao "bolesni". Milina.

I skoro svako je imao i neko imanje negde ili rođake na selu, pa kad dođe sezona radova na polju, pola Lole se "razboli" i nema ih nedeljama i mesecima. Dok se ne ovrše ili ne poseje. I tako, mogao bih do sutra da pričam o tome, Hiljadu i jedna priča iz Lole

- - - - - - - - - -

A onda je pukla tikva slavnih 90tih, a počelo već tamo negde krajem 80tih... Porudžbine su spale skoro na nulu, i to malo što se radilo je bilo u svega par pogona, tamo gde je neke porudžbine bilo. Recimo, kada su dobili prilično veliku porudžbinu da opremaju nekoliko kompletnih ciglana sa mašinama i opremom, pa je stotinak i više ljudi stvarno imalo posla neko vreme. Ostali su bili uglavnom na prinudnim odmorima ili su zevzečili po halama. Ej, u Lola Livnici, usred hale se igrao fudbal u po bela dana, čak i za džabalebarošku krivina-kulturu u Loli je to ipak bilo nešto novo (ili, novo dno). Eh, 90te... "Došla" je Slobina hiperinflacija, ne bi li se finansirali ratovi i sopstvena pozadina na prestolu, došli su novi "kadrovi", pre svega SPS i JUL. I onda je tek krenula otvorena krađa i čerečenje. Svi pogoni Lole su dobili SPS ili JUL direktora, pa su malo potom "privatizovani" tom istom direktoru, pa je onda odrađen taj 1 ili 2 još preostala ugovora koji su dobijeni, pare od ugovora u sopstveni džep, a nova firma, bivši pogon Lole, je potom zatvoren, naravno kad je gubitaš A radnici naravno nisu primali platu po 3, 4, 5 godina....

Jedan od majstora u Loli je otvorio firmu za reciklažu gvožđa, čeilka i ostalih metala. Tik do Lole, deli ogradu sa njom. Kad je njemu krenulo... Mislim, strug iz 1932. je težak bar 3 tone, još kad ga... dobiješ... besplatno, margina zarade je astronomska. Ili par tona čeličnih profila koji tu, 5 metara preko ograde, stoje naslonjeni na zid hale i/ili razbacani i zarasli u travu. Samo treba imati pravu ideju na pravom mestu, jel'te Ne mora ni da se govori, čovek je danas milioner, prodao je firmu nekim Nemcima ili Austrijancima, i sad živi u Španiji. Preduzetnik čovek, pa uživa u plodovima svog napornog rada.

Jedan vodeći inženjer Lole Alatnih Mašina, koji pre Slobinih kradovremena nije bio šef, je kao novi poslanik SPS-a u Skupštini Srbije napredovao, pa postao direktor jednog od pogona Lole. Od Lole je onda "kupio" zemljište u blizini centra za šaku DM (Slobina hiperinflacija), otkupio 4 Lolina kamiona, i za džab-džaba "otkupio" gomilu građevinskog materijala koja je poručena ko zna kada za renoviranje zgrada i hala u Loli. Onda je dovezao svoje nove kamione u Lolu, tamo natovario prvo sav građevinski materijal, a potom i celu opremu za jednu od ciglana koju je Lola tada pravila (!). Da, da, tek tako. Moglo se, tad, pogotovo kad je čovek poslanik SPS-a. Odvezao to lepo na svoj novi plac, i doveo Loline radnike na taj isti plac. Da mu sazidaju ciglanu i građevinsko stovarište. A onda je dao otkaz u Loli, i postao direktor novog stovarišta i ciglane u Železniku. SPS je poslao i TV ekipu da napravi dokumentarac o uspešnom privredniku u vreme sankcija (!!). Naravno, u to vreme, a bogami i sada, niko tamo nije smeo mnogo da talasa o tome, ono, svi se znaju, pa te pojede mrak ako talasaš... Dođe Buta i ostala rent-a-utoka ekipa koja visi kod stare posluge, sada kladionice, u Železniku i ugazi te. Da nije tužno, bilo bi smešno....

Na kraju, kad su se svi SPS i JUL kadrovi poslužili, došla je i prosta raja na red. Noću se preskakala ograda i kralo to što su SPS/JUL lopine još ostavile ili previdele, iznosile su se stolice, ormani, iz Upravne zgrade kod Tehničke Škole su odvalili i sve lavaboe, je*i ga, bili onako od "šarenog porculana", pa nisu mogli da odole. Iz portirnice je privatna "firma za zaštitu lica i objekata", iliti kriminalci angažovani da štite par poslednjih "direktora" odnela telefonsku centralu i komandnu tablu sa monitorima. Iz hala koje su okrenute prema jugu, tj. prema poljima i livadama su seljaci krali i iznosili sve živo. Čak su zidove hala od lima noću sekli i odnosili, eno desetine svinjaca i torova u Sremčici i Taraišu napravljenih od Lole... Bukvalno.

I to je to. To se desilo sa Lolom u Železniku.

[neekokotevoleo]

Priznajem, govorili su mi da dignem ruke, da odem.. Govorili su mi da bolje sutra dolazi samo ako odem od tebe. Saslusala sam ih tada. Otisla sam, verovala sam svima njima. Proslo je mnogo, svaki dan je bio ispunjen necim, svaki dan je bio drugaciji. Tokom dana dok sam u guzvi, polazilo mi je za rukom uspela sam da iskontrolisem misli, i svedem na to da cak samo jednom, dvaput pomislim ta tebe. I svaki dan preguram nekako. Tuga nije postojala u mom zivotu, bar je tako okolina mislila. A onda bi pao mrak, i jebeno bi sve ispivalo na povrsinu. Prazan krevet, hladna leva strana. Nema te, nema tvojih ruku da me zagrle.Nekako me ukrade san, prepustim se, jer znam da te u snovima jedino imam. Sanjam te i sve je tako lepo, a onda se probudim i nastane haos. Jer nemam te, imam utisak da bih tada mogla svet da okrenem samo da te na tren zagrlim. Vremenom sam naucila da i noci prezivim. Kazu, smejem se vise, vise nisam nervozna, a niko ni ne sluti da je to samo maska. Maska koja skriva realnu situaciju duse. Nosila sam osmeh samo kako ne bi pitali za tebe, bilo mi je lakse glumiti srecnu jer tugu zbog praznine koja je ostala kada si otisao niko ne bi razumeo. Proslo je mnogo od tvoga odlaska. Nije te bilo.. Bila sam ubedjena da sam te prerasla sve dok prvi put nisam popila. Nekoliko casica je bilo dovoljno, ista zelja se probudila. U glavi su se opet motali nasi trenuci. Tada sam shvatila, pogresila sam. Najvise sam pogresila sto sam slusala sve njih, kada je jedino trebalo da poslusam sebe. Mozda oni jesu meni zeleli dobro, ali nisu ni svesni bili da si jedino ti za mene dobro.

neko ko te voleo

[juravin]

🐶☕ Bark-ista Extraordinaire: A German Shepherd's Coffee Brewing Adventure 🌟🐾

🐶☕ Bark-ista Extraordinaire: A German Shepherd's Coffee Brewing Adventure 🌟🐾 Prepare to be delighted by this paw-some photo of a German Shepherd sitting behind a mini barista bar, proudly wearing a Starbucks apron! 🐶☕ This charming snapshot captures the essence of a canine's playful spirit, as our furry friend embarks on a coffee brewing adventure. 🌟🌈 As the Bark-ista Extraordinaire serves up smiles and caffeinated concoctions, we're reminded of the joy and laughter our pets bring to our lives, even when they step into unexpected roles. 🐾💕 So, let's raise our cups to this adorable German Shepherd barista and the unending happiness our four-legged companions provide! ☕🐶 #BarkistaExtraordinaire #GermanShepherd #CoffeeLovers #DogsOfInstagram 🐶☕🌟🐾 Read the full article

[nepoznati-poznanik]

Da li me subjektivni osjećaj vara ili si opet tužan?

Želim ti ispričati šta sam shvatila ovih par mjeseci. Uzela sam negdje presjek svih godina, šta sam naučila, a gdje sam ostala tvrdoglava. Shvatila sam teoriju koja govori o tome što sve samoće su prolazne, a ni jedna nije ista. Radi se o samoćama u različitim dijelovima života. Kada smo mali želimo prijetelje, iako smo voljeni od strane roditelja, braće, sestara, porodice, svejedno želimo nekoga naših godina. Osjećamo se usamljeno ako ne nađemo prijatelje u školi, na kursevima i slično. Negdje do srednje je i dobro, ali tada se ljudi opet rastaju po različitim srednjim školama i opet smo usamljeni. U srednjoj obično upoznaš lijepo društvo, ali opet izbor fakulteta, grada studiranja oteža druženje. Neke ljude viđaš jednom-dvaput godišnje, s nekima se još slabije čuješ i opet se trudiš naći prijatelje jer si usamljen. Na fakultetu upoznaš dobrih, loših, čudnih, talentovanih, vrijednih, manje vrijednih ljudi, ali imaš bar jednu osobu s kojom si baš blizak. Svejedno kroz par godina, negdje sa 22-25 godina si opet usamljen, ali ovaj put vjerovatno usamljeniji nego prije, tražiš prijatelja, a i životnog partnera. Kada upoznaš osobu sa kojom klikneš, znaš to je ta osoba, koja je za dobra tebe, sklopite brak, obostrani osjećaj usamljenosti: vrijeme je za dijete! Nakon prvog, poželiš druga svom djetetu ne osjeća usamljenost i rodi se još jedno dijete. Ako si radio sve kako treba, živio kako treba, bio dobar sin/kćerka, brat/sestra, muž/žena, otac/majka, znaš zašto ti se javlja usamljenosti u tim nekim godinama, spreman si za susret sa Bogom.

Zašto ne molim za smrt više? Kroz neke godine do 18. bila sam sigurna da se budućnost neće desiti. Toliko su me nervirala pitanja poput "Šta planiraš poslije srednje?", ne planiram ništa. Planiram gledati u ništa, postati ništa, kao da će za mene postojati svijet kad mene više ne bude. Moj svijet prestaje sa mnom. Tako sam mislila. Sve je lako kad si mlad, ne razmišljaš, želiš što prije riješiti se obaveze prema životu. U principu, sa ovih 20+ znam koliko nisam spremna, koliko mogu uraditi, koliko ima nedovršenih stvari za napraviti i pomisao na smrt mi se više ne čini ispravna. Živjeti i raditi apsolutno ništa još 30-40 godina, stvarati sebi težinu u prsima zbog grijeha od neživljenja koji je plod moje ravnodušnosti bi me više uništio nego činjenica da živim i smrt dočekam 'kao dragog prijatelja'.

Shvatila sam, ne želim u času smrti ležati u groznici i pokrivati se misleći da me smrt neće naći. Želim biti dostojna tog trenutka, ne želim patiti svoju dušu i obavijati je crnilom prije vremena.

Ne znam šta ti se trenutno dešava u životu, nije ni potrebno, ali vjerujem da te čeka još dosta lijepih trenutaka u životu, dragih ljudi, učenika, izlazaka i zalazaka sunca, dobrih knjiga, kupanja na Uni, filmova, animea, uličnih mačaka za pomaziti, pogleda koje ćeš fotografirati, sajmova za posjetiti, nemoj sve to propustiti. Neću ti reći, "nemoj biti tužan" ili "biti će bolje", vjerovatno neće, ali ti si hrabra osoba koja je spremna i sposobna prkositi svim vjetrovima i olujama tvoga srca. Ako Bog da, smiriti će se sve, doći će neko ko će izliječiti sve tvoje samoće. Saburaj i pazi se povreda. 💙

Ako nisi raspoložen za odgovaranje, ne moraš. Vjerovatno se nećeš složiti sa većinom toga, možda će te i naljutiti. Izvini ako sam te uvrijedila sa nekim dijelom poruke, možda i prije u razgovoru.

slažem se haman sa svime što si rekla i u pravu si. i jasno mi je da je i ovaj osjećaj prolazan kao i sve na ovom svijetu i to da ovaj svijet nije stvoren da u njemu budemo sretni. ali eto, snaći ću se već nekako ako Bog da. hvala za poruku 🤗

[aristotels]

ja ponekad uđen u dućan vidin ih dođe mi in kazat "nemojte se nervirat ja ću samu sebe poslat u pičku materinu skužajte na smetnji" kažen bože moj još da me ubije neka od njih ako je pitan di je pašata pomidora letiću kroz ponistru ka metak al još su bolje u malim mistima one te doslovno pošalju u kurac direktno kad te vide, onda još postanete najbolji prijatelji pa ti tamo govore da ih jebe otkup mandarina i kaš ti obrat svoje mandarine i evo samo da ona meni kaže saće bit neka akcija na wc papir i koja je to cura šta je bila samnon u dućanu jel to neka rodica ona ju NIKAD PRIJE NIJE VIDILA SAMNON, konobarice ista stvar ova jedna mene svaki put gleda ko partizan švabu dođen u kafić naručin kavu mislin ubiće me žena pepeljaron eto jednom me nije bilo dva tjedna u kafiću ja dolazin ona meni cila zabrinuta da di san ja bila pa ni da prođen, pa bar da me u prolazu vidi šta je meni bilo jesan bila bolesna pa kako to ja ni da se JAVIM a odma je kafić kraj kuće ona se zabrinila cila, ludi narod al to mi je masu bolje nego kad negdi sidnem a onda konobar ustvari odma dođe i pita me šta ću popit jednom su bili pristojni prema meni negdi u inozemstvu govorili mi "dobar dan" i "kako mogu pomoć" i "jel sve u redu" ja se usrala nisan znala šta da kažen kako reagirat morala ić popit tablete nek nam živi naša istočna evropa

the most comforting aspect of the east european market is that the cashiers look at you like they're moments away from twisting your neck and pulling your spine out

[cheddaver]

arhivacija i hologramski orgazam

imam i onu gomilu sekundarnih fejs accountova, ali opet, ja bih zelela da sve konacno bude na jednom mestu. kao neki presek i pocetak u isto vreme. i da bude definisano pod mojim identitetom stvarnim. da ne srljam levo desno okolo naokolo. to je nekad bilo interesantno kada je uostalom i net bio drugaciji. secaam se starog youtubea, i fejsa cak tada, mogao si da imas 100 profila i dizajna, pozadina, sranja... nista nije bilo zanimljivije od tog starog yutuba, od pre nekih 10-15 godina. vise od 10 bre!

juce je bila ova danijela, pa ok je zena. danas treba da dodje dragana, i mislim da tu zatvaramo. odnosno... ne znam. umorna sam. slabo sam spavala, opet sam smrsala, itd. sve ovo je stres. e da bacim pogled na oglase za stanove. nema nista. sada gledam samo i iskljucivo centar, po mogucstvu blizu nas, i cao.

ma znas sta... sutra da danica oce da dolazi zbog cerke ili jbm li ga, nek dodje gore kod mene, al za dzabe. ma ne bih joj dinar dala. ako se ovaj stan sredi ikada. bila je sinoc i duca. uvek neka ista prica sa njima. ne razumem nikolu. ali ima tu nesto, bas juce sam razmisljala... zajebao me svetski ali ja sa njim imam neku povezanost, mozda i malo nenormalnu. on ima to nesto u sebi. ali to je mnogo bolesno. ili i nije toliko? mislim, realno... sta bih ja bez njega, pa cak i bez obzira na sve ovo sada sto je bilo? ali dobro jebes to.

boli me glava. nisam nocas spavala, rekoh mozda to. oko 5 sam popila xanax i sad jos pijem kafu, evo pola 9 je. nisam isla u wc, a ova zena treba oko 11 da dodje. fali mi bar jedaan jebeni dan iskuljucenja mozga. dva dana. samo 48h da ne znam ni kako se zovem ni prezivam.

jer ova zuc ne moze drugacije da se smiri ni pod razno. 2 nedelje pijem antibiotike. najvise bih ja volela da je tu danica i da ja sad mogu opusteno da se razvlacim do daaljnjeg. taj neki osecaj laznog mira i ususkanosti koji ona zaista jestse stvarala. meni je to i dalje ostala misterija. kao da je riba ili rak u podznaku. znam da joj je mesesc u blizancima. i jeste dvolicna, tako se ispostavilo. ali kao da tu ima jos neke vode, i to bas te najteze, najsumornije, bas ribe. ona u dubini duse jeste osecajna. mislim, to je sada potpuno kontraintuitivno. to je samo fakat. zapravo ona spada u slabice. nazalost. i onda sve osobine koje proizilaze iz slabosti, makar bile i ozbiljne vrline, padaju u tu vodu. i sama mi je rekla, slaba sam. realno to je srz svega. eto barem je toliko bila iskrena. sta joj onda mozes zameriti? ali ne mozes na slabost da prodjes. ne mozes se voditi onim "slabost je zenska snaga". nema toga kada muda treba da prorade. eto gledala je mene kako se borim (mrzim tu rec - borba je prava samo onda kada zaista mora da je bude, kada izbora nema), i kao da nije verovala cemu je svedok. da takva osoba moze uopste da postoji. moze da mi bude zahvalna u neku ruku. da uci cerku kako da se priprema za zivot. ona cak i nije imala neku majcinsku figuru. pa je cak i neobicno to sto je mene tako po malo posmatrala. ali ja nemam kapacitet da mi ljudi budu deca. jedva i caleta odgajam. jbg nekad se setim i one jakne za koju je trcala da mi kupi, za tako neke sitnice koje nije morala ni da spomene, i bude mi zao. nije ona skroz samo odradjivala sve ovo. niko ne bi mogao tako. ali vremenom ce shvatiti, i ako zadre u tu jebenu dubinu, nece moci da se laze da me nije izdala. da nije "pukla" bas onda kada nije smela, da nije cak ni iskreno rekla da joj treba malo recharge, i to bih shvatila. nego uljuljkana u iluziju, pustila je sve niz vodu, i ode mast u propast. secam se nenada kada bi je to jednom rekao, na gradilistu kad radi, u fazonu samo momenat opustanja i nepaznje... i sve moze da se srusi. takav je zivot. ali to opet proizilazi iz tih nenormalnih porodicnih odnosa, gde su njena deca od skoro 40 godina vezana za nju kao da su u pelenama. pa jbt mama radi za 600 i vise evra. da bi cerkina guzica se vozala tamo vamo i imala tamo jebarnik koji svi otplacuju, a ovde posao i decka i stan i mamicu, i jos neki dinar, i eto da bi cerkica dobila uslove da se okoti u miru. e vala neces preko moje grbace.

ok, ja imam u sebi tu neku, takodje, patologiju. kad nanjusim taj odnos mamica cerkica, iz mene pocne da kucka atomska bomba. zato bi bilo idealno da ta zena ima sina, ali sta znam vise. ne mogu da to nesto sto meni toliko fali, tako surovo dozivljavam na svojoj kozi, a sa one strane duge, gde ne mogu da prismrdim. samo pomisao na neciju uljuljkanost u mamicina nedra, ali uljuljkanost u svakom smislu te reci, to mi je mozda najosetljivija tacka. jer niko ne zna kako je ostati sa ocem zenskom detetu, makar i najbolji bio. boriti se (opet ta jebena rec) protiv zenskih azdaja, makar i najboljih ala milce. zasto, pa zato sto su one spolja gladac unutra jadac. razore te neprimetno. moras da budes musko. prisilno. da spoznas zensku prirodu iz tacke gledista, bukvalno - makroa. jer sve zene su kurve. na jebenu zalost. sorry kevo i ti si bila kurva. pa i ja sam kurva. mada na neki drugi nacin. svaka kurva ima svoj kalup. sto kurvi dvesta sisa a sto miliona cudi. i posto znam kako mame brane svoje cerkice od surove realnosti, znam dinamiku keva cerka, po svojoj kevi, onda me to izbezumljuje. jer znam sta nemam. a sta mi fali. tako da seljanke, take notes, trebace vam. na kraju dana ste shvatile, ravice male, ko je ovde musko. cija saka o sto, cija rec je amin. take notes. ovo ti je, ravice mala, lekcija za cerkicu. i cerkici za sebe. ma jebem vam bre mater u picku raspalu mrtvu. meni ces krv da sisas picka ti materina. jebote sto me boli glava!!!!!

[petitprincekiryu]

for the great dragon to whom their shared god composer is enraptured, he carefully sets down the barrel of traditional aged sake to leave as an offering outside the room of reckoning, without going in. it wasn't his UG and he was not invited in, so he knew better than to step inside, but offerings in the trail of the judged were always acceptable.

BONUS: