#ћирилична калиграфија

[shorin74]

Добих на поклон фототипско издање Београдског паримејника од другара. Мислим да сте већ сви приметили да имам тај фетиш са старим српским књигама, тако да мојој срећи нема краја.

Ова књига је из доба св. Саве, дакле крај XII века, тј. из доба Мирослављевог и Вукановог Јеванђеља. То је једна од најстаријих очуваних српских књига. Писана је на ћирилици, старо-српским (старо-словенским) језиком, такође то је најстарија књига у фонду Народне библиотеке Србије.

Ради се о руком писаној књизи која је горела, па неке странице имамо, неке странице немамо, негде имамо само фрагмент… уствари је сачувано мање од половине страна. Недостају корице и прве стране па не знамо коме је намењена књига али се сигурно ради о највишим племићима из породице Немањић или највишим оцима наше цркве тога времена. Књига је настала у Рашкој и писана је уставним писмом.

Београдски паримејник је састављен из одабраних одломака (паримије) из двадесетак књига Старог завета и два одломка из Новог завета. Ова књига се највише чита око Великог поста како би се верници ојачали у посту и припремили за Васкрс. ��ато је 15 паримија говоре о Васкусу. Остале паримеје су посвећене Божићу, Богојављењу и другим празницима из цветног циклуса.

Већина људи меша термине ”Библија”, ”Свето писмо”, ”текстови наших отаца” и слично, сматрајући погрешно да је све то уствари Библија. Библија или Свето писмо се  састоји из Новог и Старог завета.

У средњем веку у Србији није постојао превод целог Старог завета, већ су основ нашег црквеног учења представљали пре свега Нови завет и неке одабране приче (паримије) из Старог завета. Зашто само ”одабране” приче – зато што није одговарао цео Стари завет. Па ваљда је сваком јасно да је православље утемељено на Новом завету и да се управо тако и зове јер се хришћани нису слагали са старом јудејском религијом тј. Старим заветом.

У једном гостовању на телевизији изјавио сам да Библија није постојала у средњем веку у Србији. Због ове изјаве нападоше ме са свих страна многи јер се коси са оним што смо учили у школи. Међутим моја изјава и даље стоји. Вук Караџић (католик) је превео католичку књигу названа Библија и њоме преплавио Србију оног времена. Због тога је био у сукобу са нашом црквом и сматран страним агентом.

Рецимо, Мирослављево јеванђеље је Нови Завет и нема Старог Завета у књизи. Београдски паримејник садржи одабране приче из Старог Завета. Треба имати у виду да је проучавање и читање Старог завета и тада и сада препоручено само за искусније вернике који су већ добро упућени у Нови завет јер је потребно разумети поруку у тексту на исправан начин.

Неки наши историчари ће ово објашњавати тако што ће рећи како у Србији тога доба није било превода са грчког и да зато нисмо имали комплетну Библију.  Међутим, ја се са овим не слажем и сматрам да је у средњевековној Србији хришћанство било подучавано сасвим исправно без ватиканско-екуменских имплементација које ћемо у пуној снази добити када Вук објави Библију на српском.

Треба имати у виду и да у доба Светог Саве када ја ова књига писана, Грчка је део Латинског царства (католичког) и да теза да је грчко православље исправно, а да ми од њих касније употпуњујемо своје црквене обичаје једноставно не стоји. Пре ће бити да смо кориговањем свога учења према грчком, у каснијим вековима, уствари направили отклон од православља из доба Немањића.

Зашто је то битно? Па битно је због тога што се превођењем католичке Библиј�� од стране Вука и Даничића започиње један период у нашој историји у коме се до данашњих дана покушава у нашу свест имплементирати екуменизам (уједињење православне и католичке цркве) и како хришћанство уствари потиче од Јевреја (јудео-хришћанско порекло). Тиме се истина оног времена криви и иде на воду данас најачој светској осовини јудео-хришћански блок, тј. све земље запада и Израел. Довољно је прочитати Законоправило Светог Саве и било би свима јасно какво би он мишљење имао о екуменизму и јудео-хришћанској тези.

Са друге стране историчари византолошких института се труде да нам објасне како је у позадини свега ”грчка служба”, ”грчка књига” или ”грчка реч”. Намерно намећући порекло наших књига и служе од Грчке. Међутим и овде се ради о замени теза јер тај ”грчки” језик је уствари био језик Римског царства тј. Новог Рима, за који данас постоји измишљен назив Византија. Нису наши владари пре Немањића писали грчким језиком већ званичним језиком римског царства. Тако да тврдња да је књига базирана на грчкој Септуагинти је само делимично тачна. Исправније је речи да је ова књига базирана на Септуагинти књизи Римског царства.

На крају треба рећи да преводи Мирослављевог јеванђеља и Београдског паримејника не постоје. Сматра се да је то исто као и у ”грчким” књигама па нема потребе преводити. Међутим, увидом у Номоканон Светог Саве могу вам рећи да разлике и те како постоје. Истина је да постоје силе унутар наших института и цркве које не желе превод ових књига јер заљубљено гледају у ”грчке” књиге. Такође истина је да нисмо ни преивше способни за превод ових књига јер је мало стручњака за ову тему и трећа истина је да мало кога то уопште занима данас.

Не постоји ни цео превод најважније књиге Законоправила (Номоканона) Светог Саве. Преведен је само први део, професор Миодраг Петровић је у то уложио цео свој живот. Из пера оца наше нације Светог Саве можемо видети какај је он стави имао према католичкој цркви, грчким филозофима и јеврејској цркви. Тај став је у потпуној супротности са екуменистичким тенденцијама које постоје у нашој цркви данас.

Молим вас погледајте ову књигу страдалницу. Та књига је уствари симбол наше српске културе и у истом је стању као и наша нација. Књигу Београдски паримејник у .пдф-у можете видети овде.

Иначе ова књига је штампана у само 800 примерака и не може се наћи у слободној продаји већ се углавном поклања амбасадорима и високим званицама. Често помислим како је то штета, међутим реално гледано када би и била у слободној продаји нико је не би купио јер људи које интересује ова тематика у нашој земљи има јако мало.

За крај уживајте у светлописима (илуминацијама) из књиге:

Београдски паримејник, књига из 12. века Добих на поклон фототипско издање Београдског паримејника од другара. Мислим да сте већ сви приметили да имам тај фетиш са старим српским књигама, тако да мојој срећи нема краја.