#љуте

[dessertnew]

 Разлика између љуте и слатке хране

 Разлика између љуте и слатке хране

Људи више воле различите укусе у својим оброцима, што је основа слатке и слане хране. Па, која је основна разлика између слатког и сланог? У слаткој храни доминира укус шећера или меда као у дезертима, док је кисела храна сасвим супротна, пуног укуса, често понекад зачињена и повезана с храном потребном, а не удобношћу.

Они се, међутим, надопуњују на вечери у корист непца. Свињетина као љуто…

[bast38]

КОМУНИСТИЧКИ ОТРОВ ЗА ЛАКОВЕРНИ СВЕТ Браћо и сестре Децо наша љубазна, Морамо вас упозорити на противверско и подмукло струјање из иностранства. Ма колико веровали у здрав разум и разборитост нашег света, који још није исцелио љуте ране из минулих ратова, ипак морамо рећи, да се шири комунистички отров, који у нашим данима, изгледа, долази до претећег изражаја. Прикривен утицај те немани данашњега доба има значај опасности зато, што се она нарочито омладини нашој приказује у једној невиној а примамљивој одећи. Међутим, у самој својој суштини то зло прикрива у себи најстрашнији отров, који непоштедно убија и душевно и физичко здравље. Тај отров разара породицу, грађанско друштво, па и цело народно и државно биће. Он је судбоносан зато, што је заснован на примамљивој и јевтиној лажи: обећава, замислите, свима и сваком рај на земљи! Лаковеран свет, обузет материјалистичким жудњама а припреман да заборави шта треба да буде напаћени Србин и увек свестан хришћанин, без размишљања прихвата таква вашарска обећања. Не постоји никаква средина. Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или – отпадници нације, интернационалисте, тј. припадници некакве магле, грађани белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вере, без морала. Баш због такве опасности наша је ду��ност на данашњи дан, када се слави и велича МИР ХРИСТОВ, да скренемо пажњу на првом месту родитељима. Омладина је узданица Цркве, народа и Државе. Вечно и свагдашње добро наше омладине има најбоље место у нашем Архипастирском, очинском срцу, као што је децу највише волео и наш Божански Учитељ и Спаситељ (Мт.19,14): »Ко саблазни (ко наведе на зло) једнога од ових малих, који у Мене верују, боље би му било да себи обеси жрвањ о врат, па да тоне у морску дубину« (Мт.18,7). Многи и не распитују какви су то извори, одакле извире та отровна сугестија, то разорно семе комунистичке струје! А не питају зато, што се све комунистичке лепе приче заогрћу у невину одећу. »Као што се сатана претвара у небеског, светлог анђела, тако се исто и сатанине слуге претварају у тобожње слуге правде« (1.Кор.11,14-15). Главни извор комунистичких превара налази се у безбожништву, у материјалистичком разумевању самога човека, света и живота уопште. Њихова »наука« нема рачуна да појединци, да друштво, народ и човечанство – да сви живе уредним, моралним и богоугодним животом. Неће они то. Њима није потребна Истина. Неће они Бога. Њима је потребна лаж. А у згодном су положају, »јер лаковерни свет гута лепе приче«. Њима нису потребне никакве везе између земље и Неба, између човека и врховног Творца и Промислитеља. И ако постоји дух, ми сви живимо духовним животом; осећамо да постоји дух, ипак ти нови »вођи« и »усрећитељи« свима стављају брану пред очи и као факири сугерирају свима и свакоме: а, не, духа нема!… Духовни живот не постоји. Постоји само материја. Проповеда се, дакле, једна највећа лаж и лудост, али појединци, нарочито омладина ипак ту лаж прихвата, мири се са њом и обожава те волшебнике!… Отуда задатак не само Цркве, већ и грађанског друштва, Државе а у првом реду школе, да се спречава ширење безбожности. Без тога све остале противкомунистичке радње остаће без жељеног успеха. Коров се никад не сече, јер после опет израста. Он се из корена чупа. Ваш свагдашњи молитвеник у Господу, патријарх ВАРНАВА (1936. године)

[palankaonline]

„МИЛИОН СКОВИЛА ИЗАЗОВ“ У ПИЦЕРИЈИ „МОЈ ГРАД“ https://ift.tt/32omCOX У недељу 17. новембра од 13 часова у пицерији-играоници „Мој град“ биће одржано такмичење у једењу љутих паричица. Сваки такмичар ће добити по парче пице и љуте папричице (хабанеро, јолокиа, моруга) Победник је такмичар који први поједе и папричице и пицу. За победника изазова награда је палета љутих производа које је обезбедио произвођач а другопласирани … Nastaviti čitanje https://ift.tt/eA8V8J #СмедеревскаПаланка #Србија #вести #новости #Паланка #Serbia #news #Palanka

[vaseljenska]

Ако желите дуго да живите, једите ово!

Ако желите дуго да живите, једите ово! http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/ako-zelite-dugo-da-zivite-jedite-ovo/

[srbstvo-blog]

Сви моји Преци, које често сањам Били су Срби, и ја им се клањам. Полуписмени тежаци, горштаци И горосече, али православци. Хвала им што нам кроз љуте године Сачуваше ова брда и долине По којима се још разлеже јека Од Њине песме, псовке и лелека И рађају воћке, које посадише Ти стари воћари, Те бивше радише. Сад су Прах, помешан са земљом и песком Мир Душама њиним у Царству небеском! И ја, Њин потомак и дужник, од главе До пете, земљољубац и ђак Светог Саве Желим да проживим, остарим и умрем У Земљи Србији и да будем грумен Ове Земље, о којој певам без предаха И у којој светли Прах мојих Предака! И моји потомци, ђаци, земљоделци И војници, Срби су ко и моји Преци. Благолики, мекодушни тврдоглавци И груборечићи, али светосавци. Ако ову дугу зиму зла презиме Сачуваће своје име и презиме. Хвала им што бране Гробове од траве А кућни праг и славски колач од троглаве. Благосиљам им софре и колевке Захвалан што смем изаћи пред Претке. Нек им се димљаци на кућама диме Све док укућани славе Крсно име! А ја, њин предак, слуга без ајлука И без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука. Желим да проживим, остарим и умрем У Земљи Србији и да будем Грумен Ове земље, о којој певам без предаха И у којој светли Прах наших Предака! https://www.instagram.com/p/BsBShA-h6Pe/?utm_source=ig_tumblr_share&igshid=duji6jm67r63

[rasen-rs]

http://www.rasen.rs/2018/12/dragos-kalajic-ideologija-trodelnosti/

Драгош Калајић: Идеологија троделности

У монографији Средњовековна цивилизација Западне Европе Жака Ле Гофа, троделно друштво илустровано је минијатурама са страница манускрипта хронике Џона од Вустера из XII века које приказују грозоморно сновиђење Хенрика I, краља Енглеске, у коме му прете, с одговарајућим оруђима, представници три сталежа: ратари, потом витезови и коначно свештеници. Слободни смо закључити да ту суверен влада, на врху троделне структуре заједнице, уз неопходну подршку сва три сталежа. Ако би ликовни приказ европског идеала и стварности троделне структуре заједнице потражили широм оптиком, најпотпуније сведочење пружила би нам слика Сеоба Срба Паје Јовановића. Ипак, да би потпуније схватили њен иконолошки смисао морамо имати у виду и историјску околину сеобе.

Драгош Калајић; фото: Стандард.рс

Велика контраофанзива европских снага на азијатске завојеваче – што је уследила успешној одбрани Беча, 1683. године – изазвала је код Срба огромне наде у скоро ослобођење од ропства под теретом исламске псеудоимперије. Срби, из свих, слободних као и окупираних крајева отаџбине дизали су се на оружје и придруживали походу војске цара Леополда, који их је децембра 1688. године позвао у борбу, обећавајући слободе и повластице. Изгледало је да ће азијатски душманин Европе бити одбачен с оне стране Босфорског мореуза али је и та прилика – попут свих претходних и потоњих – изостала захваљујући недостатку европске или бар хришћанске солидарности, пречесто оптерећеном и издајом.

У трагедији о којој је реч издају је починио краљ звани Сунце: уместо да се придружи и помогне ослободилачки поход цара Леополда, Луј XIV је склопио савез с исламском псеудоимперијом како би злоупотребио сусређеност војних снага царства на европском југоистоку и провалио с војском у Фалачку, јесени 1688. Леополдови стратези били су принуђени да одмах упуте највећи део војске и придружених јединица српских ратника са југоисточног на западни фронт одбране царства. Та издаја Луја XIV је битно допринела преокрету односа снага на балканском фронту те су бедни остаци царске армије, након пораза у бици код Качаника, окренули у брзо па и панично повлачење ка северу, остављајући незаштићени српски народ крвожедном осветољубљу окупатора Европе.

Када је сила исламске псеудоимперије поново заузела Ниш – родно место римског императора Константина – поражена европска војска добила је слободу за повлачење под условом предаје свих Срба, свих узраста, који су потом били листом побијени. О том великом искушењу српског народа сведочи анонимни летописац из манастира Дечани: ”Ох, ох, ох, горко уви мње! Љути страх и беда тогда беше; матер от чедех раздвајаху, а от оца сина; м��аде робљаху, а старе секаху и дављаху. Тогда на се человеци смрт призиваху а не живот от проклети Турака и Татара. Уви мње, љуте туге!” (Панић-Суреп, 1963)

Тако је била покренута највећа сеоба српског народа из окупираних простора ка царству, коме су Срби били потребни да би га бранили од азијатских претњи и најезди, дуж Војне Крајине. Цар Леополд обратио се тада предводнику сеобе Срба, патријарху Арсенију Чарнојевићу писменим признањем те позивом да истраје у раду да се „ варварско-отоманско тиранство уништи и угаси .”

Приказ сеобе Срба наручили су, крајем XIX века, од Паје Јовановића, патријарх Георгије Бранковић и Црквени сабор, као српски одговор слици Михаља Мункачија, Арпад оснива мађарску државу, направљеној за потребе прославе хиљадугодишњицемађарске културе и државе. На жалост, Јовановићево дело – плод не само националног саосећања већ и опсежних историографских истраживања – није било приказано на реченој изложби јер уметник није имао довољно времена да изврши битне промене, какве је налагао наручилац, намеран да том сликом посведочи како сеоба Срба није била пуко повлачење народа пред туђинском најездом већ долазак војно и политички организоване силе.

Како сведочи трећа, коначна верзија тог дела, из 1945. године, уметник је свој доживљај сеобе Срба кристалисао око троделне структуре заједнице, оличене представницима функција духовног суверенитета, одбране и плодности. На десном крилу фронтално развијеног поретка, испред густо збијених редова борбене коњице, истиче се витез-оклопник у галопу, са заштитнички усправљеним копљем у десници. На левом крилу је оличење функције плодности, мајка с дететом те народ ратара а у средишту су високодостојници цркве, предвођени патријархом Арсенијем Чарнојевићем, с обележјима вере. Поглед уметника или осматрача призора је одсредиштен те пада у простор између представника племства и свештенства, где испред свих корача, у опанцима, с пушком на рамену, мужевно одлучно, узор српског ратара-ратника, односно крајишника, вековима на ватреној линији одбране Европе од азијатских завојевача.

Кад га осматрамо погледом што уме и да проживљава виђено чини нам се да он носи терет много већи од оне „ огромне трагедије сна на плећима сељака”, о којој нам потресно сведочи Езра Паунд већ у првом стиху првог певања из пизанског заточеништва. (Pound, 1953) На својим плећима тај српски ратар-ратник носи не само трагедију великог пораза Европе већ и терет дужности и одговорности све три функције заједнице, преузетих силом ванредних околности што за српски народ трају већ вековима. Тај српски ратар-ратник долази из великих даљина и изгледа да својим замишљеним погледом под дубоком сенком скупљених веђа још даље стреми. Изгледа да је за такав усиљени марш кроз историју неопходно умеће вишебојног огледања у свакој од три основне функције-дисциплине евроаријске заједнице.

Идеологија троделности

Сваки поглед ка хоризонтима евроаријских исходишта европског човека мора уочити да су она – у домену политичких стварности или идеала – обележена јединственим својством које је Жорж Димезил одредио називом идеологија троделности. Реч је оидеалном моделу троделно устројеног поретка заједнице, саздане од засебних али повезаних те комплементарних функција: суверенитета, одбране и плодности. У идеалној, евроаријској заједници прва функција садржи суверенска и судијска, магијска и религијска деловања; другу функцију извршава, у првом реду, борбени елемент аристократије и анархичне младости, док трећа обухвата низ поља делотворности, од материнства до пољопривреде, занатства и трговине. Најдревније правно одређење дужности три функције садржи законик живота индијских Арија, Манава-Дхарма- К астра, по коме је њихов прописатељ Пуруша, објединитељ природне и свемирске димензије човека те оличење начела делотворности свемира:

„Ради заштите свега створеног Пуруша је произвео одређене делатности, подељене међу онима који су рођени од његових уста, од његових руку, од његови бутина и од његових пета. Брахманима је наложио да подучавају, проучавају, приносе жртве за себе, приносе жртве за друге, да поклањају и примају дарове. Кшатријима је наложио да штите народ, да поклањају, да приноси жртве и изучавају свете књиге те да буду узвишени над предметима чулних задовољстава. Чување стоке, давање милостиње, приношење жртви, читање (светих списа), трговање, позајмљивање новца с интересом и обрађивање земље су послови одређени за вајшије. Пуруша је слугама доделио само један посао: да служе остале класе без кивности.” (I, 87-91)

Сажимајући своја вишедеценијска истраживања вишестраних појавности идеологије троделности – од евроаријских пантеонадо структура заједница и forma mentis евроаријског човека – Димезил је закључио:

„такво (троделно) разврставање, или су, у легендама, помоћу којих су објашњавали сопствено порекло, делили њихове, такозване ‘почетне’ састојке међу категорије тог истог разврставања; друго: у античком свету, од земље Сиријаца до Херкулових стубова, од Либије и Арабије до Хиперборејаца, ниједан неиндоевропски народ није изричито исказао, практично или идеално, такву структуру, или, ако је то и учинио, било је то након одређеног додира – на сагледивом месту и у времену – с неким индоевропским народом.” (Dumézil, 1958)

Идеологија троделности је координатни систем светоназора евроаријског човека с којим он осматра и доживљава, спознаје и осећа те одређује значења и значаје ствари и појава у арени своје животне борбе. У спознајној перспективи једна од последица поседовања таквог координатног система је вредносни примат улоге над њеним извршиоцима: као да улоге припадају платоновском свету идеја а извршиоци свету настајања и нестајања. Како историјско искуство сведочи, тај примат улога чини их неприкосновеним и неусловљивим спрам сила настајања и нестајања те омогућава трајну мобилизацију извршилаца. Дакле, ту су улоге вечне а људи смењиви и смртни. Труд превазилажења оног смењивог и смртног у правцу уздизања тежишта бића до разине типа или херојске улоге јесте чин метафизичког преображаја који Хомер истиче називајући своје јунаке „ боголиким”. И управо ту се идеологија троделности показује целовито отелотворена сувереном и војсковођом Агамемноном, што личи на три бога, представника три функције: „ Очима својим и главом на громовитог личаше Дива, / пасом на Ареја бога а грудима на Посидона.”(Илијада, II, 7, 378-379)

Ни богови евроаријског пантеона нису поштеђени од строгих испита иманентних начелима идеологије троделности, принуђени да због неуспеха уступају места другим. Покрети смена одвијају се не само у кругу пантеона већ и између богова и људи, што указује на мене па и на опадања религијске свести. Зато понекад, на сценама митова и легенди, нека историјска личност успева да својом особеношћу толико заклони парадигматску улогу да она ту остане позната само под одговарајућим именом и презименом. Тако је и Исус Христос, у многим мислима и срцима, заузео место евроаријског Спасиоца, примерице иранскогСаошyанта (Autran, 1935) – рођеног дословно безгрешним зачећем, јер му је мајка девица – који се победоносно враћа при крају сваког циклуса, дугог три хиљаде година, да изврши велико исправљање и преображење света. Долазак Саошyанта обећавају, бар хиљаду година пре нове ере, аријске химне Јашт:„ Када мртви буду васкрсли, / Живи (Саошyант) ће доћи без оклевања, / По вољи живот ће бити преображен.” (XIX, 11 и 89) У народним надама средњовековне Европе та исконска ишчекивања метаисторијског спаса пробудила су се и кристалисала око фигура попут Фридриха II Хохенштауфена те Марка Краљевића, за које одговарајућа предања говоре да нису умрли већ да у средишту свете планине, са својим ратним присташама, очекују крај најгорег доба, када ће изаћи у победоносни јуриш против сила зла. Управо као што чини ирански Саошyант, при крају четвртог, мрачног доба.

Судећи по кристализацијама повесног искуства евроаријских народа у облику митова и легенди, структуреидеологија троделности су омогућавале не само складни живот заједнице – у знаку сарадње свих њених функционалних делова – већ и интеграцију других етничких скупина. Митска и епска предања о ратовима између Аза и Вана, Латина и Сабињана или Ахајаца и Тројанаца извесно исказују борбена искуства евроаријских народа на путевима евроазијских расејања. Тамо где су етничке или расне разлике између освајача и домородаца биле превелике – није их било могуће интегрисати кроз трећу функцију (као Ване или Сабине) већ је била образована посебна, четврта класа, попут оне зване шудра, за староседеоце Индије. Добар пример успешне интеграције пружају легенде о стварању Рима уједињењем различитих етничких скупина, односно функција. Полубог, rex-augur, Ромул, заједно са својим латинским друговима, носилац је прве функције. Njему помаже Етрурац Лукумон, са својом групом професионалних ратника а Сабињани, богати староседеоци, оличавају трећу функцију.

Идеологија троделности је прва особеност политичког бића евроаријског те европског човека, не само у хронолошком већ и квалитативном смислу. Разноврсни облици или одрази идеологије троделностиобележавају и одмеравају целокупну политичку повест Европљана, од Платонове Државе – најпотпунијег доктринарног описа њених садржаја – до сталешких скупштина Европе пре буржоаских револуција, које су преокренуле одговарајућу хијерархију те омогућиле узурпацију власти од стране непроизводних и паразитских делова трећег сталежа. Управо историјска истрајност тог уз��ра устројства заједнице богова или људи – што довољно оповргава еволуционистичке теорије по којима је у питању само једна од етапа у развоју сваког друштва – указује на његову метафизичку, односно надисторијску природу и порекло.

Метафизички корен троделности

Пре сваког покрета истраживања повесних израза или одраза идеологије троделности неопходно је имати у виду њен метафизички корен, плодоносан у низу домена, од евроаријских представа космоса и пантеона до митолошких бића подземног света, од идеалних модела квалитативног, политичког устројства заједнице до спознаја основних, конститутивних елемената човека. Под светлом чињеница густине, учесталости и значаја домена појава троделности, тројстава или утростручености можемо закључити да је у питању особеност евроаријског света чије су моделе – силом додира, сукоба или мешења – усвајали други, ближи или даљи културни кругови.

Идеологија троделности је посвудашње распрострањена, широм евроаријског света те стога опажамо како не само у политичком или друштвеном домену већ и на многим другим пољима сложене целине бивају обично представљене аналитички разложене на три основна, квалитативно различита али комплементарна и незаменљива састојка. Најизразитији пример троделне структуре евроаријских пантеона пружа словенски Триглав, обједињење три функције, оличених Сварогом, Перуном и Световидом. Судећи по Велесовој књизи, први поменути бог тог тројства врши функцију плодности космотворачких размера: „ Хвалимо Сварога, деда божјег који је свему роду божјем зачетник / И творац је свега живог, вечни извор који тече лети / и свуда, а зими и никада не мрзне.” Другу функцију врши Перун: „ Ти оживљаваш нас непрестаним окретањем круга и водиш стазом / Права кроз битке до Велике Трзне.” Прва функција припада Световиду а обухвата низ суверенских и магијских послова, од чувања постојаности стожера свемира и Свароговог точка нужности до просветљења људи: „ Богу Световиду славу / узносимо јер он је бог Права и Јава и њему појемо песму јер је светлост / кроз коју видимо свет.”

Не само пантеонима већ и многим делима евроаријских богова је иманентно начело троделности. Тако, примерице, Пуруша, сунчано божанство аријских Веда, прописатељ дужности сва три рода аријске заједнице, оличава начело делотворности свемира те га одмерава и тако одређује посредством своја „ три широка корака” што стварају три димензије простора и тросвет: небо, међупростор и земљу (Рг-веда,VIII,29, 7). Евроаријски народи знају за постојање три неба: дневног, ноћног и јутарњег, које је ��лод њиховог венчања. У Chandogya-upanisad (VI, 2, 3-4) људски домен састоји се од три елемента: први, духовну ватру (тејас), створило је космотворачко биће, покренуто жељом за умножавањем сопства; тејас је створила воде а воде храну. И ово тројство је повезано с идеологијом троделности јер је моћ „ отварање(пролећних) вода” једна од основних одлика Индре, најомиљенијег бога дружина младих ратника.

С идеологијом троделности је повезано и учење индијских Арија – најпростије изложено у Бхагавад-Гита – о три основне димензије или дисциплине којима треба да се подвргавају људи, саобразно својим природама, односно могућностима: Jnanayoga, Karmayoga и Bhaktiyoga. Прва је посвећена знању, друга припада свету делотворности и борби а трећа, најмасовнија, састоји се од пасивног предавања божанском и одговарајућих молитви те ритуала. Божанска хипостаза ту упозорава на неопходност деловања: „ Не може човек освојити слободу деловања држећи се подаље од деловања, нити може досегнути савршенство пуким повлачењем из света.” (III, 4)

Према доктрини древних упанишада, пракрти, примордијална супстанција света, као и вечне моћи божанског сопства, поседују три основна својства или врлине (гуна): сат т ва, рајас и тама с . Дословносаттва означава суштаствености, потпуност или оно што постоји те је у језику упанишада коришћена за описивање прве гуна: постојана светлозорност. Рајас означава свет осећања (али и прашину) доктамас (тама или тмина) указује на помраченост ума, као супротност својству званом саттва. На другом крају евроаријског света, Платон, у Држави, излаже слично учење о основним својствима бића, дакле оумности, пожудности и срчаности (тхимос) – „ која се ставља на страну ума ако се он не слаже са пожудама… ако (срчаност) није рђавим васпитањем сасвим искварена” (IV, 440е-441а) – уоченим у низу од човека до државе. При поређењу обе доктрине уочљиво је да се разлике између значења ознака врлина заправо међусобно допуњују и појашњавају. Саттва, односно постојана светлозорност је одликаумности, омогућена, према Платоновом учењу, отвореношћу ума за божанска просветљења. Срце је средиште тхимос те и зато то својство овде преводимо са срчаност, премда та реч обухвата круг осећања (рајас) својствених другој функцији: од срдитости и страсности до полетности и борбености.Пожудност пак изискује тамас, дакле стање помрачености ума.

Општи оквир гуна је Дхарма (Закон) док код Платона односе између својстава усклађује „ унутрашње деловање правичности”: „ Потребно је како ваља свако (својство) поставити где му је место као што чини онај ко је господар своје куће и самог себе. Тако се постиже уредност и пријатељство са самим собом, као и усклађеност оних трију својстава, сасвим онако како се то постиже у музичком саглашавању троструког: оног највишег, оног најнижег и оног средњег, не рачунајући на оно друго што се између ових може уметнути. Тако ће све то, на тај начин повезано, омогућити да у свему из мноштва настаје једно, умерено, складно.” (IV, 443д)

Између људског елемента и државе је породица те њен проширен облик, звани задруга – такође прожетидеологијом троделности – најдуже очуван у озакоњеном стању код крајишких Срба (Семјан, 1960). И класично евроаријско породично станиште, звано кућа (с тежиштем у физичком домену) или дом (с тежиштем у породичном домену) саздано у шумовитој, северњачкој прапостојбини, од дрвета, осведочава идеју и начела троделности. Основни део, обично уземљен, одговара трећој функцији јер се ту чувају средства за одржање живота, од алатки до намирница. Средишни део је надземљен, с огњиштем и често осовинском гредом, што симболише дрво живота, стабло свемира или axis mundi, а таван, под двосливним кровом, одговара духовној природи прве функције. На тавану бивају одлагане ствари које заслужују чување те сећање или ствари које је потребно – због магијских разлога – привремено одстранити из средишног простора. У тавану, према низу веровања, бораве духови предака а то је и простор кроз који у кућу улазе богови те Сунце, у време Сунцоврата, потом преобучено у хришћанског Божића. (Чајкановић, 1994) Можда је идеја складне спреге различитих функција – иманентна идеологији троделности – садржана и у евроаријском корену (*дем- или *дем/а/) низа имена станишта, од старословенског дому, санскртског дамахи авестског дамана те српског дом до старогрчког домос и латинског domus: неки глаголски те именични изводи из корена служе не само у речницима грађења архитектонских облика већ и обликовања међуљудских односа. Тако из корена *дем= или *дем(а) перспективе снаге означавања и одређивања воде ка широком хоризонту, од латинског доминус до старословенског домовитиј те домовина, до„ српскогдомаћина, што усредсређује у својим рукама управу над задругом, који у самом одређивању сопственог имена открива представу заједништва као душа те посебне организације породице.” (Бути, 1962)

Бенвенист пак сматра да су речени корени само хомофони а значењски сасвим различити те стога сврстава изводе у три засебне породице (владање, грађење и дом-породица) док остало приписује „ контаминацијама”: „ Непобитно је да су се између тих облика, рођених из та два корена, произвеле контаминације, као на пример у Хомеровом старогрчком између до(м) (дом-породица) и домос (дом-грађевина).” (Benveniste,1969). Ако су Бенвенистова разликовања основана, остаје много значајнија чињеница да оно што он назива „ контаминацијама” одаје одговарајуће потенцијалности те склоности не само лексичких корена те грађе већ и људи. Када Виргилијев Енејузвикује „ Hic domus – hic patria est!” – он упркос различитости корена домус и патриа исказује, из дубљег или древнијег слоја трезора језика и потреба, осећање органске спреге та два појма, сачуване у другим гранама евроаријског стабла, примерице у словенским: дом – домовина. Према налазима евроаријских истраживања Гамкрелидзеа и Иванова „ општеиндоевропски лексем *т’ом- са значењем ‘дом’ и ‘устројство’ означава основну друштвену јединицу индоевропских племена која претпоставља обједињење и сједињење становитих људи повезаних одређеним родбинским спрегама.”(Гамкрелидзе, Иванов, 1984).

Предочивши низ примера симболизма тројства који су у непосредној или посредној вези с идеологијом троделности ваља нам се упитати зашто евроаријски човек обичава да види целине одређених ствари и појава видљивог и невидљивог света разложене на три а не – примерице – на два, четири, пет, десет, тридесет или безброј елемената. Несклоност евроаријског човека свођењу мноштва различитости у безоблично Једно – како то чини супротна, хтонска forma mentis, од дравидске Индије, преко семитског Блиског истока до пелашке Хеладе, од култова Мајке земље и Дионизија до еротологије Аристофана из Платонове Гозбе и метафизике Плотина – може бити објашњена недостатком одговарајућег психолошког порива. Реч је о психологији често очајничког трагања за разрешењем неразрешивих унутрашњих дуализама, односно противуречја, иманентних човеку који је створен мешањима разнородности на најужем делу Светског копна, на правцима судара и веза Европе, Азије и Африке. Истог порекла је и основна монотеистичка сублимација порива најнижег слоја људске мешавине, што ствара пол људске супротности спрам пола наводно неодредиве и непојмљиве апстракције зване Једно.

Прво, односно најдревније осветљење изложене запитаности пружио нам је – али не и значајну помоћ – с��авни упанишадски мудрац Јаџнавалкија, одговарајући краљу Видаџда Шакалију:

„ У том тренутку Видаџда Шакалија га је упитао: ‘Колико Богова има,оЈаџнавалкија?’ Он одговори посредством бројева датих за призивање: ‘Три и три стотине, три и три хиљаде’. ‘Тако је’, рече други, ‘али колико Богова уистину има, о Јаџнавалкија?’‘Тридесет и три.’ ‘У реду’, рече му, ‘али, у ствари, колико има Богова, о Јаџнавалкија?’ ‘Шест’. ‘Тачно’, рече му, ‘али, у стварности, о Јаџнавалкија, колико има Богова?’ ‘Три.’ ‘Да’, рече му, ‘али,’уистину, о Јаџнавалкија, колико има Богова?’ ‘Двоје.’ ‘У реду’, рече му,‘али, уистину, о Јаџнавалкија, колико има Богова?’ ‘Један и по.’ ‘Да’, рече му, ‘али, у ствари, о Јаџнавалкија, реци ми, колико има Богова?’ ‘Један.’‘Да’, рече му, ‘а шта су онда оне три стотине и три те три хиљаде и три?’ Јаџнавалкија одговори: ‘То су, у ствари, њихове велемоћи (махиманах), али у стварности нема више од тридесет и три Бога.’” (Brhad-arannyaka-upanisad, III, 9,1-20)

Слободни смо закључити да је за евроаријског човека тројство или троделност најпожељнији облик крајњег уопштавања и свођења сложених целина ствари и појава Неба и Земље. Тој склоности генерички претходи потреба или воља да се предмет сазнања сагледа, дакле одреди и прикаже целовито, без остатка. За евроаријског човека тројство или троделност су крајњи домет спознајних уопштавања где је одржива витална целовитост која изискује дијалектичке односе, дакле унутрашње супротности или комплементарности. Испод броја три су два и један: дуализам и укидање сваког разликовања, спрам којих веродостојни евроаријски те европски човек гаје урођене одбојности, понекад прожете и ужасом или одвратношћу, као пред некаквим чудовишним хибрисом.

Ваља имати у виду и историјску основу: на својим миленијима дугим маршевима кроз евроазијске просторе, покренути из околоарктичке прадомовине, оковане наглом глацијацијом, ка југу евроазијског континента, евроаријски човек се суочавао с бројним изазовима туђинства међу којима су с интелектуалне тачке гледишта најзначајнији они што су сводиви на симболизам вредности званих безброј (мноштва), два(дуализма) и један (неразликовања). Ка безброју те амбисима бесмисла водили су аријске богове умножавајући вртлози тропски бојне маште дравидских староседелаца Индије. У тим умножавањимааватара божанства су само привидно, кванитативно јачала а заправо су пропадала, одрођавајући се од ведске бити до наказне непрепознатљивости, једнако као и олимпски богови у оговарањима предевроаријског слоја, пелашког плебса.

Већ на тлу Индије евроаријски човек суочио се са замкама и ограничењима дуализама, настојећи да их превлада управо доктрином три гуна, попут оне коју сунчани бог пред��је младом ратнику Арџуни уочи бит��е, на сцени Махабхарата:

„ Једнако ценећи задовољство и бол, добитке и губитке, победу и пораз, устај у борбу; тако нећеш прекршити правило… Веде се односе на домен три гуна али ти буди слободан, о Арџуна, учини се слободним од парова супротности, с поузданим хтењем стремећи ка врхунској стварност, не хајући ни да купујеш, ни да гомилаш, господар си свог истинског сопства.” (Бхагавад гита,II, 38-45)

Једнаку одбојност према левантинском дуализму показао је европски човек, вековима касније, градећи – на темељима једне реторичке формуле крштења из Јеванђеља по Матеји (28, 29), искоришћене попут неке исприке – величанствену катедралу светог Тројства. Веома је упутно за наше разматрање да су у времену пре Никејског сабора најмање разумевање спрам те теолошке творевине показивали владике из азијских и афричких провинција царства, од Тертулијана и Оригена до Климента Александријског и Дионизија Александријског. Била је неопходна одлучна заповест римског поглавара Дионизија да се наметне догмасветог Тројства. Није наш задатак да разматрамо да ли је заправо нужна усиљеност те грађевине тројства прави узрок њене тајанствености или спознајне непрозирности коју исповеда Блажени Августин, упућујући на унутрашњи мир као предуслов сагледавања таквог виђења:

„ Ко може да схвати Свето Тројство? А ипак ко то не говори о њему ако се уистину говори о њему? Ретка је душа која зна шта говори кад о њему говори. И препиру се људи и боре, и нико без унутрашњег мира не може да види то виђење.” (Исповести, XIII, 11, 12)

Да би свето Тројство учинио доступнијим верницима, Блажени Августин предлаже да почну вежбањем”,односно „ осматрањем три ствари у себи”, које су посебни допринос евроаријској доктрини гуна:

„ Мислим ово троје: бити, знати и хтети. Ја уистину јесам, ја знам, ја хоћу; ја сам онај који зна и хоће; ја знам да јесам и знам да хоћу; ја хоћу бити и хоћу знати.” (Исповести, XIII, 11, 12)

Ни дуализам раја и пакла није прихватљив евроаријском те европском човеку који га је ограничио или бар ублажио уводећи између њих трећи елемент, чистилиште. Послуживши се низом осведочења веровања да се молитвама за мртве могу олакшати њихови греси те одговарајућим обичајима, попут оног званог „ крштење за мртве” (Прва посланица Корин ћ анима, 15, 29), католичка мисао је успела да изгради доктрину чистилишта те да је усвоји као догму на Саборима у Фиренци и Тренту 1563. године. И та доктрина је троделна, посредно одржавајући идеологију троделности. У складу с магијском димензијом прве функцијом те идеологије први елемент доктрине чистилишта утврђује постојање једног interregnum-а између раја и пакла, где ће праведни проводити одређено време е да би се потпуно очистили, све док не искупе дугове почињене својим гресима. Други елемент – обележен борбеном делотворношћу – чини природа досуђених казни: оне ту циљају да прочисте праведника а не да га вечно муче, као у паклу. Трећи елемент је прилично саобразан тржишној, односно купопродајној димензији треће функције идеологије троделности: верницима је допуштено да врлим делима – не само молитвама и испаштањима већ и даривањима цркви, у новцу и натури – искупе И прочисте ближњег у чистилишту.

Према општем мњењу из доктрине Светог Тројства изведени су многи модели виђења троделних структура историје, од миленаристичких (Ђоакино да Фиоре) до философских (Хегел), од очекивања трећег Рима (после Рима и Константинопоља – у Москви) до очекивања Трећег Рајха. У свим тим моделима, упркос различитости њихових извора, основа и садржаја, осведочава се темељна потреба европског човека да се супротстави струји настајања и нестајања, силама темпоралности и пролазности те да време, односно повест не само одреди, геометри зује , већ самим тим и осмисли.

(Изводи из огледа „Усправница троделности”, уврштеног у студију Европ­ска иде­о­ло­ги­ја, ИКП „Ни­ко­ла Па­шић”, Бе­о­град, 2004)

Извор: dragoskalajic.com

РАСЕН

[posmatraclegenda]

Наслов: Re: Србија званично проглашена за најсиромашнију државу Европе, Линк: http://ift.tt/2vqdk6g, Садржај:

Они који за Вучића гласаше немају право да се љуте. Како су гласали одлично су прошли. Ми остали имамо право да се љутимо али смо у мањини. 😢😢😢

[vjekoslav]

Божићнa посланицa из 1936. се преноси у целости: "Браћо и сестре Децо наша љубазна, Морамо вас упозорити на противверско и подмукло струјање из иностранства. Ма колико веровали у здрав разум и разборитост нашег света, који још није исцелио љуте ране из минулих ратова, ипак морамо рећи, да се шири комунистички отров, који у нашим данима, изгледа, долази до претећег изражаја. Прикривен утицај те немани данашњега доба има значај опасности зато, што се она нарочито омладини нашој приказује у једној невиној а примамљивој одећи. Међутим, у самој својој суштини то зло прикрива у себи најстрашнији отров, који непоштедно убија и душевно и физичко здравље. Тај отров разара породицу, грађанско друштво, па и цело народно и државно биће. Он је судбоносан зато, што је заснован на примамљивој и јевтиној лажи: обећава, замислите, свима и сваком рај на земљи! Лаковеран свет, обузет материјалистичким жудњама а припреман да заборави шта треба да буде напаћени Србин и увек свестан хришћанин, без размишљања прихвата таква вашарска обећања. Не постоји никаква средина. Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или – отпадници нације, интернационалисте, тј. припадници некакве магле, грађани белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вере, без морала. Баш због такве опасности наша је дужност на данашњи дан, када се слави и велича мир Христов, да скренемо пажњу на првом месту родитељима. Омладина је узданица Цркве, народа и Државе. Вечно и свагдашње добро наше омладине има најбоље место у нашем Архипастирском, очинском срцу, као што је децу највише волео и наш Божански Учитељ и Спаситељ (Мт.19,14): 'Ко саблазни (ко наведе на зло) једнога од ових малих, који у Мене верују, боље би му било да себи обеси жрвањ о врат, па да тоне у морску дубину' (Мт.18,7). Многи и не распитују какви су то извори, одакле извире та отровна сугестија, то разорно семе комунистичке струје! А не питају зато, што се све комунистичке лепе приче заогрћу у невину одећу. 'Као што се сатана претвара у небеског, светлог анђела, тако се исто и сатанине слуге претварају у тобожње слуге правде' (1.Кор.11,14-15). Главни извор комунистичких превара налази се у безбожништву, у материјалистичком разумевању самога човека, света и живота уопште. Њихова »наука« нема рачуна да појединци, да друштво, народ и човечанство – да сви живе уредним, моралним и богоугодним животом. Неће они то. Њима није потребна Истина. Неће они Бога. Њима је потребна лаж. А у згодном су положају, »јер лаковерни свет гута лепе приче«. Њима нису потребне никакве везе између земље и Неба, између човека и врховног Творца и Промислитеља. И ако постоји дух, ми сви живимо духовним животом; осећамо да постоји дух, ипак ти нови »вођи« и »усрећитељи« свима стављају брану пред очи и као факири сугерирају свима и свакоме: а, не, духа нема!... Духовни живот не постоји. Постоји само материја. Проповеда се, дакле, једна највећа лаж и лудост, али појединци, нарочито омладина ипак ту лаж прихвата, мири се са њом и обожава те волшебнике!... Отуда задатак не само Цркве, већ и грађанског друштва, Државе а у првом реду школе, да се спречава ширење безбожности. Без тога све остале противкомунистичке радње остаће без жељеног успеха. Коров се никад не сече, јер после опет израста. Он се из корена чупа. Ваш свагдашњи молитвеник у Господу, патријарх Варнава"

[palankaonline]

Драгослав Пакић: Џабе сте кречали или Пуца нам жути прслук https://ift.tt/2S0qjWH, Драгослав Пакић: Џабе сте кречали или Пуца нам жути прслук На власти је нико, што се одавно зна, али је проблем што никог нема ни у опозицији Европа је љута на Србију јер је ова, рушећи Османлијско, Аустроугарско и Немачко царство створила услове за рађање фашизма у Италији и нацизма у Немачкој. Поред тога, без одбрамбеног бедема К унд К империје, бољшевички синдром је из Русије лако продро и на чист и здрав осредњи Запад. Аустроугарска је кроз неговање културе мидл Еуропе трпела и Јевреје, носиоце те културе. Бар тако тврде ретки Јевреји који су преживели. Рушењем царства Срби су главни кривци, сматрају данашњи Јевреји, што су ондашњи Јевреји запали у руке Хитлерових џелата. Због тога су и они бесни на Србију. Посмртни остаци Гаврила Принципа су пребачени из Чешке у Сарајево уз пратњу мноштва Чеха и Словака који су са сузама у очима изражавали захвалност борцу који је значајно допринео њиховој националној слободи. Данас се, не само у Европи и не само у Сарајеву, него чак и у Чешкој, могу чути оцене како је ��ринцип ипак обични терориста. Нешто се муља и нешто мешка у земљи званој Чешка! Фото: srpskibre.com Када су се активисти прикупљања прилога за изградњу Храма Светог Саве у Београду обратили Солжењицину, тада цењеном и паженом руском дисиденту у Паризу, овај је то, како пише Д. Батаковић, са гнушањем одбио уз тврдњу да су Срби увукли мајчицу Русију у Велики рат за који Русија није била спремна. Тако се, захваљујући Србима, срушило још једно, четврто царство – Руско. Пошто је латински мртав језик, Латини, као и српска опозиција, не могу да дођу до речи да изнесу оно што их тишти у дубини њихове латинске душе. Да могу, за пропаст Римског царства, не постоји нико други ко би, осим Срба, могао сносити кривицу. Сва та рушења великих царевина Србији приписују управо они који се отворено, чак и на суду у Хагу, љуте кад Срби певају: „Ко то каже, ко то лаже Србија је мала…“ Срби знају да би били мали само онда када би, не дај Боже, помислили да немају велику вредност. У таквој рушилачкој Србији, која покушава да се оправда изградњом Храма на Врачару и Београда на води, нормално је да опозиција нема где да каже оно што јој на срцу лежи. Власт, јогунаста и преподобна, не прихвата такве жалопојке тврдећи да проблем опозиције није у томе што, поред „ данашње“ дневне штампе, многих недељника, шифрованих телевизија и друштвених мрежа, нема где да каже, него што нема шта да каже и што је мало оних који би хтели да саслушају то што им се каже. Други су рекли да код нас свако има своју филозофију, своја мерила и своје рачуне, успешнији претежно у страним банкама и да „нико никог не слуша, нико не одређује, нико не наређује, нико не извршава“. На власти је, дакле, нико, што се одавно зна, али је проблем што никог нема ни у опозицији. Вучић је, на пример, толико дуго на власти да прети опасност да се убајати и постане Бајатовић. Спас је што га држе на хладном и у мрачној средини. Када се ова власт обраћа овим неистомишљеницима, можда и са правом тврди да је ситуација опозиције потпуно безизлазна. – На претходним изборима, сеири власт, излазност присталица опозиције била је тако мала да би, да нису изашли амбасадори неких земаља, опозиција остала испод цензуса; – Француска полиција је више ухапсила жутих прслука него што је у Београду незадовољних изашло на протестну шетњу „Стоп крвавим кошуљама“! – Звиждали су испред зграде РТС-а одакле су их са љубављу посматрале РТС плавуше. За једну од њих крвави Борко тврди да та плавуша није плава, него је 100% жута, мада је на месту, где је то потребно, и даље црна. За све што опозиција уради или намерава да уради, или јавно изнесе на сав глас, власт каже: „Џабе сте кречааали“! Свака власт даје мало, а жели да узме све. То би и урадила да пре њих нису дошли Немци и, како је писао Брана Црнчевић, покупили и оно што нисмо имали. Пуца нам жути прслук за вас – каже власт. Где је танко ту и пуца – закључује опозиција. И додаје: са жуте патке пређимо у жуте прслуке и певајмо – жуто, волим те зелено! И да Макрон поднесе оставку. Поделите:

Драгослав Пакић: Џабе сте кречали или Пуца нам жути прслук На власти је нико, што се одавно зна, али је проблем што никог нема ни у опозицији

, https://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Игор Војиновић: Тотално је непотребно љутити се на Француску, када је цијелу ситуацију извео режим који... https://ift.tt/2qPMhj8, Игор Војиновић: Тотално је непотребно љутити се на Француску, када је цијелу ситуацију извео режим који управља Србијом Волимо Француску као што она воли нас Пише: Игор Војиновић, професор историје Револуционарна Француска тешко да икоме може бити пријатељ, па ни сама себи. Додуше има и изузетака, као што је био легендарни генерал Шарл Де Гол. Но у Великом рату, осим Русије, ми смо морали да се ослањамо на Француску јер су нам Енглези били скоро исто неријатељи колико и Хабзбурзи. Сва помоћ Србима са запада је ишла преко Француске, па чак и оне чизме само за једну ногу и артиљеријска муниција неодговарајућег калибра у сред бојева и немаштине. Додуше, и хуманитарне и здравствене мисије запада су нам тада стизале преко Француске, преко које су ишли и сви договори и преговори. Французи су организовали извлачење Срба са обала Јадрана, али тек пошто је Антанти запријетио свети руски цар Николај II Романов Француска је заузела Крф и организовала опоравак Срба. Енглеске униформе, опрема и муниција су на Крф и у Солун стизале преко Француза јер је то била боља варијанта. Луј Франше д’ Епере (1856 – 1942) – врховни командант савезничких армија на Солунском фронту, маршал Француске и почасни војвода српске и југословенске војске Француска је командовала на Солунском фронту, гдје су се уз Србе и Французе борили Енглези, Руси, Италијани и Грци. Након пробоја Солунског фронта и ослобођења србске отаџбине, Француска и Енглеска не допуштају србској војсци улазак у Бугарску и тјерају је из Темишвара. Но нису је могли зауставити у ослобађајућем продору до Алпа. У међувремену се десила и Фебруарска и Октобарска револуција у Русији 1917. и свргавање династије Романов, грађански рат Бијелих и Црвених 1918 – 1922 и сатанистички ритуално убиство царске породице. Тако је нестала Русија, а Србија остала без заштитник�� и Срби без једине браће. Значи, тек тада смо се морали држати Француске. Версајски мир је креирала Француска и она је била гарант послијератног стања, додуше уз огромни утицај Велике Британије и Сједињених Америчких Држава, које се тада први пут појављјују као сила. Након рата, та иста Француска нам је наплатила сваку пертлу, гранату и завој. Баш онако савезнички. Француска је организовала и Малу Антанту (1920 – 1938) Југославије , Чехословачке и Румуније. Много шта се издешавало и све то би некако могло да се поднесе и говори о неправди, али се током распада Југославије и грађанских ратова на простору бивше Југославије (1991 – 1999) Француска показала изразито непријатељски. Увијек су били на страни србских непријатеља и у Крајини и у Босни и у Црној Гори, а и на Косову. Француска је учествовала у агресији на РСК , РС и СРЈ! Француска је подржавала и подржава шиптарске терористе и сепаратисте, али је и Француска војска у склопу КФОР-а у својој зони одговорности омогућила Србима да се боре и одбране, те смо тако добили донедавно колико толико слободни сјевер Косова. Поставља се питање – откуд одједном толика режирана мржња и бијес према Француској, када нас разни режими деценијама уче да по сваку цијену морамо да је волимо? Ствар је једноставна и јасна. АВ НАТО режим на тај начин прикрива своју подлу и гнусну антисрбску улогу. Ивица Дачић и Александра Вучић као Алфа и Омега (или ко Омега и Алфа) режима у Србији су 2013. под покровитељством Европске Уније потписали велеиздајнички Бриселски споразум са представницима шиптарских терориста („Републике Косове”) у коме стоји и да се они у име Србије обавезују да омогуће „Косови” приступ свим међународним скуповима и организацијама. АВ режим је овај издајнички споразум ставио изнад Светог Писма, изнад Лазаревог завјет�� и изнад Устава Републике Србије. Њиме се покушава поништити Резолуција СБ УН 1244 о Косову и Метохији као саставном дијелу државе Србије. АВ режим је свом силом и насиљем спровео Бриселски споразум на терену и тиме се непрестано хвали, чак то назива невиђеним патриотизмом и одговорношћу. Што се тиче одговорности, то су апсолутно управу. Велеиздаја је злочин који не застарјева. У низу понижења Србије и српског народа, уз уништење истих, режим је морао да обесмисли и србску велику ��обједу из Првог свјетског рата а уједно да омогући представницима „Косове” да се појаве на међународној сцени „на велика врата”! Прво су сви брујали око заставе „Косове” у Паризу, да би се вође режима правдале како, ето, они ту не могу ништа, а када би им неко само споменуо да протестују и не учествују у томе понижењу, они би просто подивљали. Вучић је чак тврдио да иде у Париз на то обиљежавање стогодишњице од завршетка Великог рата, па и поред Хашима Тачија, да би председник Француске Емануел Макрон посјетио Београд, а онда је стајао с краја док је Тачи стајао у другом реду близу Владимира Путина и Доналда Трампа. Након тога је Вучић покренуо читаву лавину незадовољства око тога што је Тачи добио боље мјесто од њега, као да је битно гдје Тачи стоји када је већ ту. Представници „Косове” уопште нису смјели да буду на тој манифестацији а сам Вучић им је омогућио да дођу. Тачније, Вучић по старом обичају глуми незадовољство и жртву. Дачић и Вучић су ово могли да спријече да су хтјели. Прво – нису требали да потписују споразум са шиптарским терористима, друго – морали су да пошаљу отворени и директни протест Француској и другим силама због присуства терористичких симбола и представника. Уколико протест не би био дјелотворан, требало је да у знак протеста откажу долазак и тек тада у свим медијима покрену незадовољство. У овом случају је тотално непотребно бити љут на Француску, када је цијелу ситуацију извео режим који управља Србијом. Зашто толико кривити Француску, када је њихов председник такође представник истог режима као и Вучић у Србији или Ђукановић у Црној Гори? Ниједна држава у Европи осим Мађарске нема своју власт. Умјесто да се буне против оних који омогућавају „Косови” да заживи кaо Франкенштајн, многи се љуте што неки други то подржавају. 46202974_776742216005703_2216424564659847168_n 46193257_776742086005716_6709406496003719168_n Како ће Француска да буде против „Косове” када то нису Вучић, Дачић и њихови симпатизери? Многи су се „интегрисали” у „Косову”, а криви им Мило и БЈРМ! И на крају – зашто се Путин не би руковао са Тачијем када то Вучић непрестано ради, а и када се Путин више пута руковао са Порошенком? 46171954_181761216094476_3004816801692385280_n 46101384_776742272672364_6019635465525657600_n одликованје месица Такође, зашто Путин не би одликовао и Вучића, када је већ одавно одликовао Месића? Бјеше ли га оно одликовао за борбу против фашизма? Могао би и Порошенко да очекује сличан орден.

Игор Војиновић: Тотално је непотребно љутити се на Француску, када је цијелу ситуацију извео режим који управља Србијом У овом случају је тотално непотребно бити љут на Француску, када је цијелу ситуацију извео режим који управља Србијом. Зашто толико кривити Француску, када је њихов председник такође представник ис…

, https://ift.tt/1rMQyM6

[rasen-rs]

Испод магле чује с�� звекет гердана, крупна, јасна звона на овновима и воловима, жалобитни звуци чобанских свирала и сјетне, дјевојачке пјесме, пуне слатког страховања, пуне тихе, притајене чежње. Кобна је јесен на прагу, а зима се ледена примиче, па је тешко самотном чељадету зиму презимити, дугу планинску зиму, кад оштра мећава бијесно звижди око смрзнутих јелових брвана малене зградице из које се шири јак мирис сува цвијећа и увелих, миришљавих јабука и крушака; кад чврсте, младе смрчике, засуте бијелим, дебелим ињем, од љуте студени пуцају; кад испод планине гладни и бијесни вуци урличу, па кад се човјеку, од страха и студени, у жилама крв леди а у костима срж смрзава. Тешко је самовати планинском чељадету, тешко, претешко!

[palankaonline]

Одговор извршном одбору САНУ Косово и Метохију нам отимају, а ви стојите постојано као скуп „независно мислећих“ и постојано „ћутећих“! О чему ли само мислите? Уважена господо, на Ваше саопштење и изјаву Потпредседника САНУ Зорана Поповића oд 11. јуна, одговарам по редоследу 12 тачака, како сте их формулисали. Курзивирани пасуси у збиру дају укупан садржај саопштења. У суочавању са критикама актуелног изборног процеса у Српској академији наука и уметности (САНУ), углавном од стране незадовољних учесника у јавном позиву САНУ, Извршни одбор (у даљем ИО) ове куће чврсто стоји на становишту да САНУ не може бити изузета од критика ни академске заједнице ни друштва којем припада, те да је дужна да сваку замерку пажљиво размотри. То ће чинити у свакој прилици, па и поводом текућих избора! Али, не и када су у питању неистине, инсинуације, па и увреде. Незадовољни, у реду! Али зашто би задовољан дигао глас, кад још нисмо достигли ниво да појединац устане у име општег принципа, по цену да поквари своје шансе да уђе међу „бесмртне“? Опет, допуштате ли могућност да кандидат који није прошао задржава способност за чињенично засновану критику и да не говори само због себе и због осталих оштећених, него са становишта општих принципа и нарочито онога што би САНУ требало да буде? Да ли је говор о томе ваш монопол? Уз то, како то разматрате сваку замерку када сте до сада сваку критику отписивали као „неистине, инсинуације, па и увреде“. Хајде на тренутак да се оканемо фразирања. Громогласни, сензационалистички наслови у медијима („Бура у САНУ“, „Академија се тресе“, „Академици у клинчу“ и тд.) једноставно нису тачни. Поједине одлуке везане за проблеме из наведених наслова су, сасвим супротно, у и��аче пословично хетерогеној САНУ, доношене „забрињавајућим“ плебисцитом. Да се Академија тресе због последњих написа види се и из Вашег одговора, из његове несређености, неконзистентности, што ћемо управо показати. Коначно, да ли сте толико „хетерогени“ да не можете да се сагласите ни око чега? Према последњим збивањима, изгледа да је то случај. Актуелни изборни циклус се одвија под начелно истим правилима и са истим временским оквиром као и низ претходних – шта је онда проблем и зашто критике сада? А када? Овде се слажемо. Па и ја сам нагласио да се од 2009. до сада изборни циклус одвија на исти начин. Само се разликујемо по томе што ја тај циклус оцењујем као самооспоравајући, противречан и на крају непромишљен. А зашто критика тек сада – то питање сте могли да поставите само зато што сте необавештени иако „пажљиво пратите све написе…“. Реаговао сам још 2012, после скарадно спроведеног изборног поступка. Зашто је био скарадан образложио сам на Радио Београду 2, 9. 11. речене године. Реаговао сам и после избора 2015, само што то нико није хтео да објави. То што вас главни медији дословно штите у ствари је „медвеђа услуга“, што се види и по вашој необавештености. Оно што ти медији о САНУ „не пусте“, очас се разлети електронском поштом дуж целе научне заједнице, тако да сте на крају једино ви „необавештени“. За Извршни одбор САНУ нема „пропалих“ кандидата, јер смо уверени да је и сам предлог за чланство у САНУ својеврсно признање и почаст. Уосталом, избор није и не може бити никоме обећан, а ретко је ко изабран из првог покушаја. Овде се потпуно слажемо. Управо то сам наглашавао у изјави од 9. 11. 2012. Само што то не поштујете, пошто и потпредседник говори о „губитницима који се љуте“. А нарочито када се према спољашњим кандидатима понашате као да су дошли с улице, а не на предлог научних институција, па их ни не обавештавате о исходу конкурса. Уз то имамо услов за понос: да је кандидат одбијен на основу скрупулозно урађеног, објективног реферата, с компетентном проценом дела и образложењем недовољности за пријем. То до сада нисмо доживели, а ви реците да говорим неистину. Те 2012. нико нам није тражио радове на увид! То није било препрека да о нама осморици кандидата реферате напише потпуно некомпетентан члан Одељења. Како се као такав ту нашао и догурао до редовног, ваш је проблем, не наш. Некомпетентност се види из његовог ��екста, а над некима се наглас ишчуђавао. Није му сметало то што ни једну није ни могао да прелиста. (Не заборавите да ми професори умемо да „читамо“ и колеге колико знају, а не само студенте.) Али је зато био у стању да своје изабранике хвали до нивоа кривичног дела, фалсификатима и неистинама. Реферати су вам у архиви, па проверите говорим ли истину. Дакле, до сада нисмо доживели да кандидат буде одбијен на основу објективне критике, а то нећемо видети ни овај пут. Има ту још једна ствар. Слажем се с вама, господо; наравно да избор ником не може бити обећан (иако таквих обећања има, да се не обмањујемо) и да су ретки они који су изабрани из првог покушаја. Зато сам и покушавао други и трећи пут. Али шта да радите с чињеницом да ту, крај вас, имате академика који први користи термин „пропао“, па каже: „Шта овај сад тражи кад је већ раније пропао!“ Можете ли ви у САНУ да се споразумете око статуса кандидата који нису прошли, па да их барем удостојите елементраног обавештења? Од расписивања јавног позива за предлагање кандидата за нове чланове САНУ у иначе једногодишњем изборном процесу ништа није било тајна. Изузетак је институције тајног гласања, која је уграђена у Статут САНУ и представља значајну традицију буквално од њених почетака. Она носи са собом несумњиве демократске потенцијале, штити аутономију институције, али је повезана и са ризиком субјективности. Упркос свему, она је неупитна процедура у већини нама познатих националних академија. Имајући то у виду, захтев да се дају образложења и разлози избора или неизбора који су засновани на тајном гласању логички је неодржив. Ово је, уважена господо, школски случај бесмислице, па реците шта год хоћете! Да због тајности гласања не могу да се дају образложења и разлози (не)избора, ко ли вам је само то смислио? Између те две стране не постоји ни логичка ни каузална веза. Да, постоји код Вас, јер никада никоме нисте послали ни извештај ни образложење. Сад читамо на основу чега се држите тајности! Држали сте се non sequitur закључка као принципа. Па зар у САНУ? Није било „грубих, несхватљивих кршења утврђене конкурсне процедуре“. У увредљиве тврдње да је Председништво САНУ спремно да „изгласа и да је „бело“ заправо „црно“, ако је то конјунктурно“, нећемо се упуштати... Зашто – да бисте избили из глава идеју да сте способни „црно“ да прогласите за „бело“ – нисте све нас ставили на сајт и на располагање научној заједници у цел��ни? Зашто се уздржавате од тога, кад сте нам тражили да све приложимо и у електронском облику? Нека чланови САНУ имају главну реч, пошто само они гласају, али што би вам сметало да од маја до новембра добијете и мишљења научне заједнице, кад већ има своје „спољашње“ кандидате. Немојте да вас чуди што сте предмет сумње. Довољно сте затворени у процедурама да би сумњи било. А онај ко је само једном прошао процедуру „топлог зеца“ на Одељењу друштвених наука, нема разлога да инсинуира и не говори истину. А када се суочите с њом, не можете да верујете ваљда? Па онда то проверите, немојте олако да оптужујете нас. И ту сте у противречју: декларативно „свако има право да се жали“ (З. Поповић у изјави од 11. о. м.), а у пракси сваку жалбу и примедбу одбацујете као „љутњу губитника“, „инсинуацију“ и „подметање“, што онда само по себи искључује објективност. Све у свему, увек сте безгрешни и био би мир да вас не прогоне „губитници“ и „улица“. Управо су посленици из друштвено- хуманистичких области наука (о уметничким областима да и не говоримо) критиковали квантитавни приступ у процени нечијих постигнућа, укључујући и критике на скуповима у самој САНУ. Апсолутизација квантитативног приступа, који може бити само важан део критеријума у изборној оријентацији, омогућила би да на бази нумеричких података обучени административни службеник сам обави процедуру избора нових академика. По неким циничним изјавама, можда и само компјутер!? Милан Брдар Опет се слажемо. Изузимам мишљење да би компјутер направио праведнији избор, с обзиром да квантитативан критеријум ипак импликује и одређен квалитет, да није само број. Слажемо се, дакле, да би првенство требало да имају квалитативни критеријуми. Али где то имамо њихову видљиву примену на Одељењу друштвених наука. Господо, морате коначно да прихватите да се тамо изборна процедура годинама спроводи без прелиставања, а камоли читања дела кандидата. А како да се чита, кад у избору 2015, као и 2012, од кандидата такође није тражено да приложе радове! (Ово су ми потврдили неки од тадашњих кандидата.) Да ли вам је то познато, када јавно позирате како вам је у кући све беспрекорно у погледу озбиљности и објективности? Хајде да погледамо упоредно два случаја, др Миодрага Стојковића и мој. Заједничко нам је што нисмо „прошли“. Разлика огромна: др. Стојковић има највиши Хиршов коефицијент (60) и познат је у свету. Ја имам само један цитат на Топсон листи и око 150 домаћих цитата. У свету сам непознат. Хајде сада одбраните оно што рекосте vis–a–vis oва два случаја. То што Стојковић није прошао разумемо: тà ви сте против апсолутизације квантитативног критеријума! У реду. Али зашто није прошао Милан Брдар са својих 5.500 штампаних страница и ко је тих 15 књига на Одељењу погледао? Ја вам тврдим: нико, јер сам свој пакет преузео неотворен! Лакше је мене прогласити за лажова него признати такав скандал! А то се догађа систематски, без промена, од 2009. године. Главну реч води члан Одељења славан по две изјаве: „Нисам га читао и немам намеру“, или: „Читах га док је био млад и видех да то ништа не ваља. Што бих га сад читао“. Да ли је ово ниво САНУ или провинцијалне прчварнице? Иначе, до квалитативног критеријума ми је стало, пошто до цитираности у иностранству уопште не држим. Држим се начела да ако као научници немамо самоуверености, него нам је потребна потврда са стране да бисмо схватили ко од нас колико вреди, онда боље да нас нема! Цитираност напољу немам, јер последње две деценије пишем искључиво књиге. Оне не могу да дођу до западног читаоца, с обзиром да наше Министарство уопште не финансира преводе књига и монографија. Коначно, принуда да објављујемо на Западу и будемо на тамошњим листама одлика је колонизоване науке, што је на снази од Петог октобра. Из те праксе себе сам искључио по цену да, ето, имам само један цитат. Поменути члан Одељења је и то употребио: „Ето, има само један“ (а у нападу објективности прећутао је оних 150), уз поменуту квалитативну оцену. Сад реците да су и ово инсинуације и подметања. Господо, споразумите се ви у САНУ, нарочито с људима с Одељења (који раде „сад овако, сад онако“), шта је важније и како то примењивати. Нетачно је да је „врх САНУ прикључио пет историчара Одељењу друштвених наука“. Напротив, истина је да је на основу статутарне могућности, управо на захтев Одељења друштвених наука који је био упућен Одељењу историјских наука, одређено пет његових угледних чланова. Председништво је ово прихватило као додатно оптерећење и несебичност колега из Одељења историјских наука. Ових пет чланова су према статутарним одредбама равноправно учествовали у свим фазама избора, јер ради се у таквом случају о јединственом изборном телу! Значи, прикључили сте пет историчара на захтев Одељења! Па то сам тврдио. А како сте то урадили, у то нисам улазио. Значи истина је, а пошто су дотични допри��ели да резултат буде још гори него раније, ипак сте суодговорни и Ви. То не би био случај да сте одбили захтев Одељења. Него, јесте ли очекивали да ће пет историчара да нас читају, ��ођени квалитативним критеријумима? Онда тај посао не би завршили до краја године. А да је требало – јесте, јер међу нашим радовима има и историјских књига. Да ли сте размишљали о границама њихове компетенције, као и могућности да ни они не читају ништа? И да уместо читања консултују „познаваоца“ с Одељења, који је кумовао скандалу да се 19 „спољњих“ кандидата скине с листе онако „одока“, а да се историчари с тим сложе „по својој савести“, јер ко да чита по овом летњем времену. Оптужбе о лобирању „врха САНУ“ једноставно не одговарају истини: свако ко познаје морални и научни интегритет академика из Одељења историјских наука може лако да замисли како би се провео свако ко би, без обзира на ком се положају налази, покушао да сугерише изборне одлуке. Ови одговорни људи нису се, како се тврди, повели ни за ким, јер су од четири „кандидата одељења“, како се нетачно цитира обзиром да су у питању само „евидентирани потенцијални кандидати“, довољан број гласова за разматрање на Изборној скупштини добила само њих двојица. Немојте пред јавношћу да непотребно глумите. Познато је да за улазак у САНУ сам предлог није довољан. Очигледно је да вам није јасан појам лобирања, кад му придајете само негативну конотацију. Лобирање има и своју позитивну страну. Ето да је, на пример, др Стојковић ушао међу изабране на основу лобирања, ко би могао да буде против? Питање је само има ли лобирање покрића. И коначно, ево тврдим да је већина изабраних кандидата са објављене листе прошла на основу лобирања. Ми из хуманистичких наука протестујемо зато што је на Одељењу друштвених наука већина „прошла“ искључиво на основу тога, без оправдања са становишта пропозиција конкурса. Водите рачуна да се ипак обраћате научној јавности. Политичке инсинуације које би се криле у основи ових избора одбијамо у потпуности, као надамо се завршне трзаје једне одавно познате денунцијантске нарације. Настојали смо и настојаћемо да будемо скуп независних, мислећих индивидуа, а свакако не „колективни интелектуалац“ што би било у великом нескладу с нашим схватањем и институције и улоге академика. Миодраг Стојковић Нажалост, ваше укупно излагање, као и З. Поповића од 11. јуна представља пример поменуте „денунцијантске нарације“. Последњих година само тако комуницирате с критичарима. Можете да одбијате, али је знано да у свему овоме има и политике. Ето, већ то у следећој реченици је одређена политика. Академија као агрегат „независних мислећих индивидуа“, коме то причате, молим вас? Чудо да не рекосте: скуп Лајбницових монада! Чему онда САНУ, ако нисте у стању или нећете да формирате заједнички став о било ��ему? КиМ нам отимају, а ви стојите постојано као скуп „независно мислећих“ и постојано „ћутећих“! О чему ли само мислите? Држава се распада, народ нам и даље прогоне где стигну, а ви бринете о томе ко вам квари умишљени лик пред огледалом! Ако САНУ није присутна у јавности својим – дакле заједничким –ставом о акутним питањима народа и државе, онда нам није ни потребна. Само трошак, без користи. И не само не причајте о уздржавању од политике, немојте нас толико потцењивати. Захтев да се детаљи везани за кандидате о којима ће се гласати 8. новембра на Изборној скупштини САНУ изнесу јавно, укључујући и на сајту САНУ, искрено нас чуди, а намера оваквог подметања, уколико није реч о необавештености, забрињава. Не зато што је такав захтев неоснован, већ зато што је САНУ тако поступала у читавом низу претходних избора који се одржавају сваке три године. (У даљем се цитирају чланови Статута о оглашавању резултата конкурса). Захтев да се изнесу детаљи везани за кандидате који иду на Скупштину 8. новембра Извршни одбор процењује као подметање (!) чија намера „забрињава“. Да би то оспорили, тврде да је тако рађено и раније, и позивају се на Статут о томе када се документација ставља на увид јавности. У чему је „подметање“ ако тражимо да документација свих предложених буде на увиду јавности (дакле и научне) пре него се донесу одлуке? Кад кажу да нас не оспоравају „зато што је захтев неоснован“, не запажају да су у противречности са собом. Тако је кад се фразира. Дакле, захтев је основан? Како, кад га цените као „подметање“ са забрињавајућим циљем? Разлог неоснованости је, веле, то што се тако радило и раније. Тачно то тврдимо и ми. Само што ви господо не знате или прећуткујете како се раније радило на Одељењу друштвених наука, да овде не понављам неодрживе тачке „процедуре“ (погледајте „Отворено писмо Председнику“). Дакле, објавићете реферате и материјале у сепетембру и истичете наше „право приговора“. Видећемо како ћете тада одговарати на приговоре. Ово смо већ видели као илустрацију колико озбиљно обављате тај део својих обавеза. Наиме, нигде се не спомиње обавеза одговора ономе ко приговара (само да Председништво обавештава ИО и „даје мишљење“). Како то изгледа видели смо 2012. пошто смо упутили приговор због процедуре којом дискриминишу кандидате. ИО нас није удостојио одговора с образложењем да је „стигао прекасно“ иако га службеница на наше очи није ни завела („све је у реду“ – био је одговор на наше питање зашто га не заводи). Али су чланови Председништва знали да искористе понеку прилику јавног наступа, па да, онако успут, кажу како, ето, приговоре шаље „улица“ која „не може да нас обавезује“. Господо из ИО, да ли је то озбиљно и одговорно разматрање критика и приговора?! Да ли сте свесни да саопштењима као што је ово последње увелико и без задр��ке обмањујете јавност и да нас има довољно који то нећемо да прећутимо? Рецимо на крају и то да упркос изнетој сумњи, Комисија за праћење избора САНУ постоји и да је веома активна, али је њен задатак да прати исправност одвијања процеса избора, а не да обавља саме изборе. Имате Комисију за праћење, али не и Изборну комисију? Ви сте стварно нешто мимо овог друштва и његових позитивних закона. Не сумњамо да је дотична комисија активна, само чудним чудом не запажа потпуно запањујућу непромишљеност изборног поступка. Процедура, у току последњих девет година, укључује следеће: − да се радови и књиге кандидата не прегледају; − да о спољашњим кандидатима чланови Одељења по правилу гласају негативно, пошто су претходно изгласали своје кандидате; − да о спољашњим кандидатима последњу реч имају само чланови Одељења који, доведени у „сукоб интереса“, поступају пристрасно; − да највеће шансе има у научном погледу просечан кандидат који, на основу познавања с чланом Одељења, одједном постаје „незаменљив“; истом логиком и понајбољи кандидат, ако „није ничији“, постаје безначајан: − да се конкурс спроводи анонимно (тајно), јер се само зна за Одељење као учесника, никад нема Конкурсне комисије; − коначно, да се лобира према свим преференцијама изузев научним, па зато аутор књиге или две може да претекне остале конкуренте, итд. Како то да Комисија за праћење ништа од овога не запажа читавих девет година? Шта треба да се деси да бисте схватили оно што понављамо годинама: Аман, људи, када „спољашње“ кандидате препустите Одељењима да о њима гласају, то је исто као да сте их избацили с листе! Тако би и Тесла завршио на улици. Уосталом, ето вам примера др Стојковића о којем већ пише западна штампа. Због тог „пребацивања“ на Одељење, до сада од тако предложених – а у ових девет година било нас је око 50 – није прошао ниједан (!). И то Вам није проблем. Заиста би било боље да ово саопштење нисте ни објављивали! Извршни одбор САНУ са жаљењем констатује да појединци себи дозвољавају да своје савременике, од којих су му неки и вероватно колеге, називају „медиокритетима“, који служе као „потрчкала“ и „водоноше“. Ово је утолико пре неприхватљиво јер Одељење друштвених наука треба да, поред филозофа, укључује и по��ленике из економских и правних наука, социологије, политикологије, демографије, психологије, антропологије и др., о којима нема никаквог разлога да особа из једне области има просветљеније мишљење од већине чланова САНУ. Извршни одбор ће упркос свему, све личности уважавати као саговорнике. Идемо с краја. Хајде, уважите нас као саговорнике, па крените у проверу свега што је до сада речено, а не да нас ��енунцирате као „незадовољне љутице“ које инсинуирају и лажу (или „говоре неистине“). Нема сумње да Одељење треба да има поменуте профиле, само какви су кандидати који у њих спадају? Како за филозофа може да једногласно буде изабран кандидат чију библиографију чини три четвртине радова из економије, док остатак чини геополитика и маркетинг, а из филозофије има само рад или два? А да, насупрот њему, кандидат са 3.200 страница стриктно филозофских радова не добије ни један глас! Како је, такође без иједног гласа, остао колега Слободан Дивјак, такође филозоф, са 485 цитата и осам књига, од којих су неке у обавезној литератури на студијама пет домаћих и два европска универзитета? Како то да „не пролази“ економиста са делом и бројним цитатима на Западу, члан неколико иностраних академија, а пролазе кандидати са две и по књиге? Проверите то, кад већ све „пажљиво пратите“, па онда реците коју о објективности, нивоу и лобирању. Слободан Дивјак А што се медиокритета тиче, то би било увреда када би се поуздано знало да их у САНУ нема. А на основу чега то знате? С обзиром како су многи примљени још у време социјализма, тешко је у то поверовати. У ограничењу на Одељење друштвених наука знамо да их има. Да прецизирамо, медиокритет је онај члан САНУ који може да има 20 књига, а да ни у једној нема ни једну научно значајну идеју, да само препричава садржаје, ipso facto да се не види у чему је његов научни допринос, нарочито таквог нивоа какав је до недавно у очима свих нас био ниво САНУ. Шта друго да се каже на пример за поменутог писца осам реферата (вид. горе)? Слажете ли се с оним што следи из вашег исказа – да је констатација да колега нема никакав научни допринос увреда, ако се то каже или напише, а не може да буде објективна оцена. Откад је то тако? А ако доприноса нема, онда не треба да вас чуди помисао о „ношењу бурека“, „потрчкалима“ и томе слично. Као да раније није било оних који су своје послушнике бирали по тим критеријумима. (О њима ћемо другом приликом). Господо, у науци нема увреде, има само скрупулозне провере и оповргавања незаснованих тврдњи. Поступите и ви тако. Извршни одбор САНУ уверава јавност да су тврдње да се ова институција налази у кризи, да се „урушава изнутра“, недобронамерно подметање. Само током протекле године кроз њене сале, ауле и галерије прошло је преко 170,000 суграђана, који су учествовали или присуствовали на догађајима који су иницирани свака 1,4 дана. САНУ ће својим обавезама наставити да одговара са пуним ентузијазмом за који верујемо да је у претходним годинама препознат барем од дела јавности... Уверавате нас, уме��то да аргументујете! Само вам недостаје оно: „Та, мајке нам“! Тврдња о „урушавању САНУ изнутра“ тиче се мог интервјуа Печату (од 8. јуна, бр. 523). Образложење да је то „недобронамерно подметање“ школски је случај квазиаргумента. (Како ли изгледа „добронамерно подметање“?) А тек шта сте доказали чињеницом о великом броју посетилаца галерији? Да су улазили и излазили, а да им плафон није пао на главу; то ли је аргумент против „урушавања“? То је поменуо и потпредседник Поповић и пре њега председник Костић. Изјава понављањем неће добити на снази, јер је безначајна са становишта основне улоге врховне националне установе у свакој држави. Јесте ли на њу заборавили, па је замењујете галеријском делатношћу? Кад говорите о обавезама на које „одговарате с ентузијазмом“, исти је заиста био препознат, јер нас је наводио на помисао постепеног „урушавања“. А како и не би. Јесте ли „с одговорношћу и ентузијазмом“одбили да по свету дистрибуирате енглески превод Magnum Crimena? Образложење које сте својевремено дали било је тужно и отужно, а не озбиљно. Да ли сте на годишњицу „Меморандума“ у одбрану САНУ реаговали такође с ентузијазмом? Они који су говорили о томе боље да су ћутали. Част куће спашавао је само један академик: Василије Крестић. Је ли он био неодговоран? Шта се догађа у вашој кући готово са свиме што носи придев „српски“? Чија сте ви уопште установа, као агрегат „независних мислилаца“, који колективно само траже изговор да се не изјашњавају о било чему значајном и „шкакљивом“? Шта мислите како вас јавност види? Склоните мало огледалце испред себе. Два поменута догађаја не наводим ради „подметања“, него да упозорим када је и чиме почело „урушавање“. Сада видимо, нажалост, да се само наставља, како накарадном процедуром и скандалозним одлукама, тако и оваквом одбраном као што је Ваша, која спада под правило: све што се декларативно оспорава, самим чином се потврђује. И када је реч да ли смо ми (Слободан Дивјак и ја) лажови или не – што следи из Ваше и изјаве потпредседника Поповића – суд о томе препустићемо научној јавности. Углед ваше куће је доспео до толико ниских грана да тај суд можемо да чекамо мирне савести, тим пре што смо све рекли на време и тиме спасли душе своје. Закључимо случај: оканимо се више нагађања, критеријуме сте лепо насликали у конкурсу, али вам на делу, за већину изабраних, уопште нису били важни. Који су критеријуми били на делу и шта се у овом случају заиста збивало, показаће време. Да не журимо. Чини се да САНУ у коју смо желели да уђемо више не постоји. Није важно само ући, важно је и ко те прима и како. А тих услова више нема у озбиљном смислу, не само на Одељењу друштвених наука. То што у Кнез Михајловој видимо, само је атрактивна Потемкинова кулиса која заклања истину: што је у излогу, није и у радњи! Оваква САНУ, с оваквим Одељењем друштвених наука, више ником није потребна, изузев: – калкулантима који не гледају даље од личног интереса (да се још нешто материјално стекне и „да се окитим титулом“); – припадницима Друге Србије, који овакву САНУ хвале и бране док чекају да је освоје изнутра и запоседну зарад финализације „промене свести и преваспитавања народа“ (а како се ствари крећу, шансе су им приличне). Владимир Костић, председник САНУ Глас смо подигли, не само због свог незадовољства (та само антички идиот би могао да остане равнодушан), него због забрињавајућег процеса урушавања националних институција, „громогласно“ праћеног ћутањем академске и универзитетске интелигенције која се донедавно празно и грлато хвалисала титулом „критичког мишљења“. У Београду, 14. јуна 2018. Аутор је редовни професор и научни саветник Института друштвених наука у Београду Тагови: САНУ, Милан Брдар, Одељење друштвених наука, Слободан Дивјак, Миодраг Стојковић

Одговор извршном одбору САНУ - Нови Стандард Уважена господо, на Ваше саопштење и изјаву Потпредседника САНУ Зорана Поповића oд 11. јуна, одго­варам по редоследу 12 тачака, како сте их формулисали. Курзивирани пасуси у збиру дају укупан садржај саопштења. У суочавању са критикама актуелног изборног процеса у Српској академији наука и уметности (САНУ), углавном од стране незадовољних учесника у јавном позиву САНУ, Извршни …

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Одговор извршном одбору САНУ https://ift.tt/2t4sEW0, Одговор извршном одбору САНУ Косово и Метохију нам отимају, а ви стојите постојано као скуп „независно мислећих“ и постојано „ћутећих“! О чему ли само мислите? Уважена господо, на Ваше саопштење и изјаву Потпредседника САНУ Зорана Поповића oд 11. јуна, одговарам по редоследу 12 тачака, како сте их формулисали. Курзивирани пасуси у збиру дају укупан садржај саопштења. У суочавању са критикама актуелног изборног процеса у Српској академији наука и уметности (САНУ), углавном од стране незадовољних учесника у јавном позиву САНУ, Извршни одбор (у даљем ИО) ове куће чврсто стоји на становишту да САНУ не може бити изузета од критика ни академске заједнице ни друштва којем припада, те да је дужна да сваку замерку пажљиво размотри. То ће чинити у свакој прилици, па и поводом текућих избора! Али, не и када су у питању неистине, инсинуације, па и увреде. Незадовољни, у реду! Али зашто би задовољан дигао глас, кад још нисмо достигли ниво да појединац устане у име општег принципа, по цену да поквари своје шансе да уђе међу „бесмртне“? Опет, допуштате ли могућност да кандидат који није прошао задржава способност за чињенично засновану критику и да не говори само због себе и због осталих оштећених, него са становишта општих принципа и нарочито онога што би САНУ требало да буде? Да ли је говор о томе ваш монопол? Уз то, како то разматрате сваку замерку када сте до сада сваку критику отписивали као „неистине, инсинуације, па и увреде“. Хајде на тренутак да се оканемо фразирања. Громогласни, сензационалистички наслови у медијима („Бура у САНУ“, „Академија се тресе“, „Академици у клинчу“ и тд.) једноставно нису тачни. Поједине одлуке везане за проблеме из наведених наслова су, сасвим супротно, у иначе пословично хетерогеној САНУ, доношене „забрињавајућим“ плебисцитом. Да се Академија тресе због последњих написа види се и из Вашег одговора, из његове несређености, неконзистентности, што ћемо управо показати. Коначно, да ли сте толико „хетерогени“ да не можете да се сагласите ни око чега? Према последњим збивањима, изгледа да је то случај. Актуелни изборни циклус се одвија под начелно истим правилима и са истим временским оквиром као и низ претходних – шта је онда проблем и зашто критике сада? А када? Овде се слажемо. Па и ја сам нагласио да се од 2009. до сада изборни циклус одвија на исти начин. Само се разликујемо по томе што ја тај циклус оцењујем као самооспоравајући, противречан и на крају непромишљен. А зашто критика тек сада – то питање сте могли да поставите само зато што сте необавештени иако „пажљиво пратите све написе…“. Реаговао сам још 2012, после скарадно спроведеног изборног поступка. Зашто је био скарадан образложио сам на Радио Београду 2, 9. 11. речене године. Реаговао сам и после избора 2015, само што то нико није хтео да објави. То што вас главни медији дословно штите у ствари је „медвеђа услуга“, што се види и по вашој необавештености. Оно што ти медији о САНУ „не пусте“, очас се разлети електронском поштом дуж целе научне заједнице, тако да сте на крају једино ви „необавештени“. За Извршни одбор САНУ нема „пропалих“ кандидата, јер смо уверени да је и сам предлог за чланство у САНУ својеврсно признање и почаст. Уосталом, избор није и не може бити никоме обећан, а ретко је ко изабран из првог покушаја. Овде се потпуно слажемо. Управо то сам наглашавао у изјави од 9. 11. 2012. Само што то не поштујете, пошто и потпредседник говори о „губитницима који се љуте“. А нарочито када се према спољашњим кандидатима понашате као да су дошли с улице, а не на предлог научних институција, па их ни не обавештавате о исходу конкурса. Уз то имамо услов за понос: да је кандидат одбијен на основу скрупулозно урађеног, објективног реферата, с компетентном проценом дела и образложењем недовољности за пријем. То до сада нисмо доживели, а ви реците да говорим неистину. Те 2012. нико нам није тражио радове на увид! То није било препрека да о нама осморици кандидата реферате напише потпуно некомпетентан члан Одељења. Како се као такав ту нашао и догурао до редовног, ваш је проблем, не наш. Некомпетентност се види из његовог текста, а над некима се наглас ишчуђавао. Није му сметало то што ни једну није ни могао да прелиста. (Не заборавите да ми професори умемо да „читамо“ и колеге колико знају, а не само студенте.) Али је зато био у стању да своје изабранике хвали до нивоа кривичног дела, фалсификатима и неистинама. Реферати су вам у архиви, па проверите говорим ли истину. Дакле, до сада нисмо доживели да кандидат буде одбијен на основу објективне критике, а то нећемо видети ни овај пут. Има ту још једна ствар. Слажем се с вама, господо; наравно да избор ником не може бити обећан (иако таквих обећања има, да се не обмањујемо) и да су ретки они који су изабрани из првог покушаја. Зато сам и покушавао други и трећи пут. Али шта да радите с чињеницом да ту, крај вас, имате академика који први користи термин „пропао“, па каже: „Шта овај сад тражи кад је већ раније пропао!“ Можете ли ви у САНУ да се споразумете око статуса кандидата који нису прошли, па да их барем удостојите елементраног обавештења? Од расписивања јавног позива за предлагање кандидата за нове чланове САНУ у иначе једногодишњем изборном процесу ништа није било тајна. Изузетак је институције тајног гласања, која је уграђена у Статут САНУ и представља значајну традицију буквално од њених почетака. Она носи са собом несумњиве демократске потенцијале, штити аутономију институције, али је повезана и са ризиком субјективности. Упркос свему, она је неупитна процедура у већини нама познатих националних академија. Имајући то у виду, захтев да се дају образложења и разлози избора или неизбора који су засновани на тајном гласању логички је неодржив. Ово је, уважена господо, школски случај бесмислице, па реците шта год хоћете! Да због тајности гласања не могу да се дају образложења и разлози (не)избора, ко ли вам је само то смислио? Између те две стране не постоји ни логичка ни каузална веза. Да, постоји код Вас, јер никада никоме нисте послали ни извештај ни образложење. Сад читамо на основу чега се држите тајности! Држали сте се non sequitur закључка као принципа. Па зар у САНУ? Није било „грубих, несхватљивих кршења утврђене конкурсне процедуре“. У увредљиве тврдње да је Председништво САНУ спремно да „изгласа и да је „бело“ заправо „црно“, ако је то конјунктурно“, нећемо се упуштати... Зашто – да бисте избили из глава идеју да сте способни „црно“ да прогласите за „бело“ – нисте све нас ставили на сајт и на располагање научној заједници у целини? Зашто се уздржавате од тога, кад сте нам тражили да све приложимо и у електронском облику? Нека чланови САНУ имају главну реч, пошто само они гласају, али што би вам сметало да од маја до новембра добијете и мишљења научне заједнице, кад већ има своје „спољашње“ кандидате. Немојте да вас чуди што сте предмет сумње. Довољно сте затворени у процедурама да би сумњи било. А онај ко је само једном прошао процедуру „топлог зеца“ на Одељењу друштвених наука, нема разлога да инсинуира и не говори истину. А када се суочите с њом, не можете да верујете ваљда? Па онда то проверите, немојте олако да оптужујете нас. И ту сте у противречју: декларативно „свако има право да се жали“ (З. Поповић у изјави од 11. о. м.), а у пракси сваку жалбу и примедбу одбацујете као „љутњу губитника“, „инсинуацију“ и „подметање“, што онда само по себи искључује објективност. Све у свему, увек сте безгрешни и био би мир да вас не прогоне „губитници“ и „улица“. Управо су посленици из друштвено- хуманистичких области наука (о уметничким областима да и не говоримо) критиковали квантитавни приступ у процени нечијих постигнућа, укључујући и критике на скуповима у самој САНУ. Апсолутизација квантитативног приступа, који може бити само важан део критеријума у изборној оријентацији, омогућила би да на бази нумеричких података обучени административни службеник сам обави процедуру избора нових академика. По неким циничним изјавама, можда и само компјутер!? Милан Брдар Опет се слажемо. Изузимам мишљење да би компјутер направио праведнији избор, с обзиром да квантитативан критеријум ипак импликује и одређен квалитет, да није само број. Слажемо се, дакле, да би првенство требало да има��у квалитативни критеријуми. Али где то имамо њихову видљиву примену на Одељењу друштвених наука. Господо, морате коначно да прихватите да се тамо изборна процедура годинама спроводи без прелиставања, а камоли читања дела кандидата. А како да се чита, кад у избору 2015, као и 2012, од кандидата такође није тражено да приложе радове! (Ово су ми потврдили неки од тадашњих кандидата.) Да ли вам је то познато, када јавно позирате како вам је у кући све беспрекорно у погледу озбиљности и објективности? Хајде да погледамо упоредно два случаја, др Миодрага Стојковића и мој. Заједничко нам је што нисмо „прошли“. Разлика огромна: др. Стојковић има највиши Хиршов коефицијент (60) и познат је у свету. Ја имам само један цитат на Топсон листи и око 150 домаћих цитата. У свету сам непознат. Хајде сада одбраните оно што рекосте vis–a–vis oва два случаја. То што Стојковић није прошао разумемо: тà ви сте против апсолутизације квантитативног критеријума! У реду. Али зашто није прошао Милан Брдар са својих 5.500 штампаних страница и ко је тих 15 књига на Одељењу погледао? Ја вам тврдим: нико, јер сам свој пакет преузео неотворен! Лакше је мене прогласити за лажова него признати такав скандал! А то се догађа систематски, без промена, од 2009. године. Главну реч води члан Одељења славан по две изјаве: „Нисам га читао и немам намеру“, или: „Читах га док је био млад и видех да то ништа не ваља. Што бих га сад читао“. Да ли је ово ниво САНУ или провинцијалне прчварнице? Иначе, до квалитативног критеријума ми је стало, пошто до цитираности у иностранству уопште не држим. Држим се начела да ако као научници немамо самоуверености, него нам је потребна потврда са стране да бисмо схватили ко од нас колико вреди, онда боље да нас нема! Цитираност напољу немам, јер последње две деценије пишем искључиво књиге. Оне не могу да дођу до западног читаоца, с обзиром да наше Министарство уопште не финансира преводе књига и монографија. Коначно, принуда да објављујемо на Западу и будемо на тамошњим листама одлика је колонизоване науке, што је на снази од Петог октобра. Из те праксе себе сам искључио по цену да, ето, имам само један цитат. Поменути члан Одељења је и то употребио: „Ето, има само један“ (а у нападу објективности прећутао је оних 150), уз поменуту квалитативну оцену. Сад реците да су и ово инсинуације и подметања. Господо, споразумите се ви у САНУ, нарочито с људима с Одељења (који раде „сад овако, сад онако“), шта је важније и како то примењивати. Нетачно је да је „врх САНУ прикључио пет историчара Одељењу друштвених наука“. Напротив, истина је да је на основу статутарне могућности, управо на захтев Одељења друштвених наука који је био упућен Одељењу историјских наука, одређено пет његових угледних чланова. Председништво је ово прихватило као додатно оптерећење и несебичност колега из Одељења историјских наука. Ових пет чланова су према статутарним одредбама равноправно учествовали у свим фазама избора, јер ради се у таквом случају о јединственом изборном телу! Значи, прикључили сте пет историчара на захтев Одељења! Па то сам тврдио. А како сте то урадили, у то нисам улазио. Значи истина је, а пошто су дотични допринели да резултат буде још гори него раније, ипак сте суодговорни и Ви. То не би био случај да сте одбили захтев Одељења. Него, јесте ли очекивали да ће пет историчара да нас читају, вођени квалитативним критеријумима? Онда тај посао не би завршили до краја године. А да је требало – јесте, јер међу нашим радовима има и историјских књига. Да ли сте размишљали о границама њихове компетенције, као и могућности да ни они не читају ништа? И да уместо читања консултују „познаваоца“ с Одељења, који је кумовао скандалу да се 19 „спољњих“ кандидата скине с листе онако „одока“, а да се историчари с тим сложе „по својој савести“, јер ко да чита по овом летњем времену. Оптужбе о лобирању „врха САНУ“ једноставно не одговарају истини: свако ко познаје морални и научни интегритет академика из Одељења историјских наука може лако да замисли како би се провео свако ко би, без обзира на ком се положају налази, покушао да сугерише изборне одлуке. Ови одговорни људи нису се, како се тврди, повели ни за ким, јер су од четири „кандидата одељења“, како се нетачно цитира обзиром да су у питању само „евидентирани потенцијални кандидати“, довољан број гласова за разматрање на Изборној скупштини добила само њих двојица. Немојте пред јавношћу да непотребно глумите. Познато је да за улазак у САНУ сам предлог није довољан. Очигледно је да вам није јасан појам лобирања, кад му придајете само негативну конотацију. Лобирање има и своју позитивну страну. Ето да је, на пример, др Стојковић ушао међу изабране на основу лобирања, ко би могао да буде против? Питање је само има ли лобирање покрића. И коначно, ево тврдим да је већина изабраних кандидата са објављене листе прошла на основу лобирања. Ми из хуманистичких наука протестујемо зато што је на Одељењу друштвених наука већина „прошла“ искључиво на основу тога, без оправдања са становишта пропозиција конкурса. Водите рачуна да се ипак обраћате научној јавности. Политичке инсинуације које би се криле у основи ових избора одбијамо у потпуности, као надамо се завршне трзаје једне одавно познате денунцијантске нарације. Настојали смо и настојаћемо да будемо скуп независних, мислећих индивидуа, а свакако не „колективни интелектуалац“ што би било у великом нескладу с нашим схватањем и институције и улоге академика. Миодраг Стојковић Нажалост, ваше укупно излагање, као и З. Поповића од 11. јуна представља пример поменуте „денунцијантске нарације“. Последњих година само тако комуницирате с критичарима. Можете да одбијате, али је знано да у свему овоме има и политике. Ето, већ то у следећој реченици је одређена политика. Академија као агрегат „независних мислећих индивидуа“, коме то причате, молим вас? Чудо да не рекосте: скуп Лајбницових монада! Чему онда САНУ, ако нисте у стању или нећете да формирате заједнички став о било чему? КиМ нам отимају, а ви стојите постојано као скуп „независно мислећих“ и постојано „ћутећих“! О чему ли само мислите? Држава се распада, народ нам и даље прогоне где стигну, а ви бринете о томе ко вам квари умишљени лик пред огледалом! Ако САНУ није присутна у јавности својим – дакле заједничким –ставом о акутним питањима народа и државе, онда нам није ни потребна. Само трошак, без користи. И не само не причајте о уздржавању од политике, немојте нас толико потцењивати. Захтев да се детаљи везани за кандидате о којима ће се гласати 8. новембра на Изборној скупштини САНУ изнесу јавно, укључујући и на сајту САНУ, искрено нас чуди, а намера оваквог подметања, уколико није реч о необавештености, забрињава. Не зато што је такав захтев неоснован, већ зато што је САНУ тако поступала у читавом низу претходних избора који се одржавају сваке три године. (У даљем се цитирају чланови Статута о оглашавању резултата конкурса). Захтев да се изнесу детаљи везани за кандидате који иду на Скупштину 8. новембра Извршни одбор процењује као подметање (!) чија намера „забрињава“. Да би то оспорили, тврде да је тако рађено и раније, и позивају се на Статут о томе када се документација ставља на увид јавности. У чему је „подметање“ ако тражимо да документација свих предложених буде на увиду јавности (дакле и научне) пре него се донесу одлуке? Кад кажу да нас не оспоравају „зато што је захтев неоснован“, не запажају да су у противречности са собом. Тако је кад се фразира. Дакле, захтев је основан? Како, кад га цените као „подметање“ са забрињавајућим циљем? Разлог неоснованости је, веле, то што се тако радило и раније. Тачно то тврдимо и ми. Само што ви господо не знате или прећуткујете како се раније радило на Одељењу друштвених наука, да овде не понављам неодрживе тачке „процедуре“ (погледајте „Отворено писмо Председнику“). Дакле, објавићете реферате и материјале у сепетембру и истичете наше „право приговора“. Видећемо како ћете тада одговарати на приговоре. Ово смо већ видели као илустрацију колико озбиљно обављате тај део својих обавеза. Наиме, нигде се не спомиње обавеза одговора ономе ко приговара (само да Председништво обавештава ИО и „даје мишљење“). Како то изгледа видели смо 2012. пошто смо упутили приговор због процедуре којом дискриминишу кандидате. ИО нас није удостојио одговора с образложењем да је „стигао прекасно“ иако га службеница на наше очи није ни завела („све је у реду“ – био је одговор на наше питање зашто га не заводи). Али су чланови Председништва знали да искористе понеку прилику јавног наступа, па да, онако успут, кажу како, ето, приговоре шаље „улица“ која „не може да нас обавезује“. Господо из ИО, да ли је то озбиљно и одговорно разматрање критика и приговора?! Да ли сте свесни да саопштењима као што је ово последње увелико и без задршке обмањујете јавност и да нас има довољно који то нећемо да прећутимо? Рецимо на крају и то да упркос изнетој сумњи, Комисија за праћење избора САНУ постоји и да је веома активна, али је њен задатак да прати исправност одвијања процеса избора, а не да обавља саме изборе. Имате Комисију за праћење, али не и Изборну комисију? Ви сте стварно нешто мимо овог друштва и његових позитивних закона. Не сумњамо да је дотична комисија активна, само чудним чудом не запажа потпуно запањујућу непромишљеност изборног поступка. Процедура, у току последњих девет година, укључује следеће: − да се радови и књиге кандидата не прегледају; − да о спољашњим кандидатима чланови Одељења по правилу гласају негативно, пошто су претходно изгласали своје кандидате; − да о спољашњим кандидатима последњу реч имају само чланови Одељења који, доведени у „сукоб интереса“, поступају пристрасно; − да највеће шансе има у научном погледу просечан кандидат који, на основу познавања с чланом Одељења, одједном постаје „незаменљив“; истом логиком и понајбољи кандидат, ако „није ничији“, постаје безначајан: − да се конкурс спроводи анонимно (тајно), јер се само зна за Одељење као учесника, никад нема Конкурсне комисије; − коначно, да се лобира према свим преференцијама изузев научним, па зато аутор књиге или две може да претекне остале конкуренте, итд. Како то да Комисија за праћење ништа од овога не запажа читавих девет година? Шта треба да се деси да бисте схватили оно што понављамо годинама: Аман, људи, када „спољашње“ кандидате препустите Одељењима да о њима гласају, то је исто као да сте их избацили с листе! Тако би и Тесла завршио на улици. Уосталом, ето вам примера др Стојковића о којем већ пише западна штампа. Због тог „пребацивања“ на Одељење, до сада од тако предложених – а у ових девет година било нас је око 50 – није прошао ниједан (!). И то Вам није проблем. Заиста би било боље да ово саопштење нисте ни објављивали! Извршни одбор САНУ са жаљењем констатује да појединци себи дозвољавају да своје савременике, од којих су му неки и вероватно колеге, називају „медиокритетима“, који служе као „потрчкала“ и „водоноше“. Ово је утолико пре неприхватљиво јер Одељење друштвених наука треба да, поред филозофа, укључује и посленике из економских и правних наука, социологије, политикологије, демографије, психологије, антропологије и др., о којима нема никаквог разлога да особа из једне области има просветљеније мишљење од већине чланова САНУ. Извршни одбор ће упркос свему, све личности уважавати као саговорнике. Идемо с краја. Хајде, уважите нас као саговорнике, па крените у проверу свега што је до сада речено, а не да нас денунцирате као „незадовољне љутице“ које инсинуирају и лажу (или „говоре неистине“). Нема сумње да Одељење треба да има поменуте профиле, само какви су кандидати који у њих спадају? Како за филозофа може да једногласно буде изабран кандидат чију библиографију чини три четвртине радова из економије, док остатак чини геополитика и маркетинг, а из филозофије има само рад или два? А да, насупрот њему, кандидат са 3.200 страница стриктно филозофских радова не добије ни један глас! Како је, такође без иједног гласа, остао колега Слободан Дивјак, такође филозоф, са 485 цитата и осам књига, од којих су неке у обавезној литератури на студијама пет домаћих и два европска универзитета? Како то да „не пролази“ економиста са делом и бројним цитатима на Западу, члан неколико иностраних академија, а пролазе кандидати са две и по књиге? Проверите то, кад већ све „пажљиво пратите“, па онда реците коју о објективности, нивоу и лобирању. Слободан Дивјак А што се медиокритета тиче, то би било увреда када би се поуздано знало да их у САНУ нема. А на основу чега то знате? С обзиром како су многи примљени још у време социјализма, тешко је у то поверовати. У ограничењу на Одељење друштвених наука знамо да их има. Да прецизирамо, медиокритет је онај члан САНУ који може да има 20 књига, а да ни у једној нема ни једну научно значајну идеју, да само препричава садржаје, ipso facto да се не види у чему је његов научни допринос, нарочито таквог нивоа какав је до недавно у очима свих нас био ниво САНУ. Шта друго да се каже на пример за поменутог писца осам реферата (вид. горе)? Слажете ли се с оним што следи из вашег исказа – да је констатација да колега нема никакав научни допринос увреда, ако се то каже или напише, а не може да буде објективна оцена. Откад је то тако? А ако доприноса нема, онда не треба да вас чуди помисао о „ношењу бурека“, „потрчкалима“ и томе слично. Као да раније није било оних који су своје послушнике бирали по тим критеријумима. (О њима ћемо другом приликом). Господо, у науци нема увреде, има само скрупулозне провере и оповргавања незаснованих тврдњи. Поступите и ви тако. Извршни одбор САНУ уверава јавност да су тврдње да се ова институција налази у кризи, да се „урушава изнутра“, недобронамерно подметање. Само током протекле године кроз њене сале, ауле и галерије прошло је преко 170,000 суграђана, који су учествовали или присуствовали на догађајима који су иницирани свака 1,4 дана. САНУ ће својим обавезама наставити да одговара са пуним ентузијазмом за који верујемо да је у претходним годинама препознат барем од дела јавности... Уверавате нас, уместо да аргументујете! Само вам недостаје оно: „Та, мајке нам“! Тврдња о „урушавању САНУ изнутра“ тиче се мог интервјуа Печату (од 8. јуна, бр. 523). Образложење да је то „недобронамерно подметање“ школски је случај квазиаргумента. (Како ли изгледа „добронамерно подметање“?) А тек шта сте доказали чињеницом о великом броју посетилаца галерији? Да су улазили и излазили, а да им плафон није пао на главу; то ли је аргумент против „урушавања“? То је поменуо и потпредседник Поповић и пре њега председник Костић. Изјава понављањем неће добити на снази, јер је безначајна са становишта основне улоге врховне националне установе у свакој држави. Јесте ли на њу заборавили, па је замењујете галеријском делатношћу? Кад говорите о обавезама на које „одговарате с ентузијазмом“, исти је заиста био препознат, јер нас је наводио на помисао постепеног „урушавања“. А како и не би. Јесте ли „с одговорношћу и ентузијазмом“одбили да по свету дистрибуирате енглески превод Magnum Crimena? Образложење које сте својевремено дали било је тужно и отужно, а не озбиљно. Да ли сте на годишњицу „Меморандума“ у одбрану САНУ реаговали такође с ентузијазмом? Они који су говорили о томе боље да су ћутали. Част куће спашавао је само један академик: Василије Крестић. Је ли он био неодговоран? Шта се догађа у вашој кући готово са свиме што носи придев „српски“? Чија сте ви уопште установа, као агрегат „независних мислилаца“, који колективно само траже изговор да се не изјашњавају о било чему значајном и „шкакљивом“? Шта мислите како вас јавност види? Склоните мало огледалце испред себе. Два поменута догађаја не наводим ради „подметања“, него да упозорим када је и чиме почело „урушавање“. Сада видимо, нажалост, да се само наставља, како накарадном процедуром и скандалозним одлукама, тако и оваквом одбраном као што је Ваша, која спада под правило: све што се декларативно оспорава, самим чином се потврђује. И када је реч да ли смо ми (Слободан Дивјак и ја) лажови или не – што следи из Ваше и изјаве потпредседника Поповића – суд о томе препустићемо научној јавности. Углед ваше куће је доспео до толико ниских грана да тај суд можемо да чекамо мирне савести, тим пре што смо све рекли на време и тиме спасли душе своје. Закључимо случај: оканимо се више нагађања, критеријуме сте лепо насликали у конкурсу, али вам на делу, за већину изабраних, уопште нису били важни. Који су критеријуми били на делу и шта се у овом случају заиста збивало, показаће време. Да не журимо. Чини се да САНУ у коју смо желели да уђемо више не постоји. Није важно само ући, важно је и ко те прима и како. А тих услова више нема у озбиљном смислу, не само на Одељењу друштвених наука. То што у Кнез Михајловој видимо, само је атрактивна Потемкинова кулиса која заклања истину: што је у излогу, није и у радњи! Оваква САНУ, с оваквим Одељењем друштвених наука, више ником није потребна, изузев: – калкулантима који не гледају даље од личног интереса (да се још нешто материјално стекне и „да се окитим титулом“); – припадницима Друге Србије, који овакву САНУ хвале и бране док чекају да је освоје изнутра и запоседну зарад финализације „промене свести и преваспитавања народа“ (а како се ствари крећу, шансе су им приличне). Владимир Костић, председник САНУ Глас смо подигли, не само због свог незадовољства (та само антички идиот би могао да остане равнодушан), него због забрињавајућег процеса урушавања националних институција, „громогласно“ праћеног ћутањем академске и универзитетске интелигенције која се донедавно празно и грлато хвалисала титулом „критичког мишљења“. У Београду, 14. јуна 2018. Аутор је редовни професор и научни саветник Института друштвених наука у Београду Тагови: САНУ, Милан Брдар, Одељење друштвених наука, Слободан Дивјак, Миодраг Стојковић

Одговор извршном одбору САНУ - Нови Стандард Уважена господо, на Ваше саопштење и изјаву Потпредседника САНУ Зорана Поповића oд 11. јуна, одго­варам по редоследу 12 тачака, како сте их формулисали. Курзивирани пасуси у збиру дају укупан садржај саопштења. У суочавању са критикама актуелног изборног процеса у Српској академији наука и уметности (САНУ), углавном од стране незадовољних учесника у јавном позиву САНУ, Извршни …

, https://ift.tt/1rMQyM6

[rasen-rs]

Јован Дучић: На Царев Аранђеловдан

  Aлфонс Муха: Kрунисање цара Душана, Фото: Wikipedia

НА ЦАРЕВ АРАНЂЕЛОВДАН

За твоју Славу, све��ли Царе, Што и сад владаш у нама, Који чувамо славе старе У молитви и на струнама! Али је црно доба за нас Откад је ово кољено: Све је на пазар пошло данас, Све слављено и вољено.

За твоју Славу, светли Царе, Нека свак пехар попије — Јер су спопале путе старе Змије и љуте шкорпије… Куда су прошли сви…

[palankaonline]

ПРАВА ТАЈНА УЖАСНОГ НЕУСПЕХА ТВ СЕРИЈЕ О НЕМАЊИЋИМА НЕШТО НАШЕ, А, ОПЕТ, КАО ДА ЈЕ ТУЂЕ Много се и са разлогом прича о ТВ серији РТС-а ”НЕМАЊИЋИ, РАЂАЊЕ КРАЉЕВИНЕ”, која из недеље у недељу вређа добар укус, здрав разум и патриотска осећања милиона српских гледалаца. И свака епизода понаособ изазива бурне реакције и силне протесте, који никако да посустану, већ се само повећавају и умножавају. И неуверљивост ликова, и начин њиховог говора, и декламовање уместо праве глуме, и неумесни дијалози, и бизарне грешке, и недостатак ма какве емоције између јунака серије и српског гледалишта, и досадњикаво препричавање историјских лекција на нивоу средње школе, и претерана и погрешна психологизација личности које зато више подсећају на наше савременике него на митске фигуре из славне прошлости, и трапаво држање војника и војсковођа, и несхватљиво ”пајтање” чланова Немањине фамилије са њим (у реалности – недодирљивим владаром), и статисти који трагикомично отаљавају своје задатке, и празан ход у причи, и недостатак црквене и духовне димензије (и ма какве узвишености ове епохе, познатог као ”доба вере”), и блескасто понашање разноразних саветника и учитеља жупанове породице, и несхватљиво лоша подела улога (довољно је навести пример Немањине браће), и спуштање важних историјских личности (на пример, византијских царева) на ниво данашњих политичара, и костимирана маскарада (где ниједног тренутка не заборављамо да су пред нашим очима глумци, а не оне историјске личности које они треба да представљају), и визуелно сиромашни кадрови, и лоша (више документарна) оптика директора фотографије, и вишак кожуха и индијанских костима из вестерна а мањак средњовековне елеганције и оновремене краљевске раскоши, и максимално умањивање црквених активности како српске властеле тако и нашег народа, и фолклорне епизоде са играчицама које се врте и кезе пред камерама невешто глумећи некакав ”еротични плес” (и то уз већ хиљаду пута одслушану музику која увек представља средњовековну епоху), и апсолутно погрешно изабран глумац за централну личност првих неколико епизода (никад лошији и ружнији Младен Нелевић у улози оснивача највеће српске династије свих времена), и сасвим савремени уличарски жаргон који би био недопустив и почетком двадесетог века, а камоли пре осам векова… све су то очигледне мане и недопустиве грешке поменуте серије. Због тога се ми из недеље у недељу згражамо, а господари нашег (?) јавног (?) сервиса (?) се љуте на нас и називају нас свакаквим именима, не желећи да прихвате ниједну једину грешку на свој рачун – и тиме само додатно распаљују страсти, на општу штету. Али, питање које се непрестано поставља и остаје без одговора је – КАКО ЈЕ МОГУЋЕ ДА ЈЕДАН ИНАЧЕ ОДЛИЧАН СЦЕНАРИСТА И САСВИМ ДОБАР РЕДИТЕЉ МОГУ ДА НАПРАВЕ ОВАКВУ ГЛУПОСТ, И ТО СА БУЏЕТОМ ОД НЕКОЛИКО МИЛИОНА ЕВРА? Ја сада желим да одговорим управо на ово питање, јер је оно кључно и тиче се саме суштине ове катастрофе националних размера и готово несагледивих последица. ПРАВИ РАЗЛОЗИ ОВАКВЕ ПРОПАСТИ СЕРИЈЕ О ”НЕМАЊИЋИМА” Проблем је у томе што су сценарио за ову серију бирали они југословенски, а не српски устројени и васпитани људи (као што су Горан Марковић и несрећни Милан Влајчић), и што су исти овакви људи писали текст, продуцирали и снимали читаву ту карикатуру од ”Немањића”. Југословени, са погрешним разумевањем свега оног аутентично српског. И то је комплетан одговор на сва најважнија, суштинска питања које узалуд постављамо, све надајући се некаквој промени и бољитку у следећим епизодама серијала. Југословени духом, стилом и укусом не могу, по дефиницији, да разумеју ништа што се догађало пре 1918-те (а део њих не досеже ни до оног што се дешавало пре Другог светског рата). И једни и други су ограничени на југословенски, синкретистички, помодно-модерни и вештачки однос према свету, људској психологији, улози духовности у нашим животима, смрти, учешћу у рату, према моралу, унутрашњем животу и свему оном што нас чини словесним бићима. Једноставно, не разумеју. Не схватају да може и другачије од онога како они (југословенски, атеистички, либерално-индивидуалистички или марсистичко-колективистички) мисле, осећају и делују. Не могу да буду виши и бољи, па ни српскији од самих себе. ”Немањићи” су убедљиви доказ да југословенска свест аутоматски деформише сваку грађу, да је то оптика која скраћује и банализује историјску перспективу. Па је тако побуна против ове серије, у с��вари, спонтана народна побуна против те врсте свести, против деформисаног и несрпског југословенства које је на власти у наш��ј (али не и српској) култури већ пун век. Тако да аутори ове серије (у продукцији Радио Телевизије Југославије, лажно именоване као Радио Телевизија Србије, што, нажалост, никако није), убеђен сам, нису били свесно злонамерни – али је то неизбежни и неизлечиви синдром патолошке југословенске свести која може да схвати и разуме само оно унутар последњих седамдесетак или највише сто година. Та свест не може да обухвати ништа пре свог почетка, иначе аутори ове врсте одмах постају потпуно изгубљени, као да то више нису они из њихових ранијих и другачијих пројеката (што не сежу тако далеко у прошлост). Зато су тако крупне и фрапантне грешке. Гордан Михић свакако није дебил, нити је неталентован, већ је окован кобном и суженом свешћу југословенства, а то је јаје са челичном љуском из кога ништа српско не може да се испили. А некакав ”РТС” (који би то заиста и био) и није крив, јер он и не постоји, сем именом и као жеља да тако нешто (кад-тад) добијемо. За сада (и одувек) је то југословенска телевизија, са седиштем у Београду… Сценариста ”Немањића”, као ни његове колеге по духу ”братства и јединства” у Титу (или у расрбљеном краљу Александру) није се лечио од оваквог погледа на свет, нити се преобразио и покајао, те пати од препознатљивог синдрома југословенске свести. Па зато они, овакви, могу да раде само оно што припада такозваној модерној епохи… ШТА ЈЕ ТО, У СТВАРИ, ”ЈУГОСЛОВЕНСТВО”? Југословенство је посебна врста историјске кратковидости, тако не његови носиоци не могу да разумеју ни владику Николаја Велимировића, ни генерала Милана Недића, а камоли оно што се догађало деценијама или вековима пре тога. И они, овако научени, напросто НЕ МОГУ ДА СХВАТЕ ДА ПОСТОЈИ ДРУГАЧИЈА СВЕСТ ОД ЊИХОВЕ. Што би наш народ рекао: „Да будала зна да је будала, две би памети имао”. Отуд све оно антицрквено и антидуховно у њима, у име првог (међуратног) и другог (поратног, титоистичког, па онда и пост-комунистичког) југословенства. Лутајући између интелектуалне и популарне културе, сценариста ”Немањића” уопште нема осећај за ону нашу аутентичну – духовну културу. И све је онда само имитација, поза, глуматање и симулакрум. Како да југословенски одређени уметници и интелектуалци схвате теме Свете (Високе) Србије и наше Цркве? Чак и ако су талентовани и искусни професионалци. У питању је дух (”Испитујте дух, од кога је?”), а не техникалија или интелигенција… Они српству и нашој средњовековној прошлости не могу да приђу из своје, њима једино познате и блиске позиције – сем кроз симулакрум – и за њих су онда сви Срби најразличитијих времена увек као ”рођени у последњих сто година”. Па би зато Хајдук Вељко у њиховој визији личио или на Љубу Земунца (и некаквог ”витеза асфалта”, како се то данас каже) или на каквог разбарушеног титоистичког ”народног хероја” (попут Саве Ковачевића или Крцуна), а Цар Душан би више подсећао на глумца који га игра него што би поменути глумац могао да се уживи и заиста дочара додељени му лик највећег српског владара. А митрополит и владар попут Његоша би за овакву скраћену оптику био потпуно незамислива фигура, баш као и Свети Сава. Напросто, југословенским редитељима и сценаристима се у оваквим ситуацијама ”гаси светло” и онда тапкају по магли или мраку, не досежу ни до 19. века, а камоли у епохе које му претходе. Осакаћена, помодна и артифицијелна (нигде у свету не постоји сем у нашем случају) ”југословенска свест” увек види само оно што собом носи, па тако, уместо аутентичности некадашњих Срба, тражи по сваку цену – све оно психоаналитичко, нецрквено, неповерљиво, критичко, банално и прозаично… и сваки наш предак онда постаје, очас посла, човек из овог времена, који, по правилу, у себи крије неку дубоку патологију и неку озбиљну ману невидљиву његовим необавештеним савременицима. Данас код нас постоје, мање-више, само два жанра: неозбиљност и спрдање или очајавање и кукање (од ауторског филма до турбо-фолка). Зато ми на камари имамо хрпу (за приказивање ранијих српских епоха) апсолутно неупотребљивих стваралаца, често веома вештих занатлија (када је реч о неким другим и новијим темама), али трагично немоћних када требају да дочарају ранија, и од нашег сасвим другачија времена. И то није тако само на филму, већ и у позоришту, науци, култури, друштву, политици… С тим да је реч о невероватно прилагодљивим и жилавим мајсторима преживљавања у свим околностима, који су, истовремено и парадоксално, ”добитници” и ”дисиденти”. Они су све узели, комплетан спектар животних жанрова само за себе. Све су узурпирали: и привилегије и лажну слободоумност. На руку им иде ”дух епохе” (још од самог почетка њихове свевласти, пре тачно једног века). И као што се у међувремену изгубила суштинска разлика између левице и деснице (обе су данас, најчешће, у служби банкара и моћника на власти), па су оне онда међусобно различите исто колико и пепси и кока кола, без унутрашњег напона и идеолошке или програмске специфичности. Само су им различите етикете и стил, цитати и начин на који заводе клијенте и народ. Идеолошко-маркетиншки брендови, производи који се продају и тргују обећањима и причама. РАЗМАЖЕНА ДЕЦА ТИТОИЗМА Живимо у ”спљоштеном друштву” (како га назива Зоран Миливојевић), у коме потпуно исти људи хоће да буду и несхваћени и награђени, глумећи жртве док истовремено добијају све могуће награде, аплаузе и донације – попут, рецимо, оног смешног Ивана Меденице, што се, у великој удобности и апсолутној безбрижности, јавно печи и изиграва велику жртву у друштву ”које не схвата значај уметности”… Такви су и Небојша Брадић, Борка Павићевић, Горчин Стојановић, Латинка Перовић, Милета Продановић, Горица Мојовић, Давид Албахари, Вида Огњеновић, Раде Шербеџија, Мирјана Карановић, Ђорђе Балашевић, Оља Бећковић, Горан Марковић, Теофил Панчић, Биљана Србљановић, Владимир Арсенијевић, Филип Давид, Србијанка Турајлић, Драган Бујошевић… све тобоже ”осујећени”, а све од реда југословенски фанатици и екстремисти. Као живи зид, крути бедем и агресивна препрека обнови неке другачије културе, опточене истинском духовношћу и оним што из нашег Предања можемо да научимо о ”српској идеји”. Сви набројани – и толики други, њима слични (малограђански, снобовски ”анти-паланчани”, по Константиновићевој ”Библији” њихове секте) – имају ”југословенски вирус” и припадају тој (по српство кобној) завереничкој групи (легиону), све разбарушени ”маргиналци на власти”, а у добитничким и више него удобним, неочекивано безбрижним позицијама. Уцвељени, а нимало обесправљени, са филмографијама и раскошним биографијама, испуњеним наградама и аплаузима власти и опозиције. Собом заузимају цео спектар, и моћних и бунтовника, мало им је да буду само једно од та два. Несхваћени академици, салонски јуришници југословенске носталгије за такозваним ”златним временима” из Титове епохе (када су они још лакше и неприкосновеније харали, маскирани у дисиденте – са по којим забрањеним, а ипак снимљеним филмом и исто таквом представом, књигом, изложбом…). То је све југословенски психолошки модел, препознатљиви хибрис југословенства. И нико од њих, из већ описаних разлога, не домашује ништа старије од сто година, ништа српско и пре-југословенско. Нико, па ни Гордан Михић. И зато ��олази до неспоразума који се, ван овакве анализе, не може разумети. Рецимо, Гордан Михић се не изругује свесно епохи коју описује (и притом је уопште не разуме) и зато је толико повређен – јер је, ето, ”неправедно нападнут” (како он то види и тумачи), а трудио се да буде што пристојнији, у оквиру својих граница и могућности, унутар југословенске, хипер-секуларне идеолошке опне у којој се налази. Тако да он сигурно интимно мисли да је у ствари ”прешао на српску страну”, поставши сценариста једне велике српске и православне теме; јер не грди и не исмева оно о чему пише (бар он тако сматра) и успут вероватно мисли да је то врхунац онога што се може постићи пишући о српском средњовековљу, да нема вишег и бољег од тога. Он, једноставно, не може да схвати какви су то људи били, ти Срби из тринаестог и четрнаестог века – због свести која га стеже, онако заробљеног у југословенском матриксу… С тим да постоје два матрикса: онај ужи, титоистички, са нешто краћим ужетом (од седам деценија), а ту је и онај дужи матрикс, што обухвата читавих сто година и досеже до 1918-те (ту је, зато, и нешто дужи ланац). Па онда постоје неки југоносталгичари што умеју да се вешто и уверљиво баве темама које претходе ”ери седам Титових офанзива”, а неки, за разлику од њих, могу да се баве само оним што се догађало од 1945-те до данас (па не домашују ни дешавања између 1941. и 1945. године, посебно не када је српски, а не ”братскојединствени” део ондашњих ратника у питању). Али, обе групе имају идентични проблем са оним што се догађало пре Првог Децембра Осамнаесте (и ритуалног самоубиства српске државе, културе и друштва)… Зато ми на малим екранима гледамо, уместо средњовековних људи, костимиране и нашминкане воштане фигуре које празнослове и декламују. Пошто карактеристике данашњих емоција не одговарају онима из тринаестог века, Михић те наше претке смањује и банализује – да би били ”уверљивији”. Не могу сентимент ”звиждука у осам”, занос ”омладинских радних акција”, носталгија за ”шездесетим” и тинејџерска лежерност најновијих времена да домаше неупоредиво већу и потпуно другачију духовну и душевну активност код других и од нас различитих људи. И отуд све оно што нас толико нервира, јер у овом Франкенштајну од ”Немањића” осећамо сву наказност такве ”операције” прилагођавања њих, онаквих – нама, оваквима (”Јеси ти, царе, нормалан?”, ”кад отегне папке”, ”причврљи”, неукусна прича о чукљевима…). ЈУГОСЛОВЕНСТВО КАО НАШ НАЈВЕЋИ, ЈОШ УВЕК НЕПОКАЈАНИ ГРЕХ Чекала се прва права српска, а уместо ње смо добили још једну југословенску серију (иако се радња догађа пре осам векова). С тим што аутори и продуценти ове серије очигледно не разумеју разлику између очекиваног и оног нама сада понуђеног, пошто живе у замрзнутом (и уназад и унапред) времену. И мисле да су сви пре нас и да ће сви после нас углавном бити слични нама и нашем свету (осим по костимима, одећи, технологији, формалним обичајима и сценографији). За њих је све исто као сада, пошто живе у ”југословенској вечности”, изнад прошлости и будућности, наводно ”мудрији”, ”освешћенији” и ”разумнији” од свих претходних и потоњих поколења… Наш мученички владика Варнава Настић рече једном да је основна особина смртног греха ”гордости” – ”губљење осећаја за реалност”. Тај грех нам се, нажалост, догодио, пуном силином, 1918-те, када је један од нас пожелео да буде ”краљ три народа”, уз ненормално велики его, сав испуњен нереалностима, неразумевањима и заблудама свих врста. Кад је урадио оно што му је постављено као замка (са отровним сиром понуде која се не одбија у по нас смртоносној мишоловци), он је једноставно склоњен са историјске сцене. Хтео је да буде највећи наш краљ, раван цару Душану, а постао је антисрпски владар. Не чак ни ”најгори српски” – пошто је одбио да уопште буде ”само српски владар”. Било му је премало, па је узео ”веће”, а изгубио – све. На коцкарски сто своје мегаломаније он је бацио Србију и српски народ, а играо је са махерима и преварантима највишег нивоа, којима је био апсолутно недорастао. И све је прокоцкао. А цар Душан Немањић је задржао и српску краљевску круну уз ону ”царску ромејску”, чисто да се подсетимо наизглед сличног, а суштински сасвим различитог случаја у нашој историји (да не буде неке забуне по том питању)… Срби су тада, Осамнаесте, непосредно после пробоја Солунског фронта и ослобођења свих простора на којима су живели наши сународници – изгубили све што смо одувек имали, а други (којима смо поклонили независност и будућу сувереност) су добили све оно што никада нису имали! Када је о томе реч, и овдашње окретање према Европској Унији има много сличности са југословенством. У оба случаја је реч о утапању Србије у нешто веће од ње саме, туђе свему нашем. И многи међу нама, још неизлечени од вируса југословенства, опет хоће да се ратосиљају Србије као државе и себе као ”само Срба” (као да је то нешто ”примитивно”, ”премало” и ”непоштено”, некако ”шовинистичко” и ”назадно”, јер су тако научени). Напоменућу, притом, да ниједан народ на свету нема ту и такву, бизарну (југословенску) аутошовинистичку и деструктивну свест као некадашњи Срби, а сада Југословени. Као некакви добровољни јањичари, што сами, у зрелим годинама, ускачу у корпе на коњима освајача (данас: међународне заједнице). Југословенство је наша клетва, наш усуд и НАШ ГРЕХ пред Богом, прецима, историјом и будућим генерацијама. То је наша издаја и наш велики Пад. Дух југословенства и титоизма се овде код нас изгледа само пребацује из једног облика у други и не одустаје. Па више (формално) немамо Југославију, али зато имамо: TANJUG, Jugoslovensko dramsko pozorište, Jugoslovensku Kinoteku, фамозни Bitef… и толико тога, споља и изнутра несрпског и неаутентичног, југословенског. Просто да човек не поверује колико је таквих нео-југословенских анахронизама, опасних за наш духовни развој и културни живот. Плус латиница (која је, по први пут, у Србију присилно уведена као окупационо писмо од стране аустроугарских трупа, па је онда, после Пирове победе на крају Великог рата, само даље настављено са њом у новој држави). Латиница је убедљиви доказ колико смо заробљени, јер се у међувремену код нас појавио прави правцати нагон за латиницом (као бољим, лакшим и прикладнијим писмом), некакав неиздрживи порив, готово наркоманска потреба и ужасна идентификација са агресором. Прихватили смо нешто горе од уобичајене ропске свести: истинску идентификацију са окупатором. У нашем случају латиница искључиво служи као ”анти-ћирилица”. Наши Југословени зато цене и, чак, воле своје окупаторе, са жељом да буду што сличнији њима и да им се како-год умиле. Са све оним огавним фразама из дијапазона југословенске варијанте мазохистичког ”стокхолмског синдрома” (”Тако нам и треба”, ”Заслужили смо да нас бомбардују”, ”Ма, ми смо обична *овна”). Такви међу нама, на свим странама идеолошко-политичке (и културно-уметничке) сцене хоће да буду исто што и наши непријатељи, њима што сличнији. А кад коначно оду међу њих, с оне стране наших граница, тамо их верно слушају и брзо се, практично без отпора, претопе у послушне грађане ових држава… Да, постоје разне југословенске секте, попут вируса грипа или сиде, који се преобликују, мутирају и стално нападају. А то (у суштини) несрпско и (по последицама) антисрпско југословенство се јавља, често, и у парадоксалним формама, па чак и међу квази-православним ”ванземаљцима” (космополитски нарогушеним против своје Отаџбине и ”светосавског национализма”, а увек, на речима, против наводног ”етнофилетизма”). За њих је племенито родољубље само самољубље, шовинизам, мржња према другима. И онда користе, као и најгори ”другосрбијанци”, ону (српској историји туђу) пропагандистичку фразу како је ”патриотизам – последње уточиште ниткова”. Нажалост, овакво југословенство на свим нивоима рађа и себи одговарајуће противнике, који српство своде на најпримитивније облике и искључиво негативан однос према свему новом, непознатом и не-само-српском. Па се напросто уједињује и међусобно потпомаже то (јединствено) зло са два лица. Терајући нас све даље и даље из сопствене мисије и нашег правог места у историји и надисторији… И НА КРАЈУ, УМЕСТО ЗАКЉУЧКА И не заборавимо, све док имамо југословенску лаж у себи, не можемо да будемо довољно ефикасни против усташке (шиптарске, монтенегринске…и сваке друге) лажи. Лаж се, наиме, као што знамо – побеђује само истином! P. S. И да се не каже да нисам објективан и да не могу да нађем ништа што завређује похвалу у овој ТВ серији, изузео бих из ове моје критике – уводну шпицу ”Немањића”, уз мистични, чудесни глас Дивне Љубојевић. Да је и остатак серијала урађен у том духу, онда би мој текст био ведра и радосна апологија, а не овако суморно објашњење разлога оваквог, незапамћеног неуспеха.

ПРАВА ТАЈНА УЖАСНОГ НЕУСПЕХА ТВ СЕРИЈЕ О НЕМАЊИЋИМА - Царса НЕШТО НАШЕ, А, ОПЕТ, КАО ДА ЈЕ ТУЂЕ ПИШЕ: Драгослав Бокан Много се и са разлогом прича о ТВ серији РТС-а ”НЕМАЊИЋИ, РАЂАЊЕ КРАЉЕВИНЕ”, која из недеље у недељу вређа добар укус, здрав разум и патриотска осећања милиона српских гледалаца. И свака епизода понаособ изазива бурне реакције и силне протесте, који никако да …

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

ПРАВА ТАЈНА УЖАСНОГ НЕУСПЕХА ТВ СЕРИЈЕ О НЕМАЊИЋИМА http://ift.tt/2D2cWgx, ПРАВА ТАЈНА УЖАСНОГ НЕУСПЕХА ТВ СЕРИЈЕ О НЕМАЊИЋИМА НЕШТО НАШЕ, А, ОПЕТ, КАО ДА ЈЕ ТУЂЕ Много се и са разлогом прича о ТВ серији РТС-а ”НЕМАЊИЋИ, РАЂАЊЕ КРАЉЕВИНЕ”, која из недеље у недељу вређа добар укус, здрав разум и патриотска осећања милиона српских гледалаца. И свака епизода понаособ изазива бурне реакције и силне протесте, који никако да посустану, већ се само повећавају и умножавају. И неуверљивост ликова, и начин њиховог говора, и декламовање уместо праве глуме, и неумесни дијалози, и бизарне грешке, и недостатак ма какве емоције између јунака серије и српског гледалишта, и досадњикаво препричавање историјских лекција на нивоу средње школе, и претерана и погрешна психологизација личности које зато више подсећају на наше савременике него на митске фигуре из славне прошлости, и трапаво држање војника и војсковођа, и несхватљиво ”пајтање” чланова Немањине фамилије са њим (у реалности – недодирљивим владаром), и статисти који трагикомично отаљавају своје задатке, и празан ход у причи, и недостатак црквене и духовне димензије (и ма какве узвишености ове епохе, познатог као ”доба вере”), и блескасто понашање разноразних саветника и учитеља жупанове породице, и несхватљиво лоша подела улога (довољно је навести пример Немањине браће), и спуштање важних историјских личности (на пример, византијских царева) на ниво данашњих политичара, и костимирана маскарада (где ниједног тренутка не заборављамо да су пред нашим очима глумци, а не оне историјске личности које они треба да представљају), и визуелно сиромашни кадрови, и лоша (више документарна) оптика директора фотографије, и вишак кожуха и индијанских костима из вестерна а мањак средњовековне елеганције и оновремене краљевске раскоши, и максимално умањивање црквених активности како српске властеле тако и нашег народа, и фолклорне епизоде са играчицама које се врте и кезе пред камерама невешто глумећи некакав ”еротични плес” (и то уз већ хиљаду пута одслушану музику која увек представља средњовековну епоху), и апсолутно погрешно изабран глумац за централну личност првих неколико епизода (никад лошији и ружнији Младен Нелевић у улози оснивача највеће српске династије свих времена), и сасвим савремени уличарски жаргон који би био недопустив и почетком двадесетог века, а камоли пре осам векова… све су то очигледне мане и недопустиве грешке поменуте серије. Због тога се ми из недеље у недељу згражамо, а господари нашег (?) јавног (?) сервиса (?) се љуте на нас и називају нас свакаквим именима, не желећи да прихвате ниједну једину грешку на свој рачун – и тиме само додатно распаљују страсти, на општу штету. Али, питање које се непрестано поставља и остаје без одговора је – КАКО ЈЕ МОГУЋЕ ДА ЈЕДАН ИНАЧЕ ОДЛИЧАН СЦЕНАРИСТА И САСВИМ ДОБАР РЕДИТЕЉ МОГУ ДА НАПРАВЕ ОВАКВУ ГЛУПОСТ, И ТО СА БУЏЕТОМ ОД НЕКОЛИКО МИЛИОНА ЕВРА? Ја сада желим да одговорим управо на ово питање, јер је оно кључно и тиче се саме суштине ове катастрофе националних размера и готово несагледивих последица. ПРАВИ РАЗЛОЗИ ОВАКВЕ ПРОПАСТИ СЕРИЈЕ О ”НЕМАЊИЋИМА” Проблем је у томе што су сценарио за ову серију бирали они југословенски, а не српски устројени и васпитани људи (као што су Горан Марковић и несрећни Милан Влајчић), и што су исти овакви људи писали текст, продуцирали и снимали читаву ту карикатуру од ”Немањића”. Југословени, са погрешним разумевањем свега оног аутентично српског. И то је комплетан одговор на сва најважнија, суштинска питања које узалуд постављамо, све надајући се некаквој промени и бољитку у следећим епизодама серијала. Југословени духом, стилом и укусом не могу, по дефиницији, да разумеју ништа што се догађало пре 1918-те (а део њих не досеже ни до оног што се дешавало пре Другог светског рата). И једни и други су ограничени на југословенски, синкретистички, помодно-модерни и вештачки однос према свету, људској психологији, улози духовности у нашим животима, смрти, учешћу у рату, према моралу, унутрашњем животу и свему оном што нас чини словесним бићима. Једноставно, не разумеју. Не схватају да може и другачије од онога како они (југословенски, атеистички, либерално-индивидуалистички или марсистичко-колективистички) мисле, осећају и делују. Не могу да буду виши и бољи, па ни српскији од самих себе. ”Немањићи” су убедљиви доказ да југословенска свест аутоматски деформише сваку грађу, да је то оптика која скраћује и банализује историјску перспективу. Па је тако побуна против ове серије, у ствари, спонтана народна побуна против те врсте свести, против деформисаног и несрпског југословенства које је на власти у нашој (али не и српској) култури већ пун век. Тако да аутори ове серије (у продукцији Радио Телевизије Југославије, лажно именоване као Радио Телевизија Србије, што, нажалост, никако није), убеђен сам, нису били свесно злонамерни – али је то неизбежни и неизлечиви синдром патолошке југословенске свести која може да схвати и разуме само оно унутар последњих седамдесетак или највише сто година. Та свест не може да обухвати ништа пре свог почетка, иначе аутори ове врсте одмах постају потпуно изгубљени, као да то више нису они из њихових ранијих и другачијих пројеката (што не сежу тако далеко у прошлост). Зато су тако крупне и фрапантне грешке. Гордан Михић свакако није дебил, нити је неталентован, већ је окован кобном и суженом свешћу југословенства, а то је јаје са челичном љуском из кога ништа српско не може да се испили. А некакав ”РТС” (који би то заиста и био) и није крив, јер он и не постоји, сем именом и као жеља да тако нешто (кад-тад) добијемо. За сада (и одувек) је то југословенска телевизија, са седиштем у Београду… Сценариста ”Немањића”, као ни његове колеге по духу ”братства и јединства” у Титу (или у расрбљеном краљу Александру) није се лечио од оваквог погледа на свет, нити се преобразио и покајао, те пати од препознатљивог синдрома југословенске свести. Па зато они, овакви, могу да раде само оно што припада такозваној модерној епохи… ШТА ЈЕ ТО, У СТВАРИ, ”ЈУГОСЛОВЕНСТВО”? Југословенство је посебна врста историјске кратковидости, тако не његови носиоци не могу да разумеју ни владику Николаја Велимировића, ни генерала Милана Недића, а камоли оно што се догађало деценијама или вековима пре тога. И они, овако научени, напросто НЕ МОГУ ДА СХВАТЕ ДА ПОСТОЈИ ДРУГАЧИЈА СВЕСТ ОД ЊИХОВЕ. Што би наш народ рекао: „Да будала зна да је будала, две би памети имао”. Отуд све оно антицрквено и антидуховно у њима, у име првог (међуратног) и другог (поратног, титоистичког, па онда и пост-комунистичког) југословенства. Лутајући између интелектуалне и популарне културе, сценариста ”Немањића” уопште нема осећај за ону нашу аутентичну – духовну културу. И све је онда само имитација, поза, глуматање и симулакрум. Како да југословенски одређени уметници и интелектуалци схвате теме Свете (Високе) Србије и наше Цркве? Чак и ако су талентовани и искусни професионалци. У питању је дух (”Испитујте дух, од кога је?”), а не техникалија или интелигенција… Они српству и нашој средњовековној прошлости не могу да приђу из своје, њима једино познате и блиске позиције – сем кроз симулакрум – и за њих су онда сви Срби најразличитијих времена увек као ”рођени у последњих сто година”. Па би зато Хајдук Вељко у њиховој визији личио или на Љубу Земунца (и некаквог ”витеза асфалта”, како се то данас каже) или на каквог разбарушеног титоистичког ”народног хероја” (попут Саве Ковачевића или Крцуна), а Цар Душан би више подсећао на глумца који га игра него што би поменути глумац могао да се уживи и заиста дочара додељени му лик највећег српског владара. А митрополит и владар попут Његоша би за овакву скраћену оптику био потпуно незамислива фигура, баш као и Свети Сава. Напросто, југословенским редитељима и сценаристима се у оваквим ситуацијама ”гаси светло” и онда тапкају по магли или мраку, не досежу ни до 19. века, а камоли у епохе које му претходе. Осакаћена, помодна и артифицијелна (нигде у свету не постоји сем у нашем случају) ”југословенска свест” увек види само оно што собом носи, па тако, уместо аутентичности некадашњих Срба, тражи по сваку цену – све оно психоаналитичко, нецрквено, неповерљиво, критичко, банално и прозаично… и сваки наш предак онда постаје, очас посла, човек из овог времена, који, по правилу, у себи крије неку дубоку патологију и неку озбиљну ману невидљиву његовим необавештеним савременицима. Данас код нас постоје, мање-више, само два жанра: неозбиљност и спрдање или очајавање и кукање (од ауторског филма до турбо-фолка). Зато ми на камари имамо хрпу (за приказивање ранијих српских епоха) апсолутно неупотребљивих стваралаца, често веома вештих занатлија (када је реч о неким другим и новијим темама), али трагично немоћних када требају да дочарају ранија, и од нашег сасвим другачија времена. И то није тако само на филму, већ и у позоришту, науци, култури, друштву, политици… С тим да је реч о невероватно прилагодљивим и жилавим мајсторима преживљавања у свим околностима, који су, истовремено и парадоксално, ”добитници” и ”дисиденти”. Они су све узели, комплетан спектар животних жанрова само за себе. Све су узурпирали: и привилегије и лажну слободоумност. На руку им иде ”дух епохе” (још од самог почетка њихове свевласти, пре тачно једног века). И као што се у међувремену изгубила суштинска разлика између левице и деснице (обе су данас, најчешће, у служби банкара и моћника на власти), па су оне онда међусобно различите исто колико и пепси и кока кола, без унутрашњег напона и идеолошке или програмске специфичности. Само су им различите етикете и стил, цитати и начин на који заводе клијенте и народ. Идеолошко-маркетиншки брендови, производи који се продају и тргују обећањима и причама. РАЗМАЖЕНА ДЕЦА ТИТОИЗМА Живимо у ”спљоштеном друштву” (како га назива Зоран Миливојевић), у коме потпуно исти људи хоће да буду и несхваћени и награђени, глумећи жртве док истовремено добијају све могуће награде, аплаузе и донације – попут, рецимо, оног смешног Ивана Меденице, што се, у великој удобности и апсолутној безбрижности, јавно печи и изиграва велику жртву у друштву ”које не схвата значај уметности”… Такви су и Небојша Брадић, Борка Павићевић, Горчин Стојановић, Латинка Перовић, Милета Продановић, Горица Мојовић, Давид Албахари, Вида Огњеновић, Раде Шербеџија, Мирјана Карановић, Ђорђе Балашевић, Оља Бећковић, Горан Марковић, Теофил Панчић, Биљана Србљановић, Владимир Арсенијевић, Филип Давид, Србијанка Турајлић, Драган Бујошевић… све тобоже ”осујећени”, а све од реда југословенски фанатици и екстремисти. Као живи зид, крути бедем и агресивна препрека обнови неке другачије културе, опточене истинском духовношћу и оним што из нашег Предања можемо да научимо о ”српској идеји”. Сви набројани – и толики други, њима слични (малограђански, снобовски ”анти-паланчани”, по Константиновићевој ”Библији” њихове секте) – имају ”југословенски вирус” и припадају тој (по српство кобној) завереничкој групи (легиону), све разбарушени ”маргиналци на власти”, а у добитничким и више него удобним, неочекивано безбрижним позицијама. Уцвељени, а нимало обесправљени, са филмографијама и раскошним биографијама, испуњеним наградама и аплаузима власти и опозиције. Собом заузимају цео спектар, и моћних и бунтовника, мало им је да буду само једно од та два. Несхваћени академици, салонски јуришници југословенске носталгије за такозваним ”златним временима” из Титове епохе (када су они још лакше и неприкосновеније харали, маскирани у дисиденте – са по којим забрањеним, а ипак снимљеним филмом и исто таквом представом, књигом, изложбом…). То је све југословенски психолошки модел, препознатљиви хибрис југословенства. И нико од њих, из већ описаних разлога, не домашује ништа старије од сто година, ништа српско и пре-југословенско. Нико, па ни Гордан Михић. И зато долази до неспоразума који се, ван овакве анализе, не може разумети. Рецимо, Гордан Михић се не изругује свесно епохи коју описује (и притом је уопште не разуме) и зато је толико повређен – јер је, ето, ”неправедно нападнут” (како он то види и тумачи), а трудио се да буде што пристојнији, у оквиру својих граница и могућности, унутар југословенске, хипер-секуларне идеолошке опне у којој се налази. Тако да он сигурно интимно мисли да је у ствари ”прешао на српску страну”, поставши сценариста једне велике српске и православне теме; јер не грди и не исмева оно о чему пише (бар он тако сматра) и успут вероватно мисли да је то врхунац онога што се може постићи пишући о српском средњовековљу, да нема вишег и бољег од тога. Он, једноставно, не може да схвати какви су то људи били, ти Срби из тринаестог и четрнаестог века – због свести која га стеже, онако заробљеног у југословенском матриксу… С тим да постоје два матрикса: онај ужи, титоистички, са нешто краћим ужетом (од седам деценија), а ту је и онај дужи матрикс, што обухвата читавих сто година и досеже до 1918-те (ту је, зато, и нешто дужи ланац). Па онда постоје неки југоносталгичари што умеју да се вешто и уверљиво баве темама које претходе ”ери седам Титових офанзива”, а неки, за разлику од њих, могу да се баве само оним што се догађало од 1945-те до данас (па не домашују ни дешавања између 1941. и 1945. године, посебно не када је српски, а не ”братскојединствени” део ондашњих ратника у питању). Али, обе групе имају идентични проблем са оним што се догађало пре Првог Децембра Осамнаесте (и ритуалног самоубиства српске државе, културе и друштва)… Зато ми на малим екранима гледамо, уместо средњовековних људи, костимиране и нашминкане воштане фигуре које празнослове и декламују. Пошто карактеристике данашњих емоција не одговарају онима из тринаестог века, Михић те наше претке смањује и банализује – да би били ”уверљивији”. Не могу сентимент ”звиждука у осам”, занос ”омладинских радних акција”, носталгија за ”шездесетим” и тинејџерска лежерност најновијих времена да домаше неупоредиво већу и потпуно другачију духовну и душевну активност код других и од нас различитих људи. И отуд све оно што нас толико нервира, јер у овом Франкенштајну од ”Немањића” осећамо сву наказност такве ”операције” прилагођавања њих, онаквих – нама, оваквима (”Јеси ти, царе, нормалан?”, ”кад отегне папке”, ”причврљи”, неукусна прича о чукљевима…). ЈУГОСЛОВЕНСТВО КАО НАШ НАЈВЕЋИ, ЈОШ УВЕК НЕПОКАЈАНИ ГРЕХ Чекала се прва права српска, а уместо ње смо добили још једну југословенску серију (иако се радња догађа пре осам векова). С тим што аутори и продуценти ове серије очигледно не разумеју разлику између очекиваног и оног нама сада понуђеног, пошто живе у замрзнутом (и уназад и унапред) времену. И мисле да су сви пре нас и да ће сви после нас углавном бити слични нама и нашем свету (осим по костимима, одећи, технологији, формалним обичајима и сценографији). За њих је све исто као сада, пошто живе у ”југословенској вечности”, изнад прошлости и будућности, наводно ”мудрији”, ”освешћенији” и ”разумнији” од свих претходних и потоњих поколења… Наш мученички владика Варнава Настић рече једном да је основна особина смртног греха ”гордости” – ”губљење осећаја за реалност”. Тај грех нам се, нажалост, догодио, пуном силином, 1918-те, када је један од нас пожелео да буде ”краљ три народа”, уз ненормално велики его, сав испуњен нереалностима, неразумевањима и заблудама свих врста. Кад је урадио оно што му је постављено као замка (са отровним сиром понуде која се не одбија у по нас смртоносној мишоловци), он је једноставно склоњен са историјске сцене. Хтео је да буде највећи наш краљ, раван цару Душану, а постао је антисрпски владар. Не чак ни ”најгори српски” – пошто је одбио да уопште буде ”само српски владар”. Било му је премало, па је узео ”веће”, а изгубио – све. На коцкарски сто своје мегаломаније он је бацио Србију и српски народ, а играо је са махерима и преварантима највишег нивоа, којима је био апсолутно недорастао. И све је прокоцкао. А цар Душан Немањић је задржао и српску краљевску круну уз ону ”царску ромејску”, чисто да се подсетимо наизглед сличног, а суштински сасвим различитог случаја у нашој историји (да не буде неке забуне по том питању)… Срби су тада, Осамнаесте, непосредно после пробоја Солунског фронта и ослобођења свих простора на којима су живели наши сународници – изгубили све што смо одувек имали, а други (којима смо поклонили независност и будућу сувереност) су добили све оно што никада нису имали! Када је о томе реч, и овдашње окретање према Европској Унији има много сличности са југословенством. У оба случаја је реч о утапању Србије у нешто веће од ње саме, туђе свему нашем. И многи међу нама, још неизлечени од вируса југословенства, опет хоће да се ратосиљају Србије као државе и себе као ”само Срба” (као да је то нешто ”примитивно”, ”премало” и ”непоштено”, некако ”шовинистичко” и ”назадно”, јер су тако научени). Напоменућу, притом, да ниједан народ на свету нема ту и такву, бизарну (југословенску) аутошовинистичку и деструктивну свест као некадашњи Срби, а сада Југословени. Као некакви добровољни јањичари, што сами, у зрелим годинама, ускачу у корпе на коњима освајача (данас: међународне заједнице). Југословенство је наша клетва, наш усуд и НАШ ГРЕХ пред Богом, прецима, историјом и будућим генерацијама. То је наша издаја и наш велики Пад. Дух југословенства и титоизма се овде код нас изгледа само пребацује из једног облика у други и не одустаје. Па више (формално) немамо Југославију, али зато имамо: TANJUG, Jugoslovensko dramsko pozorište, Jugoslovensku Kinoteku, фамозни Bitef… и толико тога, споља и изнутра несрпског и неаутентичног, југословенског. Просто да човек не поверује колико је таквих нео-југословенских анахронизама, опасних за наш духовни развој и културни живот. Плус латиница (која је, по први пут, у Србију присилно уведена као окупационо писмо од стране аустроугарских трупа, па је онда, после Пирове победе на крају Великог рата, само даље настављено са њом у новој држави). Латиница је убедљиви доказ колико смо заробљени, јер се у међувремену код нас појавио прави правцати нагон за латиницом (као бољим, лакшим и прикладнијим писмом), некакав неиздрживи порив, готово наркоманска потреба и ужасна идентификација са агресором. Прихватили смо нешто горе од уобичајене ропске свести: истинску идентификацију са окупатором. У нашем случају латиница искључиво служи као ”анти-ћирилица”. Наши Југословени зато цене и, чак, воле своје окупаторе, са жељом да буду што сличнији њима и да им се како-год умиле. Са све оним огавним фразама из дијапазона југословенске варијанте мазохистичког ”стокхолмског синдрома” (”Тако нам и треба”, ”Заслужили смо да нас бомбардују”, ”Ма, ми смо обична *овна”). Такви међу нама, на свим странама идеолошко-политичке (и културно-уметничке) сцене хоће да буду исто што и наши непријатељи, њима што сличнији. А кад коначно оду међу њих, с оне стране наших граница, тамо их верно слушају и брзо се, практично без отпора, претопе у послушне грађане ових држава… Да, постоје разне југословенске секте, попут вируса грипа или сиде, који се преобликују, мутирају и стално нападају. А то (у суштини) несрпско и (по последицама) антисрпско југословенство се јавља, често, и у парадоксалним формама, па чак и међу квази-православним ”ванземаљцима” (космополитски нарогушеним против своје Отаџбине и ”светосавског национализма”, а увек, на речима, против наводног ”етнофилетизма”). За њих је племенито родољубље само самољубље, шовинизам, мржња према другима. И онда користе, као и најгори ”другосрбијанци”, ону (српској историји туђу) пропагандистичку фразу како је ”патриотизам – последње уточиште ниткова”. Нажалост, овакво југословенство на свим нивоима рађа и себи одговарајуће противнике, који српство своде на најпримитивније облике и искључиво негативан однос према свему новом, непознатом и не-само-српском. Па се напросто уједињује и међусобно потпомаже то (јединствено) зло са два лица. Терајући нас све даље и даље из сопствене мисије и нашег правог места у историји и надисторији… И НА КРАЈУ, УМЕСТО ЗАКЉУЧКА И не заборавимо, све док имамо југословенску лаж у себи, не можемо да будемо довољно ефикасни против усташке (шиптарске, монтенегринске…и сваке друге) лажи. Лаж се, наиме, као што знамо – побеђује само истином! P. S. И да се не каже да нисам објективан и да не могу да нађем ништа што завређује похвалу у овој ТВ серији, изузео бих из ове моје критике – уводну шпицу ”Немањића”, уз мистични, чудесни глас Дивне Љубојевић. Да је и остатак серијала урађен у том духу, онда би мој текст био ведра и радосна апологија, а не овако суморно објашњење разлога оваквог, незапамћеног неуспеха.

ПРАВА ТАЈНА УЖАСНОГ НЕУСПЕХА ТВ СЕРИЈЕ О НЕМАЊИЋИМА - Царса НЕШТО НАШЕ, А, ОПЕТ, КАО ДА ЈЕ ТУЂЕ ПИШЕ: Драгослав Бокан Много се и са разлогом прича о ТВ серији РТС-а ”НЕМАЊИЋИ, РАЂАЊЕ КРАЉЕВИНЕ”, која из недеље у недељу вређа добар укус, здрав разум и патриотска осећања милиона српских гледалаца. И свака епизода понаособ изазива бурне реакције и силне протесте, који никако да …

, http://ift.tt/1rMQyM6