#серби��

[ultrashyunknownbouquet]

Серби серф как играть

[pokrovworld-blog]

Етнополітична історія албанців до Османського іга: розвінчання мітів та стереотипів

Для того, щоби проаналізувати складну етнополітичну ситуацію на Балканах, де однією із найболючіших проблем є ‘’албанське питання’’ – необхідно звернутись до питання походження, ранньої та середньовічної історії албанського етносу. Чимало із тих проблем, які на нинішній день пов’язані з ‘’албанським питанням’’: проблема приналежності та статусу Косово, статус західних провінцій держави Македонія, Епіру і проблемне питання Великої Албанії є прямими наслідками порушення ходу еволюці�� динаміки розвитку балканських спільнот внаслідок століть османського іга, краху панбалканських ідей (котрі сповідували Бізантія та Болгарське царство, яким були лояльні середньовічні албанці) та спроби Сербії (котра не має прямого відношення до регіону Малих Балкан, оскільки історично, політично, культурно та економічно тісно зв’язана з багатонаціональним Дунайським регіоном) замінити ці сили і стати ‘’арбіром на Балканах’’ Такі речі сприяли тому, що у 90-их роках старі міжнаціональні конфлікти (які штучно стримувались режимами Ходжі і Тіто) виплили назовні. Кривава вакханалія в Косово чи громадянська війна у Македонії не особливо поступалась аналогічним подіям у Боснії за своїми масштабами. На жаль, у середовищі українських обивателів досі популярні стійкі стереотипи і псведонаукові міти, пов’язані з історією албанців. Їм часто закидають неавтохтонність на Балканах, іслямізм та бандитизм (при цьому  вперто не помічаючи існування кланового суспільства і звичаю кровної помсти у чорногорців) Об’єктивних праць з історії Албанії – обмаль. Зі зрозумілих причин, сербська сторона традиційно демонізувала албанців, відмовляючи їм в статусі корінного народу Балкан (вигадавши легенду про переселення предків албанців на слов’янські та грецькі землі з Карпатських гір у VIII столітті) і свідомо перекручувала деякі факти з історії Косово (котре навіть у XII-XV століттях, коли тут знаходився духовний осередок сербської митрополії не було монолітно сербським в етнічному плані). Проте, якщо серби останнім часом хоча би визнають Космет ‘’не лише слов’янською землею’’ – то російська історіграфія (на яку свідомо чи підсвідомо орієнтується частина українців), досі йде на свідоме паплюження історії. Така тенденція триває з радянських часів, коли Албанія була геополітичним противником СРСР і треба було всіляко очорнити її образ та її історію (саме в цей час, задовго до Югославських війн, албанців у простонародді почали називати ‘’циганами’’, хоча ніякого відношення до останніх вони не мають). Одним з небагатьох елліністів (албаністики, як окремої науки в Радянському Союзі не було), які досліджували та об’єктивно аналізували албанську проблему був Григорій Арш (він сам мав арнаутські корені). Не менш тривіальною є  ура-патріотична частина албанських істориків, які на основі давніх культурних та мовних зв’язків греків та албанців претендують на увесь мікенський спадок (Епір був прабатьківщиною ахейців-мікенців), називають Александра Македонського – напівалбанцем (він був наполовину греком і наполовину молоссом, себто еллінізованим пелазго-іллірійцем) або шукають арбереське національне лоббі у Бізантії. Окремі постаті на основі широкого поширення іллірійського культурного спадку (який доходив до Паннонії та Мезії) в античну добу шукають албанські корені в угорців та румунів (незважаючи на те, що іллірійців звідти вигнали кельти задовго до приходу туди мадяр та римлян відповідно). Метою даної роботи є ілюстрація стародавньої і примордіальної національної самосвідомості іллірійців (та албанців в більш широкому контексті), висвітлення етапів еволюції албанського етногенезу до їхньої ісламізації та аналіз проблеми історичного співжиття албанців з сусідніми народами в Античну та Середньовічну добу (в першу чергу з греками і сербами). Модерний націогенез албанців, хоч і проходив за класичною европейською схемою Мілослава Гроха, а епоха національних держав відкидала давні інтегральні проєкти – але суттєвого впливу на албанців інші народи не здійснили, а збільшення кількості чисельності албанців в Косово було не ‘’планом Енвера Ходжі створити Велику Албанію’’ чи ‘’планом Заходу знищити південних слов’ян’’ – а закономірним історичним процесом. Верхні рамки дослідження етногенезу албанців обмежуються часами палеоліту (поява першої людини в Албанії), а нижні – встановленням османського іга у 1468 році та початком іслямізації Албанії. ПРАДАВНЯ ЕПОХА Перші сліди присутності людини на території Албанії датуються епохою верхнього палеоліту, коли люди, які тікали Вюрмського зледеніння переселялись в бік південних відрогів Балканських гір, де в Коніспольських печерах (на території Епіру) було виявлено декілька їхніх стоянок. Вони жили тут аж до початку I тисячоліття до Р.Х. (тобто, протягом 20 тисяч років. Така довга послідовність проживання людей на одній території є унікальним явищем для преісторії. В цьому плані культуру Коніспольських печер можна порівняти з культурою печер Франхті на Пелопоннесі або з культурою Бельбаші, жителі яких жили на одному і тому ж місці протягом тривалого часу) В Коніспольських печерах знаходять кості риб (незважаючи на віддаленість моря), примітивну кераміку, мисливські знаряддя та сліди землеробських культур (овес, пшениця, ячмінь, бобові, плодові дерева). Інші сліди присутності людини на території Албанії знаходять в печері Шен-Маріна, в печері Трені, поблизу селища Дзари та на горі Дайті. З точки зору археології, ці стаціонарні поселення відповідають культурі Імпрессо, яка охоплювала території континентальної Греції, Албанії, Італії та Провансу. Вона характеризувалась поєднанням мисливства і рибальства з орним землеробством, розвинутим мореплавством та кардіальною керамікою (з черепашок молюсків). З точки зору етнології, жителі земель, які входили до складу культури Імпрессо відповідали племенам пеласгів (лелегів) – доіндоєвропейського населення Балкан, мова яких за однією версією  входила до складу тірренської сім’ї, а за іншою – до складу іберо-кавказької сім’ї. Враховуючи те, що на території Албанії також знаходять трипільську мальовану кераміку, можна також стверджувати про вплив трипільців на етногенез майбутніх албанців. Схрещення племен культури Імпресо та більш пізніх прибульців з Анатолії сприяло виникненню культури Вінча, яка займала територію Сербії, Болгарії, Македонії та Північної Албанії. Наявність на території грецької Егеїди (в особливості Криту) мови пелазького походження (в протилежність етеокритській або мінойській мові, яка має анатолійське або навіть семітське походження) і семантична схожість культури Імпрессо з ранньою Мінойською культурою  говорить про те, що племена пелазгів в свій час переселились на Крит, де змішавшись з мінойцями, дали початок Критській цивілізації. Пелазький слід присутності знаходять і на землях Малої Азії в регіоні Карії і Трояди. Проте, критяни, незважаючи на активний контакт з жителями Егеїди та етрусками – практично не контактували з племенами, які жили на території Пелопоннесу та Албанії. Тому, можна з упевненістю стверджувати те, що доіндоєвропейське населення Албанії за мовною ознакою було іберо-кавказьким (або тірренейським), а за расовою – балкано-кавказьким (динарський антропологічний тип, який є поширеним в Албанії - це результат депігментації передньоазіатів). Усі версії про інорасове походження албанців є вигадкою печерних шовіністів. АНТИЧНА ЕПОХА Індоевропейські елементи на території Балкан почали з’явились наприкінці III тисячоліття до Р.Х., а станом на початок II тисячоліття до Р.Х. на території північної Албанії почали з’являтись арійські племена, які ховали покійників в курганах, жили в кам’яних будинках і користувались бронзовими знаряддями праці . Частина цих племен мігрували на територію Греції (де вони стали відомими під назвами ахейці, мікенці або данайці) Геродот зазначає, що прабатьківщиною мікенців був Епір, звідки їх вигнали пелазги, яких мікенці в свій час загнали в гори. Саме в Епірі знаходиться найдавніші оракули Зевса в Додоні і Аїда в Некромантіоні, збудовані в циклопічному стилі і датовані домікенською епохою в самій Елладі) Враховуючи цей фактор - саме греків можна назвати найближчим до албанців народом Малих Балкан. Племена, які залишились жити на території Албанії, частини Македонії, Косово, Сербії, Чорногорії, Боснії, Хорватії і частини Паннонії дістали назву ‘’іллірійці’’ Антична традиція виводить їхню етимологію від імені Іллірія, їхнього першого вождя, сини якого (Енхелей, Автаріей, Дардан, Майн, Тавлант і Перреб) дали назву іллірійським племенам. Однак, на территорії Іліріку жили інші племена, найзнаменитішими з яких було плем’я далматів. Іллірійці були близькоспорідненими із тракійцями (за мовою, побутом та культом героя-воїна Героса), дорійцями (це протоеллінське плем’я проживало на території Тракії, мало тісний контакт з іллірійцями і дотримувалося культу поклоніння герою-Гераклу) та фрігійцями (одними з предків вірмен, які згодом переселились до Анатолії) Саме фрігійський фактор, а не ‘’османський вплив’’ сприяв тому, що в національному одязі албанців присутні фрігійські ковпаки та шаровари  (тирнет) – типові орієнталістичні мотиви, які, насправді прийшли на Схід із Заходу, а не навпаки. Бо, національним турецьким головним убором є тюрбан або феска, які мають однозначне східне походження, а окремі фрігійські племена все ще продовжували жити на Балканах, після переселення їх родичів до Малої Азії. Над розвінчанням цього міту активно працював батько-засновник албаністики – австрійський учений Норберт Йокль (до речі, палкий монархіст та прихильник Франца-Йозефа) Поступово іллірійські племена асимілювали більш примітивних пелазгів, котрі залишились жити лише на території Південного Епіру, де пелазьке плем’я молоссів було еллінізоване в VII століття до Р.Х. (остання згадка про пелазгів на острові ��есбос, трапляється в Геродота).  Приблизно в той самий час, іллірійці остаточно відмежовуються від тракійців. Межею розселення іллірійців на сході стало Охридське озеро, яке на сьогоднішній день є східною межею албанських етнічних земель (за якими живуть болгаромовні македонці). Рівень культурного розвитку іллірійців був доволі високим. Племена пірустів уміли виготовляти високотехнологічні посріблені дископодібні амфори в часи Темних віків, коли виробництво кераміки на території Еллади різко впало, тоді як в Іллірії (так називалась територія розселення північних іллірійських племен, на протилежність пелазькому Епіру) не відбулось різкого культурного розриву в розвитку між культурою Імпрессо та індоєвропейськими племенами, подібно до того, як це сталось з Елладою після нашестя дорійців. На территорії міста Кукес були розкопані кургани з рядом кришталевих і золотих прикрас всередині них. Міфологічна система іллірійців справила значний вплив на грецьку міфологію (іллірійсько-пелазькі корені має культ богині мисливства Артеміди та бога війни Ареса). Проте, низький рівень політичної свідомості (іллірійські племена не сприймали себе одним цілим до римської епохи), віддаленість від центрів цивілізації на Балканах і низька ступінь забезпечення Іллірії залізом – не сприяли створенню тут міцних державно-політичних утворень. Це стало однією з причин грецької колонізації Епіру (найближчої до Еллади землі, яка на той час вже майже повністю контролювалась іллірійцями), котрий до сьогоднішнього дня є регіоном змішанного греко-албанського типу. Грецька колонізація Епіру проводилась Керкірою (Корфу), жителі якого заснували міста Бутрот (737 р до Р.Х.), Епідамн (627 р до Р.Х.) і Апполонію Епіріотську (588 р. до Р.Х.) Друга назва Епідамну – Дурракі (від якої походить сучасна назва Дуррес) має іллірійські корені. Жителі цих колоній перебували на вищому цивілізаційному рівні розвитку, ніж іллірійські племена, однак їхні зв’язки з метрополією обірвались (всі ці міста були залежними від Керкіри, яка формально була колонією Коринфу, але фактично існували самостійно), а зв’язки з оточуючими іллірійськими племенами стали настільки сильними, що епіріоти (навіть грекомовні) ніколи не називали себе еллінами (давня Еллада простягалась до Фессалії), а самі греки вважали їх барбарами. Навіть політичні посади епіріотських полісів займали етнічні іллірійці або пелазги. Під впливом греків з’явились перші іллірійські вождівства, які зосереджувались довкола  великих кам’яних фортець палацового типу (що теж засвідчує про тісний взаємозв’язок іллірійців з мікенцями, в яких була схожа традиція). Міста Скодра (сучасний Шкодер) і Дамастіон (сучасна Дібра) стали центрами племінних союзів лабеатів та абрів. До початку VIII століття до Р.Х. плем’я енкелеїв (територія сучасної Боснії) створило перший племінний союз, який спробував об’єднати усі іллірійські племена в одне ціле, однак енкілеї зазнали поразки від Македонії (яку неодноразово пробували завоювати), а їхній племінний союз був остаточно знищений нашестям кельтів в III столітті.  Інше плем’я – тауланти, теж спробувало об’єднати Іллірію та Епір, але було підкорене Епірським царством. Лише племена дарданів (які створили могутнє Дарданське царство) на території Косово змогли не лише зберегти незалежність, але й стати вагомою силою в регіоні (вони навіть загрожували Македонії), але їх підкорив Рим. Жодна з цих іллірійських держав так і не змогла консолідувати усі іллірійські       племена довкола одного центру. А північні іллірійські племена майбутньої Далмації взагалі перебували на стадії розкладу родоплемінної общини. Епірське царство (виникло на початку IV століття до Р.Х.) було вершиною синтезу іллірійців та греків. Подібно до Македонії, воно виникло на варварських землях, на яких грецькими були лише міста, а правлячі династії мали місцеве походження (тракійське в Македонії, молоссько-пелазьке в Епірі) Довгий час Епір перебував на периферії історії, доки цар Неоптолем I не одружив свою доньку Олімпіаду на Філіппі II Македонському і в результаті цього шлюбу народився Александр Великий. Троюрідний брат великого завойовника – Пірр Епірський об’єднав в одну державу Епір, Македонію і всю Грецію (крім Спарти та Егеїди), але програна авантюра в Італії та міжусобні війни в Греції (в яких загинув Пірр) не сприяли фортуні Епіру. В результаті, Епірське царство було знищене римлянами. Певний вплив на етногенез албанців мали кельти, які з кінця IV століття почали проникати в Північну Іллірію (вигнавши останніх іллірійців з Паннонії та Мезії). Після смерті Александра Македонського кельти регулярно спустошували Балкани (доходивши до Дельф), допоки їм не завдали поразки дарданійці. Решки армії кельтів (яка до розгрому складала 160 тисяч чоловіків і невідому кількість жінок з дітьми) осіла в Дарданії. Тому, доцільно стверджувати про кельтський вплив на етногенез косоварів. Відбувався також вплив римлян (які завоювали Епір в 167 р до Р.Х, а Іллірію в 168 році до Р.Х.) на іллірійців. Колишня грецька колонія Епідамн стала латинським містом Діррахій. Вся територія Північної Іллірії (яка відтепер називалась Іллірік, а потім – Далмацією. Щоби не плутати її з давньою Іллірією) була колонізована латинянами і романізована. Пізніше вона зазнала слов’янського вторгнення, а її жителі стали предками хорватів, боснійців, чорногорців та далматинців. Іллірійці збереглись лише у землях дарданів (Косово), Південної Іллірії (яка увійшла в провінцію Македонія) та в Епірі, оскільки ці важкодоступні та гористі регіони були периферією античного світу. БІЗАНТІЙСЬКА ЕПОХА Саме в часи пізньої античності та раннього Середньовіччя почалось розділення майбутніх албанців на три великі групи: південні, центральні та північні, які стали предками тосків (албанців-епіріотів), гегів (центральних албанців або албанців сучасної північної Албанії) та косоварів (північних албанців).Територія колишньої Південної Іллірії разом з містом Діррахій була забудована римськими дорогами, акведуками, амфітеатрами, а згодом звідси почало поширюватись християнство. Тут набула популярності латина. Вона вплинула на розвиток албанської мови, котра запозичила від римлян чимало сільськогосподарських, наукових та літературних термінів. Однак, римляни, які оселялись на землях іллірійців не асимілювали місцеве населення, як це ставалось в Еспанії, Тракії, Дакії чи Галії (жителі яких перебували на тому ж рівні розвитку, що й іллірійці) – а навпаки, асимільовували прибульців, адже матеріальна культура римських міст носить іллірійський характер. Незважаючи на значний римський вплив на населення Північної та Центральної Албанії        та на певний ступінь іллірізації римлян – нащадки римлян тримались відчужено від чистокровних іллірійців. Після повторної іллірізації регіону та появи слов’янства на Балканах – вони (разом з романізованими тракійцями) стали предками етносу аромунів (влахів), який проживає в Албанії та в Піндських горах Греції. Ступінь романізації Епіру була ще меншою, оскільки важкодоступний рельєф та менш важливе стратегічне положення регіону, ніж в Македонії – сприяли тому, що тут (незважаючи, на жорсткий характер ведення римлянами Македонських війн, під час яких Епір було спустошено, а молоссів, було поголовно винищено або продано в рабство) зберігся греко-іллірійський дуалізм, який склався в ранньоантичні часи. Фактично, тут продовжувалась еллінізація, а не романізація – а зі столиці провінції, міста Нікополь (сучасна Превеза) поступово розповсюджувалось християнство. Однак, як і римляни на півночі – греки-епіріоти (незважаючи на дуже високий рівень взаємовпливу з іллірійцями) зуміли зберегти власну ідентичність, відмінну від іллірійської. Тогочасне Косово (яке входило до складу провінції Далмація) стало єдиною частиною ��ериторії провінції, корінне (ілліро-кельтське) населення якої не перейшло на латину в якості мови спілкування. При Діоктеліані, Дарданія була виокремлена зі складу Далмації і вона практично не постраждала від набігів готів та гуннів на Балкани (на відміну від сусідніх Мезії та Македонії), оскільки була небагатою провінцією скотарів та не цікавила чужинців взагалі. Тому, остаточно асимілювавши кельтів – іллірійці Дарданії стали найбільш монолітною частиною іллірійського суперетносу (іллірійці Македонії та Епіру фактично складали двоєдину націю античного типу разом з римлянами та греками відповідно. Процес етногенезу албанців дістав новий виток у бізантійську добу разом із нашестям слов’ян на Балкани. В кінці VI – на початку VI століття на землі греко-римської Тракії, романізованих Далмації та Мезії приходять слов’янські племена, які витісняють греків у приморські міста Македонії, а романізоване населення цих провінцій – високо в гори (де вони влились в склад аромунського етносу) або на узбережжя Далмації (де останні, завдяки підтримці Венеції, а потім об’єднаної Італії - тримаються до сих пір). Контакти між предками албанців з однієї сторони і предками боснійців та хорватів - були мінімальними (бо не було спільного кордону), зате предки албанців активно контактували з сербськими племенами і з болгарами. Ці народи відіграють важливу роль в албанській історії. Слов’янські речі знаходять на території Центральної Албанії та Епіру (окрім його гірської частини, куди слов’яни не  доходили), так само, як і слов’янські топоніми. Іллірійці перейняли від слов’ян плуг, окремі фольклорні елементи (віру в відьом; духів покійників, яких албанці називають ‘’штригами’’; вогнедаючачих драконів, які серби називають здухачами, а албанці – ‘’болло’’) та елементи одягу (шитий пояс та спідницю).  Однак, ілліро-еллінське населення (яке перебувало на вищому культурному рівні) асимілювало слов’ян Епіру та адріатичної Македонії. Відтепер, східна межа проживання іллірійців стала співпадати з давнім кордоном між тракійцями та іллірійцями  за лінією південний берег Охридського озера – гори Шар-Планіна. В горах жили іллірійці, а східніше них – сім слов’янських племен (якы поруч з тюрками-булгарами є предками сучасних болгар). В  свою чергу, в Дарданії - слов’янське населення (моравського, а не сербського походження) поселилось на території Метохії і рівнини, що дістала назву ‘’Косова поля’’ (поля дроздів), в той час як іллірійці були ними витіснені в гори. Косовські морави протягом VIII-IX століть були поглинуті новими слов’янськими прибульцями – болгарами. І лише пізніше сюди прибули серби. Однак, незважаючи на те, що Метохія (етнічно слов’янська) та ��осово (яке стало слов’яно-іллірійським) входили до складу сербської держави Рашка – вони тяжіли до Бізантії, а згодом до Болгарії (яка невдовзі захопила Косово), оскільки місцеві князі албанського чи сербського походження були орієнтовані на Балкани, а не на Дунайський регіон в економічному плані (постачали ромеям і болгарам срібло), в релігійному (підпорядковувались Константинополю, в той час як тогочасна Рашка підпорядковувалась Риму) і в політичному (відреклись від присяги князям Рашки, замінивши її на візантійський, а потім на болгарський сюзеренітет) Таким чином, рання середньовічна історія Косово є історією іллірійсько-слов’янською, а не сербською. Тогочасна історія решти земель на яких жили іллірійці були тісно зв’язана з візантійською або болгарською, але не з сербською. Протягом раннього Середньовіччя замість прадавньої назви ‘’іллірійці’’ – в офіційній ромейській документації відтепер стало використовуватись слово ‘’αλβανος’’, яке зустрчається ще з II століття і має незрозумілу етимологію (іллірійського, латинського або грецького походження). Самі албанці (документи албанського походження фіксуються починаючи з XII століття) називали себе ‘’арберешами’’ або ‘’арбанітами’’ (звідси походить слово арнаути), тоді як сучасна самоназва – ‘’шиптари’’ (яка означає ‘’ті, хто говорять зрозумілою мовою’’) дістала поширення у XIX столітті, в епоху становлення албанського націоналізму. На цей час припадає формування греко-слов’янської спільноти на візантійських Балканах. Причому албанці, не виявляючи особливих сепаратистських прагнень ні від Константинополя, ні від Преслава – асоціювали себе із грецькою примордіальною національною спільнотою (через давні греко-албанські зв’язки в Епірі). Так, болгарський цар Симеон I і його син Петро називав себе ‘’царем болгар та греків’’ (греків, а не ромеїв, бо напряму болгарські царі на Константинополь уже не претендували після підписання миру з Бізантією). Причому, до болгарської нації він зараховує балканських влахів, які підкорялись Болгарії напряму, а до складу грецької – арберешів (епіріотів та населення Македонії), які на той час сприйняли грецьку або ромейську ідентичність, щоби не розчинитись в болгарській. Приблизно у VIII-XIII століттях  (епоха володарювання над Албанією Болгарії, а згодом - Бізантії) з’явилась легенда про те, що Іллірій – перший князь албанців, викрав пташеня двохголового орла з його гнізда і в обмін на його викуп випросив у його батька магічні здібності та наказав зображувати двоголового орла на своїх знаменах. Так албанці Центральної Албанії та Косово (які входили до складу Болгарії) обгрунтовували свій взаємоз’язок з Бізантією в умовах появи зародків національної свідомості. З цього випливає, що примордіальні національні конце��ції греків, болгарів та албанців були тісно пов’язані між собою і не суперечили ромейській  (себто паневропейській)свідомості. Писемні джерела Бізантії практично не згадують про араберешів Епіру та Косово, аж до XII століття, що дає привід заангажованій історіографії (сербського та російського походження) стверджувати про те, що албанці ніби то мігрували сюди з північніх країв або спустились з гір на рівнину. Проте, точно так само бізантійсь��і джерела практично не згадують окрему спільноту ‘’греків’’ (цей термін є виключно болгарським і використовувався щодо болгарських греків завойованої ними бізантійської провінції Македонія та провінцій давньої Еллади.) або волохів (останніх згадує сербське та угорське літописання). В візантійських документах зазвичай згадуються або ‘’народ імперії’’ (ромеї) або народи, які проти імперії повставали (здебільшого це були вірмени) або імперські союзники (наприклад, угорці чи кипчаки) чи її вороги (турки-сельджуки, руси чи сицилійські нормани). Цей міт кульгає ще й на іншу ногу. Яким чином могли племена ‘’кочових албанців’’ (а вище ми вже зазначили чому за рівнем розвитку албанське населення Косово перевершувало слов’янських прибульців) асимілювати місцеве неалбанське населення, яке мало тисячолітню високу культуру і при цьому не дати йому свою назву (як це сталось з тюрками-булгарами, які дали назву ‘’Болгарія’’ Союзу семи слов’янських племен) і аристократію (як це відбулось в дорійській Спарті)? А як вони могли нав’язати йому власну мову та культуру якщо ніби то перебували на ‘’нижчому ступені розвитку’’? Історії такі приклади невідомі від слова ‘’взагалі’’, в той час як археологічно і лінгвістично прослідковується прямий взаємозв’язок між іллірійцями та албанцями, а також перманентне проживання останніх на вищезазначенних землях. ПОЯВА ПРИМОРДІАЛЬНОЇ АЛБАНСЬКОЇ НАЦІЇ Процес сепарації албанської самосвідомості від візантійської розпочався із занепадом самої Бізантії. В 1185 році проти тиранічного правління Ісаака II Ангела, яке супроводжувалось податковим пресом – повстали брати Асені, які відбили у візантійців усі феми Тракії, Македонії та Епіру. Паралельно з цим, сербська держава Рашка (за активної підтримки Угорського королівства, яке на той час перебувало у конфронтації з ромеями) після тридцятилітньої боротьби відпадає від Константинополя, перетворюється в королівство Сербія і (скориставшись ослабленням Болгарії після монгольського нашестя) – відбирає у неї Косово. Болгари вирішують взяти реванш і приводить до серії сербо-болгарських війн, які закінчились лише в середині XIV століття розгромом болгарської армії при Велбуджі. ��роникнення сербів на територію Косово і Македонії та претензії Неманичів на Константинополь були вкрай негативно сприйняті місцевим елліно-арберешським населення, яке вчиняло запеклий опір самозваним ‘’царям сербів та греків’’. Так, епіріоти уклали союз з угорцями, венеціанцями, візантійцями, болгарами і навіть з турецькими (sic!) емірами, для того, щоби стримати узурпаторські наміри Стефана IV Душана. Неодноразово повставали і князі ‘’косівських волохів’’ (аромунів) Давні традиції мирного співжиття албанців та слов’ян на території Космету почали порушуватись саме в цю епоху. До того ж, у XIII-XIV століттях на Косове поле стали переселятись скотарі-волохи, нащадки романізованних тракійців (які жили біля Охридського озера) і ще більше ускладнили проблему (у сербських і турецьких джерелах ‘’волохами’’ називали не лише арумунів, які до цього не жили на території Космету, але й усе неслов’янське населення Балкан за винятком греків. Тому, коли османські яничари, які брали участь в битві на Косовому полі зазначають про участь ‘’косовських волохів’’ в армії Стефана Храбляновича – невідомо, кого саме вони розуміють під цим терміном: албанців, арумунів чи їх обох). Більше пощастило епіріотам, котрі після здобуття хрестоносцями Константинополя, відмовились визнавати владу франкократії в Латинській імперії та виокремились в Друге Епірське царство (термін ‘’Епірський деспотат’’ ніколи не використовувався в тогочасній документації) на чолі з династією Дуків, які претендували на владу над усіма Балканами, через що постійно воювали з Другим Болгарським царством та франко-грецьким королівством Фессалоніки. Столицею Епіру стало місто Яніна, яке по нинішній день є культурним центром регіону. Населення сіл та міст було греко-албанським за походженням, а правляча династія – ромейською. У всьому іншому Епірське царство копіювало античні та бізантійські традиції управління в Албанії. Реальну владу в регіоні мали напівсамостійні феодали албанського походження (найвідоміші роди: Аріаніті та Кастріоті) або французького (Орсіні) та італійського (Неаполітанські Анжу), які дістали повноту влади після розвалу Греко-Сербського царства, яке завоювало Епір (загарбницькі плани Сербського царства досягали не лише Косово. У планах Стефана Душана було навіть завоювання Константинополя. Тому, якби історія склалась по іншому – шовіністично настроєні серби називали б Епір ‘’слов’янським з прадавніх часів’’)            . Першою державою, в якій албанці (під назвою ‘’арбереші’’) згадуються як окрема примордіальна нація було королівство Албанія, створене Карлом Анжуйським у 1271 році. Це королівство практично повністю відповід��ло території сучасної Албанії (за винятком її південної частини), яка була відвойована анжуйською династією в епіріотів. Згодом, він був повернутий ними, а коли Епір був завойований сербами - албанці прийняли протекторат неаполітанського короля Іоанна Анжуйского (остаточно італійців звідси вибили турки) Незважаючи на значний італійський вплив на містобудування, політичний сюзеренітет (Шкодер визнав сюзеренітет Неаполя та Венеції) і етногенез (змішані шлюби) – саме це королівство (поруч з прецедентом існування напівсамостійного і васального по відношенню до Сербії деспотату Арта на руїнах Епірського царства) можна вважати першою національною державою албанців, як окремої від греків політичної нації.     Ця теза підтримується західною албаністикою (зокрема провідними спеціалістами з питань албанськоїісторії та культури: Джоном Вілкесом, Олівером Шмітом, Робертом Елсі, Марком Сноє) Останньою значущою силою, яка брала участь в етногенезі албанців були турки. Шовіністично налаштовані публіцисти неодноразово і несправедливо називали албанців ‘’потурченцями’’, хоча особливих симпатій до Османської імперії албанці не виявляли ніколи (вони воювали з нею тоді, коли більша частина сербських князів добровільно перейшли на сторону турків) Перше проникнення тюрків-кипчаків на територію Албанії сталось за часів Другого Болгарського царства. Вони осіли тут і розчинились в масі місцевого населення. Колапс єдиної балканської спільної національної ідеї, яку просувала Бізантія або Болгарія, несприйняття аналогічних дій Сербії, перманентні бойові дії в стилі ‘’bellum omnia contra omnes’’, феодальний розбрат в Епірі та османська інвазія на Балкани – змусили албанських князів (васалів Неаполя та Венеції) об’єднатись у Лежську Лігу на чолі зі Скандербегом Кастріоті, котрий завдав туркам дуже великих проблем. Ціною страшних репресій (було знищено і взято в рабство 25% албанців) та значної переваги у військовій силі (на Албанію було кинуто всю військову міць Османів) – туркам вдалось захопити усю територію Албанії, а потім відбити спроби венеціянців і армії Папи Римського повернути ситуацію під свій контроль. Після смерті Скандербега (який до останніх днів боровся з турками) від малярії - незалежність останніх албанських князівств була ліквідована, а сама Албанія була включена до складу вілаєту Румелія в якому ще жевріли паростки спільної балканської солідарності. В результаті ісламізації Албанії тут з’являлась іслямська ідентичність. Проте, і вона ніколи не носила паніслямський чи протурецький характер. Яскравий її представник - Алі Паша Телепінський, який ��удучи віруючим мусульманом – сповідував націоналістичні ідеї та воював з турками. Загалом, націоналізм модерного типу став формуватися тут наприкінці XVIII століття (що показує те, що Албанія ніколи не втрачала солідаризацію з загальноевропейськими процесами). Також, за Османської імперії в албанських містах з’явились також турки та євреї (переселенці з Еспанії), однак вони жили замкнутими громадами і майже не змішувались з албанцями (щоправда, певний турецький вплив на албанську еліту все таки відбувся за п’ять століть османського правління. Проте, значно сильнішим був відтік іслямізованих албанців до Стамбулу, де вони або займали важливі державні посади, або, навпаки – поповнювали ряди люмпен-пролетаріату) Десятки тисяч албанців утекли від османського іга на територію Італії, де вони дали початок групі ‘’арберешів’’, в той час як інша частина албанців втекла до венеціанських і латинських володінь в Греції, а потім – до Речі Посполитої і Російської імперії (особливо багато їх осіло в Одесі). Цих албанців називають ‘’арнаутами’’ (перекручена турецька назва ‘’арбаніт’’ або ‘’альбаніт’’) ЗАМІСТЬ ВИСНОВКУ Найбільш близьким до албанців народом в мовному, культурному та геополітичному плані є греки. Незважаючи на те, що і албанці, і греки апелюють до епіріотської спадщини (на яку обидва народи мають право), приклад Епіру, як двонаціонального регіону, в якому два близькоспоріднені етноси тисячоліттями жили поруч і вносили свою лепту в його розвиток – є показовим. До появи націоналізму модерного типу з його апеляцією до держав в етнічних кордонах – жодних конфліктів на міжнаціональній основі не виникало взагалі. На сьогоднішній день грекам та албанцям вдалося загасити конфлікт в Епірі шляхом довгих переговорів та взаємних компромісів. У середовищі албанських націоналістів практично відсутня ненависть до греків (на відміну від сербів та турків, ставлення до яких є дуже далеким від позитивного). Грецькі націоналісти ненавидять турків, а до болгар та албанців ставляться як до імпульсивних та бешкетних молодших братів. Меншою мірою вищеописана строкатість стосується моноетнічної Північної Албанії, де, проте - був сильним італійський політичний вплив, хоча самі італійці не мали великого впливу на албанський етногенез. Даний регіон не зазнав вторгнень кельтів та слов’ян, романізації (аромунське населення тут жило лише в приморській зоні) і османізації (турки тут жили теж лише в містах). До речі, якщо на півдні Албанії живуть мусульмани (наслідок іслямізації) та православні у пропорції 3:1  – то на півночі Албанії така ж пропорці�� характерна для мусульман і католиків. До речі, албанські мусульмани спокійно вживають алкоголь, святкують Пасху та Різдво, а багатьма близькосхідними та азійськими мусульманами вважаються ‘’мунафіками’’, які вірять у Велику Албанію, а не в Аллага. І нарешті, ще більш складною виявилась етнополітична ситуація в Косметі (колишній Дарданії), котрий до III ст до Р.Х. мав однозначний іллірійський статус, після цього і до римського завоювання – ілліро-кельтський, з I і по VII століття – іллірійський, з VII по XIII – албано-слов’янський (причому, спершу моравський, потім болгарський) з XIII і по XV століття – албано-сербський, а від спустошення краю турками у 1389 (до речі, західна албаністика, так само як і албанська історіографія, на основі джерел стверджує, що саме турки, які перебили велику кількість албанського населення краю – свідомо завозили сюди сербів, щоби створити тут штучну національну напругу. А не навпаки) і до XX століття – переважно сербський. Зараз Косово є албанським, а Метохія заселена сербами (в чому можна побачити історичну закономірність)  Складний етнополітичний баланс в Косметі був порушений експансією сюди  Греко-сербського царства, панбалканські амбіції якого категорично не сприймались народами Малих Балкан. Космет був надовго вирваний з контексту етнополітичної історії Малих Балкан, а експеримент із його перетворення в духовний та культурний осередок сербів закінчився катастрофою. На сьогоднішній день, через ряд подій геополітичного значення – албанці проживають в ряді держав, котрі мають напружені стосунки між собою та з самою Албанією (де проживає далеко не вся частина албанських етносів). Невідповідність такої ситуації історико-політичним реаліям минулого змушує албанців шукати нові виходи із ситуації одним з яких є проєкт ‘’Великої Албанії’’, який є за своєю сутністю схожий на грецький Енозис і має під собою як і об’єктивні чинники, так і суб’єктивні претензії.  А невідповідність таких модерно-національних проектів в постмодерну епоху з її регіоналізмом і поверненням категорій ‘’поліс-хора’’ у життя – до тих реалій які історично склались у албанській історії (входження албанських земель до складу наднаціональних інтегралістських утворень) сприяють постійній напрузі в регіоні Малих Балкан. Олександр Шаховський Read the full article

[smerchenko-blog]

Новый пост опубликован на сайте SMERCHENKO

New Post has been published on http://www.smerchenko.com/politika-es-oblamyivaet-zubyi-o-serbiyu/

Политика ЕС обламывает зубы о Сербию

[openforest]

 В Ємільчинському районі,  поблизу с. Серби, під час санітарної валки лісу загинув 34-річний  житель с. Великої Цвілі. З’ясовуючи обставини події, поліцейські встановили, що під час падіння зрізаної сосни також зламалася та обвалилася суха вільха, яка смертельно травмувала чоловіка. Нині за обома фактами розпочато кримінальні провадження за ознаками правопорушення, передбаченого ч.2 ст. 272 (Порушення правил безпеки […]

[chenewsnet]

Португалія та Польща зіграли внічию, а Швеція не дала Росії піднятися в Дивізіон А Ліги націй

Португалія та Польща зіграли внічию, а Швеція не дала Росії піднятися в Дивізіон А Ліги націй

Груповий етап Ліги націй завершився

У першому розіграші Ліги націй УЄФА завершився груповий раунд.

Збі��на Португалії, яка першою вийшла в півфінал турніру, зіграла внічию з Польщею. При чому, догравати матч португальцям довелося в меншості. Швеція впевнено обіграла вдома Росію і піднялася в елітний дивізіон. Шотландія обіграла Ізраїль, серби розгромили литовців, а Румунія мінімально перемогла…

[palankaonline]

НАЈСТАРИЈИ ПОМЕНИ СРБА на античким картама Балканског полуострва http://ift.tt/2H2y1dE, НАЈСТАРИЈИ ПОМЕНИ СРБА на античким картама Балканског полуострва О проблему најранијих помена Срба на Балканском полуострву као и о њиховом наводном досељавању на просторе око Дунава у VI столећу, било је много говора и различитих интерпретација које најчешће нису кореспондирале са историјским подацима. Задатак овог рада је да покуша да утврди најраније помене Срба на просторима Балканског полуострва у ужем смислу. Најпре треба нагласити чињеницу коју наводи Константин Јиречек да се етноним Словен среће на просторима Балкана тек у VI столећу.[1] Он чак наглашава за име Словен да “то име, за тај народ, није било у употреби пре VI века. А од VI века под тим именом (Словени) код суседа на западу и на југу свуда је познато.“[2] Кога онда антички писци, а са њима и картографи, идентификују на простору Балкана? Који су то народи које ће генерално касније прозвати Словенима? Јиречек на ова питања даје делимично одговор тврдећи да су “Словени раније били познати као Венеди, Винди, Анти и Скити“.[3] Мавро Орбини наводи да се “из Скандинавије, око 1460. пре Христа, Словени исељавају и шире по бескрајној Сарматији, појављујући се под различитим именима – Венеди, Словени, Анти, Верли (Ерули), Алани (Масагети), Хири, Скири, Сирби, Даке…“ док на Балкану међу Словене, које сам у свом делу јасно идентификује искључиво као Србе, убраја и Илире, Трачане, Споре, Росолане, Рашане.[4] На истом делу Орбини идентификује као Србе Енете, Трачане, Ските, Дарданце, Венде, Анте и Споре.[5] Навешћемо само неке од познатијих картографа из периода I – IV столећа који су у својим радовима оставили податке о распростирању Срба широм како Балканског полуострва, тако и тада познатог насељеног света. ​ПЛИНИЈЕ СТАРИЈИ Плиније Старији (1. столеће после Христа ) сачувао је многе топониме везане за Србе и њихова насеља. Тако он на Балканском полуострву проналази место Сербинум [6] (Serbbinum) у Панонији, Вендум (Vendum) на горњој Драви као и Серретес (Serretes) и Осерриатес (Oserriates) на Сави. Томо Маретић поводом Плинијевих Венета око Висле каже да је “сасвим сигурно да Плинијеви Венеди значе само један огранак славенског народа“.[7] Поред локализације Венета око Лоаре у Галији, јасно је да о Венетима у Горњем Јадрану – укључујући провинцију Венетиа са главним градом Венецијом представља сербску насеобину.[8] Са своје стране, Тацит бележи у делу “Германија“: “Не знам поуздано да ли да Пеукине, Венеде, и Фине убројим у Германе или Сармате“.[9] Па ипак, Плиније је, поред места Сербинос у Панонији документовао сличне топониме у Закавказју (Servii) као и Месопотамији.[10] Плиније нам је оставио и сазнање о постојању сербског града на Криму (Сарбакон) као и о насељу Серберион – у које се налазило на ушћу Дона у Азовско море.[11] Сазнања Плинија и Птоломеја коришћена су при изради Ортелијусове карте Паноније и Илирика из 1590. године. Picture Picture Picture ​ПОМПОНИЈЕ МЕЛА Читаво столеће пре Птоломеја драгоцене податке о географском положају Срба у прикавкаском басену оставио је Помпоније Мела, римски географ, који је 43. године после Христа написао дело у три књиге под називом “Опис земље“. Ово дело нам доноси сазнања далеко старија од самог Меле и у њему се, поред осталог, на источном црноморском приморју наводе, поред осталих и племена племе Сери (Serri). Овим именом се на много места означавају управо Срби. На овом простору још јеХеродот одређену планину назвао Monte Serrorum (или, у слободном преводу, Сeрбска планина)а она би се могла лоцирати као данашња планина Балкан.Нешто јужније Херодот наводи још један топоним (Трибалска равница)[12]који упућује на Србе који су дуго времена у различитим изворима називани Трибалима. Многи проучаваоци Херодотовог дела једногласни су у закључку да појам Трибалска равница подразумева Подунавље и Срем[13]. Помпоније Мела помиње и насеље Сербинос/ Сервинос у Панонији.[14] Занимљиво је да племе Serra – Серба многи истраживачи смештају између северозападног Кавказа и источне обале Азовског мора што у по��пуности одговара Плинијевом географском смештању Срба које наводи као Серби – Serrei. Дакле, подаци које су навели Помпоније Мела у “Опису земље“ и Плиније Старији у делу “Историја природе“, а оба аутора су живела и стварала у I столећу после Христа, доводе нас до сазнања да су Срби били на просторима Балканског полуострва и шире још пре Христа! Picture Picture Picture ​КЛАУДИЈЕ ПТОЛОМЕЈ Александријски географКлаудије Птоломеј доноси још богатије картографске приказе сербских насеобина. Стварајући своју карту света средином II столећа после Христа, Птоломеј се у великој мери ослањао на картографске податке Марина из Тира (100. године после Христа). Птоломеј на својој мапи, на територији Балканског полуострва, наводи топониме несумњиво сербског порекла. Тако се недалеко од данашњег Сиска налази Сербинум (Serbinum), на картама Римског царства назван и Сервитиум (Servitium). На овој карти Срби су забележени као Венети. Тако се недалеко од Купе налази насеље Вендум а око данашњег Липљана Венденис.[15] Шире гледано, Птоломеј именом налази Србе (Serboi) у области Кавказа, а тај податак потврђују и други картографи пре њега (Помпоније Мела и Плиније Старији). Јужно од простора данашње Србије и Балканског полуотока , Птоломеј бележи у Мауретанији близу малоазијског града Цезареје сербски град Сербетос – Сербетис.О овом месту писали су Милош Милојевић, Сима Лукин – Лазић и Олга Пјановић који су дошли до закључка да су С��би са ових простора северне Африке прешли на Иберско, Апенинско и Балканско полуострво.[16]Недалеко од овог града налази се познато Сербонијско језеро о коме нам податке остављају Херодот[17] и Диодор Сицилијски.[18] Описи ове двојице писаца су истоветни – језеро је дугуљастог облика с тиме што Диодор наглашава да је дубина језера “чудновата“. О њему Диодор још пише: “Тако се површина језера стапа у једно с тереном који га окружује и како више погледом ока не може да се разликује, целе војске, чије вође ово место нису познавале, нестале су удаљивши се са правог пута“. За ово језеро Птоломеј као да није знао. Птоломеј бележи на својој карти на обалама југоисточног Црног мора град Србицу (Серрбанисса) с тим што је, у немогућности да напише глас – ц , којег у грчком нема, употребио као еквивалент два – сс. Да не постоји ни једна друга сачувана мапа осим Птоломејеве опет би се отворила бројна питања у вези са наведеним топонимима. Јер топоними који упућују на Венде налазе се широм данас познатог света и увек су директно повезани са Србима.Клаудије Птоломеј је под Вендима подразумевао Словене које бележи уз западне обале Балтичког мора док је за Германе уобичајено да Србе називају Вендима, Виндима баш као што ће Германи, само за Србе, постати Немци – они које Срби не могу разумети. Те исте Венде Полибије смешта у приобални појас Јадранског мора, записујући следеће: “Област уз Адрију населило је друго, веома старо племе, зову се Венети и по обичајима и одећи се мало разликују од Келта али говоре, другим језиком.“[19] Picture Picture ​ПОЈТИНГЕРОВА МАПА Ова мапа света је копија једног римског итинерара из III века после Христа. Нама је позната преко копије из XIII века, пронађене у бенедиктанском манастиру Тегернзе у Баварској, а име је добила по немачком хуманисти Конраду Појтингеру који се спремао да је објави и први је изнео у научну јавност. Ова мапа је дужине 7 метара и доноси нам податак да се око данашњег Скадра (Албанија) налазило насеље Понс Сервили. Дуго је покушавано да се ово име објасни грубом етимологијом да је то био пут којим је ишло робље (лат. Сервус, и – роб) као да другим друмовима света није вођено робље па ипак нису добили овакав назив. На Појтингеровој мапи још је видљиво насеље Венденис на данашњем Косову и Метохији који, заједно са Понс Сервили, данас сведочи о раном постојању Срба тамо где их данас има све мање. Picture Picture ​ПРОЧИШЋЕЊЕ Свакако да је сваки иоле озбиљнији историчар био упознат са овим подацима јер за њих свако зна. Треба нагласити да се, заправо, овде не ради о непознавању података које смо изнели у врло оскудном обиму, већ о игнорантском ставу припадника једне историјске школе који су сва, па и највиша звања – академика, добили на претпоставци да је јужна скупина Словена населила Балкан у VI и VII веку. Иако је нових доказа о још старијој историји Срба, сведоци смо, из године у годину све више, још увек се у уџбеницима деца подучавају нетачности о сеоби народа. Историјска наука на светском нивоу вапи за поновним ишчитавањем и тумачењем историјских извора и у већини случајева то је проблем који се решава у ходу. Наша национална историја има потребу за најхитнијим могућим резовима јер су Срби, по ко зна који пут, у једној пародичној ситуацији: док се скоро сви народи Европе и света труде да на сваки начин себи обезбеде што дубље историјске корене па макар их и немали, Срби се, са друге стране , одричу добрих 1500 – 2000 година сопствене историје. (Са овим податком се неће сложити многи, мишљења да је сербска прошлост још дубља) На тај начин, сербски народ је себи обезбедио улогу младог народа који куца на врата великих народа очекујући да буде, као такав, од таквих, примљен у Европску заједницу што је само по себи парадокс. Сербској историји и, посебно, сербским историчарима, предстоји једно велико прочишћење како би напокон испливала права историја Срба на видело и била стављена под окриље институција. Као што смо у овом раду видели, за тако нешто дефинитивно има материјала и потребе. Picture Picture Напомене: [1] К. Јиречек, Историја Срба, I- II, књ.I, Београд, 1952, 37 ( у даљем тексту Јиречек, I) [2] Јиречек, I, 37 [3] Јиречек, I, 37-38 [4] M.Orbini, Il reglo dell Sklavi, Pesara, 1609.,139-140 [5] Orbini, 140 [6] Све корене топонима у овом делу подвукао аутор. [7] T.Maretić, Slaveni u davnini,Zagreb, 1889, 15 ( у даљем тексту Maretić ) [8] Maretić, 15 [9] Тацит , Германија , 46 [10] Клаудије Птоломеј, Космографија, V, 9 [11] M. Јовић, Срби пре Срба , Доротеус , Краљево , 2002., 166-167 [12] Herodot, Istorija, IV, 49 [13] Јовић, 153 – 154 [14] Јовић, 166 [15] Ptol., 3.9.4. [16] О.Л.Пјановић , Срби…народ најстарији, КИЗ ДОСИЈЕ, Београд, 1991., 82 [17] Herodot, Istorija, II, 6 ; III,5 [18] Diodor, Istorijska biblioteka, I , 30 [19] Полибије, Историје, II , 17 * (I) Извор и назив дела: Наслов: Claudii Ptholemaei Alexandrini Liber Geographiae Cum Tabulis Et Universali Figura Et Cum Additione Locorum Quae a Recentioribus Reperta Sunt Diligenti Cura Emendatus Et Impressus Издавач: J P de Leucho, 1511 Дужина: 80 страница (II) Извор и назив дела: Наслов: Claudii Ptolemaei Alexandrini Geographicae enarrationis libri octo. Ex Bilibaldi Pirckeymheri tralatione, sed ad Graeca & prisca exemplaria à Michaële Villanouano iam primum recogniti. Adiecta insuper ab eodem scholia, … Quinquaginta illae quoque cum ueterum tum recentium tabulae adnectuntur, .. Claudii Ptolemaei Alexandrini Geographicae enarrationis libri octo. Ex Bilibaldi Pirckeymheri tralatione, sed ad Graeca & prisca exemplaria à Michaële Villanouano iam primum recogniti. Adiecta insuper ab eodem scholia, … Quinquaginta illae quoque cum ueterum tum recentium tabulae adnectuntur, Trechsel, Gaspard & Trechsel, Melchior Аутори: Claudius Ptolemaeus, Miguel Servet, Willibald Pirckheimer Сарадници: Trechsel, Gaspard & Trechsel, Melchior, Gesuiti : Preposto generale Издавач: ex officina Melchioris et Gasparis Trechsel fratrum, 1535 Оригинал из: Централна национална библиотека у Риму Дужина: 76 страница (III) Извор и назив дела: Наслов: Geographia Cl. Ptolemaei Alexandrini olim a Bilibaldo Pirckheimherio translata, at nunc multis codicibus graecis collata, pluribusque in locis ad pristinam ueritatem redacta a Iosepho Moletio mathematico. Addita sunt in primum, & septimum librum amplissima eiusdem commentaria, quibus omnia, quae … Аутори: Claudius Ptolemaeus, Giuseppe Moleti, Wilibald Pirckheimer Сарадници: Valgrisi, Vincenzo, Gesuiti : Collegio Romano, Convento di Santa Maria in Aracoeli : Biblioteca Издавач: apud Vincentium Valgrisium, 1562 Оригинал из: Централна национална библиотека у Риму (IV) Извор и назив дела: Description Français: La Cosmographie de Claude Ptolemée, avec 27 cartes de Claus Clausson Swart. Manuscrit copié sur la demande de Guillaume Fillastre, cardinal de Saint Marc. English: Cosmography by Claudius Ptolemy, including 27 maps by Claudius Claussøn Swart. This manuscript was commissioned by Guillaume Fillastre, cardinal of Saint Marc. Date between 1411 and 1427 Author Ptolemy, Latin translation by Jacobus Angelus, maps by Claudius Claussøn Swart (V) Извор и назив дела: Titolo: Geografia cioè descrittione vniuersale della terra partita in due volumi… Autore: Ptolemaeus, Claudius Editore: In Venetia: appresso Gio. Battista et Giorgio Galignani fratelli Data: 1598 (VI) Извор и назив дела: Titolo: Geografia di Claudio Tolomeo alessandrino Autore: Ptolemaeus, Claudius Editore: In Venetia: appresso gli heredi di Melchior Sessa Data: 1599 * * ​Аутор: Крсто Крцун Драговић Уредио: Стефан СРБСКИ ИЗВОР: srbski.weebly.com

НАЈСТАРИЈИ ПОМЕНИ СРБА на античким картама Балканског полуострва - Царса ​НАЈСТАРИЈИ ПОМЕНИ СРБА на античким картама Балканског полуострва О проблему најранијих помена Срба на Балканском полуострву као и о њиховом наводном досељавању на просторе око Дунава у VI столећу, било је много говора и различитих интерпретација које најчешће нису кореспондирале са историјским подацима. Задатак овог рада је да покуша да утврди најраније помене Срба …

, http://ift.tt/1rMQyM6

[oi5]

 Сербия назвала высказывания украинского посла Александровича "недопустимым поведением" и грозит Венской конвенцией

В МИД Сербии остро раскритиковали посла Украины Александра Александровича за с��андальные заявления о полной подчиненности Белграда Москве и пригрозили последствиями.Как передает oi5.ru, об этом заявил государственный секретарь МИД Сербии Ивица Тончев, сообщает Европейская правда со ссылкой на государственную телерадиокомпанию РТС. По его словам, последние скандальные интервью Александровича демонстрируют то, что деятельность украинского посольства все больше сводится к попыткам ухудшить отношения Серби... Читать дальше: https://oi5.ru/n360830230

[yakymenko]

ВІЧНІ "ЗАХИСНИЧКИ"* * допис 24 березня 2015 року, Андрій Якименко, Фейсбук 7 березня 1768 року Росія, мотивуючи свої дії захистом православного люду, змусила Польщу підписати договір про прирівняння у правах на території Польщі католиків та православних. На той час Російська імперія і Річ Посполита Польська були окремими державами, до речі. У кінцевому підсумку Польща згодом утратила свою державність, увійшовши 1815 року до складу Росії як Царство Польське. Імператор російський став одночасно царем польським. Позбулися нав'язливого російського "захисту" поляки лише у 1918 році після революції в Росії 1917-го та її розпад. 7 березня 1853 року російське посольство Меншикова вимагає від Туреччини надати Росії право захисту інтересів православного населення Туреччини, а в основному то були греки, серби і болгари. Тоді Російська імперія та імперія турків - Оттоманський султанат - були окремими державами. Відмова Туреччини від такого "захисту" призвела до Кримської війни 1853-1856 років, яку Росія програла, але від зазіхань на протоки з Чорного у Середземне море Дарданели і Босфор не відмовилася, що й було доведено участю Росії у Першій світовій війні 1914-1917 років. Лише революція 1917 року, розпад Росії та відмова Леніна від експансії на південь "в Дарданели", позбавили турків від такого "захисту". От уже кілька років Росія словесно, а з лютого 2014 року і воєнними діями "захищає" всіх російськомовних в Україні. Якщо не позбудемося такого "захисту", то з нами буде те, що й з Польщею. Лише повний розгром Росії врятує нас від цих "захисничків"! 07 березня 2015 року

[pokrovworld-blog]

Едуард Юрченко: Засади Київо-Руського Традиціоналізму

Створення Православної Церкви України породило нові світоглядні виклики та питання. З одного боку ми бачимо нездоровий ентузіазм від різноманітних ліво-лібералів, які бачать в утворенні ПЦУ шанс нав’язати їй свою повістку та зруйнувати українське православ’я зсередини. З іншого боку вже зараз помітно, що Московська патріархія зараз зробить ставку на позиціонування себе, як «оплоту істинної православної віри». Ці дві формально протилежні, але фактично взаємодоповнюючі позиції легко можуть призвести українське православ’я до катастрофи. Характерно, що обидві вони суперечать здоровому глузду, переконанням більшості українських православних та національним інтересам. Православний Київоцентричний традиціоналізм є логічною відповіддю на це. 1. Київська Традиція є орієнтиром для сучасних православних Синодальний (Петербурзький), або Московський період був добою поступового відходу від чистоти устрою православної Церкви. Тому «консерватизм» проросійського крила носив би характер симуляції навіть якби був щирим, а не носив характер прикриття більш обережної форми «обновленства». Так само неприйнятним є «модернізм», який закликає до фактичної капітуляції Церкви перед ворожими їй силами. Сьогодні складається таке враження, що Церква або повинна орієнтуватись на досвід останніх двох-трьох сторіч, або ж з нуля будувати абсолютно необґрунтовані і, нерідко, прямо неприпустимі з точки зору Священного Письма форми. Істина полягає в тому, що нам потрібні реформи. Нам потрібне оновлення, але справжнє, а не те «оновлення» яким намагаються загубити Церкву так звані «модерністи». Нам не варто нічого вигадувати, достатньо звернутись до власного коріння, та всі відповіді будуть знайдені там. У східно-слов’янських країнах ситуація має особливо небезпечний характер. Ми фактично виявились зараз відірваними від досвіду церковної старовини, не тільки ромейської але й власної — руської. Саме відродження високого православного досвіду Київської Русі прагне києворуський традиціоналізм. 2. Визнання симфонії як реальної моделі стосунків держави та Церкви Симфонія (від грец. Συμφωνία — «співзвуччя», «згода») — православний принцип (ідеал) взаємовідносин між Церквою і державою, який полягає в тому, що церква і суспільство та, зокрема, світська і церковна влада в ідеалі знаходяться в стані згоди (гармонії) і співпраці (синергії), за аналогією з божественним і людським єством і божественної і людської волями Христа, «нероздільні і несліянні». У XX ст. Церква перебувала в стані неприродного співіснування з ворожим атеїстичним режимом, на зміну якому прийшли режими так само нехристиянські, хоча зовні набагато менш ворожі. Самого цього досвіду було б вже достатньо, щоб перервати традиції симфонії на землях Русі. Але проблема набагато глибше. Попередній період (так званий синодальний) теж не має нічого спільного з ідеалом симфонії. Він являє собою мавпування протестантського досвіду. Факт��чно цей варіант устрою стосунків Церкви та держави балансує на межі єресі (якщо не переходить цю межу). Спроби державного та церковного будівництва за доби Московського царства на сході та Великого князівства Литовського на заході теж залишились далекими від ідеалу. Проте тим яскравіше позитивний досвід Київської Русі. Як писав російський філософ Г. П. Федотов: «У драматичній і навіть трагічній історії відносин між християнською Церквою і християнською Державою, київський досвід, незважаючи на свою короткотривалість та крихкість, можна розглядати як одне з найкращих християнських досягнень». Отже, саме Київська доба є для нас орієнтиром на відміну від Синодальної (коли Церкві була нав’язана максимально негативна форма цезарепапізму) або ідей «модерністів», що кличуть нас у «докостянтинівську добу» (забуваючи про те, що ця доба була періодом гонінь на Церкву). Київська доба — це унікальний період колосального розквіту чернецтва (яке, між іншим, намагались фактично знищити в синодальну добу), православного християнського просвітництва та унікальних стосунків Церкви та правлячого роду, коли династія Рюриковичів породила десятки прославлених Церквою святих, що само собою може вважатись знаком богоугодності цієї доби землі нашої. Визнання симфонії як ідеалу передбачає боротьбу за зміну самої державності. Неможлива симфонія з державою, яка є не просто не християнською, але й такою, що спирається на неприродні та антитрадиційні принципи. Проте, на жаль, саме це ми зараз можемо спостерігати. Отже, перший крок до симфонії — це встановлення нормального державного порядку, який її зробить можливим.

Іван Еггінк. Великий князь Володимир обирає віру. 3. Відродження в богослужінні форм, властивих Київській добі Зараз великою проблемою православних України є суперечка навколо мовного питання. З одного боку наполягають на введенні саме сучасного варіанту української мови як богослужбового, з іншого — консерватори захищають зовсім недавній варіант церковнослов’янської мови, який затвердився в Україні лише в XVIII-XIX сторіччях. До того ж він фактично був свавільно нав’язаний державною владою в Синодальний період. Логічно було б звернутись до богослужбової спадщини Київської Русі. Цей варіант зберігає церковнослов’янську мову, але ніяк не може бути звинуваченим у недостатньому національному забарвленні. Цікаво, що київський варіант церковнослов’янської справляв у свій час відчутний вплив і на інші слов’янські країни: «На першу половину XVIII ст. українська вимова церковнослов’янських текстів настільки розповсюдилась у Росії, що це викликало нарікання тамтешньої інтелігенції. Наприклад, російський письменник і філолог О. Сумароков у своїй праці «О правописании» обурювався українським впливом на орфоепію духовенства, спричиненим тим, що «знатнейшие наши духовные были ко стыду нашему только одни малороссиянцы… отчего и все духовные, слепо следуя их неправильному и провинциальному наречию, вместо во въки и протч. говорили во вики и так далее…». Українська вимова церковнослов’янських текстів практикувалася й у білоруських храмах, про що є кілька свідчень. Через Києво-Могилянську академію та російські навчальні заклади елементи нашої конфесійної орфоепії, що її кодифікував М. Смотрицький, засвоїли південні слов’яни-серби, болгари та македонці, пристосувавши їх до своєї традиції. Ось як звучить, скажімо, сербською мовою фраза з молитви «Отче наш»: Отче наш, иже jecи на нeбecjex да cвjатиcja (!) имja Tвoje…» (В.Німчук.) Отже, звернення до первинної традиції дозволить вирішити питання сьогодення. На практиці це передбачатиме мирне сучасне співіснування української мови в тих парафіях, де вона є звичною, та поступове реформування церковнослов’янської в тих, де існуватиме відповідне бажання вірних. 4. За відродження традиційної форми православної державності Київська Русь поєднувала в своєму устрої монархічний (князь), аристократичний (боярство) та демократичний (віче) елементи. Це дивовижно нагадує ідеал ще стародавньої «еллінської» мудрості. Зараз православ’я коливається між примітивним «монархізмом» (що нерідко поєднується з єретичними ухилами) та «християнською демократією» модерністів (хоча це навіть не демократія, а охлократія — влада натовпу). Необхідно відроджувати справжній православний монархізм (чітко в межах традиції Церкви), аристократизм (проти політиканства і олігархату) та вічеві демократичні принципи (представництво відповідальних православних громадян, а не влада натовпу). Ненормальність сьогоднішньої ситуації в тому, що православних фактично ставлять перед вибором: або єресь «царебожництва» (яка насправді нічого не має спільного з православним монархізмом), або християнська демократія (яка ніде в світі не спрацювала, втративши свій християнський характер). Водночас у нас є орієнтири, до яких ми мусимо прагнути. У теорії симфонії йдеться саме про стосунки священства та царства, а не просто про державу як таку. Безумовно це можна спробувати пояснити історичним контекстом, коли нормативною державою була саме монархія. Але не варто забувати, що візантійська культура стала продовженням античності, доби, коли республіканська державність зустрічалась достатньо часто. Різним формам республіки приділяється чимало уваги в творах античних політичних філософів, і для православних інтелектуалів доби концептуалізації доктрини симфонії республіканське правління було добре знайомим явищем. Не кажучи вже про те, що до християнської ойкумени того часу, світським головою якої був імператор ромеїв (принаймні формально), входили державні утворення з республіканською формою правління, наприклад — найстарша з сучасних республік Сан-Маріно. Тобто є всі підстави вважати, що повноцінна симфонія можлива саме у випадку монархії, а не просто держави як такої. Важливим аспектом монархії, який пояснює особливу прихильність до неї в межах традиційного християнства, є ідея того, що монарх ставиться не людсько�� волею, а волею Бога. Водночас він повинен залишатись людиною, а не перетворюватись на ідола. Адекватну модель дає нам саме доба Київської Русі. Руський князь тієї доби є не лише політичним зверхником, який здійснює військові, управлінські, законодавчі та судові функції. Значно більшою мірою він — особа, наділена сакральним значенням. Князь — священне зриме втілення землі, її уособлена репрезентація. Вчинки князя — це вираження волі всієї землі. Відповідно й поведінка князя підпорядковувалась вимогам гідного представлення ввіреної йому землі, згідно з тогочасним релігійним концептом «князь несе хрест за всю землю та приймає за неї страждання». Водночас ми повинні пам’ятати, що це ідеал, до якого ще треба здолати довгий шлях. Народ поки не готовий до повноцінної православної державності. Але це не привід відмовлятись від наших орієнтирів. А поки що ми повинні не розмінюватись на підтримку «православних» політиків, які відвідування служби Божої перетворюють в політичне шоу або висувають гасла «духовних скреп», не наповнюючи їх змістом. Наша мета — підтримка змін в суспільстві на засадах повноцінної православної традиції. Зрозуміло, що це передбачає формування православної політичної еліти і появу в прямому розумінні цього слова благовірних лідерів.

Клавдій Лебедєв. Хрещення києвлян 5. Антиекуменізм та християнська солідарність Стосунки з інославними можуть бути мирними, лише доки не чіпається чистота віри. Це не відкидає солідарності в питаннях протистояння таким явищам як содомія, аборти і тому подібне. А у випадку з уврачеванням розколу загалом треба бути дуже обережними. Але все це лише за умови збереження суворої канонічності. «Ми домагаємось не перемоги, а повернення братів, розлука з якими терзає нас» (св. Григорій Богослов). Ми не повинні впадати в ворожнечу проти інославних. Навпаки, наш антиекуменізм повинен бути дієвою демонстрацію для них духовної сили православ’я. Але це можливе лише у випадку, якщо ми не будемо поступатись в питаннях істинності нашої віри. Для порозуміння в питаннях суспільного життя поле безумовно є. Сьогодні навіть невіруючий не може бути з нами по різні боки фронту, коли йдеться про відновлення здоров’я суспільства. Всі люди, що живуть по совісті, повинні протистояти порокам сучасного світу. Але не можна солідарність мішати з байдужістю до питань віри. 6. Афонський орієнтир Афон має для православних унікальне значення. Він є серцем Церкви та еталоном чистоти нашої традиції. Тісні зв’язки Афона та Русі сходять до самого початку православної віри на наших землях. Сьогодні вороги Церкви сильно зіштовхнули більшість помісних церков з прямої дороги спасіння. Усе сильніше відчуваються обновленські тенденції або підпорядкування антихристиянській владі. У часи, коли не завжди можна довіряти пастирям та архіпастирям в соціально-політичних ті моральних питаннях, чернецтво Святої гори залишається єдиним однозначним авторитетом у православному світі. Можливо саме в цьому розкривається давня мудрість про те, що Афон буде останнім сховищем від антихриста. 7. Місія України-Русі Сьогодні зрушення, що можуть врятувати православний світ, можливі лише в Україні. Захід і Москва повністю під контролем антихристиянських сил, а в Україні ворожий режим не стабілізувався, і зберігаються широкі можливості для організації опору. Падіння української державності зараз буде означати зникнення останньої надії на відродження православного світу. Не варто позитивно оцінювати режим, який зараз встановився в Україні. Але він недостатньо сильний, щоб позбавити православних можливостей впливу на суспільство. Крім того, він не одягає на себе шати «православного консерватизму». Ігри навколо Томосу не сприймаються як щось автентичне для цієї влади ані її ворогами, ані друзями. Це важливо, оскільки саме під образом добра на землю прийде абсолютне зло — антихрист. Саме цього боявся в свій час св. Ігнатій Бренчанінов, коли робив своє попередження російському народу. Московія вже впритул наблизилась до такої загрози, але Русь Київська ще зберігає шанс на збереження духовної свободи і початок істинного відродження православної Церкви.

Василь Перов. Перші християни в Києві Автор: Едуард Юрченко, консервативна ініціатива "Орден"  Національний корпус Read the full article

[palankaonline]

Светозар Радишић: Зашто (са)чувати азбук(в)у [0] Језик и писмо су толико значајни да би у вези са њиховом одбраном и заштитом требало да буду у сталном контакту лингвисти, археолози, историчари, правници и експерти из одбрамбеног система. Изговорена и написана реч представља „циглицу“ свемира – својеврсни информационо-смисаони стојећи талас… Иза свих атома и молекула стоји мисао, односно мисао претходи свему постојећем. Азбук(в)а је „царски“ систем теорије језика. Где је постојала цивилизација, тамо је било писања и читања, то је тачно како за далеку прошлост, тако и за данашњицу… Слова су у таквом систему симболи квалитативно различитих апстрактних елемената… Изговорени звук је слово текста… Некоме ови искази мистично звуче, али то је знак да недостаје знање оцењивачу. Често сам на својим предавањима говорио о значају језика и писма. Чак сам напад на њих, уз термински рат, означио као најопаснију врсту рата. Зашто? Зато што напад на језик и писмо има најдеструктивније ефекте – додирује извор, постање и само извориште космоса и цивилизације. У Србији из дана у дан нестаје ћирилица, као да је опет „четрдесет пета“ и као да су комунисти поново на власти. У то време су забрањивали да се пише ћирилицом.[1] Мислим да је време преображаја научне слике света која се одиграва – преображаја у правцу некласичности, ка тоталној некласичности будуће бити човечанства, погодно да научници остваре своју улогу у заштити планете Земље. Да би успели у својој намери, потребно је да обједињавањем теорија у универзалну теорију осветле и освесте важност језика и писма. Постоје прогнозе да се ускоро завршава раздобље људске, до крајности доведене, специјализације и да наступа време новог универзализма. Наводно, требало би да се та идеја оствари до 2023. године. Неко упорно вековима ствара планету лажи Najstarije pismoКажу да је најстарија вера имала назив и јесте била РазУМ (Рода првобитног ум / вера / веда / вид / знање).[2] Тај став ме подсећа на истраживања Валерија Чудинова у вези са прехришћанским ведизмом. Очевидно је да се негде морају срести Генадиј Генадијевич Дљасин, Анатолиј Кљосов, Валериј Чудинов, Ернст Мулдашев, Александар Трофимов, Франсоа Жакоб, Томислав Терзин, Петар Јаћимовић, Божидар Митрович, Радован Дамјановић, Славиша Миљковић, Слободан Филиповић и Миленко Николић, не би ли разрешили мистерију старости азбук(в)е, а исто тако Срба и Руса. Ко је најстарији? Типујем на то, да су настали истовремено, јер су као и сам Бог нестворени и самостварајући. Постојали су одувек и непрестано напредују, односно непрестано би напредовали да није језуитско-вавилонских деструктиваца. Уосталом, дешифровање ДНК-кода открива да људи поседују језик знатно старији од хијероглифике, стар колико и сам живот, најживљи од свих живих језика… О овоме би требало да размисле сви непријатељи србско-руског рода, односно сви који не знају де је реч о истом (на)роду. Зато све време кидишу на тај род под маском да нападају православље. Познато је да је од 17. века па све до почетка 20. века језуитско-вавилонска логографско-глосаторска радионица, из обичним људима непознатог разлога, прекројила историју, можда и убацила у њу близу 1.000 година. По мојим схватањима, највећи грех приликом онесвешћивања људског рода учињен је лажима у вези с писмом – азбук(в)ом. Римс��а империја је, преко Римске курије и Ватикана, пресудно пресудила србском језику и азбуци када су глосатори попут Вука Караџића и Ђуре Даничића насели на утицај језуита и пристали да предају језик римо-католицима, измене име Серби у Срби и назову србску азбук(в)у – Ћирилица. Да је заиста Ћирило (са Методијем) измислио азбуку, ово би се писмо морало звати константиновица, по његовом имену Константин (Филозоф). Латинском преваром ово писмо је названо ћирилица. Познато је или можда није, да је Константин прекрштен у Ватикану, неколико дана пре него што што је издахнуо (отровали су га). Тамо су му наденули име Ћирило, будући да је то име сазвучно са називом сакралне азбуке, која се тада звала Курилица. Касније су исто писмо преименовали у глагољицу (јер је преносила/говорила/глагољила тајно знање, баш како се ејакулацијом врши оплодња, рађају деца и тиме васкрсавају преци.[3] Наведено се слаже са ставовима Славише Миљковића и Божидара Милосављевића, па понешто треба научити и од њих. Славиша Миљковић у књизи Нови србски митолошки речник у вези с појмом ПОТОП пише: „Потоп – библијска прича о светском потопу која се појављује у неким локалним варијантама у многим паганским религијама нарочито код Вавилонаца, Грка и Римљана. Срби се овде, наравно, не помињу. Да су Срби и те како упознати с том појавом и да су и сами били њоме погођени (в. Кали), сведочи сама реч ПОТОП. Она је палиндром (исто се чита из оба смера) што треба да сугерише суштину која се налази иза те речи: у општем потопу вода наилази са свих страна. Да ли и други народи ‘размишљају’ на тај начин?“[4] Овде треба додати да још постоје предања да су Потоп (Ноева барка) и спасење србски мит. Међу србским митовима је и мит „О зноју лица свог“, у којем се описује посета Бога планети Земљи. Ускоро ће, можда, ако се настави прогон Срба и свега србског, забранити у свим земљама света књиге у којима се помињу Срби, попут књиге The Illustrated Book of Miths – Tales & Legends of the World,[5] у којој се, међу најважнијим светским митовима, налазе и два поменута србска мита. Није само Божидар Милосављевић писао о азбук(в)и и значењу слова, али је у својим радовима успео да одгонетне оно што нису руски научници, а значајно је за сва писма света: „Осим редоследа слова, потребно је познавати првобитна значења, која још увек познају врсни светски филолози. Из приказане следеће поруке јасно се уочавају четири реченице које гласе: ‘Аз – Буки – Веди – Глагоље – Добре [Ја Бог видим речи (дела) добре]. Ест – Жива – Сила – Земљиног – Иса (Јесам жива сила Земљиног простора). И – Мјем – Како Људи – Мисле (И знам како људи мисле). Наш – Оче – Покоја – Реци – Слово – Твердо – Ук [Наш Оче Свемира реци слово (закон) потврдног учења]’.[6] У првој реченици, према објашњењу Божидара Милосављевића, Бог људима ставља до знања да види речи добре, што је опомена људима да воде рачуна шта говоре, јер иза речи долазе дела, па их упозорава пре извршења лоших дела – односно на време, да не би грешили. У другој реченици Бог свим људима (јер је Винчанско писмо можда и најстарије и припада почетку људске цивилизације), ставља до знања да је Он жива сила Земљиног простора, из чега људи треба да схвате ко је створио живот на Земљи и ко га одржава. У трећој реченици Бог људима ставља до знања, да зна како они мисле. Што је свакако тачно, јер ако их је ОН створио ОН и зна и како мисле; дакле, упозорава људе да нису у стању да сакрију своје мисли. У четвртој реченици људи се обраћају Богу с молбом да саопшти закон потврдног учења, односно да им предочи законе позитивног понашања, а то су десет основних Божјих заповести.“ Заиста је чудесно, да се Азбука толико дуго одржала упркос развоју људског рода, кретањима људи, развоју и рачвању језика, ратовима, брисању историје… Можда се непријатељи Срба, Руса и Словена нису сетили Азбук(в)е, или нису знали довољно да је унаказе, те нису сва писмена измешали, будући да је редослед слова у азбуци из давнина до нас дошао практично неизобличен. То је посебно нагласио Генадиј Дљасин у књизи Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења. Прошло је најмање 5980 година од настанка Азбуке. Заљубљеници у србску историју сматрају да је реч о исконској Србици, у ствари холограмско – фонетско – менталној поруци. Срби су уверени да потичу од Творца, који је створио живот на Земљи и Човека, који може самостално да мисли – и примио је писменост. То што Срби сматрају да потичу од Прадавног, што никако не значи да сви остали људи не потичу од Творца. Питање је, колико су се други народи потекли из истог корена, кроз историјски развој удаљили од такве помисли, иако имају исто право на Творца. Само Србица, произашла из Винчанског писма, носи у себи Божију поруку. Занимљиво је да Винчанско писмо не помињу у својим радовима Генадиј Дљасин, Виталиј Чудинов и Александар Субето. Зато и треба да се састану са истраживачима који знају за Винчанску културу. Азбук(в)а је више од писма Azbuka je pismoАзбука, према знањима Генадија Дљасина, представља строг систем, као и хемија, уз то истовремено и фонолошки и лингвистички и психолошки и природно-научни. Елементи тог система су слова названа „мисли-слова“ или „молекули свести“… Јединствена „праазбука“ људске цивилизације, извор и праоблик свих савремених (нехијероглифских) азбука, постојала је одувек…[7] Због недовољног знања и хаоса у историјској и лингвистичкој науци, др Генадиј Дљасин је у сјајној књизи Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења успео да напише довољно нетачности, које на срећу недовољно утичу на истину о писму: „Ћирилицу су створили словенски просветитељи Ћирило и Методије на основу грчке азбуке“, „Из феничанске азбуке су настале грчка и арапска азбука“. Дљасин се запитао: „Како се десило да су Угарићани користили јединствену хармоничну азбуку – код? Исту као и савремена! Одакле су је узели?“ Књига у којој је упоредио истоветне структуре азбук(в)е и аминокиселина у беланчевинама је од капиталне вредности, јер је узгред спознао како човек мисли и повратну спрегу између језика и мисли, као и између микрокосмоса и макрокосмоса. Његов изузетно умни ментор, академик Александар Иванович Субето, ставио је печат на отворено и неспутано размишљање Дљасина. Написао је: „Космогенетска прогресивна еволуција видљиве Васељене, довела је до појаве Биосфере и човека, људског разума на Земљи, подређена је општем закону ‘сужавајуће спирале развоја’ или ‘конуса сужавајуће спирале’ у којој се опажа померање у симетрији – асиметрији деловања закона конкуренције и кооперације, механизма повратне спреге са кашњењем на бази одабирања (селекције, филтрације и томе слично) и престижуће повратне спреге (интелекта система) у смеру: од закона конкуренције – ка закону кооперације и од механизма одабирања ка механизму интелекта… Кроз развој човека и космоса долази до кооперирања простијих структура у сложеније… При томе, цикличност је основно својство сваког облика кретања… Закон дуалности управљања и организације система открива дуални карактер системског наслеђивања у еволуцији, тј. у сваком чину рађања новог система спајају се две струје наслеђивања: на нивоу надсистема и његовог ‘подсвета’ и на нивоу надсистема и његовог ‘надсвета’… Свет, природа и еволуција су креативни… Тако људске мисли стварају космос (прим. РС). Чини се да азбука одражава ‘конус сужавајуће прогресивне еволуције’ звучне многоликости и да је помоћу ње пренета семантика у процесу антропне еволуције, при настанку система ‘говор-језик’ у људском друштву… Периодично понављање у азбуци се указује као понављање циклуса (периода) у ‘звучној еволуцији’ људског говора… Стога, ‘Семантичка Васељена’ може одједном неочекивано почети да говори са људима на језику азбуке људског језика, као и генетски код свега живота на Земљи“.[8] Зар то није сјајно, неспутано размишљање, које одгонета многе тајнописе мишљења? Језик и писмо се прожимају Jezik i pismoАли шта је с језиком који се само одсликава, исписује, означава и приказује писмом? Није тешко утврдити истину, уколико се сачини мозаик од проверено истинитих тврдњи. Србско порекло и језик су одличан пример за то. На пример, Бела Хамваш је у књизи Scientia Sacrat I, објашњавајући древне сутре, забележио: „Записи значења слика начињени су у сутра стилу. Сутра је елементарни метафизички додир који буди… Сутра је у највећем броју случајева, без обзира од колико је речи састављена, увек за једну реч краћа од потпуне реченице. Ако је за продрмавање потребно шест речи, онда каже само пет. Шеста је кључ који даје или Учитељ или га треба наћи… Најдубљи садржај сутре увек је метафизички и апсолутан… Свака битнија реч метафизике је грчка или латинска. Све речи општег обележја су грчке или латинске. На ова два језика се може изразити универзална духовност баштине… Што је језик старији, он је више метафизичан… Када не би било тако, не бисмо били принуђени да сваку нашу универзалну реч преузимамо из кинеског, санскрта, грчког или латинског језика…“.[9] То значи да без наведених језика нема повратка у будност – нема повратка у бивство, нема осв��шћења и нема опстанка. Шта Хамвашове тврдње значе знају само Срби, и то они који тврде да су санскр‹и›т, грчки и латински језик произашли из протосрбског језика. О кретању протосрба на свој начин је писао Кљосов, А. Анатолиј у књизи Порекло Словена, јер је суштински доказао да су заједнички преци Срба и Руса стигли у северне делова Индије, те је стога санскр‹и›т веома сличан србском језику. Александар Љубиша је у свом напису „Тагоре у Београду“ записао: „Алокананда Митер (унука славног песника Тагореа, који је писао на бенгали језику), као студент на Оксфорду, а затим и директор Института за статистику у Калкути, више од тридесет година изучавала је србски језик, о чему је написала: ‘Као студент словенских језика на Оксфорду, раних педесетих година, приметила сам извесну сличност између бенгали и србског језика, а касније, кад сам преводила србску постреалистичку поезију на енглески језик, постала сам сигурна да дубока веза мора постојати између ова два језика (бенгали и србског) и да она вуче своје порекло из санскрита’. Уосталом, санскритолог Бранислава Божиновић је написала да не постоји србски језик и санскрит, јер је то исто.[10] Врхунац њеног истраживања је Речник сродних србских и санскритских речи, у три тома, објављен у издавачкој кући „Пешић и синови“, 2000. године. Тим делом Бранислава Божиновић је непобитно доказала не сличност, већ готово идентичност србског и санскритског језика. Наведени став је веома значајан, будући се верује да је санскрит прајезик, из кога су настали сви светски језици. Најбољи пример су тзв. турцизми. Бранислава Божиновић је записала: „Ово варварско племе упало је у Индију готово три века пре Косовске битке, где се сусрело са цивилизацијом на врхунцу и обогатило језик позајмицама из санскрита и од њега насталих живих језика. Већина речи које су Вук Караџић и лингвисти после њега назвали турцизмима, заправо су турске позајмице из Индије. За ту тврдњу нека као аргументи послуже речи: кабадахија, диван, ат. Већина србских речи везаних за религију као што су: црква, кандило, олтар, пост, Бог, вишњи и многе друге, налазе се у санскриту заједно са националним обележјима: свилен јелек, антерија, опанак.“ С друге стране, повезаност србског и латинског језика објаснио је Павле Соларић у књизи Римљани словенствујући, где је навео бројне податке везане за живот и језик предака садашњих Срба. У вези с простором на којем су живели написао је: „Од Солунског до Венетског залива, живи један те исти народ, на том Илирском полуострву које су наши звали Сербским тропољем. Уосталом, и мора која га ограђују имају сербска имена: Црно, Бело и Сиње!… Ондашњи разноимени у Италији народи нису говорили римски, до настанка Рима, док нису од Римљана били покорени и са њима помешани; тако се у језику Римљана наћи може велики број коренова речи из језика који данас зовемо Словенски… Садашњи римски (италијански) језик није најрођенији син староримског. Наше називање тога језика Сербским старим, не смета нимало другим народима Словенским, да га зову, ако пристојним себе сматрају, општесловенским, признајући у њему општи најчистији корен и најлепше стабло свег садашњег Словенства: ми знамо, да је он највећма наш, и зато га не можемо не називати нашим… Преко 700 речи (а могло би их се вероватно јоште која стотина напабирчити), што ми Словени за наше (речи) у латинском (пре)познајемо језику, нису самоусамљене и без даљег расплођавања, но су све саме к о р е н с к е р е ч и, које премного имају обилних својих и изведених и сложених речи и у нас и у Латина, што показује њихову домаћост и овде и онде – домаћост на Тибру, на Дунаву и Волги… У највише Словенских речи Римљани су заменили по који наш гласак каквим другим…“.[11] Закључна реченица познатог истраживача све одгонета: „Истина је, да је Грцима данашњим Јелински језик, и Италијанима Латински, неупоредиво неразумнији, него ли нама наш стари (језик)…“.[12] Овде је важна још једна историјска чињеница о којој су писали немачки и француски историчари. Она је права информациона „бомба“. Хериберт Илиг је у књизи Да ли је Карло Велики икада постојао написао да су ‹стари Грци› и ‹стари Римљани› само баналне измишљотине. Можете погледати податке у књизи Карло Велики није постојао аутора Миленка Николића.[13] Да, Бела Хамваш је у праву да је сва цивилизацијска баштина заснована на језику из којег проистичу санскрт, грчки и латински језик, те да је тај језик најважнији за повратак у „златно доба“, када је девет мостова повезивало Земљу и Небо. Мисли опште са молекулом ДНК Maticne celijeПјотр Гарјајев сматра да спој речи и генома омогућава непредвидиве манипулације с апаратом наследности, а Генадиј Дљасин сматра да између речи и генетског инжењеринга нема ниједног корака, то је једно те исто. Када се запитамо шта ће бити с људским родом на планети Земљи, треба да буд�� увек присутна истина – азбук(в)а је одувек постојала и увек ће постојати. Ништа од постања није случајно, то најбоље потврђују процеси програмирања, клонирања и све постојеће структуре засноване на принципу „што је горе и доле је“. Све више научника сматра да је став да је живот настао услед случајног садејства молекула, исто толико апсурдан и невероватан, као и тврдња да ураган од делова разбијених објеката може довести до склапања Боинга-747… Азбук(в)а је код не само беланчевина, не само људског мишљења – то је универзални животни код читавог универзума. Зар то није довољан разлог за њено (о)чување? Будући да је Пјотр Гарјајев са својим тимом научника доказао да молекул ДНК разуме језик и писмо и да је веома важно шта је записано у прикупљеним информацијама у молекулу, требало би водити рачуна о томе који облик информација разуме молекул ДНК. На пример, Франсоа Жакоб, добитник Нобелове награде за биологију је 7. маја 1965. године рекао: „Генетске информације се не записију посредством идеограма као у кинеском писму, него посредством азбуке типа француске – или чак Морзеове азбуке…“. Нормално је да то каже Француз. Међутим, то је још један доказ да сваки народ треба да чува своје писмо. Осим тога, научници су у лабораторијама забележили звуке којима ћелије размењују информације, „пиште“ једна другој. Таква информација је у сагласју са ставом да није само мозак уман, већ да је и срце умно и да су и ћелије умне. Постоје разрађене методе за комуникацију са умним ћелијама, које практикују Георгиј Николајевич Ситин, Лариса Фотина и Генадиј Јаковљевич Темњиков. Информације су код ћелија записане у молекулима ДНК и делимично репродуковане у свакој беланчевини. Уосталом, лакше је поверовати да ћелије „разговарају“ међусобно на језику аминокиселина (или триплета ДНК) него на језику којим међусобно разговарају људи. Памћење информација у води, водонику и фотонима је још један доказ да постоји микрокосмос и макрокосмос у сфери размене информација и да су информације настале из мисли и писма наталожене у обе структуре, те да се могу користити као светска баштина када мозак ради у алфа стању (стању тзв. дремежа). Да је азбук(в)а универзална и универзумска, доказује и истина да је цивилизација Маја имала исти редослед азбуке![14] Много је и све више радова о значају азбук(в)е, зато не треба никако заборавити рад Адолфа Васиљевича Зиновјева Тајнопис ћирилице (Владимир, 1991) када се истражује азбука. Иако се тешка срца замера браћи било шта, посебно када је реч о истовременој, вишевековној угрожености, добро је написао Божидар Митрович у књизи Геноцид над Римљанима и Словенима: „Опрости Русијо, ми Срби не можемо бити са тобом више ни у каквом савезу, док ти не почнеш сама собом да управљаш, док не престанеш да тргујеш својим савезницима и док не престанеш да издајеш мрвице и празне пароле. Ми не можемо бити више са тобом, док се не ослободиш од антисловенских екстремиста, који по руским телевизијским каналима пуштају антисрпске и антисловенске вести и програм…“ [0]Некада се и у С(е)рба говорило Азбуква, а сада се каже Азбука. Словарица се увек називала Буквар. Буквар из којег се уче слова из Азбуке називају у школама и Азбучник. Код Руса се за реч каже слово, а слово је буква, те је од тога Азбуква. Ето још једног доказа да су глосатори попут Вука Караџића починили грех у оба братска народа. [1] Петар Јаћимовић, Српска ћирилица – нека буде што бити не може, стр. 106. [2] Божидар Трифунов Митровић, АзБучна математика Винче, стр. 17. [3] Исто, стр. 59. [4] Славиша К. Миљковић, Нови србски митолошки речник, стр. 294. [5] Два наведена мита су пресудна за библијско Постање. Занимљиво је да међу носиоцима митова нема ниједног европског (осим србског и грчког – приказан је један грчки мит), а камоли неког народа насталог преверавањем из србског рода. Видети: Philip Neil, The Illustrated Book of Miths – Tales & Legends of the World, стр. 17 и 49–51. [6] Постоји више варијанти азбуковног низа слова. На пример: Аз, Буки, Вједи, Глагољ, Добро, Јест, Живјете, Земља, Иже, Како, Људи, Мисљете, Наш, Он, Покој, Рци, Слово, Твердо, Ферт, Хјер, Черв. И тумачења могу да буду другачија. На пример, Ја + Бог + Видим + Речи + Добре + Јесам + Жива + Сила + Земљиног + Простора + И + Знам + Како + Људи + Мисле + Наш + Оче + Свемира + Реци + Закон + По��врдног + Учења. Но, реч је о небитној разлици насталој вековним преношењем и обрадама. Наведено објашњење је старо више векова у српском роду. Др Божидар Милосављевић је само подсетио на његово постојање. Тако су Срби и посредством писма непрестано показивали своју искрену веру у Бога и приврженост Богу. Нису само Срби покушали да споје бројке и слова са Творцем. Зато је важно да се искорите техничка и технолошка знања за утврђивање истине за добробит универзалног човека. Међутим, веома је важно да се зна да су научници из области физике потврдили однос човека у Бога, који произилази из Азбукве. [7] Генадиј Дљасин, Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења, стр. 20. [8] Исто, стр. 161–171. [9] Бела Хамваш, Scientia Sacrat I, стр. 59–61. [10] Бранислава је била прави ерудита, по образовању је била лингвиста и инжењер машинства, смер аеродинамике. Била је авио инжењер и то не обичан, већ надарен, креативан и стручан инжењер, јер да није тако, не би се за њу отимале велике компаније попут Mercedes Benca. Бранислава је те понуде увек одбијала, оставши верна Саобраћајном институту у Београду, све до одласка у пензију. Видети: http://ift.tt/2zbo88o. [11] Павле Соларић, Римљани словенствујући, стр. 63, 81, 84, 85 и 87. [12] Павле Соларић, Римљани словенствујући, стр. 144. [13] Миленко Николић, Карло Велики није постојао, стр. 9. [14] Генадиј Дљасин, Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења, стр. 52.

Светозар Радишић: Зашто (са)чувати азбук(в)у [0] - Видовдан Магазин Језик и писмо су толико значајни да би у вези са њиховом одбраном и заштитом требало да буду у сталном контакту лингвисти, археолози, историчари, правници и експерти из одбрамбеног система. Изговорена и написана реч представља „циглицу“ свемира – својеврсни информационо-смисаони стојећи талас… Иза свих атома и молекула стоји мисао, односно мисао претходи свему постојећем. Азбук(в)а …

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Светозар Радишић: Зашто (са)чувати азбук(в)у [0] http://ift.tt/2BgAVZh, Светозар Радишић: Зашто (са)чувати азбук(в)у [0] Језик и писмо су толико значајни да би у вези са њиховом одбраном и заштитом требало да буду у сталном контакту лингвисти, археолози, историчари, правници и експерти из одбрамбеног система. Изговорена и написана реч представља „циглицу“ свемира – својеврсни информационо-смисаони стојећи талас… Иза свих атома и молекула стоји мисао, односно мисао претходи свему постојећем. Азбук(в)а је „царски“ систем теорије језика. Где је постојала цивилизација, тамо је било писања и читања, то је тачно како за далеку прошлост, тако и за данашњицу… Слова су у таквом систему симболи квалитативно различитих апстрактних елемената… Изговорени звук је слово текста… Некоме ови искази мистично звуче, али то је знак да недостаје знање оцењивачу. Често сам на својим предавањима говорио о значају језика и писма. Чак сам напад на њих, уз термински рат, означио као најопаснију врсту рата. Зашто? Зато што напад на језик и писмо има најдеструктивније ефекте – додирује извор, постање и само извориште космоса и цивилизације. У Србији из дана у дан нестаје ћирилица, као да је опет „четрдесет пета“ и као да су комунисти поново на власти. У то време су забрањивали да се пише ћирилицом.[1] Мислим да је време преображаја научне слике света која се одиграва – преображаја у правцу некласичности, ка тоталној некласичности будуће бити човечанства, погодно да научници остваре своју улогу у заштити планете Земље. Да би успели у својој намери, потребно је да обједињавањем теорија у универзалну теорију осветле и освесте важност језика и писма. Постоје прогнозе да се ускоро завршава раздобље људске, до крајности доведене, специјализације и да наступа време новог универзализма. Наводно, требало би да се та идеја оствари до 2023. године. Неко упорно вековима ствара планету лажи Najstarije pismoКажу да је најстарија вера имала назив и јесте била РазУМ (Рода првобитног ум / вера / веда / вид / знање).[2] Тај став ме подсећа на истраживања Валерија Чудинова у вези са прехришћанским ведизмом. Очевидно је да се негде морају срести Генадиј Генадијевич Дљасин, Анатолиј Кљосов, Валериј Чудинов, Ернст Мулдашев, Александар Трофимов, Франсоа Жакоб, Томислав Терзин, Петар Јаћимовић, Божидар Митрович, Радован Дамјановић, Славиша Миљковић, Слободан Филиповић и Миленко Николић, не би ли разрешили мистерију старости азбук(в)е, а исто тако Срба и Руса. Ко је најстарији? Типујем на то, да су настали истовремено, јер су као и сам Бог нестворени и самостварајући. Постојали су одувек и непрестано напредују, односно непрестано би напредовали да није језуитско-вавилонских деструктиваца. Уосталом, дешифровање ДНК-кода открива да људи поседују језик знатно старији од хијероглифике, стар колико и сам живот, најживљи од свих живих језика… О овоме би требало да размисле сви непријатељи србско-руског рода, односно сви који не знају де је реч о истом (на)роду. Зато све време кидишу на тај род под маском да нападају православље. Познато је да је од 17. века па све до почетка 20. века језуитско-вавилонска логографско-глосаторска радионица, из обичним људима непознатог разлога, прекројила историју, можда и убацила у њу близу 1.000 година. По мојим схватањима, највећи грех приликом онесвешћивања људског рода учињен је лажима у вези с писмом – азбук(в)ом. Римска империја је, преко Римске курије и Ватикана, пресудно пресудила србском језику и азбуци када су глосатори попут Вука Караџића и Ђуре Даничића насели на утицај језуита и пристали да предају језик римо-католицима, измене име Серби у Срби и назову србску азбук(в)у – Ћирилица. Да је заиста Ћирило (са Методијем) измислио азбуку, ово би се писмо морало звати константиновица, по његовом имену Константин (Филозоф). Латинском преваром ово писмо је названо ћирилица. Познато је или можда није, да је Константин прекрштен у Ватикану, неколико дана пре него што што је издахнуо (отровали су га). Тамо су му наденули име Ћирило, будући да је то име сазвучно са називом сакралне азбуке, која се тада звала Курилица. Касније су исто писмо преименовали у глагољицу (јер је преносила/говорила/глагољила тајно знање, баш како се ејакулацијом врши оплодња, рађају деца и тиме васкрсавају преци.[3] Наведено се слаже са ставовима Славише Миљковића и Божидара Милосављевића, па понешто треба научити и од њих. Славиша Миљковић у књизи Нови србски митолошки речник у вези с појмом ПОТ��П пише: „Потоп – библијска прича о светском потопу која се појављује у неким локалним варијантама у многим паганским религијама нарочито код Вавилонаца, Грка и Римљана. Срби се овде, наравно, не помињу. Да су Срби и те како упознати с том појавом и да су и сами били њоме погођени (в. Кали), сведочи сама реч ПОТОП. Она је палиндром (исто се чита из оба смера) што треба да сугерише суштину која се налази иза те речи: у општем потопу вода наилази са свих страна. Да ли и други народи ‘размишљају’ на тај начин?“[4] Овде треба додати да још постоје предања да су Потоп (Ноева барка) и спасење србски мит. Међу србским митовима је и мит „О зноју лица свог“, у којем се описује посета Бога планети Земљи. Ускоро ће, можда, ако се настави прогон Срба и свега србског, забранити у свим земљама света књиге у којима се помињу Срби, попут књиге The Illustrated Book of Miths – Tales & Legends of the World,[5] у којој се, међу најважнијим светским митовима, налазе и два поменута србска мита. Није само Божидар Милосављевић писао о азбук(в)и и значењу слова, али је у својим радовима успео да одгонетне оно што нису руски научници, а значајно је за сва писма света: „Осим редоследа слова, потребно је познавати првобитна значења, која још увек познају врсни светски филолози. Из приказане следеће поруке јасно се уочавају четири реченице које гласе: ‘Аз – Буки – Веди – Глагоље – Добре [Ја Бог видим речи (дела) добре]. Ест – Жива – Сила – Земљиног – Иса (Јесам жива сила Земљиног простора). И – Мјем – Како Људи – Мисле (И знам како људи мисле). Наш – Оче – Покоја – Реци – Слово – Твердо – Ук [Наш Оче Свемира реци слово (закон) потврдног учења]’.[6] У првој реченици, према објашњењу Божидара Милосављевића, Бог људима ставља до знања да види речи добре, што је опомена људима да воде рачуна шта говоре, јер иза речи долазе дела, па их упозорава пре извршења лоших дела – односно на време, да не би грешили. У другој реченици Бог свим људима (јер је Винчанско писмо можда и најстарије и припада почетку људске цивилизације), ставља до знања да је Он жива сила Земљиног простора, из чега људи треба да схвате ко је створио живот на Земљи и ко га одржава. У трећој реченици Бог људима ставља до знања, да зна како они мисле. Што је свакако тачно, јер ако их је ОН створио ОН и зна и како мисле; дакле, упозорава људе да нису у стању да сакрију своје мисли. У четвртој реченици људи се обраћају Богу с молбом да саопшти закон потврдног учења, односно да им предочи законе позитивног понашања, а то су десет основних Божјих заповести.“ Заиста је чудесно, да се Азбука толико дуго одржала упркос развоју људског рода, кретањима људи, развоју и рачвању језика, ратовима, брисању историје… Можда се непријатељи Срба, Руса и Словена нису сетили Азбук(в)е, или нису знали довољно да је унаказе, те нису сва писмена измешали, будући да је редослед слова у азбуци из давнина до нас дошао практично неизобличен. То је посебно нагласио Генадиј Дљасин у књизи Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења. Прошло је најмање 5980 година од настанка Азбуке. Заљубљеници у србску историју сматрају да је реч о исконској Србици, у ствари холограмско – фонетско – менталној поруци. Срби су уверени да потичу од Творца, који је створио живот на Земљи и Човека, који може самостално да мисли – и примио је писменост. То што Срби сматрају да потичу од Прадавног, што никако не значи да сви остали људи не потичу од Творца. Питање је, колико су се други народи потекли из истог корена, кроз историјски развој удаљили од такве помисли, иако имају исто право на Творца. Само Србица, произашла из Винчанског писма, носи у себи Божију поруку. Занимљиво је да Винчанско писмо не помињу у својим радовима Генадиј Дљасин, Виталиј Чудинов и Александар Субето. Зато и треба да се састану са истраживачима који знају за Винчанску културу. Азбук(в)а је више од писма Azbuka je pismoАзбука, према знањима Генадија Дљасина, представља строг систем, као и хемија, уз то истовремено и фонолошки и лингвистички и психолошки и природно-научни. Елементи тог система су слова названа „мисли-слова“ или „молекули свести“… Јединствена „праазбука“ људске цивилизације, извор и праоблик свих савремених (нехијероглифских) азбука, постојала је одувек…[7] Због недовољног знања и хаоса у историјској и лингвистичкој науци, др Генадиј Дљасин је у сјајној књизи Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења успео да напише довољно нетачности, које на срећу недовољно утичу на истину о писму: „Ћирилицу су створили словенски просветитељи Ћирило и Методије на основу грчке азбуке“, „Из феничанске азбуке су настале грчка и арапска азбука“. Дљасин се запитао: „Како се десило да су Угарићани користили јединствену хармоничну азбуку – код? Исту као и савремена! Одакле су је узели?“ Књига у којој је упоредио истоветне структуре азбук(в)е и аминокиселина у беланчевинама је од капиталне вредности, јер је узгред спознао како човек мисли и повратну спрегу између језика и мисли, као и између микрокосмоса и макрокосмоса. Његов изузетно умни ментор, академик Александар Иванович Субето, ставио је печат на отворено и неспутано размишљање Дљасина. Написао је: „Космогенетска прогресивна еволуција видљиве Васељене, довела је до појаве Биосфере и човека, људског разума на Земљи, подређена је општем закону ‘сужавајуће спирале развоја’ или ‘конуса сужавајуће спирале’ у којој се опажа померање у симетрији – асиметрији деловања закона конкуренције и кооперације, механизма повратне спреге са кашњењем на бази одабирања (селекције, филтрације и томе слично) и престижуће повратне спреге (интелекта система) у смеру: од закона конкуренције – ка закону кооперације и од механизма одабирања ка механизму интелекта… Кроз развој човека и космоса долази до кооперирања простијих структура у сложеније… При томе, цикличност је основно својство сваког облика кретања… Закон дуалности управљања и организације система открива дуални карактер системског наслеђивања у еволуцији, тј. у сваком чину рађања новог система спајају се две струје наслеђивања: на нивоу надсистема и његовог ‘подсвета’ и на нивоу надсистема и његовог ‘надсвета’… Свет, природа и еволуција су креативни… Тако људске мисли стварају космос (прим. РС). Чини се да азбука одражава ‘конус сужавајуће прогресивне еволуције’ звучне многоликости и да је помоћу ње пренета семантика у процесу антропне еволуције, при настанку система ‘говор-језик’ у људском друштву… Периодично понављање у азбуци се указује као понављање циклуса (периода) у ‘звучној еволуцији’ људског говора… Стога, ‘Семантичка Васељена’ може одједном неочекивано почети да говори са људима на језику азбуке људског језика, као и генетски код свега живота на Земљи“.[8] Зар то није сјајно, неспутано размишљање, које одгонета многе тајнописе мишљења? Језик и писмо се прожимају Jezik i pismoАли шта је с језиком који се само одсликава, исписује, означава и приказује писмом? Није тешко утврдити истину, уколико се сачини мозаик од проверено истинитих тврдњи. Србско порекло и језик су одличан пример за то. На пример, Бела Хамваш је у књизи Scientia Sacrat I, објашњавајући древне сутре, забележио: „Записи значења слика начињени су у сутра стилу. Сутра је елементарни метафизички додир који буди… Сутра је у највећем броју случајева, без обзира од колико је речи састављена, увек за једну реч краћа од потпуне реченице. Ако је за продрмавање потребно шест речи, онда каже само пет. Шеста је кључ који даје или Учитељ или га треба наћи… Најдубљи садржај сутре увек је метафизички и апсолутан… Свака битнија реч метафизике је грчка или латинска. Све речи општег обележја су грчке или латинске. На ова два језика се може изразити универзална духовност баштине… Што је језик старији, он је више метафизичан… Када не би било тако, не бисмо били принуђени да сваку нашу универзалну реч преузимамо из кинеског, санскрта, грчког или латинског језика…“.[9] То значи да без наведених језика нема повратка у будност – нема повратка у бивство, нема освешћења и нема опстанка. Шта Хамвашове тврдње значе знају само Срби, и то они који тврде да су санскр‹и›т, грчки и латински језик произашли из протосрбског језика. О кретању протосрба на свој начин је писао Кљосов, А. Анатолиј у књизи Порекло Словена, јер је суштински доказао да су заједнички преци Срба и Руса стигли у северне делова Индије, те је стога санскр‹и›т веома сличан србском језику. Александар Љубиша је у свом напису „Тагоре у Београду“ записао: „Алокананда Митер (унука славног песника Тагореа, који је писао на бенгали језику), као студент на Оксфорду, а затим и директор Института за статистику у Калкути, више од тридесет година изучавала је србски језик, о чему је написала: ‘Као студент словенских језика на Оксфорду, раних педесетих година, приметила сам извесну сличност између бенгали и србског језика, а касније, кад сам преводила србску постреалистичку поезију на енглески језик, постала сам сигурна да дубока веза мора постојати између ова два језика (бенгали и србског) и да она вуче своје порекло из санскрита’. Уосталом, санскритолог Бранислава Божиновић је написала да не постоји србски језик и санскрит, јер је то исто.[10] Врхунац њеног истраживања је Речник сродних србских и санскритских речи, у три тома, објављен у издавачкој кући „Пешић и синови“, 2000. године. Тим делом Бранислава Божиновић је непобитно доказала не сличност, већ готово идентичност србског и санскритског језика. Наведени став је веома значајан, будући се верује да је санскрит прајезик, из кога су настали сви светски језици. Најбољи пример су тзв. турцизми. Бранислава Божиновић је записала: „Ово варварско племе упало је у Индију готово три века пре Косовске битке, где се сусрело са цивилизацијом на врхунцу и обогатило језик позајмицама из санскрита и од њега насталих живих језика. Већина речи које су Вук Караџић и лингвисти после њега назвали турцизмима, заправо су турске позајмице из Индије. За ту тврдњу нека као аргументи послуже речи: кабадахија, диван, ат. Већина србских речи везаних за религију као што су: црква, кандило, олтар, пост, Бог, вишњи и многе друге, налазе се у санскриту заједно са националним обележјима: свилен јелек, антерија, опанак.“ С друге стране, повезаност србског и латинског језика објаснио је Павле Соларић у књизи Римљани словенствујући, где је навео бројне податке везане за живот и језик предака садашњих Срба. У вези с простором на којем су живели написао је: „Од Солунског до Венетског залива, живи један те исти народ, на том Илирском полуострву које су наши звали Сербским тропољем. Уосталом, и мора која га ограђују имају сербска имена: Црно, Бело и Сиње!… Ондашњи разноимени у Италији народи нису говорили римски, до настанка Рима, док нису од Римљана били покорени и са њима помешани; тако се у језику Римљана наћи може велики број коренова речи из језика који данас зовемо Словенски… Садашњи римски (италијански) језик није најрођенији син староримског. Наше називање тога језика Сербским старим, не смета нимало другим народима Словенским, да га зову, ако пристојним себе сматрају, општесловенским, признајући у њему општи најчистији корен и најлепше стабло свег садашњег Словенства: ми знамо, да је он највећма наш, и зато га не можемо не називати нашим… Преко 700 речи (а могло би их се вероватно јоште која стотина напабирчити), што ми Словени за наше (речи) у латинском (пре)познајемо језику, нису самоусамљене и без даљег расплођавања, но су све саме к о р е н с к е р е ч и, које премного имају обилних својих и изведених и сложених речи и у нас и у Латина, што показује њихову домаћост и овде и онде – домаћост на Тибру, на Дунаву и Волги… У највише Словенских речи Римљани су заменили по који наш гласак каквим другим…“.[11] Закључна реченица познатог истраживача све одгонета: „Истина је, да је Грцима данашњим Јелински језик, и Италијанима Латински, неупоредиво неразумнији, него ли нама наш стари (језик)…“.[12] Овде је важна још једна историјска чињеница о којој су писали немачки и француски историчари. Она је права информациона „бомба“. Хериберт Илиг је у књизи Да ли је Карло Велики икада постојао написао да су ‹стари Грци› и ‹стари Римљани› само баналне измишљотине. Можете погледати податке у књизи Карло Велики није постојао аутора Миленка Николића.[13] Да, Бела Хамваш је у праву да је сва цивилизацијска баштина заснована на језику из којег проистичу санскрт, грчки и латински језик, те да је тај језик најважнији за повратак у „златно доба“, када је девет мостова повезивало Земљу и Небо. Мисли опште са молекулом ДНК Maticne celijeПјотр Гарјајев сматра да спој речи и генома омогућава непредвидиве манипулације с апаратом наследности, а Генадиј Дљасин сматра да између речи и генетског инжењеринга нема ниједног корака, то је једно те исто. Када се запитамо шта ће бити с људским родом на планети Земљи, треба да буде увек присутна истина – азбук(в)а је одувек постојала и увек ће постојати. Ништа од постања није случајно, то најбоље потврђују процеси програмирања, клонирања и све постојеће структуре засноване на принципу „што је горе и доле је“. Све више научника сматра да је став да је живот настао услед случајног садејства молекула, исто толико апсурдан и невероватан, као и тврдња да ураган од делова разбијених објеката може довести до склапања Боинга-747… Азбук(в)а је код не само беланчевина, не само људског мишљења – то је универзални животни код читавог универзума. Зар то није довољан разлог за њено (о)чување? Будући да је Пјотр Гарјајев са својим тимом научника доказао да молекул ДНК разуме језик и писмо и да је веома важно шта је записано у прикупљеним информацијама у молекулу, требало би водити рачуна о томе који облик информација разуме молекул ДНК. На пример, Франсоа Жакоб, добитник Нобелове награде за биологију је 7. маја 1965. године рекао: „Генетске информације се не записију посредством идеограма као у кинеском писму, него посредством азбуке типа француске – или чак Морзеове азбуке…“. Нормално је да то каже Француз. Међутим, то је још један доказ да сваки народ треба да чува своје писмо. Осим тога, научници су у лабораторијама забележили звуке којима ћелије размењују информације, „пиште“ једна другој. Таква информација је у сагласју са ставом да није само мозак уман, већ да је и срце умно и да су и ћелије умне. Постоје разрађене методе за комуникацију са умним ћелијама, које практикују Георгиј Николајевич Ситин, Лариса Фотина и Генадиј Јаковљевич Темњиков. Информације су код ћелија записане у молекулима ДНК и делимично репродуковане у свакој беланчевини. Уосталом, лакше је поверовати да ћелије „разговарају“ међусобно на језику аминокиселина (или триплета ДНК) него на језику којим међусобно разговарају људи. Памћење информација у води, водонику и фотонима је још један доказ да постоји микрокосмос и макрокосмос у сфери размене информација и да су информације настале из мисли и писма наталожене у обе структуре, те да се могу користити као светска баштина када мозак ради у алфа стању (стању тзв. дремежа). Да је азбук(в)а универзална и универзумска, доказује и истина да је цивилизација Маја имала исти редослед азбуке![14] Много је и све више радова о значају азбук(в)е, зато не треба никако заборавити рад Адолфа Васиљевича Зиновјева Тајнопис ћирилице (Владимир, 1991) када се истражује азбука. Иако се тешка срца замера браћи било шта, посебно када је реч о истовременој, вишевековној угрожености, добро је написао Божидар Митрович у књизи Геноцид над Римљанима и Словенима: „Опрости Русијо, ми Срби не можемо бити са тобом више ни у каквом савезу, док ти не почнеш сама собом да управљаш, док не престанеш да тргујеш својим савезницима и док не престанеш да издајеш мрвице и празне пароле. Ми не можемо бити више са тобом, док се не ослободиш од антисловенских екстремиста, који по руским телевизијским каналима пуштају антисрпске и антисловенске вести и програм…“ [0]Некада се и у С(е)рба говорило Азбуква, а сада се каже Азбука. Словарица се увек називала Буквар. Буквар из којег се уче слова из Азбуке називају у школама и Азбучник. Код Руса се за реч каже слово, а слово је буква, те је од тога Азбуква. Ето још једног доказа да су глосатори попут Вука Караџића починили грех у оба братска народа. [1] Петар Јаћимовић, Српска ћирилица – нека буде што бити не може, стр. 106. [2] Божидар Трифунов Митровић, АзБучна математика Винче, стр. 17. [3] Исто, стр. 59. [4] Славиша К. Миљковић, Нови србски митолошки речник, стр. 294. [5] Два наведена мита су пресудна за библијско Постање. Занимљиво је да међу носиоцима митова нема ниједног европског (осим србског и грчког – приказан је један грчки мит), а камоли неког народа насталог преверавањем из србског рода. Видети: Philip Neil, The Illustrated Book of Miths – Tales & Legends of the World, стр. 17 и 49–51. [6] Постоји више варијанти азбуковног низа слова. На пример: Аз, Буки, Вједи, Глагољ, Добро, Јест, Живјете, Земља, Иже, Како, Људи, Мисљете, Наш, Он, Покој, Рци, Слово, Твердо, Ферт, Хјер, Черв. И тумачења могу да буду другачија. На пример, Ја + Бог + Видим + Речи + Добре + Јесам + Жива + Сила + Земљиног + Простора + И + Знам + Како + Људи + Мисле + Наш + Оче + Свемира + Реци + Закон + Потврдног + Учења. Но, реч је о небитној разлици насталој вековним преношењем и обрадама. Наведено објашњење је старо више векова у српском роду. Др Божидар Милосављевић је само подсетио на његово постојање. Тако су Срби и посредством писма непрестано показивали своју искрену веру у Бога и приврженост Богу. Нису само Срби покушали да споје бројке и слова са Творцем. Зато је важно да се искорите техничка и технолошка знања за утврђивање истине за добробит универзалног човека. Међутим, веома је важно да се зна да су научници из области физике потврдили однос човека у Бога, који произилази из Азбукве. [7] Генадиј Дљасин, Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења, стр. 20. [8] Исто, стр. 161–171. [9] Бела Хамваш, Scientia Sacrat I, стр. 59–61. [10] Бранислава је била прави ерудита, по образовању је била лингвиста и инжењер машинства, смер аеродинамике. Била је авио инжењер и то не обичан, већ надарен, креативан и стручан инжењер, јер да није тако, не би се за њу отимале велике компаније попут Mercedes Benca. Бранислава је те понуде увек одбијала, оставши верна С��обраћајном институту у Београду, све до одласка у пензију. Видети: http://ift.tt/2zbo88o. [11] Павле Соларић, Римљани словенствујући, стр. 63, 81, 84, 85 и 87. [12] Павле Соларић, Римљани словенствујући, стр. 144. [13] Миленко Николић, Карло Велики није постојао, стр. 9. [14] Генадиј Дљасин, Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења, стр. 52.

Светозар Радишић: Зашто (са)чувати азбук(в)у [0] - Видовдан Магазин Језик и писмо су толико значајни да би у вези са њиховом одбраном и заштитом требало да буду у сталном контакту лингвисти, археолози, историчари, правници и експерти из одбрамбеног система. Изговорена и написана реч представља „циглицу“ свемира – својеврсни информационо-смисаони стојећи талас… Иза свих атома и молекула стоји мисао, односно мисао претходи свему постојећем. Азбук(в)а …

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Светозар Радишић: Зашто (са)чувати азбук(в)у [0], Светозар Радишић: Зашто (са)чувати азбук(в)у [0] Језик и писмо су толико значајни да би у вези са њиховом одбраном и заштитом требало да буду у сталном контакту лингвисти, археолози, историчари, правници и експерти из одбрамбеног система. Изговорена и написана реч представља „циглицу“ свемира – својеврсни информационо-смисаони стојећи талас… Иза свих атома и молекула стоји мисао, односно мисао претходи свему постојећем. Азбук(в)а је „царски“ систем теорије језика. Где је постојала цивилизација, тамо је било писања и читања, то је тачно како за далеку прошлост, тако и за данашњицу… Слова су у таквом систему симболи квалитативно различитих апстрактних елемената… Изговорени звук је слово текста… Некоме ови искази мистично звуче, али то је знак да недостаје знање оцењивачу. Често сам на својим предавањима говорио о значају језика и писма. Чак сам напад на њих, уз термински рат, означио као најопаснију врсту рата. Зашто? Зато што напад на језик и писмо има најдеструктивније ефекте – додирује извор, постање и само извориште космоса и цивилизације. У Србији из дана у дан нестаје ћирилица, као да је опет „четрдесет пета“ и као да су комунисти поново на власти. У то време су забрањивали да се пише ћирилицом.[1] Мислим да је време преображаја научне слике света која се одиграва – преображаја у правцу некласичности, ка тоталној некласичности будуће бити човечанства, погодно да научници остваре своју улогу у заштити планете Земље. Да би успели у својој намери, потребно је да обједињавањем теорија у универзалну теорију осветле и освесте важност језика и писма. Постоје прогнозе да се ускоро завршава раздобље људске, до крајности доведене, специјализације и да наступа време новог универзализма. Наводно, требало би да се та идеја оствари до 2023. године. Неко упорно вековима ствара планету лажи Najstarije pismoКажу да је најстарија вера имала назив и јесте била РазУМ (Рода првобитног ум / вера / веда / вид / знање).[2] Тај став ме подсећа на истраживања Валерија Чудинова у вези са прехришћанским ведизмом. Очевидно је да се негде морају срести Генадиј Генадијевич Дљасин, Анатолиј Кљосов, Валериј Чудинов, Ернст Мулдашев, Александар Трофимов, Франсоа Жакоб, Томислав Терзин, Петар Јаћимовић, Божидар Митрович, Радован Дамјановић, Славиша Миљковић, Слободан Филиповић и Миленко Николић, не би ли разрешили мистерију старости азбук(в)е, а исто тако Срба и Руса. Ко је најстарији? Типујем на то, да су настали истовремено, јер су као и сам Бог нестворени и самостварајући. Постојали су одувек и непрестано напредују, односно непрестано би напредовали да није језуитско-вавилонских деструктиваца. Уосталом, дешифровање ДНК-кода открива да људи поседују језик знатно старији од хијероглифике, стар колико и сам живот, најживљи од свих живих језика… О овоме би требало да размисле сви непријатељи србско-руског рода, односно сви који не знају де је реч о истом (на)роду. Зато све време кидишу на тај род под маском да нападају православље. Познато је да је од 17. века па све до почетка 20. века језуитско-вавилонска логографско-глосаторска радионица, из обичним људима непознатог разлога, прекројила историју, можда и убацила у њу близу 1.000 година. По мојим схватањима, највећи грех приликом онесвешћивања људског рода учињен је лажима у вези с писмом – азбук(в)ом. Римска империја је, преко Римске курије и Ватикана, пресудно пресудила србском језику и азбуци када су глосатори попут Вука Караџића и Ђуре Даничића насели на утицај језуита и пристали да предају језик римо-католицима, измене име Серби у Срби и назову србску азбук(в)у – Ћирилица. Да је заиста Ћирило (са Методијем) измислио азбуку, ово би се писмо морало звати константиновица, по његовом имену Константин (Филозоф). Латинском преваром ово писмо је названо ћирилица. Познато је или можда није, да је Константин прекрштен у Ватикану, неколико дана пре него што што је издахнуо (отровали су га). Тамо су му наденули име Ћирило, будући да је то име сазвучно са називом сакралне азбуке, која се тада звала Курилица. Касније су исто писмо преименовали у глагољицу (јер је преносила/говорила/глагољила тајно знање, баш како се ејакулацијом врши оплодња, рађају деца и тиме васкрсавају преци.[3] Наведено се слаже са ставовима Славише Миљковића и Божидара Милосављевића, па понешто треба научити и од њих. Славиша Миљковић у књизи Нови србски митолошки речник у вези с појмом ПОТОП пише: „Потоп – библијска прича о светском потопу која се појављује у неким локалним варијантама у многим паганским религијама нарочито код Вавилонаца, Грка и Римљана. Срби се овде, наравно, не помињу. Да су Срби и те како упознати с том појавом и да су и сами били њоме погођени (в. Кали), сведочи сама реч ПОТОП. Она је палиндром (исто се чита из оба смера) што треба да сугерише суштину која се налази иза те речи: у општем потопу вода наилази са свих страна. Да ли и други народи ‘размишљају’ на тај начин?“[4] Овде треба додати да још постоје предања да су Потоп (Ноева барка) и спасење србски мит. Међу србским митовима је и мит „О зноју лица свог“, у којем се описује посета Бога планети Земљи. Ускоро ће, можда, ако се настави прогон Срба и свега србског, забранити у свим земљама света књиге у којима се помињу Срби, попут књиге The Illustrated Book of Miths – Tales & Legends of the World,[5] у којој се, међу најважнијим светским митовима, налазе и два поменута србска мита. Није само Божидар Милосављевић писао о азбук(в)и и значењу слова, али је у својим радовима успео да одгонетне оно што нису руски научници, а значајно је за сва писма свет��: „Осим редоследа слова, потребно је познавати првобитна значења, која још увек познају врсни светски филолози. Из приказане следеће поруке јасно се уочавају четири реченице које гласе: ‘Аз – Буки – Веди – Глагоље – Добре [Ја Бог видим речи (дела) добре]. Ест – Жива – Сила – Земљиног – Иса (Јесам жива сила Земљиног простора). И – Мјем – Како Људи – Мисле (И знам како људи мисле). Наш – Оче – Покоја – Реци – Слово – Твердо – Ук [Наш Оче Свемира реци слово (закон) потврдног учења]’.[6] У првој реченици, према објашњењу Божидара Милосављевића, Бог људима ставља до знања да види речи добре, што је опомена људима да воде рачуна шта говоре, јер иза речи долазе дела, па их упозорава пре извршења лоших дела – односно на време, да не би грешили. У другој реченици Бог свим људима (јер је Винчанско писмо можда и најстарије и припада почетку људске цивилизације), ставља до знања да је Он жива сила Земљиног простора, из чега људи треба да схвате ко је створио живот на Земљи и ко га одржава. У трећој реченици Бог људима ставља до знања, да зна како они мисле. Што је свакако тачно, јер ако их је ОН створио ОН и зна и како мисле; дакле, упозорава људе да нису у стању да сакрију своје мисли. У четвртој реченици људи се обраћају Богу с молбом да саопшти закон потврдног учења, односно да им предочи законе позитивног понашања, а то су десет основних Божјих заповести.“ Заиста је чудесно, да се Азбука толико дуго одржала упркос развоју људског рода, кретањима људи, развоју и рачвању језика, ратовима, брисању историје… Можда се непријатељи Срба, Руса и Словена нису сетили Азбук(в)е, или нису знали довољно да је унаказе, те нису сва писмена измешали, будући да је редослед слова у азбуци из давнина до нас дошао практично неизобличен. То је посебно нагласио Генадиј Дљасин у књизи Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења. Прошло је најмање 5980 година од настанка Азбуке. Заљубљеници у србску историју сматрају да је реч о исконској Србици, у ствари холограмско – фонетско – менталној поруци. Срби су уверени да потичу од Творца, који је створио живот на Земљи и Човека, који може самостално да мисли – и примио је писменост. То што Срби сматрају да потичу од Прадавног, што никако не значи да сви остали људи не потичу од Творца. Питање је, колико су се други народи потекли из истог корена, кроз историјски развој удаљили од такве помисли, иако имају исто право на Творца. Само Србица, произашла из Винчанског писма, носи у себи Божију поруку. Занимљиво је да Винчанско писмо не помињу у својим радовима Генадиј Дљасин, Виталиј Чудинов и Александар Субето. Зато и треба да се састану са истраживачима који знају за Винчанску културу. Азбук(в)а је више од писма Azbuka je pismoАзбука, према знањима Генадија Дљасина, представља строг систем, као и хемија, уз то истовремено и фонолошки и лингвистички и психолошки и природно-научни. Елементи тог система су слова названа „мисли-слова“ или „молекули свести“… Јединствена „праазбука“ људске цивилизације, извор и праоблик свих савремених (нехијероглифских) азбука, постојала је одувек…[7] Због недовољног знања и хаоса у историјској и лингвистичкој науци, др Генадиј Дљасин је у сјајној књизи Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења успео да напише довољно нетачности, које на срећу недовољно утичу на истину о писму: „Ћирилицу су створили словенски просветитељи Ћирило и Методије на основу грчке азбуке“, „Из феничанске азбуке су настале грчка и арапска азбука“. Дљасин се запитао: „Како се десило да су Угарићани користили јединствену хармоничну азбуку – код? Исту као и савремена! Одакле су је узели?“ Књига у којој је упоредио истоветне структуре азбук(в)е и аминокиселина у беланчевинама је од капиталне вредности, јер је узгред спознао како човек мисли и повратну спрегу између језика и мисли, као и између микрокосмоса и макрокосмоса. Његов изузетно умни ментор, академик Александар Иванович Субето, ставио је печат на отворено и неспутано размишљање Дљасина. Написао је: „Космогенетска прогресивна еволуција видљиве Васељене, довела је до појаве Биосфере и човека, људског разума на Земљи, подређена је општем закону ‘сужавајуће спирале развоја’ или ‘конуса сужавајуће спирале’ у којој се опажа померање у симетрији – асиметрији деловања закона конкуренције и кооперације, механизма повратне спреге са кашњењем на бази одабирања (селекције, филтрације и томе слично) и престижуће повратне спреге (интелекта система) у смеру: од закона конкуренције – ка закону кооперације и од механизма одабирања ка механизму интелекта… Кроз развој човека и космоса долази до кооперирања простијих структура у сложеније… При томе, цикличност је основно својство сваког облика кретања… Закон дуалности управљања и организације система открива дуални карактер системског наслеђивања у еволуцији, тј. у сваком чину рађања новог система спајају се две струје наслеђивања: на нивоу надсистема и његовог ‘подсвета’ и на нивоу надсистема и његовог ‘надсвета’… Свет, природа и еволуција су креативни… Тако људске мисли стварају космос (прим. РС). Чини се да азбука одражава ‘конус сужавајуће прогресивне еволуције’ звучне многоликости и да је помоћу ње пренета семантика у процесу антропне еволуције, при настанку система ‘говор-језик’ у људском друштву… Периодично понављање у азбуци се указује као понављање циклуса (периода) у ‘звучној еволуцији’ људског говора… Стога, ‘Семантичка Васељена’ може одједном неочекивано почети да говори са људима на језику азбуке људског језика, као и генетски код свега живота на Земљи“.[8] Зар то није сјајно, неспутано размишљање, које одгонета многе тајнописе мишљења? Језик и писмо се прожимају Jezik i pismoАли шта је с језиком који се само одсликава, исписује, означава и приказује писмом? Није тешко утврдити истину, уколико се сачини мозаик од проверено истинитих тврдњи. Србско порекло и језик су одличан пример за то. На пример, Бела Хамваш је у књизи Scientia Sacrat I, објашњавајући древне сутре, забележио: „Записи значења слика начињени су у сутра стилу. Сутра је елементарни метафизички додир који буди… Сутра је у највећем броју случајева, без обзира од колико је речи састављена, увек за једну реч краћа од потпуне реченице. Ако је за продрмавање потребно шест речи, онда каже само пет. Шеста је кључ који даје или Учитељ или га треба наћи… Најдубљи садржај сутре увек је метафизички и апсолутан… Свака битнија реч метафизике је грчка или латинска. Све речи општег обележја су грчке или латинске. На ова два језика се може изразити универзална духовност баштине… Што је језик старији, он је више метафизичан… Када не би било тако, не бисмо били принуђени да сваку нашу универзалну реч преузимамо из кинеског, санскрта, грчког или латинског језика…“.[9] То значи да без наведених језика нема повратка у будност – нема повратка у бивство, нема освешћења и нема опстанка. Шта Хамвашове тврдње значе знају само Срби, и то они који тврде да су санскр‹и›т, грчки и латински језик произашли из протосрбског језика. О кретању протосрба на свој начин је писао Кљосов, А. Анатолиј у књизи Порекло Словена, јер је суштински доказао да су заједнички преци Срба и Руса стигли у северне делова Индије, те је стога санскр‹и›т веома сличан србском језику. Александар Љубиша је у свом напису „Тагоре у Београду“ записао: „Алокананда Митер (унука славног песника Тагореа, који је писао на бенгали језику), као студент на Оксфорду, а затим и директор Института за статистику у Калкути, више од тридесет година изучавала је србски језик, о чему је написала: ‘Као студент словенских језика на Оксфорду, раних педесетих година, приметила сам извесну сличност између бенгали и србског језика, а касније, кад сам преводила србску постреалистичку поезију на енглески језик, постала сам сигурна да дубока веза мора постојати између ова два језика (бенгали и србског) и да она вуче своје порекло из санскрита’. Уосталом, санскритолог Бранислава Божиновић је написала да не постоји србски језик и санскрит, јер је то исто.[10] Врхунац њеног истраживања је Речник сродних србских и санскритских речи, у три тома, објављен у издавачкој кући „Пешић и синови“, 2000. године. Тим делом Бранислава Божиновић је непобитно доказала не сличност, већ готово идентичност србског и санскритског језика. Наведени став је веома значајан, будући се верује да је санскрит прајезик, из кога су настали сви светски језици. Најбољи пример су тзв. турцизми. Бранислава Божиновић је записала: „Ово варварско племе упало је у Индију готово три века пре Косовске битке, где се сусрело са цивилизацијом на врхунцу и обогатило језик позајмицама из санскрита и од њега насталих живих језика. Већина речи које су Вук Караџић и лингвисти после њега назвали турцизмима, заправо су турске позајмице из Индије. За ту тврдњу нека као аргументи послуже речи: кабадахија, диван, ат. Већина србских речи везаних за религију као што су: црква, кандило, олтар, пост, Бог, вишњи и многе друге, налазе се у санскриту заједно са националним обележјима: свилен јелек, антерија, опанак.“ С друге с��ране, повезаност србског и латинског језика објаснио је Павле Соларић у књизи Римљани словенствујући, где је навео бројне податке везане за живот и језик предака садашњих Срба. У вези с простором на којем су живели написао је: „Од Солунског до Венетског залива, живи један те исти народ, на том Илирском полуострву које су наши звали Сербским тропољем. Уосталом, и мора која га ограђују имају сербска имена: Црно, Бело и Сиње!… Ондашњи разноимени у Италији народи нису говорили римски, до настанка Рима, док нису од Римљана били покорени и са њима помешани; тако се у језику Римљана наћи може велики број коренова речи из језика који данас зовемо Словенски… Садашњи римски (италијански) језик није најрођенији син староримског. Наше називање тога језика Сербским старим, не смета нимало другим народима Словенским, да га зову, ако пристојним себе сматрају, општесловенским, признајући у њему општи најчистији корен и најлепше стабло свег садашњег Словенства: ми знамо, да је он највећма наш, и зато га не можемо не називати нашим… Преко 700 речи (а могло би их се вероватно јоште која стотина напабирчити), што ми Словени за наше (речи) у латинском (пре)познајемо језику, нису самоусамљене и без даљег расплођавања, но су све саме к о р е н с к е р е ч и, које премного имају обилних својих и изведених и сложених речи и у нас и у Латина, што показује њихову домаћост и овде и онде – домаћост на Тибру, на Дунаву и Волги… У највише Словенских речи Римљани су заменили по који наш гласак каквим другим…“.[11] Закључна реченица познатог истраживача све одгонета: „Истина је, да је Грцима данашњим Јелински језик, и Италијанима Латински, неупоредиво неразумнији, него ли нама наш стари (језик)…“.[12] Овде је важна још једна историјска чињеница о којој су писали немачки и француски историчари. Она је права информациона „бомба“. Хериберт Илиг је у књизи Да ли је Карло Велики икада постојао написао да су ‹стари Грци› и ‹стари Римљани› само баналне измишљотине. Можете погледати податке у књизи Карло Велики није постојао аутора Миленка Николића.[13] Да, Бела Хамваш је у праву да је сва цивилизацијска баштина заснована на језику из којег проистичу санскрт, грчки и латински језик, те да је тај језик најважнији за повратак у „златно доба“, када је девет мостова повезивало Земљу и Небо. Мисли опште са молекулом ДНК Maticne celijeПјотр Гарјајев сматра да спој речи и генома омогућава непредвидиве манипулације с апаратом наследности, а Генадиј Дљасин сматра да између речи и генетског инжењеринга нема ниједног корака, то је једно те исто. Када се запитамо шта ће бити с људским родом на планети Земљи, треба да буде увек присутна истина – азбук(в)а је одувек постојала и увек ће постојати. Ништа од постања није случајно, то најбоље потврђују процеси програмирања, клонирања и све постојеће структуре засноване на принципу „што је горе и доле је“. Све више научника сматра да је став да је живот настао услед случајног садејства молекула, исто толико апсурдан и невероватан, као и тврдња да ураган од делова разбијених објеката може довести до склапања Боинга-747… Азбук(в)а је код не само беланчевина, не само људског мишљења – то је универзални животни код читавог универзума. Зар то није довољан разлог за њено (о)чување? Будући да је Пјотр Гарјајев са својим тимом научника доказао да молекул ДНК разуме језик и писмо и да је веома важно шта је записано у прикупљеним информацијама у молекулу, требало би водити рачуна о томе који облик информација разуме молекул ДНК. На пример, Франсоа Жакоб, добитник Нобелове награде за биологију је 7. маја 1965. године рекао: „Генетске информације се не записију посредством идеограма као у кинеском писму, него посредством азбуке типа француске – или чак Морзеове азбуке…“. Нормално је да то каже Француз. Међутим, то је још један доказ да сваки народ треба да чува своје писмо. Осим тога, научници су у лабораторијама забележили звуке којима ћелије размењују информације, „пиште“ једна другој. Таква информација је у сагласју са ставом да није само мозак уман, већ да је и срце умно и да су и ћелије умне. Постоје разрађене методе за комуникацију са умним ћелијама, које практикују Георгиј Николајевич Ситин, Лариса Фотина и Генадиј Јаковљевич Темњиков. Информације су код ћелија записане у молекулима ДНК и делимично репродуковане у свакој беланчевини. Уосталом, лакше је поверовати да ћелије „разговарају“ међусобно на језику аминокиселина (или триплета ДНК) него на језику којим међусобно разговарају људи. Памћење информација у води, водонику и фотонима је још један доказ да постоји микрокосмос и макрокосмос у сфери размене информација и да су информације настале из мисли и писма наталожене у обе структуре, те да се могу користити као светска баштина када мозак ради у алфа стању (стању тзв. дремежа). Да је азбук(в)а универзална и универзумска, доказује и истина да је цивилизација Маја имала исти редослед азбуке![14] Много је и све више радова о значају азбук(в)е, зато не треба никако заборавити рад Адолфа Васиљевича Зиновјева Тајнопис ћирилице (Владимир, 1991) када се истражује азбука. Иако се тешка срца замера браћи било шта, посебно када је реч о истовременој, вишевековној угрожености, добро је написао Божидар Митрович у књизи Геноцид над Римљанима и Словенима: „Опрости Русијо, ми Срби не можемо бити са тобом више ни у каквом савезу, док ти не почнеш сама собом да управљаш, док не престанеш да тргујеш својим савезницима и док не престанеш да издајеш мрвице и празне пароле. Ми не можемо бити више са тобом, док се не ослободиш од антисловенских екстремиста, који по руским телевизијским каналима пуштају антисрпске и антисловенске вести и програм…“ [0]Некада се и у С(е)рба говорило Азбуква, а сада се каже Азбука. Словарица се увек називала Буквар. Буквар из којег се уче слова из Азбуке називају у школама и Азбучник. Код Руса се за реч каже слово, а слово је буква, те је од тога Азбуква. Ето још једног доказа да су глосатори попут Вука Караџића починили грех у оба братска народа. [1] Петар Јаћимовић, Српска ћирилица – нека буде што бити не може, стр. 106. [2] Божидар Трифунов Митровић, АзБучна математика Винче, стр. 17. [3] Исто, стр. 59. [4] Славиша К. Миљковић, Нови србски митолошки речник, стр. 294. [5] Два наведена мита су пресудна за библијско Постање. Занимљиво је да међу носиоцима митова нема ниједног европског (осим србског и грчког – приказан је један грчки мит), а камоли неког народа насталог преверавањем из србског рода. Видети: Philip Neil, The Illustrated Book of Miths – Tales & Legends of the World, стр. 17 и 49–51. [6] Постоји више варијанти азбуковног низа слова. На пример: Аз, Буки, Вједи, Глагољ, Добро, Јест, Живјете, Земља, Иже, Како, Људи, Мисљете, Наш, Он, Покој, Рци, Слово, Твердо, Ферт, Хјер, Черв. И тумачења могу да буду другачија. На пример, Ја + Бог + Видим + Речи + Добре + Јесам + Жива + Сила + Земљиног + Простора + И + Знам + Како + Људи + Мисле + Наш + Оче + Свемира + Реци + Закон + Потврдног + Учења. Но, реч је о небитној разлици насталој вековним преношењем и обрадама. Наведено објашњење је старо више векова у српском роду. Др Божидар Милосављевић је само подсетио на његово постојање. Тако су Срби и посредством писма непрестано показивали своју искрену веру у Бога и приврженост Богу. Нису само Срби покушали да споје бројке и слова са Творцем. Зато је важно да се искорите техничка и технолошка знања за утврђивање истине за добробит универзалног човека. Међутим, веома је важно да се зна да су научници из области физике потврдили однос човека у Бога, који произилази из Азбукве. [7] Генадиј Дљасин, Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења, стр. 20. [8] Исто, стр. 161–171. [9] Бела Хамваш, Scientia Sacrat I, стр. 59–61. [10] Бранислава је била прави ерудита, по образовању је била лингвиста и инжењер машинства, смер аеродинамике. Била је авио инжењер и то не обичан, већ надарен, креативан и стручан инжењер, јер да није тако, не би се за њу отимале велике компаније попут Mercedes Benca. Бранислава је те понуде увек одбијала, оставши верна Саобраћајном институту у Београду, све до одласка у пензију. Видети: http://ift.tt/2zbo88o. [11] Павле Соларић, Римљани словенствујући, стр. 63, 81, 84, 85 и 87. [12] Павле Соларић, Римљани словенствујући, стр. 144. [13] Миленко Николић, Карло Велики није постојао, стр. 9. [14] Генадиј Дљасин, Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења, стр. 52.

Светозар Радишић: Зашто (са)чувати азбук(в)у [0] - Видовдан Магазин Језик и писмо су толико значајни да би у вези са њиховом одбраном и заштитом требало да буду у сталном контакту лингвисти, археолози, историчари, правници и експерти из одбрамбеног система. Изговорена и написана реч представља „циглицу“ свемира – својеврсни информационо-смисаони стојећи талас… Иза свих атома и молекула стоји мисао, односно мисао претходи свему постојећем. Азбук(в)а …

[oi5]

Белград возмущен отказом Франции выдать экс-премьера Косово

Отказ Апелляционного суда Франции удовлетворить ходатайство Белграда о выдаче бывшего премьер-министра Косово Рамуша Харадиная, которого Сербия подозревает в военных преступлениях, вызвала резкую реакцию сербской стороны. Премьер-министр Сербии Александр Вучич назвал это решение «большой победой криминала». По словам Вучича, его правительство «расценивает решение суда как сороміцьке, скандальное, противоправное, глубоко несправедливое, и, прежде всего, как политическое». Вучич сообщил, что посол Серби... Читать дальше: https://oi5.ru/n261173229