#неке ситнице

[quince-of-mine]

I was tagged by @battle-of-sparrows to post my lock screen, last song, last picture taken, last picture saved and 9 songs on repeat. :)

So, here it goes <3

my wallpaper

last pic I took

the latest pic I saved lol

last song I listened to

And 9 songs I play ON REPEAT (ong):

1. Arctic Monkeys - Yellow Bricks (!!!)

2. TV girl - Lovers Rock

3. Bbno$ - help herself

4. Lana Del Ray - Diet Mounain Dew

5. Zana - Vejte snegovi

6. Van Gogh - Tanka nit

7. Aerodrom - Obična ljubavna pesma

8. Oliver Tree - Again & Again

9. Cage the elephant - Cigarette Daydreams

Thank you for tagging me! I would like to tag @love-n-purple and @gospa-dar and anyone who would like to share their version of these bits. <3

[2t662a5]

нз да ли је до мене или су дани и уопште стварност неке свакодневне ситнице у последњих пар година постале јако неосетне и прелако заборављиве (ако та реч постоји лол) и искрено мислим да то није нормално, и заиста мислим да је крива за то та велика хиперпродукција свега - од музике преко филмова, серија, јебених мимова у пичку материну хахахахаха, па чак и људи тј окруженост и истовремено неокруженост њима јер баш је чудно како то некако неприродно иде последњих година...а и од партнера, некако као да смо коришћењем речи "партнер" успели да сведемо вољену особу, брачног пара, животног партнера на "партнера", особу која је само у егзистенцијалној симбиози са другом особом...зар човек, рецимо послован човек, сарађује само са једним партнером? Па зашто би и други партнери само с једним били у "симбиози"? ..још кад се дода и епитет "сексуални" партнер тек ту се људска одувек подразумевана потреба потпуно анимализује - или је баш то оно што одликује човека? баш та апсурдизација ствари, тежња ка деструкцији било умереној, свакодневној, или тежим облицима. Тежња да се упросте ствари је данас чини ми се јача него икад...сви константно иду линијама мањег отпора у сваком погледу али зар то није оно што је бап највише људско? Да ли је лоше што се живот банализује данас? Ниједна већа (неумитна) друштвена промена до данас није дочекана баш највеселије, па неће ни ова. Само је питање када и где ће се завршити банализација и започети контра процес. А и кроз историју, заиста је било више таквих периода, тако да цела ова прича је само подсетник, све то ми знамо само се одвикнемо од тих осцилација.

Иначе, преласком са термина "јужна српска покрајина Косово и Метохија" на "Косово и Метохија" па затим на "Косово" постиже се да људи постану помирљиви са "судбином" тзв. републике Косово. Ако годинама измишљену државу називамо њеним именом она полако у туђим очима а и у нашим (!) постаје реална држава.

[100xyeb]

draže mi je moje ništa nego tvoje sve lepše mi je meni samoj no tebi kraj ne

Опраштам ти Златиборске зоре Месечину изнад мора Црне Горе Опраштам ти реке и равнице Неке крупне ствари ал нечу ситнице

[duskomijatovic]

Радоје Домановић - ВОЂА-

- Браћо и другови, саслушао сам све говоре па вас молим да и ви мене чујете. Сви нам договори и разговори не вреде докле год смо ми у овом неплодном крају. На овој прљуши и камену није могло рађати ни кад су биле кишне године, а камоли на овакву сушу какву ваљда нико никад није запамтио. Докле ћемо се овако састајати и напразно разговарати? Стока нам полипса без хране, а још мало па ће нам и деца скапавати од глади заједно с нама. Ми морамо изабрати други начин, бољи и паметнији. Ја мислим да је најбоље да ми оставимо овај неродни крај па да се кренемо у бели свет, да тражимо бољу и плоднију земљу јер се овако не може живети.

(Тако је говорио некад, на неком збору, изнемоглим гласом један од становника неког неплодног краја. Где и кад је ово било, то се, мислим, не тиче ни вас ни мене. Главно је да ви мени верујете да је то било негде и некад у неком крају, а то је доста. Оно, додуше, некад сам држао да сам целу ову ствар ја сам однекуд измислио, али мало-помало ослободих се те страшне заблуде и сад тврдо верујем да је све ово што ћу сад причати било и морало бити негде и некад, и да ја то никад и ни на који начин нисам ни могао измислити.)

Слушаоци бледа, испијена лица, тупа, мутна, готово бесвесног погледа, са рукама под појасом, као да оживеше на ове мудре речи. Сваки је већ себе замишљао у каквом чаробном, рајском пределу, где се мучан и трудан рад плаћа обилном жетвом.

- Тако је, тако је... - зашушташе изнемогли гласови са свију страна.

- Је ли б-л-и-з-у? - чу се развучен шапат из једног угла.

- Браћо! - отпоче опет један говорити мало јачим гласом. - Ми морамо одмах послушати овај предлог, јер овако се више не може. Радили смо и мучили смо се, па све узалуд. Одвајали смо и од уста својих те сејали, али наиђу бујице па снесу и семе и земљу са врлети, и остане го камен. Хоћемо ли ми вечито овде остати и радити од јутра до мрака, па опет бити и гладни и жедни, и голи и боси?... Морамо поћи и потражити бољу, плоднију земљу, где ће нам се мучан труд награђивати богатим плодом.

- Да пођемо, одмах да пођемо, јер се овде живети не може! - зашушта шапат, и маса пође некуд не мислећи куда.

- Станите, браћо, куда ћете? - и опет ће онај први говорник. - Морамо ићи, али се тако не може. Ми морамо знати куда идемо, иначе можемо пропасти горе место да се спасемо. Ја предлажем да изаберемо вођу, кога сви морамо слушати и који ће нас водити правим, најбољим и најпречим путем.

- Да изаберемо, одмах да изаберемо!... - чу се са свију страна.

Сад тек настаде препирка, прави хаос. Сваки говори и нико никог нити слуша, нити може чути. Затим се почеше одвајати у групице; свака шушка нешто за се, па и групице прскоше и узеше се за руке све два и два, те један другом говори и доказује, вуче један другог за рукаве и меће руку на уста. Опет се састану сви, и опет сви говоре.

- Браћо! - истаче се одједном један јачи глас и надмаши остале промукле, тупе гласове. - Ми овако не можемо ништа учинити. Сви говоримо, и нико никог не слуша. Бирамо вођу! Па кога би то између нас и могли изабрати? Ко је између нас путовао да зна путове? Ми се сви добро знамо, и ја први се не бих смео са својом децом поверити ниједноме овде на овом збору. Него кажите ви мени који познаје онога путника тамо што још од јутрос седи у хладу крај пута?

Настаде тишина, сви се окретоше непознатоме и узеше га мерити од главе до пете.

Човек онај средњих година, мрка лица које се готово и не види од дуге косе и браде, седи, ћути као и дотле и некако замишљено лупка дебелим штапом по земљи.

- Јуче сам ја видео овога истог човека са једним дечком. Ухватили се за руке и иду улицом. Синоћ онај дечко отишао некуд кроза село, а овај сам остао.

- Остави, брате, те ситнице и лудорије да не губимо времена. Ко је, да је, он је путник издалека, чим га нико од нас не зна, те сигурно зна добро најпречи и најбољи пут да нас поведе. Како га ја ценим, изгледа да је врло паметан човек јер непрестано ћути и мисли. Други би се брзоплет већ десет пута досад умешао међу нас или почео ма с ким разговор, а он толико времена седи самцат и само ћути.

- Дабогме, ћути човек и мисли нешто. То не може бити друге него да је врло паметан! - закључише и остали па узеше опет загледати странца и сваки на њему и његову изгледу откри понеку сјајну особину, понеки доказ његове необично јаке памети.

Не проведе се много разговора, и сви се сагласише да би најбоље било да умоле овог путника кога им је, како веле, сам бог послао: да их поведе у свет да траже бољи крај и плоднију земљу, да им буде вођ, а они да га безусловно слушају и покоравају му се.

Изабраше из своје средине десеторицу који ће отићи странцу те му изнети побуде збора и своје бедне прилике и умолити га да се прими за вођу.

Отидоше она десеторица, поклонише се смерно пред мудрим странцем, и један од њих узе говорити о неплодном земљишту њихова краја, о сушним годинама, о бедном стању у коме се налазе, и заврши овако:

- То нас нагони да оставимо свој крај и своје куће па да пођемо у свет тражити бољи завичај. И баш сад када падосмо на тако срећну мисао, као да се и бог смилова на нас те нам посла тебе, мудри и врли странче, да нас поведеш и спасеш беде. Ми те у име свих становника молимо да нам будеш вођ, па куд год ти, ми за тобом. Ти знаш путове, ти си свакако и рођен у срећнијем и бољем завичају. Ми ћемо те слушати и покоравати се свакој наредби твојој. Хоћеш ли, мудри странче, пристати да спасеш толике душе од пропасти, хоћеш ли нам бити вођа?

Мудри странац за све време тог дирљивог говора не подиже главу. Остаде до краја у истом положају како га и затекоше: оборио главу намрштен, ћути, лупка по земљи и - мисли. Кад се говор заврши, он не мењајући положај кратко и лагано процеди кроза зубе:

- Хоћу!

- Можемо ли, дакле, поћи с тобом и тражити бољи крај?

- Можете! - продужи мудри странац не дижући главе.

Сад настаде одушевљење и изјаве захвалности, али на то мудрац не рече ни речи.

Саопштише збору срећан успех додајући како тек сад виде каква велика памет лежи у том човеку.

- Није се ни макао с места, нити главе подиже, бар да види ко му говори. Само ћути и мисли. На све наше говоре и захвалности свега је две речи проговорио.

- Прави мудрац!... Ретка памет!... - повикаше весело са свију страна, тврдећи како га је сам бог као анђела с неба послао да их спасе. Сваки бејаше тврдо уверен у успех поред таквог вође, да га ништа на свету не би могло разуверити.

И тако на збору би сад утврђено да се крену још сутра зором.

*

Сутрадан се искупи све што имаше одважности да пође на далеки пут. Више од две стотине породица дође на уречено место, а мало их је још и остало да чувају старо огњиште.

Тужно је погледати ту масу бедног становништва које љута невоља нагони да напусти крај у коме су се родили и у коме су гробови предака њихових. Лица њихова коштуњава, изнемогла, сунцем опаљена; патња је дугим низом мучних година остављала трага на њима и изразу дала слике беде и горког очајања. Али се у овом тренутку у њиховим очима огледаше први зрачак наде, али и туге за завичајем. Понеком старцу се слила суза низ смежурано лице, уздише, очајно врти главом с пуно неке слутње, и радије би остао да причека још који дан па да и он остави кости у том кршу неголи да тражи бољи завичај; многе од жена гласно наричу и опраштају се са умрлима којима гробове остављају; људи се отимају да се и сами не би разнежили и вичу:

- Добро, хоћете ли да и даље гладујемо у овом проклетом крају и да живимо по овим уџерицама?

А и они би сами чисто хтели да цео тај проклети крај и оне бедне кућице понесу, да се може како, са собом.

Граја и галама као у свакој маси. Узнемирени и људи и жене, а и деца што их мајке носе на леђима, у љуљкама, ударила у цику; узнемирила се некако чак и стока. Стоке мало и имају, али ту је понека кравица, понеко мршаво, чупаво кљусе с великом главом и дебелим ногама, на кога су натоварили вазда неких поњава, торби, или по две вреће преко самара, па се сирото поводи под теретом, а опет се држи у сили па зарже покадшто. Неки, опет, натоварили магаре, дечурлија вуче псе о ланцима. Ту је, дакле, разговор, вика, псовка, кукњава, плач, лавеж, па чак и један магарац два-трипут њакнуо, али вођа ни речи да проговори, као да га се цела та маса и врева ништа не тиче. Прави мудрац!

Он једнако седи оборене главе, ћути и мисли, и ако тек пљуцне покаткад, то му је све. Али му је баш због таква држања популарност нарасла тако да је сваки био у стању скочити, што кажу, за њим и у ватру и у воду. Међу многима могао се чути отприлике овакав разговор:

- Море, срећни смо, те наиђосмо на оваква човека, а да смо без њега пошли, не дао бог, зло и наопако, пропали бисмо!

- То је памет, мој брате! Само ћути, речи још није проговорио! - рећи ће један па погледа са страхопоштовањем и поносом у вођу.

- Шта има да говори? Ко говори, тај мало што мисли! Мудар човек, разуме се, па само ћути и нешто мисли!... - додаде други, па и он са страхопоштовањем погледа вођу.

- Па није ни лако водити оволики свет! И мора да се мисли кад је примио на себе толику дужност! - опет ће први.

Дође време поласку. Чекали су мало не би ли се још ко присетио да пође с њима, али како никог не беше, није се могло даље оклевати.

- Хоћемо ли кренути? - питају вођу.

Он устаде без речи.

Уз вођу се одмах груписаше најодважнији људи да му се нађу у несрећну случају и да га чувају да му се не би десила каква опасност.

Вођа својски намрштен, оборене главе, коракну неколико пута машући достојанствено штапом испред себе, а маса крене за њим и викну неколико пута:

- Живео!

Вођа коракну још неколико корака и удари у плот од општинске зграде. Ту, наравно, стаде он, стаде маса. Вођа се измаче мало и лупи два-три пута штапом по плоту.

- Шта ћемо? - питају.

Он ћути.

- Шта: шта ћемо? Обаљуј плот! То ћемо! Видиш да човек даје штапом знак шта треба радити! - викнуше они што су уз вођу.

- Ено врата, ено врата - вичу деца и показују врата која су остала на противној страни.

- Пссст, мир, децо!

- Будитебокснама, што се чини! - крсте се неке жене.

- Ни речи, он зна шта треба. Обаљујмо плот!

За тили часак пуче плот као да га није било.

Прођоше.

Нису макли ни сто корака, а вођа западе у неки велики трњак и застаде. С мук��м се ишчупа натраг и узе штапом ударати то лево, то десно. Стоје сви.

- Па шта је сад опет? - вичу они позади.

- Да се пробија трњак! - викнуше опет они уз вођу.

- Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака! - вичу деца, па и многи људи из позадине.

- Ето пута, ето пута! - ругају се гневно они уз вођу. - А ко ли зна куд води, слепци једни? Не могу сви заповедати! Он зна куд је боље и прече! Проваљујмо трњак!

Навалише проваљивати.

- А јаој! - завапи понеко коме се забије трн у руку или га шине оструга по лицу.

- Нема, брајко, ништа без муке. Ваља се и промучити ако мислимо успети! - одговарају на то најодважнији.

Пробише после многих напора трњак и пођоше даље.

Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике.

Обалише и њих па пођоше даље.

Мало су прешли тога дана јер су још неколико мањих, сличних препона морали савлађивати, а уз мршаву храну, јер неко је понео сува хлеба и нешто мало смока уз хлеб, понеко само хлеба, да бар овда-онда залаже глад, а понеки ни хлеба није имао. Дао бог још летње време те се бар гдегде нађе која воћка.

Први дан тако пређоше мало, а осећаху много умора. Опасности велике не указаше се, па и несрећних случајева не беше. Наравно да се при тако великом предузећу ово мора рачунати у ситнице: једну жену ошину трн по левом оку, те је превила влажну крпу; једно дете ударила врљика преко ножице па храмље и јауче; један старац се саплео на остругу, пао и угануо ногу, превили су му туцан црни лук, а он јуначки трпи бол и иде даље одважно за вођом ослањајући се на штап. (Многи су, додуше, говорили да чича лаже како је угануо ногу, већ се само претвара јер је рад да се врати натраг.) Најзад мало ко да нема трн у руци или да није огребен по лицу. Људи јуначки трпе, жене проклињу час кад су пошле, а деца ко деца, наравно плачу, јер не појме како ће се богато наградити та мука и бол.

На превелику срећу и радост свију вођи се ништа није десило. Оно, ако ћемо право, њега највише и чувају, али тек, тек - има човек и среће.

На првом конаку се помолише и захвалише богу што су први дан срећно путовали и што им се вођи није никакво па ни најмање зло догодило. Затим ће узети реч један из оне групе најодважнијих. Преко лица му стоји масница од оструге, али се он на то не осврће:

- Браћо! - поче он. - Ево смо, хвала богу, већ један дан превалили срећно. Пут није лак, али морамо савладати јуначки све препоне, кад знамо да нас овај мучни пут води срећи нашој. Нека нам бог милостиви сачува вођу од сваког зла и да би нас и даље овако успешно водио!...

- Сутра ћу изгубити, ако је тако, и ово друго око!... - прогунђа љутито она жена.

- А јаој, нога! - продера се чича, ослобођен том примедбом женином.

Деца већ стално кењкају и плачу, и једва их мајке утишавају да би се чуле речи говорникове.

- Јест, изгубићеш друго око! - плану говорник. - Па нека оба ока изгубиш! Ништа то није да једна жена изгуби очи за овако велику ствар! То је срамота! Мислиш ли на добро и срећу своје деце? Нека половина нас пропадне за ову ствар, па ништа. Чудна ми чуда једно око! Шта ће ти очи, кад има ко за нас да гледа и води нас срећи? Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће?

- Лаже чича! Лаже чича, претвара се само да се врати! - чуше се гласови са свију страна.

- Коме се, браћо, не иде - опет ће говорник - нека се врати, а не да кука и буни друге људе. Шта се мене тиче, ја ћу за овим мудрим вођом ићи док ме траје.

- Сви ћемо, сви за њим док нас траје.

Вођа је ћутао.

Људи га опет узеше загледати и шапутати:

- Само ћути и мисли!

- Мудар човек!

- Гле, какво је њему чело!

- И намрштен једнако.

- Озбиљан!

- Куражан је, види се по њему.

- Куражан, мани га: плот, врљике, трњаке, све то скрши. Само тек намрштен онако лупи штапом и не говори ништа, а ти онда гледај шта ћеш.

*

Тако прође први дан, а са истим успехом прође још неколико дана. Ништа од веће важности, саме ситније препоне: стропоштају се у јендек, у јаругу, ударе на врзину, на остругу, на боцу, сломи по неколико њих ногу или руку, разбије понеко главу, али се све те муке подносе. Неки су старци пропали, али су стари и били.

- Помрли би да су и у кући седели, акамоли на путу! - рекао је онај говорник, те охрабрио свет да иде даље. Неколико мање деце од године-две дана пропало је, али стегли су срце родитељи јер је тако бог хтео, а и жалост је мања што су деца мања.

- То је мања жалост, а не дао бог да родитељи дочекају да губе децу кад приспеју за удају и женидбу! Кад је тако суђено, боље што пре, јер мање и жалости! - тешио је опет онај говорник.

Многи храмљу и гегају се, неки завили мараме преко главе и хладне облоге метнули на чворуге, неки носе руку у марами. Сви се подрпали и поцепали, па им висе дроњци с одела, али ипак се иде срећно даље. Све би то лакше подносили, али их је глад често мучила. Али напред се мора.

Једног дана се деси нешто важније.

Вођа иде напред, уз њега најодважнији (мање двојица. За њих се не зна где су. Опште је мишљење да су издали и побегли. Једном је приликом онај говорник и говорио о њихову срамном издајству. Мало их је који држе да су пропали у путу, али ћуте и мишљење не казују да се свет не плаши), па онда редом остали. Наједаред се указа грдно велика и дубока каменита јаруга, прави амбис. Обала тако стрма да се није смело ни корачити напред. И одважни застадоше и погледаше вођу. Он оборене главе, намрштен и замишљен ћути и одважно корача напред лупкајући штапом пред собом то лево, то десно, по свом познатом обичају, а то га је, како многи веле, правило још достојанственијим. Никога он не погледа, ништа не рече, на његовом лицу никакве промене ни трага од страха. Све ближе амбису. Чак и они најхрабрији од најхрабријих дошли у лицу бледи као крпа, а нико не сме ни речи да примети паметном, оштром и одважном вођи. Још два корака, па је вођа до амбиса. У смртном страху, разрогачених очију стукнуше сви, а најодважнији таман да задрже вођу, па макар се огрешили о дисциплину, а он у том коракну једанпут, други пут и стрмекну у јаругу.

Настаде забуна, кукњава, граја, овлада страх. Неки почеше бежати.

- Станите, куда сте нагли, браћо! Зар се тако држи задата реч? Ми морамо напред за овим мудрим човеком, јер он зна шта ради! Није ваљда луд да себе упропасти! Напред за њим! Ово је највећа, али можда и последња опасност и препона. Ко зна да још ту иза јаруге није каква дивна плодна земља коју је бог нама наменио! Напред само, јер без жртава нема ничега! - тако изговори онај говорни�� и коракну два корака напред те га нестаде у јарузи. За њим они најодважнији, а за овима јурнуше сви.

Кукњава, стењање, котрљање, јечање по стрмој обали оне грдне рупчаге. Би се заклео човек да нико жив, акамоли здрав и читав изићи не може из тог амбиса. Али тврд је човечји живот. Вођа је имао ретку срећу па се при паду задржао, као и увек, на неком џбуну те се није повредио, а успео је да се полако искобеља и изиђе на обалу.

Док се доле разлегаше кукњава и лелек, или се чујаше потмуло стењање, он сеђаше непомичан. Ћути само и мисли. Неки доле угрувани и расрђени почеше га и псовати, али се он ни на то не осврташе.

Који су се срећније скотрљали и зауставили се где на џбун или дрво, почеше с муком излазити из јаруге. Неко сломио ногу, него руку, неко разбио главу, па га крв залила по лицу. Како ко, тек нико читав сем вође. Гледају у вођу мрко, попреко и стењу од бола, а он ни главе да дигне. Ћути и мисли, као сваки мудрац!

*

Прошло је још времена. Број путника све мањи и мањи. Сваки дан однесе по неког. Неки су напуштали такав пут и враћали се натраг.

Од великог броја путника заостаде још дваестак. Сваком се очајање и сумња огледа на мршаву, изнемоглу лицу од напора и глади, али нико ништа не говори. Ћуте као и вођа, и иду. Чак и онај ватрени говорник маше очајно главом. Тежак је то пут био.

Из дана у дан се и од ових поче број смањивати, и остаде десетак друга. Лица још очајнија, а целим путем се место разговора чује кукање и јечање.

Сад више беху наказе него људи. Иду на штакама, обесили руке о мараме што су везане око врата. На глави сила од превоја, облога, тифтика. И ако би баш и хтели приносити нове жртве, нису могли, јер на телу готово и не беше места за нове ране и убој.

Изгубили су већ и веру и надање и они најодважнији и најчвршћи, али иду ипак даље, то јест муче се на неки начин с тешким напорима уз кукање од бола. Па и шта би кад се натраг не може? Зар толике жртве, па сад напустити пут?!

Смрачило се. Гегају се тако на штакама, док тек погледаше, а вође нема пред њима. Још по један корак, па сви опет у јаругу.

- А јаој, нога!... А јаој, мајко моја, рука!... А јаој! - разлеже се кукњава, а затим само кркљање, јечање и стењање. Један је потмуо глас псовао чак и дичног вођу, па умуче.

*

Кад је свануло, а вођа седи онако исто као и онога дана кад га изабраше за вођу. На њему се не опажају никакве промене.

Из јаруге избауља онај говорник, а за њим још двојица. Обазреше се око себе онако нагрђени и крвави да виде колико их је остало, али само је још њих тројица. Смртни страх и очајање испуни њихову душу. Предео непознат, брдовит, го камен, а пута нигде. Још пре два дана су прешли преко пута и оставили га. Вођа је тако водио.

Помислише на толике другове и пријатеље, на толику родбину која пропаде на том чудотворном путу, па их обузе туга јача од бола у осакаћеним удовима. Гледаху рођеним очима своју рођену пропаст.

Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола, очајања и горчине:

- Куда ћемо?

Вођа ћути.

- Куда нас водиш и где си нас довео? Ми се теби поверисмо заједно са својим породицама и пођосмо за тобом оставивши куће и гробове наших предака не бисмо ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе упропасти. Две стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нас је још остало.

- Па зар нисте сви на броју? - процеди вођа не дижући главе.

- Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном путу! Погледај какви смо и ми што остадосмо. Боље да нисмо ни остали него да смо овакве наказе.

- Не могу да погледам!...

- Зашто?!

- Слеп сам!

Настаде тајац.

- Јеси ли у путу вид изгубио?

- Ја сам се и родио слеп.

Она тројица оборише очајно главе.

Јесењи ветар страховито хучи планином и носи увело лишће. По брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и разлеже се злослутно грактање. Сунце сакривено облацима који се котрљају и јуре журно некуд даље, даље.

Она се тројица згледаше у смртном страху.

- Куда ћемо сад? - процеди један гробним гласом.

- Не знамо!

(Крај)

[palankaonline]

Проф. Драгољуб Петровић: Школа какву су уобличили је идиотска, реформатори су људи мале памети а великих амбиција… Кад сам последњи пут говорио о приликама у српском школству, закључио сам да су његови реформатори људи мале памети и великих амбиција, да идеје које „уграђују“ у своју „модерну школу“ сабирају по светским педагошко-дидактичким сметлиштима, да је школа какву су уобличили идиотска и ако „Србима треба таква школа, могли бисмо рећи да је имају“. Те сам речи записао пре десетак година, а коју годину касније прилике су постале много трагичније и овде можемо поменути тек понеки невероватан податак о томе шта се са српским школством догађа. Директор Завода за уџбенике Радош Љушић саопштио је својевремено податак да је једна моћна хрватска фирма преузела више од 40 процената српског тржишта уџбеника и пласирала своје уџбенике с потписима анонимних аутора и рецензената „са српским презименима“. И додао још покоју опсервацију: „Неким државама у транзицији одговара да деца у Србији немају добре наставне програме, немају добре уџбенике, да немају добро образовање и да се из нашег школства лиферују полуобразовани фабрички радници. На нашем тржишту уџбеника влада апсолутни хаос. Постоје чак 24 разне фирме (то је било 2008 – сад их има 79!), издавачи школских уџбеника, које углавном краду и преписују, пресликавају наша издања на којима су наши стручњаци радили годинама.“ Љушић директно оптужује хрватске и словеначке издаваче да „отворено краду и фалсификују државне уџбенике… Водећи хрватски издавач наступа под именом БИГЗ, некада српског издавача. Овлашни увид у уџбенике математике за други и четврти разред показао kда су буквално пресликани и структура наставних јединица, илустрације и њихова композиција, бројеви, табеле.“ Тако је, ето, било 2008. године, а сад на српском уџбеничком тржишту харају окупатори-пљачкаши које предводи немачки „Клет“, а изгледа да високо место у тој пљачкашкој групи има и „Профил интернационал“ из Хрватске. Које се све фирме налазе међу тим лупежима, тешко је сазнати, али за оно о чему овде желим говорити то питање не треба сматрати битним и много је важније позвати српску власт, ако је има и ако јој је остало ишта неосмуђене свести, да томе стане на пут и да разарање српске памети и поробљавање српскога духа заустави. У тим пословима, као на последњи акт међународног безобразлука, да не кажем – међународног бандитизма, гледам на захтев Дејвида Мекалистера, известиоца ЕУ за Србију, да се Нацрт Закона о уџбеницима, у последњем тренутку, повуче из скупштинске процедуре зато што „отежава живот“ немачким и хрватским пљачкашима на тржишту српских уџбеника. Посматрач са стране не зна на који се начин то „отежава“ (то најбоље зна директорка „Клета“ за Србију Гордана Кнежевић-Орлић), али у нормалној држави, оној која мисли о свом образу и достојанству свога народа, то се не би могло „отежавати“ јер би се таква могућност морала, унапред и апсолутно, искључити, без обзира на то што поменути европски известилац тврди да „овакав закон никада не би био донет у земљама Европске уније“ и да би по томе било сасвим нормално да се у француским или немачким основним школама појаве руски или арбанашки уџбеници. Досадашњи закон разорио је српско школство јер га је претворио у сеоску пијацу (а ни овај нови, Мекалистеров, у том самислу неће ништа озбиљно променити) будући да ће се на педагошким тезгама наћи свашта и све ће се вредности тих уџбеника моћи процењивати по провереним пиљаричким критеријима; он је развезао право на то да уџбеничку литературу може писати свака неписмена протува и право учитељима да са тога ђубришта бирају оно што им се понуди као „најбоље“ и то, по могућности, у белим рукавицама и уз неке друге „додатке“ који се другде означавају као најчистији вид корупције (на пример: крупнији или ситнији поклони, мали или велики рачунари, учешће на туристичким семинарима или други облици педагошке проституције). Тај је закон, дакле, корумпирао и школу и учитеља и заједно их са децом и родитељима извео на беспуће. И о томе можемо поменути само неке новинске наслове: „Рат издавача за зборнице“; „Школа као пијаца уџбеника“; „Издавачи јачи од Вербића“; „ХДЗ аутори пишу српске уџбенике“; „Прваци уче из 100 књига“; „Родитељи купују нове уџбенике док стари сакупљају прашину“; „Приштина подмеће уџбенике“; „Због уџбеника пацке из Брисела“; „Нови лист за уџбенике“; „Циљ – боље а јефтиније књиге“, „Листа уџбеника биће знатно краћа“. Итд. А из њих сазнајемо да је „уџбенички колач“ на тржишту Србије вредан 200 милиона евра“ (у другим изворима помињу се 150 или 100 или, чак, 80 милиона евра), да се око њега раскуба, рекосмо, 79 лиценцираних пљачкаша и да се то чини провереним лешинарским средствима. И увек по закону будући да је он отворио могућности за расцветавање педагошке проституције самим тим што је тржишна правила увео тамо где су честити домаћи зналци и работници били немоћни пред агресивним међународним лупежима. У свакој озбиљној држави (свуда је то познато осим у Србији) војска, полиција, народно здравље и просвета налазе се под највишом државном заштитом и једино у окупираним земљама та четири државна стуба може „уређивати“ окупатор. Не знам како те ствари „стоје“ кад је у питању полиција, али положај војске, здравства и просвете показује да је Србија свакоруко окупирана, толико чак да и војска почиње да се спрема за штрајкове јер ако би у рату морала да „дели сендвич начетворо“, не може да се навикне на то да то исто мора чинити и у миру. Да се међутим, не бисмо удаљили од онога у чему видимо суштину све наше приче, ваља нам прецизирати да у српском школству (ако Србија има достојанства, а њена власт сачувала макар мало образа) може постојати само један „лиценцирани“ издавач и уџбеника и наставних средстава, а сви они остали нека се „лиценцирају“ за све друго што им се чини профитабилним, а што са српском школом и српском памећу неће бити ни у каквом дослуху. Људима који су сачували способност нормалног расуђивања и у којима није убијена жишка о припадности сопственом националном колективитету сасвим добро знају да се тај колективитет може неговати и развијати једино ако је заснован на једном и јединственом буквару и ако је припремљен по најбољим мерилима и снабдевен непомеривим печатима сопственог националног колективитета. А то, даље, значи да у припреми тога једног буквара (а под букваром овде разумем све књиге и сва наставна средства која се деци и омладини стављају у руке од предшколског узраста до пунолетства) не могу учествовати национални крвници, какви су у нашем случају и Хрвати и Немци, при чему су и једни и други само у прошлом веку над Србима заједнички извршили три најстрашнија геноцида и не треба им потписивати право нити остављати простор да свој злочиначки посао доврше и оним четвртим – духовним. Тиме би се дефинитивно завео ред на тржишту уџбеника, родитељи спасли од беспримерне пљачке, уџбенички садржаји били би усклађени с оним што се може означити као српски национални идентитет, тај јединствени издавач објављивао би све уџбенике, и оне „профитабилне“ за које се и немачки и хрватски пљачкаши једино отимају, и оне који то нису и које ти пљачкаши, једино и великодушно, препуштају званичном „државном издавачу“, тј. Заводу за издавање уџбеника. А у том случају тај издавач био би обавезан да на најбољи начин уређује српски школски систем, да се захвали свима оним својим сарадницима који су идеје „за реформисану школу“ сабирали по европским или светским педагошко-дидактичким ђубриштима и испод сукњи сорошевских демократских миљеница (или испод њихових стражњица – будући да мало која од њих данас носи сукњу), тј. оних које су измислиле конструкције типа игровне активности, сарадљивост или комуникацију осећања, на шта се може гледати као на блесав превод енг. playing activities, cooperability, communicating feelings/emotions. Може неко рећи да све то неће моћи да се спроведе зато што се српска школа мора ускладити с „провереним европским мустрама“, али неке ситнице показаће да то, напросто, није тачно и да се такве приче лансирају једино за поробљене државе и за њихове наркотизоване државнике. О томе лепо сведочи судбина румунског државног издавача, који је био продат неком немачком издавачком концерну, али кад је он за румунску децу почео да „преводи“ немачке уџбенике, суочио се с енергичним захтевом да се румунској деци обезбеде румунски национални садржаји. После тога румунски издавач враћен је Румунији и Немци признали да на румунском уџбеничком тржишту немају шта тражити. Будући да се нешто слично догађало и у Мађарској, можемо рећи да Србија има добре узоре и поуздане ослонце да свим оним лиценцираним издавачима предложи да се сами искључе из уџбеничке пљачке у Србији пре него што отуд буду искључени по сили највишега државног разлога. Нарочито ако се на челу Србије нађе Србин који ће више слушати налоге мудрости и националног достојанства него налоге из Брисела или Вашингтона. Професор универзитета у пензији Драгољуб Петровић

Проф. Драгољуб Петровић: Школа какву су уобличили је идиотска, реформатори су људи мале памети а великих амбиција… Кад сам последњи пут говорио о приликама у српском школству, закључио сам да су његови реформатори људи мале памети и великих амбиција, да идеје које „уграђују“ у своју „модерну школу“ сабирају по …

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[posmatraclegenda]

Наслов: Re: ПРИМЕНА НОВОГ ЗАКОНА: Брату није дао лаптоп, па завршио због насиља у полицији!, Линк: http://ift.tt/2xDrlxe, Садржај:

Закон по коме се гања насиље у породици је тако направљен да скоро свако може да заврши у затвору. После обичне свађе око неке ситнице и примене овог закона односи у породици ће бити трајно поремећени. Катастрофално лош закон. Треба погледати ко га је предложио (закон) и ко је овај закон подржао да би смо указали ко су праве штеточине у Србији.

[palankaonline]

Проф. Драгољуб Петровић: Школа какву су уобличили је идиотска, реформатори су људи мале памети а великих... http://ift.tt/2EzGljn, Проф. Драгољуб Петровић: Школа какву су уобличили је идиотска, реформатори су људи мале памети а великих амбиција… Кад сам последњи пут говорио о приликама у српском школству, закључио сам да су његови реформатори људи мале памети и великих амбиција, да идеје које „уграђују“ у своју „модерну школу“ сабирају по светским педагошко-дидактичким сметлиштима, да је школа какву су уобличили идиотска и ако „Србима треба таква школа, могли бисмо рећи да је имају“. Те сам речи записао пре десетак година, а коју годину касније прилике су постале много трагичније и овде можемо поменути тек понеки невероватан податак о томе шта се са српским школством догађа. Директор Завода за уџбенике Радош Љушић саопштио је својевремено податак да је једна моћна хрватска фирма преузела више од 40 процената српског тржишта уџбеника и пласирала своје уџбенике с потписима анонимних аутора и рецензената „са српским презименима“. И додао још покоју опсервацију: „Неким државама у транзицији одговара да деца у Србији немају добре наставне програме, немају добре уџбенике, да немају добро образовање и да се из нашег школства лиферују полуобразовани фабрички радници. На нашем тржишту уџбеника влада апсолутни хаос. Постоје чак 24 разне фирме (то је било 2008 – сад их има 79!), издавачи школских уџбеника, које углавном краду и преписују, пресликавају наша издања на којима су наши стручњаци радили годинама.“ Љушић директно оптужује хрватске и словеначке издаваче да „отворено краду и фалсификују државне уџбенике… Водећи хрватски издавач наступа под именом БИГЗ, некада српског издавача. Овлашни увид у уџбенике математике за други и четврти разред показао kда су буквално пресликани и структура наставних јединица, илустрације и њихова композиција, бројеви, табеле.“ Тако је, ето, било 2008. године, а сад на српском уџбеничком тржишту харају окупатори-пљачкаши које предводи немачки „Клет“, а изгледа да високо место у тој пљачкашкој групи има и „Профил интернационал“ из Хрватске. Које се све фирме налазе међу тим лупежима, тешко је сазнати, али за оно о чему овде желим говорити то питање не треба сматрати битним и много је важније позвати српску власт, ако је има и ако јој је остало ишта неосмуђене свести, да томе стане на пут и да разарање српске памети и поробљавање српскога духа заустави. У тим пословима, као на последњи акт међународног безобразлука, да не кажем – међународног бандитизма, гледам на захтев Дејвида Мекалистера, известиоца ЕУ за Србију, да се Нацрт Закона о уџбеницима, у последњем тренутку, повуче из скупштинске процедуре зато што „отежава живот“ немачким и хрватским пљачкашима на тржишту српских уџбеника. Посматрач са стране не зна на који се начин то „отежава“ (то најбоље зна директорка „Клета“ за Србију Гордана Кнежевић-Орлић), али у нормалној држави, оној која мисли о свом образу и достојанству свога народа, то се не би могло „отежавати“ јер би се таква могућност морала, унапред и апсолутно, искључити, без обзира на то што поменути европски известилац тврди да „овакав закон никада не би био донет у земљама Европске уније“ и да би по томе било сасвим нормално да се у француским или немачким основним школама појаве руски или арбанашки уџбеници. Досадашњи закон разорио је српско школство јер га је претворио у сеоску пијацу (а ни овај нови, Мекалистеров, у том самислу неће ништа озбиљно променити) будући да ће се на педагошким тезгама наћи свашта и све ће се вредности тих уџбеника моћи процењивати по провереним пиљаричким критеријима; он је развезао право на то да уџбеничку литературу може писати свака неписмена протува и право учитељима да са тога ђубришта бирају оно што им се понуди као „најбоље“ и то, по могућности, у белим рукавицама и уз неке друге „додатке“ који се другде означавају као најчистији вид корупције (на пример: крупнији или ситнији поклони, мали или велики рачунари, учешће на туристичким семинарима или други облици педагошке проституције). Тај је закон, дакле, корумпирао и школу и учитеља и заједно их са децом и родитељима извео на беспуће. И о томе можемо поменути само неке новинске наслове: „Рат издавача за зборнице“; „Школа као пијаца уџбеника“; „Издавачи јачи од Вербића“; „ХДЗ аутори пишу српске уџбенике“; „Прваци уче из 100 књига“; „Родитељи купују нове уџбенике док стари сакупљају прашину“; „Приштина подмеће уџбенике“; „Због уџбеника пацке из Брисела“; „Нови лист за уџбенике“; „Циљ – боље а јефтиније књиге“, „Листа уџбеника биће знатно краћа“. Итд. А из њих сазнајемо да је „уџбенички колач“ на тржишту Србије вредан 200 милиона евра“ (у другим изворима помињу се 150 или 100 или, чак, 80 милиона евра), да се око њега раскуба, рекосмо, 79 лиценцираних пљачкаша и да се то чини провереним лешинарским средствима. И увек по закону будући да је он отворио могућности за расцветавање педагошке проституције самим тим што је тржишна правила увео тамо где су честити домаћи зналци и работници били немоћни пред агресивним међународним лупежима. У свакој озбиљној држави (свуда је то познато осим у Србији) војска, полиција, народно здравље и просвета налазе се под највишом државном заштитом и једино у окупираним земљама та четири државна стуба може „уређивати“ окупатор. Не знам како те ствари „стоје“ кад је у питању полиција, али положај војске, здравства и просвете показује да је Србија свакоруко окупирана, толико чак да и војска почиње да се спрема за штрајкове јер ако би у рату морала да „дели сендвич начетворо“, не може да се навикне на то да то исто мора чинити и у миру. Да се међутим, не бисмо удаљили од онога у чему видимо суштину све наше приче, ваља нам прецизирати да у српском школству (ако Србија има достојанства, а њена власт сачувала макар мало образа) може постојати само један „лиценцирани“ издавач и уџбеника и наставних средстава, а сви они остали нека се „лиценцирају“ за све друго што им се чини профитабилним, а што са срп��ком школом и српском памећу неће бити ни у каквом дослуху. Људима који су сачували способност нормалног расуђивања и у којима није убијена жишка о припадности сопственом националном колективитету сасвим добро знају да се тај колективитет може неговати и развијати једино ако је заснован на једном и јединственом буквару и ако је припремљен по најбољим мерилима и снабдевен непомеривим печатима сопственог националног колективитета. А то, даље, значи да у припреми тога једног буквара (а под букваром овде разумем све књиге и сва наставна средства која се деци и омладини стављају у руке од предшколског узраста до пунолетства) не могу учествовати национални крвници, какви су у нашем случају и Хрвати и Немци, при чему су и једни и други само у прошлом веку над Србима заједнички извршили три најстрашнија геноцида и не треба им потписивати право нити остављати простор да свој злочиначки посао доврше и оним четвртим – духовним. Тиме би се дефинитивно завео ред на тржишту уџбеника, родитељи спасли од беспримерне пљачке, уџбенички садржаји били би усклађени с оним што се може означити као српски национални идентитет, тај јединствени издавач објављивао би све уџбенике, и оне „профитабилне“ за које се и немачки и хрватски пљачкаши једино отимају, и оне који то нису и које ти пљачкаши, једино и великодушно, препуштају званичном „државном издавачу“, тј. Заводу за издавање уџбеника. А у том случају тај издавач био би обавезан да на најбољи начин уређује српски школски систем, да се захвали свима оним својим сарадницима који су идеје „за реформисану школу“ сабирали по европским или светским педагошко-дидактичким ђубриштима и испод сукњи сорошевских демократских миљеница (или испод њихових стражњица – будући да мало која од њих данас носи сукњу), тј. оних које су измислиле конструкције типа игровне активности, сарадљивост или комуникацију осећања, на шта се може гледати као на блесав превод енг. playing activities, cooperability, communicating feelings/emotions. Може неко рећи да све то неће моћи да се спроведе зато што се српска школа мора ускладити с „провереним европским мустрама“, али неке ситнице показаће да то, напросто, није тачно и да се такве приче лансирају једино за поробљене државе и за њихове наркотизоване државнике. О томе лепо сведочи судбина румунског државног издавача, који је био продат неком немачком издавачком концерну, али кад је он за румунску децу почео да „преводи“ немачке уџбенике, суочио се с енергичним захтевом да се румунској деци обезбеде румунски национални садржаји. После тога румунски издавач враћен је Румунији и Немци признали да на румунском уџбеничком тржишту немају шта тражити. Будући да се нешто слично догађало и у Мађарској, можемо рећи да Србија има добре узоре и поуздане ослонце да свим оним лиценцираним издавачима предложи да се сами искључе из уџбеничке пљачке у Србији пре него што отуд буду искључени по сили највишега државног разлога. Нарочито ако се на челу Србије нађе Србин који ће више слушати налоге мудрости и националног достојанства него налоге из Брисела или Вашингтона. Професор универзитета у пензији Драгољуб Петровић

Проф. Драгољуб Петровић: Школа какву су уобличили је идиотска, реформатори су људи мале памети а великих амбиција… Кад сам последњи пут говорио о приликама у српском школству, закључио сам да су његови реформатори људи мале памети и великих амбиција, да идеје које „уграђују“ у своју „модерну школу“ сабирају по …

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Вођа Радоје Домановић (Овсиште, 16. фебруар 1873 — Београд, 17. август 1908) - Браћо и другови, саслушао сам све говоре па вас молим да и ви мене чујете. Сви нам договори и разговори не вреде докле год смо ми у овом неплодном крају. На овој прљуши и камену није могло рађати ни кад су биле кишне године, а камоли на овакву сушу какву ваљда нико никад није запамтио. Докле ћемо се овако састајати и напразно разговарати? Стока нам полипса без хране, а још мало па ће нам и деца скапавати од глади заједно с нама. Ми морамо изабрати други начин, бољи и паметнији. Ја мислим да је најбоље да ми оставимо овај неродни крај па да се кренемо у бели свет, да тражимо бољу и плоднију земљу јер се овако не може живети. (Тако је говорио некад, на неком збору, изнемоглим гласом један од становника неког неплодног краја. Где и кад је ово било, то се, мислим, не тиче ни вас ни мене. Главно је да ви мени верујете да је то било негде и некад у неком крају, а то је доста. Оно, додуше, некад сам држао да сам целу ову ствар ја сам однекуд измислио, али мало-помало ослободих се те страшне заблуде и сад тврдо верујем да је све ово што ћу сад причати било и морало бити негде и некад, и да ја то никад и ни на који начин нисам ни могао измислити.) Слушаоци бледа, испијена лица, тупа, мутна, готово бесвесног погледа, са рукама под појасом, као да оживеше на ове мудре речи. Сваки је већ себе замишљао у каквом чаробном, рајском пределу, где се мучан и трудан рад плаћа обилном жетвом. - Тако је, тако је... - зашушташе изнемогли гласови са свију страна. - Је ли б-л-и-з-у? - чу се развучен шапат из једног угла. - Браћо! - отпоче опет један говорити мало јачим гласом. - Ми морамо одмах послушати овај предлог, јер овако се више не може. Радили смо и мучили смо се, па све узалуд. Одвајали смо и од уста својих те сејали, али наиђу бујице па снесу и семе и земљу са врлети, и остане го камен. Хоћемо ли ми вечито овде остати и радити од јутра до мрака, па опет бити и гладни и жедни, и голи и боси?... Морамо поћи и потражити бољу, плоднију земљу, где ће нам се мучан труд награђивати богатим плодом. - Да пођемо, одмах да пођемо, јер се овде живети не може! - зашушта шапат, и маса пође некуд не мислећи куда. - Станите, браћо, куда ћете? - и опет ће онај први говорник. - Морамо ићи, али се тако не може. Ми морамо знати куда идемо, иначе можемо пропасти горе место да се спасемо. Ја предлажем да изаберемо вођу, кога сви морамо слушати и који ће нас водити правим, најбољим и најпречим путем. - Да изаберемо, одмах да изаберемо!... - чу се са свију страна. Сад тек настаде препирка, прави хаос. Сваки говори и нико никог нити слуша, нити може чути. Затим се почеше одвајати у групице; свака шушка нешто за се, па и групице прскоше и узеше се за руке све два и два, те један другом говори и доказује, вуче један другог за рукаве и меће руку на уста. Опет се састану сви, и опет сви говоре. - Браћо! - истаче се одједном један јачи глас и надмаши остале промукле, тупе гласове. - Ми овако не можемо ништа учинити. Сви говоримо, и нико никог не слуша. Бирамо вођу! Па кога би то између нас и могли изабрати? Ко је између нас путовао да зна путове? Ми се сви добро знамо, и ја први се не бих смео са својом децом поверити ниједноме овде на овом збору. Него кажите ви мени који познаје онога путника тамо што још од јутрос седи у хладу крај пута? Настаде тишина, сви се окретоше непознатоме и узеше га мерити од главе до пете. Човек онај средњих година, мрка лица које се готово и не види од дуге косе и браде, седи, ћути као и дотле и некако замишљено лупка дебелим штапом по земљи. - Јуче сам ја видео овога истог човека са једним дечком. Ухватили се за руке и иду улицом. Синоћ онај дечко отишао некуд кроза село, а овај сам остао. - Остави, брате, те ситнице и лудорије да не губимо времена. Ко је, да је, он је путник издалека, чим га нико од нас не зна, те сигурно зна добро најпречи и најбољи пут да нас поведе. Како га ја ценим, изгледа да је врло паметан човек јер непрестано ћути и мисли. Други би се брзоплет већ десет пута досад умешао међу нас или почео ма с ким разговор, а он толико времена седи самцат и само ћути. - Дабогме, ћути човек и мисли нешто. То не може бити друге него да је врло паметан! - закључише и остали па узеше опет загледати странца и сваки на њему и његову изгледу откри понеку сјајну особину, понеки доказ његове необично јаке памети. Не проведе се много разговора, и сви се сагласише да би најбоље било да умоле овог путника кога им је, како веле, сам бог послао: да их поведе у свет да траже бољи крај и плоднију земљу, да им буде вођ, а они да га безусловно слушају и покоравају му се. Изабраше из своје средине десеторицу који ће отићи странцу те му изнети побуде збора и своје бедне прилике и умолити га да се прими за вођу. Отидоше она десеторица, поклонише се смерно пред мудрим странцем, и један од њих узе говорити о неплодном земљишту њихова краја, о сушним годинама, о бедном стању у коме се налазе, и заврши овако: - То нас нагони да оставимо свој крај и своје куће па да пођемо у свет тражити бољи завичај. И баш сад када падосмо на тако срећну мисао, као да се и бог смилова на нас те нам посла тебе, мудри и врли странче, да нас поведеш и спасеш беде. Ми те у име свих становника молимо да нам будеш вођ, па куд год ти, ми за тобом. Ти знаш путове, ти си свакако и рођен у срећнијем и бољем завичају. Ми ћемо те слушати и покоравати се свакој наредби твојој. Хоћеш ли, мудри странче, пристати да спасеш толике душе од пропасти, хоћеш ли нам бити вођа? Мудри странац за све време тог дирљивог говора не подиже главу. Остаде до краја у истом положају како га и затекоше: оборио главу намрштен, ћути, лупка по земљи и - мисли. Кад се говор заврши, он не мењајући положај кратко и лагано процеди кроза зубе: - Хоћу! - Можемо ли, дакле, поћи с тобом и тражити бољи крај? - Можете! - продужи мудри странац не дижући главе. Сад настаде одушевљење и изјаве захвалности, али на то мудрац не рече ни речи. Саопштише збору срећан успех додајући како тек сад виде каква велика памет лежи у том човеку. - Није се ни макао с места, нити главе подиже, бар да види ко му говори. Само ћути и мисли. На све наше говоре и захвалности свега је две речи проговорио. - Прави мудрац!... Ретка памет!... - повикаше весело са свију страна, тврдећи како га је сам бог као анђела с неба послао да их спасе. Сваки бејаше тврдо уверен у успех поред таквог вође, да га ништа на свету не би могло разуверити. И тако на збору би сад утврђено да се крену још сутра зором. * Сутрадан се искупи све што имаше одважности да пође на далеки пут. Више од две стотине породица дође на уречено место, а мало их је још и остало да чувају старо огњиште. Тужно је погледати ту масу бедног становништва које љута невоља нагони да напусти крај у коме су се родили и у коме су гробови предака њихових. Лица њихова коштуњава, изнемогла, сунцем опаљена; патња је дугим низом мучних година остављала трага на њима и изразу дала слике беде и горког очајања. Али се у овом тренутку у њиховим очима огледаше први зрачак наде, али и туге за завичајем. Понеком старцу се слила суза низ смежурано лице, уздише, очајно врти главом с пуно неке слутње, и радије би остао да причека још који дан па да и он остави кости у том кршу неголи да тражи бољи завичај; многе од жена гласно наричу и опраштају се са умрлима којима гробове остављају; људи се отимају да се и сами не би разнежили и вичу: - Добро, хоћете ли да и даље гладујемо у овом проклетом крају и да живимо по овим уџерицама? А и они би сами чисто хтели да цео тај проклети крај и оне бедне кућице понесу, да се може како, са собом. Граја и галама као у свакој маси. Узнемирени и људи и жене, а и деца што их мајке носе на леђима, у љуљкама, ударила у цику; узнемирила се некако чак и стока. Стоке мало и имају, али ту је понека кравица, понеко мршаво, чупаво кљусе с великом главом и дебелим ногама, на кога су натоварили вазда неких поњава, торби, или по две вреће преко самара, па се сирото поводи под теретом, а опет се држи у сили па зарже покадшто. Неки, опет, натоварили магаре, дечурлија вуче псе о ланцима. Ту је, дакле, разговор, вика, псовка, кукњава, плач, лавеж, па чак и један магарац два-трипут њакнуо, али вођа ни речи да проговори, као да га се цела та маса и врева ништа не тиче. Прави мудрац! Он једнако седи оборене главе, ћути и мисли, и ако тек пљуцне покаткад, то му је све. Али му је баш због таква држања популарност нарасла тако да је сваки био у стању скочити, што кажу, за њим и у ватру и у воду. Међу многима могао се чути отприлике овакав разговор: - Море, срећни смо, те наиђосмо на оваква човека, а да смо без њега пошли, не дао бог, зло и наопако, пропали бисмо! - То је памет, мој брате! Само ћути, речи још није проговорио! - рећи ће један па погледа са страхопоштовањем и поносом у вођу. - Шта има да говори? Ко говори, тај мало што мисли! Мудар човек, разуме се, па само ћути и нешто мисли!... - додаде други, па и он са страхопоштовањем погледа вођу. - Па није ни лако водити оволики свет! И мора да се мисли кад је примио на себе толику дужност! - опет ће први. Дође време поласку. Чекали су мало не би ли се још ко присетио да пође с њима, али како никог не беше, није се могло даље оклевати. - Хоћемо ли кренути? - питају вођу. Он устаде без речи. Уз вођу се одмах груписаше најодважнији људи да му се нађу у несрећну случају и да га чувају да му се не би десила каква опасност. Вођа својски намрштен, оборене главе, коракну неколико пута машући достојанствено штапом испред себе, а маса крене за њим и викну неколико пута: - Живео! Вођа коракну још неколико корака и удари у плот од општинске зграде. Ту, наравно, стаде он, стаде маса. Вођа се измаче мало и лупи два-три пута штапом по плоту. - Шта ћемо? - питају. Он ћути. - Шта: шта ћемо? Обаљуј плот! То ћемо! Видиш да човек даје штапом знак шта треба радити! - викнуше они што су уз вођу. - Ено врата, ено врата - вичу деца и показују врата која су остала на противној страни. - Пссст, мир, децо! - Будитебокснама, што се чини! - крсте се неке жене. - Ни речи, он зна шта треба. Обаљујмо плот! За тили часак пуче плот као да га није било. Прођоше. Нису макли ни сто корака, а вођа западе у неки велики трњак и застаде. С муком се ишчупа натраг и узе штапом ударати то лево, то десно. Стоје сви. - Па шта је сад опет? - вичу они позади. - Да се пробија трњак! - викнуше опет они уз вођу. - Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака! - вичу деца, па и многи људи из позадине. - Ето пута, ето пута! - ругају се гневно они уз вођу. - А ко ли зна куд води, слепци једни? Не могу сви заповедати! Он зна куд је боље и прече! Проваљујмо трњак! Навалише проваљивати. - А јаој! - завапи понеко коме се забије трн у руку или га шине оструга по лицу. - Нема, брајко, ништа без муке. Ваља се и промучити ако мислимо успети! - одговарају на то најодважнији. Пробише после многих напора трњак и пођоше даље. Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике. Обалише и њих па пођоше даље. Мало су прешли тога дана јер су још неколико мањих, сличних препона морали савлађивати, а уз мршаву храну, јер неко је понео сува хлеба и нешто мало смока уз хлеб, понеко само хлеба, да бар овда-онда залаже глад, а понеки ни хлеба није имао. Дао бог још летње време те се бар гдегде нађе која воћка. Први дан тако пређоше мало, а осећаху много умора. Опасности велике не указаше се, па и несрећних случајева не беше. Наравно да се при тако великом предузећу ово мора рачунати у ситнице: једну жену ошину трн по левом оку, те је превила влажну крпу; једно дете ударила врљика преко ножице па храмље и јауче; један старац се саплео на остругу, пао и угануо ногу, превили су му туцан црни лук, а он јуначки трпи бол и иде даље одважно за вођом ослањајући се на штап. (Многи су, додуше, говорили да чича лаже како је угануо ногу, већ се само претвара јер је рад да се врати натраг.) Најзад мало ко да нема трн у руци или да није огребен по лицу. Људи јуначки трпе, жене проклињу час кад су пошле, а деца ко деца, наравно плачу, јер не појме како ће се богато наградити та мука и бол. На превелику срећу и радост свију вођи се ништа није десило. Оно, ако ћемо право, њега највише и чувају, али тек, тек - има човек и среће. На првом конаку се помолише и захвалише богу што су први дан срећно путовали и што им се вођи није никакво па ни најмање зло догодило. Затим ће узети реч један из оне групе најодважнијих. Преко лица му стоји масница од оструге, али се он на то не осврће: - Браћо! - поче он. - Ево смо, хвала богу, већ један дан превалили срећно. Пут није лак, али морамо савладати јуначки све препоне, кад знамо да нас овај мучни пут води срећи нашој. Нека нам бог милостиви сачува вођу од сваког зла и да би нас и даље овако успешно водио!... - Сутра ћу изгубити, ако је тако, и ово друго око!... - прогунђа љутито она жена. - А јаој, нога! - продера се чича, ослобођен том примедбом женином. Деца већ стално кењкају и плачу, и једва их мајке утишавају да би се чуле речи говорникове. - Јест, изгубиће�� друго око! - плану говорник. - Па нека оба ока изгубиш! Ништа то није да једна жена изгуби очи за овако велику ствар! То је срамота! Мислиш ли на добро и срећу своје деце? Нека половина нас пропадне за ову ствар, па ништа. Чудна ми чуда једно око! Шта ће ти очи, кад има ко за нас да гледа и води нас срећи? Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће? - Лаже чича! Лаже чича, претвара се само да се врати! - чуше се гласови са свију страна. - Коме се, браћо, не иде - опет ће говорник - нека се врати, а не да кука и буни друге људе. Шта се мене тиче, ја ћу за овим мудрим вођом ићи док ме траје. - Сви ћемо, сви за њим док нас траје. Вођа је ћутао. Људи га опет узеше загледати и шапутати: - Само ћути и мисли! - Мудар човек! - Гле, какво је њему чело! - И намрштен једнако. - Озбиљан! - Куражан је, види се по њему. - Куражан, мани га: плот, врљике, трњаке, све то скрши. Само тек намрштен онако лупи штапом и не говори ништа, а ти онда гледај шта ћеш. * Тако прође први дан, а са истим успехом прође још неколико дана. Ништа од ��еће важности, саме ситније препоне: стропоштају се у јендек, у јаругу, ударе на врзину, на остругу, на боцу, сломи по неколико њих ногу или руку, разбије понеко главу, али се све те муке подносе. Неки су старци пропали, али су стари и били. - Помрли би да су и у кући седели, акамоли на путу! - рекао је онај говорник, те охрабрио свет да иде даље. Неколико мање деце од године-две дана пропало је, али стегли су срце родитељи јер је тако бог хтео, а и жалост је мања што су деца мања. - То је мања жалост, а не дао бог да родитељи дочекају да губе децу кад приспеју за удају и женидбу! Кад је тако суђено, боље што пре, јер мање и жалости! - тешио је опет онај говорник. Многи храмљу и гегају се, неки завили мараме преко главе и хладне облоге метнули на чворуге, неки носе руку у марами. Сви се подрпали и поцепали, па им висе дроњци с одела, али ипак се иде срећно даље. Све би то лакше подносили, али их је глад често мучила. Али напред се мора. Једног дана се деси нешто важније. Вођа иде напред, уз њега најодважнији (мање двојица. За њих се не зна где су. Опште је мишљење да су издали и побегли. Једном је приликом онај говорник и говорио о њихову срамном издајству. Мало их је који држе да су пропали у путу, али ћуте и мишљење не казују да се свет не плаши), па онда редом остали. Наједаред се указа грдно велика и дубока каменита јаруга, прави амбис. Обала тако стрма да се није смело ни корачити напред. И одважни застадоше и погледаше вођу. Он оборене главе, намрштен и замишљен ћути и одважно корача напред лупкајући штапом пред собом то лево, то десно, по свом познатом обичају, а то га је, како многи веле, правило још достојанственијим. Никога он не погледа, ништа не рече, на његовом лицу никакве промене ни трага од страха. Све ближе амбису. Чак и они најхрабрији од најхрабријих дошли у лицу бледи као крпа, а нико не сме ни речи да примети паметном, оштром и одважном вођи. Још два корака, па је вођа до амбиса. У смртном страху, разрогачених очију стукнуше сви, а најодважнији таман да задрже вођу, па макар се огрешили о дисциплину, а он у том коракну једанпут, други пут и стрмекну у јаругу. Настаде забуна, кукњава, граја, овлада страх. Неки почеше бежати. - Станите, куда сте нагли, браћо! Зар се тако држи задата реч? Ми морамо напред за овим мудрим човеком, јер он зна шта ради! Није ваљда луд да себе упропасти! Напред за њим! Ово је највећа, али можда и последња опасност и препона. Ко зна да још ту иза јаруге није каква дивна плодна земља коју је бог нама наменио! Напред само, јер без жртава нема ничега! - тако изговори онај говорник и коракну два корака напред те га нестаде у јарузи. За њим они најодважнији, а за овима јурнуше сви. Кукњава, стењање, котрљање, јечање по стрмој обали оне грдне рупчаге. Би се заклео човек да нико жив, акамоли здрав и читав изићи не може из тог амбиса. Али тврд је човечји живот. Вођа је имао ретку срећу па се при паду задржао, као и увек, на неком џбуну те се није повредио, а успео је да се полако искобеља и изиђе на обалу. Док се доле разлегаше кукњава и лелек, или се чујаше потмуло стењање, он сеђаше непомичан. Ћути само и мисли. Неки доле угрувани и расрђени почеше га и псовати, али се он ни на то не осврташе. Који су се срећније скотрљали и зауставили се где на џбун или дрво, почеше с муком излазити из јаруге. Неко сломио ногу, него руку, неко разбио главу, па га крв залила по лицу. Како ко, тек нико читав сем вође. Гледају у вођу мрко, попреко и стењу од бола, а он ни главе да дигне. Ћути и мисли, као сваки мудрац! * Прошло је још времена. Број путника све мањи и мањи. Сваки дан однесе по неког. Неки су напуштали такав пут и враћали се натраг. Од великог броја путника заостаде још дваестак. Сваком се очајање и сумња огледа на мршаву, изнемоглу лицу од напора и глади, али нико ништа не говори. Ћуте као и вођа, и иду. Чак и онај ватрени говорник маше очајно главом. Тежак је то пут био. Из дана у дан се и од ових поче број смањивати, и остаде десетак друга. Лица још очајнија, а целим путем се место разговора чује кукање и јечање. Сад више беху наказе него људи. Иду на штакама, обесили руке о мараме што су везане око врата. На глави сила од превоја, облога, тифтика. И ако би баш и хтели приносити нове жртве, нису могли, јер на телу готово и не беше места за нове ране и убој. Изгубили су већ и веру и надање и они најодважнији и најчвршћи, али иду ипак даље, то јест муче се на неки начин с тешким напорима уз кукање од бола. Па и шта би кад се натраг не може? Зар толике жртве, па сад напустити пут?! Смрачило се. Гегају се тако на штакама, док тек погледаше, а вође нема пред њима. Још по један корак, па сви опет у јаругу. - А јаој, нога!... А јаој, мајко моја, рука!... А јаој! - разлеже се кукњава, а затим само кркљање, јечање и стењање. Један је потмуо глас псовао чак и дичног вођу, па умуче. * Кад је свануло, а вођа седи онако исто као и онога дана кад га изабраше за вођу. На њему се не опажају никакве промене. Из јаруге избауља онај говорник, а за њим још двојица. Обазреше се око себе онако нагрђени и крвави да виде колико их је остало, али само је још њих тројица. Смртни страх и очајање испуни њихову душу. Предео непознат, брдовит, го камен, а пута нигде. Још пре два дана су прешли преко пута и оставили га. Вођа је тако водио. Помислише на толике другове и пријатеље, на толику родбину која пропаде на том чудотворном путу, па их обузе туга јача од бола у осакаћеним удовима. Гледаху рођеним очима своју рођену пропаст. Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола, очајања и горчине: - Куда ћемо? Вођа ћути. - Куда нас водиш и где си нас довео? Ми се теби поверисмо заједно са својим породицама и пођосмо за тобом оставивши куће и гробове наших предака не бисмо ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе упропасти. Две стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нас је још остало. - Па зар нисте сви на броју? - процеди вођа не дижући главе. - Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном путу! Погледај какви смо и ми што остадосмо. Боље да нисмо ни остали него да смо овакве наказе. - Не могу да погледам!... - Зашто?! - Слеп сам! Настаде тајац. - Јеси ли у путу вид изгубио? - Ја сам се и родио слеп. Она тројица оборише очајно главе. Јесењи ветар страховито хучи планином и носи увело лишће. По брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и разлеже се злослутно грактање. Сунце сакривено облацима који се котрљају и јуре журно некуд даље, даље. Она се тројица згледаше у смртном страху. - Куда ћемо сад? - процеди један гробним гласом. - Не знамо!

Вођа

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Вођа http://ift.tt/2lOvWdX, Вођа Радоје Домановић (Овсиште, 16. фебруар 1873 — Београд, 17. август 1908) - Браћо и другови, саслушао сам све говоре па вас молим да и ви мене чујете. Сви нам договори и разговори не вреде докле год смо ми у овом неплодном крају. На овој прљуши и камену није могло рађати ни кад су биле кишне године, а камоли на овакву сушу какву ваљда нико никад није запамтио. Докле ћемо се овако састајати и напразно разговарати? Стока нам полипса без хране, а још мало па ће нам и деца скапавати од глади заједно с нама. Ми морамо изабрати други начин, бољи и паметнији. Ја мислим да је најбоље да ми оставимо овај неродни крај па да се кренемо у бели свет, да тражимо бољу и плоднију земљу јер се овако не може живети. (Тако је говорио некад, на неком збору, изнемоглим гласом један од становника неког неплодног краја. Где и кад је ово било, то се, мислим, не тиче ни вас ни мене. Главно је да ви мени верујете да је то било негде и некад у неком крају, а то је доста. Оно, додуше, некад сам држао да сам целу ову ствар ја сам однекуд измислио, али мало-помало ослободих се те страшне заблуде и сад тврдо верујем да је све ово што ћу сад причати било и морало бити негде и некад, и да ја то никад и ни на који начин нисам ни могао измислити.) Слушаоци бледа, испијена лица, тупа, мутна, готово бесвесног погледа, са рукама под појасом, као да оживеше на ове мудре речи. Сваки је већ себе замишљао у каквом чаробном, рајском пределу, где се мучан и трудан рад плаћа обилном жетвом. - Тако је, тако је... - зашушташе изнемогли гласови са свију страна. - Је ли б-л-и-з-у? - чу се развучен шапат из једног угла. - Браћо! - отпоче опет један говорити мало јачим гласом. - Ми морамо одмах послушати овај предлог, јер овако се више не може. Радили смо и мучили смо се, па све узалуд. Одвајали смо и од уста својих те сејали, али наиђу бујице па снесу и семе и земљу са врлети, и остане го камен. Хоћемо ли ми вечито овде остати и радити од јутра до мрака, па опет бити и гладни и жедни, и голи и боси?... Морамо поћи и потражити бољу, плоднију земљу, где ће нам се мучан труд награђивати богатим плодом. - Да пођемо, одмах да пођемо, јер се овде живети не може! - зашушта шапат, и маса пође некуд не мислећи куда. - Станите, браћо, куда ћете? - и опет ће онај први говорник. - Морамо ићи, али се тако не може. Ми морамо знати куда идемо, иначе можемо пропасти горе место да се спасемо. Ја предлажем да изаберемо вођу, кога сви морамо слушати и који ће нас водити правим, најбољим и најпречим путем. - Да изаберемо, одмах да изаберемо!... - чу се са свију страна. Сад тек настаде препирка, прави хаос. Сваки говори и нико никог нити слуша, нити може чути. Затим се почеше одвајати у групице; свака шушка нешто за се, па и групице прскоше и узеше се за руке све два и два, те један другом говори и доказује, вуче један другог за рукаве и меће руку на уста. Опет се састану сви, и опет сви говоре. - Браћо! - истаче се одједном један јачи глас и надмаши остале промукле, тупе гласове. - Ми овако не можемо ништа учинити. Сви говоримо, и нико никог не слуша. Бирамо вођу! Па кога би то између нас и могли изабрати? Ко је између нас путовао да зна путове? Ми се сви добро знамо, и ја први се не бих смео са својом децом поверити ниједноме овде на овом збору. Него кажите ви мени који познаје онога путника тамо што још од јутрос седи у хладу крај пута? Настаде тишина, сви се окретоше непознатоме и узеше га мерити од главе до пете. Човек онај средњих година, мрка лица које се готово и не види од дуге косе и браде, седи, ћути као и дотле и некако замишљено лупка дебелим штапом по земљи. - Јуче сам ја видео овога истог човека са једним дечком. Ухватили се за руке и иду улицом. Синоћ онај дечко отишао некуд кроза село, а овај сам остао. - Остави, брате, те ситнице и лудорије да не губимо времена. Ко је, да је, он је путник издалека, чим га нико од нас не зна, те сигурно зна добро најпречи и најбољи пут да нас поведе. Како га ја ценим, изгледа да је врло паметан човек јер непрестано ћути и мисли. Други би се брзоплет већ десет пута досад умешао међу нас или почео ма с ким разговор, а он толико времена седи самцат и само ћути. - Дабогме, ћути човек и мисли нешто. То не може бити друге него да је врло паметан! - закључише и остали па узеше опет загледати странца и сваки на њему и његову изгледу откри понеку сјајну особину, понеки доказ његове необично јаке памети. Не проведе се много разговора, и сви се сагласише да би најбоље било да умоле овог путника кога им је, како веле, сам бог послао: да их поведе у свет да траже бољи крај и плоднију земљу, да им буде вођ, а они да га безусловно слушају и покоравају му се. Изабраше из своје средине десет��рицу који ће отићи странцу те му изнети побуде збора и своје бедне прилике и умолити га да се прими за вођу. Отидоше она десеторица, поклонише се смерно пред мудрим странцем, и један од њих узе говорити о неплодном земљишту њихова краја, о сушним годинама, о бедном стању у коме се налазе, и заврши овако: - То нас нагони да оставимо свој крај и своје куће па да пођемо у свет тражити бољи завичај. И баш сад када падосмо на тако срећну мисао, као да се и бог смилова на нас те нам посла тебе, мудри и врли странче, да нас поведеш и спасеш беде. Ми те у име свих становника молимо да нам будеш вођ, па куд год ти, ми за тобом. Ти знаш путове, ти си свакако и рођен у срећнијем и бољем завичају. Ми ћемо те слушати и покоравати се свакој наредби твојој. Хоћеш ли, мудри странче, пристати да спасеш толике душе од пропасти, хоћеш ли нам бити вођа? Мудри странац за све време тог дирљивог говора не подиже главу. Остаде до краја у истом положају како га и затекоше: оборио главу намрштен, ћути, лупка по земљи и - мисли. Кад се говор заврши, он не мењајући положај кратко и лагано процеди кроза зубе: - Хоћу! - Можемо ли, дакле, поћи с тобом и тражити бољи крај? - Можете! - продужи мудри странац не дижући главе. Сад настаде одушевљење и изјаве захвалности, али на то мудрац не рече ни речи. Саопштише збору срећан успех додајући како тек сад виде каква велика памет лежи у том човеку. - Није се ни макао с места, нити главе подиже, бар да види ко му говори. Само ћути и мисли. На све наше говоре и захвалности свега је две речи проговорио. - Прави мудрац!... Ретка памет!... - повикаше весело са свију страна, тврдећи како га је сам бог као анђела с неба послао да их спасе. Сваки бејаше тврдо уверен у успех поред таквог вође, да га ништа на свету не би могло разуверити. И тако на збору би сад утврђено да се крену још сутра зором. * Сутрадан се искупи све што имаше одважности да пође на далеки пут. Више од две стотине породица дође на уречено место, а мало их је још и остало да чувају старо огњиште. Тужно је погледати ту масу бедног становништва које љута невоља нагони да напусти крај у коме су се родили и у коме су гробови предака њихових. Лица њихова коштуњава, изнемогла, сунцем опаљена; патња је дугим низом мучних година остављала трага на њима и изразу дала слике беде и горког очајања. Али се у овом тренутку у њиховим очима огледаше први зрачак наде, али и туге за завичајем. Понеком старцу се слила суза низ смежурано лице, уздише, очајно врти главом с пуно неке слутње, и радије би остао да причека још који дан па да и он остави кости у том кршу неголи да тражи бољи завичај; многе од жена гласно наричу и опраштају се са умрлима којима гробове остављају; људи се отимају да се и сами не би разнежили и вичу: - Добро, хоћете ли да и даље гладујемо у овом проклетом крају и да живимо по овим уџерицама? А и они би сами чисто хтели да цео тај проклети крај и оне бедне кућице понесу, да се може како, са собом. Граја и галама као у свакој маси. Узнемирени и људи и жене, а и деца што их мајке носе на леђима, у љуљкама, ударила у цику; узнемирила се некако чак и стока. Стоке мало и имају, али ту је понека кравица, понеко мршаво, чупаво кљусе с великом главом и дебелим ногама, на кога су натоварили вазда неких поњава, торби, или по две вреће преко самара, па се сирото поводи под теретом, а опет се држи у сили па зарже покадшто. Неки, опет, натоварили магаре, дечурлија вуче псе о ланцима. Ту је, дакле, разговор, вика, псовка, кукњава, плач, лавеж, па чак и један магарац два-трипут њакнуо, али вођа ни речи да проговори, као да га се цела та маса и врева ништа не тиче. Прави мудрац! Он једнако седи оборене главе, ћути и мисли, и ако тек пљуцне покаткад, то му је све. Али му је баш због таква држања популарност нарасла тако да је сваки био у стању скочити, што кажу, за њим и у ватру и у воду. Међу многима могао се чути отприлике овакав разговор: - Море, срећни смо, те наиђосмо на оваква човека, а да смо без њега пошли, не дао бог, зло и наопако, пропали бисмо! - То је памет, мој брате! Само ћути, речи још није проговорио! - рећи ће један па погледа са страхопоштовањем и поносом у вођу. - Шта има да говори? Ко говори, тај мало што мисли! Мудар човек, разуме се, па само ћути и нешто мисли!... - додаде други, па и он са страхопоштовањем погледа вођу. - Па није ни лако водити оволики свет! И мора да се мисли кад је примио на себе толику дужност! - опет ће први. Дође време поласку. Чекали су мало не би ли се још ко присетио да пође с њима, али како никог не беше, није се могло даље оклевати. - Хоћемо ли кренути? - питају вођу. Он устаде без речи. Уз вођу се одмах груписаше најодважнији људи да му се нађу у несрећну случају и да га чувају да му се не би десила каква опасност. Вођа својски намрштен, оборене главе, коракну неколико пута машући достојанствено штапом испред себе, а маса крене за њим и викну неколико пута: - Живео! Вођа коракну још неколико корака и удари у плот од општинске зграде. Ту, наравно, стаде он, стаде маса. Вођа се измаче мало и лупи два-три пута штапом по плоту. - Шта ћемо? - питају. Он ћути. - Шта: шта ћемо? Обаљуј плот! То ћемо! Видиш да човек даје штапом знак шта треба радити! - викнуше они што су уз вођу. - Ено врата, ено врата - вичу деца и показују врата која су остала на противној страни. - Пссст, мир, децо! - Будитебокснама, што се чини! - крсте се неке жене. - Ни речи, он зна шта треба. Обаљујмо плот! За тили часак пуче плот као да га није било. Прођоше. Нису макли ни сто корака, а вођа западе у неки велики трњак и застаде. С муком се ишчупа натраг и узе штапом ударати то лево, то десно. Стоје сви. - Па шта је сад опет? - вичу они позади. - Да се пробија трњак! - викнуше опет они уз вођу. - Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака! - вичу деца, па и многи људи из позадине. - Ето пута, ето пута! - ругају се гневно они уз вођу. - А ко ли зна куд води, слепци једни? Не могу сви заповедати! Он зна куд је боље и прече! Проваљујмо трњак! Навалише проваљивати. - А јаој! - завапи понеко коме се забије трн у руку или га шине оструга по лицу. - Нема, брајко, ништа без муке. Ваља се и промучити ако мислимо успети! - одговарају на то најодважнији. Пробише после многих напора трњак и пођоше даље. Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике. Обалише и њих па пођоше даље. Мало су прешли тога дана јер су још неколико мањих, сличних препона морали савлађивати, а уз мршаву храну, јер неко је понео сува хлеба и нешто мало смока уз хлеб, понеко само хлеба, да бар овда-онда залаже глад, а понеки ни хлеба није имао. Дао бог још летње време те се бар гдегде нађе која воћка. Први дан тако пређоше мало, а осећаху много умора. Опасности велике не указаше се, па и несрећних случајева не беше. Наравно да се при тако великом предузећу ово мора рачунати у ситнице: једну жену ошину трн по левом оку, те је превила влажну крпу; једно дете ударила врљика преко ножице па храмље и јауче; један старац се саплео на остругу, пао и угануо ногу, превили су му туцан црни лук, а он јуначки трпи бол и иде даље одважно за вођом ослањајући се на штап. (Многи су, додуше, говорили да чича лаже како је угануо ногу, већ се само претвара јер је рад да се врати натраг.) Најзад мало ко да нема трн у руци или да није огребен по лицу. Људи јуначки трпе, жене проклињу час кад су пошле, а деца ко деца, наравно плачу, јер не појме како ће се богато наградити та мука и бол. На превелику срећу и радост свију вођи се ништа није десило. Оно, ако ћемо право, њега највише и чувају, али тек, тек - има човек и среће. На првом конаку се помолише и захвалише богу што су први дан срећно путовали и што им се вођи није никакво па ни најмање зло догодило. Затим ће узети реч један из оне групе најодважнијих. Преко лица му стоји масница од оструге, али се он на то не осврће: - Браћо! - поче он. - Ево смо, хвала богу, већ један дан превалили срећно. Пут није лак, али морамо савладати јуначки све препоне, кад знамо да нас овај мучни пут води срећи нашој. Нека нам бог милостиви сачува вођу од сваког зла и да би нас и даље овако успешно водио!... - Сутра ћу изгубити, ако је тако, и ово друго око!... - прогунђа љутито она жена. - А јаој, нога! - продера се чича, ослобођен том примедбом женином. Деца већ стално кењкају и плачу, и једва их мајке утишавају да би се чуле речи говорникове. - Јест, изгубићеш друго око! - плану говорник. - Па нека оба ока изгубиш! Ништа то није да једна жена изгуби очи за овако велику ствар! То је срамота! Мислиш ли на добро и срећу своје деце? Нека половина нас пропадне за ову ствар, па ништа. Чудна ми чуда једно око! Шта ће ти очи, кад има ко за нас да гледа и води нас срећи? Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће? - Лаже чича! Лаже чича, претвара се само да се врати! - чуше се гласови са свију страна. - Коме се, браћо, не иде - опет ће говорник - нека се врати, а не да кука и буни друге људе. Шта се мене тиче, ја ћу за овим мудрим вођом ићи док ме траје. - Сви ћемо, сви за њим док нас траје. Вођа је ћутао. Људи га опет узеше загледати и шапутати: - Само ћути и мисли! - Мудар човек! - Гле, какво је њему чело! - И намрштен једнако. - Озбиљан! - Куражан је, види се по њему. - Куражан, мани га: плот, врљике, трњаке, све то скрши. Само тек намрштен онако лупи штапом и не говори ништа, а ти онда гледај шта ћеш. * Тако прође први дан, а са истим успехом прође још неколико дана. Ништа од веће важности, саме ситније препоне: стропоштају се у јендек, у јаругу, ударе на врзину, на остругу, на боцу, сломи по неколико њих ногу или руку, разбије понеко главу, али се све те муке подносе. Неки су старци пропали, али су стари и били. - Помрли би да су и у кући седели, акамоли на путу! - рекао је онај говорник, те охрабрио свет да иде даље. Неколико мање деце од године-две дана пропало је, али стегли су срце родитељи јер је тако бог хтео, а и жалост је мања што су деца мања. - То је мања жалост, а не дао бог да родитељи дочекају да губе децу кад приспеју за удају и женидбу! Кад је тако суђено, боље што пре, јер мање и жалости! - тешио је опет онај говорник. Многи храмљу и гегају се, неки завили мараме преко главе и хладне облоге метнули на чворуге, неки носе руку у марами. Сви се подрпали и поцепали, па им висе дроњци с одела, али ипак се иде срећно даље. Све би то лакше подносили, али их је глад често мучила. Али напред се мора. Једног дана се деси нешто важније. Вођа иде напред, уз њега најодважнији (мање двојица. За њих се не зна где су. Опште је мишљење да су издали и побегли. Једном је приликом онај говорник и говорио о њихову срамном издајству. Мало их је који држе да су пропали у путу, али ћуте и мишљење не казују да се свет не плаши), па онда редом остали. Наједаред се указа грдно велика и дубока каменита јаруга, прави амбис. Обала тако стрма да се није смело ни корачити напред. И одважни застадоше и погледаше вођу. Он оборене главе, намрштен и замишљен ћути и одважно корача напред лупкајући штапом пред собом то лево, то десно, по свом познатом обичају, а то га је, како многи веле, правило још достојанственијим. Никога он не погледа, ништа не рече, на његовом лицу никакве промене ни трага од страха. Све ближе амбису. Чак и они најхрабрији од најхрабријих дошли у лицу бледи као крпа, а нико не сме ни речи да примети паметном, оштром и одважном вођи. Још два корака, па је вођа до амбиса. У смртном страху, разрогачених очију стукнуше сви, а најодважнији таман да задрже вођу, па макар се огрешили о дисциплину, а он у том коракну једанпут, други пут и стрмекну у јаругу. Настаде забуна, кукњава, граја, овлада страх. Неки почеше бежати. - Станите, куда сте нагли, браћо! Зар се тако држи задата реч? Ми морамо напред за овим мудрим човеком, јер он зна шта ради! Није ваљда луд да себе упропасти! Напред за њим! Ово је највећа, али можда и последња опасност и препона. Ко зна да још ту иза јаруге није каква дивна плодна земља коју је бог нама наменио! Напред само, јер без жртава нема ничега! - тако изговори онај говорник и коракну два корака напред те га нестаде у јарузи. За њим они најодважнији, а за овима јурнуше сви. Кукњава, стењање, котрљање, јечање по стрмој обали оне грдне рупчаге. Би се заклео човек да нико жив, акамоли здрав и читав изићи не може из тог амбиса. Али тврд је човечји живот. Вођа је имао ретку срећу па се при паду задржао, као и увек, на неком џбуну те се није повредио, а успео је да се полако искобеља и изиђе на обалу. Док се доле разлегаше кукњава и лелек, или се чујаше потмуло стењање, он сеђаше непомичан. Ћути само и мисли. Неки доле угрувани и расрђени почеше га и псовати, али се он ни на то н�� осврташе. Који су се срећније скотрљали и зауставили се где на џбун или дрво, почеше с муком излазити из јаруге. Неко сломио ногу, него руку, неко разбио главу, па га крв залила по лицу. Како ко, тек нико читав сем вође. Гледају у вођу мрко, попреко и стењу од бола, а он ни главе да дигне. Ћути и мисли, као сваки мудрац! * Прошло је још времена. Број путника све мањи и мањи. Сваки дан однесе по неког. Неки су напуштали такав пут и враћали се натраг. Од великог броја путника заостаде још дваестак. Сваком се очајање и сумња огледа на мршаву, изнемоглу лицу од напора и глади, али нико ништа не говори. Ћуте као и вођа, и иду. Чак и онај ватрени говорник маше очајно главом. Тежак је то пут био. Из дана у дан се и од ових поче број смањивати, и остаде десетак друга. Лица још очајнија, а целим путем се место разговора чује кукање и јечање. Сад више беху наказе него људи. Иду на штакама, обесили руке о мараме што су везане око врата. На глави сила од превоја, облога, тифтика. И ако би баш и хтели приносити нове жртве, нису могли, јер на телу готово и не беше места за нове ране и убој. Изгубили су већ и веру и надање и они најодважнији и најчвршћи, али иду ипак даље, то јест муче се на неки начин с тешким напорима уз кукање од бола. Па и шта би кад се натраг не може? Зар толике жртве, па сад напустити пут?! Смрачило се. Гегају се тако на штакама, док тек погледаше, а вође нема пред њима. Још по један корак, па сви опет у јаругу. - А јаој, нога!... А јаој, мајко моја, рука!... А јаој! - разлеже се кукњава, а затим само кркљање, јечање и стењање. Један је потмуо глас псовао чак и дичног вођу, па умуче. * Кад је свануло, а вођа седи онако исто као и онога дана кад га изабраше за вођу. На њему се не опажају никакве промене. Из јаруге избауља онај говорник, а за њим још двојица. Обазреше се око себе онако нагрђени и крвави да виде колико их је остало, али само је још њих тројица. Смртни страх и очајање испуни њихову душу. Предео непознат, брдовит, го камен, а пута нигде. Још пре два дана су прешли преко пута и оставили га. Вођа је тако водио. Помислише на толике другове и пријатеље, на толику родбину која пропаде на том чудотворном путу, па их обузе туга јача од бола у осакаћеним удовима. Гледаху рођеним очима своју рођену пропаст. Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола, очајања и горчине: - Куда ћемо? Вођа ћути. - Куда нас водиш и где си нас довео? Ми се теби поверисмо заједно са својим породицама и пођосмо за тобом оставивши куће и гробове наших предака не бисмо ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе упропасти. Две стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нас је још остало. - Па зар нисте сви на броју? - процеди вођа не дижући главе. - Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном путу! Погледај какви смо и ми што остадосмо. Боље да нисмо ни остали него да смо овакве наказе. - Не могу да погледам!... - Зашто?! - Слеп сам! Настаде тајац. - Јеси ли у путу вид изгубио? - Ја сам се и родио слеп. Она тројица оборише очајно главе. Јесењи ветар страховито хучи планином и носи увело лишће. По брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и разлеже се злослутно грактање. Сунце сакривено облацима који се котрљају и јуре журно некуд даље, даље. Она се тројица згледаше у смртном страху. - Куда ћемо сад? - процеди један гробним гласом. - Не знамо!

Вођа

, http://ift.tt/1rMQyM6