#војно решење
Explore tagged Tumblr posts
Text
Хоће ли вербални рат између Русије и НАТО-а постати прави
Хоће ли вербални рат између Русије и НАТО-а постати прави http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/hoce-li-verbalni-rat-izmedju-rusije-i-nato-a-postati-pravi/
#Александар Гајић#Александар Радић#Блиски исток#војно решење#деескалација#Источна Европа#митар ковач#Московска међународна конференција о безбедности#НАТО#оружје#Пољска#Прекретница#претња#Прибалтик#Русија#свет#сергеј шојгу#Црно море
0 notes
Video
ВОЈНО РЕШЕЊЕ ЗА КОСМЕТ - ГЕНЕРАЛ БОЖИДАР ДЕЛИЋ
1 note
·
View note
Photo
Студенти за истину: Прекините Бриселски споразум! http://ift.tt/2j2qyRZ, Студенти за истину: Прекините Бриселски споразум! Поштовани Председниче Републике Србије, Поштовани Председниче Владе Републике Србије, Поштована Председнице Народне скупштине Републике Србије, Поштовани Министре спољних послова Републике Србије, Поштовани Директоре Владине Канцеларије за Косово и Метохију, Три године је прошло од потписивања Бриселског споразума са представницима Привремених институција самоуправе у Приштини, а резултати у погледу постигнутог забрињавају и бацају озбиљну сумњу на актуелни начин решавања овог вишевековног питања. Свесни смо да проблем Косова и Метохије сеже много даље од преговора у Бриселу и да он има специфичан историјски ток. Од стварања Призренске лиге и њене геноцидне политике према српском народу, преко Другог светског рата и Титове политике према овом питању, овај процес се наставио интервенционизмом западних држава током деведесетих година и Кумановским војно-техничким споразумом, затим нелегалним проглашењем независности Косова од стране ПИС и признавањем истог од великог броја моћних држава, и на крају спуштањем преговора о Косову са Уједињених нација на ниво и оквир Европске уније. Косово и Метохија нису проблем једне генерације, те га једна генерација, вероватно, не може ни решити. Разумемо опредељење за мир и стабилност и жељу да бриселска платформа послужи за остварење тог циља. Међутим, после три године преговора испоставило се да она Србима на Косову и Метохији и Србији као држави, није донела жељене резултате. Ток преговора је потврдио почетно уверење српскога народа који ју је сматрао издајом српских националних интереса у погледу Косова и Метохије. Искуство и недавни догађаји указују на неискреност албанске стране у преговорима и неспремност на спровођење низа договореног. О томе сведочи одлагање оснивања Асоцијације српских општина која је предвиђена Споразумом. Поред тога, Споразум није довео до смиривања тензија, престанка прогањања Срба, убијања Срба, престанка насиља и малтретирања, није побољшао економску ситуацију Срба са Косова и Метохије. Да ће албанска страна бити неискрена у преговорима – свесни сте били тога. Бриселска платформа за споразумевање од почетка не представља и није могла представљати фер оквир за споразумевање, јер унутар водећих држава дате платформе, Србија није имала ни најмању подршку за остварење својих државних интереса. Та неравнотежа у преговарачким позицијама оправдавана је тежњом за приступањем ЕУ, али досадашње искуство није оправдало домете постављене тим оправдањем. На крају морамо поставити питање, да ли је бриселска страна та која је ове преговора учинила немогућим и неостваривим, не обезбедивши нити један услов да се договорени приниципи реализују. Тиме је показано још једном да ЕУ нема капацитете да успешно пос��едује у мирном решавању спорова, попут овог. Фијаско са почетка деведесетих довела ју је у питање као успешног мировног актера и покровитеља споразумевања овог типа, а преговори Београда и Приштине још једном то потврђују. Стога, као незадовољна страна у преговорима, Република Србија има право да укаже на неуспех бриселског оквира и неспособност ЕУ да обезбеди услове за остварење принципа чији је покровитељ и тражи нови оквир, равноправнији, сврсисходнији, који поседује стварне капацитете за решење кризе, уз учешће и држава изван Европске уније. Уједињене нације, као једина легитимна инстанца за мирно решавање сукоба, и Савет безбедности, као орган заступљености и других утицајних актера и даље представља оквир за решавање криза попут ове. Са мањим или већим успесима, Уједињене нације су након Другог светског рата посредовале у многим мировним преговорима, а у свету све веће мултиполаризације, нема разлога не искористити све већи утицај Русија и Кине и тиме побољшати преговарачку позицију Србије. Сматрамо да серија неуспеха у остварењу договореног у Бриселу оправдава преиспитивање актуелне преговарчке платформе и разматрање могћности проналажења нове. Као што је указано на почетку, реч је о проблему који има свој историјски ток, па промена у међународним односима и промена у могућностима заштите српских интереса, захтева и промену у стратегији решавања овог питања. Председниче Републике Србије, Председниче Владе Републике Србије, Председнице Народне скупштине Републике Србије, Министре спољних послова Републике Србије и Директоре Владине Канцеларије за Косово и Метохију, тражимо од Вас да размотрите наведене аргументе и поставите још једном питање сврсисходности актуелне косовске политике, како бисмо се заједно према овом вишевековном проблему поставили одговорно, државотворно и мудро. Тражимо од Вас да повучете храбар потез у новоствореним околностима, објавите прекид преговора у Бриселу и покренете иницијативу у међународној заједници за стварање нове преговарачке платформе и оквира за решење овог питања. С поштовањем, Студенти за истину
Студенти за истину: Прекините Бриселски споразум! | Vidovdan
, http://ift.tt/1rMQyM6
3 notes
·
View notes
Text
Тилерсон поново запретио Пјонгјангу „војном опцијом“
Тилерсон поново запретио Пјонгјангу „војном опцијом“ http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/tilerson-ponovo-zapretio-pjongjangu-vojnom-opcijom/
0 notes
Text
САД не искључују војно решење сукоба са Пјонгјангом
САД не искључују војно решење сукоба са Пјонгјангом http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/sad-ne-iskljucuju-vojno-resenje-sukoba-sa-pjongjangom/
0 notes
Photo
Драгана Трифковић: У Бриселу се усаглашавају детаљи договора о нормализацији односа Србије и независног... https://ift.tt/2roEhpE, Драгана Трифковић: У Бриселу се усаглашавају детаљи договора о нормализацији односа Србије и независног Косова Руски „Фонд Горчаков“, који блиско сарађује са Министарством иностраних послова Руске Федерације, организовао је 29. новембра у Москви конференцију под називом „Безбедност и стабилност Западног Балкана: реално стање и перспективе“ Конференција је окупила водеће руске експерте који се баве Балканом као што су професор „Института за међународне односе“ при Министарству спољних послова РФ Јелена Пономарјева, руководилац „Центра за изучавање савремене балканске кризе“ Института за славистику Руске академије наука Јелена Гускова, доцент Факултета за међународне односе Никита Бондарев, директор „Фонда прогресивне политике“ Олег Бондаренко, заменик главног уредника Дирекције за међународне пројекте „Russia Beyond The Headlines“ (RBTH) издавачке куће „Росијска газета�� Вјачеслав Чарски, историчар Георгије Енгелхарт из „Института за славистику“ Руске академије наука, директор „Балканског центра за међународну сарадњу“ Виктор Колбановски и др. Конференцију је отворио заменик извршног директора Фонда Горчаков Роман Гришенин. Он је нагласио да је тема Балкана непромењено актуелна и да ће овај регион остати међу приоритетима руске спољне политике. Уместо Славенка Терзића који је био спречен да присуствује конференцији, уводно излагање је одржао Владимир Ђукановић посланик Скупштине Србије из редова СНС на тему: „Формирање такозване косовске војске, политичке и безбедносне импликације које тај потез повлачи“. Владимир Ђукановић (десно) Владимир Ђукановић је изнео тезе да креирање косовске армије угрожава безбедност целог Балкана а и шире. По његовом мишљењ�� НАТО је пројектовао кризу на Балкану с циљем дестабилизације читавог региона. Изразио је забринутост да Србија може да буде увучена у поновни ратни сукоб на Косову, што значи и сукоб са снагама КФОР. Ђукановић сматра да би Русија могла да помогне својим дипломатским утицајем да се такав евентуални сукоб спречи. Након излагања Владимира Ђукановића отворена је дискусија. Колеге из Русије су поставиле питање због чега Србија још увек није одобрила дипломатски статус за „Српско-руски хуманитарни центар“ у Нишу, али нису добиле јасан одговор на то питање. Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије и председник Одбора за међународну сарадњу „Српског покрета Двери“, поставила је питање да ли је Влада Србије анализирала последице потписивања Бриселског споразума из 2013. године којим су угашене институције државе Србије и којим је предата контрола над севером покрајине Албанцима? Драгана Трифковић Ђукановић је одговорио да је потписивање таквог споразума била куповина времена јер се Србија налазила у тешкој економској ситуацији. Колеге из Русије су поставиле питање шта значи „план разграничења са Косовом“ за који се залаже председник Александар Вучић, на шта је Ђукановић одговорио да такав план више није актуелан и да он није добио подршку. У наставку конференције дискусија се водила кроз три секције на теме: „Регионална и међународна сарадња у борби против тероризма“, „Спољна интервенција као директна претња стабилности на Балкану-Косово и Метохија“ и „Информационе технологије – претња стабилности или начин узајамног разумевања у региону“. Јелена Гускова, Јелена Пономарјева и Владимир Ђукановић Драгана Трифковић је говорила на другој секцији на тему: „Неопходност повратка решавања питања Косова и Метохије у међународно-правне оквире“. Она је изнела мишљење да је једини легални оквир за решавање питања Косова и Метохије међународно правни оквир заснован на Резолуцији 1244 СБ УН а да западне силе упорно покушавају да заобиђу УН реализујући Ахтисаријев план о независности Косова. Као велики проблем види мешање Запада у унутрашњу политику Србије што је довело до тога да са политичке сцене буду уклоњене све оне структуре које нису, или нису довољно, кооперативне по питању косовске независности. Трифковић сматра да су преговори између Београда и Приштине подигнути на виши ниво 2012. године и да су они из техничког формата пребачени на ниво разговора између два премијера а затим између два председника. Навела је да Бриселски договор који је потписан 2013. године одговара потребама спровођења Ахтисаријевог плана о независности и да је његовом имплементацијом задат последњи ударац српским и��ституцијама на Косову и Метохији, чиме је прекршен Устав Републике Србије. У наставку свог излагања Трифковић је објаснила да се „Свеобухватни план о нормализацији односа“ који Запад нуди као решење, такође заснива на Ахтисаријевом плану: „Сада се налазимо у завршници Бриселских преговора који нису донели никаве резултате за Србију али ЕУ жели да до маја следеће године када су нови избори за Европски парламент оконча ове преговоре „Свеобухватним мировним споразумом“ који треба да потпишу Београд и Приштина. Такав документ израђује ЕУ и он је у фази усаглашавања између Београда и Приштине. Он обухвата и идеју о разграничењу између Срба и Албанаца за коју се залаже председник Србије Александар Вучић и која подразумева прекрајање постојећих граница Србије. Албанци би према таквом договору добили готово целу територије Косова и Метохије и део југа Централне Србије. За узврат Србија треба да задржи контролу над малим делом севера Косова где већински живе Срби, што треба да буде представљено као успех за Србију. Свеобухватни мировним споразумом се такође заснива на Ахтисаријевом плану о независности Косова. У њему се реч независност нигде не спомиње али тај документ апсолутно заокружује косовску независност. Овај документ треба да послужи и за притисак пре свега на Русију да дозволи независном Коосву улазак у УН. У том смислу у самом документу је изражен захтев за промену Резолуције 1244“. Драгана Трифковић Трифковић сматра како тврдње да ће потписивање „Свеобухватног мировног споразума“ са Приштином донети трајни мир Балкану немају никаквог утемељења, јер се територијалне претензија Албанаца неће зауставити. „Албанци се држе концепта ‘Велике Албаније’ који подразумева обједињавање свих територија на којима живе Албанци. Одмах по потписивању ‘Свеобухватног споразума о нормализацији односа’ Косово ће предати захтев за учлањење у НАТО, јер Србија треба да се обавеже тим споразумом да се неће противити учлањењу Косова у међународне организације. САД подржавају идеју Александра Вучића о разграничењу јер у њој виде шансу за интеграцију читавог Балкана у НАТО“. На крају излагања она је подвукла да се српски народ и Српска православна црква противе насилном одвајању Косова од Србије и захвалила се Русији на свесрдној подршци коју већ годинама пружа по питању очувања Косова и Метохије у саставу Србије. Георгије Енгелгхарт из „Института за славистику“ РАН је поставио питање Драгани Трифковић да ли Србија предузима неке конкретне мере по питању царина које је Приштина увела? Учесници конференције Трифковић је одговорила да је основни проблем што су Албанци увидели слабост Србије да на сваки проблем одговара неадекватно што на крају резултира повлачењем Србије пред насиљем и претњама Албанаца. Последњих година смо имали неколико конфликтних ситуација на које је Србија реаговала саопштењима да ће прекинути преговоре у ��риселу, да би их на крају опет наставила или подизањем борбене готовости која се увек завршавала њеним спуштањем и наставком сарадње. Због тога је очекивано да Албанци иду даље у својим претњама и уценама јер су навикли да се Србија повлачи. Она је поставила питање због чега државно руководство Србије не постави Албанце под услов да ће затражити потписивање уговора о војно-техничкој сарадњи са Русијом, уколико они наставе са агресијом. Након тога је уследило излагање Дејана Мировића, професора међународног права. Он је изнео запажање да Резолуција 1244 и разграничење на Косову и Метохији искључују једно друго и да је то јасан пример за contradictio in adiecto. Навео је неколико примера из међународног права попут Бангладеша и Кипра који то доказују. У том контексту је изразио чуђење због контрадикторних изјава појединих руских званичника који посећују Србију. Цитирао је Косачова, Пушкова и Марију Захарову, чије изјаве полазе од тога да Русија подржава Резолуцију 1244 СБ УН до тога да ће Русија подржати сваки договор Београда и Приштине, дакле и разграничење или поделу Косова. Затражио је од Јелене Понамарјеве да разјасни овакав контрадикторни став руских представника. Дејан Мировић Јелена Пономарјева је одговорила да Русија јасно подржава Резолуцију 1244 што јасно потврђује МИД Русије а да поједине изјаве руских представника можда нису срочене на најбољи начин. У наставку дискусије колеге из Русије су изразиле жаљење због тога што није било омогућено да Русија купи ТВ канал у Србији и да због тога Русија нема утицаја у медијском простору Србије. Такође изнете су критике на рад српске редакције Спутњика. Јелена Пономарјева Конференција је допринела отвореном вођењу дијалога између представника власти и опозиције као и бољем разумевању позиција по питању Косова и Метохије. Oпрема: Стање ствари (Центар за геостратешке студије, 5. 12. 2018)
Драгана Трифковић: У Бриселу се усаглашавају детаљи договора о нормализацији односа Србије и независног Косова Руски „Фонд Горчаков“, који блиско сарађује са Министарством иностраних послова Руске Федерације, организовао је 29. новембра у Москви конференцију под називом „Безбедност и стабилност Западног Бал…
, https://ift.tt/1rMQyM6
0 notes
Link
ЗДРАВКОВИЋ: Хаос у Либији седам година након НАТО агресије УН је одустала од идеје да се избори на националном нивоу у Либији одрже ове године. Отказивање избора могло се и очекивати, што је још један показатељ да се Либија, и седам година након НАТО агресије против ње, још увек налази у хаотичној ситуацији. Ипак Европа је ваљда први пут покушала да владаре Либије, њеног истока и запада, окупи у италијанском Палерму да покушају да нађу неко решење. На самиту је био либијски премијер Фајезал Серај, који представља власти из Триполија, али је његова моћ заправо веома ограничена. Ипак састанку је присуствовао и најмоћнији актер, генерал Калифа Хафтар чије снаге под контролом држе источни део земље (и геостратешки важнији јер тамо су и главни извори нафте). У земљи још увек траје насиље, а стварну моћ на бројним местима имају разне милитантне скупине (терористичке и локалне банде). Чињеница је да се бројне земље, ЕУ, САД, Русија управо боре за наклоност Хафтара. Ко је генерал Хафтар? Иако је био Гадафијев човек и оперативац ЦИА, имајући у виду однос снага на терену, генерал Калифа Хафтар је највероватнији кандидат за кормило ратом разорене северноафричке земље. Са друге стране, либијска племена виде млађег Гадафија као јединог легитимног спасиоца земље и спремна су да га подрже као дефакто лидера у било каквом политичком процесу. Али ко је у ствари тај генерал Хафтар, који је на либијској политичкој сцени већ 40 година? Био је Гадафијев лојалиста и затваран је од његових заклетих непријатеља. Хафтар је под Гадафијем постао пуковник и командант либијских трупа у грађанском рату у Чаду. Заробљен је 1987. године, после чега га је Гадафи практично „пустио низ воду“ јер није желео да призна умешаност његових трупа у Чаду. Заробљеном пуковнику су тада помогле САД, у нади да ће им помоћи у обарању Гадафија. Хафтар се придружио опозиционој групи Национални фронт за спас Либије – коју је војно и финансијски помагала влада у Вашингтону. Под пратњом ЦИА, Хафтар је пребачен у САД, где је живео од почетка 90-их до 2011. године. Ипак у Москви су се састали руски министар одбране Сергеј Шојгу и моћни либијски војни заповедник генерал Хафтар. Ово је још једна потврда руског утицаја у данашњој Либији. Москва већ неко време подупире Хафтара, којем ово свакако није прва посета главном граду Русије, а он је у међувремену постао најмоћнија особа у Либији те се под његовом контролом налази цели исток земље. Споменимо и то како је прошле године генерал био гост на руском носачу авиона где се такође састао са руским министром одбране. Руски извори нису објавили превише детаља, наводи се само како су Шојгу и Хафтар у Москви разговарали о либијској кризи и сигурносној ситуацији на простору Блиског истока и северне Африке. Било је то у пролеће 2011. године, коалиционе снаге почеле су да бомбардују Либију и постало је јасно да се „зона забране летења“ трансформирала у војну агресију са циљем смене режима у Либији. Тај напад и убиство Гадафија од стране прозападних милитаната, изнова се потврђује као велика прекретница у целом контексту спољне политике на простору ширег Блиског истока. Прекретница за Путина Истине ради, била је то тачка ескалације након које смо добили све што је уследило, и ��ат у Сирији, и кризу у Украјини, и тотално захлађење између Москве и Вашингтона, па и бројне теорије да је Русија на овај или онај начин утицала како би на власт у САД-у дошао Доналд Трамп. Неки сматрају да су те прекретнице биле америчке инвазије на Ирак и Авганистан, али нису. Када занемаримо принципе и осврнемо се на оно што је заиста битно, интереси и интересне рачунице, рат у Ираку је заправо био добар за Русију јер су у завршници профитирали без икаквих губитака, односно добили су врло уносне нафтне послове (као и Кина), на власт су дошли већински Шиити, а Америка је изгубила кредибилитет. У Авганистану је пак постојала и конкретна кооперација између Русије и НАТО-а. Напад на Либију је био велико кршење никад написаних правила светске равнотеже. И ако злочин у истој мери као и напад на Ирак (и то под лажним поводом непостојећег оружја за масовно уништење), Обамина администрација преправила је правила игре на овај начин: Нама све – вама ништа! И није то тада била, како се пише, прекретница за Путина, била је то прекретница за Русију која је сада морала, и то против своје воље, да се врати назад на линију одмеравања снага као у време Хладног рата. Може се врло добро аргументовати да је то било контра руске воље јер се Русија, и пре Путина и по његовом доласку, показала као актер који више не нуди никакав идеолошки отпор, штавише, Русија је желела да буде саставни члан прве поставе капиталистичке глобалне економије. Нечекајући да се прашина од бомбардовања Либије слегне, САД су кренуле , по истом принципу да руше и Сирију. Модел је био идентичан, наоружавање исламистичке опозиције, која се може пронаћи у дословно свакој земљи ширег Блиског истока (и код америчких савезника, рецимо у Саудијској Арабији где би се брзо нашле антимонархистичке снаге), да би након њиховог узлета амерички бомбардери одрадили посао до краја. Русија се ту није нашла прозвана већ је по инерцији морала да уђе у Сирију ако је желела да заустави амерички поход и нову, мени све – вама ништа, идеологију. Да ли, има Русија уз дипломатски аспект и војни аспект? Улазак у Сирију свакако је један од примера иако из Кремља поручују како се надају да ће се рат у Сирији завршити на начин да се све стране војске повуку. Где још руска војска може ући? У Либију, свакако. Јер ако то изведе може на неки начин да преокрене комплетну нову америчку стратегију која је, како смо и аргументовали, започела управо нападом на Либију. Такви потенцијални руски планови спомињу се већ неколико година, ништа претерано службено, одмах треба рећи како наводи долазе од стране извора који никако не би требало цитирати као озбиљан, британски лист (таблоид) Сан. Две руске војне базе већ су изграђене и оперативне у близини приморских градова Тобрук и Бенгази, а води их руска приватна војна компанија Вагнер Груп која већ има своје људе тамо. Верује се како су тамо већ и руске Калибар противбродске ракете, као и напредни С-300 системи. Кремљ се ставио на страну моћног господара рата, генерала Хафтара, чијим снагама такође достављају и тешко наоружање. Хафтар, који води Либијску националну војску је дефакто војни владар источне Либије. Ако Москва заузме либијску обалу могла би мигранте слати преко Медитерана у Европу, укључујући мигрантски талас. Извор Сан-а такође наводи да оно што Путин сада ради у Либији је еквивалентно из уџбеника о Сирији и Криму пре тога. Он види простор којим се не влада и користи то како би створио максимални утицај над Западом. Ако Русија има воље и капацитета да контрира америчком интервенционизму, Либија се свакако нуди као логичан избор. Са друге стране, прича око генерала Хафтара је, у најмању руку, недоречена. Да ли је он заиста руски адут на истоку нафтом богате Либије (а тамо, на истоку земље, је већина нафте) или је реч о још комплекснијем актеру који је пре рата у Либији радио за америчку ЦИА-у? Као таква Либија ће неминовно постати, ако већ и није, полигон за одмеравање снага између великих сила, а дани стабилности и несврстаности нестали су са пуковником Гадафијем, који сигурно није био идеалан лидер, ал�� је своју земљу успео дуги низ година да сачува од оних које је похлепно мамило либијско нафтно богатство. Милош Здравковић Искра
ЗДРАВКОВИЋ: Хаос у Либији седам година након НАТО агресије - Видовдан Магазин
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Photo
ЗДРАВКОВИЋ: Хаос у Либији седам година након НАТО агресије https://ift.tt/2ra3V12, ЗДРАВКОВИЋ: Хаос у Либији седам година након НАТО агресије УН је одустала од идеје да се избори на националном нивоу у Либији одрже ове године. Отказивање избора могло се и очекивати, што је још један показатељ да се Либија, и седам година након НАТО агресије против ње, још увек налази у хаотичној ситуацији. Ипак Европа је ваљда први пут покушала да владаре Либије, њеног истока и запада, окупи у италијанском Палерму да покушају да нађу неко решење. На самиту је био либијски премијер Фајезал Серај, који представља власти из Триполија, али је његова моћ заправо веома ограничена. Ипак састанку је присуствовао и најмоћнији актер, генерал Калифа Хафтар чије снаге под контролом држе источни део земље (и геостратешки важнији јер тамо су и главни извори нафте). У земљи још увек траје насиље, а стварну моћ на бројним местима имају разне милитантне скупине (терористичке и локалне банде). Чињеница је да се бројне земље, ЕУ, САД, Русија управо боре за наклоност Хафтара. Ко је генерал Хафтар? Иако је био Гадафијев човек и оперативац ЦИА, имајући у виду однос снага на терену, генерал Калифа Хафтар је највероватнији кандидат за кормило ратом разорене северноафричке земље. Са друге стране, либијска племена виде млађег Гадафија као јединог легитимног спасиоца земље и спремна су да га подрже као дефакто лидера у било каквом политичком процесу. Али ко је у ствари тај генерал Хафтар, који је на либијској политичкој сцени већ 40 година? Био је Гадафијев лојалиста и затваран је од његових заклетих непријатеља. Хафтар је под Гадафијем постао пуковник и командант либијских трупа у грађанском рату у Чаду. Заробљен је 1987. године, после чега га је Гадафи практично „пустио низ воду“ јер није желео да призна умешаност његових трупа у Чаду. Заробљеном пуковнику су тада помогле САД, у нади да ће им помоћи у обарању Гадафија. Хафтар се придружио опозиционој групи Национални фронт за спас Либије – коју је војно и финансијски помагала влада у Вашингтону. Под пратњом ЦИА, Хафтар је пребачен у САД, где је живео од почетка 90-их до 2011. године. Ипак у Москви су се састали руски министар одбране Сергеј Шојгу и моћни либијски војни заповедник генерал Хафтар. Ово је још једна потврда руског утицаја у данашњој Либији. Москва већ неко време подупире Хафтара, којем ово свакако није прва посета главном граду Русије, а он је у међувремену постао најмоћнија особа у Либији те се под његовом контролом налази цели исток земље. Споменимо и то како је прошле године генерал био гост на руском носачу авиона где се такође састао са руским министром одбране. Руски извори нису објавили превише детаља, наводи се само како су Шојгу и Хафтар у Москви разговарали о либијској кризи и сигурносној ситуацији на простору Блиског истока и северне Африке. Било је то у пролеће 2011. године, коалиционе снаге почеле су да бомбардују Либију и постало је јасно да се „зона забране летења“ трансформирала у војну агресију са циљем смене режима у Либији. Тај напад и убиство Гадафија од стране прозападних милитаната, изнова се потврђује као велика прекретница у целом контексту спољне политике на простору ширег Блиског истока. Прекретница за Путина Истине ради, била је то тачка ескалације након које смо добили све што је уследило, и рат у Сирији, и кризу у Украјини, и тотално захлађење између Москве и Вашингтона, па и бројне теорије да је Русија на овај или онај начин утицала како би на власт у САД-у дошао Доналд Трамп. Неки сматрају да су те прекретнице биле америчке инвазије на Ирак и Авганистан, али нису. Када занемаримо принципе и осврнемо се на оно што је заиста битно, интереси и интересне рачунице, рат у Ираку је заправо био добар за Русију јер су у завршници профитирали без икаквих губитака, односно добили су врло уносне нафтне послове (као и Кина), на власт су дошли већински Шиити, а Америка је изгубила кредибилитет. У Авганистану је пак постојала и конкретна кооперација између Русије и НАТО-а. Напад на Либију је био велико кршење никад написаних правила светске равнотеже. И ако злочин у истој мери као и напад на Ирак (и то под лажним поводом непостојећег оружја за масовно уништење), Обамина администрација преправила је правила игре на овај начин: Нама све – вама ништа! И није то тада била, како се пише, прекретница за Путина, била је то прекретница за Русију која је сада морала, и то против своје воље, да се врати назад на линију одмеравања снага као у време Хладног рата. Може се врло добро аргументовати да је то било контра руске воље јер се Русија, и пре Путина и по његовом доласку, показала као актер који више не нуди никакав идеолошки отпор, штавише, Русија је желела да буде саставни члан прве поставе капиталистичке глобалне економије. Нечекајући да се прашина од бомбардовања Либије слегне, САД су кренуле , по истом принципу да руше и Сирију. Модел је био идентичан, наоружавање исламистичке опозиције, која се може пронаћи у дословно свакој земљи ширег Блиског истока (и код америчких савезника, рецимо у Саудијској Арабији где би се брзо нашле антимонархистичке снаге), да би након њиховог узлета амерички бомбардери одрадили посао до краја. Русија се ту није нашла прозвана већ је по инерцији морала да уђе у Сирију ако је желела да заустави амерички поход и нову, мени све – вама ништа, идеологију. Да ли, има Русија уз дипломатски аспект и војни аспект? Улазак у Сирију свакако је један од примера иако из Кремља поручују како се надају да ће се рат у Сирији завршити на начин да се све стране војске повуку. Где још руска војска може ући? У Либију, свакако. Јер ако то изведе може на неки начин да преокрене комплетну нову америчку стратегију која је, како смо и аргументовали, започела управо нападом на Либију. Такви потенцијални руски планови спомињу се већ неколико година, ништа претерано службено, одмах треба рећи како наводи долазе од стране извора који никако не би требало цитирати као озбиљан, британски лист (таблоид) Сан. Две руске војне базе већ су изграђене и оперативне у близини приморских градова Тобрук и Бенгази, а води их руска приватна војна компанија Вагнер Груп која већ има своје људе тамо. Верује се како су тамо већ и руске Калибар противбродске ракете, као и напредни С-300 системи. Кремљ се ставио на страну моћног господара рата, генерала Хафтара, чијим снагама такође достављају и тешко наоружање. Хафтар, који води Либијску националну војску је дефакто војни владар источне Либије. Ако Москва заузме либијску обалу могла би мигранте слати преко Медитерана у Европу, укључујући мигрантски талас. Извор Сан-а такође наводи да оно што Путин сада ради у Либији је еквивалентно из уџбеника о Сирији и Криму пре тога. Он види простор којим се не влада и користи то како би створио максимални утицај над Западом. Ако Русија има воље и капацитета да контрира америчком интервенционизму, Либија се свакако нуди као логичан избор. Са друге стране, прича око генерала Хафтара је, у најмању руку, недоречена. Да ли је он заиста руски адут на истоку нафтом богате Либије (а тамо, на истоку земље, је већина нафте) или је реч о још комплекснијем актеру који је пре рата у Либији радио за америчку ЦИА-у? Као таква Либија ће неминовно постати, ако већ и није, полигон за одмеравање снага између великих сила, а дани стабилности и несврстаности нестали су са пуковником Гадафијем, који сигурно није био идеалан лидер, али је своју земљу успео дуги низ година да сачува од оних које је похлепно мамило либијско нафтно богатство. Милош Здравковић Искра
ЗДРАВКОВИЋ: Хаос у Либији седам година након НАТО агресије - Видовдан Магазин
, https://ift.tt/1rMQyM6
0 notes
Link
ДР СИМА МРАОВИЋ: Срамота Француске Почело је са истицањем заставе терористичке САД-НАТО творевине, лажне „државе Косова“, на незаконито отетој и војно окупираној територији Републике Србије, а завршило се понижавањем и омаловажавањем председника Србије на завршној свечаности пред Тријумфалном капијом и незапамћено бесрамним говором председника француске државе Емануела Макрона. Истицање „косовске“ заставе и место представника „Косова“ на видном месту свечане трибине нису били непромишљен пропуст организатора. То није била случајност, нити како неки кажу, кривица азбучног редоследа званица. Биле су то осмишљене казнене мере упућене, још увек непокореној Србији и српском народу, за њихову непослушност пред идеолозима глобализације. Јер, основни циљ глобализације је, између осталог, да сломи јединство националне државе, да га лиши националног поноса и колективног памћења. Видело се то јасно у говору Емануела Макрона у коме, „у име мира“ није било речи о рушењу СФР Југославије у којој је Француска била богато заступљена улогом свог представника у такозваној Бадентеровој комисији. Није било ни спомена о француском учешћу у САД-НАТО агресији 1999.године, и почињеним злочинима у Србији. Овога пута, због „успостављања мира“. Непоштовање историјских истина Што се тиче Првог светског рата, подсећамо француског председника Емануела Макрона: Србија, по броју погинулих, а сразмерно броју становника, заузима прво место по броју страдалих у Првом светском рату од свих држава учесница. Занемарујући ту чињеницу, председник француске државе је осрамотио не само самог себе, већ и француску државу непоштовањем историјске истине о учешћу Србије, као француског савезника, у Великом рату, како га овде називају. При завршетку Првог светског рата, „на Версајској конференција мира 1919-1920 утврђено је да је Србија изгубила 1.247.435 становника, што представља око 28% од укупног броја становника, док је 62% мушког становништва страдало, старости између 18 и 55 година. Већина путева, железничких добара, било је уништено. За време Првог светског рата у Србији су оштећени рудници метала са 50%, а рудници угља са 100%. Порушено је 12.000 тона мостовних конструкција, железничке линије. Однето је 24.600 тона бакра, 2.970 тона олова, 150.000 тона пирита, 500.000 тона лигнита, 220.000 тона каменог и мрког угља, 750.000 тона терцијарног мрког угља, 1.610 тона злата и 3.100 тона сребра. За време рата, конфискацијом и одвођењем у непријатељске земље, сточни фонд је уништен за 70%, пољопривредна производња смањена за 70%, а пољопривредни инвентар (објекти, справе, машине, возила) оштећен је за 44% од своје вредности“. Зар се тај злочин може заборавити? Зар је неморална медијска пропаганда глобалиста јача од српског колективног памћења? Реците себи и својим ближњим: НЕ, НИЈЕ! И док је јесења кишица сипила над Паризом, док су присутни представници држава учесница Првог светског рата, укључујући и изненађујуће присуство представника САД-НАТО лажне државне творевине „Косово“, Тачија, стрпљиво слушали говор председника Француске, и док је готово неприметан, српски председник Александар Вучић, седео стрпљиво негде на зачељу трибине, као непожељна и непозвана придошлица, тешко је било отети се утиску да је бестидан покушај Емануела Макрона да прећути и кривотвори истину о српском народу и Србији. Та замисао глобалне елите, упућена је не само непослушној Србији, већ и свим другим, још непокореним народима. Јавни час срамног Макроновог предавања „о миру“ није уважио чињеницу да је Србија била частан савезник Француској у Првом и Другом светском рату, да је упркос томе, Француска била једна од кључних учесника у рушењу СФР Југославије.У току часа Макроновом предавања „о миру“, није било речи о неправедном бомбардовању Србије од стране САД-НАТО савезника 1999.године, у коме Француска није имала безначајну улогу. Наравно „у име мира“. Те чињенице, упркос масивне „забавне“ пропаганде глобалистичких медија, типа „прање мозга“ и историјских кривотворина, Срби неће заборавити. Глобализација и једноумље у Србији неће олако проћи. Сраман говор Емануела Макрона надахнут глобализмом није на част француској држави, нити је у складу са осећањима искрених француских патриота. Поступак према председнику Србије на обележавању мира у Првом светском рату, српски народ неће заборавити. Био је то непријатељски чин против српског народа и српске државе. Међутим, руку на срце, велика срамота овог кишног 11.новембра 2018.године, почива и на многим Србима. Пре свега на Влади Србије и њеном председнику што је својим присуством дао могућност да се овај понижавајући и унапред планиран догађај оствари. Тиме су председник и Влада допринели, не само понижењу српских жртава из Првог светског рата, већ су понизили и сопствени народ у данашњој, окупи��аној Србији. Предсједник и влада Србије допринијели понижењу Срамота је на Амбасадору Србије у Паризу што, колико нам је познато, није јавно уложио дипломатски протест на изношење „косовске заставе“ у цркви Нотре Даме. Једном протестном нотом можда би српски Амбасадор допринео да се присуство представника лажне „државе Косова“ доведе у питање. Зар му то није и била дужност? Срамота је на Српском Културном Центру који није достојанствено примио председника Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920 Љубомира Марковића, и чланове удружења, и тиме достојно обележио српски допринос Савезничкој победи у Првом светском рату пред многим младим Србима у Паризу. Срамота је за поједине новинаре, дописнике дневних новина, који често, да би оправдали свој хонорар, представљају самозване појединце као представнике Срба у Француској у обележавању значајних догађаја, обмањујући тиме читаоце дајући им погрешан утисак о колективној важности и организованом присуству Срба у Француској. Срамота је на српским удружењима у Паризу, имајући посебно у виду Савез Срба Француске и Свесрпску заједницу, што нису ничим допринели да Срби у Француској достојно и родољубиво обележе стогодишњицу сећања на жртве својих часних предака у Првом светском рату. Представници тих организација не представљају Србе у Француској, већ нечасно представљају сами себе и своје личне интересе. На крају, част изузецима, част појединим родољубивим покретима и појединцима, срамота пада и на онај део српског становништва у Србији који се олако предаје забораву и јефтиним забављачима глобалистичке завере, утапајући се малодушност и у добровољно једноумље, бришући тиме своју с��пственост, сматрајући да је у времену у ко��е живе, то најбоље решење. Греше. Грдно греше. Довољно би било само мало напора и упитати се: докле ће то варљиво задовољство трајати? Јер, ако се ништа не предузме, а ко се не пружи отпор, организовани отпор насиљу и једноумљу глобализације, оно ће се већ сутра готово неприметно, претворити у дуготрајно ропство. izmedjusnaijave.rs
ДР СИМА МРАОВИЋ: Срамота Француске Почело је са истицањем заставе терористичке САД-НАТО творевине, лажне „државе Косова“, на незаконито отетој и војно окупираној...
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Link
ДР СИМА МРАОВИЋ: Срамота Француске Почело је са истицањем заставе терористичке САД-НАТО творевине, лажне „државе Косова“, на незаконито отетој и војно окупираној територији Републике Србије, а завршило се понижавањем и омаловажавањем председника Србије на завршној свечаности пред Тријумфалном капијом и незапамћено бесрамним говором председника француске државе Емануела Макрона. Истицање „косовске“ заставе и место представника „Косова“ на видном месту свечане трибине нису били непромишљен пропуст организатора. То није била случајност, нити како неки кажу, кривица азбучног редоследа званица. Биле су то осмишљене казнене мере упућене, још увек непокореној Србији и српском народу, за њихову непослушност пред идеолозима глобализације. Јер, основни циљ глобализације је, између осталог, да сломи јединство националне државе, да га лиши националног поноса и колективног памћења. Видело се то јасно у говору Емануела Макрона у коме, „у име мира“ није било речи о рушењу СФР Југославије у којој је Француска била богато заступљена улогом свог представника у такозваној Бадентеровој комисији. Није било ни спомена о француском учешћу у САД-НАТО агресији 1999.године, и почињеним злочинима у Србији. Овога пута, због „успостављања мира“. Непоштовање историјских истина Што се тиче Првог светског рата, подсећамо француског председника Емануела Макрона: Србија, по броју погинулих, а сразмерно броју становника, заузима прво место по броју страдалих у Првом светском рату од свих држава учесница. Занемарујући ту чињеницу, председник француске државе је осрамотио не само самог себе, већ и француску државу непоштовањем историјске истине о учешћу Србије, као француског савезника, у Великом рату, како га овде називају. При завршетку Првог светског рата, „на Версајској конференција мира 1919-1920 утврђено је да је Србија изгубила 1.247.435 становника, што представља око 28% од укупног броја становника, док је 62% мушког становништва страдало, старости између 18 и 55 година. Већина путева, железничких добара, било је уништено. За време Првог светског рата у Србији су оштећени рудници метала са 50%, а рудници угља са 100%. Порушено је 12.000 тона мостовних конструкција, железничке линије. Однето је 24.600 тона бакра, 2.970 тона олова, 150.000 тона пирита, 500.000 тона лигнита, 220.000 тона каменог и мрког угља, 750.000 тона терцијарног мрког угља, 1.610 тона злата и 3.100 тона сребра. За време рата, конфискацијом и одвођењем у непријатељске земље, сточни фонд је уништен за 70%, пољопривредна производња смањена за 70%, а пољопривредни инвентар (објекти, справе, машине, возила) оштећен је за 44% од своје вредности“. Зар се тај злочин може заборавити? Зар је неморална медијска пропаганда глобалиста јача од српског колективног памћења? Реците себи и својим ближњим: НЕ, НИЈЕ! И док је јесења кишица сипила над Паризом, док су присутни представници држава учесница Првог светског рата, укључујући и изненађујуће присуство представника САД-НАТО лажне државне творевине „Косово“, Тачија, стрпљиво слушали говор председника Француске, и док је готово неприметан, српски председник Александар Вучић, седео стрпљиво негде на зачељу трибине, као непожељна и непозвана придошлица, тешко је било отети се утиску да је бестидан покушај Емануела Макрона да прећути и кривотвори истину о српском народу и Србији. Та замисао глобалне елите, упућена је не само непослушној Србији, већ и свим другим, још непокореним народима. Јавни час срамног Макроновог предавања „о миру“ није уважио чињеницу да је Србија била частан савезник Француској у Првом и Другом светском рату, да је упркос томе, Француска била једна од кључних учесника у рушењу СФР Југославије.У току часа Макроновом предавања „о миру“, није било речи о неправедном бомбардовању Србије од стране САД-НАТО савезника 1999.године, у коме Француска није имала безначајну улогу. Наравно „у име мира“. Те чињенице, упркос масивне „забавне“ пропаганде глобалистичких медија, типа „прање мозга“ и историјских кривотворина, Срби неће заборавити. Глобализација и једноумље у Србији неће олако проћи. Сраман говор Емануела Макрона надахнут глобализмом није на част француској држави, нити је у складу са осећањима искрених француских патриота. Поступак према председнику Србије на обележавању мира у Првом светском рату, српски народ неће заборавити. Био је то непријатељски чин против српског народа и српске државе. Међутим, руку на срце, велика срамота овог кишног 11.новембра 2018.године, почива и на многим Србима. Пре свега на Влади Србије и њеном председнику што је својим присуством дао могућност да се овај понижавајући и унапред планиран догађај оствари. Тиме су председник и Влада допринели, не само понижењу српских жртава и�� Првог светског рата, већ су понизили и сопствени народ у данашњој, окупираној Србији. Предсједник и влада Србије допринијели понижењу Срамота је на Амбасадору Србије у Паризу што, колико нам је познато, није јавно уложио дипломатски протест на изношење „косовске заставе“ у цркви Нотре Даме. Једном протестном нотом можда би српски Амбасадор допринео да се присуство представника лажне „државе Косова“ доведе у питање. Зар му то није и била дужност? Срамота је на Српском Културном Центру који није достојанствено примио председника Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920 Љубомира Марковића, и чланове удружења, и тиме достојно обележио српски допринос Савезничкој победи у Првом светском рату пред многим младим Србима у Паризу. Срамота је за поједине новинаре, дописнике дневних новина, који често, да би оправдали свој хонорар, представљају самозване појединце као представнике Срба у Француској у обележавању значајних догађаја, обмањујући тиме читаоце дајући им погрешан утисак о колективној важности и организованом присуству Срба у Француској. Срамота је на српским удружењима у Паризу, имајући посебно у виду Савез Срба Француске и Свесрпску заједницу, што нису ничим допринели да Срби у Француској достојно и родољубиво обележе стогодишњицу сећања на жртве својих часних предака у Првом светском рату. Представници тих организација не представљају Србе у Француској, већ нечасно представљају сами себе и своје личне интересе. На крају, част изузецима, част појединим родољубивим покретима и појединцима, срамота пада и на онај део српског становништва у Србији који се олако предаје забораву и јефтиним забављачима глобалистичке завере, утапајући се малодушност и у добровољно једноумље, бришући тиме своју сопственост, сматрајући да је у времену у коме живе, то најбоље решење. Греше. Грдно греше. Довољно би било само мало напора и упитати се: докле ће то варљиво задовољство трајати? Јер, ако се ништа не предузме, а ко се не пружи отпор, организовани отпор насиљу и једноумљу глобализације, оно ће се већ сутра готово неприметно, претворити у дуготрајно ропство. izmedjusnaijave.rs
ДР СИМА МРАОВИЋ: Срамота Француске Почело је са истицањем заставе терористичке САД-НАТО творевине, лажне „државе Косова“, на незаконито отетој и војно окупираној...
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Photo
ДР СИМА МРАОВИЋ: Срамота Француске https://ift.tt/2qOle7P, ДР СИМА МРАОВИЋ: Срамота Француске Почело је са истицањем заставе терористичке САД-НАТО творевине, лажне „државе Косова“, на незаконито отетој и војно окупираној територији Републике Србије, а завршило се понижавањем и омаловажавањем председника Србије на завршној свечаности пред Тријумфалном капијом и незапамћено бесрамним говором председника француске државе Емануела Макрона. Истицање „косовске“ заставе и место представника „Косова“ на видном месту свечане трибине нису били непромишљен пропуст организатора. То није била случајност, нити како неки кажу, кривица азбучног редоследа званица. Биле су то осмишљене казнене мере упућене, још увек непокореној Србији и српском народу, за њихову непослушност пред идеолозима глобализације. Јер, основни циљ глобализације је, између осталог, да сломи јединство националне државе, да га лиши националног поноса и колективног памћења. Видело се то јасно у говору Емануела Макрона у коме, „у име мира“ није било речи о рушењу СФР Југославије у којој је Француска била богато заступљена улогом свог представника у такозваној Бадентеровој комисији. Није било ни спомена о француском учешћу у САД-НАТО агресији 1999.године, и почињеним злочинима у Србији. Овога пута, због „успостављања мира“. Непоштовање историјских истина Што се тиче Првог светског рата, подсећамо француског председника Емануела Макрона: Србија, по броју погинулих, а сразмерно броју становника, заузима прво место по броју страдалих у Првом светском рату од свих држава учесница. Занемарујући ту чињеницу, председник француске државе је осрамотио не само самог себе, већ и француску државу непоштовањем историјске истине о учешћу Србије, као француског савезника, у Великом рату, како га овде називају. При завршетку Првог светског рата, „на Версајској конференција мира 1919-1920 утврђено је да је Србија изгубила 1.247.435 становника, што представља око 28% од укупног броја становника, док је 62% мушког становништва страдало, старости између 18 и 55 година. Већина путева, железничких добара, било је уништено. За време Првог светског рата у Србији су оштећени рудници метала са 50%, а рудници угља са 100%. Порушено је 12.000 тона мостовних конструкција, железничке линије. Однето је 24.600 тона бакра, 2.970 тона олова, 150.000 тона пирита, 500.000 тона лигнита, 220.000 тона каменог и мрког угља, 750.000 тона терцијарног мрког угља, 1.610 тона злата и 3.100 тона сребра. За време рата, конфискацијом и одвођењем у непријатељске земље, сточни фонд је уништен за 70%, пољопривредна производња смањена за 70%, а пољопривредни инвентар (објекти, справе, машине, возила) оштећен је за 44% од своје вредности“. Зар се тај злочин може заборавити? Зар је неморална медијска пропаганда глобалиста јача од српског колективног памћења? Реците себи и својим ближњим: НЕ, НИЈЕ! И док је јесења кишица сипила над Паризом, док су присутни представници држава учесница Првог светског рата, укључујући и изненађујуће присуство представника САД-НАТО лажне државне творевине „Косово“, Тачија, стрпљиво слушали говор председника Француске, и док је готово неприметан, српски председник Александар Вучић, седео стрпљиво негде на зачељу трибине, као непожељна и непозвана придошлица, тешко је било отети се утиску да је бестидан покушај Емануела Макрона да прећути и кривотвори истину о српском народу и Србији. Та замисао глобалне елите, упућена је не само непослушној Србији, већ и свим другим, још непокореним народима. Јавни час срамног Макроновог предавања „о миру“ није уважио чињеницу да је Србија била частан савезник Француској у Првом и Другом светском рату, да је упркос томе, Француска била једна од кључних учесника у рушењу СФР Југославије.У току часа Макроновом предавања „о миру“, није било речи о неправедном бомбардовању Србије од стране САД-НАТО савезника 1999.године, у коме Француска није имала безначајну улогу. Наравно „у име мира“. Те чињенице, упркос масивне „забавне“ пропаганде глобалистичких медија, типа „прање мозга“ и историјских кривотворина, Срби неће заборавити. Глобализација и једноумље у Србији неће олако проћи. Сраман говор Емануела Макрона надахнут глобализмом није на част француској држави, нити је у складу са осећањима искрених француских патриота. Поступак према председнику Србије на обележавању мира у Првом светском рату, српски народ неће заборавити. Био је то непријатељски чин против српског народа и српске државе. Међутим, руку на срце, велика срамота овог кишног 11.новембра 2018.године, почива и на многим Србима. Пре свега на Влади Србије и њеном председнику што је својим присуством дао могућност да се овај понижавајући и унапред планиран догађај оствари. Тиме су председник и Влада допринели, не само понижењу српских жртава из Првог светског рата, већ су понизили и сопствени народ у данашњој, окупираној Србији. Предсједник и влада Србије допринијели понижењу Срамота је на Амбасадору Србије у Паризу што, колико нам је познато, није јавно уложио дипломатски протест на изношење „косовске заставе“ у цркви Нотре Даме. Једном протестном нотом можда би српски Амбасадор допринео да се присуство представника лажне „државе Косова“ доведе у питање. Зар му то није и била дужност? Срамота је на Српском Културном Центру који није достојанствено примио председника Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920 Љубомира Марковића, и чланове удружења, и тиме достојно обележио српски допринос Савезничкој победи у Првом светском рату пред многим младим Србима у Паризу. Срамота је за поједине новинаре, дописнике дневних новина, који често, да би оправдали свој хонорар, представљају самозване појединце као представнике Срба у Француској у обележавању значајних догађаја, обмањујући тиме читаоце дајући им погрешан утисак о колективној важности и организованом присуству Срба у Француској. Срамота је на српским удружењима у Паризу, имајући посебно у виду Савез Срба Француске и Свесрпску заједницу, што нису ничим допринели да Срби у Француској достојно и родољубиво обележе стогодишњицу сећања на жртве својих часних предака у Првом светском рату. Представници тих организација не представљају Србе у Француској, већ нечасно представљају сами себе и своје личне интересе. На крају, част изузецима, част појединим родољубивим покретима и појединцима, срамота пада и на онај део српског становништва у Србији који се олако предаје забораву и јефтиним забављачима глобалистичке завере, утапајући се малодушност и у добровољно једноумље, бришући тиме своју сопственост, сматрајући да је у времену у коме живе, то најбоље решење. Греше. Грдно греше. Довољно би било само мало напора и упитати се: докле ће то варљиво задовољство трајати? Јер, ако се ништа не предузме, а ко се не пружи отпор, организовани отпор насиљу и једноумљу глобализације, оно ће се већ сутра готово неприметно, претворити у дуготрајно ропство. izmedjusnaijave.rs
ДР СИМА МРАОВИЋ: Срамота Француске Почело је са истицањем заставе терористичке САД-НАТО творевине, лажне „државе Косова“, на незаконито отетој и војно окупираној...
, https://ift.tt/1rMQyM6
0 notes
Link
Дачић: Како то БиХ треба међународно присуство, а Косову не? (ВИДЕО) "Је л' више не треба да спомињемо протеривање 200.000 Срба?" Говор првог потпредседника Владе Србије и министра спољних послова Ивице Дачића на седници Савета безбедности Уједињених нација на којој је разматран извештај генералног секретара о раду УНМИК-а: „Поштовани господине председниче, Цењени чланови Савета безбедности, Дозволите ми да се на почетку захвалим генералном секретару Гутерешу и специјалном представнику генералног секретара Танину на поднетим извештајима, као и посвећеном раду на реализацији мандата УНМИК-а, у складу са резолуцијом Савета безбедности 1244 (1999). Желим такође да се захвалим Кини која је према устаљеној динамици уврстила овај састанак на дневни ред и чланицама Савета безбедности које подржавају континуирано разматрање овог питања. У августу нисмо имали редовну седницу посвећену УНМИК-у и не могу да не изразим незадовољство због одлуке Велике Британије да као председавајућа не уврсти у програм рада Савета безбедности ову тачку уз објашњење да је сиутација мирна и да се на терену ништа не дешава. Желим да искористим ову прилику да укажем зашто сматрамо да је то погрешан приступ и зашто сматрамо да је управо у овом тренутку неопходно да ова тема остане високо на агенди Савета безбедности. На расправу о томе да ли је потребно одржати седницу или не потрошили смо много више од три сата, колико седница СБ уобичајено траје. Створена је непотребно лоша атмосфера између Београда и Приштине, али и подела међу чланицама СБ. Дошло се у ситуацију да усвајање програма рада СБ буде доведено у питање, што свакако није добро ни за решење овог питања, а ни генерално за ово тело. Желим да подсетим да је чланство у СБ велика привилегија, али исто тако и велика одговорност и да чланице морају да учине све како би се очували међународни мир и безбедност. УН и државе чланице не жале време ни труд годинама уназад у раду на превенцији конфликата и на свима нама је велика одговорност да учинимо све чим уочимо прве сигнале како бисмо спречили да нестабилност прерасте у конфликт. У овом случају се, пак, сусрећемо са ситуацијом да се запоставља напола решен проблем. Конфликт је далеко иза нас, али исто тако смо далеко од стабилне и безбедне ситуације која више не захтева пажњу овог тела. Прогласити ову тему „мање важном“ у време када интензивно покушавамо да пронађемо трајно и одрживо решење уз велику подршку важних актера међународне заједнице, у најмању руку је контрапродуктивно. Ми и даље верујемо да je око питања фреквенције разматрања ове теме у СБ потребно да се постигне договор свих чланица и да се овде не ради о техничкој ствари. Подсећам да је Србија покушала на конструктиван начин да допринесе споразумном решењу и да смо спремни да у том духу наставимо да разговарамо са свим заинтересованим странама. Поштовани председниче, Са жаљењем могу да констатујем да се ништа суштински позитивно није догодило у периоду од последње седнице СБ – Заједница српских општина, која представља стуб Бриселског споразума, није формирана сада већ више од 2000 дана, нису створени услови за повратак 200.000 интерно расељених лица, није почео са радом Специјални суд, док скоро годину дана од убиства Оливера Ивановића није пронађен починилац овог гнусног злочина. Ништа од тога се није десило. А тешко је рећи било шта позитивно и o ономе што се догодило, а то су груба кршења резолуције овог уваженог тела, нове провокације и нови инциденти. Издвојићу само неке: — Тзв. Скупштина Косова усвојила је законе којима ће практично бити омогућена трансформација „КБС“у оружане снаге. Упркос упозорењима и сталном позивању међународне заједнице на опрез, а уз потпуно игнорисање интереса и ставова српске заједнице на Косову и Метохији, власти у Приштини не одустају од стварања оружаних снага. Република Србија се изричито противи оваквим унилатералним актима, јер је јасно да је реч о снагама које би имале све атрибуте и надлежности војске, без обзира на њихов назив. Подсећам да је, према резолуцији 1244 СБ УН �� Војно-техничком споразуму, КФОР једина легална војна формација на КиМ, која је уједно важан гарант спровођења Бриселског споразума и практично једини гарант безбедности и опстанка Срба, њихове имовине, верске и културне баштине. Желео бих да истакнем да је неприхватљиво да се у тренуцима док се води дијалог о проналажењу решења, истовремено доносе тако радикалне и далекосежне једностране одлуке и очекујем од чланица Савета безбедности да ову самовољну одлуку Приштине осуде. — Председнику Републике Србије Александру Вучићу током посете Косову и Метохији, 8. и 9. септембра о.г, није омогућено да посети место Бање у српској енклави, јер су приштинске власти у последњем тренутку промениле првобитну одлуку и поред његових јасних порука мира и позива за проналажењем одрживог решења за Косово и Метохију. — Упад специјалних полицијских снага на језеро Газиводе најдрастичнији је пример провокације. Шездесет маскираних припадника специјалне јединице РОСУ, с дугим цевима, заузели су језеро и хидроцентралу Газиводе на северу КиМ како би омогућили посету Хашима Тачија. Бојим се да је једини циљ ове неразумне акције био покушај провокације и застрашивање српског народа на Косову и Метохији, и то не по први пут. Дозволите да истакнем да се и овде ради о јасном кршењу Резолуције СБ УН 1244 и Бриселског споразума. Ја сам лично, као премијер, заједно са Кетрин Ештон, Хашимом Тачијем и Александром Вучићем, приликом потписивања Бриселског споразума 2013. године, присуствовао састанку у НАТО-у када је договорено да никакве безбедносне снаге Косова не могу да дођу на север док се не испуне два услова – први је да буде обавештен КФОР, а други да се о томе обавесте и сагласе председници српских општина на северу КиМ, што није испуњено. Сматрамо да је реаговање КФОР и ЕУ било неадекватно и у најмању руку непримерено њиховој улози и мандату. Ескалација је избегнута захваљујући смирености наше стране, порукама председника Републике Србије, као и уздржаности Срба са севера Косова и Метохије који су били узнемирени, али и показали зрелост не насевши на провокације. Оно што је додатно забрињавајуће у случају Газиводе је порука која се шаље. Језеро и хидроцентрала Газиводе су стратешки важно питање и за нас и за приштинску страну, међутим, Приштина није спремна да разговара о суштинским решењима. У том смислу је индикативан и недавни покушај угрожавања рада „Електромреже Србије“ и намера Приштине да преузме енергетску инфраструктуру на северу Косова и Метохије. Подсетићу вас да је енергетика тема бриселског ди��алога, и да смо ми више пута изражавали забринутост због тога што Приштина, иако није испунила обавезе које се тичу регистровања две енергетске компаније на северу КиМ, предузима радње којима угрожава енергетску стабилност читавог региона. — У претходна два извештајна периода догодило се и то да су представници Приштине решили да направе пут који ће проћи кроз специјалну заштићену зону манастира Дечани. Манастира који потиче из 14. века и који представља део светске културне баштине УНЕСКО, а у чије је „двориште“ Приштина послала булдожере. Искористио бих прилику да се захвалим представницима међународне заједнице који су правовременом реакцијом осујетили овај необјашњиви потез Приштине. — Поново се догодио низ напада на Србе и њихову имовину, укључујући и на оне који су кренули да посете гробове својих најближих и децу која су се играла у парку. За разлику од Извештаја генералног секретара УН, Мисија ОЕБС-а на Косову је у свом недавном извештају регистровала 173 инцидента усмерена на припаднике неалбанских заједница, само у периоду од јануара до јуна ове године, уз оцену да укупан број инцидената представља повећање од скоро 20% у односу на претходни шестомесечни период. Ово су само неки примери инцидената који нарушавају безбедност на Косову и Метохији и додатно компликују ионако сложену ситуацију. Морам признати да је нејасно како неко овакву ситуацију може да окарактерише као стабилну. Или можда „стабилна ситуација“ подразумева да су напади на Србе допуштени и сасвим нормална ствар, да их је било, да ће их бити, те да је то нешто што не захтева пажњу и реаговање. Велики број ових напада усмерени су управо на интерно расељена лица и повратнике. Како да се очекује и најмањи напредак у процесу повратка расељених, ако у 21. веку, у Европи, још увек говоримо о томе да највећи изазов за повратак представља безбедносна ситуација, јер су повратници директна мета етнички мотивисаних напада. Арбитрарна хапшења, односно хапшења повратника по лажним пријавама, физички напади и рањавање, каменовање верника и напади на свештенике, уништавање имовине, исписивање узнемирујућих графита, скрнављење спомен плоча, национална и верска мржња, провокације, институционална дискриминација, недостатак владавине права, укључујући по питању независности судства, дужине трајања поступака, неадекватне заштите доказа и сведока, неизвршења судских одлука – то је оно са чиме се данас на КиМ сусрећу они који покушају да се врате у своје домове. Последњи Извештај генералног секретара пропустио је да спомене око 200 хиљада интерно расељених лица која ни након 19 година због оваквих неприхватљивих појава нису остварили своја права. Оцени о стабилној ситуацији свакако не допринос�� ни број бораца са Косова у редовима терориста у вези са чим забринутост у свом извештају износи и Генерални секретар. Оно што посебно представља аларм за узбуну је да је једна од ових група планирала терористички напад у већински српским заједницама, па и против КФОР-а. Господине председниче, Још једна важна и осетљива тема је питање сексуалног насиља у конфликтима. Србија најоштрије осуђује овај ужасан вид насиља и сматра да сви починиоци морају бити кажњени, а жртвама пружена адекватна заштита и помоћ. Број жртава сексуалног насиља у конфликтима не умањује стравичан ефекат оваквог вида насиља на сваку жртву појединачно, али исто тако, спекулисање бројевима не доприноси остваривању правде и води политизацији и успоравању процеса помирења у постконфликтним друштвима. Подаци из Извештаја који се позивају на Комисију за верификацију и признавање статуса жртава сексуалног насиља на КиМ, где је од 782 пријаве 137 прихваћено, указују на то да представници Приштине годинама уназад пред овим цењеним телом износе неистине, позивајући се при томе на Светску здравствену организацију која ове податке уопште не поседује. Више пута смо на овим састанцима чули наводе о 20.000 жртава сексуалног насиља, уз тенденцију успостављања „хијерархије жртава“ по етничкој, верској и другој припадности. Као да су српске жртве „мање важне“, као да је сексуално насиље над припадницима српске националности оправдамо и некажњиво. У таквој атмосфери оправдавања злочина против Срба могуће је и да тзв. влада Косова донесе одлуку да шеф преговарачког тима у дијалогу са Београдом буде Фатмир Љимај, један од команданата ОВК, који је на основу изјава Албанаца, браће Мазреку, сведока и саучесника у злочину, лично силовао и убио више Српкиња у селу Клечка. Понављам, Србија сматра да се решавању овог питања мора приступити без политизације, уз уважавање сваке жртве. Поштовани председниче, Не могу да се овом приликом не осврнем и на писмо које је одлазећа амбасадорка САД упутила генералном секретару УН захтевајући да иницира стратешки преглед УНМИК којим би се започела излазна стратегија мисије. Више пута се на овим седницама чуло да је УНМИК испунио свој мандат и да више није потребан уз аргументе да је тзв. „Косово“ изградило демократске институције, као и да се поштују владавина права и људска права. Опет морам да поставим питања свима који ове аргументе износе: — Да ли је по вама прихватљиво да демократске институције не примењују постигнуте договоре и преузете обавезе? — Да ли за вас демократију представља бацање сузаваца у парламенту, што већ годинама гледамо у Приштини? — Да ли је по вама владавина права то што Приштина свако мало помилује осуђене ��лочинце за најозбиљнија кривична дела попут припадника Дреничке групе? — Да ли се може прихватити као нормално застрашивање повратника, напади на представнике мањинских заједница и њихова свакодневна дискриминација? — Да ли је повратком 1,9 процената ИРЛ достигнут жељени стандард поштовања људских права? Да ли је то довољан број да се од даљег повратка одустане? Да ли то значи да је протеривање 200,000 Срба готова ствар? Да ли то више не треба да спомињемо? — Шта је са судбином преко 1 500 несталих Срба? Све ово је, даме и господо, за неке неугодна, али и непобитна истина. Готово сви за овим столом подржавају међународно присуство у БиХ, где је општа ситуација неупоредива и где безбедност грађана, сложићете се, није угрожена. Како је онда тамо потребно међународно присуство, а на Косову и Метохији није? Ја могу да се сложим да је ситуација на Косову значајно другачија него 1999. или 2009, али и Мисија је другачија него тада. Тврдити, ипак, да је она непотребна и да је испунила своју сврху, далеко је од реалности. С обзиром на то да је мандат УНМИК-а у надлежности управо овог уваженог тела, желим овом приликом да поставим питање да ли је и шта генерални секретар одговорио амбасадорки Хејли. Цењене чланице Савета безбедности, Неки од вас сматрају да је статус Косова завршена прича, али исто тако многи сматрају да није. Многе државе своју одлуку о признању ЈПНК преиспитују и 10 држава је до сада променило одлуку јер су схватиле да нису биле довољно упознате са ситуацијом и да је неоходно дати шансу дијалогу. Ускоро би овај број могао значајно да порасте, а да се број држава које су признале ЈПНК спусти испод половине чланица УН-а. Одлуке о повлачењу признања се од стране Приштине и појединих држава осуђују, а лобирање Србије квалификује као провокација. Са друге стране, за њих је лобирање Приштине за нова признања легално и не представља провокацију. За њих провокација нису ни позиви на непоштовање суверенитета и територијалног интегритета пуноправне чланице УН које можемо чути од појединих држава за овим столом. Значи, ви можете да лобирате да земље признају Косово, а Србија не сме да позива земље да повуку признање? Рекло би се да нешто у овом резоновању није у реду. Приштина је у маниру очајника прошле недеље увела додатни порез од 10% на производе из Србије као казну за наше спољнополитичке активности, кршећи при томе најгрубље правила ЦЕФТА којом тренутно председава, што су врло оштро осудили сви међународни актери, укључујући и ЕУ. С овом одлуком приштинских власти се не слаже чак ни Хашим Тачи. Уместо да се усредсреди на дијалог, Приштина је фокусирана на покушаје да оствари чланство у међународним организацијама, мислећи да ће тако доказати државност, а не схватајући да то није пут који води ка било каквом решењу. Напротив, неутемељеност њених захтева, њихова директна супротстављеност основним принципима међународног права, само доводе до политизације ових организација, подела и беспотребног расипања енергије. С тим у вези дозволите ми да наведем само један очигледан пример – захтев тзв. Косова за чланство у Интерполу. Аргумент који Приштина често користи је да не може да сарађује са Интерполом због тога што није његов члан. Колико је ова тврдња потпуно неоснована говори управо податак из Извештаја Генералног секретара где се као редовна активност наводи да је УНМИК наставио да обезбеђује комуникацију између ПИС у Приштини и Интерпола. Ова сарадња се, у складу са Меморандумом о разумевању између Интерпола и УНМИК-а, одвија већ више од 15 година. Кампања Приштине, потпомогнута од стране појединих држава, којом питање чланства тзв. Косова у Интерпол покушава да прикаже као питање безбедности и борбе против криминала је неоснована и не може се подржати. Јасно је да се ради о исључиво политичким аспирацијама, те стога позивам чланице да не подрже захтев Приштине. Господине председниче, Околности су учиниле да се моје излагање можда чини суморним и негативним, али ја желим да ово обраћање завршим позитивним порукама. ЕУ је на недавно одржаној дебати СБ о јачању мултилатерализма између осталог нагласила да смо „из искуства научили да је за одрживи мир увек потребно договорено политичко решење“. Србија се са овим у потпуности слаже и најискреније је заинтересована за постизање компромиса за питање Косова и Метохије. Ми смо опредељени за проналажење обострано прихватљивог решења. Таквог решења не може бити без договора Београда и Приштине, али ни без ваше подршке. У том смислу, ја поново апелујем на све вас да помогнете овај процес, да искористимо моментум и покушамо да направимо искорак. Даље поделе у СБ око овог питања и расправе на тему треба ли нам УНМИК или не свакако не доприносе томе. Одговор на питање да ли су нам потребни састанци СБ и да ли је потребан УНМИК биће дато оног тренутка кад пронађемо обострано прихватљиво решење. А до тада нам остаје резолуција 1244 коју је ово цењено тело донело и коју смо сви дужни да поштујемо. Србија ће, са своје стране, уложити максимални напор да се настави дијалог и да се дође до трајног решења које уважава интересе и српског и албанског народа. Окренимо се тражењу компромиса за будућност, за трајни мир између Срба и Албанаца, за просперитет и Срба и Албанаца, за мир и стабилност читавог региона. Након тога неће нам бити потребан ни УНМИК ни седнице СБ. И на крају, ових дана обележавамо 100 година од краја Првог светског рата, у којем се Србија борила на страни савезника. Велику победу Србија је платила огромним жртв��ма. Србија је, према подацима Конференције мира у Паризу 1919. године, изгубила 1.247.435 људи, односно 28 процената целокупног броја становника и 62 процента мушког становништва између 18 и 55 година. Од броја погинулих, 845.000 је цивилно становништво. Скоро сваки десети погинули у Првом светском рату био је Србин. У знак признања за огромне жртве, тадашњи амерички председник Вудро Вилсон донео је одлуку да се српска застава постави на Белу кућу и све јавне установе САД-а. То се у историји САД-а десило још само једном, са француском заставом, неколико година касније. Зато је Србији приоритетно стало до мира и стабилности у региону. Да се жртве не забораве, али да се рат више никад не деси. Захваљујем на пажњи.“ Извор mfa.gov.rs, 15. новембар 2018. Тагови: kosovo, Дачић, УН, БиХ, Унмик, Свет безбедности , via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Photo
Дачић: Како то БиХ треба међународно присуство, а Косову не? (ВИДЕО) https://ift.tt/2Dnsuz3, Дачић: Како то БиХ треба међународно присуство, а Косову не? (ВИДЕО) "Је л' више не треба да спомињемо протеривање 200.000 Срба?" Говор првог потпредседника Владе Србије и министра спољних послова Ивице Дачића на седници Савета безбедности Уједињених нација на којој је разматран извештај генералног секретара о раду УНМИК-а: „Поштовани господине председниче, Цењени чланови Савета безбедности, Дозволите ми да се на почетку захвалим генералном секретару Гутерешу и специјалном представнику генералног секретара Танину на поднетим извештајима, као и посвећеном раду на реализацији мандата УНМИК-а, у складу са резолуцијом Савета безбедности 1244 (1999). Желим такође да се захвалим Кини која је према устаљеној динамици уврстила овај састанак на дневни ред и чланицама Савета безбедности које подржавају континуирано разматрање овог питања. У августу нисмо имали редовну седницу посвећену УНМИК-у и не могу да не изразим незадовољство због одлуке Велике Британије да као председавајућа не уврсти у програм рада Савета безбедности ову тачку уз објашњење да је сиутација мирна и да се на терену ништа не дешава. Желим да искористим ову прилику да укажем зашто сматрамо да је то погрешан приступ и зашто сматрамо да је управо у овом тренутку неопходно да ова тема остане високо на агенди Савета безбедности. На расправу о томе да ли је потребно одржати седницу или не потрошили смо много више од три сата, колико седница СБ уобичајено траје. Створена је непотребно лоша атмосфера између Београда и Приштине, али и подела међу чланицама СБ. Дошло се у ситуацију да усвајање програма рада СБ буде доведено у питање, што свакако није добро ни за решење овог питања, а ни генерално за ово тело. Желим да подсетим да је чланство у СБ велика привилегија, али исто тако и велика одговорност и да чланице морају да учине све како би се очували међународни мир и безбедност. УН и државе чланице не жале време ни труд годинама уназад у раду на превенцији конфликата и на свима нама је велика одговорност да учинимо све чим уочимо прве сигнале како бисмо спречили да нестабилност прерасте у конфликт. У овом случају се, пак, сусрећемо са ситуацијом да се запоставља напола решен проблем. Конфликт је далеко иза нас, али исто тако смо далеко од стабилне и безбедне ситуације која више не захтева пажњу овог тела. Прогласити ову тему „мање важном“ у време када интензивно покушавамо да пронађемо трајно и одрживо решење уз велику подршку важних актера међународне заједнице, у најмању руку је контрапродуктивно. Ми и даље верујемо да je око питања фреквенције разматрања ове теме у СБ потребно да се постигне договор свих чланица и да се овде не ради о техничкој ствари. Подсећам да је Србија покушала на конструктиван начин да допринесе споразумном решењу и да смо спремни да у том духу наставимо да разговарамо са свим заинтересованим странама. Поштовани председниче, Са жаљењем могу да констатујем да се ништа суштински позитивно није догодило у периоду од последње седнице СБ – Заједница српских општина, која представља стуб Бриселског споразума, није формирана сада већ више од 2000 дана, нису створени услови за повратак 200.000 интерно расељених лица, није почео са радом Специјални суд, док скоро годину дана од убиства Оливера Ивановића није пронађен починилац овог гнусног злочина. Ништа од тога се није десило. А тешко је рећи било шта позитивно и o ономе што се догодило, а то су груба кршења резолуције овог уваженог тела, нове провокације и нови инциденти. Издвојићу само неке: — Тзв. Скупштина Косова усвојила је законе којима ће практично бити омогућена трансформација „КБС“у оружане снаге. Упркос упозорењима и сталном позивању међународне заједнице на опрез, а уз потпуно игнорисање интереса и ставова српске заједнице на Косову и Метохији, власти у Приштини не одустају од стварања оружаних снага. Република Србија се изричито противи оваквим унилатералним актима, јер је јасно да је реч о снагама које би имале све атрибуте и надлежности војске, без обзира на њихов назив. Подсећам да је, према резолуцији 1244 СБ УН и Војно-техничком споразуму, КФОР једина легална војна формација на КиМ, која је уједно важан гарант спровођења Бриселског споразума и практично једини гарант безбедности и опстанка Срба, њихове имовине, верске и културне баштине. Желео бих да истакнем да је неприхватљиво да се у тренуцима док се води дијалог о проналажењу решења, истовремено доносе тако радикалне и далекосежне једностране одлуке и очекујем од чланица Савета безбедности да ову самовољну одлуку Приштине осуде. — Председнику Републике Србије Александру Вучићу током посете Косову и Метохији, 8. и 9. септембра о.г, није омогућено да посети место Бање у српској енклави, јер су приштинске власти у последњем тренутку промениле првобитну одлуку и поред његових јасних порука мира и позива за проналажењем одрживог решења за Косово и Метохију. — Упад специјалних полицијских снага на језеро Газиводе најдрастичнији је пример провокације. Шездесет маскираних припадника специјалне јединице РОСУ, с дугим цевима, заузели су језеро и хидроцентралу Газиводе на северу КиМ како би омогућили посету Хашима Тачија. Бојим се да је једини циљ ове неразумне акције био покушај провокације и застрашивање српског народа на Косову и Метохији, и то не по први пут. Дозволите да истакнем да се и овде ради о јасном кршењу Резолуције СБ УН 1244 и Бриселског споразума. Ја сам лично, као премијер, заједно са Кетрин Ештон, Хашимом Тачијем и Александром Вучићем, приликом потписивања Бриселског споразума 2013. године, присуствовао састанку у НАТО-у када је договорено да никакве безбедносне снаге Косова не могу да дођу на север док се не испуне два услова – први је да буде обавештен КФОР, а други да се о томе обавесте и сагласе председници српских општина на северу КиМ, што није испуњено. Сматрамо да је реаговање КФОР и ЕУ било неадекватно и у најмању руку непримерено њиховој улози и мандату. Ескалација је избегнута захваљујући смирености наше стране, порукама председника Републике Србије, као и уздржаности Срба са севера Косова и Метохије који су били узнемирени, али и показали зрелост не насевши на провокације. Оно што је додатно забрињавајуће у случају Газиводе је порука која се шаље. Језеро и хидроцентрала Газиводе су стратешки важно питање и за нас и за приштинску страну, међутим, Приштина није спремна да разговара о суштинским решењима. У том смислу је индикативан и недавни покушај угрожавања рада „Електромреже Србије“ и намера Приштине да преузме енергетску инфраструктуру на северу Косова и Метохије. Подсетићу вас да је енергетика тема бриселског дијалога, и да смо ми више пута изражавали забринутост због тога што Приштина, иако није испунила обавезе које се тичу регистровања две енергетске компаније на северу КиМ, предузима радње којима угрожава енергетску стабилност читавог региона. — У претходна два извештајна периода догодило се и то да су представници Приштине решили да направе пут који ће проћи кроз специјалну заштићену зону манастира Дечани. Манастира који потиче из 14. века и који представља део светске културне баштине УНЕСКО, а у чије је „двориште“ Приштина послала булдожере. Искористио бих прилику да се захвалим представницима међународне заједнице који су правовременом реакцијом осујетили овај необјашњиви потез Приштине. — Поново се догодио низ напада на Србе и њихову имовину, укључујући и на оне који су кренули да посете гробове својих најближих и децу која су се играла у парку. За разлику од Извештаја генералног секретара УН, Мисија ОЕБС-а на Косову је у свом недавном извештају регистровала 173 инцидента усмерена на припаднике неалбанских заједница, само у периоду од јануара до јуна ове године, уз оцену да укупан број инцидената представља повећање од скоро 20% у односу на претходни шестомесечни период. Ово су само неки примери инцидената који нарушавају безбедност на Косову и Метохији и додатно компликују ионако сложену ситуацију. Морам признати да је нејасно како неко овакву ситуацију може да окарактерише као стабилну. Или можда „стабилна ситуација“ подразумева да су напади на Србе допуштени и сасвим нормална ствар, да их је било, да ће их бити, те да је то нешто што не захтева пажњу и реаговање. Велики број ових напада усмерени су управо на интерно расељена лица и повратнике. Како да се очекује и најмањи напредак у процесу повратка расељених, ако у 21. веку, у Европи, још увек говоримо о томе да највећи изазов за повратак представља безбедносна ситуација, јер су повратници директна мета етнички мотивисаних напада. Арбитрарна хапшења, односно хапшења повратника по лажним пријавама, физички напади и рањавање, каменовање верника и напади на свештенике, уништавање имовине, исписивање узнемирујућих графита, скрнављење спомен плоча, национална и верска мржња, провокације, институционална дискриминација, недостатак владавине права, укључујући по питању независности судства, дужине трајања поступака, неадекватне заштите доказа и сведока, неизвршења судских одлука – то је оно са чиме се данас на КиМ сусрећу они који покушају да се врате у своје домове. Последњи Извештај генералног секретара пропустио је да спомене око 200 хиљада интерно расељених лица која ни након 19 година због оваквих неприхватљивих појава нису остварили своја права. Оцени о стабилној ситуацији свакако не доприноси ни број бораца са Косова у редовима терориста у вези са чим забринутост у свом извештају износи и Генерални секретар. Оно што посебно представља аларм за узбуну је да је једна од ових група планирала терористички напад у већински српским заједницама, па и против КФОР-а. Господине председниче, Још једна важна и осетљива тема је питање сексуалног насиља у конфликтима. Србија најоштрије осуђује овај ужасан вид насиља и сматра да сви починиоци морају бити кажњени, а жртвама пружена адекватна заштита и помоћ. Број жртава сексуалног насиља у конфликтима не умањује стравичан ефекат оваквог вида насиља на с��аку жртву појединачно, али исто тако, спекулисање бројевима не доприноси остваривању правде и води политизацији и успоравању процеса помирења у постконфликтним друштвима. Подаци из Извештаја који се позивају на Комисију за верификацију и признавање статуса жртава сексуалног насиља на КиМ, где је од 782 пријаве 137 прихваћено, указују на то да представници Приштине годинама уназад пред овим цењеним телом износе неистине, позивајући се при томе на Светску здравствену организацију која ове податке уопште не поседује. Више пута смо на овим састанцима чули наводе о 20.000 жртава сексуалног насиља, уз тенденцију успостављања „хијерархије жртава“ по етничкој, верској и другој припадности. Као да су српске жртве „мање важне“, као да је сексуално насиље над припадницима српске националности оправдамо и некажњиво. У таквој атмосфери оправдавања злочина против Срба могуће је и да тзв. влада Косова донесе одлуку да шеф преговарачког тима у дијалогу са Београдом буде Фатмир Љимај, један од команданата ОВК, који је на основу изјава Албанаца, браће Мазреку, сведока и саучесника у злочину, лично силовао и убио више Српкиња у селу Клечка. Понављам, Србија сматра да се решавању овог питања мора приступити без политизације, уз уважавање сваке жртве. Поштовани председниче, Не могу да се овом приликом не осврнем и на писмо које је одлазећа амбасадорка САД упутила генералном секретару УН захтевајући да иницира стратешки преглед УНМИК којим би се започела излазна стратегија мисије. Више пута се на овим седницама чуло да је УНМИК испунио свој мандат и да више није потребан уз аргументе да је тзв. „Косово“ изградило демократске институције, као и да се поштују владавина права и људска права. Опет морам да поставим питања свима који ове аргументе износе: — Да ли је по вама прихватљиво да демократске институције не примењују постигнуте договоре и преузете обавезе? — Да ли за вас демократију представља бацање сузаваца у парламенту, што већ годинама гледамо у Приштини? — Да ли је по вама владавина права то што Приштина свако мало помилује осуђене злочинце за најозбиљнија кривична дела попут припадника Дреничке групе? — Да ли се може прихватити као нормално застрашивање повратника, напади на представнике мањинских заједница и њихова свакодневна дискриминација? — Да ли је повратком 1,9 процената ИРЛ достигнут жељени стандард поштовања људских права? Да ли је то довољан број да се од даљег повратка одустане? Да ли то значи да је протеривање 200,000 Срба готова ствар? Да ли то више не треба да спомињемо? — Шта је са судбином преко 1 500 несталих Срба? Све ово је, даме и господо, за неке неугодна, али и непобитна истина. Готово сви за овим столом подржавају међународно присуство у БиХ, где је општа ситуација неупоредива и где безбедност грађана, сложићете се, није угрожена. Како је онда тамо потребно међународно присуство, а на Косову и Метохији није? Ја могу да се сложим да је ситуација на Косову значајно другачија него 1999. или 2009, али и Мисија је другачија него тада. Тврдити, ипак, да је она непотребна и да је испунила своју сврху, далеко је од реалности. С обзиром на то да је мандат УНМИК-а у надлежности управо овог уваженог тела, желим овом приликом да поставим питање да ли је и шта генерални секретар одговорио амбасадорки Хејли. Цењене чланице Савета безбедности, Неки од вас сматрају да је статус Косова завршена прича, али исто тако многи сматрају да није. Многе државе своју одлуку о признању ЈПНК преиспитују и 10 држава је до сада променило одлуку јер су схватиле да нису биле довољно упознате са ситуацијом и да је неоходно дати шансу дијалогу. Ускоро би овај број могао значајно да порасте, а да се број држава које су признале ЈПНК спусти испод половине чланица УН-а. Одлуке о повлачењу признања се од стране Приштине и појединих држава осуђују, а лобирање Србије квалификује као провокација. Са друге стране, за њих је лобирање Приштине за нова признања легално и не представља провокацију. За њих провокација нису ни позиви на непоштовање суверенитета и територијалног интегритета пуноправне чланице УН које можемо чути од појединих држава за овим столом. Значи, ви можете да лобирате да земље признају Косово, а Србија не сме да позива земље да повуку признање? Рекло би се да нешто у овом резоновању није у реду. Приштина је у маниру очајника прошле недеље увела додатни порез од 10% на производе из Србије као казну за наше спољнополитичке активности, кршећи при томе најгрубље правила ЦЕФТА којом тренутно председава, што су врло оштро осудили сви међународни актери, укључујући и ЕУ. С овом одлуком приштинских власти се не слаже чак ни Хашим Тачи. Уместо да се усредсреди на дијалог, Приштина је фокусирана на покушаје да оствари чланство у међународним организацијама, мислећи да ће тако доказати државност, а не схватајући да то није пут који води ка било каквом решењу. Напротив, неутемељеност њених захтева, њихова директна супротстављеност основним принципима међународног права, само доводе до политизације ових организација, подела и беспотребног расипања енергије. С тим у вези дозволите ми да наведем само један очигледан пример – захтев тзв. Косова за чланство у Интерполу. Аргумент који Приштина често користи је да не може да сарађује са Интерполом због тога што није његов члан. Колико је ова тврдња потпуно неоснована говори управо податак из Извештаја Генералног секретара где се као редовна активност наводи да је УНМИК наставио да обезбеђује комуникацију између ПИС у Приштини и Интерпола. Ова сарадња се, у складу са Меморандумом о разумевању између Интерпола и УНМИК-а, одвија већ више од 15 година. Кампања Приштине, потпомогнута од стране појединих држава, којом питање чланства тзв. Косова у Интерпол покушава да прикаже као питање безбедности и борбе против криминала је неоснована и не може се подржати. Јасно је да се ради о исључиво политичким аспирацијама, те стога позивам чланице да не подрже захтев Приштине. Господине председниче, Околности су учиниле да се моје излагање можда чини суморним и негативним, али ја желим да ово обраћање завршим позитивним порукама. ЕУ је на недавно одржаној дебати СБ о јачању мултилатерализма између осталог нагласила да смо „из искуства научили да је за одрживи мир увек потребно договорено политичко решење“. Србија се са овим у потпуности слаже и најискреније је заинтересована за постизање компромиса за питање Косова и Метохије. Ми смо опредељени за проналажење обострано прихватљивог решења. Таквог решења не може бити без договора Београда и Приштине, али ни без ваше подршке. У том смислу, ја поново апелујем на све вас да помогнете овај процес, да искористимо моментум и покушамо да направимо искорак. Даље поделе у СБ око овог питања и расправе на тему треба ли нам УНМИК или не свакако не доприносе томе. Одговор на питање да ли су нам потребни састанци СБ и да ли је потребан УНМИК биће дато оног тренутка кад пронађемо обострано прихватљиво решење. А до тада нам остаје резолуција 1244 коју је ово цењено тело донело и коју смо сви дужни да поштујемо. Србија ће, са своје стране, уложити максимални напор да се настави дијалог и да се дође до трајног решења које уважава интересе и српског и албанског народа. Окренимо се тражењу компромиса за будућност, за трајни мир између Срба и Албанаца, за просперитет и Срба и Албанаца, за мир и стабилност читавог региона. Након тога неће нам бити потребан ни УНМИК ни седнице СБ. И на крају, ових дана обележавамо 100 година од краја Првог светског рата, у којем се Србија борила на страни савезника. Велику победу Србија је платила огромним жртвама. Србија је, према подацима Конференције мира у Паризу 1919. године, изгубила 1.247.435 људи, односно 28 процената целокупног броја становника и 62 процента мушког становништва између 18 и 55 година. Од броја погинулих, 845.000 је цивилно становништво. Скоро сваки десети погинули у Првом светском рату био је Србин. У знак признања за огромне жртве, тадашњи амерички председник Вудро Вилсон донео је одлуку да се српска застава постави на Белу кућу и све јавне установе САД-а. То се у историји САД-а десило још само једном, са француском заставом, неколико година касније. Зато је Србији приоритетно стало до мира и стабилности у региону. Да се жртве не забораве, али да се рат више никад не деси. Захваљујем на пажњи.“ Извор mfa.gov.rs, 15. новембар 2018. Тагови: kosovo, Дачић, УН, БиХ, Унмик, Свет безбедности
, https://ift.tt/1rMQyM6
0 notes
Link
Спутњик: Тренутак за констатацију да је Бриселски дијалог био шарена лажа? Власти у Бриселу би волеле да док су још на тој позицији, заврше нека отворена питања, између осталог и питање КиМ, јер је велико питање шта ће са свима њима бити после избора Ангела Меркел (Фото: Спутњик, AFP 2018 / Tobias Schwarz) Да ли је заиста тренутак за констатацију да је Бриселски дијалог био шарена лажа — монолог, који према виђењу Немачке, мора да се заврши тако што ће Београд и де јуре признати такозвану државу Косово, или је то последица нервозе Меркелове којој гори под ногама у Берлину, као и у целој ЕУ пред изборе за нови Европски парламент. После све учесталијих изјава међународних званичника са разних страна, па и САД, да би за њих било прихватљиво оно решење за Косово и Метохије око којег се сагласе Београд и Приштина, долазак посланика Бундестага у Београд који је на најтврђи начин обзнанио већ познато противљење Немачке тој идеји, ипак је ненадан потез. Од када се помиње решавање питања Косова први пут је јасно и гласно речено — Србија може у ЕУ само ако и де јуре призна суверену државу „републику Косово“. То нам је преко свог изасланика Петера Бајера, посланика у Бундестагу њене ЦДУ, предочила Ангела Меркел, канцеларка најмоћније државе ЕУ. Дакле, нема више сакривалица, еуфемизама типа: „Морамо да потпишемо правно обавезујући споразум“, због каквих су, не само овдашњи, политичари уверавали јавност да нико од Београда не тражи да призна Косово. Да ли је заиста тренутак за констатацију да је Бриселски дијалог био шарена лажа — монолог, који према виђењу Немачке, мора да се заврши тако што ће Београд и де јуре признати такозвану државу Косово, или је то последица нервозе Меркелове којој гори под ногама у Берлину, као и у целој ЕУ пред изборе за нови Европски парламент. Према оцени аналитичара Драгомира Анђелковића, дошао је тренутак да констатујемо да је Бриселски процес преговора био превара и да се вратимо на све оне моделе заштите српских интереса на Косову и Метохији који су постојали пре њега. На питање како читати поруку немачке канцеларке, с обзиром на њену пољуљану позицију у Берлину, али и на све учесталије оцене о прихватљивом решењу за КиМ око кога се сагласе Београд и Приштина, Анђелковић нема дилему да она значи како су све приче о промени става Запада према нама у великој мери позерске. „Запад против Србије и даље води политику мирнодопске агресије са циљем да заокружи оно што је започео 1998. и 1999. године, а то је отмица Косова и Метохије. Ми као да смо насели на њихову превару да проговоримо о корекцији граница и сличном, што је и био циљ. Пре свега да уруше нашу позицију, да покажемо слабост и на тај начин додатно охрабримо Албанце. Јасно је да су нас западњаци навлачили на танак лед, да би сада одједном поновили све оно са почетка читаве приче“, каже овај аналитичар за Спутњик. Произилази, сматра он, да је за њих Бриселски процес и све оно што је после уследило било варање Србије с циљем да нам се извуку уступци. Анђелковић је мишљења да Београд у оваквим околностима мора да подвуче црту и да се врати на стање пре Бриселског споразума. Он и прецизира шта то значи. „Да обновимо све институције које гарантују опстанак Срба макар на Северу, а пре свега цивилну заштиту која се показала као ефикасно средство одбране Срба“, истиче Анђелковић. Он подсећа да су Албанци 2011. године уз помоћ Запада пробали агресију на Север, која је пропала. Срби имају капацитете да се одбране и Београд не сме да анулира те капацитете и сада је дужан под хитно да их обнови, сматра овај аналитичар, који пре свега мисли на механизам цивилне заштите и објашњава зашто је он неопходан. „Ако би Србија директно војно интервенисала у случају албанског похода на Север то би био сукоб са НАТО-ом. Зато је и створен механизам посредне одбране који је оличен у цивилној заштити. Она је имала велики број професионалаца, људи са севера Косова, могла је да мобилише тамошње становништво и да буде матрица у коју би се укључили и други добровољци из остатка Србије“, указује Анђелковић. Немачка је, како констатује, само поновила оно што нам је поручила на почетку преговарачког процеса још 2007. године, пре него што су се западне силе одлучиле да прогласе такозвану косовску независност. Не треба имати илузије да је независност прогласила Приштина, то је учињено у Берлину и Вашингтону, напомиње саговорник Спутњика. Политиколог Јелена Вукоичић није изненађена поруком коју нам је донео Бајер, јер је то познати став актуелних власти у Немачкој који се никада није мењао. Она, међутим, указује на нове околности, јачање суверенистичких снага у ЕУ, која пролази кроз најдубљу кризу до сада и која постаје све тежа, али и врло неизвесну политичку будућност саме Меркелове. „Објективно, тако нешто иде Србији на руку, јер либералнодемократска, врло тврда политика Брисела по питању независности Косова је у све већем проблему“, сматра Вукоичићева. Суверенистичке снаге које заступају свој национални интерес ће, објашњава она за Спутњик, правити паралелу између њега и српског националног интереса. А на констатацију да је први пут од Београда затражено да и де јуре призна Косово, Вукоичићева каже да и Србија има одговор који се никада није мењао и да ће уз помоћ оних који нас подржавају штитити свој национални интерес колико може. „Што се тиче те дрскости која је сада вербално експлицитнија, мада ту нема неких битних промена у вези са политиком, ја бих то довела у везу са кризом кроз коју пролази читава ЕУ. Просто, власти у Бриселу би волеле да док су још на тој позицији, заврше нека отворена питања, између осталог и питање КиМ, јер је велико питање шта ће са свима њима бити после избора. И могуће да та агресивност у изјавама има везе не толико са Србијом и Косовом, него са чињеницом да су свесни да им истиче време, да је њихова политичка позиција пољуљана“, сматра Вукоичићева. Она каже да Бајер није био само изасланик Меркелове, јер је она део много шире међународне политичке приче коју повезујемо са америчком „дубоком државом“. Ту до недавно доминантну политику је пољуљао Доналд Трамп доласком на власт у САД, а сада се, како додаје, љуља и у читавој ЕУ управо растом суверенистичких снага. „Што се тиче Београда и Приштине, они људи који су спонзорисали независност Косова, који су га признали, они не желе никакав договор. Они желе да Србију сатерају уза зид, да капитулира“, оценила је Вукоичићева. И ту је сада борба не само за Косово, него генерално између глобалиста и суверениста, и ми се ту, нажалост, налазимо на линији ватре, као што је то било и много пута до сада, закључила је саговорница Спутњика. rs.sputniknews.com, Мира Канкараш Тркља Наслов и опрема: Стање ствари (Искра, 26. 10. 2018)
Спутњик: Тренутак за констатацију да је Бриселски дијалог био шарена лажа? Власти у Бриселу би волеле да док су још на тој позицији, заврше нека отворена питања, између осталог и питање КиМ, јер ��е велико питање шта ће са свима њима бити после избора…
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Link
Анђелковић: Време је да поништимо бриселски процес Дошао је тренутак да кажемо да је бриселски процес био превара и да се вратимо на моделе заштите српских интереса који су постојали пре њега После све учесталијих изјава међународних званичника са разних страна, па и САД, да би за њих било прихватљиво оно решење за Косово и Метохије око којег се сагласе Београд и Приштина, долазак посланика Бундестага у Београд који је на најтврђи начин обзнанио већ познато противљење Немачке тој идеји ипак је ненадан потез. Од када се помиње решавање питања Косова први пут је јасно и гласно речено – Србија може у ЕУ само ако и de jure призна суверену државу „републику Косово“. То нам је преко свог изасланика Петера Бајера, посланика у Бундестагу њене ЦДУ, предочила Ангела Меркел, канцеларка најмоћније државе ЕУ. Дакле, нема више сакривалица, еуфемизама типа: „Морамо да потпишемо правно обавезујући споразум“, због каквих су, не само овдашњи, политичари уверавали јавност да нико од Београда не тражи да призна Косово. Да ли је заиста тренутак за констатацију да је Бриселски дијалог био шарена лажа – монолог који, према виђењу Немачке, мора да се заврши тако што ће Београд и дејуре признати такозвану државу Косово, или је то последица нервозе Меркелове којој гори под ногама у Берлину, као и у целој ЕУ пред изборе за нови Европски парламент. Према оцени аналитичара Драгомира Анђелковића, дошао је тренутак да констатујемо да је Бриселски процес преговора био превара и да се вратимо на све оне моделе заштите српских интереса на Косову и Метохији који су постојали пре њега. На питање како читати поруку немачке канцеларке, с обзиром на њену пољуљану позицију у Берлину, али и на све учесталије оцене о прихватљивом решењу за КиМ око кога се сагласе Београд и Приштина, Анђелковић нема дилему да она значи како су све приче о промени става Запада према нама у великој мери позерске. „Запад против Србије и даље води политику мирнодопске агресије са циљем да заокружи оно што је започео 1998. и 1999. године, а то је отмица Косова и Метохије. Ми као да смо насели на њихову превару да проговоримо о корекцији граница и сличном, што је и био циљ. Пре свега да уруше нашу позицију, да покажемо слабост и на тај начин додатно охрабримо Албанце. Јасно је да су нас западњаци навлачили на танак лед, да би сада одједном поновили све оно са почетка читаве приче“, каже овај аналитичар за Спутњик. Произилази, сматра он, да је за њих Бриселски процес и све оно што је после уследило било варање Србије с циљем да се од нас извуку уступци. Анђелковић је мишљења да Београд у оваквим околностима мора да подвуче црту и да се врати на стање пре Бриселског споразума. Он и прецизира шта то значи. „Да обновимо све институције које гарантују опстанак Срба макар на Северу, а пре свега цивилну заштиту која се показала као ефикасно средство одбране Срба“, истиче Анђелковић. Он подсећа да су Албанци 2011. године уз помоћ Запада пробали агресију на Север, која је пропала. Срби имају капацитете да се одбране и Београд не сме да анулира те капацитете и сада је дужан под хитно да их обнови, сматра овај аналитичар, који пре свега мисли на механизам цивилне заштите и објашњава зашто је он неопходан. „Ако би Србија директно војно интервенисала у случају албанског похода на Север то би био сукоб са НАТО-ом. Зато је и створен механизам посредне одбране који је оличен у цивилној заштити. Она је имала велики број професионалаца, људи са севера Косова, могла је да мобилише тамошње становништво и да буде матрица у коју би се укључили и други добровољци из остатка Србије“, указује Анђелковић. Немачка је, како констатује, само поновила оно што нам је поручила на почетку преговарачког процеса још 2007. године, пре него што су се западне силе одлучиле да прогласе такозвану косовску независност. Не треба имати илузије да је независност прогласила Приштина, то је учињено у Берлину и Вашингтону, напомиње саговорник Спутњика. Политиколог Јелена Вукоичић није изненађена поруком коју нам је донео Бајер, јер је то познати став актуелних власти у Немачкој који се никада није мењао. Она, међутим, указује на нове околности, јачање суверенистичких снага у ЕУ, која пролази кроз најдубљу кризу до сада и која постаје све тежа, али и врло неизвесну политичку будућност саме Меркелове. „Објективно, тако нешто иде Србији наруку, јер либералнодемократска, врло тврда политика Брисела по питању независности Косова је у све већем проблему“, сматра Вукоичићева. Суверенистичке снаге које заступају свој национални интерес ће, објашњава она за Спутњик, правити паралелу између њега и српског националног интереса. А на констатацију да је први пут од Београда затражено да и de jure призна Косово, Вукоичићева каже да и Србија има одговор који се никада није мењао и да ће уз помоћ оних који нас подржавају штитити свој национални интерес колико може. „Што се тиче те дрскости која је сада вербално експлицитнија, мада ту нема неких битних промена у вези са политиком, ја бих то довела у везу са кризом кроз коју пролази читава ЕУ. Просто, власти у Бриселу би волеле да док су још на тој позицији, заврше нека отворена питања, између осталог и питање КиМ, јер је велико питање шта ће са свима њима бити после избора. И могуће да та агресивност у изјавама има везе не толико са Србијом и Косовом, него са чињеницом да су свесни да им истиче време, да је њихова политичка позиција пољуљана“, сматра Вукоичићева. Она каже да Бајер није био само изасланик Меркелове, јер је она део много шире међународне политичке приче коју повезујемо са америчком „дубоком државом“. Ту до недавно доминантну политику је пољуљао Доналд Трамп доласком на власт у САД, а сада се, како додаје, љуља и у читавој ЕУ управо растом суверенистичких снага. „Што се тиче Београда и Приштине, они људи који су спонзорисали независност Косова, који су га признали, они не желе никакав договор. Они желе да Србију сатерају уза зид, да капитулира“, оценила је Вукоичићева. И ту је сада борба не само за Косово, него генерално између глобалиста и суверениста, и ми се ту, нажалост, налазимо на линији ватре, као што је то било и много пута до сада, закључила је саговорница Спутњика. Нови Стандард, Спутњик
Анђелковић: Време је да поништимо бриселски процес - Видовдан Магазин
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Photo
Спутњик: Тренутак за констатацију да је Бриселски дијалог био шарена лажа? https://ift.tt/2z1Fiao, Спутњик: Тренутак за констатацију да је Бриселски дијалог био шарена лажа? Власти у Бриселу би волеле да док су још на тој позицији, заврше нека отворена питања, између осталог и питање КиМ, јер је велико питање шта ће са свима њима бити после избора Ангела Меркел (Фото: Спутњик, AFP 2018 / Tobias Schwarz) Да ли је заиста тренутак за констатацију да је Бриселски дијалог био шарена лажа — монолог, који према виђењу Немачке, мора да се заврши тако што ће Београд и де јуре признати такозвану државу Косово, или је то последица нервозе Меркелове којој гори под ногама у Берлину, као и у целој ЕУ пред изборе за нови Европски парламент. После све учесталијих изјава међународних званичника са разних страна, па и САД, да би за њих било прихватљиво оно решење за Косово и Метохије око којег се сагласе Београд и Приштина, долазак посланика Бундестага у Београд који је на најтврђи начин обзнанио већ познато противљење Немачке тој идеји, ипак је ненадан потез. Од када се помиње решавање питања Косова први пут је јасно и гласно речено — Србија може у ЕУ само ако и де јуре призна суверену државу „републику Косово“. То нам је преко свог изасланика Петера Бајера, посланика у Бундестагу њене ЦДУ, предочила Ангела Меркел, канцеларка најмоћније државе ЕУ. Дакле, нема више сакривалица, еуфемизама типа: „Морамо да потпишемо правно обавезујући споразум“, због каквих су, не само овдашњи, политичари уверавали јавност да нико од Београда не тражи да призна Косово. Да ли је заиста тренутак за констатацију да је Бриселски дијалог био шарена лажа — монолог, који према виђењу Немачке, мора да се заврши тако што ће Београд и де јуре признати такозвану државу Косово, или је то последица нервозе Меркелове којој гори под ногама у Берлину, као и у целој ЕУ пред изборе за нови Европски парламент. Према оцени аналитичара Драгомира Анђелковића, дошао је тренутак да констатујемо да је Бриселски процес преговора био превара и да се вратимо на све оне моделе заштите српских интереса на Косову и Метохији који су постојали пре њега. На питање како читати поруку немачке канцеларке, с обзиром на њену пољуљану позицију у Берлину, али и на све учесталије оцене о прихватљивом решењу за КиМ око кога се сагласе Београд и Приштина, Анђелковић нема дилему да она значи како су све приче о промени става Запада према нама у великој мери позерске. „Запад против Србије и даље води политику мирнодопске агресије са циљем да заокружи оно што је започео 1998. и 1999. године, а то је отмица Косова и Метохије. Ми као да смо насели на њихову превару да проговоримо о корекцији граница и сличном, што је и био циљ. Пре свега да уруше нашу позицију, да покажемо слабост и на тај начин додатно охрабримо Албанце. Јасно је да су нас западњаци навлачили на танак лед, да би сада одједном поновили све оно са почетка читаве приче“, каже овај аналитичар за Спутњик. Произилази, сматра он, да је за њих Бриселски процес и све оно што је после уследило било варање Србије с циљем да нам се извуку уступци. Анђелковић је мишљења да Београд у оваквим околностима мора да подвуче црту и да се врати на стање пре Бриселског споразума. Он и прецизира шта то значи. „Да обновимо све институције које гарантују опстанак Срба макар на Северу, а пре свега цивилну заштиту која се показала као ефикасно средство одбране Срба“, истиче Анђелковић. Он подсећа да су Албанци 2011. године уз помоћ Запада пробали агресију на Север, која је пропала. Срби имају капацитете да се одбране и Београд не сме да анулира те капацитете и сада је дужан под хитно да их обнови, сматра овај аналитичар, који пре свега мисли на механизам цивилне заштите и објашњава зашто је он неопходан. „Ако би Србија директно војно интервенисала у случају албанског похода на Север то би био сукоб са НАТО-ом. Зато је и створен механизам посредне одбране који је оличен у цивилној заштити. Она је имала велики број професионалаца, људи са севера Косова, могла је да мобилише тамошње становништво и да буде матрица у коју би се укључили и други добровољци из остатка Србије“, указује Анђелковић. Немачка је, како констатује, само поновила оно што нам је поручила на почетку преговарачког процеса још 2007. године, пре него што су се западне силе одлучиле да прогласе такозвану косовску независност. Не треба имати илузије да је независност прогласила Приштина, то је учињено у Берлину и Вашингтону, напомиње саговорник Спутњика. Политиколог Јелена Вукоичић није изненађена поруком коју нам је донео Бајер, јер је то познати став актуелних власти у Немачкој који се никада није мењао. Она, међутим, указује на нове околности, јачање суверенистичких снага у ЕУ, која пролази кроз најдубљу кризу до сада и која постаје све тежа, али и врло неизвесну политичку будућност саме Меркелове. „Објективно, тако нешто иде Србији на руку, јер либералнодемократска, врло тврда политика Брисела по питању независности Косова је у све већем проблему“, сматра Вукоичићева. Суверенистичке снаге које заступају свој национални интерес ће, објашњава она за Спутњик, правити паралелу између њега и српског националног интереса. А на констатацију да је први пут од Београда затражено да и де јуре призна Косово, Вукоичићева каже да и Србија има одговор који се никада није мењао и да ће уз помоћ оних који нас подржавају штитити свој национални интерес колико може. „Што се тиче те дрскости која је сада вербално експлицитнија, мада ту нема неких битних промена у вези са политиком, ја бих то довела у везу са кризом кроз коју пролази читава ЕУ. Просто, власти у Бриселу би волеле да док су још на тој позицији, заврше нека отворена питања, између осталог и питање КиМ, јер је велико питање шта ће са свима њима бити после избора. И могуће да та агресивност у изјавама има везе не толико са Србијом и Косовом, него са чињеницом да су свесни да им истиче време, да је њихова политичка позиција пољуљана“, сматра Вукоичићева. Она каже да Бајер није био само изасланик Меркелове, јер је она део много шире међународне политичке приче коју повезујемо са америчком „дубоком државом“. Ту до недавно доминантну политику је пољуљао Доналд Трамп доласком на власт у САД, а сада се, како додаје, љуља и у читавој ЕУ управо растом суверенистичких снага. „Што се тиче Београда и Приштине, они људи који су спонзорисали независност Косова, који су га признали, они не желе никакав договор. Они желе да Србију сатерају уза зид, да капитулира“, оценила је Вукоичићева. И ту је сада борба не само за Косово, него генерално између глобалиста и суверениста, и ми се ту, нажалост, налазимо на линији ватре, као што је то било и много пута до сада, закључила је саговорница Спутњика. rs.sputniknews.com, Мира Канкараш Тркља Наслов и опрема: Стање ствари (Искра, 26. 10. 2018)
Спутњик: Тренутак за констатацију да је Бриселски дијалог био шарена лажа? Власти у Бриселу би волеле да док су још на тој позицији, заврше нека отворена питања, између осталог и питање КиМ, јер је велико питање шта ће са свима њима бити после избора…
, https://ift.tt/1rMQyM6
0 notes