#апстрактан

[slivancevic]

[palankaonline]

Слободан Антонић: Другосрбијанско наметање издајника као националних хероја Производња колонијалне свести, колонијалних узора, заправо је много опаснија од оног двостиха из фолк певуљка. Од тог никоме неће фалити длака с главе, али од наметања колонијалног узора… У почетку ми је била чудна сва та галама због „Цециних стихова“ у радној свесци за српски. Театрално презирање фолк музике као забаве нижих слојева („сељака”) и иначе карактерише другосрбијанске снобове из круга Двојке (овде). Aли, то је одлика и наших паланачких скоројевића, обожавалаца колонијалног белог господара (стога и јесу „кандидати за асимилацију”). „Гледај ти то“, помислих читајући Данас (овде, овде, овде) и Б92(овде, овде). „У овој земљи нема других проблема, па ни на симболичкој равни, него баш то. Не смета што застава ЕУ – колонијалне структуре која је запосела Балкан и Источну Европу – стоји иза леђа наших званичника приликом пријема странаца, напоредо с државном заставом. Не смета, дакле, наше истицање заставе државне уније које уопште нисмо члан, нити ћемо, вероватно, икада бити. Али баш много смета пар фолк стихова употребљених као пример за вокатив?“ Међутим, убрзо сам схватио да се не буне само снобови и „кандидати за асимилацију”. Побунило се и доста нормалног света. Људи су доживели „то са Цецом” као неку врсту удара на културу, као опасност од срозавања темељних вредности. Од школе се, наиме, очекује да ствара узоре. Ми желимо да нови нараштаји буду бољи од нас. Зато и хоћемо да узори наше деце буду „прави”. Неважно је што је, у овом случају, реч тек о примеру за вокатив. Неважно је и то што већина у Србији слуша ту врсту музике. Наш свет очигледно не жели да тако нешто деци у школама буде било какав вид узора. Овакав став је за похвалу и показатељ је извесног здравог разума нашег народа. Узори јесу важни. Још је важније ако смо свесни да се налазимо усред битке за узоре. Можда ��е то и кључна тачка културног рата који се води на разним пољима – од књижевности, до музике. Већ сам у овој рубрици (овде) помињао новог члана жирија НИН-ове награде који нас је подучио да ћирилица није део нашег идентитета. Ми бисмо као Срби, сматра он, остали „без пола мозга” ако бисмо се лишили не азбуке, већ опуса величина какви су „Крлежа, Kонстантиновић, Бора Ћосић, Дамир Kаракаш, Семездин Мехмединовић” и други (овде). Ето листе узора. Своју листу има и Томислав Марковић, „књижевник” и звезда Бетона и Е-новина. „Доста је било опсесије границама, тлом и крвљу”, почиње своју препоруку узора овај писац-активиста (овде). „Није битно у коликој, већ у каквој ћемо земљи живети”. (Важи ли то и за Американце и Британце? Или је пак то заповест само за Србе и Русе?). „Срби су потонули у параноју и теорије завере”, вели даље Марковић за народ коме он, очигледно, не жели да припада. „Ментално су заратили с читавим светом. Српски народ је разорио СФРЈ и започео низ ратова. Истина о тим ратовима треба да уђе у школске уџбенике”. „Неопходна је изградња споменика у центру Београда жртвама геноцида у Сребреници”, поручује овај евро-уметник. „Морамо из темеља да променимо вредносну оријентацију. Kосово није ни колевка српства, ни срце Србије, ни најскупља српска реч. Она је суседна држава.” Још нам Томислав препоручује: „Наши учитељи неће бити самозвани очеви нације, већ људи попут Димитрија Туцовића, Kоче Поповића, Марка Никезића. Боље би било читати издајнике, на пример, Радомира Kонстантиновића, Бору Ћосића, Слободана Благојевића или Богдана Богдановића. Једини лек лежи у делима издајника.” Богдан Богдановић (Извор: Википедија) И ово је својеврстан списак узора. Нико се на њему не налази случајно. На пример, Богдан Богдановић. Зашто баш он да нам буде „учитељ”? „Богдан је велики архитекта”, одговорио би на ово питање Марковић. „Он је борац против српског национализма.��� Ово друго није нетачно, а прво – како се узме. Зависи од тога кога све сматрате архитектом. Богдан Богдановић је, наиме, у својој каријери пројектовао тек једну зграду (овде). Заправо, он је био дворски меморијал мајстор Ј. Б. Тита. Сва Богдановићева споменичка дела настала су у другој половини Титове владавине (1960‒1980). Тито га је, како Богдановић и сам сведочи, лично изабрао за некромајстора (овде). Основни разлог за то био је Богдановићев меморијални стил. Богдановићеве „некрополе”, наиме, као неутралне и апстрактне, одлично су се уклапале у Титову политику подизања споменика на стратиштима Срба без имена злочинаца и жртава. Рецимо Гаравице, где су усташе поклале преко 12.000 Срба из Бихаћа и околине. „Спомен подручје је обиљежено скулптурама Богдана Богдановића које не показују ко су биле жртве, вријеме кад су страдале, број жртава ни ко су били џелати” (овде). И данас у Википедији на енглеском, у одредници о Богдановићу, за споменик у Гаравицама стоји: „dedicated to the 12,000 civil Nazi victims” (овде; на споменику на Маркалама, наравно, стоји: „Na ovom su mjestu srpski zločinci 5. 2. 1994. ubili 67 građana Sarajeva”; а на споменику у Тузли пише: „Na ovom mjestu 25. maja 1995. godine srpski fašistički agresor je granatom prekinuo 71 mladi život“; овде и овде). Јасеновачки „камени цвет”, како пише хрватска Википедија, „karakterizira Bogdanovićevu želju – оn ne želi da se narodi prepiru i svađaju, nego da nakon užasa koji su se ovdje dogodili zavlada pomirenje i prestanak nasljeđivanja mržnje s koljena na koljeno” (овде). Зато је Богдановићев споменик на месту „највећег злочиначког пројекта у историји“, кога су извршили „најкрволочнија људска бића у целокупној историји човечанства“ (овде, стр. 99) неутралан и апстрактан. И савршено се уклапа у ревизионистичку музејску поставку данашњих хрватских власти о Јасеновцу (овде и овде). „Он је наш”, рекао је Броз за Богдановића (овде), не само због његове политички коректне естетике, него и због Богдановићевог педигреа „младог борца НОР-а”. Богдановић је, како сведочи Пеђа Ристић (овде), сам испричао како је прошао „испит код професора Дерока: демонстративно је поставио свој пиштољ на цртаћи сто. Друже Богдановићу, положили сте, одговорио му је Дероко”. Наравно да тај мезимац титоистичких власти није могао да разуме прави карактер „српског рата Атлантске империје (1991‒1999)”. Томислав Марковић задаје нам да читамо Богдановића као обавезну литературу. Добро, да видимо нека ње��ова размишљања. „Авнојске границе република су биле јако добро направљене” (овде). „Да је било паметног човека овде (у Србији – сви додаци у заградама су моји) само се требало држати онога што су нам рекли из света” (овде). „Балкански ратови (1912‒1913) били су погрешни и ужасни” (овде). „Аустрија која ратује са Србијом (1914‒1918) и која је тежак непријатељ, али у истом тренутку треба да знате да је та Аустрија и демократска земља” (овде). „Историја је већ данас једна превазиђена категорија у свету” (овде). „Београд је (1993) препун људи који су дошли из разних западних делова земље (СФРЈ), препун је људи у маскирним униформама, пун је јунака, хероја ратишта. А међу њима је сваки други злотвор, убица” (овде). „Ми данас живимо као последњи народ на свету. Плашим се да је српска психа јако угрожена. Ви те људе (Србе) више не можете да посматрате као нормалне” (исто). „По мени, овде је реч не о колективној одговорности (Срба) већ о колективној кривици коју ће и наши праунучићи носити као тешко бреме” (овде). „Ови људи који опседају Сарајево сви морају бити кажњени, а целом народу се мора да утуви кривица” (овде). „И сетио сам се свог пријатеља Марка Ристића, који је за време окупације 1941. године сваком све бележио, јер рат је и свако се покаже у правом издању. Моја Kсенија (жена) и ја смо читаве тестове за идентификацију мишљења направили” (овде). „Kада гледам на ТВ те младиће – браниоце слободе (муслимане) – како изгледају, кад их упоредим са овим мрачним мамурним, полупијаним убицама (из РС) види се да су то два света, тако да, убеђен сам, победа је на вашој страни. Добићете рат, нема друге” (овде). „Мој отац Милан Богдановић, писац, критичар, примио је ислам не као веру, него као културу. Добио је име Мефаил Богдановић” (овде). „Ја као Србин мислим да је овог пута добро за српски народ да дефинитивно изгуби овај рат, тек након тога да се поврати свести, али, прво да добије добре батине” (овде). „И то о небеској Србији је чиста небулоза, примитивна варварска теологија коју причају црквени великодостојници, говоре о неким светим оцима и причају приче којих није било ни у 15. веку. Чиста некрофилија” (овде). „Моји утисци када сам посљедњи пут био у Београду (2002) и прошетао до чаршије према Саборној цркви били су стравични! Том приликом сам вид��о толике мантије да ме спопао ужас. Никада у Србији то тако није било. О српској цркви мислим све најгоре” (овде) „Слободан Милошевић је лопов, што се види и, наравно, убица, то се исто види. Милошевић је једна веома крвава будала” (овде). „О Kоштуници имам веома лоше мишљење. Он је један лудак, испражњен, преполовљен човек” (овде). „Режим у циљу тих лагарија користи и оно чудовиште, оног идиота Kустурицу” (овде). „Српску емиграцију представљају барабе, верски или политички фанатици ужасно анахрони, нема велике памети у српској емиграцији” (овде). „Дивни људи као што је Латинка Перовић, Соња Бисерко и људи из Београдског круга. Kажем им, требало би да се вратим, а њихов одговор (2002) на то је – Никако!” (овде) Тако можемо да ређамо до сутра. И шта да научимо од Богдановића? Да су Срби криви за све? Да је Кустурица „чудовиште” и „идиот”, а Латинка и Бисерко „дивни људи”? Да треба правити „тестове за идентификацију мишљења”, па после као Марко Ристић, по списку (јер, како рече Ристић, „правда укључује освету!”; овде)? Таман је све то толико истинито и праведно колико је и предлагач овог узорника Томислав Марковић „уметник”. Да бисмо схватили вредност предлагача, ево одломка из сочиненија својственог овом „уметнику” (овде): ”[…] У почетку беше јебање И јебање беше у Бога И Бог беше јебање Све је кроз јебање постало И без јебања ништа није постало […] Преко јебачког прејемства Kроз свето предање јебања Kоје се преноси с колена на колена С курца на курац Са Богом Јебачем Саваотом Заједничаримо кроз седам светих тајни јебања […] Ако говорим људским и анђеоским језицима А не јебем Онда сам као метал који звечи Или вибратор који бруји”… И тако даље, све у истом стилу, глупо и скаредно, приличније зидовима јавног нужника, но литератури. Међутим не, Марковић је за књижевног критичара Пешчаника „ангажовани песник”, прави ауторитет за „проблеме писања поезије након рата, у транзицији, у друштву оптерећеном порицањем свих врста” (овде). Тако се круг затвара. „Књижевни критичари”, „уметници” и „узори” један другог препоручују, све у настојању да нам промене свест, па да, како нас учи Богдан Богдановић, лепо „слушамо све што нам се из света каже”. Та производња колонијалне свести, колонијалних узора, заправо је много опаснија од оног двостиха из фолк певуљка. Од тог никоме неће фалити длака с главе, али од наметања колонијалног узора… Ево дела дијалога из Богдановићевог интервјуа датог Слободној Далмацији 30. 6. 1993. године (овде): Новинар: „Sanjate li još uvijek dan kad će se bombardirati Beograd, što ste još davno poželjeli?” Богдановић: „Znam mnogo Beograđana koji slično iz očaja kazuju: ᾿Daj, ako se već mora, neka nas bombardiraju, pa da rat privedemo kraju!᾿” Шест месеци доцније Богдан Богдановић напустио је Београд и из Беча пратио бомбардовање Србије 1999. године. Рат је заиста приведен крају. Србија је, пошто је по прижељкивању нашег меморијал-мајстора „прво добила добре батине”, постала колонија. А Богдан Богдановић постао је узор. Слободан Антонић

Слободан Антонић: Другосрбијанско наметање издајника као националних хероја - Видовдан Магазин

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Слободан Антонић: Другосрбијанско наметање издајника као националних хероја https://ift.tt/2rNAmCp, Слободан Антонић: Другосрбијанско наметање издајника као националних хероја Производња колонијалне свести, колонијалних узора, заправо је много опаснија од оног двостиха из фолк певуљка. Од тог никоме неће фалити длака с главе, али од наметања колонијалног узора… У почетку ми је била чудна сва та галама због „Цециних стихова“ у радној свесци за српски. Театрално презирање фолк музике као забаве нижих слојева („сељака”) и иначе карактерише другосрбијанске снобове из круга Двојке (овде). Aли, то је одлика и наших паланачких скоројевића, обожавалаца колонијалног белог господара (стога и јесу „кандидати за асимилацију”). „Гледај ти то“, помислих читајући Данас (овде, овде, овде) и Б92(овде, овде). „У овој земљи нема других проблема, па ни на симболичкој равни, него баш то. Не смета што застава ЕУ – колонијалне структуре која је запосела Балкан и Источну Европу – стоји иза леђа наших званичника приликом пријема странаца, напоредо с државном заставом. Не смета, дакле, наше истицање заставе државне уније које уопште нисмо члан, нити ћемо, вероватно, икада бити. Али баш много смета пар фолк стихова употребљених као пример за вокатив?“ Међутим, убрзо сам схватио да се не буне само снобови и „кандидати за асимилацију”. Побунило се и доста нормалног света. Људи су доживели „то са Цецом” као неку врсту удара на културу, као опасност од срозавања темељних вредности. Од школе се, наиме, очекује да ствара узоре. Ми желимо да нови нараштаји буду бољи од нас. Зато и хоћемо да узори наше деце буду „прави”. Неважно је што је, у овом случају, реч тек о примеру за вокатив. Неважно је и то што већина у Србији слуша ту врсту музике. Наш свет очигледно не жели да тако нешто деци у школама буде било какав вид узора. Овакав став је за похвалу и показатељ је извесног здравог разума нашег народа. Узори јесу важни. Још је важније ако смо свесни да се налазимо усред битке за узоре. Можда је то и кључна тачка културног рата који се води на разним пољима – од књижевности, до музике. Већ сам у овој рубрици (овде) помињао новог члана жирија НИН-ове награде који нас је подучио да ћирилица није део нашег идентитета. Ми бисмо као Срби, сматра он, остали „без пола мозга” ако бисмо се лишили не азбуке, већ опуса величина какви су „Крлежа, Kонстантиновић, Бора Ћосић, Дамир Kаракаш, Семездин Мехмединовић” и други (овде). Ето листе узора. Своју листу има и Томислав Марковић, „књижевник” и звезда Бетона и Е-новина. „Доста је било опсесије границама, тлом и крвљу”, почиње своју препоруку узора овај писац-активиста (овде). „Није битно у коликој, већ у каквој ћемо земљи живети”. (Важи ли то и за Американце и Британце? Или је пак то заповест само за Србе и Русе?). „Срби су потонули у параноју и теорије завере”, вели даље Марковић за народ коме он, очигледно, не жели да припада. „Ментално су заратили с читавим светом. Српски народ је разорио СФРЈ и започео низ ратова. Истина о тим ратовима треба да уђе у школске уџбенике”. „Неопходна је изградња споменика у центру Београда жртвама геноцида у Сребреници”, поручује овај евро-уметник. „Морамо из темеља да променимо вредносну оријентацију. Kосово није ни колевка српства, ни срце Србије, ни најскупља српска реч. Она је суседна држава.” Још нам Томислав препоручује: „Наши учитељи неће бити самозвани очеви нације, већ људи попут Димитрија Туцовића, Kоче Поповића, Марка Никезића. Боље би било читати издајнике, на пример, Радомира Kонстантиновића, Бору Ћосића, Слободана Благојевића или Богдана Богдановића. Једини лек лежи у делима издајника.” Богдан Богдановић (Извор: Википедија) И ово је својеврстан списак узора. Нико се на њему не налази случајно. На пример, Богдан Богдановић. Зашто баш он да нам буде „учитељ”? „Богдан је велики архитекта”, одговорио би на ово питање Марковић. „Он је борац против српског национализма.” Ово друго није нетачно, а прво – како се узме. Зависи од тога кога све сматрате архитектом. Богдан Богдановић је, наиме, у својој каријери пројектовао тек једну зграду (овде). Заправо, он је био дворски меморијал мајстор Ј. Б. Тита. Сва Богдановићева споменичка дела настала су у другој половини Титове владавине (1960‒1980). Тито га је, како Богдановић и сам сведочи, лично изабрао за некромајстора (овде). Основни разлог за то био је Богдановићев меморијални стил. Богдановићеве „некрополе”, наиме, као неутралне и апстрактне, одлично су се уклапале у Титову политику подизања споменика на стратиштима Срба без имена злочинаца и жртава. Рецимо Гаравице, где су усташе поклале преко 12.000 Срба из Бихаћа и околине. „Спомен подручје је обиљежено скулптурама Богдана Богдановића које не показују ко су биле жртве, вријеме кад су страдале, број жртава ни ко су били џелати” (овде). И данас у Википедији на енглеском, у одредници о Богдановићу, за споменик у Гаравицама стоји: „dedicated to the 12,000 civil Nazi victims” (овде; на споменику на Маркалама, наравно, стоји: „Na ovom su mjestu srpski zločinci 5. 2. 1994. ubili 67 građana Sarajeva”; а на споменику у Тузли пише: „Na ovom mjestu 25. maja 1995. godine srpski fašistički agresor je granatom prekinuo 71 mladi život“; овде и овде). Јасеновачки „камени цвет”, како пише хрватска Википедија, „karakterizira Bogdanovićevu želju – оn ne želi da se narodi prepiru i svađaju, nego da nakon užasa koji su se ovdje dogodili zavlada pomirenje i prestanak nasljeđivanja mržnje s koljena na koljeno” (овде). Зато је Богдановићев споменик на месту „највећег злочиначког пројекта у историји“, кога су извршили „најкрволочнија људска бића у целокупној историји човечанства“ (овде, стр. 99) неутралан и апстрактан. И савршено се уклапа у ревизионистичку музејску поставку данашњих хрватских власти о Јасеновцу (овде и овде). „Он је наш”, рекао је Броз за Богдановића (овде), не само због његове политички коректне естетике, него и због Богдановићевог педигреа „младог борца НОР-а”. Богдановић је, како сведочи Пеђа Ристић (овде), сам испричао како је прошао „испит код професора Дерока: демонстративно је поставио свој пиштољ на цртаћи сто. Друже Богдановићу, положили сте, одговорио му је Дероко”. Наравно да тај мезимац титоистичких власти није могао да разуме прави карактер „српског рата Атлантске империје (1991‒1999)”. Томислав Марковић задаје нам да читамо Богдановића као обавезну литературу. Добро, да видимо нека његова размишљања. „Авнојске границе република су биле јако добро направљене” (овде). „Да је било паметног човека овде (у Србији – сви додаци у заградама су моји) само се требало држати онога што су нам рекли из света” (овде). „Балкански ратови (1912‒1913) били су погрешни и ужасни” (овде). „Аустрија која ратује са Србијом (1914‒1918) и која је тежак непријатељ, али у истом тренутку треба да знате да је та Аустрија и демократска земља” (овде). „Историја је већ данас једна превазиђена категорија у свету” (овде). „Београд је (1993) препун људи који су дошли из разних западних делова земље (СФРЈ), препун је људи у маскирним униформама, пун је јунака, хероја ратишта. А међу њима је сваки други злотвор, убица” (овде). „Ми данас живимо као последњи народ на свету. Плашим се да је српска психа јако угрожена. Ви те људе (Србе) више не можете да посматрате као нормалне” (исто). „По мени, овде је реч не о колективној одговорности (Срба) већ о колективној кривици коју ће и наши праунучићи носити као тешко бреме” (овде). „Ови људи који опседају Сарајево сви морају бити кажњени, а целом народу се мора да утуви кривица” (овде). „И сетио сам се свог пријатеља Марка Ристића, који је за време окупације 1941. године сваком све бележио, јер рат је и свако се покаже у правом издању. Моја Kсенија (жена) и ја смо читаве тестове за идентификацију мишљења направили” (овде). „Kада гледам на ТВ те младиће – браниоце слободе (муслимане) – како изгледају, кад их упоредим са овим мрачним мамурним, полупијаним убицама (из РС) види се да су то два света, тако да, убеђен сам, победа је на вашој страни. Добићете рат, нема друге” (овде). „Мој отац Милан Богдановић, писац, критичар, примио је ислам не као веру, него као културу. Добио је име Мефаил Богдановић” (овде). „Ја као Србин мислим да је овог пута добро за српски народ да дефинитивно изгуби овај рат, тек након тога да се поврати свести, али, прво да добије добре батине” (овде). „И то о небеској Србији је чиста небулоза, примитивна варварска теологија коју причају црквени великодостојници, говоре о неким светим оцима и причају приче којих није било ни у 15. веку. Чиста некрофилија” (овде). „Моји утисци када сам посљедњи пут био у Београду (2002) и прошетао до чаршије према Саборној цркви били су стравични! Том приликом сам видео толике мантије да ме спопао ужас. Никада у Србији то тако није било. О српској цркви мислим све најгоре” (овде) „Слободан Милошевић је лопов, што се види и, наравно, убица, то се исто види. Милошевић је једна веома крвава будала” (овде). „О Kоштуници имам веома лоше мишљење. Он је један лудак, испражњен, преполовљен човек” (овде). „Режим у циљу тих лагарија користи и оно чудовиште, оног идиота Kустурицу” (овде). „Српску емиграцију представљају барабе, верски или политички фанатици ужасно анахрони, нема велике памети у српској емиграцији” (овде). „Дивни људи као што је Латинка Перовић, Соња Бисерко и људи из Београдског круга. Kажем им, требало би да се вратим, а њихов одговор (2002) на то је – Никако!” (овде) Тако можемо да ређамо до сутра. И шта да научимо од Богдановића? Да су Срби криви за све? Да је Кустурица „чудовиште” и „идиот”, а Латинка и Бисерко „дивни људи”? Да треба правити „тестове за идентификацију мишљења”, па после као Марко Ристић, по списку (јер, како рече Ристић, „правда укључује освету!”; овде)? Таман је све то толико истинито и праведно колико је и предлагач овог узорника Томислав Марковић „уметник”. Да бисмо схватили вредност предлагача, ево одломка из сочиненија својственог овом „уметнику” (овде): ”[…] У почетку беше јебање И јебање беше у Бога И Бог беше јебање Све је кроз јебање постало И без јебања ништа није постало […] Преко јебачког прејемства Kроз свето предање јебања Kоје се преноси с колена на колена С курца на курац Са Богом Јебачем Саваотом Заједничаримо кроз седам светих тајни јебања […] Ако говорим људским и анђеоским језицима А не јебем Онда сам као метал који звечи Или вибратор који бруји”… И тако даље, све у истом стилу, глупо и скаредно, приличније зидовима јавног нужника, но литератури. Међутим не, Марковић је за књижевног критичара Пешчаника „ангажовани песник”, прави ауторитет за „проблеме писања поезије након рата, у транзицији, у друштву оптерећеном порицањем свих врста” (овде). Тако се круг затвара. „Књижевни критичари”, „уметници” и „узори” један другог препоручују, све у настојању да нам промене свест, па да, како нас учи Богдан Богдановић, лепо „слушамо све што нам се из света каже”. Та производња колонијалне свести, колонијалних узора, заправо је много опаснија од оног двостиха из фолк певуљка. Од тог никоме неће фалити длака с главе, али од наметања колонијалног узора… Ево дела дијалога из Богдановићевог интервјуа датог Слободној Далмацији 30. 6. 1993. године (овде): Новинар: „Sanjate li još uvijek dan kad će se bombardirati Beograd, što ste još davno poželjeli?” Богдановић: „Znam mnogo Beograđana koji slično iz očaja kazuju: ᾿Daj, ako se već mora, neka nas bombardiraju, pa da rat privedemo kraju!᾿” Шест месеци доцније Богдан Богдановић напустио је Београд и из Беча пратио бомбардовање Србије 1999. године. Рат је заиста приведен крају. Србија је, пошто је по прижељкивању нашег меморијал-мајстора „прво добила добре батине”, постала колонија. А Богдан Богдановић постао је узор. Слободан Антонић

Слободан Антонић: Другосрбијанско наметање издајника као националних хероја - Видовдан Магазин

, https://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Слободан Антонић: Битка око узора https://ift.tt/2HWVVvk, Слободан Антонић: Битка око узора Производња колонијалне свести, колонијалних узора, заправо је много опаснија од оног двостиха из фолк певуљка. Од тог никоме неће фалити длака с главе, али од наметања колонијалног узора… У почетку ми је била чудна сва та галама због „Цециних стихова“ у радној свесци за српски. Театрално презирање фолк музике као забаве нижих слојева („сељака”) и иначе карактерише другосрбијанске снобове из круга Двојке (овде). Aли, то је одлика и наших паланачких скоројевића, обожавалаца колонијалног белог господара (стога и јесу „кандидати за асимилацију”). „Гледај ти то“, помислих читајући Данас (овде, овде, овде) и Б92 (овде, овде). „У овој земљи нема других проблема, па ни на симболичкој равни, него баш то. Не смета што застава ЕУ – колонијалне структуре која је запосела Балкан и Источну Европу – стоји иза леђа наших званичника приликом пријема странаца, напоредо с државном заставом. Не смета, дакле, наше истицање заставе државне уније које уопште нисмо члан, нити ћемо, вероватно, икада бити. Али баш много смета пар фолк стихова употребљених као пример за вокатив?“ Међутим, убрзо сам схватио да се не буне само снобови и „кандидати за асимилацију”. Побунило се и доста нормалног света. Људи су доживели „то са Цецом” као неку врсту удара на културу, као опасност од срозавања темељних вредности. Од школе се, наиме, очекује да ствара узоре. Ми желимо да нови нараштаји буду бољи од нас. Зато и хоћемо да узори наше деце буду „прави”. Неважно је што је, у овом случају, реч тек о примеру за вокатив. Неважно је и то што већина у Србији слуша ту врсту музике. Наш свет очигледно не жели да тако нешто деци у школама буде било какав вид узора. Овакав став је за похвалу и показатељ је извесног здравог разума нашег народа. Узори јесу важни. Још је важније ако смо свесни да се налазимо усред битке за узоре. Можда је то и кључна тачка културног рата који се води на разним пољима – од књижевности, до музике. Већ сам у овој рубрици (овде) помињао новог члана жирија НИН-ове награде који нас је подучио да ћирилица није део нашег идентитета. Ми бисмо као Срби, сматра он, остали „без пола мозга” ако бисмо се лишили не азбуке, већ опуса величина какви су „Крлежа, Kонстантиновић, Бора Ћосић, Дамир Kаракаш, Семездин Мехмединовић” и други (овде). Ето листе узора. Своју листу има и Томислав Марковић, „књижевник” и звезда Бетона и Е-новина. „Доста је било опсесије границам��, тлом и крвљу”, почиње своју препоруку узора овај писац-активиста (овде). „Није битно у коликој, већ у каквој ћемо земљи живети”. (Важи ли то и за Американце и Британце? Или је пак то заповест само за Србе и Русе?). „Срби су потонули у параноју и теорије завере”, вели даље Марковић за народ коме он, очигледно, не жели да припада. „Ментално су заратили с читавим светом. Српски народ је разорио СФРЈ и започео низ ратова. Истина о тим ратовима треба да уђе у школске уџбенике”. „Неопходна је изградња споменика у центру Београда жртвама геноцида у Сребреници”, поручује овај евро-уметник. „Морамо из темеља да променимо вредносну оријентацију. Kосово није ни колевка српства, ни срце Србије, ни најскупља српска реч. Она је суседна држава.” Још нам Томислав препоручује: „Наши учитељи неће бити самозвани очеви нације, већ људи попут Димитрија Туцовића, Kоче Поповића, Марка Никезића. Боље би било читати издајнике, на пример, Радомира Kонстантиновића, Бору Ћосића, Слободана Благојевића или Богдана Богдановића. Једини лек лежи у делима издајника.” И ово је својеврстан списак узора. Нико се на њему не налази случајно. На пример, Богдан Богдановић. Зашто баш он да нам буде „учитељ”? „Богдан је велики архитекта”, одговорио би на ово питање Марковић. „Он је борац против српског национализма.” Ово друго није нетачно, а прво – како се узме. Зависи од тога кога све сматрате архитектом. Богдан Богдановић је, наиме, у својој каријери пројектовао тек једну зграду (овде). Заправо, он је био дворски меморијал мајстор Ј. Б. Тита. Сва Богдановићева споменичка дела настала су у другој половини Титове владавине (1960‒1980). Тито га је, како Богдановић и сам сведочи, лично изабрао за некромајстора (овде). Основни разлог за то био је Богдановићев меморијални стил. Богдановићеве „некрополе”, наиме, као неутралне и апстрактне, одлично су се уклапале у Титову политику подизања споменика на стратиштима Срба без имена злочинаца и жртава. Рецимо Гаравице, где су усташе поклале преко 12.000 Срба из Бихаћа и околине. „Спомен подручје је обиљежено скулптурама Богдана Богдановића које не показују ко су биле жртве, вријеме кад су страдале, број жртава ни ко су били џелати” (овде). И данас у Википедији на енглеском, у одредници о Богдановићу, за споменик у Гаравицама стоји: „dedicated to the 12,000 civil Nazi victims” (овде; на споменику на Маркалама, наравно, стоји: „Na ovom su mjestu srpski zločinci 5. 2. 1994. ubili 67 građana Sarajeva”; а на споменику у Тузли пише: „Na ovom mjestu 25. maja 1995. godine srpski fašistički agresor je granatom prekinuo 71 mladi život“; овде и овде). Јасеновачки „камени цвет”, како пише хрватска Википедија, „karakterizira Bogdanovićevu želju – оn ne želi da se narodi prepiru i svađaju, nego da nakon užasa koji su se ovdje dogodili zavlada pomirenje i prestanak nasljeđivanja mržnje s koljena na koljeno” (овде). Зато је Богдановићев споменик на месту „највећег злочиначког пројекта у историји“, кога су извршили „најкрволочнија људска бића у целокупној историји човечанства“ (овде, стр. 99) неутралан и апстрактан. И савршено се уклапа у ревизионистичку музејску поставку данашњих хрватских власти о Јасеновцу (овде и овде). „Он је наш”, рекао је Броз за Богдановића (овде), не само због његове политички коректне естетике, него и због Богдановићевог педигреа „младог борца НОР-а”. Богдановић је, како сведочи Пеђа Ристић (овде), сам испричао како је прошао „испит код професора Дерока: демонстративно је поставио свој пиштољ на цртаћи сто. Друже Богдановићу, положили сте, одговорио му је Дероко”. Наравно да тај мезимац титоистичких власти није могао да разуме прави карактер „српског рата Атлантске империје (1991‒1999)”. Томислав Марковић задаје нам да читамо Богдановића као обавезну литературу. Добро, да видимо нека његова размишљања. „Авнојске границе република су биле јако добро направљене” (овде). „Да је било паметног човека овде (у Србији – сви додаци у заградама су моји) само се требало држати онога што су нам рекли из света” (овде). „Балкански ратови (1912‒1913) били су погрешни и ужасни” (овде). „Аустрија која ратује са Србијом (1914‒1918) и која је тежак непријатељ, али у истом тренутку треба да знате да је та Аустрија и демократска земља” (овде). „Историја је већ данас једна превазиђена категорија у свету” (овде). „Београд је (1993) препун људи који су дошли из разних западних делова земље (СФРЈ), препун је људи у маскирним униформама, пун је јунака, хероја ратишта. А међу њима је сваки други злотвор, убица” (овде). „Ми данас живимо као последњи народ на свету. Плашим се да је српска психа јако угрожена. Ви те људе (Србе) више не можете да посматрате као нормалне” (исто). „По мени, овде је реч не о колективној одговорности (Срба) већ о колективној кривици коју ће и наши праунучићи носити као тешко бреме” (овде). „Ови људи који опседају Сарајево сви морају бити кажњени, а целом народу се мора да утуви кривица” (овде). „И сетио сам се свог пријатеља Марка Ристића, који је за време окупације 1941. године сваком све бележио, јер рат је и свако се покаже у правом издању. Моја Kсенија (жена) и ја смо читаве тестове за идентификацију мишљења направили” (овде). „Kада гледам на ТВ те младиће – браниоце слободе (муслимане) – како изгледају, кад их упоредим са овим мрачним мамурним, полупијаним убицама (из РС) види се да су то два света, тако да, убеђен сам, победа је на вашој страни. Добићете рат, нема друге” (овде). „Мој отац Милан Богдановић, писац, критичар, примио је ислам не као веру, него као културу. Добио је име Мефаил Богдановић” (овде). „Ја као Србин мислим да је овог пута добро за српски народ да дефинитивно изгуби овај рат, тек након тога да се поврати свести, али, прво да добије добре батине” (овде). „И то о небеској Србији је чиста небулоза, примитивна варварска теологија коју причају црквени великодостојници, говоре о неким светим оцима и причају приче којих није било ни у 15. веку. Чиста некрофилија” (овде). „Моји утисци када сам посљедњи пут био у Београду (2002) и прошетао до чаршије према Саборној цркви били су стравични! Том приликом сам видео толике мантије да ме спопао ужас. Никада у Србији то тако није било. О српској цркви мислим све најгоре” (овде) „Слободан Милошевић је лопов, што се види и, наравно, убица, то се исто види. Милошевић је једна веома крвава будала” (овде). „О Kоштуници имам веома лоше мишљење. Он је један лудак, испражњен, преполовљен човек” (овде). „Режим у циљу тих лагарија користи и оно чудовиште, оног идиота Kустурицу” (овде). „Српску емиграцију представљају барабе, верски или политички фанатици ужасно анахрони, нема велике памети у српској емиграцији” (овде). „Дивни људи као што је Латинка Перовић, Соња Бисерко и људи из Београдског круга. Kажем им, требало би да се вратим, а њихов одговор (2002) на то је – Никако!” (овде) Тако можемо да ређамо до сутра. И шта да научимо од Богдановића? Да су Срби криви за све? Да је Кустурица „чудовиште” и „идиот”, а Латинка и Бисерко „дивни људи”? Да треба правити „тестове за идентификацију мишљења”, па после као Марко Ристић, по списку (јер, како рече Ристић, „правда укључује освету!”; овде)? Таман је све то толико истинито и праведно колико је и предлагач овог узорника Томислав Марковић „уметник”. Да бисмо схватили вредност предлагача, ево одломка из сочиненија својственог овом „уметнику” (овде): ”[…] У почетку беше јебање И јебање беше у Бога И Бог беше јебање Све је кроз јебање постало И без јебања ништа није постало […] Преко јебачког прејемства Kроз свето предање јебања Kоје се преноси с колена на колена С курца на курац Са Богом Јебачем Саваотом Заједничаримо кроз седам светих тајни јебања […] Ако говорим људским и анђеоским језицима А не јебем Онда сам као метал који звечи Или вибратор који бруји”… И тако даље, све у истом стилу, глупо и скаредно, приличније зидовима јавног нужника, но литератури. Међутим не, Марковић је за књижевног критичара Пешчаника „ангажовани песник”, прави ауторитет за „проблеме писања поезије након рата, у транзицији, у друштву оптерећеном порицањем свих врста” (овде). Тако се круг затвара. „Књижевни критичари”, „уметници” и „узори” један другог препоручују, све у настојању да нам промене свест, па да, како нас учи Богдан Богдановић, лепо „слушамо све што нам се из света каже”. Та производња колонијалне свести, колонијалних узора, заправо је много опаснија од оног двостиха из фолк певуљка. Од тог никоме неће фалити длака с главе, али од наметања колонијалног узора… Ево дела дијалога из Богдановићевог интервјуа датог Слободној Далмацији 30. 6. 1993. године (овде): Новинар: „Sanjate li još uvijek dan kad će se bombardirati Beograd, što ste još davno poželjeli?” Богдановић: „Znam mnogo Beograđana koji slično iz očaja kazuju: ᾿Daj, ako se već mora, neka nas bombardiraju, pa da rat privedemo kraju!᾿” Шест месеци доцније Богдан Богдановић напустио је Београд и из Беча пратио бомбардовање Србије 1999. године. Рат је заиста приведен крају. Србија је, пошто је по прижељкивању нашег меморијал-мајстора „прво добила добре батине”, постала колонија. А Богдан Богдановић постао је узор.

Слободан Антонић: Битка око узора Производња колонијалне свести, колонијалних узора, заправо је много опаснија од оног двостиха из фолк певуљка. Од тог никоме неће фалити длака с главе, али од наметања колонијалног узора……

, https://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Ко да ми отме из моје душе Вучића (у директном преносу) http://ift.tt/2DuQ8KD, Ко да ми отме из моје душе Вучића (у директном преносу) – Господине председниче, ја бих желео да останем на Косову и Метохији, али… – Решено, остајеш! – Не, нисте ме саслушали до краја… – Рачунајте да је и то завршено, никоме нећу дозволити да Вас понижава и саслуша до краја! – Не, не, не…хтео сам да кажем како немам… – Ђурићу, пиши: „Под хитно обезбедити човеку да и даље нема! Док сам ја председник сваки Србин ће на Косову и Метохији немати довољно, то Вам гарантујем!“ – Немам посла, господине председниче, то сам хтео да кажем. – Буди без бриге- нећеш га имати ни даље и немој да те неко лаже како ће бити другачије! Ако га и добијеш не секирај се- остаћеш без њега… – Није само посао, председниче, имам и петоро деце која… – Браво! Ђурићи записуј и подвуци: „Обезбедити човеку и шесто дете како би што више Срба остало на огњиштима…“ – У томе је и проблем, од куће ми је остало само огњиште, па ако може… – Наравно да може, а кад будеш у прилици сазидај и кућу, иде фебруар, биће вам хладно само крај огњишта човече! Неозбиљан си, бре! – Чиме, господине председниче кад… – Најбоље ти је од цигала, па изолација и блокови али ако немаш ваља и картон за неко време… – Не, мислио сам којим средствима да сазидам кад… – А, то…па рукама, а влада ће да обезбеди и мешалицу па лепо позовеш комшије на моби и… – Које комшије, председниче, они ми спале и то мало што успем да… – Ето видиш- ништа без комшија! Док год имаш ко да ти спали ниси сам а и држава је уз тебе… – Мислио сам на питање безбедности, не осећам се безбедним у… – Ето, чим нешто осећаш значи да смо већ доста учинили, а поврх свега добићеш и једног јелена, донација јагодинског зоо- врта да појачаш сточни фонд, па полако… – Не треба мени јелен већ слобода, господине председниче! – Слобода је, пријатељу, релативан, апстрактан појам, а јелен је оно што заправо теби треба али и не знаш да ти треба. – Ма, нећу јелена, хоћу нормалне услове да останем на својем… – Добро, хоћеш фоку ако нећеш јелена, мада лично мислим да је за опстанак Срба на Косову и Метохији важнији јелен, ал ако ти је већа вајда од фоке молим лепо… – Не тражим стоку, аман, већ слободу и мало мира да ми деца без страха прошетају по… – Завршено ти је и то- слободно нек шетају, само пази да их неко не нападне, знаш.. – О томе и говорим све време, господине председниче, али… – Не, говориш о некаквој фоки колико сам ја схватио, Ђурић је већ записао и рачунај да сутра стиже… – Ма, човече, ја бих само да радим, обновим дом, да ми деца одрастају слободно и да останемо на Косову и Метохији! – Па, ради, бре, ко ти брани?! Седиш овде и причаш већ пола сата уместо да си на послу… – Али, немам га, председниче, немам! – Па, зато и немаш што само седиш и причаш за разлику од мене који седим ко Деда Мраз с овим мојим вилењаком Ђурићем и испуњавам жеље… – Па, онда желим и да ми се врате отац, бр��т, стриц, ујак… – Вратиће се, не брини, сад ћу да пошаљем Ђурића да их потражи и… – Не, не, нису отишли нигде већ их је Харадинај одвео још пре… – А, на Српској листи су, јел? Лепо од њих, баш лепо… – Јесу, али не на тој већ на оној коју је Рамуш правио без права гласа против… – Па нису ни ови моји против ничега што Рамуш предложи, не разумем која је то паралелна српска листа..? – Она која се никад није вратила а има томе… – Ђурићу, бре, који су ти то који одлазе и не враћају се Рамушу, а?! Јесмо ли се тако договорили или да му се нађу увек кад је тешко..? – Можда човек мисли на оне које је Харадинај ’98. и 99. одвео да… – Извините, господине, не чујем Вас више баш најбоље, галама је, али за фоку не брините- стиже! Ваше је само да останете на огњишту и да не будете лењи већ сазидате кућу а за остало не брините- неће га бити ни у будуће! – А отац, брат, стриц, ујак… – Не чујем Вас најбоље! Шта сте рекли: „Парови“, „Задруга“…можете да уђете али мислим да је Ваша обавеза да останете на вековном огњишту, тешко је у ријалитију, не бисте Ви поднели те муке, Ристичевића смо после једног морали да убацимо у посланичку групу на рехабилитацију, али… – Нећу у ријалити, побогу, хоћу живот, само пристојан живот!!! – Пробајте ипак прво с фоком па да видимо како иде? Њу смо понели а за живот се нисмо баш припремили нада сам питао Ђурића шта народу на Косову и Метохији недостаје а он рекао: „Па, један циркус у директном преносу би био екстра“, зато смо и потоварили фоке, бамбије, јелене, читаву плејаду кловнова…а обећавам да ћемо за следећи пут наћи спонзоре и за живот, само да видим у чију надлежност то спада, не могу ја баш све сам…. Ђурићу, не дремај него пиши: „Пристојан живот, по могућности да није много прешао и да је релативно очуван…“ Ма, не знам ни ја шта му је то, дај му два сендвича, флашицу воде и неко чврсто обећање, можда је на то мислио, а..? Михаило Меденица, Два у један

Ко да ми отме из моје душе Вучића (у директном преносу) – Господине председниче, ја бих желео да останем на Косову и Метохији, али… – Решено, остајеш! – Не, нисте ме саслушали до краја… – Рачунајте да је и то за

, http://ift.tt/1rMQyM6