#Ројтерс | Explore Tumblr posts and blogs

schizopunkt · 4 years ago

Text

Declassified UK: Скривена „инфромациона“ политика Британије на Блиском истоку

Британска политика је била усредсређена на одржавање интерне „стабилности“ у државама Залива и на задржавање приступа кључним ресурсима од којих је зависила њена глобална моћ.

Зграда сената у централном Лондону, УК. Током Другог светског рата, британска влада је сместила Министарство информација у овој згради, путем ког је управљала својом пропагандном кампањом. Касније је постала инспирација за Министарство истине Џорџа Орвела у роману „1984“. (Фото: WikiCommons)

Аутор: Џон Мекивој (John McEvoy) Превод: Сабо Таби

Британска промоција „новинских“ служби на Блиском истоку више је била вођена обезбеђивањем комерцијалних интереса УК него геополитичким дуелом са Совјетским Савезом, показују декласифковани документи с краја 1960-их.

Британски званичници су доследно наглашавали важност доминације у етру да би контролисали енергетске ресурсе региона и одржали фаворизоване режиме на власти.

„Би-би-си“ је недавно открио да је влада УК позних 1960-их убедила новинску агенцију Ројтерс да оснује информативни програм на Блиском истоку, који је био тајно финансиран путем самог „Бибисија“. Државни емитер је у свом чланку тврдио да је разлог за ту операцију било остваривање победе у „пропагандном рату са Совјетским Савезом“.

Посредством сумњивог одељења министарства спољних послова под називом Одсек за информационo истраживање (Information Research Department, IRD; ОИИ), и уз помоћ егзекутиве „Бибисија“, британски званичници су развили префињене начине за „одржавање и проширење нашег утицаја“ путем „не-војног“ метода „информативних служби“ – које су у том региону отишле даље од хладноратовског ривалитета са Кремљом.

Шеф „Бибисијевих“ ваневропских служби, Сер Чарлс Куран (Sir Charles Curran), у обраћању колегама у новембру 1968. рекао је да је „инструмент“ за промовисање комерцијалних интереса УК било „ширење информација са циљем промовисања стабилности у нашим трговинским зонама“.

Он је додао: „То је, као што је увек био, интерес Британије да треба да постоји стабилност у што је могуће већем броју делова света, да бисмо могли да наставимо са трговањем без ометања“.

„Начин на који је то остваривано мењао се током година. Некада је то била „Источно индијска компанија“ или „Компанија Хадсон Беј“. Касније је то била Империјална војска. Све је то прошлост. Ја верујем да су услови исти, али се инструмент променио.“

Транскрипт говора који је одржао шеф Прекоморских служби Би-Би-Сија, Сер Чарлс Куран, у новембру 1968. (Национална архива УК)

„Велики финансијски интереси“

Жеља да се прошире британске „информативне“ службе на Блиском Истоку јавила се у време када су неки званичници УК били забринути због одлуке лабуристичке владе Харолда Вилсона (Harold Wilson) да пов��че војне снаге „источно од Суеца“, посебно из заливских држава чији су владари били изразито зависни од подршке Вајтхола.

У октобру 1968, британски „информациони официр“ Едвард Хендерсон (Edvard Handerson) писао је из резиденције УК у Бахреину да „смо сада забринути због … нашег повлачења из зоне у којој имамо тако велике финансијске интересе“.

Он је додао: „Од највеће је важности да се одржи добра арапска телепринтерска служба у овом рејону. Почетак њеног рада овде је годинама уназад био највећи добитак на информационом пољу.“

УК је потрошило милион фунти за изградњу проширене писте на бахреинском аеродрому „да би се обезбедио његов опстанак као комуникацијског центра“. Британски званичник је такође саветовао диктатора те земље да „наметне визна ограничења британским новинарима“ да би се спречио излазак информација које би могле да „поремете унутрашњу сигурност“. Он је додао: „Ништа не би требало да наруши мир у Бахреину“.

Сумирајући тајне преговоре између „Бибисија“ и „Ројтерса“, бивши челник Источног сервиса „Бибисија“, Гордон Вотерфилд (Gordon Waterfield), написао је да: „Премда је постојала хитна потреба да се сачува новац, [британска влада] ће, претпостављам, узети у обзир да је посебно важно у овом тренутку да области попут Персијског залива, Саудијске Арабије, Јужне Арабије и Либије треба да добију добар сервис на арапском.“

Преговори су наишл�� на препреку крајем 1968, ипак, када је министарство спољних послова сазнало за „Ројтерсове“ ��ланове оперисања изван Каира, и смањења броја сати свакодневног информативног сервиса на Арапском.

Са Египтом којим је тада владао Гамал Абдел Насер, bête noire (најомраженије личности, прим. прев.) УК на Блиском истоку ког су настојали да збаце, британски званичници су бринули да ће, у Каиру, Ројтерс бити „рањив на тајно мешање, цензуру и ометање“.

Званичници су посматрали Насера као нарочиту претњу британским интересима с обзиром на његово поседовање моћног радио трансмитера, који је користио да подстиче панарапско јединство широм региона. Један официр за информације је протестовао зато што ће кључни регионални ресурси Британије бити најпогођенији: „Управо у овим областима где [влада УК] настоји да оствари политичке дивиденде од овог сервиса (тј. у Заливу) вероватно ће доћи до приговора сервису који се емитује из Каира.“

Тадашњи председник Египта, Гамел Абдел Насер, поздравља присталице у Каиру након проглашења Компаније Суецки канал, 1. августа 1…. . Насеров независни национализам га је учинио британским bête noire на Блиском истоку (Фото: WikiCommons)

Инвестиције у Залив

Савезништво УК са САД такође је било чинилац британског планирања. Амбасадор УК у Вашингтону, Сер Патрик Дин (Sir Patrick Dean), био је забринут због тога што је „наш специјални однос зависио од наших ресурса у областима у којима смо имали посебан entrée на Блиски исток и југоисточну Азију. Да су били свесни чињенице да смо наше новинске службе стављали под египатску контролу, мислим да би их ��о узнемирило.“

Један британски званичник се надао да, „пошто смо толико дуго штитили огромне инвестиције САД у области Залива, не бих искључио могућност да ће [САД] бити спремне да нам помогну у финансирању новинске агенције / емитерског сервиса у Заливу“.

Официр за информације РА Бароуз (RA Burroughs) је, у међувремену, сматрао да би оптерећење требало пребацити на „нафтом богате шеике који ће изградити моћан радио трансмитер“ у Заливу „где се налази огромна већина наших интереса“, и за које би требало доделити „мастан уговор“.

Споразум са Ројтерсом је на крају постигнут почетком 1969. У замену за „отказану“ подршку владе УК која је каналисана „кришом посредством „Бибисија““, министарство спољних послова је очекивало од Ројтерса да се „повинује позадинском управљању у Лондону“. Овај утицај „би текао, на врховном нивоу, од Ројтерсове спремности да консултује и слуша изнесена мишљења о њиховом раду“.

Тек је у јануару 2020. „Бибиси“ коначно обавестио јавност о свом тајном договору, и чак и тада је уклонио све неугодне детаље интерних дискусија између званичника УК тврдећи да су „британске дипломате на Блиском Истоку … желеле ‚објективан и тачан сервис високог квалитета‘ за борбу против онога што су описали као ‚прорачунате фабрикације‘ из ‚пристрасних‘ агенција“.

У ствари, подробније читање декласификованих докумената показује да је британска „информациона“ политика на Блиском Истоку била усредсређена на одржавање интерне „стабилности“ у државама Залива и да је Британија углавном настојала да задржи приступ кључним ресурсима на којима је почивала њена глобална моћ. Борба против „совјетске пропаганде“ једва да се спомиње у документима.

Харолд Вилсон (Harold Wilson), лабуристички премијер Британије од 1964-1970. Жеља да се прошири „информациони“ сервис на Блиском истоку у време када су званичници УК били забринути због одлуке Вилсонове владе 1968. да повуче војне снаге УК из земаља „источно од Суеца“, посебно заливских држава чији владари су били дубоко зависили од подршке Вајтхола. (Фото: ВикиКомонс)

Дугорочна политика

Британска влада је већ неко време користила „информациону“ политику за промоцију својих интереса. 1995. министар иностраних послова Харолд Мекмилан (Harold Macmillan) је изјавио у вези са Блиским Истоком: „Ми треба да промовишемо интерну политичку стабилност и посебно да утичемо на појединце тако да јавно мишљење не постане до те мере непријатељки настројено према нашим нафтним компанијама да њихове комерцијалне операције [sic] постану немогуће“.

Слична забринутост је изражена четири године раније, када се УК противило настојањима Ирана да национализује своју нафтну индустрију, на челу са демократски изабраним премијером Мохамедим Мосадеком.

Званичник Форин офиса је приметио у марту 1951. да: „би било корисно мотивисати персијски сервис „Бибисија“ у садашњој фази нафтног питања“. Званичник је предложио неколико аргумената које би требало са следи „Бибиси“, „укључујући фокус на финансијске губитке, штету по међународну репутацију Ирана и штетне последице по индустрију у целини“.

Три дана касније, исте те тачке су емитоване у Ирану од стране „Бибисијевог“ персијског сервиса.

И 1978, када је британска влада губила поверење у шахову способност да се одржи на власти извештавање „Бибисија“ је постало више критички расположено према њему, британски амбасадор у Ирану Ентони Парсонс (Anthony Parsons) је у тајности захтевао да САД изврше притисак на премијера Џејмса Калахана (James Callaghan) да „Бибиси“ доведе у ред.

Још један тајни документ САД који је објављен од стране Викиликса показује да су британски званичници одвели амбасадора САД „на страну“ у новембру 1979. „и изнели му уверавања да ће наставити са стриктним надгледањем „Бибисијевог“ сервиса на персијском језику да би се осигурала апс��лутна тачност“.

„Након уобичајених упозорења у погледу „Бибисијеве“ независности“, један британски званичник је „добровољно јавио“ амбасадору САД „да он озбиљно схвата наше становиште о тачности“. ДМ

Џон Мекивој (John McEvoy) је независни новинар који је писао за „Интернешнал хистори ривју“, „Канари“, „Џакобин“ и „Магазин Трибјун“.

#UK #Bliski Istok #Propaganda #Mediji

1 note · View note

palankaonline · 6 years ago

Link

Устанак против „нове аристократије“ Од демократије је, заправо, преостала само једна „гигантска обмана“. Пример такве обмане је и сам Макрон Током америчке председничке кампање 2016. године Хилари Клинтон се наругала народу, „Трамповим бирачима“, називајући их „шачицом очајника“. То су они који мрзе – безразложни „мрзитељи“ свега и свачега: „расисти, сексисти, хомофобични, ксенофобични, исламофобични…“ У својој књизи под насловом Шта се десило (What Happened) Клинтонова тврди да је ова „грешка“ била један од кључних разлога њеног пораза. „Грешка“ је у ствари несмотреност: Клинтонова је погрешила зато што је свој презир према малим, „свакодневним Американцима“ исказала јавно. За либералну штампу, то је она „радничка“ и „рурална Америка“, достојна једино подсмеха или сажаљења, која је здушно подржала Трампа и одлучила исход председничких избора. У пакету хакованих мејлова које је објавио Викиликс, шеф њене кампање Џон Подеста каже да зна да су јој се већ смучили ти мали „свакодневни људи“, али да, макар на почетку кампање, треба да каже нешто у њихову корист, како би постала „хероина обичних“, а не (искључиво) симбол омражених елита. Заиста, како сакрити мучнину коју елита осећа према народу, посебно ако изрази такве врсте гађења обезбеђују аплаузе, неподељено одобравање и издашне донације богатих и моћних? Клинтонова је ове речи изговорила на Менхетну, на окупљању елите супербогатих ради прикупљања новца за њену председничку кампању. ПСИХОПАТЕ У ВРХУ ВЛАСТИ Ни Емануел Макрон није „човек из народа“. Напротив, у време „јефтиног популизма, политичара који се плаше суда људи који с тешкоћом читају и таблоиде“, читамо у једном београдском недељнику, „он је јасно стављао до знања ко је, одакле долази и с поносом је причао о својој баки с којом је слушао Шопена и пио топлу чоколаду, о свом образовању, успесима, каријери“. Био је, како наводи коментатор, „довољно храбар“ да призна да не потиче из радничке средине. Психијатар Адријано Сегатори о томе има другачије мишљење: његова анализа указује на псих��патску структуру личности француског председника. У корену тога је трауматско искуство из ране адолесценције, последица „завођења“ од стране знатно старије и доминантне жене, „завођења које је било и физичко и психичко“. Макрон је као адолесцент постао жртва педофилије. Последица тога је нарцисоидност и осећање свемоћи које се јавља „када су табуи и све границе прекорачене“: „Наравно, ово осећање свемоћи се јавило унутар богатог буржоаског друштва… Да се то догодило у пролетерској друштвеној средини, коју Емануел Макрон дубоко презире, он би био уништен и под надзором социјалних служби, а Брижит Макрон у затвору.“ Квалификација „психопата“ није увреда, упозорава италијански психијатар. То је психијатријска дијагноза. Није ни препрека за друштвени успех. Под извесним условима, „уколико је добро организован са културне и социјалне тачке гледишта, психопата се може успети на сам врх владајуће класе у политици или финансијама“. Емануел и Брижит Макрон приликом посете Музеју геноцида у Јеревану, 11. октобар 2018. Он се може успети на сам врх, али психопати не треба веровати: „Психопата није достојан поверења… Он се не каје. Када говори о сиромашнима или вређа раднике на северу Француске, сводећи их на `пушаче и алкохоличаре`, када деградира жене, спуштајући их на ниво незналица, враћамо се на идеје које је савршено објаснио Жак Лакан“. НЕЈЕДНАКОСТ НЕЗАБЕЛЕЖЕНА У ИСТОРИЈИ Емануел Макрон није усамљен у свом презиру према радничкој Француској, према „алкохоличарима“, „пушачима“ и „незналицама“. Заправо, он је пре типичан пример своје касте. У питању је синдром од кога су масовно оболеле глобалистичке елите, такозвана „Давос класа“. Према речима новинарке Љиљане Смајловић, прави симбол те „Давос класе“ ��у Клинтонови: „Клинтонови су толико дуго на различитим нивоима власти да они отеловљују ту такозвану `Давос класу`, односно крем глобалног, планетарног друштва у ком се преплићу холивудске звезде, шефови држава, технолошки и други милијардери… То су умрежени људи који владају добрим делом света. Сви су повезани, сви размењују услуге и тргују утицајем, то је елитни клуб са својим правилима и поимањем морала.“ „Давос класа“ живи по сопственим правилима и у сасвим другачијој стварности, поуздано удаљена и изо��ована од народа, од „обичних људи“ с којим има мало тога заједничког и према којима, углавном, осећа мучнину и дубоки презир. „Глобалистичка аристократија“ не пати ни од емпатије према сиромашним. Да није тако, не би била могућа друштвена неједнакост каква до сада није забележена у историји. Прошле године у Давосу, на највећем светском окупљању либералних елита, изнет је запрепашћујући податак: да свега осморо појединаца располаже са богатством од 426 милијарди долара, баш као и 3,6 милијарди најсиромашнијих на планети. Односно, да један одсто најбогатијих поседује колико и осталих 99 одсто. Тај један одсто је 2017. присвојио укупно 82 одсто новоствореног богатства. Наравно, они нису ти који су га створили; друштвено богатство се ствара радом. „Ниједан фараон, цезар, кан, цар, шах, султан, краљ није успео да створи свет толиких разлика“, додаје Слободан Рељић. „Никад и нигде“. Али ни то није врхунац: „Врхунац је апсолутна безосећајност либералног света пред том чињеницом“. ЕЛИТА У ТРАНЗИТУ Александар Дугин се у својој анализи популизма и популистичких покрета позива на америчког социолога Кристофера Лаша (1932-1994), који је у делу Побуна елита и издаја демократије (1994) већ описао „новолевичарске“, у ствари, савремене глобалистичке елите. То је прецизна анатомија једне друштвене класе. Лаш говори о широком слоју посредника, банкара, финансијера, консултаната свих врста, публициста, новинара, уредника, забављача, редитеља, поп-звезда, телевизијских продуцената, политичара, професора универзитета… Свима њима је заједничко то што „живе у свету апстрактних концепата и симбола, који се протежу од цена на берзи до визуелних приказа какве стварају Холивуд и Медисон авенија…“ Та „нова (глобалистичка) аристократија“ настањује „специјализоване географске џепове“, њени припадници комуницирају искључиво између себе; једини њихов додир с народом, са локалним становништвом је онај са „личном послугом“: обезбеђењем, куварима, чистачима базена, собарицама… Они су космополити који сматрају да ником не дугују ништа, ни прецима ни потомцима, и не припадају ниједној традицији, поготову не националној. Пригрлили су мултикултурализам, који им нуди једну „пријатну слику глобалног базара“. „Њихова лојалност – ако тај израз у овом контексту већ сам по себи није анахрон – јесте ��нтернационална, а не регионална, национална или локална. Имају много више тога заједничког са својим парњацима у Бриселу или Хонгконгу, него са масама Американаца који се још нису укључили у мрежу локалних комуникација.“ „Мултикултурализам“ је за њих „егзотична кухиња, егзотично облачење, егзотична музика, егзотични племенски обичаји, који се могу пробати насумце, без сувишне запитаности и без одговорности“. Њихов поглед на свет у суштини је туристички, они су овде само у транзиту. Брачни пар Клинтон на предизборном митингу у Де Мојну, Ајова, 1. фебруар 2016. (фото: Ројтерс) Фатално удаљени од физичке стране живота, изгубили су „свако поштовање према поштеном мануелном раду“. Од своје фундаменталистичке идеологије направили су „науку“ која се предаје на универзитетима будућим припадницима исте те елите. Они уништавају културу, „европски логос“, будући да је према њиховом мишљењу читава европска традиција заснована на „мизогинији“, „сексизму“, „расизму“, „национализму“, „хомофобији“… Те „елите говоре искључиво саме себи“ и „причају на сопственом дијалекту“. Ко не користи њихов језик – „родна дискриминација, хомофобија, сексизам…“ – осетиће на својој кожи гнев „нове аристократије“. Изнад свега, они презиру народ из кога су поникли, радничку класу, сељаштво – све оне којима и дугују свој положај у друштву. „Нова аристократија“ не схвата да је она само корисник рада читавих покољења произвођача и верује да све своје привилегије дугује једино самој себи. Тако су се претворили у „изопачену руљу“, која представља основу модерне глобалистичке елите, а та „елита“ данас уништава саме темеље цивилизације. Сада је у току (популистички) „устанак периферије друштва против његовог центра“ (А. Дугин). Макрон је, као и Хилари Клинтон, истински је представник те „нове елите“. Он је „последњи глобалиста“. Зато се бес демонстраната усмерава против њега. Он је и симбол и сам врх власти која се заувек одвојила од народа. СВЕТИ БОЖЈИ ГНЕВ Насупрот таквој глобалистичкој елити, бројчано занемаривој мањини, стоји нејасно дефинисан и двојако схваћен „народ“ – анонимна и бесловесна маса, она у чије име елита спроводи своје друштвене експерименте и „усрећитељске пројекте“. С друге стране, ова маса се састоји од „доказаних нерадника, лезилебовића и неспособњаковића“, „неписмених“ и „необразованих“, као и оних који „немају шта да понуде на тржишту рада и услуг��“. То је растућа већина „губитника транзиције“ ка обећаном либералном рају. Користећи термине из доба Француске револуције, то су „голаћи“, санкилоти (sans-culottes), дословно: „они који немају панталоне“. У време „савезничке интервенције“ у Либији, француски „нови филозоф“ и идеолог глобализације Бернар-Анри Леви бескомпромисно је стао на „страну народа“, а против „диктатора Гадафија“: „Гадафи је тај који води рат. Савезнички бомбардери спречавају Гадафија да води свој рат. Рат против властитог народа…“ Тада су и амерички и француски бомбардери били „на страни народа“. Поздравио је и кијевски „Мајдан“. Тамо се, према филозофу, десила народна револуција у којој је „рођена нова Украјина“. Само један дан после првог великог протеста Жутих прслука (18. новембра), овај „нови филозоф“ је у говору на Националној конвенцији CRIF – Заједнице јеврејских организација Француске – прецизније описао свој однос према „народу“: „Кажу, зар не, да се тамо изражава народ? Зар у демократији немамо свету дужност да се ставимо на страну народа?“ Одговор је пажљиво одмерен: „Па… и да и не“. Демократија има два лица – једно у Либији и Украјини, које су после „ослобођења“ потонуле у хаос и безакоње, захваљујући, између осталог, и залагању „новог филозофа“ – сасвим другачије лице у Француској. Овде је то „играње с ватром“. Бернар-Анри Леви „Мислим да морамо смоћи храбрости да кажемо и једном заувек утврдимо да је демократија, наравно, суверенитет народа и поштовање његове воље, али није само то.“ Народ може злоупотребити свој суверенитет, упозорава Леви у емфази библијског пророка, а у том случају ће се на њега сручити „свети Божји гнев“: ,,…демократија је много више од поштовања права гласа већине народа… Јеврејска мисао афирмише тај став, поштује народ све док он не злоупотребљава свој суверенитет и, на пример, не поштује законе усвојене на Синају. Против оног народа који не поштује ништа осим себе самог и каже: ми смо народ, и будући да смо народ имамо сва права, апсолутно сва права, па и право на кршење закона, против тог народа се диже свети Божји бес.“ ЖУТИ ПРСЛУЦИ –СИМБОЛ ПАУПЕРИЗАЦИЈЕ Такво „свето право“ је, на пример, „право остатка народа, посебно мањина, да постоје“. Тај „остатак народа“, упозорава Леви, може доћи у позицију „непријатеља народа“. „Остатак народа“ или „мањина“, то су у овом случају глобалистичке елите, „фракција на власти у Француској“. Покрет Жутих прслука је јасно усмерен против такве мањине „народних непријатеља“: „против клике глобалиста која је преузела управљање државом и владом против воље и интереса народа“. Управо зато, закључује Леви, „народ (више) не може имати све привилегије и овлашћења; институције у Републици, у демократији… створене су како би ограничиле овлашћења, сва овлашћења суверена – укључујући и суверени народ или фракцију народа која се представља као портпарол других фракција, блокира земљу и позива председника да поднесе оставку“. А то је недопустиво. У том случају, на такав народ ће се обрушити „света Божја срџба“, у виду бруталних полицијских акција, кордона, праћених премлаћивањем и сузавцем – или нешто још горе. Упркос чињеници да Жуте прслуке подржава око 80 одсто Француза, овако первертирана логика налаже председнику „свету дужност“ да демонстрације сузбије силом и одбије било какве преговоре. По било коју цену. „Сада се поставља само једно питање – подржавате ли, или не, институције Републике, снаге реда, демократски изабраног председника? Све остало је само бла-бла…“ За разлику од сложене интелектуалне акробатике Бернар-Анри Левија, филозоф Мишел Онфри сасвим отворено указује на стварне разлоге побуне у Француској: „Жути прслуци су симбол пауперизације… Сиромашни су бивали све сиромашнији и ��ројнији, а богати све више богати и све мање бројни; ево шта је пауперизација. Царство Мастрихта (данашња Европска унија) је творевина кловнова Карлоса Госна чији је посао пауперизација. А Макрон је један од њих. Новинари мејнстрим медија тврде да је порука Жутих прслука конфузна, невидљива, нечитка, вишеслојна, контрадикторна. Али не, није. Она је чак врло јасна: оно што Жути прслуци осуђују, то је једноставно пауперизација“. Влади су упутили петицију у којој јасно дефинишу сопствене захтеве. Као у револуционарној 1789, ове захтеве називају „народним директивама“, опомињући посланике у Скупштини и председника да су они само представници народа. „То је покрет народа“, закључује један коментатор, „али не читавог народа“. То је онај „део земље који се обично не види. Да би се видели, они облаче упадљиве жуте прслуке, нешто што сваки возач мора имати у свом аутомобилу“. Побуњеници не долазе из великих урбаних центара (тамо станују богати), већ из мањих градова и сеоских подручја. Жути прслуци су постали глас те презрене, радничке и сељачке Француске. И то је већ довољан разлог да их као „ниже класе“ презру „урбане“, „либералне и просвећене“ елите. У медијима и на друштвеним мрежама они им се сада подсмевају као „свињоглавим“, „имбецилима“ и „француском дну“. НОВА ФРАНЦУСКА РЕВОЛУЦИЈА Као и сви друштвени покрети, и овај има дугу предисторију. Пауперизација о којој говори Онфри започела је под Митераном, а наставила се под његовом „кавијар левицом“. Пауперизација је непосредна последица глобализације и њених друштвених експеримената. „Друга француска револуција“, тврди руски политиколог Валериј Коровин, „почела је неприметно, иако је била видљива издалека.“ Глобалистичке елите су предуго игнорисале француске раднике, доносећи све монструозније и монструозније законе и не придајући никакву пажњу манифестацијама незадовољства: „Ви сте још живи? Подићи ћемо цене горива. Још се увек осећате као Французи, исказујете национални понос, гласате за Марин Лепен? Добро, додајте још миграната.“ Демонстрант у жутом маше француском заставом, Париз, 1. децембар 2018. Током неколико деценија изгледа да су сви либерални рецепти опробани у Француској. „Ево шта је Liberte у својој лепоти и пуноћи“, каже Коровин. „Корпоратократија, коју је утврдио режим успостављен од стране глобалне олигархије, бившег америчког `економског убице` Џона Паркинса, дуго је игнорисала француске масе, само повећавајући економску репресију, на позадини друштвених експеримената ка дехуманизацији. Изгледа да је Француска постала поље свих либералних експеримената. Није изненађујуће што је то довело до побуне.“ Коментатор листа Фигаро упозорава да ово није спорадичан револт, нека успутна jacquerie (сељачка буна), него револуција. ЗВЕРСКИ ОСМЕХ ПРАВОГ КАПИТАЛИЗМА Социјализам (комунизам) на истоку је нестао, а страх од комунизма био је једини разлог због кога је капитализам показивао људско и насмејано лице. Сада ти разлози отпадају. Више не постоји ни демократија, тврди италијански писац Ђулијето Кјеза, већ само њен „церемонијални привид“, у коме се, додуше, још понегде може гласати, али гласање нема никаквог значаја, јер они који гласају уопште не знају за кога гласају. Од демократије је, заправо, преостала само једна „гигантска обмана“. Пример такве обмане је и сам Макрон. Они малициозни га пореде са Маријом Антоанетом, која је, према легенди, незадовољницима предлагала да једу колаче кад већ немају хлеба. Макрон и његова супруга су, пише француска штампа, само на козметичке третмане месечно издвајали око 10.000 евра. Поскупљење горива је тек кап која је прелила већ препуну чашу. Или „сламка која је камили сломила леђа“. Поскупљење горива од двадесетак процената, уосталом, није занемарљив трошак за оне који живе у „периферној Француској“. Макронове реформе укључују промене радног законодавства (увек на штету радника), затварање болница, школа, пошта и железничких станица у „руралним срединама“ – као и стални раст животних трошкова, намета и дажбина на ионако ниске и прениске зараде, због којих се „улази у минус 10. у месецу“. Њихова директна последица је осиромашење – радника, сељака, ситних предузетника и занатлија, који већ преживљавају с тешком муком – свих оних које влада презриво назива „улицом“. „Сада је разлога за промену владе и распуштање парламента стотину пута више (него у време кад је Макрон доведен на власт)“, наставља Коровин, „али зверски осмех стварног капитализма више не изводи церемоније са масама“. Не постоји више никаква идеја, „јер идеје у свету освајачког капитализма више нису важне. Постоји само једна идеја – профит олигархијске мањине, а остали нека преживљавају како хоће“. Или како могу. Зато је „нова француска револуција борба за опстанак, за остатке бар неке правде, за право народа да имају глас и остану људи. Али, то је и револуција против глобализације која умире, коју чак ни амерички председник Доналд Трамп данас више није спреман да подржи“. ОД ПАЛАТЕ ДО ГИЉОТИНЕ Историја свих масовних покрета, устанака и револуција показује да су они подложни манипулацији. Немогуће је предвидети будући ток и исход покрета Жутих прслука. Овде се, невидљиви, испреплићу веома различити, па и противуречни интереси и утицаји. Покрет може бити сузбијен силом, или расточен изнутра, оштрица незадовољства може отупити или се сломити. Али замајац је покренут, а разлози који су до њега довели неће нестати. Напротив. А то су лоше вести не само за Европу (Европску унију), него и за читав Запад. У основи, реч је о краху неолибералног пројекта, пројекта који је започео још касних 70-их, са „реганомиком“ и „срамним тачеризмом“. Тај концепт је сада дошао до свог краја, исцрпео је све своје могућности и може бити одржаван, и то још само неко време, искључиво силом. Отада до данас на Западу, упркос обећању „плиме која ће подићи све чамце“ (у будућности је требало да „сви постану милионери“), реални приходи и квалитет живота на Западу опадају, и то за огромну већину популације. И то је будућност капитализма коју је предвиђао Карл Маркс, ка пауперизацији. Средња класа (на Западу) више не постоји. Постоји само осиромашење за огромну већину становништва и енормно богаћење за изразиту, и све малобројнију, мањину. Демонстранти у Паризу носе натпис „Не Макроне, демократија јесте улица“, 1. децембар 2018. Толико изражена неједнакост неминовно изазива озбиљне социјалне конфликте и потресе. Савршено изолована „класа Давоса“ која живи у свом „друштвеном џепу“, „глобалистичка аристократија“ о којој је било речи на почетку овог текста, више не живи у реалности. Барем не у оној у којој живе француски радници. Коментатор немачког Велта је недавно упозорио: „Мехур је пукао. Мирис стварности је прокуљао из клима-уређаја и продро до последње куле од слоноваче. Оно што се десило у САД, предстоји и Европи: устанак против самозваних старатеља, елита уљуљканих у мехур од сапунице који се састоји од привилегија и предрасуда… То није само опраштање од демократије, то је почетак краја дуге ере охолости. Reality welcome!“ Градић Ле Пи-ан-Веле, 500 километара удаљен од Париза, „до кога политички шокови из престонице обично не допиру“, био је вандализован у сукобима полиције и побуњених грађана, у којима је летело камење и Молотовљеви коктели. Ив Русе, представник департмана От-Лоар у влади, тврди: „Демонстранти су били спремни да убијају“. Међутим, досадашњи биланс нереда, о чему француски медији радије ћуте, укључује најмање четворо мртвих и 156 повређених (од чега 23 полицајца). Отрежњење у таквим случајевима обично долази прекасно. Историја обилује таквим примерима. Пут од палате до вешала или гиљотине није дуг. Њега је, понекад, могуће прећи за само један дан. Да ли зато Французи током протеста доносе гиљотину на париске тргове? Може ли Макрон да схвати то злокобно упозорење? Историјска аналогија је веома непосредна. Борис Над je писац, публициста и колумниста недељника Печат. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња ,,Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018). Ексклузивно за Нови Стандард. Извор Нови Стандард Тагови: Бернар Анри Леви, Борис Над, Макрон, Хилари Клинтон, Александар Дугин, Париз, Емануел Макрон, Ђулијето Кјеза, Давос Класа, Валериј Коровин, Кристофер Лаш

Устанак против "нове аристократије" - Нови Стандард Пут од палате до вешала или гиљотине није дуг. Њега је, понекад, могуће прећи за само један дан. Да ли зато Французи током протеста доносе гиљотину на париске тргове? Може ли Макрон да схвати то злокобно упозорење? Историјска аналогија је веома непосредна.

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Новости #Србија #Вести #Паланка на вези #S

0 notes