#Константиновић

[vaseljenska]

Два кључна разлога због којих српским патриотама ударају печат – фашиста

Два кључна разлога због којих српским патриотама ударају печат – фашиста http://www.vaseljenska.com/drustvo/dva-kljucna-razloga-zbog-kojih-srpskim-patriotama-udaraju-pecat-fasista/

[mentalnahigijena]

НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ - !! ЦРНОГОРСКО ДРУШТВО ЗА НАРОДНА ПРАВА Примили смо статут друштва ко је се 13. маја о. г. основано у Женеви. Износимо овдје начела којима ће се друштво руководити у своме раду и искрено желимо нај бољи напредак родољубивоме удружењу. — 1.) Ослобођење народа у Црној Гори с правом слободног народног опредјељвања у најширим границама слободе. — 2.) Заступати гледиште уједињења нашег народа на основи федерације, са слободним самоопредјељивањем свију наших југословенских земаља. — 3.) Осиђивати, радити и устајати противу свију тежња, пактова и декларација, ма са које стране оне долазиле, којима се жели народу у Црној Гори одузети слободна воља и право учешћа у рјешавању о његовој будућности, а нарочито осудити крфску деклармцију којом се не признаје суверенeтeт Црне Горе и њеног народа. — 4.) Осудити рад самовласног црногорског (Радовићевог) одбора за народно уједињење», као и све друге политичке спекуланте и закулисне радове, и правилно упознати и наши стран свијет са њиховим задњим смјеровима. — 5.) Упознавати се и одржавати везу са свима југословенским организацијама, које буду почивале на основи ових начела и узајамно се помагати. — 6.) Међусобно помагање својих чланова, — 7.) Помагати постојеће и стварати нове установе за помоћ нашима на дому и у ропству. — 8.) На основу ових начела израдити правила. Управу друштва сачињавају: Никола Кнежевић, предсједник; Милан М. Крљевић, секретар и благајник; чланови управе: Гаврило Перуновић, Никола Ј. Матковић, Т. Константиновић. 1918. Што су го++а и продане душе урадила Нашем народу 1918.!

[rasen-rs]

Јелена Карађорђевић је била најстарије дете Петра Првог Карађорђевића, краља Србије и принцезе Зорке, ћерке црногорског краља Николе. Удала се за руског кнеза Јована Константиновича Романова, који је брутално убијен у Алапајевску са још петоро чланова породице Романових, дан након погубљена царске породице у Јекатеринбургу.

После ране смрти мајке Зорке, одрасла је код тета��а Анастасије и Милице Петровић Његош. Јелена се образовала на Смољном институту, санктпетербуршкој школи за високорођене девојке. Памте је из тог периода као слатку, крупних црних очију, веома тиху и љубазну.

Принцеза Јелена Карађорђевић и кнез Јован Константинович Романов

Преко своје тетке Јелене Савојске у Италији је упознала кнеза Јована Константиновича, унука руског цара Николаја Првог. Венчању су у Санкт Петербургу 3. септембра 1911. године при��утствовали цар Николај Други и краљ Петар Карађорђевић.

Током Балканских ратова платила је са својим мужем отварање болнице у Врању, а и сама је дошла у Србију да помогне. Јелена је студирала медицину на универзитету у Санкт Петербургу све до 1914. године.

Када је почео Први светски рат књегиња је ступила у милосердне сестре Царске Прве армије,и о свом је трошку отворила болнички воз. У међувремену је морала да напусти студије, не само због рата, већ и због тога што је 20. јануара 1914. родила своје прво дете, кнежевића Всеволода. Испоставиће се да је он последни мушки Романов који се родио на царском тлу. Кум му је био Његово Императорско Величанство Николај Други лично. Ћерка Јекатерина је дошла на свет 12. јула 1915.

Црногорски краљ Никола I 1921. године у францауском егзилу, са праунуцима Јекатерином и Всеволодом

Након Октобарске револуције, кнез Јован је ухапшен од стране бољшевика, а Јелена га је добровољно пратила у сибирском егзилу и покушавала да издејствује његово ослобађање. Прво је био заточен у Јекатеринбургу, да би ускоро био премештен у Алапајевск.

17. јула 1918. године, у Јекатеринбургу, у подруму куће Ипатјевих, стрељани су цар Николај Други, царица Александра, царевић Алексеј (14 година), велике кнегиње Олга (23), Татјана (21), Марија (19) и Анастасија (17), затим њихова куварица, кућна помоћница и доктор.

Одмах сутрадан, 18. јула, у Алапајевску долази до ликвидације шире породице Романових, међу којима је и кнез Јован Константиновић. Ово се одиграва на посебно бруталан начин. Са изузетком великог кнеза Сергеја Михајловича којег су морали да убију пре него што су га бацили у рупу, сви остали преживљавају пад. Све жртве умиру споро, и у великим мукама; поред мужа Јелене (који у том тренутку има 32 године), ту су и његова млађа браћа Константин (27) и Игор (24), затим Владимир Павловић Палеј (21-годишњи песник и син великог кнеза Павла Александровича Романова са Олгом Палеј), као и Фјодор Ремез, секретар великог кнеза Сергеја.

Велики кнез Сергеј Михајлович, кнежеви Јован Константинович, Константин Константинович, Игор Константинович и Владимир Павловић Палеј

Велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна

А ту су и велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна, немачка принцеза из куће Хесе-Дармштад, унука британске краљице Викторије, удовица великог кнеза Сергеја Александровича, која је канонизована од стране Руске православне цркве као света преподобномученица; ту је и њена пријатељица, монахиња Варвара Јаковљева коју је РПЦ такође прогласила за светицу.

Јелена Петровна није успела да помири са смрћу мужа. Није хтела да себи прави нови дом, зато што је сматрала да ће без њеног „милог принца Жана“ кућа увек бити празна. После његове смрти, пребачена је у Кремљ да би 1919. године добила дозволу да отпутује за Шведску, где ју је већ чекала свекрва са децом. Након свега проживљеног Јелена није желела да деца уче руски језик. Преселила се у Француску, у Ницу, где је остала до краја живота. Није се више удавала, а децу је одгајала продајом своје српске имовине.

Остаци Јована Константиновича и Јелисавете Фјодоровне након извлачења из рударског окна

Након три месеца Алапајевск је био ослобођен од стране белогардиста и одмах је почело истраживање и потрага за остацима Романових. У октобру 1918. тела мученика су била извађена из рупе и сахрањена у цркви. У јуну 1919. Црвена армија је кренула у офанзиву, а белогардисти су одлучили да понесу остатке са собом, да би спречили скрнављење. Остаци су споро путовали возом кроз Грађанским ратом обухваћен Сибир и у марту 1920. стигли су у Пекинг. Потом су пренети на православно гробље у цркву Серафима Саровског. Крајем године мошти св. Јелисавете и св. Варваре достојанствено су пренете у Јерусалим и сахрањене у цркви Свете Марије Магдалене (коју је св. Јелисавета једном посетила), где се и данас налазе.

#gallery-0-6 { margin: auto; } #gallery-0-6 .gallery-item { float: left; margin-top: 10px; text-align: center; width: 33%; } #gallery-0-6 img { border: 2px solid #cfcfcf; } #gallery-0-6 .gallery-caption { margin-left: 0; } /* see gallery_shortcode() in wp-includes/media.php */

Црква Серафима Саровског на гробљу

Храм Свих Светих Мученика Руске мисије у Пекингу

Гробови алапајевских мученика у храму

Након јапанске окупације Кине дозвољено је да се тела осталих мученика сахране на територији Руске мисије у храму Свих Светих Мученика. Долазком комунистичке владе у Кини, земља Руске мисије предана је амбасади Совјетског Савеза, а храм Светих Мученика 1957. године је срушен. До сада се тачно не зна да ли су остаци били враћени на православно гробље, које је касније претворено у Парк језера омладине, а на месту цркве направљено игралиште за голф, или су сакривене испод уништеног храма, чији је темељ био откривен током истраживања 2005. године.

Парк језера омладине на месту руског гробља у Пекингу

извори: Телеграф , Википедија  –  Алапаевские мученики

Принцеза Јелена Карађорђевић и трагедија породице Романових Јелена Карађорђевић је била најстарије дете Петра Првог Карађорђевића, краља Србије и принцезе Зорке, ћерке црногорског краља Николе.

[palankaonline]

Дејан Мировић: Српска елита је незахвална према Русији Интелектуалци који су изразити русофоби су често и антисрпски оријентисани, тврди Мировић Постоји раскорак између српског народа који је апсолутно русофилски орјентисан, што показују сва релевантна истраживања, и наше елите која је константно последњих 140 година русофобична и то под утицајем Запада, упозорава Дејан Мировић, професор Универзитета у Косовској Митровици и аутор књиге „Русофобија код Срба 1878–2017“. Мировић у емисији „Спутњик интервју“ подсећа да су о феномену рософобије писали многи истакнути аутори попут Ги Матана и Ђулијета Кјезе, који су констатовали да постоје четири врсте русофобије: француска, америчка или хладноратовска, немачка која је заснована на расистичким принципима и енглеска која је империјална. „Управо та врста русофобије се пренела и на српске елите и то је ��онстантан сукоб између народа који осећа одакле прети опасност и елите која због каријеристичких и идеолошких разлога прихвата једну врсту пропаганде као што је русофобија“, констатује Мировић. Према његовим речима, почев од краља Милана који из, како примећује, идеолошких и личних разлога прелази на страну Аустро–угарске и Немачке и постаје острашћени русофоб, тај сукоб између русофилски оријентисаног народа и русофобичне елите у разним облицима траје и данас. Од познатих русофоба Мировић издваја Милана Пироћанца, председника Владе у време краља Милана. Како додаје, јака конкуренција му је и Милован Ђилас, који нам објашњава о митским силовањима које је наводно вршила Црвена армија 1944. године без навођења икаквих података, а иако је сам из села крај Мојковца, прича нам да је Москва заостала селендра. „Ту је и Радомир Константиновић, отац друге Србије, који развија тезу да су малограђанске и провинцијалне појаве у српској провинцији узроковане писањем Достојевског и Берђајева“, наводи Мировић. Наш саговорник оцењује да није случајно ни што су интелектуалци који су изразити русофоби често и антисрпски оријентисани, а слаже се да је добар пример за то француски интелектуалац Бернар Анри Леви, који у историјском ревизионизму иде дотле да објашњава да је Украјински фронт совјетске армије у ствари био састављен од Украјинаца, али је прећутао да се тај фронт звао Вороњешки и да је био састављен од свих народа, највише од Руса. Мировић истиче и да русофобична елита у Србији и у другим источним православним земљама презире свој народ и сматра да га треба преваспитати. „Народ није схватио њихову генијалност – да Русија нама није потребна – само нам треба када нас ослобађа, а да је Запад тај који нам помаже. То имамо код Радомира Константиновића, али имамо и код извесних људи који су неспорно дали допринос српској култури као што је Јован Скерлић, који чак одлази у хрватофилију: дивио се Анти Старчевићу, србофобу и родоначелнику усташког покрета.“ Притом, како примећује Мировић, још је Јустин Поповић предвидео да права опасност за Југославију не долази са Истока, као што су нас сто и нешто година убеђивале српске елите, него са Запада, што се на крају обистинило. „Српска елита или југословенска елита, част изузецима, у суштини је незахвална према Русији: Руси су нам били потребни да нас ослобађају 1944, као и 1878, а онда се окрећемо ка Западу. Достојевски предвиђа пророчки да ће та незахвалност српске елите трајати преко сто година. М��ни се чини да траје још увек када погледате неке наше медије и наше интелектуалце“, констатује Мировић. Рецимо, може се чути теза да председник Владимир Путин користи Косово за своје интересе, а да је „Русија деспотија“. „Мит о деспотији је настао у Француској због сукоба између Волтера и Русоа. Волтер је био пријатељ руске царице Катарине Велике, а Русо је био његов опонент и онда је тај мит о руској деспотији ту формиран. То имате данас код нас: да је Русија аутократска, мафијашка држава. Имате невероватне конструкције које се некритички преузимају од наших интелектуалаца: да је комунизам последица руске ауторитативне традиције. Нико не помиње да је Маркс и марксистичка мисао дошла са Запада. Друго, кад је реч о српско–руским односима, русофоби сматрају да су нас Руси само искоришћавали. А како ако је 1870. погинуло 5.000 руских добровољаца“, пита Мировић. По његовом мишљењу, руско–српске односе најбоље описује Милош Црњански који каже да су Руси и Срби два различита народа, један северни и јужни, и да је присутна тромост у односима и непознавање код руске дипломатије, али то не значи да не постоји добронамерност и константна помоћ од стране руске дипломатије и руске државе. Кад је реч о савременим русофобима, Мировић подсећа да се у скорије време могла чути сулуда теза да је Русија „крива за Олују 1995. јер је продавала противракетне авионске системе Хрватској, а испоставило се да је то била Украјина“. „Те се тезе некритички прихватају и пуштају кроз наше атаре. Имате једну палету опозиционих политичара, па чак и оних у власти који једноставно сваку руску иницијативу, сваки руски поступак дочекују са критиком, а с друге стране потпуно некритички су окренути ка Западу“, сматра саговорник Спутњика. С друге стране, аргументи који се износе су „на нивоу кафанске расправе“ а иза тога се крије себични начин размишљања: није важно шта је добро за нашу државу, већ шта је добро за мене. У исти ред се могу сврстати и приче о „малигном утицају“ Русије на Балкану, каже Мировић. На питање како види чињеницу да се баш то наводи као разлог за улагање великог новца у медије који су експоненти западне политике каже да на то гледа као на урушавање слободе мишљења и слободе сучељавања аргумената. „Ја ћу гледати РТ радије него Си–Ен–Ен, не зато што навијам за Русе или волим руску културу, једноставно је интересантније. Имате сплет важних информација које не можете видети на водећим медијима на Западу. Уместо да се каже да је то богатство различитости, укрштање две модерне информације, јер мислим да су и РТ и Спутњик врло модерни, без острашћености, да чујемо нешто другачије, уместо да се каже да је то дивно, имате резолуцију Европског парламента која је на нивоу Мусолинијевог обрачуна са различитим мишљењима у Италији ’20–тих година“, оцењује наш саговорник имајући у виду резолуцију којом је руски утицај сврстан у исти ред са Исламском државом. Аутор Тања Трикић

Дејан Мировић: Српска елита је незахвална према Русији - Нови Стандард Постоји раскорак између српског народа који је апсолутно русофилски орјентисан, што показују сва релевантна истраживања, и наше елите која је константно последњих 140 година русофобична и то под утицајем Запада, упозорава Дејан Мировић, професор Универзитета у Косовској Митровици и аутор књиге „Русофобија код Срба 1878–2017“. Мировић у емисији „Спутњик интервју“ подсећа да су о феномену …

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Дејан Мировић: Српска елита је незахвална према Русији http://ift.tt/2rEWCS9, Дејан Мировић: Српска елита је незахвална према Русији Интелектуалци који су изразити русофоби су често и антисрпски оријентисани, тврди Мировић Постоји раскорак између српског народа који је апсолутно русофилски орјентисан, што показују сва релевантна истраживања, и наше елите која је константно последњих 140 година русо��обична и то под утицајем Запада, упозорава Дејан Мировић, професор Универзитета у Косовској Митровици и аутор књиге „Русофобија код Срба 1878–2017“. Мировић у емисији „Спутњик интервју“ подсећа да су о феномену рософобије писали многи истакнути аутори попут Ги Матана и Ђулијета Кјезе, који су констатовали да постоје четири врсте русофобије: француска, америчка или хладноратовска, немачка која је заснована на расистичким принципима и енглеска која је империјална. „Управо та врста русофобије се пренела и на српске елите и то је константан сукоб између народа који осећа одакле прети опасност и елите која због каријеристичких и идеолошких разлога прихвата једну врсту пропаганде као што је русофобија“, констатује Мировић. Према његовим речима, почев од краља Милана који из, како примећује, идеолошких и личних разлога прелази на страну Аустро–угарске и Немачке и постаје острашћени русофоб, тај сукоб између русофилски оријентисаног народа и русофобичне елите у разним облицима траје и данас. Од познатих русофоба Мировић издваја Милана Пироћанца, председника Владе у време краља Милана. Како додаје, јака конкуренција му је и Милован Ђилас, који нам објашњава о митским силовањима које је наводно вршила Црвена армија 1944. године без навођења икаквих података, а иако је сам из села крај Мојковца, прича нам да је Москва заостала селендра. „Ту је и Радомир Константиновић, отац друге Србије, који развија тезу да су малограђанске и провинцијалне појаве у српској провинцији узроковане писањем Достојевског и Берђајева“, наводи Мировић. Наш саговорник оцењује да није случајно ни што су интелектуалци који су изразити русофоби често и антисрпски оријентисани, а слаже се да је добар пример за то француски интелектуалац Бернар Анри Леви, који у историјском ревизионизму иде дотле да објашњава да је Украјински фронт совјетске армије у ствари био састављен од Украјинаца, али је прећутао да се тај фронт звао Вороњешки и да је био састављен од свих народа, највише од Руса. Мировић истиче и да русофобична елита у Србији и у другим источним православним земљама презире свој народ и сматра да га треба преваспитати. „Народ није схватио њихову генијалност – да Русија нама није потребна – само нам треба када нас ослобађа, а да је Запад тај који нам помаже. То имамо код Радомира Константиновића, али имамо и код извесних људи који су неспорно дали допринос српској култури као што је Јован Скерлић, који чак одлази у хрватофилију: дивио се Анти Старчевићу, србофобу и родоначелнику усташког покрета.“ Притом, како примећује Мировић, још је Јустин Поповић предвидео да права опасност за Југославију не долази са Истока, као што су нас сто и нешто година убеђивале српске елите, него са Запада, што се на крају обистинило. „Српска елита или југословенска елита, част изузецима, у суштини је незахвална према Русији: Руси су нам били потребни да нас ослобађају 1944, као и 1878, а онда се окрећемо ка Западу. Достојевски предвиђа пророчки да ће та незахвалност српске елите трајати преко сто година. Мени се чини да траје још увек када погледате неке наше медије и наше интелектуалце“, констатује Мировић. Рецимо, може се чути теза да председник Владимир Путин користи Косово за своје интересе, а да је „Русија деспотија“. „Мит о деспотији је настао у Француској због сукоба између Волтера и Русоа. Волтер је био пријатељ руске царице Катарине Велике, а Русо је био његов опонент и онда је тај мит о руској деспотији ту формиран. То имате данас код нас: да је Русија аутократска, мафијашка држава. Имате невероватне конструкције које се некритички преузимају од наших интелектуалаца: да је комунизам последица руске ауторитативне традиције. Нико не помиње да је Маркс и марксистичка мисао дошла са Запада. Друго, кад је реч о српско–руским односима, русофоби сматрају да су нас Руси само искоришћавали. А како ако је 1870. погинуло 5.000 руских добровољаца“, пита Мировић. По његовом мишљењу, руско–српске односе најбоље описује Милош Црњански који каже да су Руси и Срби два различита народа, један северни и јужни, и да је присутна тромост у односима и непознавање код руске дипломатије, али то не значи да не постоји добронамерност и константна помоћ од стране руске дипломатије и руске државе. Кад је реч о савременим русофобима, Мировић подсећа да се у скорије време могла чути сулуда теза да је Русија „крива за Олују 1995. јер је продавала противракетне авионске системе Хрватској, а испоставило се да је то била Украјина“. „Те се тезе некритички прихватају и пуштају кроз наше атаре. Имате једну палету опозиционих политичара, па чак и оних у власти који једноставно сваку руску иницијативу, сваки руски поступак дочекују са критиком, а с друге стране потпуно некритички су окренути ка Западу“, сматра саговорник Спутњика. С друге стране, аргументи који се износе су „на нивоу кафанске расправе“ а иза тога се крије себични начин размишљања: није важно шта је добро за нашу државу, већ шта је добро за мене. У исти ред се могу сврстати и приче о „малигном утицају“ Русије на Балкану, каже Мировић. На питање како види чињеницу да се баш то наводи као разлог за улагање великог новца у медије који су експоненти западне политике каже да на то гледа као на урушавање слободе мишљења и слободе сучељавања аргумената. „Ја ћу гледати РТ радије него Си–Ен–Ен, не зато што навијам за Русе или волим руску културу, једноставно је интересантније. Имате сплет важних информација које не можете видети на водећим медијима на Западу. Уместо да се каже да је то богатство различитости, укрштање две модерне информације, јер мислим да су и РТ и Спутњик врло модерни, без острашћености, да чујемо нешто другачије, уместо да се каже да је то дивно, имате резолуцију Европског парламента која је на нивоу Мусолинијевог обрачуна са различитим мишљењима у Италији ’20–тих година“, оцењује наш саговорник имајући у виду резолуцију којом је руски утицај сврстан у исти ред са Исламском државом. Аутор Тања Трикић

Дејан Мировић: Српска елита је незахвална према Русији - Нови Стандард Постоји раскорак између српског народа који је апсолутно русофилски орјентисан, што показују сва релевантна истраживања, и наше елите која је константно последњих 140 година русофобична и то под утицајем Запада, упозорава Дејан Мировић, професор Универзитета у Косовској Митровици и аутор књиге „Русофобија код Срба 1878–2017“. Мировић у емисији „Спутњик интервју“ подсећа да су о феномену …

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Култ Радомира Константиновића је дискурс и гламур самопорицања У Србији се већ деценијама покушава стварање једне високопарне, филозофски стилизоване ре��игије. Ради ње je створен култ Радомира Константиновића кога чак представљају као узор „антифашизма“. Секуларни клир ове секте би главу Радомира Константиновића радо насадио Србији на рамена, а тој глави усадио своје интерпретације Константиновићеви�� идеја о којима је он сам давно престао да говори и пише. У контемплативно-интуистичко-авиталистичком излагању флуктуантних логоцентричних и биоцентристичних проблема, сукобио сам се са деризорним профанацијама климактеричке културе. Бранислав Нушић, „ДР“ Грубу вест је Радомир Константиновић писмено објавио књигом „Философија паланке“ (1969. г): „Српски нацизам није `импорт` из немачког национал-социјализма, коме је служио и подражавао, већ је крајњи израз духа паланке1“. Управо због става о „српском нацизму“ Константиновића обожавају српски аутошовинисти који себе сматрају „модернистима“ супротстављеним „патријархалним националистима“ и тоталитаризму. Захваљујући њима, у евроатлантском прелазном периоду Србије из никуда у нигде је Радомир Константиновић посмртно постао икона прозападног српског high style поп-арта2. Осим тога, Константиновићево високо вредновање парадокса његовим обожаваоцима омогућава да логичким триком и еристички лако елиминишу све који се не слажу са њиховим нелогичним тврдњама. Против таквих користе став: „Нису у стању да појме парадокс, ergo они су паланчани“. Рационалну критику својих ставова лако одбацују, јер рационализам за њих нема вредности, пошто је Константиновић давно објавио да је Декарт умро. Од свих „радника у култури“ СФРЈ, деца и унуци титоизма су одабрали да наступају под својом пројекцијом Радомира Константиновића. Уистину, Константиновићево порицање рационализма и опсесивна употреба парадокса уз порицање мислећег субјективизма чине да све што је писао или изрекао није његов став, али свакако може и мора значити и супротно од оног што се чини да јесте. То је врло растегљиво одређен ескапизам, а његово разрешење је сам аутор смишљено поставио иза капије смрти, ван сваког опита живих. О Радомиру Константиновићу је важно знати неколико чињеница које херметичну самоувереност његових обожавалаца ипак воде у недоумицу. Још 1951. године у свом првом књи��евном делу, збирци песама „Кућа без крова“, Константиновић износи важну мисао: „Више не знам ко сам“. Рани идентитетски проблем, кога обожаваоци у његовом делу занемарују, наглашено је опстајао до пред крај његовог стваралаштва. Већ у делу „Ахасвер – трактат о пивској флаши“ (1984. г) Константиновић је изложио опасност да медитативни субјект изгуби и своју главу и сопственост. Хронични недостатак приповедачке и мислене самосвести је начелно обележје Константиновићевог креативног стваралаштва до краја. О свом делу „Философија паланке“ (1969. г), које је постигло највећу популарност међу његовим следбеницима, причао је Константиновић мало и нерадо. Наравно. У том делу је промашио тему. Српску културу је свео на паланачку да би кампанилизам, појаву која је откривена још у Италији Дантеовог доба и која постоји свуда, прогласио доминантном садржином српске националне културе. То му је лако пошло за руком. Кампанилизам је био добро познат хрватској култури, особито књижевности, али Србима је то до данас непознат појам. Велики противник „српског нацизма“ и „фашизма“, оснивач „Друштва за истину о НОБ“ био је својевремено обожавалац Езре Паунда који је био италијански фашиста и Мусолинијев пропагандиста. Након објављивања филозофског романа „Декартова смрт“ (1996. г) Константиновић није објављивао нова креативна дела и врло брзо потом се повукао из јавног живота. Дело је завршио „инкапитацијом“ Рилкеа у своје биће. Ову значајну чињеницу његови обожаваоци запостављају, или прикривају ауторовим фразама, иако је од изузетне важности за разумевање смисла његовог дела. Негативан критички суд домаће науке, књижевности и публицистике о Радомиру Константиновићу и његовом делу су дали академици Данило Баста и Предраг Палавестра, проф. др Слободан Антонић, проф. др Мило Ломпар и други. Међутим, њихов суд је заглушен буком mainstream медија и не чује се од галаме литанија савременог секуларног свештенства Константиновићевог култа. Несвета литургија Радомира Константиновића Трудбеници на мисији супротстављања националној култури српског народа у циљу евроатлантске интеграције доживљавају неуспехе, а српски народ пропада. Ове отуђене људе повремено уједе савест у додиру са стварношћу која све неумољивије показује штетне последице спровођења њихових заблуда. Пошто је стварност на осавремењеном „Титовом путу“ из никуда у нигде ка евроатлантском Западу све ружнија, савест их све чешће и све снажније уједа. Отуд они све чешће, гласније, ритуалније и све очајније зазивају у помоћ дух Радомира Константиновића. Све је почело проскомидијом у Београдском кругу окупљеном 1992. године ради супротстављања Милошевићевом режиму и српском национализму, у којем је учествовао и Радомир Константиновић3. Његово припадништво Београдском кругу поклоници данас тумаче у сотириолошком смислу4. Константиновићеви сарадници из тог круга (не сви) данас делују као апостоли који објављују његово учење5. До краја живота Радомира Константиновића је припремање његове несвете литургије скривано од очију непосвећених лаика (па и од самог Константиновића), као некаква проскомидија. Филип Давид тврди да је на оснивачком састанку Београдског круга Радомир Константиновић поручио: „Свест и тоталитаризам су непомирљиви. Свест и чудовишност су непомирљиви6“. Данас тврде да је њихов „спаситељ“ 2000. године отишао да гласа за Коштуницу у сузама, као на Гестимански врт, како би био оборен Милошевић7. Када је Константиновић преминуо, завеса је подигнута и почела је литургија верних „филозофу над паланком“. О Радомиру Константиновићу његови обожаваоци објављују чланке и књиге, славе га у својим студијама, о њему снимају емисије и филмове. Објављују о њему зборнике, сазивају научне скупове, одржавају округле столове и промоције његовог стваралаштва, разматрају чак Константиновићево „духовно наслеђе“ беседећи о њему омилије. Врхунац креативности РТВ под руководством „црног барона“8 је 2015. године послужен икумени као телевизијски зборник мудрости отаца култа о Радомиру Константиновићу9. Његову „Филозофију паланке“ попут речи божије они проносе у сваком великом входу. Није то штиво само њихова „култна књига10“, није им она чак ни служебник – она је дословно њихова библија и таквом је проглашена још у граду Сарајеву кога су под опсадом држали „зли српски националисти“11, а којим је са својим присталицама тада владао „добри“ Алија Изетбеговић, некадашњи члан пронацистичке фракције Младих муслимана која је у Дугом светском рату пружала подршку за 13. Waffen-Gebirgs-Division der SS Handschar12. Бивша председница АФЖ је за потребе култа саставила „требник13“. Кад затреба, објављују апологије против неистомишљеника14. Божић је њима празник кад се певају свети ораторијуми Радомиру Константиновићу, а ова тврдња није тек злонамерна ауторска стилизација. Они то раде буквално15. Константиновићеве књижевне критике српске поезије у вишетомном делу „Биће и језик“ (1983. г) припадници његовог култа поштују као саборне посланице, а „Декартову смрт“ са страхопоштовањем доживњавају као откривење, па о тој књизи говоре само врховни клирици, избегавајући да је тумаче. Свој однос према сопственом народу, његовом наслеђу и култури одавно су претворили у бескрајно клетвено бденије над измишљеним „паланачким духом“ и „нацистичком Србијом“ који постоје само у њиховим главама. Вучићево неортодоксно поштовање Радомира Константиновића Када се преумљени Александар Вучић 2015. године суочио са сечом храста-записа на Савинцу, и он је одагнао од себе ујед савести речима Радомира Константиновића. Народни вапај, да се сачува пола миленијума стар споменик природе, Вучић је исмејао назвавши га „паланачким духом прошлости“16. Ово усековање подстакло је Вучића да проговори језиком Радомира Константиновића, и то није случајно. Ипак, већ следеће године је постало јасно да Вучић Радомира Константиновића поштује мимо несвете литургије отаца култа, односно, поштује Вучић Константиновића, али Мартин Лутер и Макс Вебер су ипак његови узори. Вучић је о поклоницима култа Радомира Константиновића и себи дословно изрекао: „…не разумем да немају храбрости да пробају бар себе да промене. Да почну не да цитирају Kонстантиновића, него да га живе. Ја то у шта верујем, у рационализам, у нешто што је део протестантске етике, Лутера и Вебера, примењујем17“. Тада је његова влада потапала православне цркве старије од хиљаду година и заливала бетоном и асфалтом ранохришћанске базилике старе скоро два миленијума. Константиновићеви обожаваоци би могли рећи да Вучић „није у стању да појми Константиновићево тумачење парадокса“. Не може се живети човек чији је живот сједињење са смрћу. Надахнут духом протестантизма који је у бити рационалистички, Вучић очигледно не прихвата ни литургијски значај призива духа (епиклезе), чтенија, јектенија и благодаренија, као ни свештенорадње правоверног (ортодоксног) култа Радомира Константиновића. Загледан у величину Лутера и Вебера, Вучић није сагледао потпуност Константиновићевог дела. Наиме, Вучић добро познаје и прихвата „Филозофију паланке“, али не и „Декартову смрт“. Не знајући да се Константиновићево поверење у рационализам разбило у парампарчад, фигуративно речено, Вучић пориче „Декартову смрт“. Декартова смрт: Рилке као утеха због пропасти рационализма „Декартова смрт“ (1996. г) је филозофски роман Радомира Константиновића на коме је радио десет година, а стваралачки импулс је писцу удахнула смрт његовог оца, великог српског правника Михајла Константиновића. Ужаснут услед смрти оца, коме као син у самртном часу не може помоћи, роје се богати колажи сећања и сазнатих мисли великих филозофских узора. Континентални, нарочито француски рационалисти нису могли помоћи у тим часовима. Паскал, Монтењ и Декарт, срушили су се пред очевом смрћу. Начелни недостатак приповедачке, односно мислене самосвести постаје кошмарни проблем писца суоченог с очевом смрћу, најтеже од свих конкретних искушења његовог бића пред смрћу – главном темом животног трагања Радомира Константиновића. У сагледавању ужаса доживљавања смрти оца, писац своју главу, а убрзо и сво биће, замењује главама и бићима својих ранијих филозофских узора: час Блезом Паскалом, час Монтењом. Тема, јунаци, нарација и фабула Константиновићевог филозофског књижевног сведочанства се потом разливају у потрази за светлошћу у кошмарном филозофском калеидоскопу смрти. Чију главу ставити на рамена у овом одсудном тренутку? Нису се могли одржати ни многи други узори, чак ни Езра Паунд који је Радомиру Константиновићу био много више од узора – био му је сам дух живота. Радомир Константиновић дословно бележи: „Ја га осећам, ја га удишем, ја дишем Паунда“. Објавио је и своју одушевљеност доследним приватним пријатељством Езре Паунда с творцем фашизма Бенитом Мусолинијем, као и чињеницу да је Езра Паунд „убеђен да је Хитлер Јованка Орлеанка“. У дирљивом властитом сведочанству филозофског доживљаја очеве смрти, Радомир Константиновић је записао судбински, причесни значај свог приступања супи из кесице којом ће га послужити Езра Паунд: „Није ли то иста кашика којом је Паунд гостио Бена и Клару“. Оваква оцена симболичког значаја те кашике у делу Константиновића није претерана, нити карикатурална, и не смемо јој приступити малициозно. Кашика је у Константиновићевом делу филозофски израз ужаса због несталог очевог живота. Књижевни мотив неодговарајуће главе на раменима није новост Константиновићевог стваралаштва које показује доследну приврженост свом отрицатељном (апофатичком) методу насупрот употребе самосвести. Тај мотив донекле подсећа на доживљаје Јана Бибијана, јунака књижевних дела бугарског писца Елина Пелина с почетка XX века. Јан Бибијан је имао проблема и са својом капом и са својом главом. И његову судбину су књиге претвориле у авантуру кошмарног тумарања међу савршеним парадоксима. И он се потом сасвим одвојио од стварности. Међутим, у сврховитом (телеолошком) смислу, потрага Јана Бибијана је сасвим другачија од потраге Радомира Константиновића. Наиме, Јан Бибијан је све време у потрази за својом а не туђом главом, а узор другима постаје тек кад нађе своју главу. Барбара Јуфан Тод, отприлике у исто време као и Елин Пелин у Бугарској, почиње да у Енглекој објављује авантуре Ворцела Гумиџа (код нас познат као „Коренко Гумић“). Ворцел живи живот страшила у пасторалном амбијенту енглеског села, али због своје глупости стално пада у невоље. Да би их решио, мора на своја рамена да стави паметну главу која је рационална. Међутим, услед глупости своје срећне главе увек заборави где је сакрио паметну главу, па у потрази за њом упада у парадоксалне авантуре. Кад коначно нађе паметну главу лако реши своје проблеме, али постаје несрећан, па опет на рамена враћа глупаву главу. Његов живот је парадоксално јединство супротности несрећне рационалности и срећне лудости у дијалектичком кретању. Коначну утеху због смрти рационализма је Константиновић напокон нашао тек када је након свих мудрих глава на своја рамена ставио главу Рајнера Марије Рилкеа, која је проговорила спасоносним плачем на немачком језику: „Wer jetzt weint irgendwo in der Welt, / ohne Grund weint in der Welt, / weint über mich.“18. Логично, аутору „Бића и језика“ сасвим приличи глава великог поете битка који воли свога бића полутмину. Наградивши Рилкеову главу шеширом свог покојног оца, Радомир Константиновић је с њом на раменима ишетао из свог последњег креативног књижевног дела. После „Декартове смрти“, објавио је Константиновић још једино своју преписку са Семјуелом Бекетом (Бекет, пријатељ, 2000. г) и лагано се повлачио из јавног живота, неставши из њега 2002. године. Константиновићев завршетак „Декартове смрти“ Рилкеом је морао бити катарзичан за писца који се сматра класиком русофобије и чија „Филозофија паланке“ је писана као одговор на „упад `Руса` у Чехословачку“19. Константиновић је морао бити свестан да Рилке (чијом главом је заменио своју) своју домовину није нашао у родном Прагу, Аустрији, Немачкој, Француској, па ни у Швајцарској у којој је преминуо. Рилке је своју домовину открио у Русији које се потом није одрицао, нити је порицао, чак ни када је она окупила Совјетски Савез20. У писму упућеном Лу Саломе 1903. г, Рилке сведочи о Русији: „…сазнао сам да имам дом, да постоји земља у којој бих могао пустити корен, а ту су и људи које бих могао да волим и који воле. (…) Повежите ме како год желите са својом огромном земљом пуном будућности у коју ја верујем сваком трунком својих осећања. (…) То што је Русија моја домовина припада великим и тајанственим унутрашњим уверењима којима живим“. Иако је Париз Рилкеу „постао основа уметничке воље“, Русија му је постала „основа животног искуства и животног светоназора“ – што је записао непосредно пред своју смрт. Што се Немачке тиче, велики немачки песник је и о њој забележио своје искуство: осећао се тамо „усамљеним, лише��им те земље где нема смирења и нема Бога за мирне и ћутљиве“. Империја В у Србији Да су свесни судбоносног Рилкеовог значаја у филозофско-књижевном трагању Радомира Константиновића, творцима Константиновићевог култа било би јасно зашто се он повукао из јавног живота, па није одговарао критичарима својих раних дела, и зашто је нарочито избегавао да говори о својој „Филозофији паланке“ са обожаваоцима. Зато обожаваоци, који не умеју да схвате парадокс Константиновићеве катарзе, покушавају одговорност за Константиновићево повлачење из јавности да припишу његовим критичарима, и укалупљују овог писца у форме подобне њиховој „представи Константиновић“. На трагу Рилкеове књижевне домовине, мотив декапитације (замена главе) се показује сасвим супротним од бугарске и енглеске књижевности. Уопште није забаван, језив је колико и катарзичан у свету који пориче проклета питања златног века руске књижевности. Сетимо се како у „Мајстору и Маргарити“ Михаила Булгакова ову вештину јавно изводи професор црне магије др Воланд, или како промену глава тумачи Виктор Пељевин („Т“, Empire V, Бетмен Аполо). У сваком случају, секта обожавалаца Радомира Константиновића, тумачењем његовог лика и дела, креира у Србији сопствени диксурс и гламур достојан Пељевинових Халдејаца. Тек сопственом главом на својим раменима Србија ће поново стећи самосвест. Секуларно свештенство култа Радомира Константиновића ужасава помисао о српској самосвести. Стога упорно плаше Србе својим интерпретацијама „духа паланке“, „српским нацизмом“, „насиљем национализма“ и другим фразама кроз уста мртвог Радомира Константиновића. Међутим, Константиновић је још за живота нашао покој своје књижевне душе у Рилкеу и након опроштаја с Бекетом, она је утихнула. ______________________________________________________________________________________________________ 1 „Српски нацизам није `импорт` из немачког национал-социјализма, коме је служио и подражавао, већ је крајњи израз духа паланке“. Константиновић, Радомир – Филозофија паланке, стр.366. „Српски нацизам је крајњи израз српског национализма па и духа паланке који, у покушају повратка духу племена, неизбежно јесте и овај дух национализма“, исто, стр. 367. Слободан Антонић је темељно обрадио Константиновићеве софизме о „српском нацизму“. Видети: Антонић, Слободан – Родно место и тајна Друге Србије, НСПМ, 8. 7. 2008. г. 2 Тезу да је Радомир Константиновић ушао у сферу поп-арта изнео је Зоран Пановић. Видети: Ко све од Вучићевих јунака недостаје у Јагоднинском воштаном „луна-парку“: Константиновић, Марк вен, Черчил… Недељник, 14. 9. 2017. г. 3 Како је настао београдски круг (4), Е-новине, 2011 (доступно на: Концепт, 11. 11. 20111. г). 4 Борка Павићевић: „Београдски круг био је круг спасоносног пријатељства“, А. В М – А. Ћ – Одлазак гуруа друге Србије, 28. 10. 2011. г. 5 Михајловић, Бранка – Из архиве: Радомир Конистантиновић о Другој Србији, РСЕ, 28. 10. 2015. г. Интерву је Радомир Константиновић дао 2002. године. 6 Давид, Филип – Човек суштине, Пешчаник, 4. 11. 2011. г. 7 Михајловић, Бранка – Цвјетићанин. Константиновић је плакао кад је гласао за Коштуницу, РСЕ, 1. 7. 2017. г. 8 Ковачев, Душан – Jезуитска политика „црног барона“ против Радио Телевизије Војводине, ФСК, 29. 7. 2016. г. 9 Духовно наслеђе Радомира Константиновића, РТВ, 25. 11. 2015 – 29. 12. 2015. гhttp://.www.youtube.com/watch?v=tNs7NBgdGZo www.youtube.com/watch?v=hmiFYr-2NuMhttps://www.youtube.com/watch?v=JpyrysEiwZc www.youtube.com/watch?v=m_ed5uFA-s4https://www.youtube.com/watch?v=ifvlq0enDLw http://www.youtube.com/watch?v=dA0F24zI3EY 10 „У `Филозофији паланке` има много тачних запажања и оцена, али и одвише надмене мржње и потцењивања. То је култна књига титоистичког партијског наслеђа. `Филозофија паланке` није књижевна расправа него антрополшки и политички трактат, писан у духу ставова Коминтерне о `угњетачком` српском народу, у којем се највише негује малограђански примитивизам, осорност, хајдучки национализам, мржња за другог, поповштина, чак и `српски нацизам`.“ Ставови Предрага Палавестре према: Д. Бт. – Паланка се опет препознала, Вечерње новости, 29. 12. 2008. г. 11 Давид, Филип – „Човек суштине“, зборник Радомир Константиновић – глас савјести у невремену, Ревија слободне мисли 99 , год. 9, бр. 41-42 (јули-децембар 2003), Сарајево, 2003. г. 12 “During World War II, when Bosnia became part of the puppet-Nazi state of the Croatian Ustashe, Mr. Izetbegovic joined the Young Muslims, a group torn between siding with the German-sponsored Handzar divisions organized by the German SS or with the Yugoslav Communist partisans led by Josip Broz Tito. Mr. Izetbegovic supported the Handzars.” Binder, David – Alija Izetbegovic, Muslim Who Led Bosnia, Dies at 78, The New York Times, 20. 10. 2003. 13 Ломпар, Мило – Тријумф колонијалне свести, Печат, 11. 12. 2015. г. 14 Беланчић, Милорад – Ми па ми, Београд, 2013. г. 15 Философија паланке – Божићни ораторијум Радомиру Константиновићу, Центар за културну деконтаминацију, Youtube, 18. 2. 2016. г. 16 Дословно, Вучићева изјава је гласила: „Србија мора да се модернизује, да се реформише. Треба да се ослободимо паланачког духа, који каже хоћу храст од шест векова, а не аутопут. Е па, ја хоћу аутопут!“, Освета старог храста, Србија данас, 10. 2. 2015. г. 17 Миленковић, Драгана – Ексклузивно, Александар Вучић: Рад и резултати и тачка, Експрес, 28. 7. 2016. г. 18 „Гдегод ко сад плакао у свету, / без разлога плакао у свету, / мноме плаче“. Песма „Судњи час“ (Ernste Stunde) Рајнера Марија Рилкеа. 19 Мировић, Дејан – Русофобија код Срба 1878-2017, Catena mundi, 2017. г. 20 Роднянская, Марина – Райнер Мария Рильке: притяжение России, Истина и жизнь, 1-2, 2007. г.

Култ Радомира Константиновића је дискурс и гламур самопорицања

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Култ Радомира Константиновића је дискурс и гламур самопорицања http://ift.tt/2B4Y5kS, Култ Радомира Константиновића је дискурс и гламур самопорицања У Србији се већ деценијама покушава стварање једне високопарне, филозофски стилизоване религије. Ради ње je створен култ Радомира Константиновића кога чак представљају као узор „антифашизма“. Секуларни клир ове секте би главу Радомира Константиновића радо насадио Србији на рамена, а тој глави усадио своје интерпретације Константиновићевих идеја о којима је он сам давно престао да говори и пише. У контемплативно-интуистичко-авиталистичком излагању флуктуантних логоцентричних и биоцентристичних проблема, сукобио сам се са деризорним профанацијама климактеричке културе. Бранислав Нушић, „ДР“ Грубу вест је Радомир Константиновић писмено објавио књигом „Философија паланке“ (1969. г): „Српски нацизам није `импорт` из немачког национал-социјализма, коме је служио и подражавао, већ је крајњи израз духа паланке1“. Управо због става о „српском нацизму“ Константиновића обожавају српски аутошовинисти који себе сматрају „модернистима“ супротстављеним „патријархалним националистима“ и тоталитаризму. Захваљујући њима, у евроатлантском прелазном периоду Србије из никуда у нигде је Радомир Константиновић посмртно постао икона прозападног српског high style поп-арта2. Осим тога, Константиновићево високо вредновање парадокса његовим обожаваоцима омогућава да логичким триком и еристички лако елиминишу све који се не слажу са њиховим нелогичним тврдњама. Против таквих користе став: „Нису у стању да појме парадокс, ergo они су паланчани“. Рационалну критику својих ставова лако одбацују, јер рационализам за њих нема вредности, пошто је Константиновић давно објавио да је Декарт умро. Од свих „радника у култури“ СФРЈ, деца и унуци титоизма су одабрали да наступају под својом пројекцијом Радомира Константиновића. Уистину, Константиновићево порицање рационализма и опсесивна употреба парадокса уз порицање мислећег субјективизма чине да све што је писао или изрекао није његов став, али свакако може и мора значити и супротно од оног што се чини да јесте. То је врло растегљиво одређен ескапизам, а његово разрешење је сам аутор смишљено поставио иза капије смрти, ван сваког опита живих. О Радомиру Константиновићу је важно знати неколико чињеница које херметичну самоувереност његових обожавалаца ипак воде у недоумицу. Још 1951. године у свом првом књижевном делу, збирци песама „Кућа без крова“, Константиновић износи важну мисао: „Више не знам ко сам“. Рани идентитетски проблем, кога обожаваоци у његовом делу занемарују, наглашено је опстајао до пред крај његовог стваралаштва. Већ у делу „Ахасвер – трактат о пивској флаши“ (1984. г) Константиновић је изложио опасност да медитативни субјект изгуби и своју главу и сопственост. Хронични недостатак приповедачке и мислене самосвести је начелно обележје Константиновићевог креативног стваралаштва до краја. О свом делу „Философија паланке“ (1969. г), које је постигло највећу популарност међу његовим следбеницима, причао је Константиновић мало и нерадо. Наравно. У том делу је промашио тему. Српску културу је свео на паланачку да би кампанилизам, појаву која је откривена још у Италији Дантеовог доба и која постоји свуда, прогласио доминантном садржином српске националне културе. То му је лако пошло за руком. Кампанилизам је био добро познат хрватској култури, особито књижевности, али Србима је то до данас непознат појам. Велики противник „српског нацизма“ и „фашизма“, оснивач „Друштва за истину о НОБ“ био је својевремено обожавалац Езре Паунда који је био италијански фашиста и Мусолинијев пропагандиста. Након објављивања филозофског романа „Декартова смрт“ (1996. г) Константиновић није објављивао нова креативна дела и врло брзо потом се повукао из јавног живота. Дело је завршио „инкапитацијом“ Рилкеа у своје биће. Ову значајну чињеницу његови обожаваоци запостављају, или прикривају ауторо��им фразама, иако је од изузетне важности за разумевање смисла његовог дела. Негативан критички суд домаће науке, књижевности и публицистике о Радомиру Константиновићу и његовом делу су дали академици Данило Баста и Предраг Палавестра, проф. др Слободан Антонић, проф. др Мило Ломпар и други. Међутим, њихов суд је заглушен буком mainstream медија и не чује се од галаме литанија савременог секуларног свештенства Константиновићевог култа. Несвета литургија Радомира Константиновића Трудбеници на мисији супротстављања националној култури српског народа у циљу евроатлантске интеграције доживљавају неуспехе, а српски народ пропада. Ове отуђене људе повремено уједе савест у додиру са стварношћу која све неумољивије показује штетне последице спровођења њихових заблуда. Пошто је стварност на осавремењеном „Титовом путу“ из никуда у нигде ка евроатлантском Западу све ружнија, савест их све чешће и све снажније уједа. Отуд они све чешће, гласније, ритуалније и све очајније зазивају у помоћ дух Радомира Константиновића. Све је почело проскомидијом у Београдском кругу окупљеном 1992. године ради супротстављања Милошевићевом режиму и српском национализму, у којем је учествовао и Радомир Константиновић3. Његово припадништво Београдском кругу поклоници данас тумаче у сотириолошком смислу4. Константиновићеви сарадници из тог круга (не сви) данас делују као апостоли који објављују његово учење5. До краја живота Радомира Константиновића је припремање његове несвете литургије скривано од очију непосвећених лаика (па и од самог Константиновића), као некаква проскомидија. Филип Давид тврди да је на оснивачком састанку Београдског круга Радомир Константиновић поручио: „Свест и тоталитаризам су непомирљиви. Свест и чудовишност су непомирљиви6“. Данас тврде да је њихов „спаситељ“ 2000. године отишао да гласа за Коштуницу у сузама, као на Гестимански врт, како би био оборен Милошевић7. Када је Константиновић преминуо, завеса је подигнута и почела је литургија верних „филозофу над паланком“. О Радомиру Константиновићу његови обожаваоци објављују чланке и књиге, славе га у својим студијама, о њему снимају емисије и филмове. Објављују о њему зборнике, сазивају научне скупове, одржавају округле столове и промоције његовог стваралаштва, разматрају чак Константиновићево „духовно наслеђе“ беседећи о њему омилије. Врхунац креативности РТВ под руководством „црног барона“8 је 2015. године послужен икумени као телевизијски зборник мудрости отаца култа о Радомиру Константиновићу9. Његову „Филозофију паланке“ попут речи божије они проносе у сваком великом входу. Није то штиво само њихова „култна књига10“, није им она чак ни служебник – она је дословно њихова библија и таквом је проглашена још у граду Сарајеву кога су под опсадом држали „зли српски националисти“11, а којим је са својим присталицама тада владао „добри“ Алија Изетбеговић, некадашњи члан пронацистичке фракције Младих муслимана која је у Дугом светском рату пружала подршку за 13. Waffen-Gebirgs-Division der SS Handschar12. Бивша председница АФЖ је за потребе култа саставила „требник13“. Кад затреба, објављују апологије против неистомишљеника14. Божић је њима празник кад се певају свети ораторијуми Радомиру Константиновићу, а ова тврдња није тек злонамерна ауторска стилизација. Они то раде буквално15. Константиновићеве књижевне критике српске поезије у вишетомном делу „Биће и језик“ (1983. г) припадници његовог култа поштују као саборне посланице, а „Декартову смрт“ са страхопоштовањем доживњавају као откривење, па о тој књизи говоре само врховни клирици, избегавајући да је тумаче. Свој однос према сопственом народу, његовом наслеђу и култури одавно су претворили у бескрајно клетвено бденије над измишљеним „паланачким духом“ и „нацистичком Србијом“ који постоје само у њиховим главама. Вучићево неортодоксно поштовање Радомира Константиновића Када се преумљени Александар Вучић 2015. године суочио са сечом храста-записа на Савинцу, и он је одагнао од себе ујед савести речима Радомира Константиновића. Народни вапај, да се сачува пола миленијума стар споменик природе, Вучић је исмејао назвавши га „паланачким духом прошлости“16. Ово усековање подстакло је Вучића да проговори језиком Радомира Константиновића, и то није случајно. Ипак, већ следеће године је постало јасно да Вучић Радомира Константиновића поштује мимо несвете литургије отаца култа, односно, поштује Вучић Константиновића, али Мартин Лутер и Макс Вебер су ипак његови узори. Вучић је о поклоницима култа Радомира Константиновића и себи дословно изрекао: „…не разумем да немају храбрости да пробају бар себе да промене. Да почну не да цитирају Kонстантиновића, него да га живе. Ја то у шта верујем, у рационализам, у нешто што је део протестантске етике, Лутера и Вебера, примењујем17“. Тада је његова влада потапала православне цркве старије од хиљаду година и заливала бетоном и асфалтом ранохришћанске базилике старе скоро два миленијума. Константиновићеви обожаваоци би могли рећи да Вучић „није у стању да појми Константиновићево тумачење парадокса“. Не може се живети човек чији је живот сједињење са смрћу. Надахнут духом протестантизма који је у бити рационалистички, Вучић очигледно не прихвата ни литургијски значај призива духа (епиклезе), чтенија, јектенија и благодаренија, као ни свештенорадње правоверног (ортодоксног) култа Радомира Константиновића. Загледан у величину Лутера и Вебера, Вучић није сагледао потпуност Константиновићевог дела. Наиме, Вучић добро познаје и прихвата „Филозофију паланке“, али не и „Декартову смрт“. Не знајући да се Константиновићево поверење у рационализам разбило у парампарчад, фигуративно речено, Вучић пориче „Декартову смрт“. Декартова смрт: Рилке као утеха због пропасти рационализма „Декартова смрт“ (1996. г) је филозофски роман Радомира Константиновића на коме је радио десет година, а стваралачки импулс је писцу удахнула смрт његовог оца, великог српског правника Михајла Константиновића. Ужаснут услед смрти оца, коме као син у самртном часу не може помоћи, роје се богати колажи сећања и сазнатих мисли великих филозофских узора. Континентални, нарочито француски рационалисти нису могли помоћи у тим часовима. Паскал, Монтењ и Декарт, срушили су се пред очевом смрћу. Начелни недостатак приповедачке, односно мислене самосвести постаје кошмарни проблем писца суоченог с очевом смрћу, најтеже од свих конкретних искушења његовог бића пред смрћу – главном темом животног трагања Радомира Константиновића. У сагледавању ужаса доживљавања смрти оца, писац своју главу, а убрзо и сво биће, замењује главама и бићима својих ранијих филозофских узора: час Блезом Паскалом, час Монтењом. Тема, јунаци, нарација и фабула Константиновићевог филозофског књижевног сведочанства се потом разливају у потрази за светлошћу у кошмарном филозофском калеидоскопу смрти. Чију главу ставити на рамена у овом одсудном тренутку? Нису се могли одржати ни многи други узори, чак ни Езра Паунд који је Радомиру Константиновићу био много више од узора – био му је сам дух живота. Радомир Константиновић дословно бележи: „Ја га осећам, ја га удишем, ја дишем Паунда“. Објавио је и своју одушевљеност доследним приватним пријатељством Езре Паунда с творцем фашизма Бенитом Мусолинијем, као и чињеницу да је Езра Паунд „убеђен да је Хитлер Јованка Орлеанка“. У дирљивом властитом сведочанству филозофског доживљаја очеве смрти, Радомир Константиновић је записао судбински, причесни значај свог приступања супи из кесице којом ће га послужити Езра Паунд: „Није ли то иста кашика којом је Паунд гостио Бена и Клару“. Оваква оцена симболичког значаја те кашике у делу Константиновића није претерана, нити карикатурална, и не смемо јој приступити малициозно. Кашика је у Константиновићевом делу филозофски израз ужаса због несталог очевог живота. Књижевни мотив неодговарајуће главе на раменима није новост Константиновићевог стваралаштва које показује доследну приврженост свом отрицатељном (апофатичком) методу насупрот употребе самосвести. Тај мотив донекле подсећа на доживљаје Јана Бибијана, јунака књижевних дела бугарског писца Елина Пелина с почетка XX века. Јан Бибијан је имао проблема и са својом капом и са својом главом. И његову судбину су књиге претвориле у авантуру кошмарног тумарања међу савршеним парадоксима. И он се потом сасвим одвојио од стварности. Међутим, у сврховитом (телеолошком) смислу, потрага Јана Бибијана је сасвим другачија од потраге Радомира Константиновића. Наиме, Јан Бибијан је све време у потрази за својом а не туђом главом, а узор другима постаје тек кад нађе своју главу. Барбара Јуфан Тод, отприлике у исто време као и Елин Пелин у Бугарској, почиње да у Енглекој објављује авантуре Ворцела Гумиџа (код нас познат као „Коренко Гумић“). Ворцел живи живот страшила у пасторалном амбијенту енглеског села, али због своје глупости стално пада у невоље. Да би их решио, мора на своја рамена да стави паметну главу која је рационална. Међутим, услед глупости своје срећне главе увек заборави где је сакрио паметну главу, па у потрази за њом упада у парадоксалне авантуре. Кад коначно нађе паметну главу лако реши своје проблеме, али постаје несрећан, па опет на рамена враћа глупаву главу. Његов живот је парадоксално јединство супротности несрећне рационалности и срећне лудости у дијалектичком кретању. Коначну утеху због смрти рационализма је Константиновић напокон нашао тек када је након свих мудрих глава на своја рамена ставио главу Рајнера Марије Рилкеа, која је проговорила спасоносним плачем на немачком језику: „Wer jetzt weint irgendwo in der Welt, / ohne Grund weint in der Welt, / weint über mich.“18. Логично, аутору „Бића и језика“ сасвим приличи глава великог поете битка који воли свога бића полутмину. Наградивши Рилкеову главу шеширом свог покојног оца, Радомир Константиновић је с њом на раменима ишетао из свог последњег креативног књижевног дела. После „Декартове смрти“, објавио је Константиновић још једино своју преписку са Семјуелом Бекетом (Бекет, пријатељ, 2000. г) и лагано се повлачио из јавног живота, неставши из њега 2002. године. Константиновићев завршетак „Декартове смрти“ Рилкеом је морао бити катарзичан за писца који се сматра класиком русофобије и чија „Филозофија паланке“ је писана као одговор на „упад `Руса` у Чехословачку“19. Константиновић је морао бити свестан да Рилке (чијом главом је заменио своју) своју домовину није нашао у родном Прагу, Аустрији, Немачкој, Француској, па ни у Швајцарској у којој је преминуо. Рилке је своју домовину открио у Русији које се потом није одрицао, нити је порицао, чак ни када је она окупила Совјетски Савез20. У писму упућеном Лу Саломе 1903. г, Рилке сведочи о Русији: „…сазнао сам да имам дом, да постоји земља у којој бих могао пустити корен, а ту су и људи које бих могао да волим и који воле. (…) Повежите ме како год желите са својом огромном земљом пуном будућности у коју ја верујем сваком трунком својих осећања. (…) То што је Русија моја домовина припада великим и тајанственим унутрашњим уверењима којима живим“. Иако је Париз Рилкеу „постао основа уметничке воље“, Русија му је постала „основа животног искуства и животног светоназора“ – што је записао непосредно пред своју смрт. Што се Немачке тиче, велики немачки песник је и о њој забележио своје искуство: осећао се тамо „усамљеним, лишеним те земље где нема смирења и нема Бога за мирне и ћутљиве“. Империја В у Србији Да су свесни судбоносног Рилкеовог значаја у филозофско-књижевном трагању Радомира Константиновића, творцима Константиновићевог култа било би јасно зашто се он повукао из јавног живота, па није одговарао критичарима својих раних дела, и зашто је нарочито избегавао да говори о својој „Филозофији паланке“ са обожаваоцима. Зато обожаваоци, који не умеју да схвате парадокс Константиновићеве катарзе, покушавају одговорност за Константиновићево повлачење из јавности да припишу његовим критичарима, и укалупљују овог писца у форме подобне њиховој „представи Константиновић“. На трагу Рилкеове књижевне домовине, мотив декапитације (замена главе) се показује сасвим супротним од бугарске и енглеске књижевности. Уопште није забаван, језив је колико и катарзичан у свету који пориче проклета питања златног века руске књижевности. Сетимо се како у „Мајстору и Маргарити“ Михаила Булгакова ову вештину јавно изводи професор црне магије др Воланд, или како промену глава тумачи Виктор Пељевин („Т“, Empire V, Бетмен Аполо). У сваком случају, секта обожавалаца Радомира Константиновића, тумачењем његовог лика и дела, креира у Србији сопствени диксурс и гламур достојан Пељевинових Халдејаца. Тек сопственом главом на својим раменима Србија ће поново стећи самосвест. Секуларно свештенство култа Радомира Константиновића ужасава помисао о српској самосвести. Стога упорно плаше Србе својим интерпретацијама „духа паланке“, „српским нацизмом“, „насиљем национализма“ и другим фразама кроз уста мртвог Радомира Константиновића. Међутим, Константиновић је још за живота нашао покој своје књижевне душе у Рилкеу и након опроштаја с Бекетом, она је утихнула. ______________________________________________________________________________________________________ 1 „Српски нацизам није `импорт` из немачког национал-социјализма, коме је служио и подражавао, већ је крајњи израз духа паланке“. Константиновић, Радомир – Филозофија паланке, стр.366. „Српски нацизам је крајњи израз српског национализма па и духа паланке који, у покушају повратка духу племена, неизбежно јесте и овај дух национализма“, исто, стр. 367. Слободан Антонић је темељно обрадио Константиновићеве софизме о „српском нацизму“. Видети: Антонић, Слободан – Родно место и тајна Друге Србије, НСПМ, 8. 7. 2008. г. 2 Тезу да је Радомир Константиновић ушао у сферу поп-арта изнео је Зоран Пановић. Видети: Ко све од Вучићевих јунака недостаје у Јагоднинском воштаном „луна-парку“: Константиновић, Марк вен, Черчил… Недељник, 14. 9. 2017. г. 3 Како је настао београдски круг (4), Е-новине, 2011 (доступно на: Концепт, 11. 11. 20111. г). 4 Борка Павићевић: „Београдски круг био је круг спасоносног пријатељства“, А. В М – А. Ћ – Одлазак гуруа друге Србије, 28. 10. 2011. г. 5 Михајловић, Бранка – Из архиве: Радомир Конистантиновић о Другој Србији, РСЕ, 28. 10. 2015. г. Интерву је Радомир Константиновић дао 2002. године. 6 Давид, Филип – Човек суштине, Пешчаник, 4. 11. 2011. г. 7 Михајловић, Бранка – Цвјетићанин. Константиновић је плакао кад је гласао за Коштуницу, РСЕ, 1. 7. 2017. г. 8 Ковачев, Душан – Jезуитска политика „црног барона“ против Радио Телевизије Војводине, ФСК, 29. 7. 2016. г. 9 Духовно наслеђе Радомира Константиновића, РТВ, 25. 11. 2015 – 29. 12. 2015. гhttp://.www.youtube.com/watch?v=tNs7NBgdGZo www.youtube.com/watch?v=hmiFYr-2NuMhttps://www.youtube.com/watch?v=JpyrysEiwZc www.youtube.com/watch?v=m_ed5uFA-s4https://www.youtube.com/watch?v=ifvlq0enDLw http://www.youtube.com/watch?v=dA0F24zI3EY 10 „У `Филозофији паланке` има много тачних запажања и оцена, али и одвише надмене мржње и потцењивања. То је култна књига титоистичког партијског наслеђа. `Филозофија паланке` није књижевна расправа него антрополшки и политички трактат, писан у духу ставова Коминтерне о `угњетачком` српском народу, у којем се највише негује малограђански примитивизам, осорност, хајдучки национализам, мржња за другог, поповштина, чак и `српски нацизам`.“ Ставови Предрага Палавестре према: Д. Бт. – Паланка се опет препознала, Вечерње новости, 29. 12. 2008. г. 11 Давид, Филип – „Човек суштине“, зборник Радомир Константиновић – глас савјести у невремену, Ревија слободне мисли 99 , год. 9, бр. 41-42 (јули-децембар 2003), Сарајево, 2003. г. 12 “During World War II, when Bosnia became part of the puppet-Nazi state of the Croatian Ustashe, Mr. Izetbegovic joined the Young Muslims, a group torn between siding with the German-sponsored Handzar divisions organized by the German SS or with the Yugoslav Communist partisans led by Josip Broz Tito. Mr. Izetbegovic supported the Handzars.” Binder, David – Alija Izetbegovic, Muslim Who Led Bosnia, Dies at 78, The New York Times, 20. 10. 2003. 13 Ломпар, Мило – Тријумф колонијалне свести, Печат, 11. 12. 2015. г. 14 Беланчић, Милорад – Ми па ми, Београд, 2013. г. 15 Философија паланке – Божићни ораторијум Радомиру Константиновићу, Центар за културну деконтаминацију, Youtube, 18. 2. 2016. г. 16 Дословно, Вучићева изјава је гласила: „Србија мора да се модернизује, да се реформише. Треба да се ослободимо паланачког духа, који каже хоћу храст од шест векова, а не аутопут. Е па, ја хоћу аутопут!“, Освета старог храста, Србија данас, 10. 2. 2015. г. 17 Миленковић, Драгана – Ексклузивно, Александар Вучић: Рад и резултати и тачка, Експрес, 28. 7. 2016. г. 18 „Гдегод ко сад плакао у свету, / без разлога плакао у свету, / мноме плаче“. Песма „Судњи час“ (Ernste Stunde) Рајнера Марија Рилкеа. 19 Мировић, Дејан – Русофобија код Срба 1878-2017, Catena mundi, 2017. г. 20 Роднянская, Марина – Райнер Мария Рильке: притяжение России, Истина и жизнь, 1-2, 2007. г.

Култ Радомира Константиновића је дискурс и гламур самопорицања

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Мировић: Јаз између српске „елите“ и народа није се поводом Русије смањио за протеклих 140 година РАЗГОВОР СА ДР ДЕЈАНОМ МИРОВИЋЕМ ПОВОДОМ ЊЕГОВЕ КЊИГЕ „РУСОФОБИЈА КОД СРБА - 1878-2017“ Наши идеолошки острашћени ��усофоби и даље ће преваспитавати народ тако да он постане, или протестантски како то каже председник Вучић, или русофобан као што би волела Латинка Перовић или Радомир Константиновић - који нам објашњава да је за малограђанске појаве у српској провинцији крив Достојевски или Берђајев. Такве конструкције нису прављене чак ни у Енглеској, која је колевка русофобије! Почетак русофобије код нас се везује за кнеза Милана, Санстефански мир и Берлински конгрес, који се користе као ударна песница објашњења да нам Руси не помажу, него су на страни других Русофобију код нас прати кроатофилија. Од Скерлића још имамо дивљење Хрватима, па чак и после НДХ, називамо их браћом и говоримо како су они корак испред нас у цивилизацијском нивоу. То је невероватно тврдити после геноцида у НДХ! Али, тога има и у данашњем времену Западу српски русофоби све праштају: и бомбардовање осиромашеним уранијумом, и отимање Црне Горе и Косова, и подстицање корупције, и најгоре могуће подстрекивање српских непријатеља. А Руси су, наравно, варвари, никад нам ништа добро нису донели, они су испод нас, наши су непријатељи и макијавелисти, док је Запад идеалан, он нам помаже, увек има добре намере према нама... Под утицајем француске русофобије, Анте Старчевић, отац усташтва и србофобије у Хрватској, представља се као умерени и виши идеалиста. Та шема иде до Латинке Перовић, Марка Никезића, Владимира Константиновића. Данас отворите Блиц, а повремено и Политику, и видећете то исто… - СРПСКИ народ воли Русију као сунце, а српска елита воли Запад изнад свега. То је приметио још велики Достојевски и о томе говорио у свом „Пишчевом дневнику“. Јаз између наше елите и народа није се смањио ни за 140 година. Данас је 2017. година, српски медији су пуни русофобије, док се народ у свим анкетама изјашњава да нема већег пријатеља него што је Русија - каже на почетку разговора за Факте др Дејан Мировић, аутор књиге „Русофобија код Срба 1878-2017“ и истиче да је књигу написао да би објаснио како је русофобија „увезена у српске елите са Запада са циљем да се преваспита српски народ“ и како је могуће да им то до данас није успело. Како цео пројекат преумљавања траје дуго и одвија се у различитим историјским периодима, Мировић је књигу поделио на три целине, од којих се прва бави русофобијом у Краљевни Србији, друга Краљевином СХС, а трећа обухвата период од 1945. до данас објашњавајући ову појаву у комунистичкој ��угославији и модерној Србији. - Писао сам две године, уз обимна истраживања и пажљиве рецензије др Мила Ломпара и др Слободана Антонића. Ослањао сам се на западне изворе Метана, Хофбауера, Кијезу и на руске изворе, као што је Шафаревич, који су писали о русофобији на Западу. Тако сам описао и четири типа русофобије: француску, енглеску (везану за сучељавање царске Русије и Британије), немачку и аустријску (која је нарочито утицала на наше „напредњаке“ 19. века) и хладноратовску америчку русофобију. Метан каже да русофобија датира од сукоба са Византијом који се преноси на Русију, Хофбауер да је она индукована на пољском Универзитету у Кракову, Кијеза и Шафаревич да је хладноратовске природе. • Који тип русофобије је био доминантан у Србији? Код нас су присутна сва четири типа западне русофобије! Само са варијацијама које одређује историјски период. Почетак се везује за кнеза Милана, Санстефански мир и Берлински конгрес, који се користе као ударна песница објашњења да нам Руси не помажу, него су на страни других. У Другој Југославији се то меша са антикомунизмом. Русофобија и совјетофобија се често преплићу, а најгора врста те мешавине долази после 1948, када добија тоталитарни манир и када долази до фалсификовања историје. Чак и после помирења са Хрушчовим имате писање НИН-а и Борбе која су на ивици русофобије или прелазе у то. • Како изгледа данашња русофобија? Шта је данашња ударна песница? Русофобију прати то да се Русима ништа не прашта. Они не смеју да имају своје интересе. Не смеју да буду империја која размишља о неким другим појавама, а не само о Србији. Они су увек „примитивни и варвари“, а ми „лепи и добри“. То су стереотипи који постоје код наше елите. Затим, русофобију прави кроатофилија. Од Скерлића још имамо дивљење Хрватима, па чак и после НДХ, називамо их браћом и говоримо како су они корак испред нас у цивилизацијском нивоу. То је невероватно тврдити после геноцида у НДХ! Али тога има и у данашњем времену. Трећа пратећа појава је апологетски однос према Западу. Њима се све прашта: бомбардовање осиромашеним уранијумом, отимање Црне Горе, Косова, подстицање корупције, најгоре могуће подстрекивање српских непријатеља. Русији, понављам, ништа не праштају. Тако се исцртавају линије русофобије: Руси су варвари, никад нам ништа добро нису донели, они су испод нас, наши су непријатељи и макијавелисти, а Запад је идеалан, он нам помаже, увек има добре намере према нама... као део Запада се посматрају и Хрвати. Под утицајем француске русофобије, Победоносцев се представља као азијатски деспот и варварин, а Старчевић, отац усташтва и србофобије у Хрватској се представља као умерени и виши идеалиста. Та шема иде до Латинке Перовић, Марка Никезића, Владимира Константиновића. Данас отворите Блиц, а повремено и Политику, и видећете то исто. Пример: Блиц објављује како су Руси наоружавали Хрвате и онда њихови коментатори развијају теорије да је Русија крива за Олују. Не вреди ни када Амбасада Руске Федерације то демантује и открије да је то оружје Хрватска добила од Украјине, кампања се наставља. У Политици је било уредника и дописника који у више текстова представљају Русију као православни калифат, где неки страшни цар налик Стаљину уништава демо��ратију и мирне грађане, а на Балкану шири реакционарну народњачку идеологију, док се запад представља у другим бојама. То ћете видети и кад се спустите на политички ниво. Од амбасадора Србије у Вашингтону који мртав хладан каже да Путин хоће да завлада светом и да су Руси агресори (и за то не сноси никакве последице), па до председника Вучића који је довољно интелигентан да због русофилског гласачког тела не говори отворено ово што други говоре, али који каже да је протестантска религија супериорна у односу на православну или да Руси после Рубљова нису имали ни једног значајног сликара (шта је онда Иван Ајвазовски). И код Вучића видите потцењивачки однос према рускоме. Демократска опозиција није ништа боља - та елита мрзи Русију. • Шта мотивише српску елиту? Да ли је то новац или убеђење? И колико ће русофобија елита још потрајати? Мотивише је и новац и уверење, a ствар би се решила ако би се увео закон који примењује САД о невладиним организацијама. Знате, иако се 1999. године показало да опасност долази са запада, то отрежњење није било довољно за наше елите. Погледајте, примера ради, Наташу Кандић. Или Латинку Перовић. Издавале су читаве зборнике са митовима о Русима који су разбили Југославију. Нападан је чак и Драгослав Михајловић због романа „Кад су цветале тикве“... На јавном сервису имамо серију која приказује Русе у том старом стереотипном маниру, а који не одговара стварности. Чуо сам много негативних коментара поводом тога што се приказује, јер је у стварности белоруска елита дошла овде и оплеменила нашу науку и културу, наш Универзитет. Архитекта Краснов је пројектовао најлепше зграде у Београду... И сетимо се још једног примера са РТС-а: пре неколико година је комплетан жири подржао на Еуросонгу русофобску песму украјинског представника о Криму и Русима који убијају Татаре. Руској песми, нису дали ни један бод. Насупрот жирију, наши гледаоци су највише бодова дали баш руској песми. Пример је баналан, али показује колико су невероватне димензије јаза између наше елите и народа. • Шта је онда главна спона између нас и Руса? Из ког разлога запад ни после више векова није успео да промени свест и биће народа? То је наша црква. Она по својој дефиницији не може да се окрене према Западу, већ се држи онога што је исконско и што повезује наша два народа. Данилевски даје дефиницију зашто Запад нема успеха у православном народу, као што је српски или руски: постоји нека врста здравог разума у народу. Он ос��ћа одакле му долази опасност. Срби можда и не знају много о Русији, пошто смо били одвојени током дугог четрдесетогодишњег периода титоизма и комунизма, али народ осећа ко му је пријатељ, а ко непријатељ. Да не помињем да смо ми имали 1999. Наравно да ће идеолошки острашћени русофоби и даље преваспитавати народ тако да он постане, или протестантски како то каже председник Вучић, или русофобан као што би волела Латинка Перовић или Радомир Константиновић - који нам објашњава да је за малограђанске појаве у српској провинцији крив Достојевски или Берђајев. Такве конструкције нису прављене чак ни у Енглеској, која је колевка русофобије! • Да ли ће елите победити, или ће бити побеђене? Достојевски је рекао да ће елите бити сто година незахвалне Русији за ослобођење и сву помоћ коју су нам пружили, али изгледа да ће требати много више. Искрено, не знам шта би то Руси још могли да ураде. И, заправо мислим да је наша елита непоправљива. Као и народ, који никако да се преваспита и да постане протестантски. Или да бар престане да воли Путина... Црква је ту одиграла велику улогу. Али, она би и престала да постоји када би се окренула против Русије. • Која је будућност српско-руских односа ако се гледа кроз друштвено-политичку призму коју у књизи описујете? Црњански је то најбоље описао. Руска дипломатија је спора, али никада није била недобронамерна. Оно што је добро јесте што русофобска елита никада није могла да остане дуже на власти у Србији. Кад смо имали владаре, као Пашића, који су заступали политику која је била према вољи народа, Србија и њен народ су доживљавали прогрес. А данас имамо шизофрену ситуацију да је председник Србије душом и срцем на западу, води ЛДП-политику (како је то рекао и Чеда Јовановић), а има гласачко тело које је састављено од проруских гласача бивше СРС и СПС-а. Шизофренија се огледа и у томе што човек који има политичке резултате као што је предаја Косова, Ана Брнабић или сарадња са Рамушом Харадинајем, има посла са русофилским гласачким телом. Зато имамо ове представе са МиГ-овима, бусањем у јуначка прса, споменике итд. Да ли ће то моћи да потраје - не верујем. Људи се тешко мењају у његовим годинама, а под притиском ће се у једном моменту сигурно видети да је „цар го“. Тад, тешко да ће његово бирачко тело поздравити увођење санкција Русији. Ево вам и пример Мила Ђукановића и његовог криминалног режима који је једва преживео такве невероватне ствари са много мањим гласачким телом него у Србији. Диана Милошевић

Мировић: Јаз између српске „елите“ и народа није се поводом Русије смањио за протеклих 140 година | Факти РАЗГОВОР СА ДР ДЕЈАНОМ МИРОВИЋЕМ ПОВОДОМ ЊЕГОВЕ КЊИГЕ „РУСОФОБИЈА КОД СРБА - 1878-2017“. Наши идеолошки острашћени русофоби и даље ће преваспитавати народ тако да он постане, или протестантски како то каже председник Вучић, или русофобан као што би ...

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Мировић: Јаз између српске „елите“ и народа није се поводом Русије смањио за протеклих 140 година http://ift.tt/2AqVNg9, Мировић: Јаз између српске „елите“ и народа није се поводом Русије смањио за протеклих 140 година РАЗГОВОР СА ДР ДЕЈАНОМ МИРОВИЋЕМ ПОВОДОМ ЊЕГОВЕ КЊИГЕ „РУСОФОБИЈА КОД СРБА - 1878-2017“ Наши идеолошки острашћени русофоби и даље ће преваспитавати народ тако да он постане, или протестантски како то каже председник Вучић, или русофобан као што би волела Латинка Перовић или Радомир Константиновић - који нам објашњава да је за малограђанске појаве у српској провинцији крив Достојевски или Берђајев. Такве конструкције нису прављене чак ни у Енглеској, која је колевка русофобије! Почетак русофобије код нас се везује за кнеза Милана, Санстефански мир и Берлински конгрес, који се користе као ударна песница објашњења да нам Руси не помажу, него су на страни других Русофобију код нас прати кроатофилија. Од Скерлића још имамо дивљење Хрватима, па чак и после НДХ, називамо их браћом и говоримо како су они корак испред нас у цивилизацијском нивоу. То је невероватно тврдити после геноцида у НДХ! Али, тога има и у данашњем времену Западу српски русофоби све праштају: и бомбардовање осиромашеним уранијумом, и отимање Црне Горе и Косова, и подстицање корупције, и најгоре могуће подстрекивање српских непријатеља. А Руси су, наравно, варвари, никад нам ништа добро нису донели, они су испод нас, наши су непријатељи и макијавелисти, док је Запад идеалан, он нам помаже, увек има добре намере према нама... Под утицајем француске русофобије, Анте Старчевић, отац усташтва и србофобије у Хрватској, представља се као умерени и виши идеалиста. Та шема иде до Латинке Перовић, Марка Никезића, Владимира Константиновића. Данас отворите Блиц, а повремено и Политику, и видећете то исто… - СРПСКИ народ воли Русију као сунце, а српска елита воли Запад изнад свега. То је приметио још велики Достојевски и о томе говорио у свом „Пишчевом дневнику“. Јаз између наше елите и народа није се смањио ни за 140 година. Данас је 2017. година, српски медији су пуни русофобије, док се народ у свим анкетама изјашњава да нема већег пријатеља него што је Русија - каже на почетку разговора за Факте др Дејан Мировић, аутор књиге „Русофобија код Срба 1878-2017“ и истиче да је књигу написао да би објаснио како је русофобија „увезена у српске елите са Запада са циљем да се преваспита српски народ“ и како је могуће да им то до данас није успело. Како цео пројекат преумљавања траје дуго и одвија се у различитим историјским периодима, Мировић је књигу поделио на три целине, од којих се прва бави русофобијом у Краљевни Србији, друга Краљевином СХС, а трећа обухвата период од 1945. до данас објашњавајући ову појаву у комунистичкој Југославији и модерној Србији. - Писао сам две године, уз обимна истраживања и пажљиве рецензије др Мила Ломпара и др Слободана Антонића. Ослањао сам се на западне изворе Метана, Хофбауера, Кијезу и на руске изворе, као што је Шафаревич, који су писали о русофобији на Западу. Тако сам описао и четири типа русофобије: француску, енглеску (везану за сучељавање царске Русије и Британије), немачку и аустријску (која је нарочито утицала на наше „напредњаке“ 19. века) и хладноратовску америчку русофобију. Метан каже да русофобија датира од сукоба са Византијом који се преноси на Русију, Хофбауер да је она индукована на пољском Универзитету у Кракову, Кијеза и Шафаревич да је хладноратовске природе. • Који тип русофобије је био доминантан у Србији? Код нас су присутна сва четири типа западне русофобије! Само са варијацијама које одређује историјски период. Почетак се везује за кнеза Милана, Санстефански мир и Берлински конгрес, који се користе као ударна песница објашњења да нам Руси не помажу, него су на страни других. У Другој Југославији се то меша са антикомунизмом. Русофобија и совјетофобија се често преплићу, а најгора врста те мешавине долази после 1948, када добија тоталитарни манир и када долази до фалсификовања историје. Чак и после помирења са Хрушчовим имате писање НИН-а и Борбе која су на ивици русофобије или прелазе у то. • Како изгледа данашња русофобија? Шта је данашња ударна песница? Русофобију прати то да се Русима ништа не прашта. Они не смеју да имају своје интересе. Не смеју да буду империја која размишља о неким другим појавама, а не само о Србији. Они су увек „примитивни и варвари“, а ми „лепи и добри“. То су стереотипи који постоје код наше елите. Затим, русофобију прави кроатофилија. Од Скерлића још имамо дивљење Хрватима, па чак и после НДХ, називамо их браћом и говоримо како су они корак испред нас у цивилизацијском нивоу. То је невероватно тврдити после геноцида у НДХ! Али тога има и у данашњем времену. Трећа пратећа појава је апологетски однос према Западу. Њима се све прашта: бомбардовање осиромашеним уранијумом, отимање Црне Горе, Косова, подстицање корупције, најгоре могуће подстрекивање српских непријатеља. Русији, понављам, ништа не праштају. Тако се исцртавају линије русофобије: Руси су варвари, никад нам ништа добро нису донели, они су испод нас, наши су непријатељи и макијавелисти, а Запад је идеалан, он нам помаже, увек има добре намере према нама... као део Запада се посматрају и Хрвати. Под утицајем француске русофобије, Победоносцев се представља као азијатски деспот и варварин, а Старчевић, отац усташтва и србофобије у Хрватској се представља као умерени и виши идеалиста. Та шема иде до Латинке Перовић, Марка Никезића, Владимира Константиновића. Данас отворите Блиц, а повремено и Политику, и видећете то исто. Пример: Блиц објављује како су Руси наоружавали Хрвате и онда њихови коментатори развијају теорије да је Русија крива за Олују. Не вреди ни када Амбасада Руске Федерације то демантује и открије да је то оружје Хрватска добила од Украјине, кампања се наставља. У Политици је било уредника и дописника који у више текстова представљају Русију као православни калифат, где неки страшни цар налик Стаљину уништава демократију и мирне грађане, а на Балкану шири реакционарну народњачку идеологију, док се запад представља у другим бојама. То ћете видети и кад се спустите на политички ниво. Од амбасадора Србије у Вашингтону који мртав хладан каже да Путин хоће да завлада светом и да су Руси агресори (и за то не сноси никакве последице), па до председника Вучића који је довољно интелигентан да због русофилског гласачког тела не говори отворено ово што други говоре, али који каже да је протестантска религија супериорна у односу на православну или да Руси после Рубљова нису имали ни једног значајног сликара (шта је онда Иван Ајвазовски). И код Вучића видите потцењивачки однос према рускоме. Демократска опозиција није ништа боља - та елита мрзи Русију. • Шта мотивише српску елиту? Да ли је то новац или убеђење? И колико ће русофобија елита још потрајати? Мотивише је и новац и уверење, a ствар би се решила ако би се увео закон који примењује САД о невладиним организацијама. Знате, иако се 1999. године показало да опасност долази са запада, то отрежњење није било довољно за наше елите. Погледајте, примера ради, Наташу Кандић. Или Латинку Перовић. Издавале су читаве зборнике са митовима о Русима који су разбили Југославију. Нападан је чак и Драгослав Михајловић због романа „Кад су цветале тикве“... На јавном сервису имамо серију која приказује Русе у том старом стереотипном маниру, а који не одговара стварности. Чуо сам много негативних коментара поводом тога што се приказује, јер је у стварности белоруска елита дошла овде и оплеменила нашу науку и културу, наш Универзитет. Архитекта Краснов је пројектовао најлепше зграде у Београду... И сетимо се још једног примера са РТС-а: пре неколико година је комплетан жири подржао на Еуросонгу русофобску песму украјинског представника о Криму и Русима који убијају Татаре. Руској песми, нису дали ни један бод. Насупрот жирију, наши гледаоци су највише бодова дали баш руској песми. Пример је баналан, али показује колико су невероватне димензије јаза између наше елите и народа. • Шта је онда главна спона између нас и Руса? Из ког разлога запад ни после више векова није успео да промени свест и биће народа? То је наша црква. Она по својој дефиницији не може да се окрене према Западу, већ се држи онога што је исконско и што повезује наша два народа. Данилевски даје дефиницију зашто Запад нема успеха у православном народу, као што је српски или руски: постоји нека врста здравог разума у народу. Он осећа одакле му долази опасност. Срби можда и не знају много о Русији, пошто смо били одвојени током дугог четрдесетогодишњег периода титоизма и комунизма, али народ осећа ко му је пријатељ, а ко непријатељ. Да не помињем да смо ми имали 1999. Наравно да ће идеолошки острашћени русофоби и даље преваспитавати народ тако да он постане, или протестантски како то каже председник Вучић, или русофобан као што би волела Латинка Перовић или Радомир Константиновић - који нам објашњава да је за малограђанске појаве у српској провинцији крив Достојевски или Берђајев. Такве конструкције нису прављене чак ни у Енглеској, која је колевка русофобије! • Да ли ће елите победити, или ће бити побеђене? Достојевски је рекао да ће елите бити сто година незахвалне Русији за ослобођење и сву помоћ коју су нам пружили, али изгледа да ће требати много више. Искрено, не знам шта би то Руси још могли да ураде. И, заправо мислим да је наша елита непоправљива. Као и народ, који никако да се преваспита и да постане протестантски. Или да бар престане да воли Путина... Црква је ту одиграла велику улогу. Али, она би и престала да постоји када би се окренула против Русије. • Која је будућност српско-руских односа ако се гледа кроз друштвено-политичку призму коју у књизи описујете? Црњански је то најбоље описао. Руска дипломатија је спора, али никада није била недобронамерна. Оно што је добро јесте што русофобска елита никада није могла да остане дуже на власти у Србији. Кад смо имали владаре, као Пашића, који су заступали политику која је била према вољи народа, Србија и њен народ су доживљавали прогрес. А данас имамо шизофрену ситуацију да је председник Србије душом и срцем на западу, води ЛДП-политику (како је то рекао и Чеда Јовановић), а има гласачко тело које је састављено од проруских гласача бивше СРС и СПС-а. Шизофренија се огледа и у томе што човек који има политичке резултате као што је предаја Косова, Ана Брнабић или сарадња са Рамушом Харадинајем, има посла са русофилским гласачким телом. Зато имамо ове представе са МиГ-овима, бусањем у јуначка прса, споменике итд. Да ли ће то моћи да потраје - не верујем. Људи се тешко мењају у његовим годинама, а под притиском ће се у једном моменту сигурно видети да је „цар го“. Тад, тешко да ће његово бирачко тело поздравити увођење санкција Русији. Ево вам и пример Мила Ђукановића и његовог криминалног режима који је једва преживео такве невероватне ствари са много мањим гласачким телом него у Србији. Диана Милошевић

Мировић: Јаз између српске „елите“ и народа није се поводом Русије смањио за протеклих 140 година | Факти РАЗГОВОР СА ДР ДЕЈАНОМ МИРОВИЋЕМ ПОВОДОМ ЊЕГОВЕ КЊИГЕ „РУСОФОБИЈА КОД СРБА - 1878-2017“. Наши идеолошки острашћени русофоби и даље ће преваспитавати народ тако да он постане, или протестантски како то каже председник Вучић, или русофобан као што би ...

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Велики прасак Мило Ломпар Има дана у којима је збрана сама суштина једног времена: све силе стварности, окупљене у кратком временском периоду, појављују се као вештице које – по народном предању – запоседају гумно иза поноћи. Но, ове дневне силе не зачаравају човека натприродним својствима него настоје да промене јавну свест нагомилавањем изненадно приспелог бесмисла. Тако је – како извештава Политика од 18. септембра 2017. године – председник Србије говорио на Вуковом сабору у Тршићу: „Поредећи Вукову реформу српског језика са значајем великог праска за историју људског рода, када је из тоталног мрака настала свест, Вучић је навео да ʼније било ни трунке светла када је Вук кренуо на путовање из Тршићаʼ.“ Политичари с разлогом избегавају да говоре о културним процесима, јер су њихова знања очигледно мањкава: она су таква и када говоре о другим стварима, али нису тако провериво и доказиво несувисла. Када се упусте у овај мучан посао, политичари – осим оних који сматрају да им је небо граница – ваља да се наоружају скромношћу: што мање залетања и што више чињеница. Но, опремљен месијанским осећањем, српски председник је нагласио да је „посебно поносан зато што је први председник Србије који се обраћ�� на ʼВуковом саборуʼ.“ Ово тврђење делује сасвим надреално: не треба бити злослут, али има ли кога да нас подсети како је – на пример – непосредно уочи Осме седнице ЦК СК Србије, у јесен 1987. године, тадашњи председник Србије Иван Стамболић говорио на Вуковом сабору? И он је, штавише, у описивању Вукове појаве – како пише Политика од 21. септембра 1987. године – дотицао значења светлости: „За размах тих снага ваљало је укресати нову светлост.“ Тако растојање између два председничка говора можемо назвати: од светла до светла. Оценивши Вука као „највећег сина српског народа“, што није поновио садашњи говорник, некадашњи председник је устврдио како је „слобода… била услов без којег се Вуков подухват није дао ни замислити, ни остварити“. То поетски понесено – и помало бесмислено – понавља и садашњи говорник: „Слобода као начин, прека потреба, вредност и реч, није могла да постоји пре него што је Вук одлучио да је запише на језику на којем смо сањали.“ Има нечег неопрезног кад носиоци недемократске власти, било једнопартијског комунистичког монопола, било садашњег председничког ауторитаризма, помињу слободу. Јер, у таквим режимима почетак је увек исти: бити у слободи – што не значи нужно бити у праву – значи бити у опозицији. Зашто пре излетања у јавност са неодмереном тврдњом о првом председнику који говори на Вуковом сабору није консултован саветник давнашњег председника? То је садашњи хроничар живота Радомира Константиновића, перјаница другосрбијанског листа Данас. А тај лист је увек међу оним новинама које су – за владе садашњег председника Србије – добиле највише пара из државног буџета: као верни савезник у дуготрајном процесу промене наше јавне свести. Но, поређење Вукове улоге са великим праском сасвим је митско. Јер, велики прасак обележава настанак свега, док је Вук дошао после више од седам векова српске писмености и књижевне уметности. Само у XVIII веку било је – код Венцловића, Орфелина и Рајића – језичких решења која су откривала књижевни квалитет народног језика, као што су – код Доситеја – потврђене интелектуалне и приповедне као језичке могућности. Но, српски председник је прионуо уз давнашњу, апологетску и романтичарску верзију Вукове историјске улоге: као неко изузетно критичан према митовима, нарочито према косовском миту, што је сасвим у складу са уверењима другосрбијанске интелигенције, он неочекивано приања уз једну митску слику. Како се то догодило? Та слика је ��ристализована – да се потом протегне кроз дуго време XIX и XX века – у стиховима Бранка Радичевића из поеме Пут: „Ноћ вам дође са Вука једнога,/ Данак бели, браћо, са другога.“ Мрак није, дакле, био обележје универзума него је дошао са митским издајством Вука Бранковића. Зашто је председник Србије, у часу док обнавља митску слику Вука Караџића као слику сванућа, потиснуо мрачну митску слику косовске издаје? Он, дакле, није против митова као таквих, јер приања уз мит о Вуку Караџићу, него је против косовског мита. Тако је у једној незаборавној реченици Философије паланке записано да је сваки мит извор и облик зла, али је то сазнање илустровано именовањем само једног мита: „па тако и косовски мит“. То је написано у време док су се земљом месецима носиле штафете једном човеку, док се на стадионима вежбало за прославу његовог рођендана: потом је за најлепше што чује, Константиновић прогласио стихове Друже Тито ми ти се кунемо. Али, зар заклетва не припада митској представи? Управо зато што није био против сваког мита него само – као и Марко Ристић – против косовског мита, Константиновић је могао стварати мит о Титу. Он је устврдио да је комунистички диктатор – за чијег вишедеценијског владања је побијено хиљаде људи, поотимано имовине и добара, отворено концентрационих логора, конструисано неколико нација- био Де Брољи, Планк, Пикасо и Стравински политичке праксе и политичке филозофије. То је митско легитимизовање владара, јер га премешта из подручја политике у друга подручја, укључује у поређење људе науке и уметности, да би створило тоталитет као подлогу за владарски мит. Наше време је дисторзично и одјеци ових процеса су распршени.Но, као што је Константиновић стварао митску слику Тита, тако хроничар пишчевог живота има способност да – у Данасу од 13. маја 2017. године – открије Мојсија наших дана. Он га проналази ни мање ни више него у политичару који Црном Гором влада деценијама. То су деценије испуњене корупцијом и криминалом, убиствима политичких противника, вишеструком дискриминацијом српског народа. Ecce homo: дакле, Мојсије. А зашто? Зато што је земљу увео у НАТО-пакт. Тако се, дакле, постаје митска појава у другосрбијанском поимању ствари, јер НАТО-пакт поприма својства митске обећане земље, као што његове чланице очитују својства изабраног народа. Зар председник Србије не корача по исто�� стази? Ако је желео нешто да каже о Вуку Караџићу, премда је његова реч у начелу била непотребна, српски председник је могао да понови Вуково објашњење о малом броју народних песама које опевају догађаје пре косовског полома 1389. године: „Ја мислим, да су Србљи и прије Косова имали јуначки пјесама од старине, но будући да је она премјена тако силно ударила у народ, да су готово све заборавили, што је било донде, па само оданде почели наново приповједати и пјевати.“ То би показало како је Вук прецизно осетио размере косовског удеса у колективном памћењу. Но, можда је било примереније да српски председник подсети на неке од Вукових речи упућених кнезу Милошу. Зар случај бесправног рушења зграда у центру главног града, као слика деспотског начина владања, не даје сасвим савремен изглед Вуковим речима о томе како „Београђанима нашега закона није био већи зулум ни под каквом владом турском него што је у данашње време“? Зар омиљено поређење са бившим режимом Демократске странке није требало усмерити на сопствену адресу, па чути Вукове речи као да су упућене садашњем председнику: „владање је Црнога Ђорђија за чиновнике и за све знатније људе било много боље од Вашега, па сте се и Ви сами против њега бунили“? Зар у општи фонд поука не би могао да се унесе Вуков захтев како ниједан поданик не треба „да се… боји ништа вас нити икога другога“? Зар не би личило на неочекивану трезвеност да је српски председник поновио за Вуком како ни „најмудрији владалац, који је макар све време своје младости провео учећи се владати, опет не може као што треба сам државом управљати“? Зар не би било у складу са борбом против корупције да се чуло како Вук предлаже владару „да не тргује ничим никако, ни сам, нити с ким у ортаклуку“? Зар не би била, у вези са слободом говора и непримереним председничким реакцијама на њу, сасвим лековита мисао о томе како је „добро… знати шта људи мисле и говоре, али не треба свакога гонити који што противно рекне; а особито ако људи, по несрећи, имају право“? У исти дан – како извештава Политика од 18. септембра 2017. године – одржана је Парада поноса на којој су били присутни премијер и министри. До нас је допрла мисао премијера Србије о томе да је добро „што у Србији има много различитости и што је на Вуковом сабору у Тршићу присутан председник Србије“. Тако су Вуков сабор и Парада поноса постали равноправни учесници једне разноликости. Тако је постмодерни симулакрум, као потпуни израз нихилизма, добио прелепи завршни акорд, јер је Парада поноса претворена у велики прасак. Зар то није напредак? ФСК

Велики прасак

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Велики прасак http://ift.tt/2wWOAqh, Велики прасак Мило Ломпар Има дана у којима је збрана сама суштина једног времена: све силе стварности, окупљене у кратком временском периоду, појављују се као вештице које – по народном предању – запоседају гумно иза поноћи. Но, ове дневне силе не зачаравају човека натприродним својствима него настоје да промене јавну свест нагомилавањем изненадно приспелог бесмисла. Тако је – како извештава Политика од 18. септембра 2017. године – председник Србије говорио на Вуковом сабору у Тршићу: „Поредећи Вукову реформу српског језика са значајем великог праска за историју људског рода, када је из тоталног мрака настала свест, Вучић је навео да ʼније било ни трунке светла када је Вук кренуо на путовање из Тршићаʼ.“ Политичари с разлогом избегавају да говоре о културним процесима, јер су њихова знања очигледно мањкава: она су таква и када говоре о другим стварима, али нису тако провериво и доказиво несувисла. Када се упусте у овај мучан посао, политичари – осим оних који сматрају да им је небо граница – ваља да се наоружају скромношћу: што мање залетања и што више чињеница. Но, опремљен месијанским осећањем, српски председник је нагласио да је „посебно поносан зато што је први председник Србије који се обраћа на ʼВуковом саборуʼ.“ Ово тврђење делује сасвим надреално: не треба бити злослут, али има ли кога да нас подсети како је – на пример – непосредно уочи Осме седнице ЦК СК Србије, у јесен 1987. године, тадашњи председник Србије Иван Стамболић говорио на Вуковом сабору? И он је, штавише, у описивању Вукове појаве – како пише Политика од 21. септембра 1987. године – дотицао значења светлости: „За размах тих снага ваљало је укресати нову светлост.“ Тако растојање између два председничка говора можемо назвати: од светла до светла. Оценивши Вука као „највећег сина српског народа“, што није поновио садашњи говорник, некадашњи председник је устврдио како је „слобода… била услов без којег се Вуков подухват није дао ни замислити, ни остварити“. То поетски понесено – и помало бесмислено – понавља и садашњи говорник: „Слобода као начин, прека потреба, вредност и реч, није могла да постоји пре него што је Вук одлучио да је запише на језику на којем смо сањали.“ Има нечег неопрезног кад носиоци недемократске власти, било једнопартијског комунистичког монопола, било садашњег председничког ауторитаризма, помињу слободу. Јер, у таквим режимима почетак је увек исти: бити у слободи – што не значи нужно бити у праву – значи бити у опозицији. Зашто пре излетања у јавност са неодмереном тврдњом о првом председнику који говори на Вуковом сабору није консултован саветник давнашњег председника? То је садашњи хроничар живота Радомира Константиновића, перјаница другосрбијанског листа Данас. А тај лист је увек међу оним новинама које су – за владе садашњег председника Србије – добиле највише пара из државног буџета: као верни савезник у дуготрајном процесу промене наше јавне свести. Но, поређење Вукове улоге са великим праском сасвим је митско. Јер, велики прасак обележава настанак свега, док је Вук дошао после више од седам векова српске писмености и књижевне уметности. Само у XVIII веку било је – код Венцловића, Орфелина и Рајића – језичких решења која су откривала књижевни квалитет народног језика, као што су – код Доситеја – потврђене интелектуалне и приповедне као језичке могућности. Но, српски председник је прионуо уз давнашњу, апологетску и романтичарску верзију Вукове историјске улоге: као неко изузетно критичан према митовима, нарочито према косовском миту, што је сасвим у складу са уверењима другосрбијанске интелигенције, он неочекивано приања уз једну митску слику. Како се то догодило? Та слика је кристализована – да се потом протегне кроз дуго време XIX и XX века – у стиховима Бранка Радичевића из поеме Пут: „Ноћ вам дође са Вука једнога,/ Данак бели, браћо, са другога.“ Мрак није, дакле, био обележје универзума него је дошао са митским издајством Вука Бранковића. Зашто је председник Србије, у часу док обнавља митску слику Вука Караџића као слику сванућа, потиснуо мрачну митску слику косовске издаје? Он, дакле, није против митова као таквих, јер приања уз мит о Вуку Караџићу, него је против косовског мита. Тако је у једној незаборавној реченици Философије паланке записано да је сваки мит извор и облик зла, али је то сазнање илустровано именовањем само једног мита: „па тако и косовски мит“. То је написано у време док су се земљом месецима носиле штафете једном човеку, док се на стадионима вежбало за прославу његовог рођендана: потом је за најлепше што чује, Константиновић прогласио стихове Друже Тито ми ти се кунемо. Али, зар заклетва не припада митској представи? Управо зато што није био против сваког мита него само – као и Марко Ристић – против косовског мита, Константиновић је могао стварати мит о Титу. Он је устврдио да је комунистички диктатор – за чијег вишедеценијског владања је побијено хиљаде људи, поотимано имовине и добара, отворено концентрационих логора, конструисано неколико нација- био Де Брољи, Планк, Пикасо и Стравински политичке праксе и политичке филозофије. То је митско легитимизовање владара, јер га премешта из подручја политике у друга подручја, укључује у поређење људе науке и уметности, да би створило тоталитет као подлогу за владарски мит. Наше време је дисторзично и одјеци ових процеса су распршени.Но, као што је Константиновић стварао митску слику Тита, тако хроничар пишчевог живота има способност да – у Данасу од 13. маја 2017. године – открије Мојсија наших дана. Он га проналази ни мање ни више него у политичару који Црном Гором влада деценијама. То су деценије испуњене корупцијом и криминалом, убиствима политичких противника, вишеструком дискриминацијом српског народа. Ecce homo: дакле, Мојсије. А зашто? Зато што је земљу увео у НАТО-пакт. Тако се, дакле, постаје митска појава у другосрбијанском поимању ствари, јер НАТО-пакт поприма својства митске обећане земље, као што његове чланице очитују својства изабраног народа. Зар председник Србије не корача по истој стази? Ако је желео нешто да каже о Вуку Караџићу, премда је његова реч у начелу била непотребна, српски председник је могао да понови Вуково објашњење о малом броју народних песама које опевају догађаје пре косовског полома 1389. године: „Ја мислим, да су Србљи и прије Косова имали јуначки пјесама од старине, но будући да је она премјена тако силно ударила у народ, да су готово све заборавили, што је било донде, па само оданде почели наново приповједати и пјевати.“ То би показало како је Вук прецизно осетио размере косовског удеса у колективном памћењу. Но, можда је било примереније да српски председник подсети на неке од Вукових речи упућених кнезу Милошу. Зар случај бесправног рушења зграда у центру главног града, као слика деспотског начина владања, не даје сасвим савремен изглед Вуковим речима о томе како „Београђанима нашега закона није био већи зулум ни под каквом владом турском него што је у данашње време“? Зар омиљено поређење са бившим режимом Демократске странке није требало усмерити на сопствену адресу, па чути Вукове речи као да су упућене садашњем председнику: „владање је Црнога Ђорђија за чиновнике и за све знатније људе било много боље од Вашега, па сте се и Ви сами против њега бунили“? Зар у општи фонд поука не би могао да се унесе Вуков захтев како ниједан поданик не треба „да се… боји ништа вас нити икога другога“? Зар не би личило на неочекивану трезвеност да је српски председник поновио за Вуком како ни „најмудрији владалац, који је макар све време своје младости провео учећи се владати, опет не може као што треба сам државом управљати“? Зар не би било у складу са борбом против корупције да се чуло како Вук предлаже владару „да не тргује ничим никако, ни сам, нити с ким у ортаклуку“? Зар не би била, у вези са слободом говора и непримереним председничким реакцијама на њу, сасвим лековита мисао о томе како је „добро… знати шта људи мисле и говоре, али не треба свакога гонити који што противно рекне; а особито ако људи, по несрећи, имају право“? У исти дан – како извештава Политика од 18. септембра 2017. године – одржана је Парада поноса на којој су били присутни премијер и министри. До нас је допрла мисао премијера Србије о томе да је добро „што у Србији има много различитости и што је на Вуковом сабору у Тршићу присутан председник Србије“. Тако су Вуков сабор и Парада поноса постали равноправни учесници једне разноликости. Тако је постмодерни симулакрум, као потпуни израз нихилизма, добио прелепи завршни акорд, јер је Парада поноса претворена у велики прасак. Зар то није напредак? ФСК

Велики прасак

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Тајну дипломатску комуникацију између држава поред осталог карактерише установљавање прецизног чињеничног стања о противничком табору, односно профилисање кадровских капацитета скраћено названо “ко је ко“. Заправо, државе обавезно настоје да персонално идентификују статус појединаца у хијерархијској лествици “противника“. Првенствени циљ свакако јесте установити појединачну моћ и политички утицај, али, ништа мање пажње није посвећено и прикупљању карактерних и професионалних особина и животних навика. Овакве активности су мотивисане са најмање два константна циља: 1.) установљавање могућности за придобијање – врбовање у корист својих агресорских циљева; и 2) за дискредитацију али и за евентуално физичко уклањање у случају процене да дотична особа бескомпромисно штити ��ационалне интересе матичне државе и да је такву особу немогуће придобити – врбовати. Поменути задатак је у искључивој надлежности обавештајних служби заинтересованих држава (агресора), које за ту сврху улажу огромне напоре. Применом разноврсних комбинованих тајних и јавних метода, обавештајне службе настоје да израде обавештајну студију о противничкој држави у оквиру које важан садржај представља поглавље “профила личности“ највиших фукнционера, колоквијално звано “ко је ко“. Доступна сазнања о српском националном бићу указују и упозоравају на то да су српске патриоте независно од државног и друштвеног уређења биле и јесу константно на нишану обавештајних служби држава које су имале/имају освајачко-поробљивачке намере и планове према српским државама. Нажалост, данас када се јавност Србије практично свакодневно омамљује хвалоспевима о лагодном међународном положају државе, многе чињенице из обавештајно-субверзивне сфере аргументовано демантују оптималност таквог међународног статуса. У вези са наведеним довољно је повезати два периода – један из наше ближе прошлости и други, актуелни. У Краљевини Југославији, која је била свеобухватно нападана до коначног уништења (сматрана је Великом Србијом) од стране обавештајних служби већине западних држава тог периода, укључујући и суседе, специфичан је пример такозваног списка “4000“, односно Књиге потерница за Југославију. Крајем марта 1941. године, у Целовец (Клагенфурт – Аустрија) је стигао врховни командант СС трупа Хајнрих Химлер. Наизглед миран човечуљак са уреднним брчићима, ући ће у историју као један од највећих зликоваца. Долазак Химлера на југословенску границу био је строго наменски. Наиме, приликом агресије на сваку земљу, Гестапо би фомирао “Команде за ликвидацију“ – Einsatzkommando – Einsatzgruppe, а свака армија би добила групу јачине 1000 припадника СС, Гестапоа и Криминалистичке полиције (SS, Gestapo, Krimpo). Химлер је у разговорима са командатом Einsatzkommando и командантима група дао наређење да се мора поступити “брзо и немилосрдно“, чиме би се спречило да побегну “утврђени“. Утврђени су заправо били најнепоколебљивије патриоте (четири хиљаде особа), уредно пописани и евидентирани у посебно израђеној студији кодног назива “Списак 4000 – Књига потерница за Југославију“, ��оју је израдио Рајнхард Хајдрих, шеф СД – Sicherheitsdienst (СД – обавештајна служба СС) са сарадницима. На том списку су поред највиших државних и војних руководилаца (председник владе, начелник Генералштаба, министри) били и тадашњи Патријарх српски Гаврило Дожић и академик Михајло Константиновић, носилац Албанске споменице, каснији творац устава ФНРЈ. Сви они су били предвиђени за хапшење у року од 72 сата, након чега би били изведени пред “суд“ Гестапоа, односно стрељани. У актуелном тренутку, засути смо константним изјавама вајних безбедносних и политичких “аналитичара“ који ултимативно поручују да “Србија неминовно мора да одреди на коју ће страну- ЕУ или Москва.“ Ако се то уопште може назвати избором, жртва треба да изабере да ли ће са сопственим џелатом – ЕУ, или са онима који су увек, на��авно и сада, уз њу – Москвом. Да би ваљано разумели актуелно стање, зашто су српске патриоте поново на нишану обавештајних служби, као основни оријентир треба имати у виду које државе су отворено и директно против територијалног интегритета и опстанка Републике Србије. Реч је о земљама које су признале лажну државу “Косово“ и улажу огромне напоре да идентификују српске патриоте у свим сферама друштвеног живота, а посебно у политичкој елити, односно у систему политичке власти Србије. Тако идентификоване региструју, и профилишу, правећи спискове за политички, а у датим околностима и физички одстрел. За разлику од прошлости, када су обавештајне службе то радиле тајним методама, данас се поред тог модела, овај задатак извршава и јавно – посредством невладиних организација које стварају и финансирају у Србији (и Републици Српској). Карактеристичан најсвежији пример је “списак за одстрел“ српских патриота који је у облику студије службеног назива ‘‘Јачање руске меке моћи у Србији – циљеви, инструменти и ефекти“ аутора Јелене Милић, директорке “невладине организације“ Центар за евроатлантске студије (ЦЕАС) из Београда представљен маја месеца 2016. године. Милић је објавила списак од 105 покрета, организација и истакнутих појединаца у српским земљама. Према наводима студије, улога наведених је да уз минимална улагања укљученим земљама, Русија буде представљена као старији брат Србије. Подсећања ради, ово није први црни списак за одстрел западне невладине агнтуре. Хелсиншки одбор за људска права, који води Соња Бисерко (чији су члан��ви породице активно учествовали у терористичким акцијама хрватских усташа током разбијања Југославије) је још пре неколико година објавио списак “неподобних Срба који ометају евроатланстке интеграције“. На том списку, као и пре седамдесет година на СС нацистичким списковима, поново су се нашли истакнути појединци, патриоте, академици, и наравно, Патријарх српски и целокупна СПЦ. Септембра месеца 2016, Вашингтон пост поткрепљује студију ЦЕАС-а таргетирањем централних руских информативних кућа Раша Тудеј и Спутњик, као преносилаца системских порука о братству Руса и Срба. Да ли икоме разумном има потребе медијски аргументовати братство два народа? Још једна од подмуклих бесмислица западних служби и њихових поданика са ових простора. Само злонамерни или недовољно упућени могу да поверују у “случајност“ историјског понављања “спискова утврђених“. Евидентно је да геополитички положај и неутралност Републике Србије и Републике Српске провоцира ванбалканске центре моћи и њихове европске помагаче да константно опсерирају часне и истрајне припаднике српског народа. Циљеви се већ дуже од столећа не мењају – омаловажавање, дискредтитовање, застрашивање, уцењивање, односно – елиминисање могућности заштите националних интереса Србије. Врло често, за ту сврху, и физичко уклањање. Најупечатљивији пример наведеног јесте, након октобарског пуча 2000. године, изведена отмица председника Србије и СР Југославије Слободана Милошевића, који је утамничен, и на крају убијен у Хагу (у најмању руку убијен нелечењем). Међутим, бројност и упорност часних Срба која је сваким даном све присутнија, као и њихова непоколебљивост и истрајност у заштити сопствене отаџбине, задаје велике проблеме агресорским службама и њиховим слугама у Србији, Српској, Македонији и Црној Гори. Рађају се нове генерације, наново одлучне да бескомпромисно бране своје. Најбољи доказ наведеног јесте управо старосна структура злогласног списка ЦЕАС-а.

СРПСКЕ ПАТРИОТЕ КОНСТАНТНО НА МЕТИ СТРАНИХ ОБАВЕШТАЈАЦА

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Тајну дипломатску комуникацију између држава поред осталог карактерише установљавање прецизног чињеничног... http://ift.tt/2kp8XWe, Тајну дипломатску комуникацију између држава поред осталог карактерише установљавање прецизног чињеничног стања о противничком табору, односно профилисање кадровских капацитета скраћено названо “ко је ко“. Заправо, државе обавезно настоје да персонално идентификују статус појединаца у хијерархијској лествици “противника“. Првенствени циљ свакако јесте установити појединачну моћ и политички утицај, али, ништа мање пажње није посвећено и прикупљању карактерних и професионалних особина и животних навика. Овакве активности су мотивисане са најмање два константна циља: 1.) установљавање могућности за придобијање – врбовање у корист својих агресорских циљева; и 2) за дискредитацију али и за евентуално физичко уклањање у случају процене да дотична особа бескомпромисно штити националне интересе матичне државе и да је такву особу немогуће придобити – врбовати. Поменути задатак је у искључивој надлежности обавештајних служби заинтересованих држава (агресора), које за ту сврху улажу огромне напоре. Применом разноврсних комбинованих тајних и јавних метода, обавештајне службе настоје да израде обавештајну студију о противничкој држави у оквиру које важан садржај представља поглавље “профила личности“ највиших фукнционера, колоквијално звано “ко је ко“. Доступна сазнања о српском националном бићу указују и упозоравају на то да су српске патриоте независно од државног и друштвеног уређења биле и јесу константно на нишану обавештајних служби држава које су имале/имају освајачко-поробљивачке намере и планове према српским државама. Нажалост, данас када се јавност Србије практично свакодневно омамљује хвалоспевима о лагодном међународном положају државе, многе чињенице из обавештајно-субверзивне сфере аргументовано демантују оптималност таквог међународног статуса. У вези са наведеним довољно је повезати два периода – један из наше ближе прошлости и други, актуелни. У Краљевини Југославији, која је била свеобухватно нападана до коначног уништења (сматрана је Великом Србијом) од стране обавештајних служби већине западних држава тог периода, укључујући и суседе, специфичан је пример такозваног списка “4000“, односно Књиге потерница за Југославију. Крајем марта 1941. године, у Целовец (Клагенфурт – Аустрија) је стигао врховни командант СС трупа Хајнрих Химлер. Наизглед миран човечуљак са уреднним брчићима, ући ће у историју као један од највећих зликоваца. Долазак Химлера на југословенску границу био је строго наменски. Наиме, приликом агресије на сваку земљу, Гестапо би фомирао “Команде за ликвидацију“ – Einsatzkommando – Einsatzgruppe, а свака армија би добила групу јачине 1000 припадника СС, Гестапоа и Криминалистичке полиције (SS, Gestapo, Krimpo). Химлер је у разг��ворима са командатом Einsatzkommando и командантима група дао наређење да се мора поступити “брзо и немилосрдно“, чиме би се спречило да побегну “утврђени“. Утврђени су заправо били најнепоколебљивије патриоте (четири хиљаде особа), уредно пописани и евидентирани у посебно израђеној студији кодног назива “Списак 4000 – Књига потерница за Југославију“, коју је израдио Рајнхард Хајдрих, шеф СД – Sicherheitsdienst (СД – обавештајна служба СС) са сарадницима. На том списку су поред највиших државних и војних руководилаца (председник владе, начелник Генералштаба, министри) били и тадашњи Патријарх српски Гаврило Дожић и академик Михајло Константиновић, носилац Албанске споменице, каснији творац устава ФНРЈ. Сви они су били предвиђени за хапшење у року од 72 сата, након чега би били изведени пред “суд“ Гестапоа, односно стрељани. У актуелном тренутку, засути смо константним изјавама вајних безбедносних и политичких “аналитичара“ који ултимативно поручују да “Србија неминовно мора да одреди на коју ће страну- ЕУ или Москва.“ Ако се то уопште може назвати избором, жртва треба да изабере да ли ће са сопственим џелатом – ЕУ, или са онима који су увек, наравно и сада, уз њу – Москвом. Да би ваљано разумели актуелно стање, зашто су српске патриоте поново на нишану обавештајних служби, као основни оријентир треба имати у виду које државе су отворено и директно против територијалног интегритета и опстанка Републике Србије. Реч је о земљама које су признале лажну државу “Косово“ и улажу огромне напоре да идентификују српске патриоте у свим сферама друштвеног живота, а посебно у политичкој елити, односно у систему политичке власти Србије. Тако идентификоване региструју, и профилишу, правећи спискове за политички, а у датим околностима и физички одстрел. За разлику од прошлости, када су обавештајне службе то радиле тајним методама, данас се поред тог модела, овај задатак извршава и јавно – посредством невладиних организација које стварају и финансирају у Србији (и Републици Српској). Карактеристичан најсвежији пример је “списак за одстрел“ српских патриота који је у облику студије службеног назива ‘‘Јачање руске меке моћи у Србији – циљеви, инструменти и ефекти“ аутора Јелене Милић, директорке “невладине организације“ Центар за евроатлантске студије (ЦЕАС) из Београда представљен маја месеца 2016. године. Милић је објавила списак од 105 покрета, организација и истакнутих појединаца у српским земљама. Према наводима студије, улога наведених је да уз минимална улагања укљученим земљама, Русија буде представљена као старији брат Србије. Подсећања ради, ово није први црни списак за одстрел западне невладине агнтуре. Хелсиншки одбор за људска права, који води Соња Бисерко (чији су чланови породице активно учествовали у терористичким акцијама хрватских усташа током разбијања Југославије) је још пре неколико година објавио списак “неподобних Срба који ометају евроатланстке интеграције“. На том списку, као и пре седамдесет година на СС нацистичким списковима, поново су се нашли истакнути појединци, патриоте, академици, и наравно, Патријарх српски и целокупна СПЦ. Септембра месеца 2016, Вашингтон пост поткрепљује студију ЦЕАС-а таргетирањем централних руских информативних кућа Раша Тудеј и Спутњик, као преносилаца системских порука о братству Руса и Срба. Да ли икоме разумном има потребе медијски аргументовати братство два народа? Још једна од подмуклих бесмислица западних служби и њихових поданика са ових простора. Само злонамерни или недовољно упућени могу да поверују у “случајност“ историјског понављања “спискова утврђених“. Евидентно је да геополитички положај и неутралност Републике Србије и Републике Српске провоцира ванбалканске центре моћи и њихове европске помагаче да константно опсерирају часне и истрајне припаднике српског народа. Циљеви се већ дуже од столећа не мењају – омаловажавање, дискредтитовање, застрашивање, уцењивање, односно – елиминисање могућности заштите националних интереса Србије. Врло често, за ту сврху, и физичко уклањање. Најупечатљивији пример наведеног јесте, након октобарског пуча 2000. године, изведена отмица председника Србије и СР Југославије Слободана Милошевића, који је утамничен, и на крају убијен у Хагу (у најмању руку убијен нелечењем). Међутим, бројност и упорност часних Срба која је сваким даном све присутнија, као и њихова непоколебљивост и истрајност у заштити сопствене отаџбине, задаје велике проблеме агресорским службама и њиховим слугама у Србији, Српској, Македонији и Црној Гори. Рађају се нове генерације, наново одлучне да бескомпромисно бране своје. Најбољи доказ наведеног јесте управо старосна структура злогласног списка ЦЕАС-а.

СРПСКЕ ПАТРИОТЕ КОНСТАНТНО НА МЕТИ СТРАНИХ ОБАВЕШТАЈАЦА

, http://ift.tt/1rMQyM6