#Европски савет | Explore Tumblr posts and blogs

palankaonline · 6 years ago

Link

ОВО СЕ КРИЈЕ ОД СРБА Европски комитет за људска права – по ��краћеном поступку до својих права – Сијамски близанац Суда за људска права у Стразбуру “Србија не зна да постојимо” У Србији нико не зна да у Стразбуру при Савету Европе (СЕ), поред чувеног и претрпаног Европског суда за људска права, постоји и његов “близанац” Европски комитет за људска права. Сви грађани из држава чланица Савета Европе, међу којима је и Србија и све чланице ЕУ, могу да се жале овом комитету чије су одлуке заправо пресудне јер су обавезујуће и имају правну тежину. Луис Химена Кесада, председник Европског комитета за социјална права Задатак комитета основаног 1961. године да надзире спровођење у дело Европске повеље о социјалним правима, коју су потписале све државе чланице. – Комитет је, на пример, ових дана решио жалбу синдиката из Грчке због анти-кризног закона којим се приправницима од 15 до 18 година ускраћује право на годишњи одмор од четири недеље. После ове одлуке локални судови мораће да дају за право приправницима, а ако то не учине држава ће се изложити могућности санкција – каже за “Вести” Луис Химена Кесада, председник Комитета. Да ли у случајевима кршења Закона у Србији људи могу да вам се обрате? – Могу и треба да нам се обрате. Ми не вреднујемо ствари на формални начин, већ вреднујемо како се тај закон спроводи у дело. Дакле, ако се закон примењује у супротности са социјалном повељом комитет може да осуди државу. Штета је што нисмо довољно познати и искоришћени, јер случајеве решавамо релативно брзо – за око 15 месеци. Осим тога, за разлику од Европског суда за људска права ми не постављамо да услов за обраћање буде да прођете кроз све правне инстанце у вашој земљи укључујући и Врховни суд. Шта се дешава када грађанин који се жалио добије вашу одлуку? – Треба да се обрати локалном суду и при томе треба да се позове на Европску повељу о социјалним правима и на одлуку Европског комитета о социјалним правима. И судија мора да примени оно што је у Европској повељи, јер је то део националног законодавства. Ако држава не поштује наше одлуке, ризикује санкције СЕ. Пре тога биће изложена притиску Комитета министара СЕ и Европског комесара за људска права. Важно је зато да што више људи зна да она постоји – поготову судије, адвокати, синдикати и радни људи као и послодавци. Не прихватате процедуру о жалбама Да ли сте били у Србији? – Да, имали смо састанке у Београ��у. Проблем је са Србијом што није прихватила процедуру о колективним жалбама. Од земаља произишлих из бивше Југославије, само две земље су прихватиле ову процедуру: то су Хрватска и Словенија. На пример, из Хрватске је поднета жалба због тога што је један школски уџбеник садржао хомофобне тврдње, што је дакле дискриминација по основи сексуалне оријентације. После наше одлуке они су те садржаје повукли. Такође, била је жалба због тога што српски повратници у Хрватску нису имали право на помоћ за стамбени смештај. После наше одлуке то је измењено и дат је нови рок за тражење те помоћи. Како грађани 47 држава СЕ могу да вам се обрате? – Из Србије могу да нам се обрате појединци једноставно поштом. Наша адреса је Савет Европе Комитет за социјалну повељу – Стразбур. Имате детаље на сајту СЕ. За сада грађани Србије не могу да нам се обраћају групно преко синдиката, као што то чине Грци, јер Србија још није потписала протокол о колективним жалбама који би дао могућност синдикатима и невладиним организацијама да нам се обраћају. Од 47 држава СЕ, само је 11 потписало ову процедуру. Министарство чува ову тајну Како су “Вести” провером установиле, постојање Европске конвенције о социјалним правима у Србији је велика тајна и зато се нико из Србије никада није обратио Стразбуру. Само Синдикат судија зна да она постоји, а остали синдикати “никад чули”. Директни саговорник судије Луиса Химене Кесаде је Министарство за рад и социјална питања, које је, изгледа, уместо да шири информацију себи доделило улогу чувара тајне. Вести Онлине У детаље – шта све покрива Европски Комитет за Социјална и Људска Права и како се обратити, сви контакти плус Онлине форма за директан контакт: Европска социјална Повеља – Инструмент Савета Европе за заштиту људских права П р а в о Ради заштите својих права, можемо се обраћати Стразбуру Комитет за социјална права Занимљив савете доставила нам је госпођа Гордана Банчевић о заштити социјалних права пред Комитетом за социјална права у Стразбуру, који је ефикаснији од Суда за људска права у истом граду. Пише: Гордана Банчевић, дипл. правник У Србији се не зна, (грађани, судије, адвокати, радници ЦСР-ова, министарстава, као и сви други органи који се баве поступцима обезбеђивања, или ��аштите социјалних права, да наши грађани, иако нисмо чланица ЕУ, могу због повреде неког од социјалних права из ратификоване повеље („Сл. гласник РС – Међународни уговори”, бр. 42/2009.) да се жале Европском комитету за социјална права. Сви грађани из држава чланица Савета Европе, међу којима је и Србија могу да се жале овом Комитету чије су одлуке заправо пресудне, јер су обавезујуће и имају правну тежину. (Међутим, као и пресуде ЕУ суда, наши грађани требају да знају како да одлуку изврше, морају пред нашим судом да покрену поступак, прилажући пресуду ЕУ суда, или Комитета, али и обавестити овај орган да је то учињено. Имају механизме за даље поступање. За разлику од Европског суда за људска права у Стразбуру, Комитет за социјална права, (који се налази у суседној згради), мало је познат и мало људи му се обраћа иако су његове одлуке брже, прецизније и имају обавезујућу тежину. Разлике између Европског суда за људска права у Стразбуру, и Комитета за социјална права: 1. Да би се обратили Комитету, не морају да се правоснажно окончају сви поступци у земљи, до нпр. Врховног суда, што је услов за ЕУ суд у Стразбуру, а то може да траје и по 10 година, (замислите поступке у вези деце? Дете постане пунолетно…). 2. Суд у Стразбуру је претрпан, поступак пред њим може трајати годинама… За разлику од суда, Комитету се може жалити одмах, у било којој фази поступка пред домаћим органима, уколико је неко социјално право из повеље повређено, поступак је много бржи, траје до 15 месеци од дана обраћања! Корисна Радио емисији РТС-а: 29. окт. 2012, новинарке су описале разговор са тадашњим председником Луиса Химене Кесаде (судија ЕУ суда, а садашњи председник Комитета је Италијан, Гиусеппе Палмисано). Како су “Вести” провером установиле, постојање Европске конвенције о социјалним правима у Србији је велика тајна и зато се нико из Србије никада није обратио Стразбуру. Само Синдикат судија зна да она постоји, а остали синдикати “никад чули”… Извештаји – Србија шампион у кршењу права На адреси: Када се отвори Србија, виде се извештаји Комитета о нашој земљи. У питању је шест Извештаја од 2008. до 2015. године. О чему су извештаји, ако ни нема приватних тужби, те се ни не зна да грађани могу да се обрате тужбом овом органу за кршење социјалних права? У извештајима је Анализа општих правних аката, (нпр. Закон о раду), који су објављени, тј. познати, као и примена ратификованих правних аката ЕУ, нпр. примена ратификоване Социјалне повеље о материнству и полној дискриминацији… Са друге стране Европски комитет за социјална права у свом извештају од јануара 2015. године наводи да недостављање информација које је затражио значи кршење обавезе извештавања од стране Србије, у извештају 2015. наводи се да је Комитет тражио додатне информације од Владе Републике Србије у јулу 2014. године, које никада нису достављене. Посебно је занимљив текст објављен 23.01.2015. на си: 1. Србија не испуњава своје обавезе према Европском комитету за социјална права Савета Европе и да не подноси релевантне извештаје, чиме крши преузете међународне обавезе… 2. Србија не испуњава преузете обавезе према својим грађанима, односно да у читавом низу случајева грађани не добијају обим и квалитет права који би морали имати. 3. Апсолутно ништа није урађено да се поступи по препорукама и констатацијама Комитета у којима је одређено кршење Повеље;” На крају, Србија не испуњава преузете обавезе према Европском комитету за социјална права и својим грађанима, односно да у читавом низу случајева грађани не добијају обим и квалитет права који би морали имати. Јако је занимљиво да апсолутно ништа није урађено да се поступи по препорукама и констатацијама Комитета у којима је одређено кршење. Адреса, wеб адреса и телефонски контакт Европског комитета за социјална права: Департмент оф тхе Еуропеан Социал Цхартер анд тхе Еуропеан Цоде оф Социал Сецуритy Цоунцил оф Еуропе F-67075 Strasbourg Cedex FRANCE Tel. +33 (0)3 88 41 20 00 Извори: Таблоид – Лист против мафије,

ОВО СЕ КРИЈЕ ОД СРБА ОВО СЕ КРИЈЕ ОД СРБА Европски комитет за људска права – по скраћеном поступку до својих права – Сијамски близанац Суда за људска права у Стразбуру “Србија не зна да постојимо” У Србији нико не

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Новости #Србија #Вести #Паланка на вези #S

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Link

Европски тужиоци у одговору Удружењу тужилаца Србије: Уставни амандмани не пружају гаранцију заштите од политичког утицаја, неопходно написати нове Консултативно веће европских тужилаца је, на захтев Удружења тужилаца, израдило мишљење у којем је изнело значајне примедбе на уставне амандмане Министарства правде. Ово саветодавно тело навело је, између осталог, да предложени амандмани не пружају довољну гаранцију заштите од политичког утицаја и политичке контроле и да је потребно да буду поново написани. Ово је треће тело Савета Европе које је изразило забринутост у односу на Нацрт амандмана о правосуђу. На захтев Удружења тужилаца Србије, Биро Консултативног већа европских тужилаца, израдило је и на свом сајту објавило мишљење о усаглашености Нацрта амандмана на Устав Републике Србије са европским стандардима у делу који се односи на јавно тужилаштво. Тим поводом ово веће, како се може видети у мишљењу, навело је да је неопходно да амандманима, пре свега, буде проглашена независност јавног тужилаштва. Конкретне критике упућене су на одредбе које се односе на избор и разрешење чланова Високог савета тужилаца, Врховног јавног тужиоца и јавних тужилаца. Према њиховом мишљењу, ове одредбе не пружају довољну гаранцију заштите од политичког утицаја и политичке контроле. Како додају, потребно је да буду поново написане, у складу с европским стандардима. „Такође је неопходно проширење обима овлашћења Високог савета тужилаца у циљу заштите положаја и независности тужилаца као и преиспитивање састава Високог савета тужилаца, притом водећи рачуна да у овом телу већину треба да имају тужиоци“, наводи се, између осталог, у мишљењу Консултативног већа европских тужилаца. Овим поводом, Удружење тужилаца Србије на чији захтев је и израђено ово мишљење, поново је позвало на отварање широке јавне расправе. „Имајући у виду водећу улогу овог тела у креирању европских стандарда јавних тужилаштава, позивамо на разматрање достављеног мишљења, као и на отварање широке јавне расправе у циљу проналаска најбољег уставног решења за грађане Републике Србије“, наводи се у саопштењу Удружење тужилаца Србије. Измене Устава припремане без праве јавне расправе Подсетимо, измене Устава о правосуђу обавеза су коју је Србија преузела отварањем Поглавља 23 у процесу приступања Европској унији. Сам поступак измене највишег правног акта у држави којим се гарантују права и слободе грађана, поштовање демократских начела и принципа, припремали су се без праве јавне расправе и без адекватне пажње јавности. Крајем прошле године организовано је неколико јавних расправа, а већ после неколико округлих столова консултације су 30. октобра 2017. напустила удружења судија, тужилаца, судијских и тужилачких помоћника и друге струковне организације због, како су навели, занемаривања примарне теме - а то је независност правосуђа. Упркос томе, Министарство правде је наставило рад на амандманима и Радни текст измена Устава у области правосуђа објавило крајем јануара на својој интернет страници. Након тога уследила је нова јавна расправа у коју су се поново укључила струковна удружења, али је струка убрзо због, како су навели, непримереног понашања и увреда које су јој је упутио помоћник министра правде Чедомир Бацковић, поново напустила јавну расправу. У међувремену, овај Радни текст удружења судија и тужиоца, из дана у дан су критиковала наводећи су да су амандмани неприхватљиви јер омогућавају већи притисак на правосуђе. У једном тренутку затражено је и повлачење спорних амандмана. То су, између осталих, затражили и Апелациони суд, Високи савет судства, Врховни касациони суд, Државно веће тужилаца и Национални конвент за ЕУ. Након правосудних институција, судијских и тужилачких удружења, невладиног сектора, уставним изменама о правосуђу супротставио се и део адвокатске струке. Министарка Кубуровић након критика струке и Венецијанске комисије: Не видим разлог да се пишу нови амандмани Упркос захтевима струке и цивилног сектора да предложени амандмани буду повуичени, током последњег округлог стола Министарка правде Нела Курубоић изјавила је да неће бити повлачења Нацрта измена Устава Србије који се односи на правосуђе већ ће мишљење о тексту дати Венецијанска комисија. На питања новинара редакције Инсајдер зашто игнорише мишљење струке одбијањем да повуче амандмане на захтеве судија, тужилаца, невладиних организација и тиме шаље поруку да је мишљење струке не занима, министарка је рекла да је мишљење струке интересује и да ће након што погледа све аргументоване критике, изаћи с измењеним текстом. Убрзо је Министарство правде објавило нови, измењени текст Устава, али како је показала анализа Инсајдера, у новом тексту остали су неки од најспорнијих амандмана. Како је тада навела министарка Нела Кубуровић, коначан суд о тексту уставних амандмана, требало би да да Венецијанска комисија, иначе тело Савета Европе. Ова Комисија недавно је објавила мишљење о предложеном тексту уставних амандмана у којем је навела низ критика и препорука. Након објављеног мишљења, део струке и цивилни сектор поново је у петак затражио повлачење амандмана наводећи да бројне замерке Комисије захтевају писање нових, а не поправљање актуелних уставних амандмана. Упркос овим захтевима, министарка правде Нела Кубуровић навела је да не види разлог за писањем нових уставних амандмана додајући да ће све препоруке Венецијанске комисије бити прихваћене. (Инсајдер) , via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Новости #Србија #Вести #Паланка на вези #S

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Link

Бошко Мијатовић: Софијска декларација – неће бити проширења ЕУ Јасно су нам рекли да не рачунају на нас, да ��мају своје проблеме који су им приоритет у догледно време. А, искрено, и ја бих био против пријема оваквих земаља западног Балкана да сам на њиховом месту Бугарска је покушала да подстакне рад на проширењу Европске уније на западни Балкан и организовала у Софији пре пар дана, као тренутно председавајући у ЕУ, самит лидера земаља ЕУ и западног Балкана. Али, ствар се одвијала сасвим другачије и, уместо напретка, дошло је до јасног назатка и битног смањења шанси да се ове земље у догледно време приближе вратима ЕУ, а камоли да кроз њих прођу. Хладан туш дошао је од француског председника Макрона, који је се изјаснио против наглог/преурањеног пријема земаља западног Балкана, пошто искуство у последњих 15 година, како је рекао, показује да је проширење водило слабљењу ЕУ. Додао је и да је потребно претходно реформисати и поправити ЕУ да би могла да прими нове чланице. Додуше, ово није први пут да Макрон овако говори (видети наше раније постове овај и овај), а то што говори уопште није велика мудрост – то се и овде зна – али му се мора одати признање на отворености која није раширена међу европским политичарима. Присећам се још једног искреног, председника Еврогрупе Дајселблума, који је још 2015. затражио да се већ једном каже да проширења више неће бити. Други туш чека оне који учине напор и прочитају досадну декларацију усвојену на софијском самиту: у њој се ниједном не помињу речи као што су приступање (accession), проширење (enlargement), чланство (membership) или било која друга слична реч. Не, ту се само говори о европским вредностима које наводно подржавају балкански лидери и о европској перспективи западног Балкана. Где нестадоше обећања о учлањењу, давана свих ових година? Наравно, ни 2025. година се више уопште не помиње као могући рок за најнапредније земље. Ето, јасно су нам рекли да не рачунају на нас, да имају своје проблеме који су им приоритет у догледно време. А, искрено, и ја бих био против пријема оваквих земаља западног Балкана да сам на њиховом месту. Неко може да потражи излаз на следећи начин: Европска комисија је ту скоро дала оптимистички текст о западном Балкану, који је свакако важнији од овога. Е није. За површног читаоца Европска комисија делује као најважнији орган ЕУ стога што је видљивија, што делује као влада са министрима. Али, Европски савет, кога чине шефови држава, суштински је владајуће тело ЕУ које доноси све важније одлуке. А софијска декларација изражава негативан став бар дела држава-чланица и Европског савета (који одлучује консензуално) и, нема сумње, далеко је утицајнија. Ствар је јасна: Србија и друге земље западног Балкана задуго неће постати чланови ЕУ. Наши политичари ће и даље брбљати о отварању поглавља, о подршци Хана, Јункера или неког трећег, о реформама које су кораци на путу у ЕУ, али ће све то бити игра за наивне која се игра у интересу политичара, а на штету државе Србије. (Србија и свет, 19. 5. 2018)

Бошко Мијатовић: Софијска декларација – неће бити проширења ЕУ Јасно су нам рекли да не рачунају на нас, да имају своје проблеме који су им приоритет у догледно време. А, искрено, и ја бих био против пријема оваквих земаља западног Балкана да сам на њиховом ме…

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Новости #Србија #Вести #Паланка на вези #S

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Photo

Бошко Мијатовић: Софијска декларација – неће бити проширења ЕУ https://ift.tt/2sbpQWE, Бошко Мијатовић: Софијска декларација – неће бити проширења ЕУ Јасно су нам рекли да не рачунају на нас, да имају своје проблеме који су им приоритет у догледно време. А, искрено, и ја бих био против пријема оваквих земаља западног Балкана да сам на њиховом месту Бугарска је покушала да подстакне рад на проширењу Европске уније на западни Балкан и организовала у Софији пре пар дана, као тренутно председавајући у ЕУ, самит лидера земаља ЕУ и западног Балкана. Али, ствар се одвијала сасвим другачије и, уместо напретка, дошло је до јасног назатка и битног смањења шанси да се ове земље у догледно време приближе вратима ЕУ, а камоли да кроз њих прођу. Хладан туш дошао је од француског председника Макрона, који је се изјаснио против наглог/преурањеног пријема земаља западног Балкана, пошто искуство у последњих 15 година, како је рекао, показује да је проширење водило слабљењу ЕУ. Додао је и да је потребно претходно реформисати и поправити ЕУ да би могла да прими нове чланице. Додуше, ово није први пут да Макрон овако говори (видети наше раније постове овај и овај), а то што говори уопште није велика мудрост – то се и овде зна – али му се мора одати признање на отворености која није раширена међу европским политичарима. Присећам се још једног искреног, председника Еврогрупе Дајселблума, који је још 2015. затражио да се већ једном каже да проширења више неће бити. Други туш чека оне који учине напор и прочитају досадну декларацију усвојену на софијском самиту: у њој се ниједном не помињу речи као што су приступање (accession), проширење (enlargement), чланство (membership) или било која друга слична реч. Не, ту се само говори о европским вредностима које наводно подржавају балкански лидери и о европској перспективи западног Балкана. Где нестадоше обећања о учлањењу, давана свих ових година? Наравно, ни 2025. година се више уопште не помиње као могући рок за најнапредније земље. Ето, јасно су нам рекли да не рачунају на нас, да имају своје проблеме који су им приоритет у догледно време. А, искрено, и ја бих био против пријема оваквих земаља западног Балкана да сам на њиховом месту. Неко може да потражи излаз на следећи начин: Европска комисија је ту скоро дала оптимистички текст о западном Балкану, који је свакако важнији од овога. Е није. За површног читаоца Европска комисија делује као најважнији орган ЕУ стога што је видљивија, што делује као влада са министрима. Али, Европски савет, кога чине шефови држава, суштински је владајуће тело ЕУ које доноси све важније одлуке. А софијска декларација изражава негативан став бар дела држава-чланица и Европског савета (који одлучује консензуално) и, нема сумње, далеко је утицајнија. Ствар је јасна: Србија и друге земље западног Балкана задуго неће постати чланови ЕУ. Наши политичари ће и даље брбљати о отварању поглавља, о подршци Хана, Јункера или неког трећег, о реформама које су кораци на путу у ЕУ, али ће све то бити игра за наивне која се игра у интересу политичара, а на штету државе Србије. (Србија и свет, 19. 5. 2018)

, https://ift.tt/1rMQyM6

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Вести #Новости #Србија #Serbia #World #New

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Link

ДА ЛИ МРАЧНИ ЦЕНТРИ СВЕТСКЕ ОЛИГАРХИЈЕ НАПУШТАЈУ АМЕРИЧКУ И ПРЕЛАЗЕ НА КИНЕСКУ ПЛАТФОРМУ? Глобалистички пут свиле Није проблем са „глобализмом” у томе што је он „амерички”, него у базичн��м вредностима на којима се заснива. У демонији новца и идеологији поживотињења људи, у неоколонијалном поробљавању и паразитирању, у големовско-франкенштајнском рату који води против богообразног Човека, личности и народâ. У пљачкању свих ресурса планете и угрожавању њеног голог опстанка. (...) Као што је 1917. прешла са премалене и истрошене британске на америчку платформу, светска олигархија тачно сто година касније – према многим показатељима које износимо – напушта компромитовану америчку и прелази на дуго припреману кинеску платформу. Можда садашњи врх САД, инсталиран од стране глобалистичке куполе, има задатак да замајава свет док се овај Велики Прелаз не доврши? Глобализација под доминацијом Кине свакако није разлог за славље противника глобалистичке олигархије. Напротив. Највише разлога за опрез имају Русија и Евроазијски савез, који се једини могу делотворно супротставити. Хоће ли Русија схватити какву јој омчу намичу на врат? Хоће ли устати против спољних олигарха који јој улазе у територију, као што се одупрла сопственим домаћим олигарсима, или ће подлећи светској олигархији заварана тиме што ова сада долази са испруженом руком Кине? Пише: Кери Болтон Становници Кинеског царства су миленијумима ову земљу сматрали средиштем света, а цара споном између Земаљског и Небеског. Без ритуала кинеског цара нестало би равнотеже у космосу. Делегације које су европске колонијалне силе слале на кинески двор нису наилазиле на страхопоштовање цара према белим људима, већ на његов благи презир, којим је поручивао да европски краљеви морају њему да одају почаст и поштују његове законе небеског порекла. Колонијалне силе су морале да се поклоне цару да би добиле прилику да уђу у Кину. Сматрало се да кинески цар мандат није добио од парламента или било чега овоземаљског, већ дословно од неба.1 Када је Мао Цедунг преузео власт над Кином уз помоћ „послушника америчког империјализма” и забио нож у леђа генералу Чангу на типично амерички начин,2 преузео је и скиптар кинеских царева упркос „Културној револуцији”, која је захтевала потпуно уништење традиционалне културе. Начин на који се Стаљин бавио Маом био је све осим „братског”, а свакако није био однос једнаких партнера. Како Чанг и Халидеј наводе у мајсторски написаној биографији, Мао је чак и пре преузимања врховне власти живео као моћник најдекадентније врсте, насупрот пуританизму који је наметао масама. Желео је да постане вођа светског комунизма и од Кине, као такав вођа, поново направи спону са небесима. Маове амбиције доживеле су крах. Након раскида са СССР-ом 1960. године, када је одбио да присуствује међународном скупу комуниста у Москви, Кина је осудила СССР као „ревизионистички”. Њен једини савезник међу западним партијама била је безначајна Комунистичка партија Новог Зеланда, која се распала када је већина њених чланова напустила и основала Јединствену социјалистичку партију, одану Москви. Једина држава совјетског блока која је дала подршку Кини била је Албанија. Маоизам је покушао да поврати утицај подржавајући побуњенике у Азији и Африци и да утиче на Покрет несврстаних.3 Међутим, западна олигархија, нарочито америчка, дуго је већ сањала о обезбеђивању ресурса, тржишта и радне снаге у Кини. „Комунизам” суштински није сметао постизању договора. 4 Док је Русија настављала својим правцем, чинећи споразуме са Вол стритом у најбољем случају тешким, западна олигархија задржала је дугорочне планове за Кину. Долазак Маоа ове планове није пореметио и САД су на њега гледале са одобравањем, за разлику од Цијанга.5 Рокфелерови су 1956. године основали Азијско друштво. Трилатерална комисија је основана 1973, првобитно ради јачања економског блока између Европе, Северне Америке и Јапана, али (како неки тврде) и због постављања темеља за улазак Кине у глобалну привреду. Претходне године је Хенри Кисинџер, близак Рокфелеровима током целе своје каријере, посетио Кину и започео дијалог. У години оснивања Трилатералне комисије, 1973, Дејвид Рокфелер је боравио у Кини и вратио се са еуфоричном сликом маоистичке државе као „друштвеног експеримента”, „једног од најуспешнијих и најважнијих” у историји. Савет спољних послова, труст мозгова глобалиста, одиграо је кључну улогу у развоју односа између Кине и Америке. Суптилно је почео те односе да развија још од 1960-их, припремајући дан када ће се расположење јавног мнења променити на одговарајући начин.6 Након почетног отварања Кине од 1973. године, догађаји су се брзо смењивали, до те мере да су историчари Ниал Фергусон и Мориц Шуларик назвали кинеску и америчку привреду „симбиотском” и сковали назив Кимерика. 7 Џорџ Сорош је 2009. године у Фајненшл тајмсу предвидео да ће Кина заменити САД на месту „лидера новог светског поретка”.8 Године 2017. је председник Си пре економског самита у Давосу објавио намеру Кине о преузимању водеће улоге у „глобализацији”. 9 Зашто би „амерички” олигарси промовисали Кину као основног покретача глобалне привреде? Одговор: олигархија нема националност. Она представља посебну врсту. Посматрајући култ побуне младих против традиције током 1960-их и 1970-их, етолог Конрад Лоренц, користећи термин из зоологије, назвао је то „псеудоспецијацијом”. 10 Маркс је погрешно претпоставио да „пролетаријат нема националност”. Истина је да олигархија нема националност. Они ће променити своје „држављанство” кад год то пословни интереси захтевају. Олигарсима са седиштему Њујорку, Лондону или Паризу није важно да ли између војних главешина Кине и САД постоје несугласице, све док те дечје игре не ометају њихове економске интересе. Неважно је да ли се глобализација одвија под покровитељством Америке или Кине. Важно је само да држава у тој улози може најефикасније да обави задатак. Како је Сорош указао 2009. године, олигарси сматрају да та улога највише одговара Кини. РУСИЈА ОПКОЉЕНА И ОБОРЕНА КИНЕСКОМ ОЛИГАРХИЈОМ Кина и „Нови пут свиле” се величају11 као изазови америчкој хегемонији и глобализацији. Упркос иницијативама Русије у вези са БРИКС-ом и широм визијом Евроазије, чини се да је Русија постала млађи партнер, док је Кина преузела традиционалне сфере утицаја Русије. „Нови пут свиле”, познат и као „Један појас, један пут”, наставља овај процес ширећи кинески утицај у низу пројеката широм Азије, Африке и Европе. „Нови пут свиле” подрива Евроазијски економски савез, обухватајући Казахстан и Киргистан, и опкољава Русију. Евроазијски економски савез је анатема за глобалисте. 12 Са геополитичког становишта, прави губитник је Русија, не Америка. Међутим, Путин је изразио интересовање да постане део „Новог пута свиле” и 2015. су Русија и Кина разговарале о интегрисању Евроазијског економског савеза у „Нови пут свиле”.13 Русија треба да се бори за ширење Евроазијског економског савеза као језгра уистину алтернативног геополитичког блока, независног и од Вашингтона и од Пекинга. Да ли Путин стварно види руску будућност повезану са „Новим путем свиле”, где ће Кина одлучивати о међународним финансијама?14 Олигархија види могућност обухватања Русије новом визијом, али постоји дихотомија коју треба решити; отклањање онога што се назива руском „реакционарном” економском политиком. У информативном чланку, новинар Вејд Шепард пише из Азије: „Русија је увек имала прилично противречну позицију по питању развоја ,Новог пута свиле’ и кинеске иницијативе ,Појаса и пута’. С једне стране, Русија учествује профитирањем од царина и додатног подстицаја новим привредним перспективама – два од три оперативна копнена коридора економског појаса пута свиле пролазе кроз руску територију, често користећи копнене терминале и логистичке зоне у руском или страном власништву. С друге стране, Русија задржава политику противну природи развоја ,Пута свиле’, с којим сви добијају, и делимично се опирала кинеском плану постављања мреже нових економских коридора широм Централне Азије и Источне Европе – региона који они и даље сматрају својим двориштем.”15 Један од пројеката Кине је развој рударства на руском Далеком истоку.16 Као што ће се видети, занимање за рударство је веома важан фактор за укључење олигархије у „Нови пут свиле”. Руски Далеки исток, слично Тиб��ту, има богате ресурсе за којим жуде Кина и остали: „Што се тиче руског Далеког истока, ова област је богата не само многим врстама ,основних’ минерала, већ и бројним минералима који омогућавају научну и техничку револуцију. Руски Далеки исток има потенцијално богата налазишта ретких елемената, која се морају проучити да би се створили повољни услови за инвестирање у вађење и прераду њихових руда.” 17 Као у Тибету, очекује се кинеска миграција – „ресурса радне снаге” – у име „обостраног” економског развоја: „Кина је раније ишла у земље и области богате минералима само због сировина, док сада доноси своју технологију и опрему (и, ако је могуће, радну снагу) на пројекте ресурса.” 18 Показало се да је кинеска окупација Тибета веома профитабилна за светске корпорације.19 Један од ресурса руског Далеког истока је злато. Ове године су предузети кораци да Кина започне ископавање злата и других минерала у Магаданској области, „као део стратегије ,Један појас, један пут’”. „Барик голд”, највећи светски произвођач злата, потписао је споразум са највећим кинеским произвођачем злата „Шандунг голдом”.20 Ускоро ће се видети какву ће улогу одиграти овакви корпоративни савези у „Једном појасу, једном путу”. Као што је доле наведено, Џон Л. Торнтон, директор „Барик голда”, такође је ��иректор Финансијске корпорације „Пут свиле”. За разлику од уништења Србије, како би се искористило минерално богатство Косова (мада се до сада испоставило да је овај крвави подухват био само непрофитабилна кланица), или за разлику од неопходности да на Тибету наставе војну окупацију, минерално богатство руског Далеког истока може се ископавати мирном инвазијом кинеске радне снаге, уз помоћ инвестиција међународног капитала. ПРИРОДА ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ „Нови пут свиле” не само да не оспорава глобализацију, већ је најзначајнији до сада предузет корак у корист глобализације. Било да је глобализација под влашћу САД или Кине, она остаје предмет истих олигархијских интереса. Штавише, она остаје унутар исте космополитске потрошачке културе усађене у економској глобализацији. Култура доба „Новог пута свиле” и даље остаје култура Холивуда, Медисон авеније и МТВ-а, јер се таквом патолошком културом обликују тржишта и потрошачи. Неће то бити ни Конфучије ни Мао. Кина је, да би „модернизовала” своју привреду, као и свака друга тржишна привреда морала подлећи културним патогенима тржишта. Овај процес ће се експоненцијално развијати. Културни патогени инфицирају „модернизовану”, „глобализовану” државу од врха ка доле, а глобална олигархија једе, облачи се, размишља, прича и делује исто било да је у Њујорку, Пекингу, Паризу, Берлину или Лондону; псеудоспецијација коју смо раније поменули. Они су, према наводима финансијског новинара Г. Паскала Захарија, нова супериорна класа технократа и извршних директора, који немају никакве друге везе осим трговачких.21 Њих покреће новац. Они желе свет према сопственој визији: потрошња без граница. То је глобализација. Откад су Рокфелерови интереси отворили Кину, „Голдман Сакс” је постао водећи играч. „BRIC” је идеја која се прво појавила у „Голдман Саксу”.22 Сада су они главни покретач „Новог пута свиле”. Где год да Кина гура „Нови пут свиле”, светска олигархија ће је пратити. Зашто Русија претпоставља да ће она бити главни играч? Кинеско вођство глобализације неће избрисати садашњу олигархију, само ће проширити њен обим. Кинески и амерички олигарси раде на нивоима вишим од конфликта америчких и кинеских генерала или неколико америчких сенатора и конгресмена, који подижу глас против повреде људских права у Кини и кинеских геополитичких маневара, док се у Русији олигарси чисте, прогоне, кроте или бивају протерани. Кина је средство поновног преузимања Русије за међународно финансирање, и то се чини наизглед супротним активностима. ФИНАНСИЈСКА КОРПОРАЦИЈА ПУТ СВИЛЕ Визијом „Једно�� појаса, једног пута” руководе олигарси у сагласности са кинеским интересима преко Финансијске корпорације „Пут свиле” (SRFC). Њена сврха је следећа: „Верујемо да је кинеска иницијатива ,Појаса и пута’ прилика за дубљу сарадњу између кинеских и међународних компанија и тржишта. SRFC је основана управо због могућности приступа инвестицијама које је отворила Иницијатива ,Појаса и пута’. ... Наш поглед је глобалан, култура интернационална, с кореном у Кини. Наш руководећи тим чине водећи ветерани из области финансија и међународни саветници са значајним искуством у банкарству и инвестицијама.”23 Председник Управног одбора Финансијске корпорације „Пут свиле” је Џон Л. Торнтон, извршни председник Управног одбора поменуте корпорације „Барик голд”, члан Управног одбора компаније „Форд Мотор”, неизвршни председник Управног одбора „Пајнбриџ инвестментса”, и председник Одбора повереника Брукингс института. Био је и члан управних одбора компанија „Чајна уником”, HSBC, „Индустријске и комерцијалне банке Кине”, „Интела” и „Њуз корпорације”. Од 1980. до 2003. године, радио је у „Голдман саксу” као председник Одбора за Азију и председник компаније. „Добио је Награду пријатељства Кине 2008. године, највеће признање додељено некинеском држављанину. Године 2007. Институшонал инвестор (Institutional Investor) прогласио га је једним од 40 појединаца са највећим утицајем у обликовању глобалних финансијских тржишта током последњих 40 година.”24 „Барик голд” је много пута оптуживан за неетичко понашање и, између осталог, осуђен за одлагање хемијског отпада.25 Партнерство са Кином, која на сличан начин поступа као корпоративно лице, чини се као веома прикладно. „Међународни саветник” SRFC-а је Хавијер Солана, бивши генерални секретар Савета Европске уније, генерални секретар Североатлантског пакта (NATO) и бивши министар спољних послова Шпаније. Тренутно је директор Центра за глобалну привреду и геополитику (ESADE), глобалистичког труста мозгова, који је ступио у партнерство и са Брукингс институтом.26 Солана је истакнути члан Брукингс института за инострану политику и члан управног одбора глобалистичких трустова мозгова: Међународне кризне групе (ICG) и Европског савета за односе са иностранством. Међу повереницима Међународне кризне групе су и бивши заповедник NATO-а Весли Кларк, као и Џорџ Сорош и његов син Александар.27 Шан Ли је потпредседник Управног одбора Истраживачког центра за планирање „Пута свиле” и Кинеског финансијског савеза у Хонг Конгу. Био је главни међународни саветник „Кинеске развојне банке”, потпредседник Управног одбора „UBS Инвестиционе банке Азије”, генерални директор Међународног холдинга „Банка Кине”, главни економиста за Кину у „Голдман Саксу”, као и суоснивач SouFun-а, највећег кинеског интернет портала за некретнине.28 Питер Вилер, партнер у корпорацији „Пут свиле”, радио је од 1985. до 2001. за „Голдман Сакс”, а 1994. године постао партнер и руководилац инвестиционог банкарства ове фирме у Кини. „У току првог таласа, предводио је екипу ,Голдман Сакса’ кинеских државних компанија на иностраним тржиштима капитала.”29 Џо Сјанг, партнер у Финансијској корпорацији „Пут свиле” (SRFC), био је директор групе за специјалне задатке у Кини за „Џи-пи Морган”, директор инвестиционог банкарства и финансирања некретнина у Кини за Краљевску банку Шкотске, као и потпредседник и директор „ГЕ групе” за финансирање капиталних пројеката.30 Карман Вонг, извршни директор Финансијске корпорације „Пут свиле”, био је директор оперативних послова, инвестиционог банкарства за „Номура Азија” (бивши „Јапан / Леман Брадерс Азија”), претходно радећи за „Голдман Сакс” у Њујорку, а у Хонг Конгу као директор кадровске службе за Азијско-пацифичко инвестиционо банкарство.31 Ђианјунг Џанг, извршни директор Финансијске корпорације „Пут свиле”, радио је у „Морган Стенлију” и „Ситибанци”.32 Имајући у виду да је директор Корпорације, Џон Торнтон, такође и директор Брукингс института, тешко је схватити како би то „Нови пут свиле” могао нудити било какву стварну алтернативу глобализацији која се спроводи под доминацијом САД, осим да ефикасније обухвати Русију. Главни финансијери Института су сам Торнтон, медијски могул и ултрациониста Хаим Сабан, Фордова фондација, Фондација „Рокфелер”, „АТ & Т”, „Ексон Мобил”, „Шеврон”, „Виза USA”, Фондација „Џи-пи Морган Чејс”, Фондација „Америкен експрес”, Фондација „Банке Америке”, „Боинг”, „Локхид”, „Мајкрософт”, Фондација „Ситигруп”, „Дау кемикал”, „Мерил Линч”, и многи други.33 Торнтон је 2006. у Брукингсу основао Кинески центар „Џон Л. Торнтон”.34 Глобализација која се одвија под доминацијом Кине није разлог за славље противника глобалистичке олигархије, засновано на претпоставци да то „представља пораз САД”. Не само да ће основне покретачке силе глобализације остати исте, већ ће се под „Једним појасем, једним путем” она проширити и консолидовати. Ово је кулминација, а не окончање процеса који су пре неколико деценија започели Рокфелерови преко Азијског друштва и Трилатералне комисије, а крају га приводе „Голдман Сакс”, „Барик” и многи други. Хоће ли Русија устати проти�� спољних олигарха који јој улазе у територију, као што се одупрла сопственим домаћим олигарсима, или ће подлећи светској олигархији заварана тиме што ова долази са испруженом руком Кине? < Објављено: среда, 31. јануар 2018, 01:45h (Октобар 2017. Превод: Сандра Гагић. Опрема: „Нација”. © Copyright „Нација”. Сва права задржана) Напомене 1 E. Bakchouse and J. O. P. Bland, Annals and Memoirs of the Court of Peking from the 16th to the 20th Century, Houghton Mifflin, New York, 11914, passim. See chapter on “China,” in Bolton, The Decline and Fall of Civilisations, Black House Publishing, London, 2017, 260-269. Emperor Chi’en made it clear in his replies to King George III of Great Britain, who was the subordinate. 2 Jung Chang and Jon Halliday, Mao: The Unknown Story, Jonathan Cape, London, 2005, 304-311. 3 Robert Service, Comrades: Communism: A World History, Pan Books, 2007, 360. 4 Richard B. Spence, Wall Street and the Russian Revolution 1905-1925, Trine Day, Walterville, Or., 2017. It is significant that Professor Spence ends the first Soviet era with 1925, when he regards the ascendency of Stalin as having ended the Wall Street-revolutionist axis, which had largely focused around Trotsky. 5 Bolton, “”Chiang Kai-shek’s Nationalist Ideology and the Making of Modern Taiwan”, Thermidor, http://thermidormag.com/chiang-kai-sheks-nationalist-ideology-and-the-making-of-modern-taiwan-2/ 6 Bolton, Geopolitics of the Indo-Pacific, Black House Publishing, London 2013; “Pro-China Bias of the U.S. Establishment”, 50-61. See also “CFR and Communist China” in Bolton, Revolution from Above, London, Arktos Media Ltd., 2011. 7 Niall Ferguson and Moritz Schularick, The Wall Street Journal, 5 November, 2013; https://www.wsj.com/articles/the-us-and-china-both-need-economic-rehab-1383695365). 8 See: Bolton, Geopolitics of the Indo Pacific, 58-59. 9 Bolton, “China’s Globalist Agenda”, Katehon, http://katehon.com/article/chinas-globalist-agenda 10 Konrad Lorenz, Civilized Man’s Eight Deadly Sins, Harcourt Brace Jovanovich, New York, 1974, 64-65. 11 For example see: James O’Neil, “One Belt, One Road: The World’s Great Infrastructure Project – Opportunities and Challenges for Australia, New Dawn, Melbourne, July-August 2017, pp. 19-24. 12 “Clinton calls Eurasian Integration an Effort to ‘Re-Sovietize’”, Radio Free Europe/Radio Liberty, 7 December, 2012; https://www.rferl.org/a/clinton-calls-eurasian-integration-effort-to-resovietize/24791921.html) 13 “New Silk Road: What to Expect from Russia’s Involvement in China’s Megaproject”, Sputnik News, 15 May, 2017; https://sputniknews.com/business/201705151053621553-china-russia-silk-road/) 14 Kenneth Rapoza, “China’s Silk Road Shows that Putin needs Xi Way more than Trump,” Forbes, 16 May, 2017; https://www.forbes.com/sites/kenrapoza/2017/05/16/chinas-silk-road-project-shows-putin-needs-xi-way-more-than-trump/#7f2d736f7b79) 15 Wade Shepard, “Russia is in a Unique Position to Either Make or Break the New Silk Road,” Forbes, 13 March, 2017; https://www.forbes.com/sites/wadeshepard/2017/03/13/russia-the-lynchpin-or-bottleneck-of-the-new-silk-road/#f79f67e763be) 16 “China Moves to Mine Gold in Russia’s Far East,” Sputnik International, 7 July 2017; https://sputniknews.com/business/201707071055331919-china-russia-gold-mining/). 17 “Silk Road, New Incentives for the Mining Sector,” 16 August, 2017; EastRussia, https://www.eastrussia.ru/en/material/shelkovyy-put-novye-stimuly-dlya-gornorudnogo-sektora/ 18 Ibid. Emphasis added. 19 Bolton, “The Tragedy of Tibet: A Saga of Betrayal, Colonization, and Exploitation,” Foreign Policy Journal, 25 June, 2010; https://www.foreignpolicyjournal.com/2010/06/25/the-tragedy-of-tibet-a-saga-of-betrayal-colonization-and-exploitation/) 20 “Barrick Announces Strategic Agreement with Shandong Gold,” Barrick, 6 April, 2017; http://www.barrick.com/investors/news/news-details/2017/Barrick-Announces-Strategic-Cooperation-Agreement-with-Shandong-Gold/def...) 21 G. Pascal Zachary, The Global Me, Allen & Unwin, 2000. 22 Bolton, “BRICS Development Bank an Instrument for Globalization”, Foreign Policy Journal, 14 July, 2015; https://www.foreignpolicyjournal.com/2015/07/14/brics-development-bank-an-instrument-for-globalization/). 23 “About Us,” Silk Road Finance Corporation, http://www.silkroad-finance.com/en/about/ 24 “Our Team,” Silk Road Finance Corp., http://www.silkroad-finance.com/en/our-team/ 25 “Barrick Gold Corporation Abuse,” https://silawatsongvasin.wordpress.com/2016/11/16/barrick-gold-corporation-abuse/ 26 ESADE, “About,” http://www.esadegeo.com/about 27 ICG, “Trustees,” https://www.crisisgroup.org/who-we-are/board 28 “Our Team,” Silk Road Finance Corp., op. cit. 29 “Our Team,” Silk Road Finance Corp., ibid. 30 “Our Team,” Silk Road Finance Corp., ibid. 31 “Our Team,” Silk Road Finance Corp., ibid. 32 “Our Team,” Silk Road Finance Corp., ibid. 33 Source Watch, https://www.sourcewatch.org/index.php/Brookings_Institution 34 John L. Thornton China Center, https://www.brookings.edu/center/john-l-thornton-china-center/

Нација Online :: Elektronsko izdanje časopisa Нација Нација Online - elektronsko izdanje časopisa Нација. Nacija, časopis za geopolitiku, geopoetiku, geoekonomiju, традицију, културу, уметност. Европа Нација. Branislav Matić

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Новости #Србија #Вести #Паланка на вези #S

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Link

Мр Данијел Игрец: Србија између идеалистичке и реалистичке перцепције ЕУ У последње време све више примећујем како у Србији узима маха једна занимљива (друштвено-политичка) појава. Појава коју најбоље могу да опишем у две речи: „обмањивање јавности„. Феномен лажног извештавања и пласирања дезинформација постао је толико популаран да га увелико користе разне унутрашње структуре, биле оне (евроатлантски оријентисани) део државне политике или део (прозападног) невладиног сектора. Њихов циљ је да утичу на формирање „пожељног“ јавног расположења и са њиховим интересима компатибилне политичке климе у српском друштву. Међу таквим примерима медијског обмањивања желим посебно да издвојим оне покушаје који за циљ имају да убеде српску јавност у „неопходност и апсолутну исправност“ европског пута наше државе. Однос према ЕУ је сегмент спољне политике ове државе који задире директно у саму срж њеног суверенитета, има озбиљне репрекусије на пољу заштите њених државних интереса и пресудне импликације на животе њених грађана. Због тога је од круцијалне важности да грађани имају прилику да се укључе у процес дефинисања тог односа, а condicio sine qua non таквог друштвеног дискурза је да се на транспарентан, истинит и ефикасан начин информишу о свим последицама даљег кретања ка ЕУ. У том контексту недопустиво је да се (и то мимо очигледне чињенице да је према истраживањима јавног мњења велика већина грађана против политике уласка у ЕУ по сваку цену) фаворизује искључиво мишљење оних који европски пут Србије представљају малтене као „свету дужност“ сваке власти, а њеним грађанима (као једину прихватљиву) намећу слику о ЕУ као гаранту српског суверенитета, спаситељу српске државе и мотору српске економије, одузимајући им при том право на властито критичко мишљење. Разноразни штампани и електронски медији другосрбијанског политичког пола који се радо хвале својим „објективним и независним“ извештавањем (кријући при томе да су заправо голе испоставе страног утицаја у Србији) пуни су констатација појединих „политичких аналитичара“ у којима се као „неприкосновена истина“ износи те��а да би Србија „стицањем пуноправног чланства у ЕУ постала равноправан члан са осталим државама чланицама и добила стварну могућност утицаја и учешћа у процесу креирања европске политике„. Тврде чак како Србија као део ЕУ не би била у обавези да испуњава све што јој стигне из Брисела, а само чланство било би, наводно, „најбољи гарант заштите њених виталних државних и националних интереса„. Али већ само један кратак осврт на институционално устројство и политичко-правни систем ЕУ довољан је да се уочи неколико очигледних чињеница због којих горње констатације одмах падају у воду: 1.) Даном уласка у ЕУ на територији државе чланице аутоматски престају да се примењују сви они национални прописи које (према потпуно произвољном и арбитрарном тумачењу) Брисел прогласи за нескладне са правним поретком Уније. 2.) Преко 60% законодавства које се примењује у државама чланицама ЕУ доноси директно бриселска бирократија која заседа функције у европским институцијама Национални парламенти постају само „украсни декор“, јер стварне полуге одлучивања преузимају Европска комисија, Савет ЕУ и Европски парламент. 3.) Европска унија није међувладна већ супранационална творевина која почива на негацији државног суверенитета који је са држава чланица пренет на бриселске институције. Што се самог процеса доношења одлука у институцијама у ЕУ тиче треба истаћи да је он у последњих 20 година, а нарочито након усвајања Амстердамског акта и Лисабонског уговора обележен трендом смањивања броја оних тема о којима државе одлучују консензусом. Тиме је списак тема о којима се одлучује већином гласова знатно дужи него пре, док је одлучивање сагласношћу свих постало ствар прошлости. Лисабонским уговором учвршћен је механизам већинског одлучивања такозваном двоструком већином. Он подразумева да ће одлука бити донета ако за њу гласају представници већине земаља чланица (без обзира на њихову величину), уз услов да је истовремено подрже земље које имају бар 65 одсто становништва ЕУ. Другим речима, да би једна одлука била усвојена, није довољно да за њу гласа само проста већина малих чланица, већ је неопходно да је подрже и највеће, односно најмногољудније земље чланице ЕУ. А свака од земаља чланица ЕУ, у зависности од броја становника, има и одговарајући број гласова којима се одређује њена гласачка “тежина”. Тако, рецимо, већ сад од укупно 345 гласова који су распоређени на све земље чланице, Малта има само три, а Немачка, као најмногољуднија земља чланица ЕУ, 29 гласова. 4.) Државе ЕУ које се третирају као чланице „другог и трећег реда“ (а у ту групу према бриселским критеријумима спада и Србија) у процесу креирања европске политике учествују само на први поглед. Оне су присутне само симболички и то ради стварања привида да је ЕУ „репрезентативна и равноправна заједница суверених држава„. Уистину, главни кројачи европске политике налазе се у Бриселу, Берлину, Паризу (па и Лондону и Вашингтону), а (никада) не у Прагу, Атини, Љубљани, Братислави, Будимпешти или (под условом оствареног чланства) у Београду. 5.) Уласком у ЕУ државе чланице бивају у потпуности изложене неолибералном моделу економске политике који се највише осликава у порасту јавног дуга и буџетског дефицита, убрзаном расту стопе незапослености, масовним миграцијама млађе популације и високо образованог кадра у развијеније државе чланице, рапидном паду животног стандарда, итд. Ово нису само празне речи већ чињенице утемељене у стварности. Као пример узмимо економску слику Хрватске и Словачке и видећемо да је само пар година након уласка у ЕУ буџетски дефицит Словачке порастао за преко 10 пута (са 400 милиона на 4,4 милијарде еура) док је стопа незапослености у овој земљи виша за чак 5% у односу на период пре чланства у Унији. У јулу 2010. године је објављено да 175.000 Словака живи и ради у иностранству, што је било за око 24 одсто више него 2006. године. Дакле, као и у Пољској, Естонији, Бугарској и Румунији словачки грађани беже из „европског раја“ који је наводно наступио у њиховој земљи након уласка у ЕУ. Још гора ситуација је у Хрватској где је према подацима ОЕЦД-а у протекле две године земљу напустило чак 186.000 људи, док је преко 50 посто грађана Хрватске изјавило да са новим „европским“ платама не могу да покрију ни елементарне животне трошкове а камоли да себи приуште ишта друго. Још се добро сећам како су у периоду пре хрватског чланства у ЕУ и у тој земљи многи „напредни“ аналитичари (као и данас у Србији) уверавали грађане да ће и они стећи право да равноправно одлучују за европским столом, а на крају, кад су ушли у Унију, испало је да заправо они не одлучујемо ни о чему. После наведеног не могу, а да не приметим да су горње констатације о „оснаживању позиције Београда“ уласком у ЕУ неосноване и контрадикторне и да по свој прилици служе искључиво у сврху манипулисања јавним мњењем, завођења српске јавности и пружања легитимитета петооктобарској политици „безалтернативних“ европских интеграција. Грађани Србије тако постају мета смишљеног спиновања и жртве извртања чињеница како би се убедили да ће у ЕУ наћи „решење свих својих проблема“, а прећуткује им се истина да је Унија заправо главни узрок свих тих проблема. Не може тек тако да се игнорише чињеница да се Србија у европским интеграцијама налази већ пуних 17 година, а да још увек не постоји јасна европска перспектива њеног уласка у ЕУ. Све оно што је наша држава за своју „посвећеност процесу придруживања“ заузврат добила су деградација суверенитета, отимање Косова и Метохије, урушавање националне економије и предаја свих важних стратешких државних и друштвених ресурса у руке бриселске аутократије. Другим речима, читав досадашњи процес евроинтеграција Србије обележен је једностраним испуњавањем жеља Брисела и Вашингтона без икаквог уважавања барем минимума српских државних и националних интереса. Од наше државе константно је тражено да на путу у „обећану земљу“ чини уступке у корист свега и свачега, али понајмање у корист свога народа. У својеврсном недостатку целовите и кохерентне националне и државотворне политике Србија већ дуги низ година лута у проналажењу свог „места под европским сунцем“ што за директну последицу има њено све веће удаљавање од остварења стратешких државних и националних интереса њеног народа. Да ли они који говоре да ЕУ нема одрживу замену схватају да су услов за европске интеграције Србије суспензија њеног Споразума о слободној трговини са Русијом, увођење санкција тој држави (што би се неминовно одразило и на пољу енергетске стабилности наше државе) и прекид изузетно повољних финансијских и трговинских аранжмана са Народном Републиком Кином? Разумеју ли они да ће политика упорног инсистирања да српски државни брод по сваку цену остане на европском курсу за директну последицу имати озбиљно нарушавање стратешки изузетно важних односа Београда са Москвом и Пекингом као кључним међународним гарантима нашег суверенитета и независности?! У таквим околностима став да ће Србија (на крају свог европског пута коме се, руку на срце, уопште ни не назире крај) вишеструко профитирати од уласка у ЕУ могу да заступају само они којима су интегритет државе и њени интереси последња рупа на свирали. Слушајући њих сада испада да су евроинтеграције заправо највећи трн у оку Брисела и Вашингтона, а Београду једина сламка спаса јер ће само путем пуноправног чланства у ЕУ моћи да сачува своју стабилност и територијалну целовитост. Да ли су господа аналитичари заборавили да су Ахтисаријев план, ЕУЛЕКС, закључивање сепаратног Споразума о стабилизацији и придруживању са тзв. Косовом и отварање посебног Поглавља 35 са Београдом (из којег јасно проистиче да Брисел никада неће допустити да Србија постане део ЕУ са Косовом и Метохијом у свом саставу) одлуке проситекле из бриселско-вашингтонске стратегије заокруживања тзв. косовске (а тиме и великоалбанске) државности на Балкану?! Због чега грађанима отворено не кажу да су евроинтеграције само средство за десетковање Србије и њену изолацију од токова међународне политике о чему сведоче и речи Вилијама Вимера, бившег председника Парламентарне скупштине ОЕБС-а, који је већ 2000. године некадашњем немачком канцелару Герхарду Шредеру упутио писмо у коме се наводи да је циљ Америке и њених савезника да се Србија „трајно искључи из европског развоја„. И после свега неки (још увек) тврде како је улазак у ЕУ заправо у интересу Србије јер тиме она „стиче право да брани себе„. Драга господо, инсистирањем на даљем путу ка ЕУ Србија ускоро неће имати шта да брани (и одбрани). Она неће ни постојати као држава већ као бриселска колонија на маргинама пропале и „у више брзина“ подељене ЕУ. Мр Данијел Игрец ВИДОВДАН

Мр Данијел Игрец: Србија између идеалистичке и реалистичке перцепције ЕУ - Видовдан Магазин У последње време све више примећујем како у Србији узима маха једна занимљива (друштвено-политичка) појава. Појава коју најбоље могу да опишем у две речи: „обмањивање јавности„. Феномен лажног извештавања и пласирања дезинформација постао је толико популаран да га увелико користе разне унутрашње структуре, биле оне (евроатлантски оријентисани) део државне политике или део (прозападног) невладиног сектора. …

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Новости #Србија #Вести #Паланка на вези #S

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Photo

Мр Данијел Игрец: Србија између идеалистичке и реалистичке перцепције ЕУ http://ift.tt/2zRJTLE, Мр Данијел Игрец: Србија између идеалистичке и реалистичке перцепције ЕУ У последње време све више примећујем како у Србији узима маха једна занимљива (друштвено-политичка) појава. Појава коју најбоље могу да опишем у две речи: „обмањивање јавности„. Феномен лажног извештавања и пласирања дезинформација постао је толико популаран да га увелико користе разне унутрашње структуре, биле оне (евроатлантски оријентисани) део државне политике или део (прозападног) невладиног сектора. Њихов циљ је да утичу на формирање „пожељног“ јавног расположења и са њиховим интересима компатибилне политичке климе у српском друштву. Међу таквим примерима медијског обмањивања желим посебно да издвојим оне покушаје који за циљ имају да убеде српску јавност у „неопходност и апсолутну исправност“ европског пута наше државе. Однос према ЕУ је сегмент спољне политике ове државе који задире директно у саму срж њеног суверенитета, има озбиљне репрекусије на пољу заштите њених државних интереса и пресудне импликације на животе њених грађана. Због тога је од круцијалне важности да грађани имају прилику да се укључе у процес дефинисања тог односа, а condicio sine qua non таквог друштвеног дискурза је да се на транспарентан, истинит и ефикасан начин информишу о свим последицама даљег кретања ка ЕУ. У том контексту недопустиво је да се (и то мимо очигледне чињенице да је према истраживањима јавног мњења велика већина грађана против политике уласка у ЕУ по сваку цену) фаворизује искључиво мишљење оних који европски пут Србије представљају малтене као „свету дужност“ сваке власти, а њеним грађанима (као једину прихватљиву) намећу слику о ЕУ као гаранту српског суверенитета, спаситељу српске државе и мотору српске економије, одузимајући им при том право на властито критичко мишљење. Разноразни штампани и електронски медији другосрбијанског политичког пола који се радо хвале својим „објективним и независним“ извештавањем (кријући при томе да су заправо голе испоставе страног утицаја у Србији) пуни су констатација појединих „политичких аналитичара“ у којима се као „неприкосновена истина“ износи теза да би Србија „стицањем пуноправног чланства у ЕУ постала равноправан члан са осталим државама чланицама и добила стварну могућност утицаја и учешћа у процесу креирања европске политике„. Тврде чак како Србија као део ЕУ не би била у обавези да испуњава све што јој стигне из Брисела, а само чланство било би, наводно, „најбољи гарант заштите њених виталних државних и националних интереса„. Али већ само један кратак осврт на институционално устројство и политичко-правни систем ЕУ довољан је да се уочи неколико очигледних чињеница због којих горње констатације одмах падају у воду: 1.) Даном уласка у ЕУ на територији државе чланице аутоматски престају да се примењују сви они национални прописи које (према потпуно произвољном и арбитрарном тумачењу) Брисел прогласи за нескладне са правним поретком Уније. 2.) Преко 60% законодавства које се примењује у државама чланицама ЕУ доноси директно бриселска бирократија која заседа функције у европским институцијама Национални парламенти постају само „украсни декор“, јер стварне полуге одлучивања преузимају Европска комисија, Савет ЕУ и Европски парламент. 3.) Европска унија није међувладна већ супранационална творевина која почива на негацији државног суверенитета који је са држава чланица пренет на бриселске институције. Што се самог процеса доношења одлука у институцијама у ЕУ тиче треба истаћи да је он у последњих 20 година, а нарочито након усвајања Амстердамског акта и Лисабонског уговора обележен трендом смањивања броја оних тема о којима државе одлучују консензусом. Тиме је списак тема о којима се одлучује већином гласова знатно дужи него пре, док је одлучивање сагласношћу свих постало ствар прошлости. Лисабонским уговором учвршћен је механизам већинског одлучивања такозваном двоструком већином. Он подразумева да ће одлука бити донета ако за њу гласају представници већине земаља чланица (без обзира на њихову величину), уз услов да је истовремено подрже земље које имају бар 65 одсто становништва ЕУ. Другим речима, да би једна одлука била усвојена, није довољно да за њу гласа само проста већина малих чланица, већ је неопходно да је подрже и највеће, односно најмногољудније земље чланице ЕУ. А свака од земаља чланица ЕУ, у зависности од броја становника, има и одговарајући број гласова којима се одређује њена гласачка “тежина”. Тако, рецимо, већ сад од укупно 345 гласова који су распоређени на све земље чланице, Малта има само три, а Немачка, као најмногољуднија земља чланица ЕУ, 29 гласова. 4.) Државе ЕУ које се третирају као чланице „другог и трећег реда“ (а у ту групу према бриселским критеријумима спада и Србија) у процесу креирања европске политике учествују само на први поглед. Оне су присутне само симболички и то ради стварања привида да је ЕУ „репрезентативна и равноправна заједница суверених држава„. Уистину, главни кројачи европске политике налазе се у Бриселу, Берлину, Паризу (па и Лондону и Вашингтону), а (никада) не у Прагу, Атини, Љубљани, Братислави, Будимпешти или (под условом оствареног чланства) у Београду. 5.) Уласком у ЕУ државе чланице бивају у потпуности изложене неолибералном моделу економске политике који се највише осликава у порасту јавног дуга и буџетског дефицита, убрзаном расту стопе незапослености, масовним миграцијама млађе популације и високо образованог кадра у развијеније државе чланице, рапидном паду животног стандарда, итд. Ово нису само празне речи већ чињенице утемељене у стварности. Као пример узмимо економску слику Хрватске и Словачке и видећемо да је само пар година након уласка у ЕУ буџетски дефицит Словачке порастао за преко 10 пута (са 400 милиона на 4,4 милијарде еура) док је стопа незапослености у овој земљи виша за чак 5% у односу на период пре чланства у Унији. У јулу 2010. године је објављено да 175.000 Словака живи и ради у иностранству, што је било за око 24 одсто више него 2006. године. Дакле, као и у Пољској, Естонији, Бугар��кој и Румунији словачки грађани беже из „европског раја“ који је наводно наступио у њиховој земљи након уласка у ЕУ. Још гора ситуација је у Хрватској где је према подацима ОЕЦД-а у протекле две године земљу напустило чак 186.000 људи, док је преко 50 посто грађана Хрватске изјавило да са новим „европским“ платама не могу да покрију ни елементарне животне трошкове а камоли да себи приуште ишта друго. Још се добро сећам како су у периоду пре хрватског чланства у ЕУ и у тој земљи многи „напредни“ аналитичари (као и данас у Србији) уверавали грађане да ће и они стећи право да равноправно одлучују за европским столом, а на крају, кад су ушли у Унију, испало је да заправо они не одлучујемо ни о чему. После наведеног не могу, а да не приметим да су горње констатације о „оснаживању позиције Београда“ уласком у ЕУ неосноване и контрадикторне и да по свој прилици служе искључиво у сврху манипулисања јавним мњењем, завођења српске јавности и пружања легитимитета петооктобарској политици „безалтернативних“ европских интеграција. Грађани Србије тако постају мета смишљеног спиновања и жртве извртања чињеница како би се убедили да ће у ЕУ наћи „решење свих својих проблема“, а прећуткује им се истина да је Унија заправо главни узрок свих тих проблема. Не може тек тако да се игнорише чињеница да се Србија у европским интеграцијама налази већ пуних 17 година, а да још увек не постоји јасна европска перспектива њеног уласка у ЕУ. Све оно што је наша држава за своју „посвећеност процесу придруживања“ заузврат добила су деградација суверенитета, отимање Косова и Метохије, урушавање националне економије и предаја свих важних стратешких државних и друштвених ресурса у руке бриселске аутократије. Другим речима, читав досадашњи процес евроинтеграција Србије обележен је једностраним испуњавањем жеља Брисела и Вашингтона без икаквог уважавања барем минимума српских државних и националних интереса. Од наше државе константно је тражено да на путу у „обећану земљу“ чини уступке у корист свега и свачега, али понајмање у корист свога народа. У својеврсном недостатку целовите и кохерентне националне и државотворне политике Србија већ дуги низ година лута у проналажењу свог „места под европским сунцем“ што за директну последицу има њено све веће удаљавање од остварења стратешких државних и националних интереса њеног народа. Да ли они који говоре да ЕУ нема одрживу замену схватају да су услов за европске интеграције Србије суспензија њеног Споразума о слободној трговини са Русијом, увођење санкција тој држави (што би се неминовно одразило и на пољу енергетске стабилности наше државе) и прекид изузетно повољних финансијских и трговинских аранжмана са Народном Републиком Кином? Разумеју ли они да ће политика упорног инсистирања да српски државни брод по сваку цену остане на европском курсу за директну последицу имати озбиљно нарушавање стратешки изузетно важних односа Београда са Москвом и Пекингом као кључним међународним гарантима нашег суверенитета и независности?! У таквим околностима став да ће Србија (на крају свог европског пута коме се, руку на срце, уопште ни не назире крај) вишеструко профитирати од уласка у ЕУ могу да заступају само они којима су интегритет државе и њени интереси последња рупа на свирали. Слушајући њих сада испада да су евроинтеграције заправо највећи трн у оку Брисела и Вашингтона, а Београду једина сламка спаса јер ће само путем пуноправног чланства у ЕУ моћи да сачува своју стабилност и територијалну целовитост. Да ли су господа аналитичари заборавили да су Ахтисаријев план, ЕУЛЕКС, закључивање сепаратног Споразума о стабилизацији и придруживању са тзв. Косовом и отварање посебног Поглавља 35 са Београдом (из којег јасно проистиче да Брисел никада неће допустити да Србија постане део ЕУ са Косовом и Метохијом у свом саставу) одлуке проситекле из бриселско-вашингтонске стратегије заокруживања тзв. косовске (а тиме и великоалбанске) државности на Балкану?! Због чега грађанима отворено не кажу да су евроинтеграције само средство за десетковање Србије и њену изолацију од токова међународне политике о чему сведоче и речи Вилијама Вимера, бившег председника Парламентарне скупштине ОЕБС-а, који је већ 2000. године некадашњем немачком канцелару Герхарду Шредеру упутио писмо у коме се наводи да је циљ Америке и њених савезника да се Србија „трајно искључи из европског развоја„. И после свега неки (још увек) тврде како је улазак у ЕУ заправо у интересу Србије јер тиме она „стиче право да брани себе„. Драга господо, инсистирањем на даљем путу ка ЕУ Србија ускоро неће имати шта да брани (и одбрани). Она неће ни постојати као држава већ као бриселска колонија на маргинама пропале и „у више брзина“ подељене ЕУ. Мр Данијел Игрец ВИДОВДАН

, http://ift.tt/1rMQyM6

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Вести #Новости #Србија #Serbia #World #New

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Link

ОСВЕСТИ СЕ СРБИЈО Нису за Вучића узалуд гласали Бошњаци из Рашке и Шиптари Прешева Драган Милашиновић Свакако да је прво оглашавање ЕУ на дешавања у Каталонији (како је то кршење међународног права), било очекивано, баш као што је било и очекивано да ће се шта год да кажу сударити са својом дугогодишњом политиком двоструких стандарда према Косову. Па, ипак, мало ко је могао да претпостави толику неспретност портпарола Европске Комисије Маргаритиса Схинаса, који је на питање новинара о различитим приступима ЕУ питању независности Косова и Каталоније одговорио да је „Шпанија земља чланица“ и да за њих та два случаја „нису упоредива“.(1) „Када је признање Косова у питању, то је био врло специфичан контекст. То је позиција усвојена од стране Савета, а на основу УН декларације и различитих резолуција УН и међународне заједнице. У питању је веома специфична гео-политичка логика и контекст са специфичним разлозима. За Европску комисију те ситуације нису упоредиве”(2), рекао је овај човек, очигледно скромних интелектуалних квалитета. Зашто скромних? Па, пре свега зато што је у изјави користио лако проверљиву лаж да било који УСВОЈЕНИ документ УН охрабрује или признаје косовску сецесију, а затим и што је у њој употребио и крајње неодређене појмове “гео-политичка логика” (чија?), “резолуције међународне заједнице” (шта је то и ко чини ту заједницу?), као и правно бесмислен израз “контекст са специфичним разлозима” (шта то треба значи у међународном праву?). О „аргументу“ начина тумачења међународног права за земље чланице ЕУ и оне које ��о нису не вреди ни трошити речи. Слушајући изјаву господина Схинаса нема сумње да би се његовим “аргументима” сасвим лепо могао оправдати и Хитлеров аншлус Аустрије, као и његово припајање делова других европских земаља. Ко, наиме, може спорити да је и Хитлер је имао своју “геополитичку логику”, одговарајуће “резолуције међународне заједнице”, као и несумњиви “контекст са специфичним разлозима”?! При томе, господин Схинас, попут неког покондиреног Џејми Шеја(3) или неке оживеле карикатуре из Шарли Ебдоа, користи само оно што му одговара у том тренутку, не водећи рачуна ни о првом следећем питању које произилази из његовог става. Рецимо, ако је Косово “јединствен случај” који има неку, макар и специфичну, “логику”, како то да ту “логику” није препознала Шпанија, него је видела управо супротно? Њено одбијање да призна Косово било је узроковано управо Каталонијом, и показало се ��натно разумнијом “логиком”! Управо наметањем своје “логике о Косову” бриселска администрација је саучесник каталонских сепаратиста, који су се отворено на ту “логику” много пута позивали и позивају. Прање руку са “sui generis“ не помаже. Но, брига за то Маргаритиса Схинаса. Он се, човек, бори да заради своју плату од пет евро-цифара и ваља разумети његову спремност да у то име глуми кловна који није смешан. Али, све то је било јуче. И колико год то јуче било морбидно, данашње „објашњење“ портпаролке ЕУ Маје Коцијанчић зашто су случајеви Каталоније и Косова неупоредиви још је морбидније. Тим пре што је имала читаву ноћ да нешто сувислије смисли, како би „покрила“ кукавног Схинаса. Ништа није смислила. Њено тумачење неупоредивости Каталоније и Косова политички је на нивоу детета предшколског узраста, а етички на нивоу шизофреничара са неизлечивом дијагнозом. Треба имати много дебелу кожу и веома танке усне па изјавити да је „црно“ заправи „бело“ само зато што је то потврдио Европски Савет. „Као што је то потврдио Савет ( Европски савет), Косово је СУИ ГЕНЕРИС случај и као такав се не може упоредити са било којом другом ситуацијом. Двоструких стандарда нема. Међународно право мора бити универзално примењено, а ЕУ га у потпуности поштује”(4), изјавила је она у писаном одговору на Танјугово питање. При томе, Коцијанчић није директно одговорила на питање Танјуга какву „политичку поруку” ЕУ шаље земљама кандидатима, посебно Србији, ставом да је „Шпанија држава чланица” те да су због тога „случајеви Косова и Каталоније неупоредиви”, већ је у старом ЕУ маниру са висине понудила цуцлу варалицу поновивши став да Србија и Западни Балкан имају „јасну ЕУ перспективу”, коју су потврдили и Европски савет и председник Европске комисије Жан Клод Јункер у свом говору о Стању уније“. Требало би, ваљда, да се примимо на то и више им не помињемо то “тричаво” Косово? Но, наша брига нису излупавања европских портпарола. Нека се ЕУ дави у живом блату које је сама створила. Наша је брига шта ће, у овој ситуацији која даје прилику за велику дипломатску офанзиву, предузети Вучић и српска влада. И Вучић нам је то одлучно најавио. НАПИСАЋЕ ПИСМО! Као некада Тито. Само, не толико оштро. Да се неко тамо не наљути. Зна Вучић да друг Стаљин није био ни изблиза опасан као тајанствени покретачи лутака у ЕУ позоришту. И зато је једно тихо писмо, права мера. А шта очекује од тог писма поручио нам је данас из Варне: „Никакве реакције не очекујем, ми то радимо да бисмо дали све што можемо да заштитимо своју земљу”(5), рекао је Вучић, наравно не откривајући нам тајну како се то писмом “штити земља”?! Али, ја, који Вам често “откривам” по неку Вучићеву тајну, открићу Вам и ову без пардона. Вучић ће својим писмом “заштити земљу” исто као што је његова Српска листа заштитила Косово подржавајући Харадинаја за “косовског” премијера. Он, наравно, опет позира и покушава да глуми глумца акционих филмова који херој постаје пуцајући ђорцима. Но, после оне режије са Харадинајем, ова делује прилично смушено. Тада је бар пенио на Французе, викао на сцени, повукао амбасадора на два дана. Сада ништа. „Али, бар кажите – огрешили смо се о вас”(6), поручује молећиво бахатим намесницима тајанствених ЕУ сенки. Но, они му ништа неће рећи. А и зашто би? Сва његова питања и одговори, сво бусање у прса, све ове лажи и обмане усмерене су на домаћу сцену. Јер, већ колико сутра Ана Брнабић, женски премијер у мушком оделу, биће у Бриселу да настави мењање Косова данас за ЕУ интеграцију после 2027. године… Нису Вучића залуд гласали присталице Љајића, Зукорлића, Угљанина и Шиптари прешевске долине. Освести се, Србијо! 1. http://ift.tt/2yJn3ou 2. Исто 3. Џејми Шеј, дрски а неубедљиви портпарол НАТО-а у времену злочиначког бомбардовања Србије ради отимања Космета 4. http://ift.tt/2yJn3ou 5. http://ift.tt/2yVXAsP 6. Исто

ОСВЕСТИ СЕ СРБИЈО Нису за Вучића узалуд гласали Бошњаци из Рашке и Шиптари Прешева Па, ипак, мало ко је могао да претпостави толику неспретност портпарола Европске Комисије Маргаритиса Схинаса, који је на питање новинара о различитим приступима Е...

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Новости #Србија #Вести #Паланка на вези #S

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Photo

ОСВЕСТИ СЕ СРБИЈО Нису за Вучића узалуд гласали Бошњаци из Рашке и Шиптари Прешева http://ift.tt/2fKDdGJ, ОСВЕСТИ СЕ СРБИЈО Нису за Вучића узалуд гласали Бошњаци из Рашке и Шиптари Прешева Драган Милашиновић Свакако да је прво оглашавање ЕУ на дешавања у Каталонији (како је то кршење међународног права), било очекивано, баш као што је било и очекивано да ће се шта год да кажу сударити са својом дугогодишњом политиком двоструких стандарда према Косову. Па, ипак, мало ко је могао да претпостави толику неспретност портпарола Европске Комисије Маргаритиса Схинаса, који је на питање новинара о различитим приступима ЕУ питању независности Косова и Каталоније одговорио да је „Шпанија земља чланица“ и да за њих та два случаја „нису упоредива“.(1) „Када је признање Косова у питању, то је био врло специфичан контекст. То је позиција усвојена од стране Савета, а на основу УН декларације и различитих резолуција УН и међународне заједнице. У питању је веома специфична гео-политичка логика и контекст са специфичним разлозима. За Европску комисију те ситуације нису упоредиве”(2), рекао је овај човек, очигледно скромних интелектуалних квалитета. Зашто скромних? Па, пре свега зато што је у изј��ви користио лако проверљиву лаж да било који УСВОЈЕНИ документ УН охрабрује или признаје косовску сецесију, а затим и што је у њој употребио и крајње неодређене појмове “гео-политичка логика” (чија?), “резолуције међународне заједнице” (шта је то и ко чини ту заједницу?), као и правно бесмислен израз “контекст са специфичним разлозима” (шта то треба значи у међународном праву?). О „аргументу“ начина тумачења међународног права за земље чланице ЕУ и оне које то нису не вреди ни трошити речи. Слушајући изјаву господина Схинаса нема сумње да би се његовим “аргументима” сасвим лепо могао оправдати и Хитлеров аншлус Аустрије, као и његово припајање делова других европских земаља. Ко, наиме, може спорити да је и Хитлер је имао своју “геополитичку логику”, одговарајуће “резолуције међународне заједнице”, као и несумњиви “контекст са специфичним разлозима”?! При томе, господин Схинас, попут неког покондиреног Џејми Шеја(3) или неке оживеле карикатуре из Шарли Ебдоа, користи само оно што му одговара у том тренутку, не водећи рачуна ни о првом следећем питању које произилази из његовог става. Рецимо, ако је Косово “јединствен случај” који има неку, макар и специфичну, “логику”, како то да ту “логику” није препознала Шпанија, него је видела управо супротно? Њено одбијање да призна Косово било је узроковано управо Каталонијом, и показало се знатно разумнијом “логиком”! Управо наметањем своје “логике о Косову” бриселска администрација је саучесник каталонских сепаратиста, који су се отворено на ту “логику” много пута позивали и позивају. Прање руку са “sui generis“ не помаже. Но, брига за то Маргаритиса Схинаса. Он се, човек, бори да заради своју плату од пет евро-цифара и ваља разумети његову спремност да у то име глуми кловна који није смешан. Али, све то је било јуче. И колико год то јуче било морбидно, данашње „објашњење“ портпаролке ЕУ Маје Коцијанчић зашто су случајеви Каталоније и Косова неупоредиви још је морбидније. Тим пре што је имала читаву ноћ да нешто сувислије смисли, како би „покрила“ кукавног Схинаса. Ништа није смислила. Њено тумачење неупоредивости Каталоније и Косова политички је на нивоу детета предшколског узраста, а етички на нивоу шизофреничара са неизлечивом дијагнозом. Треба имати много дебелу кожу и веома танке усне па изјавити да је „црно“ заправи „бело“ само зато што је то потврдио Европски Савет. „Као што је то потврдио Савет ( Европски савет), Косово је СУИ ГЕНЕРИС случај и као такав се не може упоредити са било којом другом ситуацијом. Двоструких стандарда нема. Међународно право мора бити универзално примењено, а ЕУ га у потпуности поштује”(4), изјавила је она у писаном одговору на Танјугово питање. При томе, Коцијанчић није директно одговорила на питање Танјуга какву „политичку поруку” ЕУ шаље земљама кандидатима, посебно Србији, ставом да је „Шпанија држава чланица” те да су због тога „случајеви Косова и Каталоније неупоредиви”, већ је у старом ЕУ маниру са висине понудила цуцлу варалицу поновивши став да Србија и Западни Балкан имају „јасну ЕУ перспективу”, коју су потврдили и Европски савет и председник Европске комисије Жан Клод Јункер у свом говору о Стању уније“. Требало би, ваљда, да се примимо на то и више им не помињемо то “тричаво” Косово? Но, наша брига нису излупавања европских портпарола. Нека се ЕУ дави у живом блату које је сама створила. Наша је брига шта ће, у овој ситуацији која даје прилику за велику дипломатску офанзиву, предузети Вучић и српска влада. И Вучић нам је то одлучно најавио. НАПИСАЋЕ ПИСМО! Као некада Тито. Само, не толико оштро. Да се неко тамо не наљути. Зна Вучић да друг Стаљин није био ни изблиза опасан као тајанствени покретачи лутака у ЕУ позоришту. И зато је једно тихо писмо, права мера. А шта очекује од тог писма поручио нам је данас из Варне: „Никакве реакције не очекујем, ми то радимо да бисмо дали све што можемо да заштитимо своју земљу”(5), рекао је Вучић, наравно не откривајући нам тајну како се то писмом “штити земља”?! Али, ја, који Вам често “откривам” по неку Вучићеву тајну, открићу Вам и ову без пардона. Вучић ће својим писмом “заштити земљу” исто као што је његова Српска листа заштитила Косово подржавајући Харадинаја за “косовског” премијера. Он, наравно, опет позира и покушава да глуми глумца акционих филмова који херој постаје пуцајући ђорцима. Но, после оне режије са Харадинајем, ова делује прилично смушено. Тада је бар пенио на Французе, викао на сцени, повукао амбасадора на два дана. Сада ништа. „Али, бар кажите – огрешили смо се о вас”(6), поручује молећиво бахатим намесницима тајанствених ЕУ сенки. Но, они му ништа неће рећи. А и зашто би? Сва његова питања и одговори, сво бусање у прса, све ове лажи и обмане усмерене су на домаћу сцену. Јер, већ колико сутра Ана Брнабић, женски премијер у мушком оделу, биће у Бриселу да настави мењање Косова данас за ЕУ интеграцију после 2027. године… Нису Вучића залуд гласали присталице Љајића, Зукорлића, Угљанина и Шиптари прешевске долине. Освести се, Србијо! 1. http://ift.tt/2yJn3ou 2. Исто 3. Џејми Шеј, дрски а неубедљиви портпарол НАТО-а у времену злочиначког бомбардовања Србије ради отимања Космета 4. http://ift.tt/2yJn3ou 5. http://ift.tt/2yVXAsP 6. Исто

, http://ift.tt/1rMQyM6

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Вести #Новости #Србија #Serbia #World #New

0 notes

palankaonline · 8 years ago

Link

Александар ПАВИЋ: Трампови зидови и ЕУ црне листе Једва да се осушило мастило на извршној наредби америчког председника Трампа којом се забрањује свим избеглицама улазак у САД на четири месеца, а онима из ратом захваћене Сирије на неодређено време, како би се спречило да „радикални исламски терористи“ улазе у земљу – а већ су кренуле критике, од душебрижника са свих меридијана. Од УНХЦР-а и Међународне организације за миграције, до министара спољних послова Немачке и Француске, који су пожурили да Трампа подуче о његовим (звучи ли ово познато?) „међународним обавезама“, као и о западним „заједничким вредностима“, укључујући ону о „љубљењу ближњег свог“, па до генералног секретара Норвешког савета за избеглице Јана Егеланда, који је прорекао да ће Трампова мера учинити велику земљу коју води „малом и злом“.Канадски премијер Трудо је брже-боље твитовао да су сви који беже од прогона, терора и рата добродошли у Канаду, што је шкотска премијерка убрзо ретвитовала. Негодовали су и званичници Финске, Луксембурга, Норвешке, Данске. (С друге стране, као што се могло претпоставити, подршка овој мери је дошла од Герта Вилдерса, Марин Ле Пен, Лиге за Север.) Имајмо на уму – све ове реакције – и друге сличне, долазе на рачун једне привремене мере, коју је једна суверена држава донела како би се њеним владиним аген��ијама дало време да направе строжи систем провере људи који прелазе њене границе. Ова м��ни-лавина се надовезала на реакције на нешто ранију Трампову одлуку да испуни (још једно) предизборно обећање о дизању зида на граници са Мексиком. Међу занимљивијим је била она од градоначелника Берлина, Михаела Милера, који је упутио јавни апел: „Господине председниче, не подижите овај зид“, уз аргумент да су Берлинери више од било кога другог упознати са „болом проузрокованим када је читав један континент био подељен бодљикавом жицом и зидовима“. Лепе речи, нема шта, од градоначелника главног града земље најодговорније за успостављање граница између бивших југословенских република и избијање крвавог грађанског рата. Још да се слично дирљив начин обратио јавности поводом највећег светског концлогора на отвореном – Косова и Метохије – и Срба који тамо живе као у резерватима, без икакве слободе кретања, његове речи би можда деловале бар мало уверљивије. Да не говоримо о томе да се ради о потпуно различитим принципима – Берлински зид је подигнут да би се народ спречавао да изађе из земље, док је Трампов зид класичан – ради спречавања уласка. Нешто попут Кинеског, нпр. Или Хадријановог. Но, ту хипокризији није крај. Јер, ако ништа друго, Трамп ипак није – још увек – доспео ни на чију црну листу. Бар не јавну. Али има ко јесте. Данска новинарка Ибен Транхолм је недавно сазнала да је управо она доспела на црну листу „ИстСтраткома“, тела којег је Европски савет установио у марту 2015. ради парирања наводној „руској кампањи дезинформација“ која смртно угрожава европску демократију. Поднаслов сајта једног од два недељна билтена које ова организација издаје је прилично описан: „Про-кремаљска дезинформација: лажни медијски извештаји који подржавају политику Русије“. Транхолмову је посланица данског парламента, Мари Краруп, недавно обавестила да је доспела на ИстСтраткомову листу „про-руских пропагандиста“ и да је оптужена за „ширење руских дезинформација“. Крарупова се, сазнавши за ово, обратила данском министру спољних послова Андерсу Самуелсену – иначе једном од оних који су „згрожени“ Трамповом последњом одлуком – тврдећи да је ово стављање на црну листу угрозило уставна права Транхолмове на слободу говора. Међутим, министар не само да се није сложио, већ јој је саопштио да неће предузети никакве мере да уклони Транхолмову са црне листе, јер је њу „најмио Кремљ да би дестабилизовао Европу.“ По речима Транхолмове, „последице могу бити озбиљне. Ако се сукоб са Русијом заоштри, држава ће имати право да ме затвори као државног непријатеља“. Њене колеге су писале разне апеле министарствима, које су пренеле и друштвене мреже – али без ефекта. Чиме је тачно Ибен Транхолм заслужила овакав третман и угрожавање својих основних грађанских права? Начинила је два озбиљна преступа: 1. повремено пише за пар руских медија на енглеском језику – РТ и Раша инсајдер, и 2. пише против неконтролисаног прилива муслиманских имиграната на европски континент. Писала би она радо за своје, домаће, или неке друге западне медије – кад би јој то било омогућено: „Већ годинама сам приморана да радим као независни новинар. Нема уредника који ће ризиковати да запосли особу која отворено исповеда своју хришћанску веру, а поготово католичку веру, као што је са мном случај. Хришћани су друштвено маргинализовани, омаловажавани и посматрају се са сумњом, па чак и као ментално поремећени“. Конкретан чланак због ког је доспела на црну листу ЕУ насловљен је: „Погрешно усмерено саосећање може довести до пропасти Европе“. По њеним речима, чланак се бавио „начином на који елите злоупотребљавају аргументе хришћанског милосрђа да би одустале од регистровања ко улази у коју земљу, и њиховим усвајањем политике некритички отворених граница када је цунами избеглица и имиграната запљуснуо европске границе 2015. године“. Односно, чланак се бавио мигрантском политиком ЕУ. Ево кључног дела тог чланка: „Европа је као Јуда, издајући своју хришћанску традицију издајничким пољупцем лажног саосећања ради брисања последњих остатака хришћанске цивилизације у Европи. Истинско милосрђе увек произилази из вишег моралног апсолута, из јасног разликовања између исправног и погрешног, добра и зла. Лажно милосрђе нуди саосећање за преступника уместо за жртву. Нема милосрђа за жену која је жртва силовања, већ за починиоца, за силоватеља. Такво сажаљење представља ужасну перверзију. Упркос употреби – односно злоупотреби – позива ‘љуби ближњег свог’, политичари су лишени хришћанске основе за разликовање између добра и зла. Наши политичари промовишу силе зла, притом потпуно окрећући леђа жртвама. Ово је само наставак западне политике на Блиском истоку од инвазија на Ирак и Авганистан. Западни политичари стално идентификују зло као добро, а добро као зло. Они пуштају рушилачке силе да неконтролисано харају, а тлаче оно што је добро – где год се Запад појави са својом војском или економским ратовањем. Жестока мржња коју западна политичка елита испољава према хришћанству је лишила Европу моралног компаса. Коришћење хришћанских аргумената за ратовање против хришћанства и хришћанске културе представља одвратну демонску пародију. Са духовног становишта, јасно је да је Европа склопила несвети савез са исламизмом ради уништавања сопствене хришћанске цивилизације. Ова дијаболична превара је прерушена у рухо доброте и хуманитаризма, али је заправо манифестација моралне пропасти и лажног алтруизма који прете да доведу до пропасти Запада, до краја хришћанске Европе“. Овде можемо само за тренутак да станемо и констатујемо колико се горе написано подудара са западном политиком према нашем, српском духовном националном и територијалном простору током последњих четврт века, њеном коришћењу исламиста, терориста и екстремиста свих врсти, њеном отвореном пактирању с њима у име „милосрђа“, „хуманизма“, „демократије“ и сличних високих идеала, који се, некако, једино не односе на нас, православне хришћане и оне који потичу из те традиције. Транхолмова можда није Српкиња, али, по ставу данског министра спољних послова, као да јесте, с обзиром да пактира са другим бауком савремене секуларно-суицидне ЕУропе – Русијом, и то Русијом која је последњих година постала последња држава-заштитник хришћанских вредности на свету. А, пошто је то случај, онда ју је лако, штавише нужно етикетирати, без икаквих додатних аргумената. Како преноси Транхолмова, дански министар спољних послова је пред парламентарним комитетом хладнокрвно изјавио да њен чланак „садржи лажи и митове који се уклапају у кремаљски наратив о пропадању Запада“, и да њени аргументи „немају никакве везе са реалношћу“. Пресуда донесена, самодовољним тоном Хашке инквизиције који смо тако добро упознали. Како закључује Ибен Транхолм: „Можете се сложити или не са овим тумачењем. Поставља се, међутим, питање, да ли ме све то чини руским агентом или државним непријатељем. Радна група (задужена за њен случај – прим. аут.) није понудила никакав доказ за постојање уговора између Кремља и мене, из врло доброг разлога што такав уговор не постоји. То је само оптужба, кратко и јасно. Током консултација, министар је одбио да се изјасни о принципу стављања учесника у друштвеној расправи на ту листу. Једноставно је одбацио моје изјаве као лажи“. И то је та слободна и демократска ЕУ којој наводно треба тежити „због нас самих“ и „њених вредности“. Транхолмова је разобличила право лице тих вредности. Оне су супротне од оних које се јавно исповедају. Ради се о уништавању не само нација, већ и цивилизацијских вредности на којима су оне засноване, и верских из којих све то происходи. Радикални исламизам је, очигледно, тренутно најделотворније оружје против њих, против хришћанства и свега што је из њега политички, друштвено и културно проистекло. Објавом рата против радикалног исламизма, Трамп је, хтео-не-хтео, објавио и рат првенствено оним снагама које га користе, помажу, и додатно радикализују: глобалистима, Сорошу, неолибконима, мултикулти левици, корифејима идентитетске политике, ултраграђанистима… Зато ништа што буде радио неће ваљати снагама које је Ибен Транхолм тако елоквентно описала – и доспела на црну листу ЕУ. Црну попут заставе ИСИС-а. ФСКСРБ

Александар ПАВИЋ: Трампови зидови и ЕУ црне листе | Vidovdan

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Новости #Србија #Вести #Паланка на вези #S

1 note · View note