#Другосрбијанци

[vaseljenska]

Ко су другосрбијанци!

Ко су другосрбијанци! http://www.vaseljenska.com/vesti/ko-su-drugosrbijanci/

[natures-beauty-heaven]

Да ли сте приметили да другосрбијанци и усташе имају исти проблем са ћирилицом? Из тога извлачимо закључак да се ради о истом тиму. https://t.co/llAGlvPloF

[palankaonline]

Милан Миленковић: Тријумф криптоатеизма Ово неће бити ни једноставан, ни лак текст. Имам, као традиционалиста, непрекидну потребу да се ругам нововерцима и новопатриотама и врло мало воље да их разумем, односно да објективно представим њихов положај и да сагледам њихов вредносни систем. Неуротична честитања празника на друштвеним мрежама су ми, у почетку, била смешна поготову она честитања у којима се Бадњи дан дели на јутро, подне и вече, а после ми се, богами, смучило. Изгледало је, с��е то скупа, као нека врста православне Олимпијаде у честитању, као надметање ко је већи и бољи верник. Грађанизовани представни свет модерног нововерца је плитак као клозетска шоља: неукусне, кичерајске сличице, на којима пише „Христос се роди“, уз обавезно „Мир вам Божји“[1], на мрежама су обавезно награђиване плусићима који, ваљда, треба да представљају крстове. Општи кич и нападно верско грудобусање директно су супротни духу хришћанства, разумели га као обичај у српском народу, или као Христово учење, пре него што га је црква искривила за своје злоћудне потребе. Несрећа је, међутим, што модеран, грађанизован верник, никакву представу нема ни о обичајној вери, нити о Христовим речима, већ је комплетно наслоњен на цркву; без ње, он не би ни знао шта је. Грађанизација[2] значи, увек и свуда, превредновање старих вредности. Грађанин је увек нов, безусловно модеран, екстровертан у својој грађанштини. Све што није са њим постало, он дубоко презире и сматра ретроградним, а читаву историју свог народа гледа или романтичарски (томе нагињу они који за себе мисле да су патриоти), или као на једну велику грешку и забуну (то су другосрбијанци). Идеали демократије[3] су, у очима грађанина, победили обичаје, традицију, племенске култове, па чак и биологију. Разум је гонич историје и тако ће остати до Судњег дана.[4] И вера има бити, у складу са грађанским начелима, доживљена као ствар разума и организације. Хришћанство је доказано – о њему су сведочили Свети оци, црква је живи споменик вере. Ко у ово сумња[5], у складу са најбољом грађанском традицијом, без обзира да ли се ради о капитализму, комунизму или фашизму, биће прогоњен и малтретиран. Идеја да се може одлучивати без гласања, да се може организовати држава без парламентаризма, да се може веровати без цркве, сасвим је далеко од грађанина, јер је у њему форма далеко надмашила суштину. Он је сав у појавностима, плитак је и површан, а адаптибилност и медикритетство држи за највише врлине. Грађанин је – то је најважнија његова особина – слободан; слободан од наслеђа, од традиције и обичаја, од прадедовске вере, па чак и од социјалне присмотре; тако су грађани „ослободили“ и право, које више нема никакве везе са правдом, већ само са одговарајућим процедуром, привреду, која је, у грађанерским рукама, само друго име за пљачку, политику, која је утилитарна, односно има за циљ избегавање ма ког конфликта и, на крају, веру. Веру су ослободили тако што су је одвојили од обичаја,традиције иплеменских култова и васпоставили је као једну плитку цитатологију и неку врсту социјалне разбибриге. Култура, морал, вредносни систем и религија, у рукама грађана се претварају не у продужетак традиције и обичаја, већ у њихову супротност. Тамо где је некад стајала тиха побожност, која није имала потребу да саму себе оглашава, сада стоји бучно и досадно грађанско грудобусање религијом. Права вера ћути, а она, која није сигурна у себе, непрестано се оглашава и галами. Грађанин је, и иначе, бучан и досадан као пијанац у кафани. Он мора стално да оглашава ко је и шта је и шта заступа, те је тако и са вером. Исто је и са грађанима који су декларисани атеисти[6] – неће пропустити прилику да вам то саопште. Био атеиста, или верник, грађанин је у томе бескрајно плитак, ритуалан и своја осећања обавезно испољава само у присуству публике. Њих вера не интересује као осећање, већ као средство за друштвено позиционирање. Када Исус, кроз Јеванђеље по Матеју, говори о религиозности, он каже: „И када се молиш Богу, не буди као лицемјери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју„.[7] „А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе ријечи своје бити услишени„.[8] Овакав однос према религији је непојаман за грађанина, јер је он сав у њеном показивању и вера без помпе је потпуно неразумљива за њега. Оно силно шенлучење за празнике, честитање и пренемагање на друштвеним мрежама, показује сву испразност модерног човека и његове религиозности. Он своје верско уверење износи као што износи и политичко.[9] У питању је, дакле, само једна идеологија више, а не наслеђе прадедова.[10] Услед идеологизације долази до оног суманутог спајања српства и православља, па иде до крајњих баналности, као што је спајање српства и ћирилице: ко не пише ћирилицом, Србин није! Вера никад не би била тако искључива, али идеологија то обавезно јесте. Осим ових грађанерских „окречених гробова“ ( „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што ��те као окречени гробови, који споља изгледају лијепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте„)[11], постоји још једна, не мала, група грађанера нижег ранга. То су они који су нешто ниже интелигенције, или су се одали алкохолу и дрогама. Некада су то само усамљеници, који траже друштво. Сви они, скупа, производе невероватну количину верских парола и ставова и то на тако ниском нивоу, да су и улични графити озбиљна наука за њих. У питању је чиста размена адреналина и ништа више. Просто: интернет је будали, први пут у историји, дао могућност да се покаже изван круга породице и комшија и будала то, наравно, не пропушта. Ради се о несрећницима који су на интернету православни и национални лавови, а у стварном животу мишеви. Све су у животу промашили, само су нацију погодили, јер је сувише велика да се омаши. Сви заједно, и они „окречени“, и ови, „неокречени“ грађанери,[12] производе невероватну хистерију и забуну у јавном простору и, услед њихове буке, ни једно право питање не успева да се постави, камо ли да се реши. Из вере је ишчезао бог, а из политике елементарна памет. Политика је, па и и црква, заједно са њом, отворила апетите свакој будали; некада су верска и политичка питања била препуштена некаквим ауторитетима, познаваоцима, а данас, ко гледа Марјана Ристичевића и Зорана Бабића, на пример, неминовно долази до закључка да би и он могао да се бави политиком, јер види, ма како приглуп био, да су се оштро раздвојили раземевање политике и бављење њоме. Исто тако, онај ко гледа плитке теологе, бирократе вере, долази на замисао да је грехота да се и сам не упусти у теолошка разматрања. Ефекат повећавања глупости у јавном простору је незаустављив, док је опамећивање безизгледно. Добар је пример ситуација са Косовом – неко се сети да избаци паролу: Косово је Србија! Други не оклева, не дрема, већ додаје: Косово је срце Србије! Трећи соли: Косово је глава Лазарева! И сви задовољни: разменили су адреналин и потврдили једни другима да су патриоти. Шта једном патриоти и треба више од пароле? Онај, ко би у тој екипи, поменуо да Косово, заправо, више није Србија, био би изложен линчу, иако је то очигледна чињеница. Није патриотски тако говорити! На питања, као што су: да ли смо спремни да, ако је Косово српско, плаћамо једно пола милиона дечијих додатака, да у бирачки списак унесемо милион Шиптара[13], да доле држимо скуп војно-полицијски апарат, уобичајени одговор гласи: Косово је срце Србије, срце Србије, срце Србије…! Уместо озбиљне дебате и плана како да се вратимо на Косово, ми проглашавамо да са њега нисмо ни отишли. Толико о патриотској озбиљности. Исто се понашамо и кад је религија у питању: вера дедова је обавезивала, јер је била неодвојива од моралног и вредносног система[14], док данашња вера нема ама баш никакве везе ни са моралом, ни са вредносним системом. То је нека врста друштвене обавезе, саморекламирања и празнословља.[15] Неоправославци и неопатриоти, што је мање-више исти корпус слабог људског материјала, додатно је обрађен шарлатанизацијом (причама о ХААРП-у, Србима народу најстаријем, кемтрејлсима, масонима, равноземљашким будалаштинама), на коју се другосрбијанци не примају уопште. Шарлатанизација је пројекат смишљен искључиво за неопатриоте и неоправославце. При том, ова шарлатанизована гомила врши притисак на све око себе да јој се призна да је од злата, а не од бакра, као што јесте. Тражи се, чак, да ова булумента буде изузета од критике, јер је, ето, ипак боља од оних који владају. Не да није боља, него је гора и то много. Озбиљно се плашим ситуације у којој би неки равноземљаш водио Србију, или министарство просвете водио неки Деретићев поклоник. На крају, добро је додати и ово: у додиру са новцем, „неоси“ се, буквално, распадају. Пошто су сва њихова уверења, веркса или политичка свеједно, лажна, а новац је стваран, уопште се не поставља питање ко ће битку добити. Новац са лакоћом тријумфује над слабокрвним „неосима“ и претвара их у атеисте и еврофанатике. Управо кроз додир са стварношћу, а стварност наше епохе је да је Мамон бог свих богова, успоставља се атеизам и то не као нестанак верске праксе, или верске приче[16], већ као пад метафизике, услед одвајања од обичаја и традиције, односно од онога што су нам дедови предали. [1] Ово фразирање представља коначну и трајну победу цркве над хришћанством. „Мир вам Божји“ је искључиво црквена фраза, која нема никакве везе са обичајима и традицијом и нико је није ни изговарао док се на телевизији и друштвеним мрежама није појавила. Од онда, постала је обавезна, јер је нека врста атеста за модерног православца. Црква је, преко кича и бесмислених фраза, преко буке и испразне дијалектике, са недотупавним, грађанизованим верником као оружјем, дефи��итивно истиснула Христа и његово учење, те је себе поставила на место Бога. [2] Овде је треба разликовати од урбанизације. [3] Никада се довољно пута не може поновити уџбеничка дефиниција: демократија је политички облик диктатуре новца. [4] Грађанизовани примерак врсте и не примећује да је демократија мртва, а да никада, ни једног јединог дана, није тријумфовала над традицијом, обичајима и биологијом. Тиме што их је порекла, није их укинула, само је смањила број снажних духова у заједници. [5] Ко сумња, уосталом, у било коју демократску и грађанску догму. [6] Грађанин је, по природи својој, атеиста и само је питање личног укуса и социјалног миљеа да ли ће то признати, или ће се претварати да је верник. [7] Мат. 6:5 [8] Мат. 6:7 [9] Да би вера могла имати неки дубљи и унутрашњи садржај, грађанину никада кроз главу није прошло; то је став, то су уверења, то су „набрекла прса“, али никада без представе за друге. [10] Недавно, једна од безбројних патриотских организација (у земљи без патриотизма), издала је саопштење и коме каже: „Председник Србије је у бити атеиста који је у потпуности прихватио протестантску филозофију Вебера. Зато му је православна идеологија и страна и одбојна“. О томе се овде ради: православна идеологија. Удубите се у звук речи. При том, ови и нису неки мудраци, јер не умеју да сакрију сопствени доживљај вере као идеологије.. [11] Мат. 6:27 [12] При чему они први користе ове друге на исти начин на који сељак користи будак. [13] Са свим последицама које би то донело. Прва би била да се без албанских партија не би могла формирати власт, као у Македонији, до тога да би, чак и у тим условима, Шиптари бушкали да се отцепе. Живели бисмо „Дан мрмота“, односно стално понављање исте приче. [14] Уопште не улазећи у то да ли је та вера била претежно хришћанска, или претежно паганска [15] Анри Барби је приповедао да је српско друштво примитивно, али бескрајно сложено. Да може да види ово данашње, вероватно би рекао да је примитивније, али бескрајно симплификовано. [16] Напротив: и пракса, и прича нарастају..

Милан Миленковић: Тријумф криптоатеизма Ово неће бити ни једноставан, ни лак текст. Имам, као традиционалиста, непрекидну потребу да се ругам нововерцима и новопатриотама и врло мало воље да их разумем, односно да објективно представим њихо

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[posmatraclegenda]

Наслов: Re: НИ ДРУГОСРБИЈАНЦИ НИСУ НЕВИНИ: Двојно књиговодство за црне донације КРИК-у?, Линк: http://ift.tt/2k38rxK, Садржај:

Упала човеку секира у мед па није хтео да узнемирава јавност вестима о додатним приходима. :)))

[palankaonline]

Милан Миленковић: Тријумф криптоатеизма http://ift.tt/2qV6zuC, Милан Миленковић: Тријумф криптоатеизма Ово неће бити ни једноставан, ни лак текст. Имам, као традиционалиста, непрекидну потребу да се ругам нововерцима и новопатриотама и врло мало воље да их разумем, односно да објективно представим њихов положај и да сагледам њихов вредносни систем. Неуротична честитања празника на друштвеним мрежама су ми, у почетку, била смешна поготову она честитања у којима се Бадњи дан дели на јутро, подне и вече, а после ми се, богами, смучило. Изгледало је, све то скупа, као нека врста православне Олимпијаде у честитању, као надметање ко је већи и бољи верник. Грађанизовани представни свет модерног нововерца је плитак као клозетска шоља: неукусне, кичерајске сличице, на којима пише „Христос се роди“, уз обавезно „Мир вам Божји“[1], на мрежама су обавезно награђиване плусићима који, ваљда, треба да представљају крстове. Општи кич и нападно верско грудобусање директно су супротни духу хришћанства, разумели га као обичај у српском народу, или као Христово учење, пре него што га је црква искривила за своје злоћудне потребе. Несрећа је, међутим, што модеран, грађанизован верник, никакву представу нема ни о обичајној вери, нити о Христовим речима, већ је комплетно наслоњен на цркву; без ње, он не би ни знао шта је. Грађанизација[2] значи, увек и свуда, превредновање старих вредности. Грађанин је увек нов, безусловно модеран, екстровертан у својој грађанштини. Све што није са њим постало, он дубоко презире и сматра ретроградним, а читаву историју свог народа гледа или романтичарски (томе нагињу они који за себе мисле да су патриоти), или као на једну велику грешку и забуну (то су другосрбијанци). Идеали демократије[3] су, у очима грађанина, победили обичаје, традицију, племенске култове, па чак и биологију. Разум је гонич историје и тако ће остати до Судњег дана.[4] И вера има бити, у складу са грађанским начелима, доживљена као ствар разума и организације. Хришћанство је доказано – о њему су сведочили Свети оци, црква је живи споменик вере. Ко у ово сумња[5], у складу са најбољом грађанском традицијом, без обзира да ли се ради о капитализму, комунизму или фашизму, биће прогоњен и малтретиран. Идеја да се може одлучивати без гласања, да се може организовати држава без парламентаризма, да се може веровати без цркве, сасвим је далеко од грађанина, јер је у њему форма далеко надмашила суштину. Он је сав у појавностима, плитак је и површан, а адаптибилност и медикритетство држи за највише врлине. Грађанин је – то је најважнија његова особина – слободан; слободан од наслеђа, од традиције и обичаја, од прадедовске вере, па чак и од социјалне присмотре; тако су грађани „ослободили“ и право, које више нема никакве везе са правдом, већ само са одговарајућим процедуром, привреду, која је, у грађанерским рукама, само друго име за пљачку, политику, која је утилитарна, односно има за циљ избегавање ма ког конфликта и, на крају, веру. Веру су ослободили тако што су је одвојили од обичаја,традиције иплеменских култова и васпоставили је као једну плитку цитатологију и неку врсту социјалне разбибриге. Култура, морал, вредносни систем и религија, у рукама грађана се претварају не у продужетак традиције и обичаја, већ у њихову супротност. Тамо где је некад стајала тиха побожност, која није имала потребу да саму себе оглашава, сада стоји бучно и досадно грађанско грудобусање религијом. Права вера ћути, а она, која није сигурна у себе, непрестано се оглашава и галами. Грађанин је, и иначе, бучан и досадан као пијанац у кафани. Он мора стално да оглашава ко је и шта је и шта заступа, те је тако и са вером. Исто је и са грађанима који су декларисани атеисти[6] – неће пропустити прилику да вам то саопште. Био атеиста, или верник, грађанин је у томе бескрајно плитак, ритуалан и своја осећања обавезно испољава само у присуству публике. Њих вера не интересује као осећање, већ као средство за друштвено позиционирање. Када Исус, кроз Јеванђеље по Матеју, говори о религиозности, он каже: „И када се молиш Богу, не буди као лицемјери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју„.[7] „А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе ријечи своје бити услишени„.[8] Овакав однос према религији је непојаман за грађанина, јер је он сав у њеном показивању и вера без помпе је потпуно неразумљива за њега. Оно силно шенлучење за празнике, честитање и пренемагање на друштвеним мрежама, показује сву испразност модерног човека и његове религиозности. Он своје верско уверење износи као што износи и политичко.[9] У питању је, дакле, само једна идеологија више, а не наслеђе прадедова.[10] Услед идеологизације долази до оног суманутог спајања српства и православља, па иде до крајњих баналности, као што је спајање српства и ћирилице: ко не пише ћирилицом, Србин није! Вера никад не би била тако искључива, али идеологија то обавезно јесте. Осим ових грађанерских „окречених гробова“ ( „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лијепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте„)[11], постоји још једна, не мала, група грађанера нижег ранга. То су они који су нешто ниже интелигенције, или су се одали алкохолу и дрогама. Некада су то само усамљеници, који траже друштво. Сви они, скупа, производе невероватну количину верских парола и ставова и то на тако ниском нивоу, да су и улични графити озбиљна наука за њих. У питању је чиста размена адреналина и ништа више. Просто: интернет је будали, први пут у историји, дао могућност да се покаже изван круга породице и комшија и будала то, наравно, не пропушта. Ради се о несрећницима који су на интернету православни и национални лавови, а у стварном животу мишеви. Све су у животу промашили, само су нацију погодили, јер је сувише велика да се омаши. Сви заједно, и они „окречени“, и ови, „неокречени“ грађанери,[12] производе невероватну хистерију и забуну у јавном простору и, услед њихове буке, ни једно право питање не успева да се постави, камо ли да се реши. Из вере је ишчезао бог, а из политике елементарна памет. Политика је, па и и црква, заједно са њом, отворила апетите свакој будали; некада су верска и политичка питања била препуштена некаквим ауторитетима, познаваоцима, а данас, ко гледа Марјана Ристичевића и Зорана Бабића, на пример, неминовно долази до закључка да би и он могао да се бави политиком, јер види, ма како приглуп био, да су се оштро раздвојили раземевање политике и бављење њоме. Исто тако, онај ко гледа плитке теологе, бирократе вере, долази на замисао да је грехота да се и сам не упусти у теолошка разматрања. Ефекат повећавања глупости у јавном простору је незаустављив, док је опамећивање безизгледно. Добар је пример ситуација са Косовом – неко се сети да избаци паролу: Косово је Србија! Други не оклева, не дрема, већ додаје: Косово је срце Србије! Трећи соли: Косово је глава Лазарева! И сви задовољни: разменили су адреналин и потврдили једни другима да су патриоти. Шта једном патриоти и треба више од пароле? Онај, ко би у тој екипи, поменуо да Косово, заправо, више није Србија, био би изложен линчу, иако је то очигледна чињеница. Није патриотски тако говорити! На питања, као што су: да ли смо спремни да, ако је Косово српско, плаћамо једно пола милиона дечијих додатака, да у бирачки списак унесемо милион Шиптара[13], да доле држимо скуп војно-полицијски апарат, уобичајени одговор гласи: Косово је срце Србије, срце Србије, срце Србије…! Уместо озбиљне дебате и плана како да се вратимо на Косово, ми проглашавамо да са њега нисмо ни отишли. Толико о патриотској озбиљности. Исто се понашамо и кад је религија у питању: вера дедова је обавезивала, јер је била неодвојива од моралног и вредносног система[14], док данашња вера нема ама баш никакве везе ни са моралом, ни са вредносним системом. То је нека врста друштвене обавезе, саморекламирања и празнословља.[15] Неоправославци и неопатриоти, што је мање-више исти корпус слабог људског материјала, додатно је обрађен шарлатанизацијом (причама о ХААРП-у, Србима народу најстаријем, кемтрејлсима, масонима, равноземљашким будалаштинама), на коју се другосрбијанци не примају уопште. Шарлатанизација је пројекат смишљен искључиво за неопатриоте и неоправославце. При том, ова шарлатанизована гомила врши притисак на све око себе да јој се призна да је од злата, а не од бакра, као што јесте. Тражи се, чак, да ова булумента буде изузета од критике, јер је, ето, ипак боља од оних који владају. Не да није боља, него је гора и то много. Озбиљно се плашим ситуације у којој би неки равноземљаш водио Србију, или министарство просвете водио неки Деретићев поклоник. На крају, добро је додати и ово: у додиру са новцем, „неоси“ се, буквално, распадају. Пошто су сва њихова уверења, веркса или политичка свеједно, лажна, а новац је стваран, уопште се не поставља питање ко ће битку добити. Новац са лакоћом тријумфује над слабокрвним „неосима“ и претвара их у атеисте и еврофанатике. Управо кроз додир са стварношћу, а стварност наше епохе је да је Мамон бог свих богова, успоставља се атеизам и то не као нестанак верске праксе, или верске приче[16], већ као пад метафизике, услед одвајања од обичаја и традиције, односно од онога што су нам дедови предали. [1] Ово фразирање представља коначну и трајну победу цркве над хришћанством. „Мир вам Божји“ је искључиво црквена фраза, која нема никакве везе са обичајима и традицијом и нико је није ни изговарао док се на телевизији и друштвеним мрежама није појавила. Од онда, постала је обавезна, јер је нека врста атеста за модерног православца. Црква је, преко кича и бесмислених фраза, преко буке и испразне дијалектике, са недотупавним, грађанизованим верником као оружјем, дефинитивно истиснула Христа и његово учење, те је себе поставила на место Бога. [2] Овде је треба разликовати од урбанизације. [3] Никада се довољно пута не може поновити уџбеничка дефиниција: демократија је политички облик диктатуре новца. [4] Грађанизовани примерак врсте и не примећује да је демократија мртва, а да никада, ни једног јединог дана, није тријумфовала над традицијом, обичајима и биологијом. Тиме што их је порекла, није их укинула, само је смањила број снажних духова у заједници. [5] Ко сумња, уосталом, у било коју демократску и грађанску догму. [6] Грађанин је, по природи својој, атеиста и само је питање личног укуса и социјалног миљеа да ли ће то признати, или ће се претварати да је верник. [7] Мат. 6:5 [8] Мат. 6:7 [9] Да би вера могла имати неки дубљи и унутрашњи садржај, грађанину никада кроз главу није прошло; то је став, то су уверења, то су „набрекла прса“, али никада без представе за друге. [10] Недавно, једна од безбројних патриотских организација (у земљи без патриотизма), издала је саопштење и коме каже: „Председник Србије је у бити атеиста који је у потпуности прихватио протестантску филозофију Вебера. Зато му је православна идеологија и страна и одбојна“. О томе се овде ради: православна идеологија. Удубите се у звук речи. При том, ови и нису неки мудраци, јер не умеју да сакрију сопствени доживљај вере као идеологије.. [11] Мат. 6:27 [12] При чему они први користе ове друге на исти начин на који сељак користи будак. [13] Са свим последицама које би то донело. Прва би била да се без албанских партија не би могла формирати власт, као у Македонији, до тога да би, чак и у тим условима, Шиптари бушкали да се отцепе. Живели бисмо „Дан мрмота“, односно стално понављање исте приче. [14] Уопште не улазећи у то да ли је та вера била претежно хришћанска, или претежно паганска [15] Анри Барби је приповедао да је српско друштво примитивно, али бескрајно сложено. Да може да види ово данашње, вероватно би рекао да је примитивније, али бескрајно симплификовано. [16] Напротив: и пракса, и прича нарастају..

Милан Миленковић: Тријумф криптоатеизма Ово неће бити ни једноставан, ни лак текст. Имам, као традиционалиста, непрекидну потребу да се ругам нововерцима и новопатриотама и врло мало воље да их разумем, односно да објективно представим њихо

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Самомрзећи Срби су резултат окупиране свести! -Милан Дамјанац - Српска раскршћа -Другосрбијанци Аутор књиге "Самомрзећи Срби" нам је говорио ко су ти људи, како су настали, како делују и који им је крајњи циљ. О томе како се успешно успротивити самомрзећим Србима и њиховим газдама, погледајте целу емисију до краја! Аутор и водитељ Никола Јовић , via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Самомрзећи Срби су резултат окупиране свести! -Милан Дамјанац - Српска раскршћа -Другосрбијанци http://ift.tt/2jB1VuL, Самомрзећи Срби су резултат окупиране свести! -Милан Дамјанац - Српска раскршћа -Другосрбијанци Аутор књиге "Самомрзећи Срби" нам је говорио ко су ти људи, како су настали, како делују и који им је крајњи циљ. О томе како се успешно успротивити самомрзећим Србима и њиховим газдама, погледајте целу емисију до краја! Аутор и водитељ Никола Јовић , http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

ДРУГОСРБИЈАНЦИ ЗГРАНУТИ: Српске и немачке патриоте одржали скуп у Београду БЕОГРАД - Европа је данас окупирана од стране либералног капитализма, глобализма и САД...Спрема се Трећи свјетски рат против Русије због сировина...Треба од Европе направити тврђаву и све избјеглице вратити у њихове државе...Њемачка је окупирана од 1945. године...неке су од порука учесника трибине "Европа слободних нација" одржане у Београду. Пароле и идеје изнесене на овом скупу одавно нису изговорене у јавној званичној комуникацији у Србији. Специјално за ову приллику у Београд су стигли Удо Фојгт посланик Европског парламента и истакнути чланови ултра десничарске Национал – демократске партије (НПД) и његов партијски колега Торстен Хајзе. Поред њих на трибини је говорио и српски преводилац и публициста Зоран Буљугић. Кратко ошишани млади мушкарци чинили су највећи дио публике у сали за конференције хотела „88 Роомс“. Удо Фојгт је поздравио своје, како је рекао, пријатеље у Србији износећи став да је једина идеја о спасавању Европе протјеривање миграната из европских држава. „У Европи тренутно има на милионе миграната. Ако не успијемо да направимо утврђење Европе и избеглице вратимо у њихове државе, нико се више неће интересовати за историју Србије, Хрватске, Њемачке и осталих европских земаља. У свако доба смо спремни да у сваком моменту умремо за нашу отаџбину и када погледам ваша лица видим да сте спремни и да ви учините то исто“, рекао је Фојгт што је измамило гласан аплауз окупљених. Он је упоредио страдање Срб�� и Нијемаца у Првом и Другом светском рату. „Најбољи Срби и најбољи Нијемци су пали у борби за отаџбину. Никада више не смијемо дозволити да се боримо једни против других… Ако ви данас говорите о Њемачкој многи помисле на Меркелову и Шојблеа који уцјењује Европску унију финансијама…Морам да вам кажем да то није Њемачка. Њемачка какву је ви познајете више не постоји“, рекао је Фојгт. Торстен Хајзе је на почетку свог обраћања окупљенима тврдио да је Њемачка од 1945. окупирана. „Финансијски капитал и САД су најпијре заузели Њемачку па европске земље једну за другом. После 1945. ми доживљавамо конфликте који нису ратови за слободу већ ратови за новац. Свјетска политика је комплексна, коју у првом тренутку не можемо да разумијемо, а представља само војну и финансијску припрем за трећи свјетски рат против Русије, гдје се опет само ради о сировинама“, казао је Хајзе. Он сматра да је познат рецепт за уништавање европских држава који је сада на дјелу. „Да би се започео такав рат треба уништити европске отаџбине, односно људе који воле своју отаџбину тако што ћемо их помиј��шати са другим народима и натјерати их да вјерују у новац умјесто у бога“, казао је Хајзе. Њемачки парламентарац је тада узвикнуо да би уједнињење држава старог континента значило да Европи више не треба Америка. „У Њемачкој имамо америчке базе и међународни финансијски капитал који покушава да нас потчини. Ако би се Европа ујединила до Урала а привредна зона Европе ишла до Азије, онда нам не би требала Америка“, казао је Хајзе. Потом је говорио Зоран Буљугић који је изнио став да је Европа данас окупирана… „Све европске земље осим Русије и Белорусије су окупиране и зато морамо данас да удружимо снаге у борби против глобализма на челу са САД. Након пропасти комунистичког система либерални капитализам је поробио целу Европу“, казао је Буљугић. Он је поручио да је Европа била јединствена све док је била хришћанска. „Хуманизам и ренесанса су у центар космоса поставили човека а не бога и од тада настају проблеми за Европу. Цивилизација запада се намеће свим осталим културама, народима као једина могућа којој сви треба да теже и да се поистовјете са њом. Будућност човјечанства је да се сви “позападњачимо“. Превратничке револуције су довеле до десакрализације Европе и данас се све купује за новац: понос, част религија, умјетност“, рекао је Буљугић. За њега је врхунац спајања евроазијског блока било потписивање протокола Рибентроп – Молотов који је био ��смјерен против атлантизма, односно Британије и САД. „Нажалост тај пакт између Њемачке и Русије, разбили су англосаксонски агенти. Њемачка је нажалост направила историјску грешку и нашла се између истока и запада. Тај рат никако није могла да добије“, сматра Буљугић.

ДРУГОСРБИЈАНЦИ ЗГРАНУТИ: Српске и немачке патриоте одржали скуп у Београду Пароле и идеје изнесене на овом скупу одавно нису изговорене у јавној званичној комуникацији у Србији.

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

ДРУГОСРБИЈАНЦИ ЗГРАНУТИ: Српске и немачке патриоте одржали скуп у Београду http://ift.tt/2yaIv5X, ДРУГОСРБИЈАНЦИ ЗГРАНУТИ: Српске и немачке патриоте одржали скуп у Београду БЕОГРАД - Европа је данас окупирана од стране либералног капитализма, глобализма и САД...Спрема се Трећи свјетски рат против Русије због сировина...Треба од Европе направити тврђаву и све избјеглице вратити у њихове државе...Њемачка је окупирана од 1945. године...неке су од порука учесника трибине "Европа слободних нација" одржане у Београду. Пароле и идеје изнесене на овом скупу одавно нису изговорене у јавној званичној комуникацији у Србији. Специјално за ову приллику у Београд су стигли Удо Фојгт посланик Европског парламента и истакнути чланови ултра десничарске Национал – демократске партије (НПД) и његов партијски колега Торстен Хајзе. Поред њих на трибини је говорио и српски преводилац и публициста Зоран Буљугић. Кратко ошишани млади мушкарци чинили су највећи дио публике у сали за конференције хотела „88 Роомс“. Удо Фојгт је поздравио своје, како је рекао, пријатеље у Србији износећи став да је једина идеја о спасавању Европе протјеривање миграната из европских држава. „У Европи тренутно има на милионе миграната. Ако не успијемо да направимо утврђење Европе и избеглице вратимо у њихове државе, нико се више неће интересовати за историју Србије, Хрватске, Њемачке и осталих европских земаља. У свако доба смо спремни да у сваком моменту умремо за нашу отаџбину и када погледам ваша лица видим да сте спремни и да ви учините то исто“, рекао је Фојгт што је измамило гласан аплауз окупљених. Он је упоредио страдање Срба и Нијемаца у Првом и Другом светском рату. „Најбољи Срби и најбољи Нијемци су пали у борби за отаџбину. Никада више не смијемо дозволити да се боримо једни против других… Ако ви данас говорите о Њемачкој многи помисле на Меркелову и Шојблеа који уцјењује Европску унију финансијама…Морам да вам кажем да то није Њемачка. Њемачка какву је ви познајете више не постоји“, рекао је Фојгт. Торстен Хајзе је на почетку свог обраћања окупљенима тврдио да је Њемачка од 1945. окупирана. „Финансијски капитал и САД су најпијре заузели Њемачку па европске земље једну за другом. После 1945. ми доживљавамо конфликте који нису ратови за слободу већ ратови за новац. Свјетска политика је комплексна, коју у првом тренутку не можемо да разумијемо, а представља само војну и финансијску припрем за трећи свјетски рат против Русије, гдје се опет само ради о сировинама“, казао је Хајзе. Он сматра да је познат рецепт за уништавање европских држава који је сада на дјелу. „Да би се започео такав рат треба уништити европске отаџбине, односно људе који воле своју отаџбину тако што ћемо их помијешати са другим народима и натјерати их да вјерују у новац умјесто у бога“, казао је Хајзе. Њемачки парламентарац је тада узвикнуо да би уједнињење држава старог континента значило да Европи више не треба Америка. „У Њемачкој имамо америчке базе и међународни финансијски капитал који покушава да нас потчини. Ако би се Европа ујединила до Урала а привредна зона Европе ишла до Азије, онда нам не би требала Америка“, казао је Хајзе. Потом је говорио Зоран Буљугић који је изнио став да је Европа данас окупирана… „Све европске земље осим Русије и Белорусије су окупиране и зато морамо данас да удружимо снаге у борби против глобализма на челу са САД. Након пропасти комунистичког система либерални капитализам је поробио целу Европу“, казао је Буљугић. Он је поручио да је Европа била јединствена све док је била хришћанска. „Хуманизам и ренесанса су у центар космоса поставили човека а не бога и од тада настају проблеми за Европу. Цивилизација запада се намеће свим осталим културама, народима као једина могућа којој сви треба да теже и да се поистовјете са њом. Будућност човјечанства је да се сви “позападњачимо“. Превратничке револуције су довеле до десакрализације Европе и данас се све купује за новац: понос, част религија, умјетност“, рекао је Буљугић. За њега је врхунац спајања евроазијског блока било потписивање протокола Рибентроп – Молотов који је био усмјерен против атлантизма, односно Британије и САД. „Нажалост тај пакт између Њемачке и Русије, разбили су англосаксонски агенти. Њемачка је нажалост направила историјску грешку и нашла се између истока и запада. Тај рат никако није могла да добије“, сматра Буљугић.

ДРУГОСРБИЈАНЦИ ЗГРАНУТИ: С��пске и немачке патриоте одржали скуп у Београду Пароле и идеје изнесене на овом скупу одавно нису изговорене у јавној званичној комуникацији у Србији.

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Мислав Хорват: Нацистичка србофобна наказа звезда 62. београдског сајма књига

Мислав Хорват: Нацистичка србофобна наказа звезда 62. београдског сајма књига - Центар академске речи, Шабац Почео 62. београдски сајам књига. Главна тема књижевност на њемачком језику, односно „Четири земље један језик (Њемачка, Аустрија, Швицарска и Лихтенштајн). Већ сама идеја мирише на југославенство јер другосрбијанци упорно не знају или неће да знају да је Југославија мртва, да је мртва зато што су је Словенци, Хрвати, Муслимани и Шиптари уз помоћ запада …

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Мислав Хорват: Нацистичка србофобна наказа звезда 62. београдског сајма књига http://ift.tt/2i3zzbH, Мислав Хорват: Нацистичка србофобна наказа звезда 62. београдског сајма књига

Мислав Хорват: Нацистичка србофобна наказа звезда 62. београдског сајма књига - Центар академске речи, Шабац Почео 62. београдски сајам књига. Главна тема књижевност на њемачком језику, односно „Четири земље један језик (Њемачка, Аустрија, Швицарска и Лихтенштајн). Већ сама идеја мирише на југославенство јер другосрбијанци упорно не знају или неће да знају да је Југославија мртва, да је мртва зато што су је Словенци, Хрвати, Муслимани и Шиптари уз помоћ запада …

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Медијска испаша Одбацујући, као модерни (а нарочито као постмодерни) људи биологију као основ људске егзистенције и поверовавши да се природни закони могу силовати по потреби и мери демократије и опште једнакости, дочекали смо, у јесење дане грађанског друштва, да нам се природа и биологија сурово свете и то баш кроз онај систем који их је одбацио. Наравно, у изопаченом друштву, у умирућој демократији, чију смрт поправљачи света мисле да могу да одложе, освета биологије има сасвим фарсичан смисао: биолошка инфериорност се уздигла на ниво грађанске већине, која тиранише, у име своје инфериорности, читаво друштво. Конзумент, тај љигави демијург грађанштине, прешао је са потрошње добара на потрошњу медијских производа, односно померио се од хлеба ка играма, што је крајња консеквенца позне демократије. Сан књишких мољаца да ће, помоћу просветитељских метода[1], извести преобратни процес, те ће, подизањем свести у оном делу популације који није способан да разуме ништа изнад нивоа „Задруге„, или „Парова„, од конзумената направити стоике. Наравно да од тога нема ништа и неће се десити. Експериментална психологија је, много ефикасније од просветитељства и рационализма, обликовала јавно мњење, открила његове стварне потребе и жеље и то у складу са биолошким разликама, а не игноришући их у име апстрактне правичности и једнакости. Исто то је урадила и експериментална социологија, која је овладала друштвеном акцијом за потребе политичког система, очистивши, при том, ту акцију од свих вредносних или моралних момената и подређујући је сувом позитивизму и функционализму. Експерименти, који су рађени током Вијетнамског рата, на ратним заробљеницима обе стране[2], открили су да свака људска група, по ма ком критеријуму буде састављена, критично зависи од вођства, односно од оних 5% унутар људске врсте који мисле апстрактно и имају смисла за хумор, што је предуслов да уопште буду лидери. Ако се наруши лидерска структура, односно ако се из групе издвоји 5% алфа примерака, група постаје пихтијаста и са њом се може радити шта се хоће.[3] Уз ово, треба поменути и резултате биологије као науке: откриће да одређен надражај изазива лучење хормона, пре свега ендорфина и серотонина, те да ти хормони утичу на стварање онога што ми зовемо навикама, далеко је надмашен експеримент са Павловљевим псом. Ако неко, дакле, одгледа неки риалити, или неку другу опачину и нађе себе у томе (а велика већина нађе), сутра ће му се, у исто доба, хормонална слика изменити, односно тражиће му се да бљувотину одгледа поново.[4] Сваки социјални слој[5] има своје потребе, домете и своја ограничења. Иако демократија формално, преко концепта једнакости, „пегла“ разлике између слојева, она не може тиме и да их укине, али може сасвим добро да се игра њима и да их користи за потребе пропаганде и изборног процеса. Релативно велико сиромаштво у етернално транзиционој Србији, највећи број становника гура у ниже слојеве и, иако немам одговарајуће податке (питам се има ли их уопште), могу да претпоставим да се 2/3 становника Србије налази у доњем и доњем-средњем слоју. У вишем-средњем се налази можда двадесетак процената, док виши слојеви, који обухватају добитнике политичког система, њихове слуге и нешто спортиста и добитника на ЛОТО-у, броји до петнаестак посто. У слуге убрајам комплетну државну управу, укључјући војску и полицију.[6] Медијске помије су намењене првенствено доњим и доњим-средњим слојевима, али на њих нису имуне ни слуге елите, па ни делови елите[7], јер су простота и вредносни релативизам и створили више слојеве у Србији. Некада је врло тешко разликовати политику, државну управу и естраду. На медијске бљувотине нису остали отпорни ни образованији слојеви, јер образовање не почива на изузетности личности, већ на једном делу изузетности, односно на дупету, које школу завршава, а да се ни не дотакне вредносног система. Другим речима, и факултетлија може да буде потрошач „Фарме“, или „Задруге“, јер је претпоставка за ову врсту конзумеризма недостатак вредности, а не ниво образовања. Једино ко не подлеже тој чаролији су алфе (оних 5%) и конзервативни конзумеристи, односно они који радије бирају хлеба, него игара, а ту друштвену групу[8] чине, по мом мишљењу, махом Другосрбијанци, који су имуни на „Задругу“, али нису на лову, ствари и, нарочито, статусне симболе. „Стара дама опет пропушта вести“, рад базиран на слици Николаса Маса из XVII века. Непознат аутор. За доње слојеве, до нивоа доњи-средњи, патриотизам је обавезан. Вулгарни патриотизам. Сиромашни и слабо образовани[9] су, свуда, извор патриотизма. Виши слојеви су, махом, космополитски оријентисани, али се играју патриотизмом сиротиње, нарочито кад се примакну ратови и несреће. Велико је питање, на које одговора нема, бар не доброг, да ли је сиротиња заиста патриотски оријентисана, или само о себи има такво мишљење. Лично сматрам да су нижи слојеви способни за неку врсту вулгарног патриотизма, чудне мешавине љубави према отаџбини, према естради и политичким вођама, које су све друго, само нису родољуби. Једна збрка је у питању, или једно самопсихолошко неразумевање код ових слојева. Било како било, нижи слојеви се ионако ништа не питају и нико их не ферма (иначе не би били нижи), али их, једном у две-три године власт нешто пита и уважи их. То је онда кад се примакну избори и кад се политичари растрче по свињцима и кокошарницима. Има ли веће среће за некога кога ни деца не поштују, јер не може да им испуни конзументске жеље које им рађа телевизија, него да га власт (‘еј, власт!) пита шта он мисли: ко треба да влада? Будући да у тим слојевима апстрактно мишљење није на великој цени, врло је вероватно да ће одговор бити линеаран: треба да влада онај ко ме и пита – дакле, онај ко је на власти. Наравно, и најнижи слојеви би, без медијског заглупљивања, изградили некакво аутономно мишљење, али им се то не сме дозволити. Држе се под баражном ватром медија и хране са најгорим отровима и то само из једног разлога: у њима се види само бирачко тело и ништа више. Он, тај дроња, сиромах, више није ни брат Србин, ни комшија, ни рођак, он је само бирач[10]. Као бирач, он мора бити „у форми“, схватити тај појам као облик, или као добру утренираност. За таквога одмора нема, јер и најбољи фудбалер уме да закаже, ако није у свакодневном тренингу, те тако и бирач. За несрећу, осим великих медија, постоји и Интернет и пад цене електронске опреме и провајдерских услуга, омогућио је и доњим слојевима да се служе мрежом. Пошто је Интернет, у суштини, далеко демократичнији од било које власти у било којој земљи[11], начелно је побуњенички, помало анархистичан и са далеко већим спектром идеја (од којих је већина суманута, али су ту), мора се спречити да колеба бираче. Другим речима, велики медији су добили конкуренцију са којом не могу да изађу на крај без помоћи власти. Два су озбиљна пројекта која имају задатак да држе бираче у форми: један је шарлатанизација, односно обесмишљавање сваког мериторног разговора у друштву, а други је планско увећавање лажно-патриотских садржаја на мрежи од стране саме власти. Шарлатанизација је слуђивање слабо писмених и сирмашних езотеријом, тајним друштвима, теоријама завере, равноземљашким причама, деретићевским и осталим квазинаучним теоријама и сличним будалаштинама. Рационално мишљење мора да остане далеко од конзумента медија. Како ми знамо да су ово будалаштине? Врло једноставно: када би све ове глупости биле ишта више од пројекта власти и служби, промотери ових идиотија се не би скидали са великих медија. Зашто, дакле, на РТС-у, или ПИНК-у немате ревизионисте, езотеричаре, теоретичаре завера? Велики медији разарају људе ријалитијима, сталним ванредним конференцијама за медије и политикантством. Задатак шарлатана је да овладају интернет простором, јер је мејнстрим већ покривен. Са друге стране, потпуно сам уверен да власт, на пирамидалној основи, на нету производи квазипатриотске фејсбук групе и странице, сајтове и блогове. Не прође дан или два, да не приметим неки нови „патриотски“ сајт, или неку групу, која прво радиклано критикује власт, а онда, из чиста мира, почиње да „пегла“ коалицију са Харадинајем. За обичног човека, који није верзиран у ов��м стварима, овакве ствари су неприметне. Он верује на основу прокламације. Неко се огласи као патриота, и сиромашан и неук трче према њему. Кад овај направи заокрет, они направе заједно с њим, ни не примећујући да се све променило. То је најдубља тајна успеха СНС-а, који је ниско стратификовано бирачко тело радикала, научено да следи вођу, јер је слабо способно да разуме идеје, превукао на подршку атлантистичкој политици партије, а да нико од тих следбеника није себи поставио питање ни сопственог патриотизма ни патриотизма вођа, јер је тај, слузави и љигави патриотизам нишчих, подразумевана категорија. Поставићу овде једну потпуно произвољну визуализацију онога што ја мислим да се дешава у сфери шарлатанизације и Интернет патриотизма. Дакле, овде говорим о процесу, а не о бројкама. Умишљено патриотско тело[12] (обележено црвеном бојом) лако потпада под чари шарлатанизације, јер нема ни вредносну, ни моралну, ни образовну баријеру према њој. То тело, ти слојеви, немају појма како се и по којој методологији раде научни радови, па им свака будалаштина пролази као „наука“. Они „верују“, „осећају“, „надају се“, „имају став“, али немају критички однос према медијским садржајима. С друге стране, сасвим је људски окривити, за своју социјалну и економску позицију, Американце, Билдерберг, К-300, ХААРП, Хрвате, Јупитеријанце и бечко-берлинску крађу историје[13]. У питању није ништа друго, до ли рационализација сопственог друштвеног положаја. Другосрбијанци далеко мање подлежу чарима шарлатанизације и езотерији, јер су боље образовани и нешто богатији, тако да се мали број њих да преварити овим глупостима. Овог света, наивног и простог, има много више него друго��рбијанаца, али сам сигуран (опет кажем: доказ немам и износим само своје виђење) да се, после примењене шарлатанизације, број трезвених патриота и број другосрбијанаца изједначава, иако је почетна предност била далеко на страни патриота. То и јесте смисао шарлатанизације: да нижи слојеви гласају против својих интереса, односно за оне који их, у друштвеном смислу, фиксирају. Што се тиче производње патриотизма на нету, подозревам да је то, с обзиром на приличну умешност у подухвату, на себе прузела нека служба, мада није нужно да сви актери „патриотизације“ схватају у чему учествују. Углавном се ради о клинцима који се продају властодршцима за ситне паре, или гостовања у јутарњем програму неке телевизије, или за чланак у неком електронском медију. Доњи и доњи-средњи слојеви се лако навлаче на патриотске приче, без икакве дистанце. Њима под��алити, дечија је игра. У Србији, свака бараба, која је довољно спремна да глуми патриотизам, увек нађе своје место у политици. Половина патриотских организација и декларисано патриотских појединаца[14], ради за власт, а друга половина за странце, дакле опет за власт. То чак није тешко ни видети, али разумевање, па и на том нивоу, није широко заступљена ствар. Срби ударају као кленови, дакле не облећу око мамца, него одмах загризу. Такав нам је темперамент – увек бржи од мозга[15]. Ако хоћете да видите, или разумете ове процесе, само слушајте шта људи причају: јавни простор врви, али буквално врви, од безброј пута поновљених фраза. Као што пензионери, потрошачи мејнстрим медија, а не интернета, понављају фразе које су им у главу усађене, а они су, грешни, уверени да су сами до тих сазнања дошли, попут „он бар нешто ради“, „нико да каже: свака част Александру Вучићу“, „ипак је боље“ и слично. Тако жртве интернет медија понављају: „Нису Руси такви као Амери, они не подривају друге државе“, „украли су нам читву историју“, „забранили су нам да помињемо Јасеновац“ и остале глупости. Ипак, свако је уверен да је самостално дошао до закључка у истом тексту као остала браћа. Као своју слободу осећају право да понове оно што им медији кажу. Колико је ту предрасуда, колико емоција, говоре и повремени тестови које бацам међу пријатеље на мрежама. Имам врло једноставно питање: како се технички краде нечија историја? Односе се сандуци, секу се руке које чувају историју, секу се језици да се предање не шири? Зовем их да дођу код мене и да украду само моју породичну историју, а не историју читавог једног народа, да би им показао да је прича о крађи потпуни апсурд. Оданде се не враћа ниједан технички одговор: само фразе да смо покрадени. Кад би лопови размишљали на нивоу начела, а не технике, крађе би нестале. Крађа, је увек и пре свега, техника. Овакве теме показују да је адреналин одлична замена за мозак. Уосталом, ни парамецијум нема мозак, па живи. Живот је старији од мишљења. „Древна мапа“ равне Земље из 1960. године Други одличан пример су равноземљаши. У корену њихове теорије је следеће: сви, али дословно сви професори физике, који су нас учили, или немају појма о физици, или сложно, без иједног изузетка, нису хтели да нам кажу праву истину, а знали су. Претпоставка је до те мере идиотска, да и не тражи посебно обарање, али пролази као брзи воз, јер се опет вера у нешто позиционира као мишљење. Они – мислим на ��ристалице свакојаких будалаштина – и не примећују да су урађени по плану. Буђење, рецимо, српског национализма осамдесетих година прошлог века, изведено је као пројекат, да би се национализмом овладало од стране центара моћи, да не би прерастао у спонтан процес. Одједном, у пар година, објављују се књиге попут „Ножа“, или „Књиге о Милутину“, обе написане од бивших шампиона комунизма, Драшковића и Данка Поповића. Није било родољуба да напишу, него су морали комунисти? И, мало затим, кленови ударају као бесни: понављају читаве сегмете тих књига, као да је Библија у питању. Не примећују да су, одједном, у само пар година, постали Равногорци (да о томе ништа нису знали још, рецимо, 1985-те.), велики Срби, патриоти и слично. Урађени су као деца, али се и данас, тридесетак година касније, не досећају да су испали вране, већ мисле да су аутентично, свак сам са собом, дошли до истих закључака. Њихова деца понављју исте фразе, а да буквално немају појма о чему се ради. Обожавање Недића и Љотића је, такође, пројекат и то потпуно супротан бићу српског народа, али чврсто ослоњен на моралну и вредносну релативизацију, којој је подложан сваки грађанин и ни један истински родољуб. Људи, дакле, верују да су, независно један од другог, сви, или већина, дошли у исто време, на исту замисао. Тога нема ни у бајкама, али има међу Србљем. Зона шарлатанизације, онако како сам је представио, највише покрива сиромашне, губитнике и слабо образоване. Њима се може подвалити све и сигуран сам да се сами пројектанти лудила чуде како свака глупост брзо и лако пролази. Интернет је први медиј у историји који је уважио будалу. Пун је усамљеника које нико уживо ни на кафу не позива, пун је неписмених и нишчих, који су, први пут у људској историји, добили прилику да нешто кажу у каквом-таквом јавном простору. Нема толике будале да се за ту прилику неће борити до смрти. Ако ту не лупета, нема где. То су тровачи смисла и сваке рационалне слике о свету, али су доминантни у виртуелном простору, јер су на њега и ограничени. Половина би их, у кафани, после две реченице, добила по лабрњи за исто оно што на нету просипају без мере и конца. Људска душа. Из ове ситуације нема изласка у оквиру политичког и безбедносног система. Будала ће, као бирач или интернет ратник, до последњег даха бранити своје право да изабере, на изборима, пропаст и за себе, и за народ. Сиромашан ће гласати за богаташе, патриота за атлантисте и сви ће, и даље, мислити да су прваци родољубља и разумеваоци политике првог ��еда, те да само суровом игром судбине, курве старе, нису професори на Факултету политичких наука. Онај ко мисли да, једног дана, овлада политичким процесима, или да бар утиче на њих, мораће да искључи инстинкте руље из својих планова. Руља се, од кад је света и века, контролише, с њом се не дебатује, нити јој се свест воздиже. Од та посла нема ништа и свако ко верује да са народом треба радити, јесте или сањалица, или будала. Преокрет је могућ само ако се ропски инстинкти нижих слојева ограниче, односно ако се изгурају из процеса одлучивања. У супротном, ако нам гомила без мозга кроји судбину, рђаво ћемо се провести. То што неко наивно мисли да се народ не пита, не мања ствар. Народ се пита, али се претходно „уради“. Док се не уради, питања нема. Урађен, он заиста бира своју судбину, у складу са својим могућностима и својом памећу. Каква памет, таква и судбина. [1] А баш су те методе и довеле до стварања конзумеризма. [2] Саветујем да се прочита „Страховлада“ од Војина Димитријевића, јер су многи процеси, којима се данас обликују политички системи, настали на резултатима тих експеримената. [3] Општа је повика, у савременом српском друштву, на лажне дипломе, на недостатак стручног кадра у власти и на појаву дунстера на сваком кораку. Таква ситуација, међутим, није случај, нити насумични избор гонича политичког система, већ је узрокована управо потребом да се спречи да оних 5% овладају било каквим друштвеним процесом. Дунстер није случајна појава, већ је нешто што се хоће и што је задатак. То се најбоље види по томе што се и на супротној страни, на страни опонената власти (али не и систему) налазе исти такви мамлази и дунстери, као и у власти: историчари са дипломом машинске школе, или економског факултета, езотеричари и новинари са дипломом угоститељске школе и – да све буде луђе – баш они приговарају власти због дунстераја и призивају стручност. Непокренути покретачи. [4] Приговор Жељка Митровића, власника ПИНК телевизије, да свако има даљинац и да може да одабере да ли ће нешто да гледа или не, сасвим је ваљан, уз опаску да је врста тако саздана да само 5% алфи може заиста да бира. Следбеништво не бира, оно добија. [5] Модела социјалне стратификације има много, те ће се избор било ког показати као недовољан. Мени је најближи онај модел стратификације који дели друштво на шест слојева (доњи-доњи, доњи-горњи, доњи-средњи, горњи-средњи, доњи-виши и горњи-виши), те ће се следећи део текста заснивати на овом моделу. [6] Било би једноставно када би се слојеви формирали само у односу на приходе, али то није тако. Полицајац нема велике приходе (мада му политички систем дозвољава да, док му је лојалан, своје приходе остварује и мимо плате), али има моћ, тако да га то измешта из средњег у виши слој. Исто важи и за ниво образовања – моћ, коју неко поседује, мења бар један ниво школовања. [7] Мислим на политичку и финансијску, а не на стварну елиту. [8] Која је једнако вредносно проблематична, само што од живота тражи лову и добра, а не шоу. [9] Некада је тешко видети шта је узрок, а шта последица; да ли су неки сиромашни и слабо образовани услед биолошких ограничења, или су социјална ограничења довела до осталих недовољности. Некада је друштво било проходније, није један доктор наука напустио чобански занат да би интелектуалац пос��ао, али је данас друштво затворено, залеђено у некој врсти кастинског система, те и друштвене слојеве треба схватити, за разлику од претходног доба, као релативно сталне категорије. [10] Полуидиотизована српска опозиција често помиње како ће укинути ријалитије у Србији и тиме себи одсеца и оно мало сиротиње, које би гласало за њу. Не схватају да се свест сиротиње и неписмених контролише, а не поправља. [11] Што не значи да није у служби глобалне демократије, односно да је манипулативан. [12] Умишљено, јер не постоји справа за мерење родољубља. У основи, ово је сиромашније, слабије образовано тело, које верује да је патриотско, иако гледа „Задругу“, што је у оштрој опреци са сваким патриотизмом. [13] Кад слушате ошамућене присталице, рецимо, теорије да је нама покрадена историја, прво што вам падне на памет је да би, да се крађа није десила, екипа полуписмеих бранилаца теорије, поваздан седела и читала то украдено благо. У стварности, та екипа не чита ни поднаслове у новинама, само наслове. [14] Да имамо мало, само мало критичке дистанце према ономе што нам игра испред очију, схватили бисмо макар да свако ко себе декларише као патриоту, то нужно не може бити. Поштен човек никад себе не би квалификовао као поштењачину, то раде само лопови. [15] Моја кума, Рускиња из Новосибиркса, која је овде већ четврт века, била је веома изненађена српском емотивношћу и темпераментом. „Ми смо хладни у односу на вас“, често је говорила. Интересантно је да је наш доживљај Руса сасвим супротан осећању моје куме. То је вероватно због тога што и ту пројектујемо своје жеље и љубави, без укључивања мозга. Насловна фотографија: „Men watching tv in a Caravaggio painting“, непознати артиста.

Медијска испаша | Милан Миленковић

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Медијска испаша http://ift.tt/2w8PoUi, Медијска испаша Одбацујући, као модерни (а нарочито као постмодерни) људи биологију као основ људске егзистенције и поверовавши да се природни закони могу силовати по потреби и мери демократије и опште једнакости, дочекали смо, у јесење дане грађанског друштва, да нам се природа и биологија сурово свете и то баш кроз онај систем који их је одбацио. Наравно, у изопаченом друштву, у умирућој демократији, чију смрт поправљачи света мисле да могу да одложе, освета биологије има сасвим фарсичан смисао: биолошка инфериорност се уздигла на ниво грађанске већине, која тиранише, у име своје инфериорности, читаво друштво. Конзумент, тај љигави демијург грађанштине, прешао је са потрошње добара на потрошњу медијских производа, односно померио се од хлеба ка играма, што је крајња консеквенца позне демократије. Сан књишких мољаца да ће, помоћу просветитељских метода[1], извести преобратни процес, те ће, подизањем свести у оном делу популације који није способан да разуме ништа изнад нивоа „Задруге„, или „Парова„, од конзумената направити стоике. Наравно да од тога нема ништа и неће се десити. Експериментална психологија је, много ефикасније од просветитељства и рационализма, обликовала јавно мњење, открила његове стварне потребе и жеље и то у складу са биолошким разликама, а не игноришући их у име апстрактне правичности и једнакости. Исто то је урадила и експериментална социологија, која је овладала друштвеном акцијом за потребе политичког система, очистивши, при том, ту акцију од свих вредносних или моралних момената и подређујући је сувом позитивизму и функционализму. Експерименти, који су рађени током Вијетнамског рата, на ратним заробљеницима обе стране[2], открили су да свака људска група, по ма ком критеријуму буде састављена, критично зависи од вођства, односно од оних 5% унутар људске врсте који мисле апстрактно и имају смисла за хумор, што је предуслов да уопште буду лидери. Ако се наруши лидерска структура, односно ако се из групе издвоји 5% алфа примерака, група постаје пихтијаста и са њом се може радити шта се хоће.[3] Уз ово, треба поменути и резултате биологије као науке: откриће да одређен надражај изазива лучење хормона, пре свега ендорфина и серотонина, те да ти хормони утичу на стварање онога што ми зовемо навикама, далеко је надмашен експеримент са Павловљевим псом. Ако неко, дакле, одгледа неки риалити, или неку другу опачину и нађе себе у томе (а велика већина нађе), сутра ће му се, у исто доба, хормонална слика изменити, односно тражиће му се да бљувотину одгледа поново.[4] Сваки социјални слој[5] има своје потребе, домете и своја ограничења. Иако демократија формално, преко концепта једнакости, „пегла“ разлике између слојева, она не може тиме и да их укине, али може сасвим добро да се игра њима и да их користи за потребе пропаганде и изборног процеса. Релативно велико сиромаштво у етернално транзиционој Србији, највећи број становника гура у ниже слојеве и, иако немам одговарајуће податке (питам се има ли их уопште), могу да претпоставим да се 2/3 становника Србије налази у доњем и доњем-средњем слоју. У вишем-средњем се налази можда двадесетак процената, док виши слојеви, који обухватају добитнике политичког система, њихове слуге и нешто спортиста и добитника на ЛОТО-у, броји до петнаестак посто. У слуге убрајам комплетну државну управу, укључјући војску и полицију.[6] Медијске помије су намењене првенствено доњим и доњим-средњим слојевима, али на њих нису имуне ни слуге елите, па ни делови елите[7], јер су простота и вредносни релативизам и створили више слојеве у Србији. Некада је врло тешко разликовати политику, државну управу и естраду. На медијске бљувотине нису остали отпорни ни образованији слојеви, јер образовање не почива на изузетности личности, већ на једном делу изузетности, односно на дупету, које школу завршава, а да се ни не дотакне вредносног система. Другим речима, и факултетлија може да буде потрошач „Фарме“, или „Задруге“, јер је претпоставка за ову врсту конзумеризма недостатак вредности, а не ниво образовања. Једино ко не подлеже тој чаролији су алфе (оних 5%) и конзервативни конзумеристи, односно они који радије бирају хлеба, него игара, а ту друштвену групу[8] чине, по мом мишљењу, махом Другосрбијанци, који су имуни на „Задругу“, али нису на лову, ствари и, нарочито, статусне симболе. „Стара дама опет пропушта вести“, рад базиран на слици Николаса Маса из XVII века. Непознат аутор. За доње слојеве, до нивоа доњи-средњи, патриотизам је обавезан. Вулгарни патриотизам. Сиромашни и слабо образовани[9] су, свуда, извор патриотизма. Виши слојеви су, махом, космополитски оријентисани, али се играју патриотизмом сиротиње, нарочито кад се примакну ратови и несреће. Велико је питање, на које одговора нема, бар не доброг, да ли је сиротиња заиста патриотски оријентисана, или само о себи има такво мишљење. Лично сматрам да су нижи слојеви способни за неку врсту вулгарног патриотизма, чудне мешавине љубави према отаџбини, према естради и политичким вођама, које су све друго, само нису родољуби. Једна збрка је у питању, или једно самопсихолошко неразумевање код ових слојева. Било како било, нижи слојеви се ионако ништа не питају и нико их не ферма (иначе не би били нижи), али их, једном у две-три године власт нешто пита и уважи их. То је онда кад се примакну избори и кад се политичари растрче по свињцима и кокошарницима. Има ли веће среће за некога кога ни деца не поштују, јер не може да им испуни конзументске жеље које им рађа телевизија, него да га власт (‘еј, власт!) пита шта он мисли: ко треба да влада? Будући да у тим слојевима апстрактно мишљење није на великој цени, врло је вероватно да ће одговор бити линеаран: треба да влада онај ко ме и пита – дакле, онај ко је на власти. Наравно, и најнижи слојеви би, без медијског заглупљивања, изградили некакво аутономно мишљење, али им се то не сме дозволити. Држе се под баражном ватром медија и хране са најгорим отровима и то само из једног разлога: у њима се види само бирачко тело и ништа више. Он, тај дроња, сиромах, више није ни брат Србин, ни комшија, ни рођак, он је само бирач[10]. Као бирач, он мора бити „у форми“, схватити тај појам као облик, или као добру утренираност. За таквога одмора нема, јер и најбољи фудбалер уме да закаже, ако није у свакодневном тренингу, те тако и бирач. За несрећу, осим великих медија, постоји и Интернет и пад цене електронске опреме и провајдерских услуга, омогућио је и доњим слојевима да се служе мрежом. Пошто је Интернет, у суштини, далеко демократичнији од било које власти у било којој земљи[11], начелно је побуњенички, помало анархистичан и са далеко већим спектром идеја (од којих је већина суманута, али су ту), мора се спречити да колеба бираче. Другим речима, велики медији су добили конкуренцију са којом не могу да изађу на крај без помоћи власти. Два су озбиљна пројекта која имају задатак да држе бираче у форми: један је шарлатанизација, односно обесмишљавање сваког мериторног разговора у друштву, а други је планско увећавање лажно-патриотских садржаја на мрежи од стране саме власти. Шарлатанизација је слуђивање слабо писмених и сирмашних езотеријом, тајним друштвима, теоријама завере, равноземљашким причама, деретићевским и осталим квазинаучним теоријама и сличним будалаштинама. Рационално мишљење мора да остане далеко од конзумента медија. Како ми знамо да су ово будалаштине? Врло једноставно: када би све ове глупости биле ишта више од пројекта власти и служби, промотери ових идиотија се не би скидали са великих медија. Зашто, дакле, на РТС-у, или ПИНК-у немате ревизионисте, езотеричаре, теоретичаре завера? Велики медији разарају људе ријалитијима, сталним ванредним конференцијама за медије и политикантством. Задатак шарлатана је да овладају интернет простором, јер је мејнстрим већ покривен. Са друге стране, потпуно сам уверен да власт, на пирамидалној основи, на нету производи квазипатриотске фејсбук групе и странице, сајтове и блогове. Не прође дан или два, да не приметим неки нови „патриотски“ сајт, или неку групу, која прво радиклано критикује власт, а онда, из чиста мира, почиње да „пегла“ коалицију са Харадинајем. За обичног човека, који није верзиран у овим стварима, овакве ствари су неприметне. Он верује на основу прокламације. Неко се огласи као патриота, и сиромашан и неук трче према њему. Кад овај направи заокрет, они направе заједно с њим, ни не примећујући да се све променило. То је најдубља тајна успеха СНС-а, који је ниско стратификовано бирачко тело радикала, научено да следи вођу, јер је слабо способно да разуме идеје, превукао на подршку атлантистичкој политици партије, а да нико од тих следбеника није себи поставио питање ни сопственог патриотизма ни патриотизма вођа, јер је тај, слузави и љигави патриотизам нишчих, подразумевана категорија. Поставићу овде једну потпуно произвољну визуализацију онога што ја мислим да се дешава у сфери шарлатанизације и Интернет патриотизма. Дакле, овде говорим о процесу, а не о бројкама. Умишљено патриотско тело[12] (обележено црвеном бојом) лако потпада под чари шарлатанизације, јер нема ни вредносну, ни моралну, ни образовну баријеру према њој. То тело, ти слојеви, немају појма како се и по којој методологији раде научни радови, па им свака будалаштина пролази као „наука“. Они „верују“, „осећају“, „надају се“, „имају став“, али немају критички однос према медијским садржајима. С друге стране, сасвим је људски окривити, за своју социјалну и економску позицију, Американце, Билдерберг, К-300, ХААРП, Хрвате, Јупитеријанце и бечко-берлинску крађу историје[13]. У питању није ништа друго, до ли рационализација сопственог друштвеног положаја. Другосрбијанци далеко мање подлежу чарима шарлатанизације и езотерији, јер су боље образовани и нешто богатији, тако да се мали број њих да преварити овим глупостима. Овог света, наивног и простог, има много више него другосрбијанаца, али сам сигуран (опет кажем: доказ немам и износим само своје виђење) да се, после примењене шарлатанизације, број трезвених патриота и број другосрбијанаца изједначава, иако је почетна предност била далеко на страни патриота. То и јесте смисао шарлатанизације: да нижи слојеви гласају против својих интереса, односно за оне који их, у друштвеном смислу, фиксирају. Што се тиче производње патриотизма на нету, подозревам да је то, с обзиром на приличну умешност у подухвату, на себе прузела нека служба, мада није нужно да сви актери „патриотизације“ схватају у чему учествују. Углавном се ради о клинцима који се продају властодршцима за ситне паре, или гостовања у јутарњем програму неке телевизије, или за чланак у неком електронском медију. Доњи и доњи-средњи слојеви се лако навлаче на патриотске приче, без икакве дистанце. Њима подвалити, дечија је игра. У Србији, свака бараба, која је довољно спремна да глуми патриотизам, увек нађе своје место у политици. Половина патриотских организација и декларисано патриотских појединаца[14], ради за власт, а друга половина за странце, дакле опет за власт. То чак није тешко ни видети, али разумевање, па и на том нивоу, није широко заступљена ствар. Срби ударају као кленови, дакле не облећу око мамца, него одмах загризу. Такав нам је темперамент – увек бржи од мозга[15]. Ако хоћете да видите, или разумете ове процесе, само слушајте шта људи причају: јавни простор врви, али буквално врви, од безброј пута поновљених фраза. Као што пензионери, потрошачи мејнстрим медија, а не интернета, понављају фразе које су им у главу усађене, а они су, грешни, уверени да су сами до тих сазнања дошли, попут „он бар нешто ради“, „нико да каже: свака част Александру Вучићу“, „ипак је боље“ и слично. Тако жртве интернет медија понављају: „Нису Руси такви као Амери, они не подривају друге државе“, „украли су нам читву историју“, „забранили су нам да помињемо Јасеновац“ и остале глупости. Ипак, свако је уверен да је самостално дошао до закључка у истом тексту као остала браћа. Као своју слободу осећају право да понове оно што им медији кажу. Колико је ту предрасуда, колико емоција, говоре и повремени тестови које бацам међу пријатеље на мрежама. Имам врло једноставно питање: како се технички краде нечија историја? Односе се сандуци, секу се руке које чувају историју, секу се језици да се предање не шири? Зовем их да дођу код мене и да украду само моју породичну историју, а не историју читавог једног народа, да би им показао да је прича о крађи потпуни апсурд. Оданде се не враћа ниједан технички одговор: само фразе да смо покрадени. Кад би лопови размишљали на нивоу начела, а не технике, крађе би нестале. Крађа, је увек и пре свега, техника. Овакве теме показују да је адреналин одлична замена за мозак. Уосталом, ни парамецијум нема мозак, па живи. Живот је старији од мишљења. „Древна мапа“ равне Земље из 1960. године Други одличан пример су равноземљаши. У корену њихове теорије је следеће: сви, али дословно сви професори физике, који су нас учили, или немају појма о физици, или сложно, без иједног изузетка, нису хтели да нам кажу праву истину, а знали су. Претпоставка је до те мере идиотска, да и не тражи посебно обарање, али пролази као брзи воз, јер се опет вера у нешто позиционира као мишљење. Они – мислим на присталице свакојаких будалаштина – и не примећују да су урађени по плану. Буђење, рецимо, српског национализма осамдесетих година прошлог века, изведено је као пројекат, да би се национализмом овладало од стране центара моћи, да не би прерастао у спонтан процес. Одједном, у пар година, објављују се књиге попут „Ножа“, или „Књиге о Милутину“, обе написане од бивших шампиона комунизма, Драшковића и Данка Поповића. Није било родољуба да напишу, него су морали комунисти? И, мало затим, кленови ударају као бесни: понављају читаве сегмете тих књига, као да је Библија у питању. Не примећују да су, одједном, у само пар година, постали Равногорци (да о томе ништа нису знали још, рецимо, 1985-те.), велики Срби, патриоти и слично. Урађени су као деца, али се и данас, тридесетак година касније, не досећају да су испали вране, већ мисле да су аутентично, свак сам са собом, дошли до истих закључака. Њихова деца понављју исте фразе, а да буквално немају појма о чему се ради. Обожавање Недића и Љотића је, такође, пројекат и то потпуно супротан бићу српског народа, али чврсто ослоњен на моралну и вредносну релативизацију, којој је подложан сваки грађанин и ни један истински родољуб. Људи, дакле, верују да су, независно један од другог, сви, или већина, дошли у исто време, на исту замисао. Тога нема ни у бајкама, али има међу Србљем. Зона шарлатанизације, онако како сам је представио, највише покрива сиромашне, губитнике и слабо образоване. Њима се може подвалити све и сигуран сам да се сами пројектанти лудила чуде како свака глупост брзо и лако пролази. Интернет је први медиј у историји који је уважио будалу. Пун је усамљеника које нико уживо ни на кафу не позива, пун је неписмених и нишчих, који су, први пут у људској историји, добили прилику да нешто кажу у каквом-таквом јавном простору. Нема толике будале да се за ту прилику неће борити до смрти. Ако ту не лупета, нема где. То су тровачи смисла и сваке рационалне слике о свету, али су доминантни у виртуелном простору, јер су на њега и ограничени. Половина би их, у кафани, после две реченице, добила по лабрњи за исто оно што на нету просипају без мере и конца. Људска душа. Из ове ситуације нема изласка у оквиру политичког и безбедносног система. Будала ће, као бирач или интернет ратник, до последњег даха бранити своје право да изабере, на изборима, пропаст и за себе, и за народ. Сиромашан ће гласати за богаташе, патриота за атлантисте и сви ће, и даље, мислити да су прваци родољубља и разумеваоци политике првог реда, те да само суровом игром судбине, курве старе, нису професори на Факултету политичких наука. Онај ко мисли да, једног дана, овлада политичким процесима, или да бар утиче на њих, мораће да искључи инстинкте руље из својих планова. Руља се, од кад је света и века, контролише, с њом се не дебатује, нити јој се свест воздиже. Од та посла нема ништа и свако ко верује да са народом треба радити, јесте или сањалица, или будала. Преокрет је могућ само ако се ропски инстинкти нижих слојева ограниче, односно ако се изгурају из процеса одлучивања. У супротном, ако нам гомила без мозга кроји судбину, рђаво ћемо се провести. То што неко наивно мисли да се народ не пита, не мања ствар. Народ се пита, али се претходно „уради“. Док се не уради, питања нема. Урађен, он заиста бира своју судбину, у складу са својим могућностима и својом памећу. Каква памет, таква и судбина. [1] А баш су те методе и довеле до стварања конзумеризма. [2] Саветујем да се прочита „Страховлада“ од Војина Димитријевића, јер су многи процеси, којима се данас обликују политички системи, настали на резултатима тих експеримената. [3] Општа је повика, у савременом српском друштву, на лажне дипломе, на недостатак стручног кадра у власти и на појаву дунстера на сваком кораку. Таква ситуација, међутим, није случај, нити насумични избор гонича политичког система, већ је узрокована управо потребом да се спречи да оних 5% овладају било каквим друштвеним процесом. Дунстер није случајна појава, већ је нешто што се хоће и што је задатак. То се најбоље види по томе што се и на супротној страни, на страни опонената власти (али не и систему) налазе исти такви мамлази и дунстери, као и у власти: историчари са дипломом машинске школе, или економског факултета, езотеричари и новинари са дипломом угоститељске школе и – да све буде луђе – баш они приговарају власти због дунстераја и призивају стручност. Непокренути покретачи. [4] Приговор Жељка Митровића, власника ПИНК телевизије, да свако има даљинац и да може да одабере да ли ће нешто да гледа или не, сасвим је ваљан, уз опаску да је врста тако саздана да само 5% алфи може заиста да бира. Следбеништво не бира, оно добија. [5] Модела социјалне стратификације има много, те ће се избор било ког показати као недовољан. Мени је најближи онај модел стратификације који дели друштво на шест слојева (доњи-доњи, доњи-горњи, доњи-средњи, горњи-средњи, доњи-виши и горњи-виши), те ће се следећи део текста заснивати на овом моделу. [6] Било би једноставно када би се слојеви формирали само у односу на приходе, али то није тако. Полицајац нема велике приходе (мада му политички систем дозвољава да, док му је лојалан, своје приходе остварује и мимо плате), али има моћ, тако да га то измешта из средњег у виши слој. Исто важи и за ниво образовања – моћ, коју неко поседује, мења бар један ниво школовања. [7] Мислим на политичку и финансијску, а не на стварну елиту. [8] Која је једнако вредносно проблематична, само што од живота тражи лову и добра, а не шоу. [9] Некада је тешко видети шта је узрок, а шта последица; да ли су неки сиромашни и слабо образовани услед биолошких ограничења, или су социјална ограничења довела до осталих недовољности. Некада је друштво било проходније, није један доктор наука напустио чобански занат да би интелектуалац постао, али је данас друштво затворено, залеђено у некој врсти кастинског система, те и друштвене слојеве треба схватити, за разлику од претходног доба, као релативно сталне категорије. [10] Полуидиотизована српска опозиција често помиње како ће укинути ријалитије у Србији и тиме себи одсеца и оно мало сиротиње, које би гласало за њу. Не схватају да се свест сиротиње и неписмених контролише, а не поправља. [11] Што не значи да није у служби глобалне демократије, односно да је манипулативан. [12] Умишљено, јер не постоји справа за мерење родољубља. У основи, ово је сиромашније, слабије образовано тело, које верује да је патриотско, иако гледа „Задругу“, што је у оштрој опреци са сваким патриотизмом. [13] Кад слушате ошамућене присталице, рецимо, теорије да је нама покрадена историја, прво што вам падне на памет је да би, да се крађа није десила, екипа полуписмеих бранилаца теорије, поваздан седела и читала то украдено благо. У стварности, та екипа не чита ни поднаслове у новинама, само наслове. [14] Да имамо мало, само мало критичке дистанце према ономе што нам игра испред очију, схватили бисмо макар да свако ко себе декларише као патриоту, то нужно не може бити. Поштен човек никад себе не би квалификовао као поштењачину, то раде само лопови. [15] Моја кума, Рускиња из Новосибиркса, која је овде већ четврт века, била је веома изненађена српском емотивношћу и темпераментом. „Ми смо хладни у односу на вас“, често је говорила. Интересантно је да је наш доживљај Руса сасвим супротан осећању моје куме. То је вероватно због тога што и ту пројектујемо своје жеље и љубави, без укључивања мозга. Насловна фотографија: „Men watching tv in a Caravaggio painting“, непознати артиста.

Медијска испаша | Милан Миленковић

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Владимир Фролов: Издав��чка „подобност“ Целу прошлу годину, на сва звона слави се издавачки подухват РТС да се достојно укључи у обележавање века од почетка Великог рата, и места и улоге српског народа у њему. Помпезно су најављена репринт издања, дела која су дуго била скрајнута у време браварове владавине, када су другосрбијанци садашњи као либерали комунистички тадашњи, утеривали немилосрдно „истину о великосрпској хегемонији“ необавештеном народу, у заједничкој држави Југославији (а Срби је дваред својом борбом упорно стварали!). Зато су многе значајне књиге из времена Великог рата, напрасно нестале са полица библиотека, да не трују омладину жељну сазнања о том империјалистичком рату, како су га тада називали, али му на��ионално-ослободилачки карактер никако нису могли оспорити. Међутим, избор дела најављених за објављивање ипак је подложан утицају драгих ЕU пријатеља и тако вешто састављен, да има привидно национално доминантну компоненту, али тако бирану, да се њоме отвара могућност полемике о самој намери и намени аутора, тим пре што век после, „видиоци са брдовитог Балкана“ незадрживо жељно хрле у распадајућу ЕU као тобож свој вечни сан, који су им управо ти задрти српски националисти одувек спречавали! Кампања негирања национално ослободилачке компоненте чланова „Младе Босне“, која је по дрезденском диктату Коминтерне почела још у првој заједничкој држави, коју су упорно рушили заједно са свим фашистичко-терористичким организацијама, тврдњом да је социјална компонента била доминантна, наставља се и данас поводом репринт издавања књига, које делују као бачена коска секама, тетама и бакама сорошевских NVO, као једино овлаштеним истинским тумачима договорне историјске „истине“ за Србе, са чим се и „ЕU ПРИЈАТЕЉИ“ слажу, а каубојски аналитичари (не)прилика на брдовитом Балкану, свесрдно их у том помажу. Наоко добронамерна патриотска ангажованост издаваштва РТС, заправо је подвала лаковер ним који „од стабла шуму не виде“, иако српска народна пословица искуствено учи о томе. Кроз критику наводног „националистичко-ускогрудог“ виђења прилика од пре једног века, приказаних у репринт издањима, отвара се могућност за безброј варијација на задату тему, што сегедински курсисти вредно и одрађују у зноју лица свога, разуме се за награду која следи (нису нимало гадљиви на паре, а тек на зелене!). Међу књигама које недостају још нема тако потребног ратног дневника др Живка Продановића којим се потврђује књига др Рајса „Извештај о аустро-угарским злочинима у Србији“, јер су то записи са тадање непријатељске стране фронта! Живко Продановић је лекар из Србобрана, студије у Бечу завршио, у Великом рату био је у пуковском превијалишту 26. регименте („карловачка“) 42. домобранске КуК „вражије дивизије“, у казненој експедицији на Србију, те далеке 1914.године! Своје ратне доживљаје, и опис догађања која прате његову ратну јединицу од поласка из Карловца и свечаног испраћаја радраган�� франковачке руље, преко свечаног испраћаја у Загребу, и френетичне пургерске антисрпске кампање целим путем до ратишта, преко српског одбора за крвави дочек на Дрини, и сусрета са суровом ратном смрћу која чак и лекара може да запрепасти, описао је пластично у свом ратном дневнику. Објавио га је у Новом Саду, далеке 1928.године, о десетогодишњици стварања заједничке југословенске државе, под насловом „Из ратне торбице“! Реални опис разарања града Обреновца, и данас читаоца не оставља равнодушним – „Као гладна дивљач размилела се цела наша пуковнија уздуш и попреко града Обреновца, готова да пљачка где шта нађе и да кида ако јој се што успротивило буде……. После неколико часова није се Обреновац могао ни познати, све је било разривено и разбацано ….. То није било ништа друго до гадан излив ратне суровости ….. Осим тога и мржња је урадила своје, јер што је српско било, требало је у један мах да нестане. Тако су одгоре учили, тако је радила солдатеска …“ Овакви описи никако се не уклапају у упорни став „фактора стабиности у региону“ да Србија и Срби данас немају непријатеље, само што сви „добронамерници“ из окружења већ имају радне карте са обележеним српским територијама, које праву наслеђа некадашњих окупатора припадају, о чему и расправе објављују. Дрско и плански негира се историја српске државности од оних који своје националне државе нису ни имали, док им је окупатори не дароваше, комадајући притом заједничку југословенску државу. Зато ратни дневник Живка Продановића није данас поучан за репринт објављивање, јер садржи и нежељене детаље који се не уклапају у пројекат преумљивања Срба! После Великог рата, резервни аустро-угарски санитетски официр Продановић, понео је висока српска одликовања за доказани патриотизам, који је по налогу команданта XIX пешадиског пука српске војске, ппук. Добросава Миленковића, уписан у операцијски дневник. Сам догађај збио се у другој половини октобра1914.године, у време такозване битке на Дрини, када су аустро-угарски бојовници упорно покушавали нови продор у Србију. Домобрани 26. карловачке пуковније, покушали су 20. септембра 1914. силовитим јуришом пробој српске одбране, и неколико стотина њихових лешева заплавило је земљу, ширећи несносан смрад скоро месец дана, јер су свакодневне борбе онемогућиле њихову сахрану. Кише, које су учестале у октобру, односећи делове опреме и ��деће у планинске потоке, претиле су да изазову епидемију, те лекар Продановић написа рапорт команданту, предлажући да се од Срба затражи неколико часова примирја, да се обави њихова сахрана и тако спрече заразе. Генерал Адолф фон Краус, командант корпуса, лично је одобрио ову иницијативу и наредио да лекар Продановић обавезно буде члан делегације за преговоре. Српска предстража зауставила је аустро-угарског официра парламентара на ничијој земљи, резервни поручник Гојко Ђаја, професор београдске гимназије, саслушао је предлог о сусрету делегација за детаље око сахране, и обећао одмах пренети поруку надређенима! Командант пука потом је известио дивизију, а војвода Степа као командант армије донео је одлуку да се дозволи сахрана у предложеном времену, и да се тада прекину сва борбена дејства. Међутим, богато ратно искуство из два претходна рата са Турцима и Бугарима, који су под белом заставом парламентара разне подвале и смицалице покушавали, утицало је на одлуку да се српски мајор-обавештајац вешто преруши. У униформи наредника, мало укаљана лица, сачекаће међу српском претходницом тројицу официра КуК преговарача, и случајно се одмах приближити оном који српски беседи. У погодном часу прихватио је његову понуђену паклу цигарета, и чувши реч порука хитро је неприметно склонио у џеп. Чим је примирје утаначено, српски наредник се изгубио, да би у штабу међу цигаретама нашао детаљан план скорашњег аустро-угарског напада на том делу фронта. Обавештајац је добро познавао ознаке непријатеља и видео да је лекар, те у штабу нису одмах поверовали у план, знајући да санитетски официри не уче инжињеријске ознаке на радној карти, али мудри војвода Степа ипак је пресудио да се уважи та порука, те је хитно спремљен достојан одбор за дочек непријатеља. Авантура је скупо коштала домобране, поново су заплавили српску земљу, те је лекар Живко Продановић у још једном наврату био преговарач око сахране, али истовремено и српски обавештајац. Историчари „претече ЕU“ и браварови стручњаци, већ век цео, заједнички се труде да српску војску опишу као сељачки скуп са певањем и пуцањем, али та модерно устројена војска имала је савремен систем извештавања, у њеним списима остао је детаљан запис подвига непознатог лекара из 26.домобранске пуковније 42. „вражије дивизије“! После страшног домобранског пораза у Колубарској битки, 10000 Хрвата-домобрана је заробљено, саслушавањем заробљеника Срби су утврдили име и презиме лекара. Командант српског XIX пешадиског пука, написао је потом предлог за његово од��иковање. После Великог рата, лекар Живко Продановић понео је Карађорђеву звезду са мачевима за личну храброст, а у својој књизи открио је загонетни детаљ, резервни официр Чех, чувши да иде на преговоре дао му је план напада који је лично сачинио, да га достави Србима! Данас, када се сорош-стручњаци упорно труде да Србе деле на хрватске, босанске, црногорске, војвођанске, косовске и србијанце, упорно заборављајући македонске, којих се ни Србија баш нешто често не сећа, по ставовима „second Serbiae“ није упутно издавати књигу у којој се види пример патриотског делања интегралног Србина, и то још европског ђака из царске Вијене, како је Вук Стефановић-Караџић, Беч називао! Ипак, време је за репринт издања оних књига које реално и истинито казују историју страдања српског народа као целине која није дељива, нарочито не фрањевачким RKC бојеним картама, где се српски етнички простор обележавa као „земља за мисионарење“! Иако и они добро знају, да су им прве богослужбене књиге управо из те земље приспеле на глагољици, а тек много касније из Рима на латинском, уз дукате и пратећи конопац!

Владимир Фролов: Издавачка „подобност“ | Видовдан Магазин

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Владимир Фролов: Издавачка „подобност“ http://ift.tt/2wR9AwJ, Владимир Фролов: Издавачка „подобност“ Целу прошлу годину, на сва звона слави се издавачки подухват РТС да се достојно укључи у обележавање века од почетка Великог рата, и места и улоге српског народа у њему. Помпезно су најављена репринт издања, дела која су дуго била скрајнута у време браварове владавине, када су другосрбијанци садашњи као либерали комунистички тадашњи, утеривали немилосрдно „истину о великосрпској хегемонији“ необавештеном народу, у заједничкој држави Југославији (а Срби је дваред својом борбом упорно стварали!). Зато су многе значајне књиге из времена Великог рата, напрасно нестале са полица библиотека, да не трују омладину жељну сазнања о том империјалистичком рату, како су га тада називали, али му национално-ослободилачки карактер никако нису могли оспорити. Међутим, избор дела најављених за објављивање ипак је подложан утицају драгих ЕU пријатеља и тако вешто састављен, да има привидно национално доминантну компоненту, али тако бирану, да се њоме отвара могућност полемике о самој намери и намени аутора, тим пре што век после, „видиоци са брдовитог Балкана“ незадрживо жељно хрле у распадајућу ЕU као тобож свој вечни сан, који су им управо ти задрти српски националисти одувек спречавали! Кампања негирања национално ослободилачке компоненте чланова „Младе Босне“, која је по дрезденском диктату Коминтерне почела још у првој заједничкој држави, коју су упорно рушили заједно са свим фашистичко-терористичким организацијама, тврдњом да је социјална компонента била доминантна, наставља се и данас поводом репринт издавања књига, које делују као бачена коска секама, тетама и бакама сорошевских NVO, као једино овлаштеним истинским тумачима договорне историјске „истине“ за Србе, са чим се и „ЕU ПРИЈАТЕЉИ“ слажу, а каубојски аналитичари (не)прилика на брдовитом Балкану, свесрдно их у том помажу. Наоко добронамерна патриотска ангажованост издаваштва РТС, заправо је подвала лаковер ним који „од стабла шуму не виде“, иако српска народна пословица искуствено учи о томе. Кроз критику наводног „националистичко-ускогрудог“ виђења прилика од пре једног века, приказаних у репринт издањима, отвара се могућност за безброј варијација на задату тему, што сегедински курсисти вредно и одрађују у зноју лица свога, разуме се за награду која следи (нису нимало гадљиви на паре, а тек на зелене!). Међу књигама које недостају још нема тако потребног ратног дневника др Живка Продановића којим се потврђује књига др Рајса „Извештај о аустро-угарским злочинима у Србији“, јер су то записи са тадање непријатељске стране фронта! Живко Продановић је лекар из Србобрана, студије у Бечу завршио, у Великом рату био је у пуковском превијалишту 26. регименте („карловачка“) 42. домобранске КуК „вражије дивизије“, у казненој експедицији на Србију, те далеке 1914.године! Своје ратне доживљаје, и опис догађања која прате његову ратну јединицу од поласка из Карловца и свечаног испраћаја радрагане франковачке руље, преко свечаног испраћаја у Загребу, и френетичне пургерске антисрпске кампање целим путем до ратишта, преко српског одбора за крвави дочек на Дрини, и сусрета са суровом ратном смрћу која чак и лекара може да запрепасти, описао је пластично у свом ратном дневнику. Објавио га је у Новом Саду, далеке 1928.године, о десетогодишњици стварања заједничке југословенске државе, под насловом „Из ратне торбице“! Реални опис разарања града Обреновца, и данас читаоца не оставља равнодушним – „Као гладна дивљач размилела се цела наша пуковнија уздуш и попреко града Обреновца, готова да пљачка где шта нађе и да кида ако јој се што успротивило буде……. После неколико часова није се Обреновац могао ни познати, све је било разривено и разбацано ….. То није било ништа друго до гадан излив ратне суровости ….. Осим тога и мржња је урадила своје, јер што је српско било, требало је у један мах да нестане. Тако су одгоре учили, тако је радила солдатеска …“ Овакви описи никако се не уклапају у упорни став „фактора стабиности у региону“ да Србија и Срби данас немају непријатеље, само што сви „добронамерници“ из окружења већ имају радне карте са обележеним српским територијама, које праву наслеђа некадашњих окупатора припадају, о чему и расправе објављују. Дрско и плански негира се историја српске државности од оних који своје националне државе нису ни имали, док им је окупатори не дароваше, комадајући притом заједничку југословенску државу. Зато ратни дневник Живка Продановића није данас поучан за репринт објављивање, јер садржи и нежељене детаље који се не уклапају у пројекат преумљивања Срба! После Великог рата, резервни аустро-угарски санитетски официр Продановић, понео је висока српска одликовања за доказани патриотизам, који је по налогу команданта XIX пешадиског пука српске војске, ппук. Добросава Миленковића, уписан у операцијски дневник. Сам догађај збио се у другој половини октобра1914.године, у време такозване битке на Дрини, када су аустро-угарски бојовници упорно покушавали нови продор у Србију. Домобрани 26. карловачке пуковније, покушали су 20. септембра 1914. силовитим јуришом пробој српске одбране, и неколико стотина њихових лешева заплавило је земљу, ширећи несносан смрад скоро месец дана, јер су свакодневне борбе онемогућиле њихову сахрану. Кише, које су учестале у октобру, односећи делове опреме и одеће у планинске потоке, претиле су да изазову епидемију, те лекар Продановић написа рапорт команданту, предлажући да се од Срба затражи неколико часова примирја, да се обави њихова сахрана и тако спрече заразе. Генерал Адолф фон Краус, командант корпуса, лично је одобрио ову иницијативу и наредио да лекар Продановић обавезно буде члан делегације за преговоре. Српска предстража зауставила је аустро-угарског официра парламентара на ничијој земљи, резервни поручник Гојко Ђаја, професор београдске гимназије, саслушао је предлог о сусрету делегација за детаље око сахране, и обећао одмах пренети поруку надређенима! Командант пука потом је известио дивизију, а војвода Степа као командант армије донео је одлуку да се дозволи сахрана у предложеном времену, и да се тада прекину сва борбена дејства. Међутим, богато ратно искуство из два претходна рата са Турцима и Бугарима, који су под белом заставом парламентара разне подвале и смицалице покушавали, утицало је на одлуку да се српски мајор-обавештајац вешто преруши. У униформи наредника, мало укаљана лица, сачекаће међу српском претходницом тројицу офиц��ра КуК преговарача, и случајно се одмах приближити оном који српски беседи. У погодном часу прихватио је његову понуђену паклу цигарета, и чувши реч порука хитро је неприметно склонио у џеп. Чим је примирје утаначено, српски наредник се изгубио, да би у штабу међу цигаретама нашао детаљан план скорашњег аустро-угарског напада на том делу фронта. Обавештајац је добро познавао ознаке непријатеља и видео да је лекар, те у штабу нису одмах поверовали у план, знајући да санитетски официри не уче инжињеријске ознаке на радној карти, али мудри војвода Степа ипак је пресудио да се уважи та порука, те је хитно спремљен достојан одбор за дочек непријатеља. Авантура је скупо коштала домобране, поново су заплавили српску земљу, те је лекар Живко Продановић у још једном наврату био преговарач око сахране, али истовремено и српски обавештајац. Историчари „претече ЕU“ и браварови стручњаци, већ век цео, заједнички се труде да српску војску опишу као сељачки скуп са певањем и пуцањем, али та модерно устројена војска имала је савремен систем извештавања, у њеним списима остао је детаљан запис подвига непознатог лекара из 26.домобранске пуковније 42. „вражије дивизије“! После страшног домобранског пораза у Колубарској битки, 10000 Хрвата-домобрана је заробљено, саслушавањем заробљеника Срби су утврдили име и презиме лекара. Командант српског XIX пешадиског пука, написао је потом предлог за његово одликовање. После Великог рата, лекар Живко Продановић понео је Карађорђеву звезду са мачевима за личну храброст, а у својој књизи открио је загонетни детаљ, резервни официр Чех, чувши да иде на преговоре дао му је план напада који је лично сачинио, да га достави Србима! Данас, када се сорош-стручњаци упорно труде да Србе деле на хрватске, босанске, црногорске, војвођанске, косовске и србијанце, упорно заборављајући македонске, којих се ни Србија баш нешто често не сећа, по ставовима „second Serbiae“ није упутно издавати књигу у којој се види пример патриотског делања интегралног Србина, и то још европског ђака из царске Вијене, како је Вук Стефановић-Караџић, Беч називао! Ипак, време је за репринт издања оних књига које реално и истинито казују историју страдања српског народа као целине која није дељива, нарочито не фрањевачким RKC бојеним картама, где се српски етнички простор обележавa као „земља за мисионарење“! Иако и они добро знају, да су им прве богослужбене књиге управо из те земље приспеле на глагољици, а тек много касније из Рима на латинском, уз дукате и пратећи конопац!

Владимир Фролов: Издавачка „подобност“ | Видовдан Магазин

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Мр Данијел Игрец: Пушта ли Запад Приштину низ воду? Уколико сте у протеклих неколико дана читали новине или будно пратили дешавања на интернету сигурно вам нису промакле три кратке, али веома значајне вести. Вести које су више него јасан индиц да се политичке околности у међународној арени мењају светлосном брзином. Прва вест. Ивица Дачић изјављује како од чланства тзв. Косова у УНЕСКО-у неће бити ништа. Ако мало осмотримо ствари видећемо да ова изјава српског шефа дипломатије уопште није далеко од истине. Наиме, све је мања вероватноћа да ће УНЕСКО ове године одлучивати о апликацији тзв. Косова за чланство. Према општеприхваћеној пракси захтев за чланство треба да буде поднешен неколико месеци пре заседања Извршног комитета који одлучује да ли ће се предлог наћи пред члановима Генералне конференције која доноси коначну одлуку о пријему нових кандидата. Са обзиром да је овогодишње заседање тог органа заказано већ за 4. октобар, а да се Приштина, заглибљена у велику политичку кризу око формирања нове власти, до сада није озбиљније ангажовала на међународном лобирању за гласове, јасно је да од онако бомбастично најављиваног уласка у УНЕСКО (ове године сигурно) неће бити ништа. Али није то једина (охрабрујућа) вест. Друга по реду је та да је путем дипломатских канала у француски Лион, седиште Интерпола, стигла „препорука“ западних земаља да се гласање о уласку Приштине у ову организацију одложи на неодређено време. Трећа вест нам стиже из Брисела. Светска царинска организација донела је одлуку да се тзв. Косово до даљег суспендује из чланства, уз образложење да су са пријемом преуранили. Чак је формирана и посебна радна група која треба да размотри случај Косова. Овакав (за многе неочекивани) развој догађаја више је него јасан доказ да геополитичка слика света није константа, већ се она мења из дана у дан. Ток глобалних догађаја је постао непредвидив, међународн�� околности мењају се преко ноћи, улога Запада више није доминантна, Америка губи позицију хегемона и моћ да судбину света кроји према својим интересима. Вашингтон више нема улогу „светског полицајца“ због које су многи народи крај 20. века дочекали у крви, окупацији и рушевинама. Приштински сецесионисти полако, али сигурно губе подршку западних држава. Могућност да пројекат „независно Косово“, то чедо америчких интервенциониста, не дочека своју пуну међународну афирмацију све је опипљивија. За то време у Београду се чују гласови да Србија мора да „пожури“ како би ставила тачку на питање КиМ. Можете ли да замислите? Док Бела кућа са све већом стрепњом гледа на пораст етничких и класних протеста који прете да „најдемократскију земљу на планети“ одведу у озбиљне грађанске сукобе и унутрашњу политичку дестабилизацију, док се Брисел хвата за главу, не знајући како да се избави из све веће економске и безбедносне кризе, а Москва и Пекинг пружају још чвршћу руку стратешког партнерства са Београдом неки из Немањине 11 журе да продају Косово у замену за европске интеграције Србије, које су одавно постале синоним за једну велику лаж, за једно велико ништа. Не господо, на истеку за њу најнеповољнијег времена Србија не да не треба, она не сме да жури! Одлуку о журби у оваквим тренуцима могу да промовишу само страни плаћеници, пета и шеста колона, другосрбијанци из „круга двојке“, али не и озбиљни државници. Мр Данијел Игрец

Мр Данијел Игрец: Пушта ли Запад Приштину низ воду? - Центар академске речи, Шабац ???????????????????????????????????? Уколико сте у протеклих неколико дана читали новине или будно пратили дешавања на интернету сигурно вам нису промакле три кратке, али веома значајне вести. Вести које су више него јасан индиц да се политичке околности у међународној арени мењају светлосном брзином. Прва вест. Ивица Дачић изјављује како од чланства тзв. Косова у …

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts