#Диктатура у Србији

[vaseljenska]

"Вучић купује време напредњацима на власти"

"Вучић купује време напредњацима на власти" http://www.vaseljenska.com/politika/vucic-kupuje-vreme-naprednjacima-na-vlasti/

[palankaonline]

Игуман Сава (Јањић): Преговори о подели у уском кругу и највећој тајности Игуман манастира Високи Дечани изјавио је да поседује прилично кредибилне информације да се активно ради на детаљима територијалне поделе на етничком принципу Игуман Јањић је у интервјуу за недељник НИН рекао да би постојали извесни „козметички елементи“ заштите за преостало српско становништво „које се нађе ‘�� друге стране границе’ и за неколико манастира“. Имајући у виду институционалне и демократске капацитете на Косову, не треба бити много маштовит и замислити како ће све то функционисати, рекао је Јањић. Према његовим речима, „циљ је да се Косово пусти и у систем УН, након чега неће бити препреке за повезивање Приштине и Тиране“, а „на крају, Србија чак не би требало ни да призна Косово“. „Разграничила би се са Албанијом, односно, догодило би се оно што је председник Србије својевремено и сам рекао, ‘разграничење између Срба и Албанаца'“, рекао је Јањић. „Ако је то компромис који треба да ‘сачува образ’ онима који ће да ставе свој коначни потпис на тај документ, онда ће бити веома занимљиво како ће народ у Србији купити и ту најновију превару и пустити низ воду десетине хиљада својих сународника и све оно што нас повезује са Србима који су живели вековима пре нас, за шта су живели и жртвовали се“, навео је игуман манастира Дечани. Он је рекао и да је „разграничење само лицемерно сковани еуфемизам за етничко-територијалну поделу Србије, као што је ‘коначно решење’ било назив за елиминацију Јевреја у нацистичкој Немачкој“. Према његовим речима, користе се и термини „корекција граница“, „демаркација“ и слични, све са истим циљем – да се прикрију суштинске намере. „Практично ‘разграничење’ подразумева остављање око 80.000 Срба са врло ниским и неизвесним нивоом заштите, а све ради наводне интеграције у ЕУ, која, по мишљењу добро обавештених, никада није била даље од Србије“, рекао је Јањић. Он је рекао да се плаши да „атеистички и аутократски модел друштва који је овде створен после Другог светског рата само доживљава спољашње промене, али се суштински не мења“. „Демократија је увек ризик, јер у рукама олигархије без моралних скрупула може да постане отворена диктатура“, нагласио је Јањић. Говорећи о медијима, он је навео да је тешко говорити о професионалном новинарству данас у Србији, осим у случају појединих дневних новина и недељника међу којима је и НИН. „Друштво у коме нема места за озбиљно истраживачко новинарство, критику, па чак и здраву политичку сатиру, а све са циљем да се унапреди живот друштва, осуђено је на таворење у сфери неморалних таблоида који комбинацијом политичког трача, бизарних информација и отворене порнографије заправо заглупљују народ и чине га пасивном масом којом се лако може манипулисати“, рекао је Јањић. Према његовим речима, „данас у Србији имамо медијски много тежу ситуацију него пре 20 година и атмосфера страха од јавног линча, отворених претњи и вређања новинара, део је политичке (не)културе коју видимо на сваком кораку“. „Говорити о европској оријентацији Србије са оваквим односом према медијима је потпуно апсурдно“, нагласио је Јањић. Наслов и опрема: Стање ствари (N1, 22. 11. 2018)

Игуман Сава (Јањић): Преговори о подели у уском кругу и највећој тајности Игуман манастира Високи Дечани изјавио је да поседује прилично кредибилне информације да се активно ради на детаљима територијалне поделе на етничком принципу…

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[vaseljenska]

Вучић није "врховни командант оружаних снага"

Вучић није "врховни командант оружаних снага" http://www.vaseljenska.com/politika/vucic-nije-vrhovni-komandant-oruzanih-snaga/

[vaseljenska]

СНС - странка или трговинско предузеће?

СНС - странка или трговинско предузеће? http://www.vaseljenska.com/politika/sns-stranka-ili-trgovinsko-preduzece/

[palankaonline]

Игуман Сава (Јањић): Преговори о подели у уском кругу и највећој тајности https://ift.tt/2RbkcOH, Игуман Сава (Јањић): Преговори о подели у уском кругу и највећој тајности Игуман манастира Високи Дечани изјавио је да поседује прилично кредибилне информације да се активно ради на детаљима територијалне поделе на етничком принципу Игуман Јањић је у интервјуу за недељник НИН рекао да би постојали извесни „козметички елементи“ заштите за преостало српско становништво „које се нађе ‘с друге стране границе’ и за неколико манастира“. Имајући у виду институционалне и демократске капацитете на Косову, не треба бити много маштовит и замислити како ће све то функционисати, рекао је Јањић. Према његовим речима, „циљ је да се Косово пусти и у систем УН, након чега неће бити препреке за повезивање Приштине и Тиране“, а „на крају, Србија чак не би требало ни да призна Косово“. „Разграничила би се са Албанијом, односно, догодило би се оно што је председник Србије својевремено и сам рекао, ‘разграничење између Срба и Албанаца'“, рекао је Јањић. „Ако је то компромис који треба да ‘сачува образ’ онима који ће да ставе свој коначни потпис на тај документ, онда ће бити веома занимљиво како ће народ у Србији купити и ту најновију превару и пустити низ воду десетине хиљада својих сународника и све оно што нас повезује са Србима који су живели вековима пре нас, за шта су живели и жртвовали се“, навео је игуман манастира Дечани. Он је рекао и да је „разграничење само лицемерно сковани еуфемизам за етничко-територијалну поделу Србије, као што је ‘коначно решење’ било назив за елиминацију Јевреја у нацистичкој Немачкој“. Према његовим речима, користе се и термини „корекција граница“, „демаркација“ и слични, све са истим циљем – да се прикрију суштинске намере. „Практично ‘разграничење’ подразумева остављање око 80.000 Срба са врло ниским и неизвесним нивоом заштите, а све ради наводне интеграције у ЕУ, која, по мишљењу добро обавештених, никада није била даље од Србије“, рекао је Јањић. Он је рекао да се плаши да „атеистички и аутократски модел друштва који је овде створен после Другог светског рата само доживљава спољашње промене, али се суштински не мења“. „Демократија је увек ризик, јер у рукама олигархије без моралних скрупула може да постане отворена диктатура“, нагласио је Јањић. Говорећи о медијима, он је навео да је тешко говорити о професионалном новинарству данас у Србији, осим у случају појединих дневних новина и недељника међу којима је и НИН. „Друштво у коме нема места за озбиљно истраживачко новинарство, критику, па чак и здраву политичку сатиру, а све са циљем да се унапреди живот друштва, осуђено је на таворење у сфери неморалних таблоида који комбинацијом политичког трача, бизарних информација и отворене порнографије заправо заглупљују народ и чине га пасивном масом којом се лако може манипулисати“, рекао је Јањић. Према његовим речима, „данас у Србији имамо медијски много тежу ситуацију него пре 20 година и атмосфера страха од јавног линча, отворених претњи и вређања новинара, део је политичке (не)културе коју видимо на сваком кораку“. „Говорити о европској оријентацији Србије са оваквим односом према медијима је потпуно апсурдно“, нагласио је Јањић. Наслов и опрема: Стање ствари (N1, 22. 11. 2018)

Игуман Сава (Јањић): Преговори о подели у уском кругу и највећој тајности Игуман манастира Високи Дечани изјавио је да поседује прилично кредибилне информације да се активно ради на детаљима територијалне поделе на етничком принципу…

, https://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Никола Влаховић: Диктатура новог века Шта је Србији донела стогодишњица примирја у Првом светском рату? #Nikola_Vlahović #Magazin_Tabloid #Političari #Vek #Pobeda #Poraz Славни војвода Живојин Мишић је у само једној реченици дефинисао читав век српске националне, државне и политичке несреће којој још не видимо краја. Рекао је: "...Нема тог рата који српски сељак не може добити а који српски политичар неће изг��бити". На стоту годишњицу од примирја у Првом светском рату, док излудели Вучић пуца ћорцима по Пасуљанским ливадама и смишља како да Албанцима понуди још мало српских територија, ваљало би ту реченицу уклесати на згради Владе Србије. Пише: Никола Влаховић, Магазин Таблоид⇗ Век прође, а добро не дође У дану кад је слављено примирје у Првом светском рату, 10. новембра 2018. године, мали балкански самодржац, Александар Вучић, извео је Војску Србије на војну вежбу са свих осам музејских примерака руских авиона типа МИГ, и још осам хиљада учесника и статиста (и Аном Брнабић у црвеном костиму). Ове трагикомичне сцене, заиста би биле смешне да није у питању још један велики, бесмислени трошак државног новца али, пре свега, озбиљан велеиздајнички акт. Наиме, савремена историја не памти да је један председник државе одобрио целодневни директан пренос војне вежбе своје армије (са више локација, десетинама камера и исто толико дронова) којим је, противно свим начелима војних тајни, читавом свету показано целокупно "здравствено стање" Војске Србије. Сва застарела ратна техника (званично: 645 борбених средстава, а од тога и 100 тенкова из прошлог века), били су тог дана део Вучићеве "понуде" свим српским непријатељима, да се и само увере колико је одбрамбени систем Републике Србије јадан и колико је далеко од века у коме живимо. Такозвана Здружена тактичка вежба са бојевим гађањем под именом "Век победника 1918-2018", којом је наводно требало обележити 100 година од победе у Првом светском рату, претворила се у Вучићево бедно хвалисања које "поентирао" најавом да ће : "...у наредном периоду стићи још нешто о чему не могу да причам, а што смо већ платили...Када бих рекао, увели би нам санкције!" Али, коме је уствари овај беспотребни трошак новца и времена, те исцрпљивање људи и већ потрошене прастаре ратне технике требао, показао је командант Копнене војске, генерал-потпуковник Милосав Симовић, у рапорту који је поднео Властодршцу и његовом ресорном министру - кловну, у коме је детаљно "информисао" милионе гледалаца о томе шта ће се све дешавати то��ом тактичке вежбе. Тачно пре годину и по дана, на Пасуљанским ливадама код Краљева, приликом једне мање војне вежбе уз учешће свих Вучићевих телевизија, један чешки дипломата иначе наклоњен Србији, горко се нашалио рекавши: "...Па овде страни војни аташеи и обавештајне службе не морају да долазе, све имају детаљно на телевизији!" Србија након свега мора да се запита: коме служи Александар Вучић и води ли нас овај сулуди човек у неку нову велику несрећу чије размере је данас немогуће предвидети? На стоту годишњицу од примирја у Првом светском рату, док су у Паризу дефиловали и представници поражених земаља, истих оних које су учествовале у ликвидацији трећине ондашње Србије и планирали да та земља и њен народ избришу са географске и етничке мапе света, уместо да макар на два дана заустави било какве државничке активности и позове Србију на 48 сати тишине и сећања на огромне жртве наших предака, без сисотреса и певаљки на његовим омиљеним телевизијама Пинк, Хаппy, РТС, Студио Б, те пуцања по Пасуљанским ливадама и "искрцавањима" са амфибијама на блату поред Саве и Дунава, Вучић све ради супротно: организује директан пренос мегаломанске војне вежбе (са војним службеним спикером на терену!) и денунцира Војску Србије пред целим светом шта би радила у рату, са колико људи, којом техником и којом тактиком, уз пратећи турбофолк на поменутим телевизијама. У међувремену, на кривом месту и у криво време, 11. новембра 2018. године, Вучић стиже у Париз на "опроштајни састанак" са одлазећом немачком канцеларком Ангелом Меркел, како би добио последња упутства шта никако не сме да прича, кад дође до суочења на неизбежном суду (ни божјем ни историјском, него редовном). Јануара месеца ове 2018. године, администрација америчког председника Доналда Трампа, издала је црну листу са именима 39 појединаца, држављана Србије, међу њима су и неки од највећих трговаца оружјем на Балкану, на којој се налазе и две српске компаније, „Партизан Тек" и „Техноглобал Системс", али и две кипарске компаније „Гравит Лимитид" и „Карсо Лимитид", преко којих Вучићев трговац оружјем врши финансирање његовог режима и неких страних политичара. ЧИТАЈТЕ "МАГАЗИН ТАБЛОИД" http://www.magazin-tabloid.com/casopis/ Америчка владина Канцеларија ��а контролу иностране имовине ОФАЦ замрзнула је почетком 2018. имовину поменутих предузећа у САД, а Вучићу је стављено до знања да је "истрага у току" и да је он "дужан да сарађује кад за то дође тренутак". Вучићев режим је клинички мртав. И тако мртвом режиму и држави коју је тај режим подјармио, ради свако шта хоће. Земље бивше Југославије праве читаве јавне и тајне спискове непожељних Срба, позивајући се на право које је себи дала влада Сједињених Америчких Држава, још 2016. године, допуном такозваног Магнитског закона који омогућава америчкој администрацији да подвргне санкцијама сваку особу било где у свету за коју се утврди да је одговорна за кршење људских права или ако почини озбиљне коруптивне радње. И тако мртвом режиму и држави коју је тај режим подјармио, ради свако шта хоће. Земље бивше Југославије праве читаве јавне и тајне спискове непожељних Срба, позивајући се на право које је себи дала влада Сједињених Америчких Држава, још 2016. године, допуном такозваног Магнитског закона који омогућава америчкој администрацији да подвргне санкцијама сваку особу било где у свету за коју се утврди да је одговорна за кршење људских права или ако почини озбиљне коруптивне радње. Чак је и Министарство спољних послова самопроглашеног Косова направило списак непожељних Срба који нису ни ратни злочинци па чак ни грађани Покрајине Косово и Метохија (акт о томе потписао Петрит Сељими, бивши вршилац дужности косовског министра спољних послова) уз коментар да "списак може бити проширен и на друге српске званичнике..." што се у пракси и показало као делотворно па су сви српски министри, пре свега скандалозни Ђурић и Вулин, били редовно шутирани на такозваном "административном прелазу". Барем два пута и Вучић се слично провео. Лист на албанском, "Коха диторе", пренео је чак и текст молбе коју је Сељими упутио косовском правосуђу где у једном делу пише: "...Молим Тужилаштво Косова, остале институције, Министарство унутрашњих послова да - базирајући се на чињеницама и извештајима - покрену поступак против лица..., како би им се не само забранио улазак, већ како би били ухапшени..." Јавност овдашња не зна за то, али спискови непожељних држављана Србије (знаних и незнаних) за улаз на Косово, у сваком тренутку су доступни пограничним службама самопроглашене државе. Сличне спискове имају, не само Црна Гора (чији је премијер Марковић ово недавно невешто демантовао), него и Хрватска (где се ти спискови уредно "ревидирају", зависно од обавештајних података добијених из Србије), па и Босна и Херцеговина, која их има још од краја деведесетих и "ажурира" с времена на време. Ван региона, грађани Србије су захваљујући владајућем режиму и политици претходних режима, стављени под посебан третман, без обзира да ли су у питању стварно "безбедносне претње" или су само "виђени као безбедносно интересантни". У климаксу Вучићевог лудила, читава Србија је стављена под "форензичко посматрање" сваке регионалне и европске шуше која пожели мало обавештајне славе и мало патриотског капитала. Разлози за овакво стање су очигледни: Србија нема институције система нити угледне личности са професионалном репутацијом које би је заступале у свету, као што је то некада имала. Вучићева Србија, уствари, нема ни дипломатију ни спољну политику, нема стратегију ни за један сегмент живота, нема ништа осим њега самог, који не зна шта ће у следећем тренутку рећи, чије тетурање и лупетање на светским позорницима води директно у амбис ��з кога се ова земља више неће извући. Али, да би било живота и после њега, "дужност најсветија" је да му се у таквим околностима стане на пут. Једном заувек.

Никола Влаховић: Диктатура новог века - КМ Новине Никола Влаховић: Диктатура новог века Славни војвода Живојин Мишић је у само једној реченици дефинисао читав век српске националне, државне и политичке несреће којој још не видимо краја. Рекао је: "...Нема тог рата који српски сељак не може добити а који српски политичар неће изгубити". На стоту годишњицу од примирја у Првом светском рату, док излудели Вучић пуца ћорцима по Пасуљанским ливадама и смишља како да Албанцима понуди још мало српских т...

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Никола Влаховић: Диктатура новог века https://ift.tt/2PDVolS, Никола Влаховић: Диктатура новог века Шта је Србији донела стогодишњица примирја у Првом светском рату? #Nikola_Vlahović #Magazin_Tabloid #Političari #Vek #Pobeda #Poraz Славни војвода Живојин Мишић је у само једној реченици дефинисао читав век српске националне, државне и политичке несреће којој још не видимо краја. Рекао је: "...Нема тог рата који српски сељак не може добити а који српски политичар неће изгубити". На стоту годишњицу од примирја у Првом светском рату, док излудели Вучић пуца ћорцима по Пасуљанским ливадама и смишља како да Албанцима понуди још мало српских територија, ваљало би ту реченицу уклесати на згради Владе Србије. Пише: Никола Влаховић, Магазин Таблоид⇗ Век прође, а добро не дође У дану кад је слављено примирје у Првом светском рату, 10. новембра 2018. године, мали балкански самодржац, Александар Вучић, извео је Војску Србије на војну вежбу са свих осам музејских примерака руских авиона типа МИГ, и још осам хиљада учесника и статиста (и Аном Брнабић у црвеном костиму). Ове трагикомичне сцене, заиста би биле смешне да није у питању још један велики, бесмислени трошак државног новца али, пре свега, озбиљан велеиздајнички акт. Наиме, савремена историја не памти да је један председник државе одобрио целодневни директан пренос војне вежбе своје армије (са више локација, десетинама камера и исто толико дронова) којим је, противно свим начелима војних тајни, читавом свету показано целокупно "здравствено стање" Војске Србије. Сва застарела ратна техника (званично: 645 борбених средстава, а од тога и 100 тенкова из прошлог века), били су тог дана део Вучићеве "понуде" свим српским непријатељима, да се и само увере колико је одбрамбени систем Републике Србије јадан и колико је далеко од века у коме живимо. Такозвана Здружена тактичка вежба са бојевим гађањем под именом "Век победника 1918-2018", којом је наводно требало обележити 100 година од победе у Првом светском рату, претворила се у Вучићево бедно хвалисања које "поентирао" најавом да ће : "...у наредном периоду стићи још нешто о чему не могу да причам, а што смо већ платили...Када бих рекао, увели би нам санкције!" Али, коме је уствари овај беспотребни трошак новца и времена, те исцрпљивање људи и већ потрошене прастаре ратне технике требао, показао је командант Копнене војске, генерал-потпуковник Милосав Симовић, у рапорту који је поднео Властодршцу и његовом ресорном министру - кловну, у коме је детаљно "информисао" милионе гледалаца о томе шта ће се све дешавати током тактичке вежбе. Тачно пре годину и по дана, на Пасуљанским ливадама код Краљева, приликом једне мање војне вежбе уз учешће свих Вучићевих телевизија, један чешки дипломата иначе наклоњен Србији, горко се нашалио рекавши: "...Па овде страни војни аташеи и обавештајне службе не морају да долазе, све имају детаљно на телевизији!" Србија након свега мора да се запита: коме служи Александар Вучић и води ли нас овај сулуди човек у неку нову велику несрећу чије размере је данас немогуће предвидети? На стоту годишњицу од примирја у Првом светском рату, док су у Паризу дефиловали и представници поражених земаља, истих оних које су учествовале у ликвидацији трећине ондашње Србије и планирали да та земља и њен народ избришу са географске и етничке мапе света, уместо да макар на два дана заустави било какве државничке активности и позове Србију на 48 сати тишине и сећања на огромне жртве наших предака, без сисотреса и певаљки на његовим омиљеним телевизијама Пинк, Хаппy, РТС, Студио Б, те пуцања по Пасуљанским ливадама и "искрцавањима" са амфибијама на блату поред Саве и Дунава, Вучић све ради супротно: организује директан пренос мегаломанске војне вежбе (са војним службеним спикером на терену!) и денунцира Војску Србије пред целим светом шта би радила у рату, са колико људи, којом техником и којом тактиком, уз пратећи турбофолк на поменутим телевизијама. У међувремену, на кривом месту и у криво време, 11. новембра 2018. године, Вучић стиже у Париз на "опроштајни састанак" са одлазећом немачком канцеларком Ангелом Меркел, како би добио последња упутства шта никако не сме да прича, кад дође до суочења на неизбежном суду (ни божјем ни историјском, него редовном). Јануара месеца ове 2018. године, администрација америчког пре��седника Доналда Трампа, издала је црну листу са именима 39 појединаца, држављана Србије, међу њима су и неки од највећих трговаца оружјем на Балкану, на којој се налазе и две српске компаније, „Партизан Тек" и „Техноглобал Системс", али и две кипарске компаније „Гравит Лимитид" и „Карсо Лимитид", преко којих Вучићев трговац оружјем врши финансирање његовог режима и неких страних политичара. ЧИТАЈТЕ "МАГАЗИН ТАБЛОИД" http://www.magazin-tabloid.com/casopis/ Америчка владина Канцеларија за контролу иностране имовине ОФАЦ замрзнула је почетком 2018. имовину поменутих предузећа у САД, а Вучићу је стављено до знања да је "истрага у току" и да је он "дужан да сарађује кад за то дође тренутак". Вучићев режим је клинички мртав. И тако мртвом режиму и држави коју је тај режим подјармио, ради свако шта хоће. Земље бивше Југославије праве читаве јавне и тајне спискове непожељних Срба, позивајући се на право које је себи дала влада Сједињених Америчких Држава, још 2016. године, допуном такозваног Магнитског закона који омогућава америчкој администрацији да подвргне санкцијама сваку особу било где у свету за коју се утврди да је одговорна за кршење људских права или ако почини озбиљне коруптивне радње. И тако мртвом режиму и држави коју је тај режим подјармио, ради свако шта хоће. Земље бивше Југославије праве читаве јавне и тајне спискове непожељних Срба, позивајући се на право које је себи дала влада Сједињених Америчких Држава, још 2016. године, допуном такозваног Магнитског закона који омогућава америчкој администрацији да подвргне санкцијама сваку особу било где у свету за коју се утврди да је одговорна за кршење људских права или ако почини озбиљне коруптивне радње. Чак је и Министарство спољних послова самопроглашеног Косова направило списак непожељних Срба који нису ни ратни злочинци па чак ни грађани Покрајине Косово и Метохија (акт о томе потписао Петрит Сељими, бивши вршилац дужности косовског министра спољних послова) уз коментар да "списак може бити проширен и на друге српске званичнике..." што се у пракси и показало као делотворно па су сви српски министри, пре свега скандалозни Ђурић и Вулин, били редовно шутирани на такозваном "административном прелазу". Барем два пута и Вучић се слично провео. Лист на албанском, "Коха диторе", пренео је чак и текст молбе коју је Сељими упутио косовском правосуђу где у једном делу пише: "...Молим Тужилаштво Косова, остале институције, Министарство унутрашњих послова да - базирајући се на чињеницама и извештајима - покрену поступак против лица..., како би им се не само забранио улазак, већ како би били ухапшени..." Јавност овдашња не зна за то, али спискови непожељних држављана Србије (знаних и незнаних) за улаз на Косово, у сваком тренутку су доступни пограничним службама самопроглашене државе. Сличне спискове имају, не само Црна Гора (чији је премијер Марковић ово недавно невешто демантовао), него и Хрватска (где се ти спискови уредно "ревидирају", зависно од обавештајних података добијених из Србије), па и Босна и Херцеговина, која их има још од краја деведесетих и "ажурира" с времена на време. Ван региона, грађани Србије су захваљујући владајућем режиму и политици претходних режима, стављени под посебан третман, без обзира да ли су у питању стварно "безбедносне претње" или су само "виђени као безбедносно интересантни". У климаксу Вучићевог лудила, читава Србија је стављена под "форензичко посматрање" сваке регионалне и европске шуше која пожели мало обавештајне славе и мало патриотског капитала. Разлози за овакво стање су очигледни: Србија нема институције система нити угледне личности са професионалном репутацијом које би је заступале у свету, као што је то некада имала. Вучићева Србија, уствари, нема ни дипломатију ни спољну политику, нема стратегију ни за један сегмент живота, нема ништа осим њега самог, који не зна шта ће у следећем тренутку рећи, чије тетурање и лупетање на светским позорницима води директно у амбис из кога се ова земља више неће извући. Али, да би било живота и после њега, "дужност најсветија" је да му се у таквим околностима стане на пут. Једном заувек.

Никола Влаховић: Диктатура новог века - КМ Новине Никола Влаховић: Диктатура новог века Славни војвода Живојин Мишић је у само једној реченици дефинисао читав век српске националне, државне и политичке несреће којој још не видимо краја. Рекао је: "...Нема тог рата који српски сељак не може добити а који српски политичар неће изгубити". На стоту годишњицу од примирја у Првом светском рату, док излудели Вучић пуца ћорцима по Пасуљанским ливадама и смишља како да Албанцима понуди још мало српских т...

, https://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Милован Бркић: Нестало нам слободе https://ift.tt/2K3SPpC, Милован Бркић: Нестало нам слободе Пријатељ који се недавно вратио из Јапана, изнео ми је импресије из ове земље у којој је боравио радећи на неком стручном послу. Колега Јапанац му је, након што су заједно на послу провели месец дана, скрушено рекао да жене у Јапану још презиру Јапанце! #Милован_Бркић, #Магазин, #Таблоид, #Александар, #Вучић, Знали су некада Срби и како треба али и како мора! Као разлог за презир навео је да су изгубили Други светски рат, приморали су цара да потпише капитулацију, а цар је у овој далеко земљи и даље божанство у које се не гледа, али му се безгранично верује! У Србији, доласком ДОС-а на власт, почели су да нам рециклирају историју, веру, културу, морал...Ипак, крв није вода. Иако смо трпељив народ, то нам је још од Турака остало, када нас дотерају до дувара, онда се бранимо на свој начин. Убијали смо кнежеве, краљеве, министре, председнике влада...Западњаци нас оптужују да гајимо култ насиља! Већ шест година зајашио нас је шизофрени педер Александар Вучић, са својим картелом. И у овом броју економски експерти Бранко Драгаш, Миодраг К. Скулић и Слободан Комазец описују економску катастрофу у којој је Србију довела Вучићева диктатура. Већ месец дана сусрећу ме људи и нуде се да их мобилишем. Радо бих био ваш војник, сасвим искрено су ми саопштила тројица младића, које сам понаособ упознао у трамвају. Разговарао сам с њима, објаснио сам да је Вучићев случај решен, да ће његова диктатура бити окончана до септембра. Помињао сам хајдуке, ускоке, Црну руку...Требаће нас више за оне који ће заменити Вучићев картел. Ако нам доведу Ђиласа, овејаног криминалца који нас је опељешио и сада се враћа из Њујорка, згрчен и убабљен, да оплоди своје капитал... Има нас, дакле, још који могу кренути по несталу слободу. Признајем, био сам веома изненађен понудом младих људи да буду моји војници, да својом руком и сигурним око ослободе окове у које смо стављени. ЧИТАЈТЕ "МАГАЗИН ТАБЛОИД" http://www.magazin-tabloid.com/casopis/ А да смо народ који је ''умира свико, у својој смрти да нађе лијека'', потврђује наша историја. Почев од Буне на дахије, до Стојанке мајке Кнешпољке, којима су опевана наша жртвовања за слободу. У последње три деценије нико у Европи није толико провео на улици, протествујући против власти. Почев од 9. марта 91' па до 6. октобра 2000. године, недељама и месецима тукли смо се за отету слободу и права са Милошевићевим кордонима смрти. Онда су дошли они, које смо довели на власт, тако смо мислили, а они су нас сурово зајашили. Када је отеран Борис Тадић и његова жута мафија, довели су нам српске радикале, претходно их пресвлаче у напредњачке одоре. И онда су нас Вучићеви мафијаши разбијали као Турке на буљуке. Пљачкали, отимали, убијали у мозак, остављајући нас без наде да ћемо их наџивети. Након што су почеле побуне грађана акцијом ''нестало ми бензина'', диктатура, која је остала без буџета, почеће да прави грешке, да се сурово брани, а тада диктатор најлакше пада. Велика пропаганда лажи сатрла је ј��вни морал, уништила вредности и веру већине људи. Промовишу се гологузе девојке којима се нуди певање у кафани и код Саше Поповића, у Гранду. У ријалитијима на Пинк, Хепи и другим телевизијама, простаклук, неморал и насиље сматрају се као највеће вредности. Животиње, попут Пецонија власника Хепи телевизије и његовог главног идеолога, Миломира Марића, и клика Жељка Митровића, поиграва се са нама као сиротом рајом, као да смо афричко племе. Да ли овакве жене из риалитија могу да презиру мушкарце кукавице, каквим смо ми данас постали? Зашто смо се ућутали? Време је да признам. Вучићеву мафију нисмо ми отерали, већ они који су нам их и довели на власт. Зато је потребно да имамо борбену свест, момке који имају око соколово, који су кадри стићи и утећи и на страшном месту постојати. Вучића ће заменити они који ће спроводити све оно што је он чинио, само мало увијеније, без такве количине пропаганде. Не треба то да нас завара. Иза Вучића ће остати његови злочинци, са милијардама евра. Онај ко има такву финансијску моћ, држи сваку власт у шаци. Треба да гајимо свест да се слобода мора освајати и чувати. Када нам је одузму, треба да смо на правом месту, да смакнемо оне који су нам је узели, као и нашу имовину, наша права и достојанство.

Милован Бркић: Нестало нам слободе - КМ Новине Милован Бркић: Нестало нам слободе Пријатељ који се недавно вратио из Јапана, изнео ми је импресије из ове земље у којој је боравио радећи на неком стручном послу. Колега Јапанац му је, након што су заједно на послу провели месец дана, скрушено рекао да жене у Јапану још презиру Јапанце! Као разлог за презир навео је да су изгубили Други светски рат, приморали су цара да потпише капитулацију, а цар је у овој далеко земљи и даље божанство у које с...

, https://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Миро Рајлић: Диктатура нових потурица Лаички прочитан приједлог Устава Нове цркве по мјери владика из равнице има све шансе да ћемо ми, прекодрински Срби, опет у хајдуке а наше ПРАВЕ Богомоље ћемо правити у гудурама и клисурама Грмеча, Динаре и Велебита, тамо гдје турска нога не може крочити. Светог Саву ћемо од нових потурица још једном отети и однијети на неко ново мјесто. Звучи архаично, али не и неоствариво. Није ово од јуче, шушка се већ дуго о новотарству. Није мени до Ниша никад више замирисао Рим и папа у Србији. То што митрополит Порфирије љуби пуку папи и што је папско прстење на рукама наш��х епископа “сјај у тами” Србима “затуцаним” у митолошким причама о Милошу и Марку и Мајци Југовића, није случајно што у Словенији у свим парохијама осим Љубљане служимо литургије у католичким црквама, што опет митрополит Порфирије, као да га нападам по задатку, изјављује да ми не требамо наше вјерске куће јер има доста католичких. А његов претходник, покојни митрополит Јован десетину година уназад припиткује лаика-цивила који га вози: “Шта ти, Маринко, мислиш о доласку папе у Србију?” И Ниш и Миланковићев календар, и изјаве и питања Загребачко-љубљанских митрополита, и покатоличавање преосталих Срба у Хрватској, агресивно вршење вјерских обреда од стране унијата из Крижеваца међу нашим Србима, Крит и Предлог Устава НОВЕ цркве, све је то пипање пулса народа. Отпора неће бити попут оног Конкордату, ови Срби преко Уне су и тако отписани, за њих ће Београд бити “тамо далеко” док их римска куријска машинерија не докрајчи у својој истини. Да ли ће на овим просторима литургијски језик бити словеначки или њемачки, да ли ће сајтови бити на латиници или ћирилици, да ли ће свештеници окупљати народ у католичким богомољама, све је то мање важно. На крају ту су културна друштва, нека се она баве тим питањима… И још много, много питања без одговора. У 171.члану Предлога под тачком 6 као страшан преступ за клирике се наводи члан који гласи; – критиковање црквеног поретка и одлука (ма какве оне биле) надлежних црквених органа у ЈАВНОСТИ… (то ни код Сороша не може проћи). -у истом члану као преступ за лаике под тачком б: “живот и владање које не доликује хришћанину” – тешко ћемо дефинисати шта то не доликује правом Хришћанину Србину Светосавцу или “хришћанину по мјери” који је замјенио партијску књижицу за парохијску, живи у мјешаном браку, више воли Осло од Београда, дјеца му говоре словеначки или њемачки, ћирилицу сматра хијероглифима,Косово му значи колико и египатске пирамиде и милион недоумица у кошмару оних ријетких “мохиканаца” који још грле Светог Саву док их са пута не уклони обезбјеђење блиндираних црних лимузина са римским таблицама у којима сједе поједини наши епископи. О��рости ми Боже ако гријешим. Миро Рајлић, Ново Место

Миро Рајлић: Диктатура нових потурица - Царса Лаички прочитан приједлог Устава Нове цркве по мјери владика из равнице има све шансе да ћемо ми, прекодрински Срби, опет у хајдуке а наше ПРАВЕ Богомоље ћемо правити у гудурама и клисурама Грмеча, Динаре и Велебита, тамо гдје турска нога не може крочити. Светог Саву ћемо од нових потурица још једном отети и однијети на неко ново мјесто. Звучи …

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Хоће ли локалне самоуправе у Србији масовно банкротирати до краја марта? Паника у тамном вилајету http://ift.tt/2GfV03T, Хоће ли локалне самоуправе у Србији масовно банкротирати до краја марта? Паника у тамном вилајету На видику је потпуни банкрот и неизбежно пропадање ��ајвећих српских градова и о��штина у којима су вишеструко опљачкани и преварени грађани потпуно сахранили сваку наду да ће ико из ове генерације жив дочекати некакав бољитак. Бивша министарка државне управе и локалне самоуправе, Ана Брнабић, сада председник Владе Србије, оставила је градове и општине у најгорим условима у последњих 17 година. Садашњи министар државне управе и локалне самоуправе, дрски, осиони, самољубиви и бахати Бранко Ружић, тврди да су ствари „кристално јасне“ и да ће локалне самоуправе преживети режимску отимачину. Истина је да ће већина њих имати празну касу до краја марта месеца 2018. године. А, за „нови инвестициони циклус“, Вођа више нема ни пребијене паре. За Ружића „нема зиме“. Само на руци носи сат „Ролекс“ вредан десет хиљада евра. Председник општине Пландиште, извесни Јован Репац, младић без радног искуства, са 30 година живота, већ је свестан да без благосиљања свог страначког вође, није нико и ништа. Недавно је имао конфликт преко једне друштвене мреже са ратним ветераном који га је критиковао и по свему судећи изнервирао, па му је тим поводом написао: „…Ниси мој ниво олошу један, а за тебе сам господин председник! А, сада да се вратим својој вечери, бифтек са преливом од тартуфа је сјајан, а кошта колико ти месечно зарадиш! Е, толико ја дам на вечеру, јер сам способан као и председник Александар Вучић, а ти цркни од зависти олошу један!“ Репац се касније бранио да није баш све тако било, да му је то подметнуто, али је, без обзира на све, прича занимљива, јер отвара једно друго питање: ко представља локалне самоуправе у Србији, какви су то људи, колико новца прелази преко општинских и градских рачуна и како је Вучић прибегао контроли новца који долази из локалне самоуправе у републичку касу? Коме, како и на који начин га дели као да је египатски фараон? Нови Закон о финансирању локалне самоуправе усвојен је пре непуних две године, тачније, 7. октобра 2016. и то на притисак Међународног монетарног фонда (ММФ) који је између осталог изричито захтевао да се у Србији, од укупних пореза на зараде који се исплаћују локалним самоуправама, уместо дотадашњих 80 одсто, градовима убудуће остави 77 одсто, а општинама 74 одсто, док се Београду уместо 70 одсто одобрило да задржава 66 одсто. Наравно, овај закон данас нико не примењује, него је одмах након његовог доношења, на сцену ступила ��Вучићева доктрина“ о „слободном протоку капитала“, али само кад је његова странка у питању. Јасније речено, новац који је зарађен у локалној самоуправи не задржава се у њој већ иде директно у републичке фондове, где Вођа одлучује колико ће коме дати, баш као у доба отоманског феудализма. За само годину дана, дакле, од 1. јануара 2017. до 1. јануара 2018. године, Вучићев режим извукао је из градова и општина Србије, близу пет милијарди динара (од градова 1,3 милијарди динара, од општина 1,6 а од Београда 1,9). Тадашња министарка за државну управу и локалну самоуправу Ана Брнабић била је задужена од стране ММФ да се овај посао што пре обави. Уместо тога, она је у међувремену унапређена у председника владе, Вучић у председника државе, а новац из локалних самоуправа и даље контролише само један човек и његова странка. Вучић најпре отима новац локалним самоуправама, а онда им га, као милост, на кашичицу удељује по неким својим личним критеријумима. Како то све у пракси изгледа говори и случај мале општине Петровца на Млави, који према Вучићевим „трансферима средстава“ добије три пута више новца од Пожаревца! Како је могуће да преко рачуна вечно сиромашних Сјенице и Тутина прелази близу милијарду динара (Тутин чак 466 милиона, а богати Сомбор добија тек 381 милион динара!) Одговор је врло једноставан: Вођа узима, Вођа даје! Он „дели“ као милостињу. Колико је дрзак и бахат, говори и податак да је чак је и у званичним извештајима забележена „додела средстава без критеријума“ у висини од 40 милиона евра, пред крај прошле године. Ова одлука Владе објављена је у последњем Службеном гласнику са штурим образложењем да је реч о „подршци локалној самоуправи“ (баш тамо где је „подршка“ најпотребнија, код Вучићевих напредњака) и да су прослеђена средстава из буџетске резерве. Дакле, без икаквих образложења, чак 76 од 120 јединица локалне самоуправе добило је овај ванредни новац, а није било јасно за које намене! Средства буџетске резерве већ годинама представљају својеврсан извор новца који се дели за различите намене локалним самоуправама упркос чињеници да сви градови и општине добијају средства која су ми опредељена годишњим буџетом. Никада грађанима није објашњено ни по којим критеријума, нити за које намене се овај новац из централног буџета ставља на располагање локалним самоуправама. Невероватно звучи, али само за неупућене у механизам државне пљачке: данас финансијска средства из текуће буџетске резерве локалне самоуправе могу да троше без сагласности градске скупштине и информисања јавности! Одлуку о томе на који начин ће републички буџет бити трошен наредне године, доносе народни посланици гласањем о Законом о буџету. Међутим, буџета који се не распоређује унапред зове се буџетска резерва и она се користи за одређене намене током целе буждетске године. На који начин је извршна власт, односно Влада, користила средства резерви јавност и грађани сазнају тек на крају године када се подноси завршни рачун целокупног буџета. По неком неписаном правилу, општине добијају финансијску „подршку“ пред крај године. Поједине локалне самоуправе су у децембру 2017. године овај новац давале локалним спортским клубовима или плаћали сумњиве тендере за изградњу спортских хала и базена. У 2016. години, када су одржани редовни локални избори у Србији, из текуће буџетске резерве, као помоћ за „одржавање текуће ликвидности“, појединим локалним самоуправама је уплаћено више од две милијарде динара (а, новац за такозвано „одржавање текуће ликвидности“ био је чиста корупција за коју је свако у ланцу догађаја могао добити кривичну пријаву!). Тај износ је у 2017. години, био скоро исти. За непуних десет година, градовима и општинама у којима је руководила владајућа секта, дато је преко 100 милиона евра без могућности контроле. Локална самоуправа у Србији, тамо где су напредњаци на власти, неправилно је обрачунавала коефицијенте за плате, минули и прековремени рад, па је исплаћено више новца него што је законом дозвољено, није вршила контролу трошења средстава додељених на јавним конкурсима нити је тражила њихов повраћај иако су потрошена ненаменски. Градови и општине у Србији предмет су болесне пљачке коју спроводи напредњачка хорда под командом Александра Вучића и његових локалних рачунополагача. Вучић уцењује све градоначелнике који нису чланови СНС (али у последње време и оне којима „добри иде а чланови су његове странке), преко ресорних министарстава, ускраћује им новац из буџета, опструише кредите и донације, а онда их оптужује за нерад и неспособност. На видику је потпуни банкрот и неизбежно пропадање највећих српских градова и општина потпуно су сахранили сваку наду да ће ико из ове генерације жив дочекати некакав бољитак. Ништа се није променило од јуна прошле године, кад је постало јасно да градови и локалне самоуправе у Србији дугују око милијарду евра, а касне у плаћању доспелих обавеза од 300 милиона евра, што укупно чини четири одсто бруто домаћег производа (БДП) те да проблеми локалних самоуправа угрожавају јавне финансије Србије и коче привредни раст. Јасно је да ће до краја марта месеца 2018. године, овим темпом бити потопљене државне финансије. Реч је о скоро две милијарде евра. Велика средства из буџета (углавном од новца узетог локалној самоуправи) одливају се на субвенције, годишње најмање милијарду евра (само у РТБ Бор одлази 200 милиона евра), Истовремено, локалној самоуправи, даје градовима и општинама у Србији, недостаје око 250 милиона евра за инвестиције у локалну инфраструктуру, водоводе, канализацију, прераду отпада и сличне горуће потребе. Београд и Нови Сад канализацију испуштају у Дунав, јер немају централног пречишћавача. Вучићеви напредњаци годишње дотирају Градско саобраћајно предузећа Београд са 100 милиона евра. У сталној егзистенцијалној драми се налазе највећи градови: Београд, Нови Сад, Ниш, Крагујевац…), а Вучић и његови мафијаши галаме са свих телевизија да ће Србија постала „земља кранова“, да се гради као никад у историји! Једног дана тврди да пара нема (и заиста нема!), а већ другог да пара има, да Србија „одлично стоји“! Заиста, како преживети његову шизофренију? Његов градоначелник Синиша Мали, као дрогиран понавља свакодневно реченицу да је Београд „изашао из кризе“, да је отплатио дугове претходне власти, да новца има, да се „метропола шири у свим правцима“. А, само главни град Београда, на чијем челу се налази овај опасан хохштаплер, носи 70 одсто јавног дуга свих српских локалних самоуправа! Како је дозвољено задуживање локалних самоуправа до 50 одсто текућих годишњих прихода, већина општина у Србији је то испунила, па је просек њиховог јавног дуга 26 одсто (укључујући и Београд). Међутим, у случају Београда јавни дуг је само у 2015. години (кад је почело дивљање са „арапским инвестицијама“) нарастао на 178 одсто дозвољеног јавног дуга, који је, статистичким играма „расподељен“ на све остале локалне самоуправе. А, истина је да та већина локалних самоуправа у Србији (дакле, без Београда) скоро уопште и не учествује у подизању јавног дуга! Вучићев централизам, тачније његова диктатура, довела је до директног сукоба локалних заједница са „централом“ државе, дакле, странком која влада и њеним Вођом. Дошло је доткле да свака општина или град у унутрашњости Србије настоји да потроши што више новца за што краће време, како не би пре њих стигла дуга рука Александра Вучића и отела им и оно што им припада. Режимско насиље и брутална пљачка, довели су свакога ко мисли својом главом да се запита да ли је стварност оно што својим очима виде или оно што им Вођа и његови кажу? Министар државне управе и локалне самоуправе Бранко Ружић, добро дресирани демагог, ових дана упорно тврди да неће бити банкрота те да ће до краја 2018. године у систему локалних самоуправа бити 100.700 запослених, подсетивши да је 2013. године та квота била 123.800. Поводом реалне могућности да ће у једном скорашњем периоду дугови локалних самоуправа потопити државне финансије, Ружић је хладнокрвно рекао да су „…подаци о којима се говори кристално јасни у погледу рецидива не��их ранијих времена и поступака…“ и додао још и ово: „…Ако говоримо о преко милијарду евра дуга и 300 милиона евра доспелих обавеза које се још увек не сервисирају, то се свакако не може решити ад хок. Важан је системски приступ читаве владе, полуге постоје, пре свега у Министарству финансија…“ Дакле, ако се Ружић добро договори са Душаном Вујовићем (а овај са Вучићем), онда ће нека тактика одлагања обавеза бити настављена. Све док се у марту месецу не деси оно што је неизбежно: тотални колапс финансирања локалних бирократија. Упркос најавама оваквог сценарија, Ружић опет наступа речником Александра Вучића па каже: „…Уколико ме питате да ли ће бити банкрота, сигуран сам да не!“ Али, чак и он зна да у појединим општинама и градовима постоји између 15 и 17 јавних предузећа у којима се врши такозвано партијско запошљавање и које се појављује као рђа која нагриза саму суштину живота у тим срединама. Да би било јасније како ресорни министар гледа на ову ситуацију, треба само пажљиво прочитати и ову његову изјаву: „…Тај степен неодговорности је недопустив и у сваком случају ако гледамо да системским приступом решимо овај проблем, онда морамо да сагледамо и потенцијале моделе и могућности како то разрешити, али не сматрам да је толико алармантан ситуација да би нешто било доведено у стање деструкције“. Чак и према званичним подацима, од 2013. године па све до данас, број запослених у системима локалних самоуправа био је 123.800 запослених, а режим обећава да ће да до краја 2018. године то бити сведено на нешто више од 100.000. Ако знамо (а, подаци о томе су јавно доступни) да у државној управи ради око 450.000 људи, онда је и број запослених у системима локалних самоуправа, барем два пута већи него онај који Ружић приказује. На православну Нову годину, 14. јануара, новинска агенција Тањуг је емитовала вест да је Министарство државне управе и локалне самоуправе издвојило је за 2018. годину 320 милиона динара за развој јединица локалне самоуправе у Србији, што је чак тридесет пута више новца него што је исплаћено прошле, 2017. године, а званично објашњење због исплате више новца за локалне самоуправе је да ће се тако „сви делови Србије равномерно развијати и отварати нова радна места“. Истина је само то да ће тај новац доћи у руке некаквих локалних „инвеститора“ из Српске напредне странке и у руке појединих приватних фирми из неколико страних држава, а понајвише из Турске. Да је то тако, види се и по „расподели“. Наиме, 80 одсто тих средстава биће уложено у маглу и дим: израду такозваних инфраструктурних пројеката, увођењу електронске управе, ИТ сектора и развој туристичких манифестација! Формиран је чак и посебан Правилник о кориштењу тих средстава (да се Вођи, не дај боже, не изгуби неки динар или евро!) а главни човек за праћење тока тог новца је Бојан Стевић, некадашњи ситан чиновник из Лазаревца, школован за некаквог „менаџера“ на приватном универзитету „Унион“, а сада је државни секретар у Министарству државне управе и локалне самоуправе. „Занат“ је научио у ЕПС-у, продајући маглу на мало нижем нивоу него што то сада ради. Ружић „нема визију“ шта значи банкрот! Само подгојени режимски функционер Бранко Ружић, садашњи министар државне управе и локалне самоуправе, могао је да изјави нешто овако: „…Ја, као левичар и човек који се залаже за солидарност, али и за одговорност, сматрам да би било погубно да се прогласи банкрот било које локалне самоуправе. Али, то не значи да било ко има право да не спроводи оно што Влада наложи. Питање је како наћи полуге да се систем уведе у ред. Иначе, немам визију шта би банкрот значио, то није фирма где је то предвиђено као модел…“ Невероватно звучи његов предлог о „више модела“ према којима може да се поправи финансијско стање градова, те његов „закључак“ да је најважније да се не укину „сервиси“ који су грађанима потребни (каже Ружић између осталог: „…Ако неко као Смедеревска Паланка дугује за струју три године, то не значи да можемо да искључимо струју школама, болницама, водоводу…“). А, како би се грешни грађанин провео да не плати струју три године, добро је познато из примера о ужасном терору комуналних предузећа који је завео Александар Вучић, а спроводе гмазови какав је Бранко Ружић. Политиколог (Б. Стојановић), анализирао је поменути Ружићев „осврт“ на следећи начин: „.. .1) Неке раније власти су криве за дугове због својих партијских интереса; 2) Али се он залаже за солидарност и одговорност и (не)разуме шта би значио банкрот; 3) Оваква ситуација захтева да Влада „наређује“. Они („старе власти“ су криве), а ми смо солидарни и решићемо проблем, али захтевамо већи утицај. Више елемената популизма и ауторитарности у само две реченице. Подела друштва на корумпирану елиту (старе власти које су биле нерадници, трошаџије, све у личном и партијском интересу) и поштене нове власти које воде рачуна о услугама за грађане и представљају се као њихов заштитник…“ Чињеница је да градови и локалне самоуправе у Србији дугују око милијарду евра и касне у плаћању доспелих обавеза у вредности од 300 милиона евра, што укупно чини четири одсто бруто домаћег производа (БДП) Србије, али, како Ружић у себи ��ероватно размишља: нећемо ваљда те угодне страначке заветрине да рушимо! Никола Влаховић / Магазин Таблоид

Хоће ли локалне самоуправе у Србији масовно банкротирати до краја марта? Паника у тамном вилајету На видику је потпуни банкрот и неизбежно пропадање највећих српских градова и општина у којима су вишеструко опљачкани и преварени грађани потпуно сахранил

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Реформа правосуђа – политички хит http://ift.tt/2DQiSOB, Реформа правосуђа – политички хит Реформа правосуђа постала је у Србији јарац за разбијање капије њене уставне тврђаве. Као и све друго важно и неважно у овој земљи, ово је ексклузивно најавио тадашњи председник Владе а потоњи шеф држав��. Негде у пролеће 2016. године он је обавестио јавност Србије да је завршен рад на Акционом плану за поглавља 23 и 24 и да по том документу Србија има да промени свој Устав у делу о правосуђу до краја 2017. године. Ни тада ни од тада нико из правничке струке није реаговао на ову преку одлуку, као да ју је донео сам свевишњи. Можда и зато што су многи помислили да се свевишњи не налази у земљу него у иностранству, па ако хоћемо у Европску унију, онда нам није домаћи устав oпштеобавезујући документ, него су то Преговарачки оквир ЕУ и њему усаглашени акциони планови. Данас знамо да је планирани рок прекорачен, али у текућој години Устав Србије сигурно ће бити промењен, јер Брисел више неће гледати кроз прсте. Послушна Влада, десетковано судство и ентузијастични НВО сектор делују као идеална комбинација за нови залет који ће овог пута сигурно исходити успехом. Сада знамо да ће Устав бити промењен, али не знамо да ли ће правосуђе бити реформисано. То је ипак мало већи залогај. Зашто се у реформу правосуђа мора ићи преко уставних промена, и зар се раформа не би могла обавити законским путем? На ово питање постоји једноставан формални одговор: зато што је сврха реформе промена начинa бирања судија, а то је уставна материја. Ако се, пак, питамо о дубљој сврси реформе, онда долазимо до супстантивног питања о независности судства, што је, дакако, и уставна категорија. Али, наводно, начин на који Устав оквирно регулише ово питање онемогућава довољне гаранције независности, па га зато и треба мењати. Домаћи ентузијасти промена заједно са менторима из Брисела тврде да је утицај политике, тј. извршне власти, недопустиво велики на избор судија и тужилаца и за то налазе узроке у уставним решењима. Треба, дакле, из поступка избора искључити сваки утицај Владе и тиме елиминисати главног политичког чиниоца у избору судија. Овај приступ делује на први поглед чудно, будући да по Уставу највећу улогу у избору судија имају Скупштина и компетентна судска тела као што су Високи савет судства и Државно веће тужилаца. Скупштина одлучује само о првом избору судија и то на предлог Високог савета судства. Она, додуше, бира и осам од једанаест чланова оба тела која су надлежна за избор и разрешење делујућих судија и тужилаца. Влада овде, по уставу нема директног приступа, сем што је један од чланова ових тела министар правде по функцији. Али, критика активног ��ела правничке струке и добро организованог НВО сектора овим поводом тиче се начина како функционише српски парламентаризам. По њим, Скупштина је само проточни бојлер за изборне листе кандидата за судије – по Уставу, понављам само за њихов први избор – и за кандидате за Високи савет судства и Државно веће тужилаца. Свеједно што Супштина бира, утицај који Влада врши на бројно и политички компактну скупштинску већину је одлучујући. Све ово је тачно, али ипак постоји празнина у оваквој аргументацији. Прво, подређеност парламента извршној власти није карактеристика српског, него европског и светског парламанетаризма најмање у последњих пет деценија. Разуме се да је и у случају правосуђа циљ да се утицај владе на парламент што више смањи. Тиме би се избегло начелно лошије решење – да се преко евентуалног избора судија и тужилаца само посредством њихових изборних тела ова грана власти учини неодговорном. Друго, када је реч о домаћим приликама, пут Србије у ЕУ ствара један унутрашњи политички парадокс, који се може овако описати: Србија је, по званичним мерилима ЕУ, њене Комисије и њене бирократије, на неповратном путу у ЕУ тек од 2012. године. Цена тог пута јесте унутрашњи режим Србије, који смо у једном претходном посту назвали плебисцитарна дикт��тура, али Унија је спремна да зажмури пред овом чињеницом, јер је управо тај и такав режим гаранција за признавање независног Косова. Као што добро знамо, признање независности Косова је апсолутни услов Србији да уопште опстане на путу за ЕУ. Ако је то политички оквир који колатерално омогућава енормни политички притисак (читај: притисак Владе) на судство, онда се он мора трпети. С друге стране, Унија ће, као што сада чини, асистирати у пословима реформе правосуђа, посебно подстакнута приликом да се то учини преко уставних промена. И ту она налази заједнички језик са делом правничке струке и хиперангажованим НВО сектором. Уосталом, не осећа се Унија кривом што се новија српска елита заљубла у ЕУ а добили Вучића. Разуме се, ми данас не знамо какве ће конкретно бити уставне промене и који ће поступци заменити садашње уставне процедуре о избору судија. (Министарка правде управо је најавила објављивање нацрта амандмана). Пратећи иступања моћног антиуставног лобија, општа идеја је да се избор судија обавља унутар цеха. Томе су склоне и Комисија ЕУ и Венецијанска комисија, а сви су убеђени да је ово најбољи начин да се српско правосуђе најзад и дефинитивно ослободи политичких притисака. Ако је то циљ, онда је грешка вишеструка: Већ смо рекли да данашњи Устав Србије оставља само мали простор за утицај Скупштине, а готово никакав за утицај Владе на избор судија. Устав по себи не може избећи праксу његовог кршења и то зависи искључиво од политичких прилика. Не видим да ће се оне битно променити после евентуалне промене устава. Идеја о апсолутној независности судства и судија од друге две гране власти (законодавне и извршне) негира суштину доктрине о (гранској) подели васти. Овде је реч о подели ради међусобне контроле три гране власти, при чему је судска по дефиницији више независна од друге две него друге две међусобно. Али, та њена релативна независност мора имати релацију према институту одговорности, који у међуодносима све три гране власти мора бити институционализован. Рецимо, посредством избора. Данас треба стално скретати пажњи на то да судство није удружење него управо једна од три гране власти. У режимима као што је данас Србија – плебисцитарна диктатура – структура моћи на челу са вођом увек ће наћи начин да утиче на судије и судство без обзира на слово у дух устава. То показује начин на који су уставне промене обзнањене (почетак овог текста) иако су се неки томе јако обрадовали. Вербални притисци високих државних функцинера на судове по доношењу пресуда су учестали, као да кажу – само ви мењајте, ако треба и ми ћемо помоћи. Ако нешто дубински одликује ову власт, то је њена готово савршена технологија. Нема уставне промене ни под диригентском палицом ЕУ коју ова власт неће претворити у средство своје владавине. Најзад, ако би српско правосуђе било апсолутно независно према извршној и законодавној власти, не значи да би то било и према неком другом центру моћи, рецимо унутар самог правосуђа, према привредно моћним иностраним и домаћим корпорацијама, или у односу на политичке притиске Брисела и Берлина са или без њихове правне трансформације у Венецији. Није ваљда да правни стручњаци Комисије ЕУ и Венецијанске комисије не уочавају контекст и последице тако крупног захвата као што су уставне промене ради ослобођења српског правосуђа од политичког притиска. Тешко да ће се оно суштински реформисати на овај начин и у оваквом српском и европском окружењу. Пре готово десет година када је у српском правосуђу направљен дар-мар, Комисија је у свом годишњем извештају за 2009. годину уредно забележила да је Србија остварила „напредак у реформи правосуђа“. Годину дана касније, када се видело да је тадашња власт кадровски онеспособила правосуђе, Комисија је умањила оцену, па је „напредак“ преформулисала у „мали напредак“. На то ју је терала не само околност да је преко својих правних стручњака кумовала ad hoc реформи реформе праводуђа(2010), него и општа политичка опортуност – у Србији по сваку цену треба подржати тзв. проевропске снаге. Са истим политичким подстицајем Комисија и данас подржава проевропске снаге другог таласа на истој теми – рефома правосуђа. Она се, као и 2009. и 2010. спроводи као политичка кампања и пева као хит године. Украто, унутрашњих суштинских разлога за уставну измену правосуђа нема; разлози су везани за процес европских интеграција Србије, који је са становишта декларисаних циљева сасвим магловит. Али, тај процес излаже Србију једном парманентном несистемском стању, тако да последњи живи елемент тог система – њен устав – треба уклонити као непотребну организациону сметњу. Правосуђе је тек почетак.

Реформа правосуђа – политички хит Реформа правосуђа постала је у Србији јарац за разбијање капије њене уставне тврђаве. Као и све друго важно и неважно у овој земљи, ово је ексклузивно најавио тадашњи председник Владе а потоњи шеф …

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Ко ће заменити Велику пропаганду лажи: Мице одлазе, Цице долазе? Организованост резервног ешалона медијских удворица, полуписмених апологета и љигавих медиокритета, који не режи на Вучића, већ на оне који га критикују, представљајући себе европејцима, који поштују “новинарски кодекс“ и етичке норме, довели су јавност у Србији у стање обармрлости и безнађа, што је и био циљ диктатора и његовог режима. Треба их добро упамтити, јер ће сви они, већ сутра, кад садашњи Вођа падне, бити спремни да служе свакој новој власти и режиму. Неће стићи ни скинуте гаће да обуку.Они нису ментално способни, а ни профсионално, да на критичан начин оцењују рад носилаца јавне власти, да прате рад институција, да износе нове идеје, мишљења о првацима разувоја друштва. Они знају само да служе. Они су спремни да замене кључне људе из Велике пропаганде лажи. На процесу ратним злочинцима у Нирнбергу судило се и Хитлеровој пропагандној машинерији, као важном фактору који је нацисте довео на власт и увео Немачку у светски рат, у којем је животе изгубило неколико десетина милиона људи, а о материјалним разарањима се још нису ни свели коначни рачуни. Већи број уредника и издавача новина осуђено је на смрт и на дугогодишње затворске казне. Они који су из Вашингтона, одлучивши да замене режим Бориса Тадића, као килавог, компромитованог и корумпираног, а неспремног да беспоговорно извршава дата им обећања, одабрали Александра Вучића, као човека најнижих моралних особина, псећи оданог газдама, немилосрдног према грађанима Србије, бруталнијег од свих диктатора које су доводили у латино-америчким и афричким државама. Његова злодела подстакла је и величала Велика пропаганда лажи, коју су чинили државна телевизија РТС, програми ТВ Пинк-а, Студио Б, ТВ Хепy и листови Политика, Вечерње новости, Информер и Блиц. Уствари, из тог крда издвајао се само дневник Данас, двонедељник Сведок… Вучићева Велика пропаганда лажи је, уствари, ауторско дело Слободана Милошевића. Подржан од западних центара моћи као “човек мира на Балкану“, Милошевић је ставио под контролу државну телевизију и радио, дневне листове Политика, Експрес политика, јавна гласила у покрајини Војводини…Осећајући се потпуно сигурним, док је Србија била у рату са окружењем, Милошевић је дозволио деловање независних медија, попут Српске речи, Времена, Наше Борбе, Недељног и Дневног Телеграфа, радио станица Б 92, Индеx и НТВ Студија Б, који су имали широку публику, велику гледаност, слушаност и велике тираже, а имали су и одличне новинаре, које Милошевићев режим није могао корумпирати, већ је неколико хиљада новинара који га нису следили, отпустио са посла, а најбруталнију чистку спровео је на РТС-у и ТВ Војводина Милорад Вучелић, данас директор недељника Печат и главни уредник Вечерњих новости. Када је почела изолација Милошевићевог режима, након окупације Космета од стране НАТО алијансе, он се вратио унутрашњој тиранији. Зато му је послужио министар информисања Александар Вучић који је затворио Дневни Телеграф и недељник Европљанин, отео Студио Б од акционара, привремено угасио Б 92, Нашу Борбу, Глас јавности… Падом Милошевића, очекивала се лустрација и извођење пред судска већа сурових Милошевићевих медијских сатрапа Милорада Вучелића и Жељка Митровића. Добар број новинара, који су радили у Времену, Нашој Борби, Гласу Јавности и Студију Б нашао се у чуду доласком Ђинђића на власт. просто нису могли, преко ноћи, да почну да снажно критикују нове ДОС-ове власти, које су својим писањем довели на власт. Нису се снашли и уздржавали су се и од апологије и од критике. Али, имао је онога ко то хоће. Неколико сати након што је замрачен екран РТС-а и ТВ Пинка, појавио се хохштаплер Млађан Динкић који је, самоиницијативно, помиловао Митровића, разулареног Мириног медијског батинаша. Само два дана касније, Митровић је на ослобођеном Студију Б држао вакеле новинарима који су животе заложили за обарање Милошевића с власти. Ником са Пинк-а није смео бити ни увређен. Већи број новинара који су били у ДС-у и другим ДОС странкама маргинализовани су и нове власти су се с њима сурово обрачунале, а најбољи ��ример је Марко Јанковић, водитељ на ослобођеном Студију Б, који је био један од 13 оснивача Демократске странк��, али је суспендован и отпуштен након што је код њега, неколико дана уочи устоличења Зорана Ђинђића, код њега гостовао новинар Милован Бркић, који је, на опште запрепашћење јавности, упозорио да Милошевићем систем није смењен, већ су се на власти замениле елите! На дан када је запаљена РТС, синдикат новинара Политике је, након што је тадашњи директор Драган Хаџи Антић изашао на споредни излаз, објавио да “преузима дневни лист Политику и издања Политике“. А, само дан раније исти новинари су величали Милошевића! Били су то тешки дани српског новинарства, у којем су, под Ђинђићевом шапом, многи медији трајно уништени, најбољи новинари протерани из професије, а фукаре, попут Митровића, постале опет јунаци и слуге новим властима. Ђинђић је, ипак, толерисао дневни Национал, који је био његов жестоки критичар, са тиражом од преко 100.000 примерака (одговорни уредник је био Предраг Поповић). Под Борисом Тадићем, који није имао Ђинђићеву харизму, због вишестраначја, новине су се на неки начин опоравиле. Покренут је дневник Данас, лист Глас јавности се опоравио, покренут је дневник Курир, па Магазин Таблоид. Вучићева диктатура је најдиректније поробила медије. Прво је Жељко Митровић гурнут у дугове, које годинама не враћа, Предраг Ранковић Пецони је своју усрану Хепy телевизију предао на услугу Вучићу без накнаде, РТС је морао да телали како Вучић каже, тако што је, сада покојни Александар Тијанић, за велике паре, а реч је о милионима евра које је делио са имењаком, величао политику напредњака, које је лично презирао. Најтеже су прошле Вечерње новости, на чије је чело Вучић довео свог пријатеља Ратка Дмитровића, преко чијег листа „Аргумент“ је најављивао коме ће се осветити, док је био радикал. Већина медија из Велике пропаганде лажи су у банкроту, Вучић плаћа само главне уреднике и кључне новинаре, осталу су пролетери без плате и радног стажа! Хоће ли падом Вучићевог картела Велика пропаганда лажи да се угаси сама од себе, или ће је преузети нове власти? Хоће ли пред кривична већа бити изведени Жељко Митровић, Ратко Дмитровић, Миломир Марић, Ивана Вучићевић, Ненад Шљ. Стефановић, Драган Ј. Вучићевић…? Да ли је новинарство у Србији уништено за дужи период? Да ли је иза Вучића остала резервна постава љигаваца и фукара које ће наставити да глорификују нове власти, на исти начин како је Велика пропаганда лажи величала Вучићева злодела. Несрећа српског новинарства је незалечива. Независно удружење новинара држи једна мала група маргиналних новинара, без талента, знања и контаката. Сада је на челу НУНС-а извесни Славиша Лекић. Неки га још памте као бивше�� мужа некадашње новинарске звезде Бојане Лекић, одличне новинарке Студија Б и Б 92, која је у време ДОС-а била главни уредник РТС-а, а када је смењена прешла је за уредника Карићеве БК Телевизије, претходно узевши 50.000 марака, колико је износила Богољубова награда. Славиша Лекић је после 5. октобра паре за штампање двомесечника „Статус“, који се продавао у 500 примерака добијао од Владимира Бебе Поповића. Колико је дрвећа посечено да би се штампао овај луксузни двонедељник, пун хвалоспева о Беби Поповићу и бесплатних огласа? Као актуелног новинара-истраживача, Славише Лекића се, такорећи, нико жив не сећа. Али, он је данас на месту на којем се налазио доскора Вукашин Обрадовић, власник недавно угашених „Врањских новина“. Господин Обрадовић је био под истрагом Тужилаштва за ратне злочине, које се бавило новинарима и њиховом извештавању са ратишта. Вуле је тада радио као, дописник „Политике експрес“ са ратишта. Врањанци памте Обрадовића као беспризорног типа који је покренуо „Врањске новине“ парама Албанаца из Бујановца и Прешева. Добио је милионе од локалне власти и донатора из иностранства. Лист се продавао у 600 примерака, али ако му тираж није растао, јесте конто. Како сада Врањанци схватају и јавно говоре, Вуле је добро обавља свој задатак, за шта је, напокон, и био добро плаћен. Ударио је он својим новинама на највиша свештена лица, на најбоље привреднике, на најбоље руководиоце, на најбоље лекаре, на најбоље уметнике, на песнике, на најпоштеније жене, на најбоље судије и још многе који нешто вреде у граду у коме се родио. Кажу Врањанци да им је Вукашин Обрадовић нанео више штете него сви окупатори до сада заједно, и да до сада нико није успео да отера толики број људи као досадашњи председник НУНС-а. Вукашинове „Врањске новине“ ове године су добиле 1,7 милиона динара од Владе Србије, а онда је он, због дугова, угасио лист, јер је новац стављао себи у џеп. А, био је чест гост код Ксеније Вучић, у њеним суманутим месијама у којима је углавном оштро критиковао сам Магазин Таблоид. Досије о господину Вукашину Обрадовићу, утицајном руководиоцу и миљенику НУНС-а, Магазин Таблоид је објавио под насловом „Еј, дође време да Вулету крене“ (број 331). Дакле, господин Обрадовић се препоручује новим властима за прљаве послове. Новим властима ће се, као што се спрема, као велика нада независног новинарства понудити и госпођа Оља Бећковић, којој се прави имдиж прогањане новинарке! Да подсетимо, госпођа Бећковић има недељну колумну у Блицу, недељни интервју и НИН-у и ��рима преко 3.000 евра месечно! Још хиљаду убере од прихода које РТС плаћа ТВ Мрежи, продукцијској емисији чији је она један од сувласника. Толико о њеној угрожености, ако се зна да су и РТС и Блиц најрежимскији медији. А, госпођа Бећковић је за новинарство изгубљен случај. Без икаквих контаката са изворима информације, без образовања је. У својој емисији Интервју гледалаца за 15 година имала је укупно 52 госта! Толико је по њеном мишљењу Србија имала људи који су имали шта да кажу! О, њеној некултури, непристојности и незнању, говори и чињеница да је са својим гостима разговарала углавном рукама и обраћала им се са “Ти“. Као “велики опозиционари“ и „велики новинари“, истакле су се и доскорашње уреднице ТВ Војводине, које су прешле са ТВ Б 52. Бивши председник Извршног већ Војводине, Бојан Пајтић је, за време своје владавине на ТВ Војводину довео Тању Јордовић са ТВ Пинка (позната по реченици – „…Режијо пуши курац!“), Даницу Вученић, Санду Савић и извесног Игора Божића, а по директном налогу врха ДС-а. Ова група је имала астрономска примања, у односу на плате у Србији. Месечно су добијали од 250 па до чак 400.000 динара, а да притом, неки од њих нису честито ни крочили у ову телевизијску кућу. Променом власти напустили су РТВ Војводина, зарадивши велике паре, незамисливе за најбоље новинаре истраживаче! Ударна песница Коштуницине владавине дневником „Политика“ била је Љиљана Смајловић, коју је по истеку мандата заменио Драган Бујошевић, а она се уселила у Удружење новинара Србије, као председница УНС-а Када је Вучић почео да монтира истрагу за убиство Ћурувије, Љиљана Смајловић га је подржала на најпрљавији начин, вређајући његову супругу Бранку Прпу, јер је она, као једини сведок убиства, тврдила да Мирослав Курак није убица. Смајловићка ју је оптужила да „измишља трећи метак“ како би компромитовала истрагу и спречила подизање оптужнице. Чак је тврдила да је Прпа опљачкала Ћурувијину децу, отела им стан, стари телевизор, шерпе и лонце.., што је било заиста мизерно. Поново је била и Вучићу омиљена уредница, са месечном платом од неколико хиљада евра. Уочи истека мандата дала је оставку, јер се прерачунала, уверена да ће Вучић, коме није излазила из панталона, хвалећи преко „Политике“ све Вучићеве лудорије. Данас га опрезно критикује, очекујући да поново истрчи на терен као нова – стара уредница „Политике“! Усменим новинарима који су концентрисани у НУНС-у, а у импресуму су недељника „Време“, требало би посветити више простора. Неки од њих су без икакве писмености, образовања, али су подрепаши. Међу тим Моникама Левински нарочито се истиче извесна Јована Глигоријевић, помоћница Драгољуба Жарковића, главног и одговорног уредника овог недељника, који се прода у 3.250 примерака. Организованост овог резервног ешалона, који не режи на Вучића, већ на оне који га критикују, представљајући се као европејци, који поштују “новинарски кодекс“ и етичке норма, треба да нас забрине. Јер ако оду ове Мице из српског новинарства, падом Вучићевог картела, замениће их Цице, које су такође спремне да служе свакој власти и режиму. Десет начина на који диктатор преко медија држи грађане у покорности (Ноам Чомски) 1. Преусмеравање пажње: пажња јавности преусмерава се са важних проблема на неважне. Јавност се претрпава небитним информацијама, да људи не би размишљали и да се не би посветили разумевању света. 2. Стварање проблема: метод „проблем-реаговање-решење“. Ствара се проблем, да би део јавности реаговао на њега. На пример: изазива се и преноси насиље, да би јавност лакше прихватила ограничавање слободе, економску кризу – да би се на крају оправдало рушење социјалне државе. 3. Поступност промена: да би јавност пристала на неку неприхватљиву меру, промена се уводи постепено, „на кашичицу“, месецима и годинама. Мере, које би изазвале отпор уколико би се извеле нагло, спроводе се тактиком малих корака. Свет се временом мења, а да притом већина људи и нема свест о променама. 4. Одлагање: начин да се јавност припреми на непопуларне промене је, да се оне најављују унапред. Људи не осете сву тежину промена, јер се привикавају на саму идеју о промени. А и „заједничка нада у бољу будућност“ олакшава прихватање. 5. Употреба дечијег језика: кад се манипулатори одраслима обраћају као деци, тада јавност потискује своју критичку свест и порука има снажније дејство.Овај механизам користи се и приликом рекламирања. 6. Злоупотреба емоција: Користи се за ометање разумног расуђивања. Критичку свест замењују емотивни импулси (бес, страх). Употребом емотивног реаговања омогућава се приступ несвесном, па је могуће сугерисати идеје, жеље, бриге, бојазни или принуду, или изазвати одређено понашање. 7. Незнање: квалитет образовања нижих друштвених слојева се срозава, чиме се онемогућава приступ механизмима манипулације, а и да би се развијало што веће неразумевање између виших и нижих образовних слојева. 8. Величање глупости: јавност се подстиче да прихвата просечност. Људе убеђују да је пожељно („ин“, дакле, у моди) бити глуп, вулгаран и неук, док се паралелно изазива отпор према образовању, култури и науци. 9. Стварање осећаја кривице: убеђивање појединца да је искључиво он одговоран за сопствену несрећу, услед оскудног знања, ограничених способности, или недовољног труда. Тако несигуран и потцењен појединац, с осећајем кривице, одустаје од тражења правих узрока свог положаја и побуне против система. 10. Злоупотреба знања: брз развој науке последњих 50 година ствара провалију између знања обичих људи и владајуће елите која манипулише информацијама. Достигнућа разноврсних наука, и напредно знање о човеку „систем“ користи за манипулацију – а не на општу добробит човечанства. Три компјутерска програма у служби Вучићеве пропаганде Валтер Сваки активиста СНС-а је имао обавезу да инсталира софтвер назван „Валтер“ на свој уређај (компјутер и/илитакозвани паметни телефон) који се тако претвара у бота и контролише преко екстерног сервера. Софтвер је коришћен за давање позитивних или негативних гласова коментарима читалаца сајтова Блиц, Б92, Н1 и свих других који имају отворене форуме за коментаре читалаца… Интернет тим СНС подешава сервер који шаље ИД број коментара, заједно са атрибутом који показује да ли гласање треба да буде позитивно или негативно; софтвер онда локално решава команду, одлази онлајн и гласа на одређени начин. Ови процеси одвијају се без знања корисника уређаја. Како је софтвер могао самостално да извршава команде као што је посета сајтовима, врло је лако могао бити искоришћен за извођење хакерских напада, опет без знања особе која је инсталирала програм. СкyНет Почетком 2014. године, интернет тим СНС је користио програм по имену Скајнет, као злогласна вештачка интелигенција из филмског серијала Терминатор. Постоје две примарне функције које овај програм може да изврши. Пре свега, може да се користи за онлајн праћење активиста СНС-а који коментаришу на медијским сајтовима. Програм је инсталиран локално и има кориснички интерфејс са издвојеним текстовима који ће бити прокоментарисани (програм добија списак ових текстова са удаљеног сервера); активиста би онда требало да иде на одређен текст, постави коментар и копира га у кориснички интерфејс програма. Након тога, програм евидентира да ли је коментар објављен и, уколико јесте, обавештава корисника. На тај начин, интернет тим има јасну слику о количини уложеног рада сваког активисте. Софтвер потом рангира сваки коментар према различитим критериј��мима: коментари на неким веб страницама су вреднији него на другим; уколико коментар има граматичких грешака, добиће слабију оцену; што је дужи коментар, боље ће бити рангиран, итд. Овај програм обухвата Валтерове функције и такође може да гласа за аутоматски објављене коментаре: уз помоћ прокси сервера скрива прави идентитет уређаја који се користи за гласање или постављање коментара. Тврђава Трећи програм који је користио СНС интернет тим, а који је познат у јавности, зове се „Тврђава“. За разлику од своја два претходника, Тврђава је wеб апликација и не захтева посебну инсталацију. Ова апликација садржи готово исте функције као Скајнет, осим функције за коришћење ботова за нападе (јер није инсталирана локално). Да би користио овај програм, активиста мора да контактира одређени налог на Фејсбуку и затражи приступ; након што добије акредитацију за приступ, исту акредитацију може искористити да приступи порталу www.фортресс.рс. Интерфејс је сличан Скајнету, а функција је скоро идентична. Милица Грабеж / Магазин Таблоид

Ко ће заменити Велику пропаганду лажи: Мице одлазе, Цице долазе? Организованост резервног ешалона медијских удворица, полуписмених апологета и љигавих медиокритета, који не режи на Вучића, већ на оне који га критикују, п

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Ко ће заменити Велику пропаганду лажи: Мице одлазе, Цице долазе? http://ift.tt/2BiXbp6, Ко ће заменити Велику пропаганду лажи: Мице одлазе, Цице долазе? Организованост резервног ешалона медијских удворица, полуписмених апологета и љигавих медиокритета, који не режи на Вучића, већ на оне који га критикују, представљајући себе европејцима, који поштују “новинарски кодекс“ и етичке норме, довели су јавност у Србији у стање обармрлости и безнађа, што је и био циљ диктатора и његовог режима. Треба их добро упамтити, јер ће сви они, већ сутра, кад садашњи Вођа падне, бити спремни да служе свакој новој власти и режиму. Неће стићи ни скинуте гаће да обуку.Они нису ментално способни, а ни профсионално, да на критичан начин оцењују рад носилаца јавне власти, да прате рад институција, да износе нове идеје, мишљења о првацима разувоја друштва. Они знају само да служе. Они су спремни да замене кључне људе из Велике пропаганде лажи. На процесу ратним злочинцима у Нирнбергу судило се и Хитлеровој пропагандној машинерији, као важном фактору који је нацисте довео на власт и увео Немачку у светски рат, у којем је животе изгубило неколико десетина милиона људи, а о материјалним разарањима се још нису ни свели коначни рачуни. Већи број уредника и издавача новина осуђено је на смрт и на дугогодишње затворске казне. Они који су из Вашингтона, одлучивши да замене режим Бориса Тадића, као килавог, компромитованог и корумпираног, а неспремног да беспоговорно извршава дата им обећања, одабрали Александра Вучића, као човека најнижих моралних особина, псећи оданог газдама, немилосрдног према грађанима Србије, бруталнијег од свих диктатора које су доводили у латино-америчким и афричким државама. Његова злодела подстакла је и величала Велика пропаганда лажи, коју су чинили државна телевизија РТС, програми ТВ Пинк-а, Студио Б, ТВ Хепy и листови Политика, Вечерње новости, Информер и Блиц. Уствари, из тог крда издвајао се само дневник Данас, двонедељник Сведок… Вучићева Велика пропаганда лажи је, уствари, ауторско дело Слободана Милошевића. Подржан од западних центара моћи као “човек мира на Балкану“, Милошевић је ставио под контролу државну телевизију и радио, дневне листове Политика, Експрес политика, јавна гласила у покрајини Војводини…Осећајући се потпуно сигурним, док је Србија била у рату са окружењем, Милошевић је дозволио деловање независних медија, попут Српске речи, Времена, Наше Борбе, Недељног и Дневног Телеграфа, радио станица Б 92, Индеx и НТВ Студија Б, који су имали широку публику, велику гледаност, слушаност и велике тираже, а имали су и одличне новинаре, које Милошевићев режим није могао корумпирати, већ је неколико хиљада новинара који га нису следили, отпустио са посла, а најбруталнију чистку спровео је на РТС-у и ТВ Војводина Милорад Вучелић, данас директор недељника Печат и главни уредник Вечерњих новости. Када је почела изолација Милошевићевог режима, након окупације Космета од стране НАТО алијансе, он се вратио унутрашњој тиранији. Зато му је послужио министар информисања Александар Вучић који је затворио Дневни Телеграф и недељник Европљанин, отео Студио Б од акционара, привремено угасио Б 92, Нашу Борбу, Глас јавности… Падом Милошевића, очекивала се лустрација и извођење пред судска већа сурових Милошевићевих медијских сатрапа Милорада Вучелића и Жељка Митровића. Добар број новинара, који су радили у Времену, Нашој Борби, Гласу Јавности и Студију Б нашао се у чуду доласком Ђинђића на власт. просто нису могли, преко ноћи, да почну да снажно критикују нове ДОС-ове власти, које су својим писањем довели на власт. Нису се снашли и уздржавали су се и од апологије и од критике. Али, имао је онога ко то хоће. Неколико сати након што је замрачен екран РТС-а и ТВ Пинка, појавио се хохштаплер Млађан Динкић који је, самоиницијативно, помиловао Митровића, разулареног Мириног медијског батинаша. Само два дана касније, Митровић је на ослобођеном Студију Б држао вакеле новинарима који су животе заложили за обарање Милошевића с власти. Ником са Пинк-а није смео бити ни увређен. Већи број новинара који су били у ДС-у и другим ДОС странкама маргинализовани су и нове власти су се с њима сурово обрачунале, а најбољи пример је Марко Јанковић, водитељ на ослобођеном Студију Б, који је био један од 13 оснивача Демократске странке, али је суспендован и отпуштен након што је код њега, неколико дана уочи устоличења Зорана Ђинђића, код њега гостовао новинар Милован Бркић, који је, на опште запрепашћење јавности, упозорио да Милошевићем систем није смењен, већ су се на власти замениле елите! На дан када је запаљена РТС, синдикат новинара Политике је, након што је тадашњи директор Драган Хаџи Антић изашао на споредни излаз, објавио да “преузима дневни лист Политику и издања Политике“. А, само дан раније исти новинари су величали Милошевића! Били су то тешки дани српског новинарства, у којем су, под Ђинђићевом шапом, многи медији трајно уништени, најбољи новинари протерани из професије, а фукаре, попут Митровића, постале опет јунаци и слуге новим властима. Ђинђић је, ипак, толерисао дневни Национал, који је био његов жестоки критичар, са тиражом од преко 100.000 примерака (одговорни уредник је био Предраг Поповић). Под Борисом Тадићем, који није имао Ђинђићеву харизму, због вишестраначја, новине су се на неки начин опоравиле. Покренут је дневник Данас, лист Глас јавности се опоравио, покренут је дневник Курир, па Магазин Таблоид. Вучићева диктатура је најдиректније поробила медије. Прво је Жељко Митровић гурнут у дугове, које годинама не враћа, Предраг Ранковић Пецони је своју усрану Хепy телевизију предао на услугу Вучићу без накнаде, РТС је морао да телали како Вучић каже, тако што је, сада покојни Александар Тијанић, за велике паре, а реч је о милионима евра које је делио са имењаком, величао политику напредњака, које је лично презирао. Најтеже су прошле Вечерње новости, на чије је чело Вучић довео свог пријатеља Ратка Дмитровића, преко чијег листа „Аргумент“ је најављивао коме ће се осветити, док је био радикал. Већина медија из Велике пропаганде лажи су у банкроту, Вучић плаћа само главне уреднике и кључне новинаре, осталу су пролетери без плате и радног стажа! Хоће ли падом Вучићевог картела Велика пропаганда лажи да се угаси сама од себе, или ће је преузети нове власти? Хоће ли пред кривична већа бити изведени Жељко Митровић, Ратко Дмитровић, Миломир Марић, Ивана Вучићевић, Ненад Шљ. Стефановић, Драган Ј. Вучићевић…? Да ли је новинарство у Србији уништено за дужи период? Да ли је иза Вучића остала резервна постава љигаваца и фукара које ће наставити да глорификују нове власти, на исти начин како је Велика пропаганда лажи величала Вучићева злодела. Несрећа српског новинарства је незалечива. Независно удружење новинара држи једна мала група маргиналних новинара, без талента, знања и контаката. Сада је на челу НУНС-а извесни Славиша Лекић. Неки га још памте као бившег мужа некадашње новинарске звезде Бојане Лекић, одличне новинарке Студија Б и Б 92, која је у време ДОС-а била главни уредник РТС-а, а када је смењена прешла је за уредника Карићеве БК Телевизије, претходно узевши 50.000 марака, колико је износила Богољубова награда. Славиша Лекић је после 5. октобра паре за штампање двомесечника „Статус“, који се продавао у 500 примерака добијао од Владимира Бебе Поповића. Колико је дрвећа посечено да би се штампао овај луксузни двонедељник, пун хвалоспева о Беби Поповићу и бесплатних огласа? Као актуелног новинара-истраживача, Славише Лекића се, такорећи, нико жив не сећа. Али, он је данас на месту на којем се налазио доскора Вукашин Обрадовић, власник недавно угашених „Врањских новина“. Господин Обрадовић је био под истрагом Тужилаштва за ратне злочине, које се бавило новинарима и њиховом извештавању са ратишта. Вуле је тада радио као, дописник „Политике експрес“ са ратишта. Врањанци памте Обрадовића као беспризорног типа који је покренуо „Врањске новине“ парама Албанаца из Бујановца и Прешева. Добио је милионе од локалне власти и донатора из иностранства. Лист се продавао у 600 примерака, али ако му тираж није растао, јесте конто. Како сада Врањанци схватају и јавно говоре, Вуле је добро обавља свој задатак, за шта је, напокон, и био добро плаћен. Ударио је он својим новинама на највиша свештена лица, на најбоље привреднике, на најбоље руководиоце, на најбоље лекаре, на најбоље уметнике, на песнике, на најпоштеније жене, на најбоље судије и још многе који нешто вреде у граду у коме се родио. Кажу Врањанци да им је Вукашин Обрадовић нанео више штете него сви окупатори до сада заједно, и да до сада нико није успео да отера толики број људи као досадашњи председник НУНС-а. Вукашинове „Врањске новине“ ове године су добиле 1,7 милиона динара од Владе Србије, а онда је он, због дугова, угасио лист, јер је новац стављао себи у џеп. А, био је чест гост код Ксеније Вучић, у њеним суманутим месијама у којима је углавном оштро критиковао сам Магазин Таблоид. Досије о господину Вукашину Обрадовићу, утицајном руководиоцу и миљенику НУНС-а, Магазин Таблоид је објавио под насловом „Еј, дође време да Вулету крене“ (број 331). Дакле, господин Обрадовић се препоручује новим властима за прљаве послове. Новим властима ће се, као што се спрема, као велика нада независног новинарства понудити и госпођа Оља Бећковић, којој се прави имдиж прогањане новинарке! Да подсетимо, госпођа Бећковић има недељну колумну у Блицу, недељни интервју и НИН-у и прима преко 3.000 евра месечно! Још хиљаду убере од прихода које РТС плаћа ТВ Мрежи, продукцијској емисији чији је она један од сувласника. Толико о њеној угрожености, ако се зна да су и РТС и Блиц најрежимскији медији. А, госпођа Бећковић је за новинарство изгубљен случај. Без икаквих контаката са изворима информације, без образовања је. У својој емисији Интервју гледалаца за 15 година имала је укупно 52 госта! Толико је по њеном мишљењу Србија имала људи који су имали шта да кажу! О, њеној некултури, непристојности и незнању, говори и чињеница да је са својим гостима разговарала углавном рукама и обраћала им се са “Ти“. Као “велики опозиционари“ и „велики новинари“, истакле су се и доскорашње уреднице ТВ Војводине, које су прешле са ТВ Б 52. Бивши председник Извршног већ Војводине, Бојан Пајтић је, за време своје владавине на ТВ Војводину довео Тању Јордовић са ТВ Пинка (позната по реченици – „…Режијо пуши курац!“), Даницу Вученић, Санду Савић и извесног Игора Божића, а по директном налогу врха ДС-а. Ова група је имала астрономска примања, у односу на плате у Србији. Месечно су добијали од 250 па до чак 400.000 динара, а да притом, неки од њих нису честито ни крочили у ову телевизијску кућу. Променом власти напустили су РТВ Војводина, зарадивши велике паре, незамисливе за најбоље новинаре истраживаче! Ударна песница Коштуницине владавине дневником „Политика“ била је Љиљана Смајловић, коју је по истеку мандата заменио Драган Бујошевић, а она се уселила у Удружење новинара Србије, као председница УНС-а Када је Вучић почео да монтира истрагу за убиство Ћурувије, Љиљана Смајловић га је подржала на најпрљавији начин, вређајући његову супругу Бранку Прпу, јер је она, као једини сведок убиства, тврдила да Мирослав Курак није убица. Смајловићка ју је оптужила да „измишља трећи метак“ како би компромитовала истрагу и спречила подизање оптужнице. Чак је тврдила да је Прпа опљачкала Ћурувијину децу, отела им стан, стари телевизор, шерпе и лонце.., што је било заиста мизерно. Поново је била и Вучићу омиљена уредница, са месечном платом од неколико хиљада евра. Уочи истека мандата дала је оставку, јер се прерачунала, уверена да ће Вучић, коме није излазила из панталона, хвалећи преко „Политике“ све Вучићеве лудорије. Данас га опрезно критикује, очекујући да поново истрчи на терен као нова – стара уредница „Политике“! Усменим новинарима који су концентрисани у НУНС-у, а у импресуму су недељника „Време“, требало би посветити више простора. Неки од њих су без икакве писмености, образовања, али су подрепаши. Међу тим Моникама Левински нарочито се истиче извесна Јована Глигоријевић, помоћница Драгољуба Жарковића, главног и одговорног уредника овог недељника, који се прода у 3.250 примерака. Организованост овог резервног ешалона, који не режи на Вучића, већ на оне који га критикују, представљајући се као европејци, који поштују “новинарски кодекс“ и етичке норма, треба да нас забрине. Јер ако оду ове Мице из српског новинарства, падом Вучићевог картела, замениће их Цице, које су такође спремне да служе свакој власти и режиму. Десет начина на који диктатор преко медија држи грађане у покорности (Ноам Чомски) 1. Преусмеравање пажње: пажња јавности преусмерава се са важних проблема на неважне. Јавност се претрпава небитним информацијама, да људи не би размишљали и да се не би посветили разумевању света. 2. Стварање проблема: метод „проблем-реаговање-решење“. Ствара се проблем, да би део јавности реаговао на њега. На пример: изазива се и преноси насиље, да би јавност лакше прихватила ограничавање слободе, економску кризу – да би се на крају оправдало рушење социјалне државе. 3. Поступност промена: да би јавност пристала на неку неприхватљиву меру, промена се уводи постепено, „на кашичицу“, месецима и годинама. Мере, које би изазвале отпор уколико би се извеле нагло, спроводе се тактиком малих корака. Свет се временом мења, а да притом већина људи и нема свест о променама. 4. Одлагање: начин да се јавност припреми на непопуларне промене је, да се оне најављују унапред. Људи не осете сву тежину промена, јер се привикавају на саму идеју о промени. А и „заједничка нада у бољу будућност“ олакшава прихватање. 5. Употреба дечијег језика: кад се манипулатори одраслима обраћају као деци, тада јавност потискује своју критичку свест и порука има снажније дејство.Овај механизам користи се и приликом рекламирања. 6. Злоупотреба емоција: Користи се за ометање разумног расуђивања. Критичку свест замењују емотивни импулси (бес, страх). Употребом емотивног реаговања омогућава се приступ несвесном, па је могуће сугерисати идеје, жеље, бриге, бојазни или принуду, или изазвати одређено понашање. 7. Незнање: квалитет образовања нижих друштвених слојева се срозава, чиме се онемогућава приступ механизмима манипулације, а и да би се развијало што веће неразумевање између виших и нижих образовних слојева. 8. Величање глупости: јавност се подстиче да прихвата просечност. Људе убеђују да је пожељно („ин“, дакле, у моди) бити глуп, вулгаран и неук, док се паралелно изазива отпор према образовању, култури и науци. 9. Стварање осећаја кривице: убеђивање појединца да је искључиво он одговоран за сопствену несрећу, услед оскудног знања, ограничених способности, или недовољног труда. Тако несигуран и потцењен појединац, с осећајем кривице, одустаје од тражења правих узрока свог положаја и побуне против система. 10. Злоупотреба знања: брз развој науке последњих 50 година ствара провалију између знања обичих људи и владајуће елите која манипулише информацијама. Достигнућа разноврсних наука, и напредно знање о човеку „систем“ користи за манипулацију – а не на општу добробит човечанства. Три компјутерска програма у служби Вучићеве пропаганде Валтер Сваки активиста СНС-а је имао обавезу да инсталира софтвер назван „Валтер“ на свој уређај (компјутер и/илитакозвани паметни телефон) који се тако претвара у бота и контролише преко екстерног сервера. Софтвер је коришћен за давање позитивних или негативних гласова коментарима читалаца сајтова Блиц, Б92, Н1 и свих других који имају отворене форуме за коментаре читалаца… Интернет тим СНС подешава сервер који шаље ИД број коментара, заједно са атрибутом који показује да ли гласање треба да буде позитивно или негативно; софтвер онда локално решава команду, одлази онлајн и гласа на одређени начин. Ови процеси одвијају се без знања корисника уређаја. Како је софтвер могао самостално да извршава команде као што је посета сајтовима, врло је лако могао бити искоришћен за извођење хакерских напада, опет без знања особе која је инсталирала програм. СкyНет Почетком 2014. године, интернет тим СНС је користио програм по имену Скајнет, као злогласна вештачка интелигенција из филмског серијала Терминатор. Постоје две примарне функције које овај програм може да изврши. Пре свега, може да се користи за онлајн праћење активиста СНС-а који коментаришу на медијским сајтовима. Програм је инсталиран локално и има кориснички интерфејс са издвојеним текстовима који ће бити прокоментарисани (програм добија списак ових текстова са удаљеног сервера); активиста би онда требало да иде на одређен текст, постави коментар и копира га у кориснички интерфејс програма. Након тога, програм евидентира да ли је коментар објављен и, уколико јесте, обавештава корисника. На тај начин, интернет тим има јасну слику о количини уложеног рада сваког активисте. Софтвер потом рангира сваки коментар према различитим критеријумима: коментари на неким веб страницама су вреднији него на другим; уколико коментар има граматичких грешака, добиће слабију оцену; што је дужи коментар, боље ће бити рангиран, итд. Овај програм обухвата Валтерове функције и такође може да гласа за аутоматски објављене коментаре: уз помоћ прокси сервера скрива прави идентитет уређаја који се користи за гласање или постављање коментара. Тврђава Трећи програм који је користио СНС интернет тим, а који је познат у јавности, зове се „Тврђава“. За разлику од с��оја два претходника, Тврђава је wеб апликација и не захтева посебну инсталацију. Ова апликација садржи готово исте функције као Скајнет, осим функције за коришћење ботова за нападе (јер није инсталирана локално). Да би користио овај програм, активиста мора да контактира одређени налог на Фејсбуку и затражи приступ; након што добије акредитацију за приступ, исту акредитацију може искористити да приступи порталу www.фортресс.рс. Интерфејс је сличан Скајнету, а функција је скоро идентична. Милица Грабеж / Магазин Таблоид

Ко ће заменити Велику пропаганду лажи: Мице одлазе, Цице долазе? Организованост резервног ешалона медијских удворица, полуписмених апологета и љигавих медиокритета, који не режи на Вучића, већ на оне који га критикују, п

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Диктатура у стечају У понедељак, 11. децембра, аустријски дипломата Волфганг Петрич је саопштио, према вести РТС-а, да је “Вучић обећао признање Косова, што је велика победа Европске Уније“. Кога је то победила Унија он није рекао, а можемо претпоставити да је реч о нама, грађанима Србије. На Светог Николу (19. децембра) српски председник поново ће се срести у Кремљу са првим човеком Руске Федерације. И њему ће, сигурно, обећати нешто велико, као што је и до сада чинио, а чим би полетео са Шерметјева, одмах би на обећано заборавио. И док се око њега плете мрежа обавештајне заједнице Запада, он наставља да обећава. Сваком према очекивању, даје много више него што се од њега тражи. Није то његово, па да се замисли, да зажали. Узми аго, колико ти драго. И Андреј Вучић је схватио у каквом се положају налази његов брат. Зато и преузима послове картела у своје руке. Он располаже са неколико хиљада српских пасоша, разних серијских бројева. Главни је у Ковници новца на Топчидеру. Његов велики пријатељ, министар здравља, такође је спреман да уђе у бизнис. Не доноси само трансплантација органа велику пару. Ту је и промена личног идентитета. Формиран је тим, па терористи могу лако да промене опис, распоред зуба, да добију српски пасош, уредно заведен, са подацима лица из Србије које не пролази кроз евиденцију, нити путује у иностранство. И они који су под потерницом могу, ако дају стотину хиљада, да добију нови идентитет, да их ни рођена мајка не може познати, да се ослободе казни и да наставе живот неге где мирно могу да троше своје новце. Голгота Србије се наставља и у ове хладне дане. Картел Вучића је међу најопаснијим мафијама у Европи. И док Србија тоне у амбис, Вучићи и кроз буџет Србије за 2018. године планирају нове пљачке, наводном изградњом клиничких центара. То ће спровести двојац Андреј-Лончар. Ипак, док телали да признаје Космет, уз “горку чашу коју испија“, како овај шизофреник оправда све наше поразе и несреће у које нас увлачи, видљиво је да је његова диктатура у стечају. Он подсећа на заклану кокош којој су одсекли главу, а она још трчи двориштем. Они који с прстом на челу гледају стварност у Србији, схватају да је стечајни управник Вучићевом картелу и банди која је две деценије на власти, већ изабран, да се он “уводи у посед“. На делу је разваљивање СНС-а. Оне који су одани Вучићу само због пара, треба опоменути да је последњи час за пут под ноге. Већина око Вучића су само “бизнисмени“, што би рекао Ал Капоне. Кад је Кум слабашан, одмах га напуштају, да потоне.Пуштају Вучића да се по цео дан кези преко те-ве екрана и на конференцијама за штампу. Овај смртно болестан човек је већ опкољен. Самоодбрамбени инстикти пробудили су дупеувлакаче да се прену. Стотине функционера СНС-а који су у партију ушли вођени надом да се Србија подигне са земље, да се жутој мафији стане на реп, врати опљачкани новац и имовина, чекају тренутак када ће Вођи рећи збогом. На делу је преузимање дужности и институција од наследника. Са оваквом посрнулом опозицијом, част малобројним посланицима који последњим атомима снаге покушавају да се одупру диктатури, није могуће оборити Вучића. Он је тај који броји гласове, чија Велика пропаганда лажи може да докаже да вода није мокра, која сваког из опозиције за трен ока претвори у убицу, злочинца, наркомафијаша. Морамо се припремити на велике губитке у људству. Чекају нас тешки дани. Немачка влада је најавила да ће у Крагујевцу подићи споменик војницима који су погинули у Србији. Верујем да ће ставити натпис на спомен плочи: „Овде почивају немачки војници који су дали своје животе док су немилосрдно убијали грађане на овој окупираној територији, али нажалост нису успели и да је очисте заувек“. Они који су довели Вучића, лако га ће се отарасити. На истаи начин како је то учињено са Зијом Ул Хаком, или Норијегом, то је ствар укуса. Међу свим животињама, само је човек окрутан, тврдио је писац Марк Твен. Живуљка, попут Вучића, потврђује истинитост његовог закључка. Да ли ће се стечај његове диктатуре обавити без, или са много проливене крви. Нека само оде. Милован Бркић / Магазин Таблоид

Диктатура у стечају У понедељак, 11. децембра, аустријски дипломата Волфганг Петрич је саопштио, према вести РТС-а, да је ''Вучић обећао признање Косова, што је велика победа

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Диктатура у стечају http://ift.tt/2CkTex6, Диктатура у стечају У понедељак, 11. децембра, аустријски дипломата Волфганг Петрич је саопштио, према вести РТС-а, да је “Вучић обећао признање Косова, што је велика победа Европске Уније“. Кога је то победила Унија он није рекао, а можемо претпоставити да је реч о нама, грађанима Србије. На Светог Николу (19. децембра) српски председник поново ће се срести у Кремљу са првим човеком Руске Федерације. И њему ће, сигурно, обећати нешто велико, као што је и до сада чинио, а чим би полетео са Шерметјева, одмах би на обећано заборавио. И док се око њега плете мрежа обавештајне заједнице Запада, он наставља да обећава. Сваком према очекивању, даје много више него што се од њега тражи. Није то његово, па да се замисли, да зажали. Узми аго, колико ти драго. И Андреј Вучић је схватио у каквом се положају налази његов брат. Зато и преузима послове картела у своје руке. Он располаже са неколико хиљада српских пасоша, разних серијских бројева. Главни је у Ковници новца на Топчидеру. Његов велики пријатељ, министар здравља, такође је спреман да уђе у бизнис. Не доноси само трансплантација органа велику пару. Ту је и промена личног идентитета. Формиран је тим, па терористи могу лако да промене опис, распоред зуба, да добију српски пасош, уредно заведен, са подацима лица из Србије које не пролази кроз евиденцију, нити путује у иностранство. И они који су под потерницом могу, ако дају стотину хиљада, да добију нови идентитет, да их ни рођена мајка не може познати, да се ослободе казни и да наставе живот неге где мирно могу да троше своје новце. Голгота Србије се наставља и у ове хладне дане. Картел Вучића је међу најопаснијим мафијама у Европи. И док Србија тоне у амбис, Вучићи и кроз буџет Србије за 2018. године планирају нове пљачке, наводном изградњом клиничких центара. То ће спровести двојац Андреј-Лончар. Ипак, док телали да признаје Космет, уз “горку чашу коју испија“, како овај шизофреник оправда све наше поразе и несреће у које нас увлачи, видљиво је да је његова диктатура у стечају. Он подсећа на заклану кокош којој су одсекли главу, а она још трчи двориштем. Они који с прстом на челу гледају стварност у Србији, схватају да је стечајни управник Вучићевом картелу и банди која је две деценије на власти, већ изабран, да се он “уводи у посед“. На делу је разваљивање СНС-а. Оне који су одани Вучићу само због пара, треба опоменути да је последњи час за пут под ноге. Већина око Вучића су само “бизнисмени“, што би рекао Ал Капоне. Кад је Кум слабашан, одмах га напуштају, да потоне.Пуштају Вучића да се по цео дан кези преко те-ве екрана и на конференцијама за штампу. Овај смртно болестан човек је већ опкољен. Самоодбрамбени инстикти пробудили су дупеувлакаче да се прену. Стотине функционера СНС-а који су у партију ушли вођени надом да се Србија подигне са земље, да се жутој мафији стане на реп, врати опљачкани новац и имовина, чекају тренутак када ће Вођи рећи збогом. На делу је преузимање дужности и институција од наследника. Са оваквом посрнулом опозицијом, част малобројним посланицима који последњим атомима снаге покушавају да се одупру диктатури, није могуће оборити Вучића. Он је тај који броји гласове, чија Велика пропаганда лажи може да докаже да вода није мокра, која сваког из опозиције за трен ока претвори у убицу, злочинца, наркомафијаша. Морамо се припремити на велике губитке у људству. Чекају нас тешки дани. Немачка влада је најавила да ће у Крагујевцу подићи споменик војницима који су погинули у Србији. Верујем да ће ставити натпис на спомен плочи: „Овде почивају немачки војници који су дали своје животе док су немилосрдно убијали грађане на овој окупираној територији, али нажалост нису успели и да је очисте заувек“. Они који су довели Вучића, лако га ће се отарасити. На истаи начин како је то учињено са Зијом Ул Хаком, или Норијегом, то је ствар укуса. Међу свим животињама, само је човек окрутан, тврдио је писац Марк Твен. Живуљка, попут Вучића, потврђује истинитост његовог закључка. Да ли ће се стечај његове диктатуре обавити без, или са много проливене крви. Нека само оде. Милован Бркић / Магазин Таблоид

Диктатура у стечају У понедељак, 11. децембра, аустријски дипломата Волфганг Петрич је саопштио, према вести РТС-а, да је ''Вучић обећао признање Косова, што је велика победа

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Уплаканог дикатора одричу се они који су га наметнули, али он још јаше: Вучићев геноцид над Србима Историја Србије обележена је кобним политичким авантурама, ратовима и дугим периодима окупације, али најцрњим словима остаће уписана диктатура Александра Вучића и његовог напредњачког картела.Сви страни владари отимали су територију, злостављали народ и пљачкали имовину, али ниједан то није радио тако подло и темељито као Вучић. Под окриљем демократије, лажима и преварама успео је да дође на власт. Одмах је зауставио процес демократизације друштва, претњама и подмићивањем преузео је контролу комплетне политичке сцене, државне институције је претворио у лични сервис и, у тоталном медијском мраку, наметнуо једноумље, које је брзо прерасло у малоумље. Не пропуштајући ниједан национални супстрат, Вучић је уништио или нанео трајну штету свима и свему у Србији, тврди уредник Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и дугогодишњи Вучићев сарадник и пријатељ. Напредњачку заразу Вучић је раширио од врха до дна друштвене лествице. Колико је опасан тај вирус најбоље илуструју његови носиоци, конвертити свих боја. У Српској напредној странци уточиште су нашли најнеморалнији и најпрљавији паразити из СРС-а, ДС-а, ДСС-а, покојног УРС-а и других страначких контејнера. Под утицајем властитих комплекса ниже вредности, окружио се компромитованим и у сваком смислу спорних сарадника, без политичког или професионалног значаја. У складу са својим наопаким системом вредности, Вучић је на највише државне функције поставио опскурне симболе криминала и корупције. У актуелну Владу убацио је четворицу министара који имају затворски стаж. Председник војвођанске владе Игор Мировић и његова кума Маја Гојковић, председница Народне скупштине, главни су актери неколико најкрупнијих корупционашких афера које ће кад-тад добити судски епилог, а они заслужене казне. Министарство одбране води Александар Вулин, ратнохушкачки дезертер, чији политички утицај је једнак његовом моралу. Не постоји. За пет година учешћа у власти, лидер тзв. Покрета социјалиста истакао се само с неколико покушаја да својим ортацима намести тендере и вицкастим објашњењам да је стан у Београду купио парама које је позајмио од богате тетке из Канаде. Осим тога, Вулинов једини допринос српској политичкој сцени види се у томе што чак и Вучић, поред њега, изгледа скоро као да је нормалан. По Вучићевим наређењима, службеници МУП-а хапсе опозиционе политичаре, новинаре, студенте и обичне грађане, некад по монтираним оптужницама, а најчешће због излива незадовољства на интернету или неплаћања аутобуске карте. По педесет полицајаца помаже јавним извршитељима да из стана избаце самохрану мајку с двоје деце, али ниједном није падало на памет да ухапси и на одслужење затворске казне спроведе Салета Мутавог, Вељу Невољу или неког трећег криминалца. Уцењени и заплашени, полицајци су учествовали у државном удару, који су Вучићеви мафијаши извршили у Савамали, кад су отимали, везивали и претили грађанима. Уместо закона, униформисани несрећници више се плаше министровог шефа. Међутим, страх, као и свака друга ирационална категорија, има обичај да мења стране, тако да само треба сачекати време, па да исти полицајци добију статус заштићених сведока и објасне ко им је и шта наређивао. Пре тога, судски епилог ће добити нова афера с прислушкивањем у којој истакнуту улогу опет има Вучићев свемоћни кум Никола Петровић. На последњој седници Скупштинице, посланици Двери покушали су да поставе питање премијерки Ани Брнабић о приватним прислушним центрима које имају Петровић и Ненад Ковач, звани Неша Роминг. Уместо надлежних служби, одговорио је кум. Тужбом. У томе је искусан, зна да користи правосуђе у борби против истине. Уосталом, ово му није први пут да учествује у аферама с прислушкивањем. Пре три године један портал објавио је стенограм пресретнутог разговора Бојана Пајтића, тадашњег премијера Војводине, и Лидије Удовички, супруге Марка Крандала, власника компаније „Континентал Винд Србија“. У том телефонском разговору Удовички се пожалила да јој је инвестиција од 280 милиона долара у изградњу ветро-парка у Банату угрожена јер Петровић, тада на функцији директора Електромреже Србије, тражи два милиона долара рекета. Ухапшен је новинар који је то објавио, Удовички је напустила Србију, а Пајтић није пристао на полиграфско испитивање, за разлику од кума Николе. Тада је јавност први пут сазнала да постоји Ана Брнабић, која је, као бивша директорка КВС, сведочила у корист владара. Рекеташка афера никад није добила судски епилог, али на суђењу Петровића и Бошка Обрадовића биће прилике да се открије ко прислушкује тајкуне, опозиционаре, новинаре и све сумњиве грађане. Прислушкивање је, иначе, стара опсесија Александра Вучића. Док је био генерални секретар Српске радикалне странке добијао је само дестилисане информације из треће-четврте руке, рестлове које би претходно обрадили агенти Државне безбедности и Војислав Шешељ. Тек као министар против информисања у ратној црно-црвеној влади нашао се у прилици да задовољи воајерске склоности. Пошто је био задужен да руководи правосудним, полицијским и медијским прогоном Славка Ћурувије, власника „Дневног телеграфа“, имао је приступ информацијама које је ДБ сакупила праћењем и прислушкивањем неподобног новинара и издавача, „поднаредника НАТО убица“, како га је тада Вучић називао. У разговорима који су објављени у књизи „Последња исповест Славка Ћурувије“, непосредно пред његову ликвидацију, Ћурувија је описао како је прислушкиван. – На једној трибини у Дому омладине, тек што сам завршио говор, зазвонио ми је телефон. Јавио сам се и чуо свој глас, оно што сам изговорио пре десетак минута. На тај начин полиција ми је дала на знање да ме прати у стопу – испричао је Ћурувија. Три године касније, кад је прочитао моју књигу о својој најкрвавијој жртви, Александар Вучић је демантовао тај детаљ. – Ћурувија је погрешио, није га пратила полиција, прислушкиван је из једног приватног центра. Не могу да тврдим, али тада се причало да Богољуб Карић има специјалну ��прему, којом прислушкује све разговоре у „Мобтеловој“ мрежи – рекао ми је Вучић. И касније, као радикалски опозиционар, често је оптуживао власт да користи приватне прислушне центре. Прво су му сумњиви били Владимир Беба Поповић и Зоран Јањушевић, најближи сарадници Зорана Ђинђића, а по избору Бориса Тадића за председника Србије, тврдио је да његов рођак Ранко Тадић, за којим је 2005. године у једним новинама објавио лажну потерницу, има прислушне уређаје у Луци Београд. Откад је опет засео на власт, Вучић је конструисао неколико афера тог типа. Преко Братислава Гашића, тада министра одбране, оптужио је Драгана Шутановца да је прислушкивао свог кума и страначког шефа Бориса Тадића. С тим гласинама бавио се много чешће него с оптужбом Томислава Николића, који се, као председник државе, жалио да и њега власт прислушкује. А, на власти је, не само као премијер већ и као координатор служби безбедности, био управо Александар Вучић. С обзиром на диктаторску природу власти на чијем челу се налази, није тешко претпоставити да има истине у тврдњама да Вучић преко БИА, ВБА и приватних прислушних уређаја прати комуникацију око, како се наводи, 300.000 грађана. И сам Вучић је у јавним наступима истицао да поседује податке из безбедносних служби, а постоје сведоци који су открили како их и за шта користи. Један од њих је социолог Јово Бакић, који је испричао како му је Вучић дао на увид досије Ивице Дачића. Ако тајне информације о спорним активностима свог главног коалиционог партнера користи за уцењивање и манипулисање, јасно је каквој су пресији изложени богаташи, судије и остали прислушкивани „објекти“. Како то изгледа у пракси, коју је Вучић научио од свог бившег духовног вође Миодрага Ракића, видело се на снимцима хапшења политичких противника, па чак и блиских пријатеља, какав је био новинар Дејан Анђус, које је медијски компромитовао, уништавајући им каријере и загорчавајући им живот. Какав министар – таква полиција. Исти принцип важи и за министарство здравља. Златибор Лончар још није објаснио трагове који од њега вуку према Шилеровој улици и базену Душана Спасојевића, као и према болничком кревету Веселина Божовића, напрасно преминулог у присуству лекара. Зато трагикомично делује његова најава борбе против мафије. Ко ће победити, министар Лончар или Доктор Смрт? Док се, вероватно, никад неће разјаснити да ли је Лончар обављао прљаве послове за Спасојевића, зна се да је то радио за Вучића. Јавно, у студију Телевизије Пинк, махао је здравственим картоном Александра Корница, кршећи лекарску етику и неколико закона који штите људска права и приватност пацијента. Какво је стање у здравству види се по епидемији малих богиња и туберкулозе, болести на које је Европа заборавила пре више од пола века. Да би се одбранио, Лончар је конструисао теорију по којој је непознати фармацеутски лоби изазвао епидемију како би подигао продају лекова. Лончар и не схвата да том оптужбом заправо износи најоштрију критику свог рада. Ако је у праву, то значи да грађани више верују лаицима који на Фејсбуку позивају грађане да не вакцинишу децу, него стручњацима из Министарства здравља. О стручности и начину рада министра Лончара говорио је и Војислав Шешељ. – Лончар је у сарадњи са Александром Ђорђевићем и Николом Петровићем направио договор са швајцарском фармацеутском кућом „Новартис“ о стављању њеног лека „ђиленија“ на листу коју финансира наше здравствено осигурање. Заузврат, наводно, „Новартис“ је Србији одобрио донацију за Обреновац. С обзиром да се зна каквим принципима пословања се руководе велики произвођачи логична је претпоставка да ће се у тај посао, који ће „Новарстису“ донети добит од неколико десетина милиона евра, уградити и посредници из српске власти – тврдио је председник Српске радикалне странке. Полиција и тужилаштво нису проверили Шешељеве наводе, а ни он није инсистирао. Напротив, уместо да предводи опозицију, Шешељ иде на Пинк, да прича са „дрветом мудрости“ и суди у свађама Лепог Миће и Маце Дискреције. Европска комисија је српско здравство оценила као најкорумпиранији сектор, али тај проблем власт решава на једноставан начин – растеривањем лекара. Кад и последњи побегне из Србије, неће бити корупције. Прошле године Лекарска комора Србије је издала више од хиљаду „потврда о доброј репутацији“, која је неопходна за запослење у иностранству. Отишли су многи лекари којима је Србија финансирала специјализацију, а тај тренд се наставља, о чему говори и циничан захтев студената београдског Медицинског факултета да се уведе катедра за немачки језик. – У нашим здравственим установама већ нема довољно кадрова, алармантан је недостатак радиолога, анестезиолога и других специјалиста. КБЦ „Драгиша Мишовић“ нема комплетно дежурство, КБЦ „Звездара“ има службу за хитан пријем, али нема дежурног неурохирурга, па пацијенти морају да иду у Ургентни центар, КБЦ „Земун“ или на ВМА. Ни КБЦ „Бежанијска коса“ нема дежурног неурохирурга, као ни Универзитетска клиника за децу у Тиршовој, одакле се, после 15 сати, најмлађи пацијенти возе на преглед у Ургентни центар. Држава мора да хитно нађе системско решење, којим ће зауставити одлив лекара и омогућити бољу здравствену заштиту грађана – тврди др Марија Радуловић, начелница теренске оперативе службе Хитне помоћи у Београду Захваљујући Вучићу и Лончару у Србији је угрожено основно људско право на лечење. Њих то не бр��не. Вучић се лечи у Тел Авиву, Лондону и Берлину, не баш успешно. Бившу супругу је слао у најскупљу париску болницу. Чланове своје породице Лончар лечи у Бечу, као што је радио и његов претходник на министарској функцији Томица Милосављевић. За разлику од њих, грађанима остају молитве богу и савети с интернета, на коме могу да бесплатно просјаче паре за лечење своје деце. Уништавањем здравственог система Вучић је нанео несагледиву штету свима, нарочито најстаријој популацији. Током целе каријере, и као радикалски весликосрбин и као евроатлантски фанатик, Вучић је бројним паролама варао пензионере. И у предизборној кампањи која га је довела на власт, кад је најављивао мере штедње, заклињао се да неће дирати у пензије. Он је обећавао, они се радовали. Неуставним Законом о привременом уређивању начина исплате пензија одузео је 10 одсто стечене имовине већини пензионера. Брутално угрожавање егзистенције најосетљивијег дела друштва Вучић покушава да маскира причама о заштити неколико категорија пензионера и дрским лажима како „пензије никад нису биле веће“. Према подацима Министарства финансија, просечна пензија 2008. године износила је 17.660 динара, односно 217 евра. Данас је то 23.340 динара, дакле 191 евро. Последње повећање пензија за 1,5 одсто и једнократном помоћи од 5.000 динара власт покушава да представи као „повратак на старо“. Чињенице, које Вучића не занимају, показују да ће се, тим темпом, пензионерима надокнадити отето тек за 16 година. Наравно, већина оштећених то неће дочекати. Но, напредњаци су смислили морбидан начин да и то искористе. У оквиру припрема за београдске изборе, градска власт је почела да дели бесплатне „Сениор картице“, које ће пензионерима омогућити попусте на разне услуге, па и на куповину погребне опреме. Са „Сениор картицама“ очајни старци неће моћи да јефтиније ручају у „Франшу“ или да купују у „Вин Вину“, али добиће попуст на венце и читуље. Док пензионере тера у земљу, Вучић омладинце стимулише да беже из земље. Откад је СНС на власти, из Србије је побегло више Срба него што их је за четири века ропства под Турцима завршило у јаничарима. Одређене процене показују да сваке године Србију напусти око 30.000 грађана, углавном младих и стручних, сви с намером да се никад не врате. Под Вучићевом влашћу све је пропало, повећала се само дијаспора. Одлазе способни и амбициозни, сви који не желе да проћердају живот у овдашњем политичком брлогу. Вучићу то одговара, има више места за напредњачке паразите. – Није битно да ли је Косово српско, него да ли је комунистичко – говорио је пре скоро пола века Петар Стамболић кад се налазио на функцији председника Председништва СФРЈ. У складу с том девизом, Вучићу није битно да ли ће Србија бити српска, него да ли је напредњачка. Зато растерује Србе и, истовремено, припрема закон о интеграцији миграната из Азије, који ће им омогућити да поред држављанства добију куће и земљиште у Србији. Насељавање Сиријаца, Афганистанаца, Ирачана и других избеглица с Блиског истока промениће демографску карту Србије, али и бирачке спискове. Промењен је и начин на који Вучић уништава српску привреду. За разлику од пљачкашке приватизације, коју је спровео изворни ДОС и његови потоњи деривати, актуелни диктатор сада тајкунима помаже да оперу паре и избегну одговорност за нелегално пословање. Гигантски пример тог злочина је пројекат „Београд на води“. Уз све кршење Устава и повећег сета закона, Вучић се упустио у ту авантуру, унапред осуђену на неуспех. Иако је време већ демантовало његове најаве да ће до краја 2016. бити подигнута кула „Београд“, два хотела и две пословно-стамбене зграде, Вучић наставља с лажима. Театрално, признао је да понекад направи саобраћајни прекршај, па колону возила из своје пратње заустави на „Газели“ како би с моста могао да задивљено гледа раднике на градилиштима „Београда на води“. Уместо што описује своје халуцинације, требало би да одговори на питања о разлозима због којих су блокирани токови новца наводних инвеститора из Уједињених Арапских Емирата, као и о томе ко плаћа око 15.000 евра дневно испумпавање воде с градилишта. Вучић о томе ћути, као и о пропалом покушају са немачком компанијо „Тенис“. Пре три године најављене су њене огромне инвестиције у Србији. Да би убрзао долазак „Тениса“, Вучић је инсистирао на промени Закона о пољопривредном земљишту. Нове одредбе су омогућиле странцима да директним погодбама, без тендера, купују земљиште или да га узимају у вишегодишњи закуп. То је угрозило егзистенцију око 15.000 војвођанских пољопривредних газдинства, а српска привреда није имала никакву корист. – Компанији „Тенис“ одобрен је закуп првих 2.400 хектара земље у општини Зрењанин. Од новембра ће почети градња фарми свиња, а потом и кланица – најавио је недавно министар пољопривреде Бранислав Недимовић, не изјашњавајући се о захтеву немачке фирме за одлагањем посла. – Због насталих промена и проблема на глобалу, као и свеопштег стања на тржишту, дошло је до промена нашег инвестиционог плана. Један од битних фактора који је утицао на ову промену је појава ризика од настанка афричке свињске куге – наводи се у допису којим је „Тенис“ тражио да се закуп земљишта у Кикинди одложи за новембар 2018, у Зрењанину за 2019, а у Сечњу за 2020. Од одлагања инвестиције још је значајнији разлог који се истиче у наводном допису „Тениса“. Ако прети појава афричке свињске куге, то ће нанети већу штету српским пољопривредницима, него немачкој компанији. Но, они нису важни, ионако ће их збрисати напредњачка куга Пред закључење овог броја Магазина Таблоид стигла је агенцијска вест у којој се каже да немачка компанија „Тенис“ која је најављивала улагања у Србију најмање 300 милиона евра, одустала од те идеје. Наиме, власник ове компаније, Клеменс Тенис, краљ кланичарске индустрије и свињских прерађевина, изјавио је да ће та улагања бити најмање три пута мања. Такође, Тенис је рекао и да ће у Србији узгајати десет пута мање свиња него што је најавио. И све то, уколико уопште одлучи да овде послује. А, све говори да неће, јер и он чита извештаје немачког Министарства спољних послова који каже да овде неће бити добро. Као у случајевима Лекс специјалиса за „Београд на води“ и Закона о раду, којим је пролетере свео на ниво робова, Вучић је и остале сегменте своје окупације Србије убацује у правни систем. С том намером иницирао је „унутрашњи дијалог“, који би требало да створи услове за званично одрицање од Косова и Метохије и утврђивање независности албанске државе коју су створили његови коалициони партнери из УЧК. Поред представника правних факултета, на једној сесији мудре мисли су изнели ауторитети из 22 научна института. Стручне и моралне громаде имале су шта да кажу о будућности Србије, са или без Косова, али не смеју ни да писну о докторатима стотине напредњака и осталих напрасно образованих генијалаца. Пристајање тзв. интелектуалаца да учествују у политикантској шаради представља велику победу Александра Вучића. Он ће бити први српски владар који се добровољно, из лукративних интереса, одрекао Косова и Метохије, али одговорност ће пребацити на све грађане. Не чуди, то је радио хушкањем на ратове у Крајини, Босни и на истом том Косову, кад је Лазаревом клетвом претио свима који не узму оружје и не оду да убијају и гину. Ко је то преживео, данас је изложен напредњачкој тортури. Незаинтересован за законе, без икаквих моралних скрупула, Александар Вучић више и не крије намеру да се насиљем обрачунава са свим политичким противницима. Ни Адолф Хитлер није на састанцима своје нацистичке партије правио спискове за одстрел. Вучић јесте. На последњој седници Главног одбора СНС-а о томе ко треба да буде ухапшен расправљали су ��оштењачине попут Михаља Кертеса, Петра Панића Пане и осталих криминалаца, који за злочине нису кажњени услед недостатка доказа или застаревања поступка. После петооктобарске промене власти, кад је на листи ДОС-а добио посланички мандат, Марјан Ристичевић је у Скупштини предлагао да се на стадиону Црвене звезде направи логор за радикале. Предлог није усвојен, па је Вучић добио прилику да данас од целе Србије направи логор за све нормалне грађане. То је и урадио. Није могуће проценити узроке Вучићевог антисрпског садизма. Можда је у питању генетика.Увидом у „Попис губитака“ аустро-уграрске војске, открива се да је 12. августа 1916. године код Куршумлије убијен Јово Вучић из Бугојна. И у следећем светском рату Вучићи су отишли на другу страну. Према документу бугојанског фратра Мије Филиповића, који је објавио Љубиша Петковић у књизи „Хашке муке“, међу четири српске породице из Бугојна, које су у септембру 1941. из православља прешле у католичку вероисповест помињу се и Вучићи. Како год било, Александар Вучић је Србима и Србији нанео више штете него сви његови преци, аустро-угарски солдати и бугојански верски конвертити. Ипак, на крају, Србија ће се ослободити Вучићеве диктатуре и свој демократски капацитет доказати тако што ће му омогућити фер и поштено суђење за све злочине над народом којим је владао. Ако он жив дочека привођење правди. Предраг Поповић / Магазин Таблоид

Уплаканог дикатора одричу се они који су га наметнули, али он још јаше: Вучићев геноцид над Србима Историја Србије обележена је кобним политичким авантурама, ратовима и дугим периодима окупације, али најцрњим словима остаће уписана диктатура Александра В

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts