#Војислав Јовановић Марамбо

[rasen-rs]

Каљаве, разрушене улице, облаци дима и прашине, мирис барута, паљевине и људских тела која труле набацана једна преко других, биле су слике Србије из Великог рата. Храброст ове мале земље која је стајала раме уз раме са светским силама, интригирала је многе. Међу њима се нашао и амерички новинар и писац Џон Рид, који је посетио ову „земљу смрти“, како ју је сам назвао, а из ње отишао богатији за побратима, обреновачког поштара.

Џон Рид

Пут Џона Рида кретао се маршрутом Ниш-Крагујевац-Београд-Раковица-Ада Циганлија-Обреновац-Шабац-Прњавор-Лозница-Гучево-Крупањ-Завлака-Ваљево-Ниш. Из овог путовања по измученој земљи Рид је оставио уникатне дескрипције предела, војника, обичних људи и грађевина које и данас представљају јединствени опис живота, смрти, сиромаштва, али и храбрости, достојанства, вере и гостопримства српских грађана и војске.

Ниш, град који је косио тифус

Ужаси рата, опаке болести и смрт нису заобишли ни Ниш, уједно прву „станицу“ где се Рид у свом ратном путешествију зауставио. Пролазећи кроз град кога је попут неког малигног тумора захватио тифус, Рид без трунке улепшавања описује куће на којима су готово без изузетка висиле дуге, црне и злокобне заставе. Болницу са чијег прозора вире бледа и измучена лица заробљеника наслоњена на прљаву ћебад, а испред које још десетине њих леже на просушеном блату.

Аустроугарски злочини, Мачва 1914

По каљавим и изровареним улицама Ниша, аустријски заробљеници у униформама лутају слободно. Неки су терали кола, други копали ровове, а стотине њих су доконо шетали горе-доле. Прешавши блатњаву Нишаву у подножју зида чувене Нишке тврђаве, Рид уочава на стотине војника који се излежавају, спавају, биште од вашију и тресу од грознице. На даљем путу ка Београду, Џону Риду и његовом сапутнику илустратору Бордману Робинсону, придружује се представник прес бироа Војислав Јовановић Марамбо.

Београд, тихи град разорен бомбама

Као и већи део града, и железничка станица у Београду је била бомбардована и уништена. Рид, Робинсон и Марамбо изашли су на станици у Раковици, и расклиматаним фијакером путовали до центра града. Рид је тада записао: “Трава и коров расли су између калдрме којом нико није пролазио већ пола године, а звук топова је потпуно престао. Свуда су биле видљиве последице артиљерске ватре. Велике рупе пречника од по 5 метара зјапиле су на сред улице“. Помисао да сваког тренутка аустроугарски топови могу да бомбардују град као што су то учинили десетинама пута, била је стална претња у ваздуху.

Аустроугарски злочини – вешање у Србији у децембру 1014.

Војна академија, Министарство војске, краљев двор, Београдски универзитет али и обичне куће, шупе, ресторани и хотели били су неретко без кровова и врата, а прозорска окна на свакој грађевини бесциљно су се клатила без иједног стакла. После обиласка ровова који су штитили Београд и вожње теретним бродом „Небојша“ који је на боковима сав био избушен пушкарницама, дошли су до импровизованих стрељачких гнезда где су војници лежали потрбушке на блатњавом насипу, необријани, неопрани и смршали од оскудне и лоше хране. Вијугавим и избразданим путем кренули су даље, у дубоку унутрашњост Србије, бацивши последњи поглед на бели град који се и даље није предао.

Мачва и Подриње, пустош која изазива тугу

Пут је даље водио Рида и његовог сапутника у ��рајеве где осим војника, мушкараца није било. И овде је харала опака болест тифус. На непуном километру Рид је успео да изброји чак сто белих крстова на оградама кућа, а сваки је значио да је тифус однео бар један живот из тог дома. „Изгледало је да ова бујна и плодна земља не садржи ништа осим смрти, и помена на смрт“, забележио је Рид. Предели којима су пролазили, највише су страдали у крвавим борбама 1914. године.

Воз којим су путовали био је пун јадних избеглица, углавном жена и деце који су под окртним нападима Аустроугарске били принуђени да напусте своје домове. Цео крај је био спаљен, опљачкан, а становништво побијено. Било је готово немогуће угледати неког вола, а километрима ни човека. „Понекад би се наш воз зауставио да се избеглице искрцају. Стајали су ту поред пруге са целом својом имовином у врећи пребаченој преко рамена, и ћутке посматрали рушевине својих домовина“, записао је Рид.

John Reed – The War in Eastern Europe. Charles Scribner’s Sons, New York 1916.

Џон Рид – Рат у Источној Европи 1014.

Гучево, долина смрти

Своју најснажнију осуду рата Рид је изнео описујући Гучево и огромне губитке које је српска војска тамо поднела. Аустријанци су за време другог напада заузели сам врх Гучева, и ту се укопали. Под њиховом ураганском ватром Срби су се верали стопу по стопу, све док и њихови ровови нису били на узаном гребену. А онда је на фронту од 16 километара, на самом врху планине вођена једна од најстрашнијих борби у Великом рату – Битка на Дрини. Након 54 дана крваве и тешке борбе Срби су се повукли, и то само зато што је трећа аустријска инвазија пробила њихове линије код Крупња.

Свуда по шуми су биле напуштене колибе покривене лишћем и грањем, и земунице у којима је српска војска живела два месеца у снегу. Нижи делови дрвећа су били покривени лишћем, а врхови су били као мртви. Пуних девет километара дужином врха Гучева мртви су били наслагани, њих 10.000.

Џон Рид је из “земље смрти” је понео слике ужаса али и осећање дивљења према јуначним и пожртвованим Србима.

Ко је био Џон Рид? 

Џон Рид (1887-1920) био је амерички новинар, песник и социјалистички активиста. Остао је упамћен као писац антологијских књига „Десет дана који су потресли свет“ , „Устанички Мексико“ и „Рат у источној Европи“, у којој је и део о рату у Србији. Као ратни дописник с почетка 20. века био је на свим фронтовима репортерски описујући ратне ужасе и страдања. Обишао је Мексико, Русију, Грчку, Србију, Бугарску, Француску, Италију, Пољску како би упознао америчко јавно мњење са правом и ужасном истином.

Амерички новинар и српски поштар побратими

Са нескривеним одушевљењем Рид пише о гостопримству људи који гину и умиру гладујући. Није могао да одбије братимљење са поштаром из Обреновца. „Побратиме, сад ћемо се побратимити. То је стари српски обичај. Извршили смо чин братимљења и све од данашњег дана, ми смо побратими са Гајом Матићем“, записао је Рид. Колико је познато то је једини чин братимљења Џона Рида, а био је светски путник.

Извор: Дијаспора

Ридова „Земља смрти“ Каљаве, разрушене улице, облаци дима и прашине, мирис барута, паљевине и људских тела која труле набацана једна преко других, биле су слике Србије из Великог рата.