#život nekad nije fer ali super za njega

[love-n-purple]

Jedan momak u busu je imao tako lepu ma prelepu dugu kosu sa loknama

[andrijanakrsmanovic]

Mesto pod suncem

Februarsko sunce, najmilije od svih. Park prepun ljudi, dece, pasa. Svima prija toplina. Zima nije bila ni preterano duga ni previše hladna, ali proleće nikada ne može stići prerano. Da udahne boje u posiveli grad. Da razbudi snene i ugreje zimogrožljive. Da otopi osmehe i upali iskrice u očima. Da raširi krila svima i izmami cvrkut pticama. Da probudi nadu, ljubav, radost, snove na javi. Hvala ti, Deda Mraze. Baš si ortak.

- Čiji je ovo ker, bre?!

Dečiji plač nadomak klupe na kojoj bogougodno žmurim i vršim fotosintezu. Otvaram oči. Švrća od tek dve-tri godine, gega se preko travnjaka sa žutim helijumskim balonom. Za njim skakuće štene, možda oko godinu dana staro, i pokušava da uhvati balon. U jednom trenutku, štene sustiže dečačića i još jednom bezuspešno pokušava da dohvati balon, podižući se na zadnje šape i oslanjajući na dečakova leđa. Oboje padaju na nos. I žuti balon isto. Besni otac pritrčava detetu i psu, podiže sina, i glasno psujući šutira psa u rebra. S drugog kraja parka pritrčava štenetov vlasnik i hvata dečakovog oca za rame.

- Hej, nema potrebe za tim!

- Kako nema, vidi šta je uradio tvoj ker!

- Ništa se nije desilo, sve je u redu. Što mi šutiraš psa?

- Kako se ništa nije desilo, vidi šta je tvoj ker uradio mom detetu! Ko ti je dopustio da pustiš kera ovde da trči, ovde ima dece!

- Pa ima i pasa, ovo je park.

- Nije isto dete i ker, bre!

- Ali nije se ništa loše desilo, jebote!

A jesu isto... Oboje su Božija deca, malo drugačija, a opet jednaka. Oboje ih je probudilo sunce, i oboje bi da se igraju. Oboje su čista ljubav i mir, samo se možda igraju malo drugačijih igara. Dečak ima dve nožice na kojima je već sam po sebi nestabilan, a psić ima četiri i ne zna kako je nezgodno kad pokušavaš da hodaš samo na dve šape. Dečak ne zna da se štenetu sviđa žuti balon upravo kao i njemu, i da ne želi da ga povredi već samo da se zajedno igraju. Psić ne zna da je dečak malen i da će pasti i plakati ako se na njega osloni u igri. Igračka-plačka, i musava dva deteta Božija, i njihovi staratelji koji od pogleda u sopstvenu nemoć ne znaju šta bi drugo do da udare slabijeg od sebe i posvađaju se.

Tako i ljudi često. Različito su ih učili pa sad ne umeju da se igraju zajedno, i onda povrede jedno drugo. Onda se svađaju, dure ili ćute, pa ih oboje jako boli, baš kao štenca rebra i dečačića nosić sada. A sve samo zato što se nisu dogovorili kako da se igraju tako da za oboje bude fer i zanimljivo i da onda budu razigrani, dobri i srećni na zajedničkom terenu.

I dok se dvoje odrasle dece ispred mene tuku rečima na zamišljenom terenu za verbalni kik-boks, njihova deca ih zovu da ih uteše, svako na svoj način. Dečačić plače na sav glas. Slane suzice padaju na žuti balon. Psić se sakrio iza klupe, spustio glavu na prednje šape, i sluša svoje ljudsko biće kako se nadvikuje sa drugim ljudskim bićem. Dvojica muškaraca ne čuju ništa osim sebe. Njihove bebe kao da im nisu prioritet, već pitanje ko ima pravo da se igra u parku pod toplim februarskim suncem a ko ne. Niko im nije kazao da park i sunce pripadaju svima. Ne znaju da i park i sunce podjednako vole i klince i štence. Da taj pad u travu možda i nije toliko bolan koliko je zapravo samo strašan iz perspektive nekog ko je malen, nesiguran i još uvek istražuje svet i ne poznaje taj novi travnati teren najbolje. Da udarac u rebra psića jako boli iako on ćuti i ne razume zašto ga boli i zašto ga je taj nepoznati čovek šutnuo. Deluje da niko ne razume ništa i nije ih ni briga jer je bitno samo biti u pravu. Ne dopustiti da neko nekažnjeno uleti na tvoj teren i pipne u tvoje jer je to ipak samo tvoje i svetinja je, a za druge i njihove svetinje koga briga.

Dvojica muškaraca se sada već igraju veoma ružnim rečima. Dečakov otac vlasniku psa preti policijom i tužbom. Vlasnik psa mu preporučuje da poseti instituciju nadležnu za mentalno zdravlje. Ljudi u parku znatiželjno posmatraju. Prolaznici zastaju da bi ispratili scenu do kraja. Niko ne želi da se meša u tuđa posla, ali svi bi rado da gvirnu malo u tuđu avliju, posebno kad nema tarabe. Da iz dosade uklizaju na tuđ teren nekažnjeno, pa makar on bio nasred javnog prostora, da bi im brže prošlo vreme. Da se dečakov otac i štenetov vlasnik naglas smeju zajedno i prepričavaju jedan drugom dobre vesti ili viceve, niko na njih ne bi obratio pažnju.

Deset minuta kasnije, vlasnik psa odvodi svog ljubimca kući, a dečaka otac podiže u naručje i odnosi u stan. Nazad na poznat i omeđen teren, na sigurno. Kroz nekoliko trenutaka, žene na klupi prekoputa počinju da se naglas sablažnjuju. Stvarno, kako to da psi smeju da se igraju gde i deca, nisu dete i pas isto, zaboga, to sve treba kazniti, lupiti po džepu pa da nauče lekciju, kakvi su to ljudi koji vole pse više nego decu, tih kučkara ima toliko i hrane sve pse okolo po Mirijevu i onda se skupljaju lutalice, a tek oni kakvi mogu da budu ako kidišu na decu... Nijedna od gospođa na susednoj klupi izgleda ne mari za to da nijedan pas u našem kraju nije napao nikoga već godinama, ako se to ikad i desilo. Da ti psi nemaju kuda jer ih niko neće. Da im je teško kada je zima. Hladno im je, gladni su, i krzno im se ćeba od grudvica snega i nemaju nigde gde bi mogli da se zgreju. Da ih teraju i truju i udaraju i ne daju im mira oni koji se plaše za svoju decu. I oni koji ne vole pse jer smrde. I oni koji ne žele da na ulazima njihovih lokala leže promrzli psi. I oni kojima jednostavno nije dan. I koji su se umorni vratili s terena i sutra će opet isto i tako stalno. I oni koji su besni na kapitalizam i vlast i poslodavce i komšije i politiku i život.

Žene nastavljaju da pričaju još pola sata o tome kako treba zabraniti psima da budu u parku. Onda prelaze na druge teme. Komšinica i njen suprug su stigli sa zimovanja, ko zna otkud im pare, ima tu nešto mutno. Ko zna čime se on bavi. Sigurno nekim kriminalom. Ili nečim zabranjenim. Gospođe na susednoj klupi se ne pitaju da li bi možda trebala da se uvede zabrana na pričanje loših stvari o drugim ljudima na javnom mestu. Da bi trebala da se uvede zabrana za pričanje na nivou grada i države i sveta za one koji ne umeju da se igraju rečima lepo nego upadaju na tuđ teren u svojoj glavi, i to još s lošim namerama.

Nema nijedne druge slobodne klupe u parku. Ustajem i odlazim na teren za basket i sedam na beton pored jednog psa lutalice kojeg znam već godinama. Jaroslav sam ga krstila. Žut je, pa zato. Kao sunce jarko.

Jaroslav je sa mnom preživeo svašta. Obično blejimo preko leta zajedno u parku. On leži u hladu, ja vozim rolere. Posle klopamo užinu zajedno. Nekad ga ne viđam nedeljama i mesecima, a onda se pojavi niotkud i mahne repom i priđe da ga mazim i baci šapu. U danima kad mi je bilo najteže, sudbina ga je stavila na moj put. Da mi pokaže da nisam sama. Da je Jaroslav moj ortak iz (k)raja koji ima taj neki GPS za moje emotivne krize i u odsudnom času nikne iza prvog ćoška, dođe do mene, podigne se na zadnje šape, pogleda me pravo u oči i šapne mi bez glasa da je sve okej i da ima takvih dana ali da će sutra već biti bolje.

Da je Jaroslav rasan psić, verovatno bi ličio na Badija, onog zlatnog retrivera sa filma koji igra basket. U nastavcima filma, Badi se bavi i raznim drugim sportovima. Posle idu nastavci u kojima se njegovi štenci bave raznim sportovima. Mnogo je dobar taj film. Pravi dečiji.

Sedimo tako Jaroslav i ja na betonu i ćutimo. Super nam je. Mazim ga i prija mi. Prija i njemu da bude mažen. Dogovorili smo se tako bez reči. Da se igramo uživancije. Ovo je naše mesto pod suncem. Toplim, februarskim, i to krezavim umesto onog zubatog. Bog mu je isturpijao zube jer nije lepo ujedati, ni zubima ni rečima. Zato smo ga Jaroslav i ja usvojili na neko vreme, i sad ćutimo s njim. I lepo nam je, tu, na tuđem terenu, usred javnog prostora, sa suncem koje je svačije.

Izgleda da na ovom terenu za sada još uvek nisu uveli zabranu za sedenje na betonu za nas koji ne igramo basket. Hvala ti i na tome, Deda Mraze.